BORHES I JA

Drugome Borhesu, neto se dogaa. Ja hodam Buenos Ajresom i ponekad zastanem,

moda mahinalno da bih pogledao luk nekog predvorja i gvozdenu reetku neke
kapije. O Borhesu saznajem preko pote a njegovo ime nalazim na listi
univerzitetskih profesora ili u nekom biografskom reniku.

Volim peane asovnike, mape, tipografiju XVII veka, etimologije, ukus kafe i
Stivensonovu prozu; onaj drugi ima iste sklonosti, ali sa nekom tatinom ih pretvara
u osobine jednog glumca. Bilo bi preterano tvrditi da su nai odnosi neprijateljski. Ja
ivim i preputam se ivljenju da bi Borhes mogao da smilja svoju knjievnost i ta
knjievnost me opravdava. Rado priznajem da je uspeo da napie nekoliko stranica
od vrednosti, ali te stranice ne mogu da me spasu, moda zato to ono to je dobro
nikome ne pripada, ak ni onom drugom, ve jeziku i tradiciji.

Uostalom, ja sam osuen da nestanem, neopozivo, i samo poneki moj trenutak

imae mogunost da preivi u onom drugom. Malo-pomalo, ja mu preputam sve
iako sam svestan njegovog nastranog obiaja da falsifikuje i preteruje. Spinoza je
smatrao da sve stvari ele da istraju u svome biu; kamen veito eli da bude
kamen, a tigar tigar. Ja moram ostati u Borhesu, ne u sebi (ako sam uopte neko).

Meutim, ja sebe prepoznajem manje u njegovim knjigama nego u mnogim drugima

ili u upornom prebiranju po gitari. Pre vie godina pokuao sam da ga se oslobodim i
preao sam sa mitologija predgraa na igre vremenom i beskonanou, ali sad te
igre pripadaju Borhesu, a ja u morati da izmislim neto drugo. Tako je moj ivot
bekstvo u kome ja sve gubim i gde sve pripada zaboravu ili onom drugom.

Ne znam koji od te dvojice pie ovu stranu.