Broj 104

Knjizevnost u svetu

Svet u kome se moze ziveti

Ljubica Rosic
Nema goreg razvrata od misljenja.
V. Simborska: "Glas o pitanju pornografije"

Kada je pre sesnaest godina Ceslav Milos dobio Nobelovu nagradu za knjizevnost, u Poljskoj
se nije mnogo znalo o njemu i njegovim delima koja su, iz politickih razloga, veoma malo
objavljivana u piscevoj domovini. Cak i medju profesionalcima i najvecim obozavaocima
malobrojni su bili oni koji su uspeli da ih sva procitaju. Zato su reagovanja poljske citalacke
javnosti na ovaj dogadjaj bila razlicita. U slucaju Vislave Simborske sve je izgledalo
drugacije. Ona je vec dugo poznata, visoko cenjena, veliki broj njenih pesama uvrscen je u
antologije i skolske udzbenike i bez preterivanja moze se reci da je najomiljenija pesnikinja u
krugovima siroke citalacke publike. Vest o dodeli ovog visokog priznanja primljena je sa
velikim odusevljenjem u citavoj Poljskoj, ali i van njenih granica, jer su joj pesme do sada
prevedene na 36 jezika.
Sira citalacka javnost kod nas mogla je da upozna poeziju Simborske prvi put sezdesetih
godina, tacnije, 1964, kada je u antologiji Savremena poljska poezijaobjavljeno sedam njenih
pesama. U kratkoj belesci o autorki, prevodilac i priredjivac antologije, Petar Vujicic, pise da
je ona "najznacajnija zena pesnik u posleratnoj poljskoj knjizevnosti" i da "ne mora jos dugo
strepeti za svoje prvenstvo. Ostale poljske pesnikinje daleko zaostaju za njom."Da ju je nasa
citalacka publika dobro prihvatila, svedoce brojni prevodi njene poezije u svim znacajnijim
knjizevnim casopisima i na radiju, kao i knjige Svaki slucaj.
Za pedeset godina stvaralackog rada Simborska je napisala oko 200 pesama, izracunali su
poljski poznavaoci knjizevnosti, koji isticu da je svaka od njih pravo "remek-delo". Veliku
popularnost one imaju zahvaljujuci, pre svega, svojoj komunikativnosti. Citaju se lako i ne
odbijaju nejasnocom. Podjednako ih vole rafinovani poznavaoci poezije i citaoci skromnog
obrazovanja, malo osetljivi na tzv. "cistu poeziju". Jednom procitane, dugo se pamte.
Naizmenicno podrugljive i nezne, ironicne i duhovite, intelektualne ali i emotivne,
istovremeno, one su pogodile ton koji je pristupacan vecini. I mada je u svom prvom sloju
ova poezija dostupna svima, iza njene "lakoce" cesto se krije viseznacnost koju je ponekad
tesko desifrovati. Poezija Simborske pripada refleksivno- -intelektualnoj pesnickoj struji
(zajedno sa poezijom Herberta, Milosa i Ruzevica). Simborska vesto operise paradoksom,
voli da sokira citaoca neocekivanim obrtom situacija. Pri tome, njen lirski junak ostaje

trezveni posmatrac stvarnosti, skeptican, distanciran i cak ironican prema tradiciji i

autoritetima, poput Herbertovog Gospodina Kogita.

Umrlih vecnost dotle traje

dokle secanjem im se placa.

Nestabilna valuta. Nema dana

da neko svoju vecnost ne izgubi.

"Rehabilitacija"

Druga, jos znacajnija tema u poeziji Simborske je neminovnost prolaznosti a, s njom u vezi,
pitanje smrti. O njemu najvise pise u knjizi Ljudi na mostu (1986), a jos vise u Kraj i pocetak
(1993). U ovoj drugoj elegija i melanholija provlace se od pocetka do kraja. Vec sam naslov
sadrzi u sebi eshatoloski prizvuk. Prva asocijacija koja se javlja jesu dve dimenzije
postojanja: smrt i radjanje. "Kraj", kao smrt, i "pocetak", kao radjanje, odnosno "pocetak"
zivota, jer kako kaze u jednoj pesmi:
uostalom svaki pocetak
samo dalji je nastavak

"Ljubav na prvi pogled"

Ali, zasto prvo "kraj"? Nimalo slucajno. Smrt ("kraj") je jaca i sa godinama sve vise
pesnikinju okupira. Ona, koja se uvek dogadja nekom drugom, ne nama, istovremeno nam
ukazuje na beznacajnost igre (zivota) u kojoj ucestvujemo. Smrt drugoga samo je najava
onoga sto nas ceka, sto potiskujemo, trudimo se da zaboravimo, a sto ipak neminovno dolazi.
Prihvatajuci je kao biolosku nuznost, Simborska se pomalo s mazohistickom pokornoscu
odnosi prema njoj, vraca joj sve darove zivota, jer nista nam nije poklonjeno, za vracanje su i
"jetra", "svaki prst posebno", ne moze se zadrzati cak ni "trepavica". Kao da prihvata
teodiceju. Bog nam je podario sve to, ali mora i da uzme. Zato se ne buni, zali samo sto je
dopustila "da otvori taj racun" ("Nista poklonjeno").
Od smrti ("kraja") pesnikinja se brani uspostavljanjem ravnoteze sa zivotom ("pocetkom"). I,
mada razlicito valorizovani, "kraj" i "pocetak" dobijaju kod nje istovetno mesto. Unutrasnji
glas, dajmonion Simborske, brani zivot, suprotstavljajuci ga smrti, njenoj fanaticnoj snazi,
braneci ga od gorcine i ocajanja, od konacnosti. Pa ipak, ne cini to emocionalno vec hladno i
sa distance:
Tonem u dugovima do usiju.

Bicu primorana da sobom

platim za sebe
za zivot dam zivot.

"Nista poklonjeno"

Jako pesimisticki zvuce ove reci. Nema nam spasa, nema nade, podseca, svako ko je rodjen
zivot je dobio na poklon i mora ga vratiti. Jer, tu je duznicki spisak, na kome je sve izredjano.
Ali, da li bas sve? Na spisku nema jedino duse, jedino nju ne moramo vratiti, ostaje ona kao
jedina nada. I pesma kao da dobija svetlije tonove. Ali Simborska se ne zadovoljava time.
"Rodjena ironistkinja", ona uspeva da "sve postavi na glavu. Da ozbiljno pretvori u
neozbiljno, jednostavno u komplikovano, smesno u gorko", da se smrti nasmeje, da joj se
naruga zato sto je "nespretna" u jedinom poslu koji zna, u ubijanju, jer to cini:
bez sistema i vestine.

Kao da se na svakome od nas tek uci.

"O smrti bez preterivanja"

O smrti pise bez sentimentalnosti, bez poboznosti, bez patetike i velikih reci, ironicno. Ne
samo da joj ne priznaje svemoc, vec joj se bezocno ruga, dozvoljavajuci nam da je sami
biramo, da cak odbacimo ponudjena nam tela kao iznosene haljine ili cipele, samo zato sto su
"bila neugodna i ruzno propadala":
Pristajali smo na smrt,
Ali ne u svakom vidu.

"Verzija dogadjaja"

Poredeci poeziju Vislave Simborske sa "ocajnickom vizijom" Samjuela Beketa i Filipa

Larkina, Ceslav Milos konstatuje da je to "veoma gorka poezija" ali da nam, nasuprot njima,
"Simborska poklanja svet u kome se moze ziveti".
Pesma "Kraj i pocetak", objavljena u istoimenoj zbirci, mogla bi da sugerise i nesto drugo:
radjanje zivota posle smrti, odnosno javljanje "pocetka", posle "kraja". Kad, posle ratova,
sklapanja primirja i sporazuma, potpisivanja ugovora, cime se bave istorija, politika i
masovni mediji, "kamere odu na druga ratista", na scenu stupa neko (razum?) ko ce
... da pospremi.

Jer, kakav takav red

sam se nece napraviti.

Uklanjanje rusevina i tela poginulih, kao i siva svakodnevica, kada bombe ne eksplodiraju,
reke se ne izlivaju, avioni ne ruse, pozari ne haraju... "u istoriju nece uci", ovi "sitni
dogadjaji" vazni su jos samo za pesnike, jos samo njih mogu da interesuju, kao u pesmi
"Moze da bude bez naslova":
Doslo je do toga da sedim ispod drveta
na obali reke,
u suncano jutro.

To je sitan dogadjaj
i u istoriju uci nece.

Izmedju "pocetka" i "kraja", pocetka naseg zivota i njegovog kraja, puno je apsurda, gluposti
i nase "nepaznje", nemarnosti, jer prolazimo kroz zivot besmisleno, ne obracajuci paznju na
male stvari. I sama pesnikinja priznaje:
Lakse bi mi bilo da mislim
da sam na kratko umrla
nego da nista ne pamtim
iako sam neprekidno zivela.

"16. maj 1973."

A bas te male stvari, koje zivot i cine, zanemarujemo, cekamo neke druge, vaznije, koje
najcesce dolaze retko ili nikada. Kao da stalno ostajemo u predsoblju zivota. Ne umemo da
zivimo u sadasnjosti. I, kako kaze Paskal, "...toliko smo nesmotreni da bludimo po
vremenima koja nisu nasa, a nikako ne mislimo na jedino koje nam pripada."Zivimo u sve
vecoj zurbi i grcu, sve manje ljudski:
medju nepoznatim susedima
na petnaestim spratovima...

.............................................

prozor, odakle se bolje vide oblaci nego ljudi.

"Dom velikog coveka"

I smrt, kao i zivot nasih predaka, bila je ljudskija:

Bio je kraj njega neko jos, ko je zapamtio

promrmljane reci.

"Dom velikog zivota"

Nas savremenik umire obicno u bolnici "iza belog paravana", bez svedoka. I tu Simborska
dotice temu usamljenosti coveka u velikom gradu, njegovu rastrzanost izmedju danas i sutra,
njegovu nemogucnost da nadje zajednicki jezik sa drugim ljudima, njegov strah od samoce.
Ova tema je cesta u njenoj poeziji.Imamo li u vidu vreme njenog nastanka, odnosno
drustveno-politicke prilike u Poljskoj sedamdesetih i osamdesetih godina, bice nam jasno da
ironija i groteska u poeziji Simborske nisu samo instrumenti dekompozicije stvarnosti nego
jedan od mogucih azila. To duhovito i podsmesljivo drzanje izraz je sopstvene osecajne
nemoci koja se kompenzira potrebom za kritikom i bezanjem u svet maste, fantazije, sto je
prepoznatljivo i kod drugih poljskih pesnika tog perioda. Covek je u poeziji Simborske
bespomocan, otudjen, ocajan, zivi sa osecanjem ugrozenosti i nesposobnosti da voli i bez
mogucnosti da bude voljen.
U pesmi "Nevoljenima", zahvaljujuci onima koje ne voli, Simborska travestira banalnu istinu
da je ljubav neodvojiva od patnje:
Njihova je zasluga
ako zivim u tri dimenzije,
u prostoru nelirskom i neretorskom
....................................................

Sami ne znaju koliko nose u praznim rukama.

Ova poruka dosta je ambivalentna. Mada, navodno, zahvaljuje onima koje ne voli, navodno,
hvali emotivno neangazovanje, kao nesto sto olaksava zivot, pesnikinja u podtekstu izrazava
skrivenu apologiju ljubavne patnje, "glasa za ljubav", ali sa unutrasnjom distancom koja
treba da je zastiti od bolnih razocaranja. Njena ljubavna lirika takodje predstavlja dramu
medjusobnog nerazumevanja i neostvarenja, u kojoj se stalno vodi borba za prevazilazenje
svega sto je drugacije, sto je strano u drugoj osobi. U oblasti osecanja stalno su prisutne
nesigurnost i sumnja, pa i u srecnu ljubav, za koju se pesnikinja pita da li je "nuzna", da li
"ozbiljna" i "korisna" i sta svet ima od dvoje ljudi "koji svet ne vide"?
Divna decica radjaju se bez njene pomoci.

Nikada ne bi uspela da nastani zemlju,

jer retko se dogadja.

"Srecna ljubav"

Cak i nase postojanje dovodi u pitanje. Konacno, mi ne znamo ni ko smo, niti gde se tacno
nalazimo:
Mozda se sve
dogadja u laboratoriji?
Pod jednom lampom danju
i milijardama nocu?
Mozda smo mi eksperimentalno pokolenje?

"Mozda sve to"

Veoma je naglasena relativnost u ovoj poeziji. Jer, sve je moglo, ali i nije moralo da bude kao
sto jeste, nedostajao je samo "milimetar, sekunda" pa da bude drugacije, kao u pesmi "Svaki
slucaj". Slucaj je cesto prisutan u zivotu, "zagleda duboko u oci i pokazuje svoje trikove",
stalno se poigrava s nama. Ovde je rec o epikurejskom skepticizmu koji oslobadja coveka od
smrti, od vlasti bogova... Vise nije odlucujuca samo sudbina vec i sami ljudi, svet u kome
zive, najzad, slucaj:
Spasao si se, jer si bio prvi.

Spasao si se, jer si bio poslednji.

Jer sam. Jer ljudi.

Jer levo. Jer desno.

"Svaki slucaj"

Sve je moguce. Junaci Simborske stalno zive "izmedju", izmedju pocetka i kraja, izmedju sna
i jave, sigurnosti i nesigurnosti, izuzetka i pravila, pojedinacnog i opsteg, realnog i nerealnog.
Svet, u kome zivimo, ravnodusan je prema nasim pobunama, prema nasim nadama. Zato se
prema njemu pesnikinja odnosi ironicno, prkosno i na distanci. Trazi bolji, mada je svesna da

ga ne moze naci. Ostaje licentia poetica koju obilato koristi. Izmislja novi svet, u kome je sve
moguce: da mrtvi govore, da brojevi rastu do neba, da sijaju cak dva sunca, da otkrije
Atlantidu... ("Pohvala snova").
Smisljam svet, izdanje drugo,
izdanje drugo, popravljeno...

"Smisljam svet"

Svakodnevica skoro bez ostatka ispunjava poeziju Simborske: najblize, obicne veze medju
ljudima, ljubav, uspomene, fotografije, razmisljanja malog coveka, ili licnosti iz istorije, iz
biblijske legende, njegovi strahovi i frustracije... Banalna savremena stvarnost najcesce sluzi
pesnikinji za stvaranje prave poezije. A oko nje su stalno nerealizovane mogucnosti,
neostvareni svet koji je mogao da bude ali nije realizovan:
Moj nedolazak u grad N.

Bio je tacan.

Bio si upozoren
neposlatim pismom.

Stigao si da ne dodjes
u predvidjeno vreme...

"Stanica"

Naravno, ne mogu se sve pesme svesti na ovu tendenciju ali u njima svakako vaznu ulogu
igra fascinacija drugim nacinima postojanja i drugacijim gledanjima i tumacenjima. Tako
pesnikinja dozvoljava sebi da istoriju i istorijske licnosti posmatra iz sasvim drugacijeg ugla
nego sto to cine istorija i enciklopedije. Ako je u njima npr. Hitler predstavljen samo kao
diktator i fasista, jedna od najmracnijih licnosti u istoriji covecanstva, histerik, skorojevic...,
sto je svima poznato, pesnikinju ne zanima ta njegova slika vec jedna stara fotografija
"malog Adolfa, sincica gospode Hitler", koja je navodi da razmislja da li je mogao da postane
"doktor prava, tenor u beckoj operi" ili nesto drugo. Na izgled nezno, a u stvari sa dosta
ironije pise:
Cija je to rucica, cije uvce, okce, nosic,
ciji stomacic, pun mleka, jos se ne zna.

Stampara, lekara, trgovca, svestenika?

Kuda li ce te smesne nozice odlutati, kuda?

"Prva fotografija"

I sudbina Lotove zene interesuje pesnikinju, ali ne onako kako je biblijska legenda
predstavlja. Prema njoj, andjeli spasavaju Lota i njegove kceri prilikom unistenja Sodome.
Lotova zena koja se, uprkos zabrani andjela, bezeci, okrenula prema gradu, pretvorena je u
stub soli. Legendu prihvatamo bezrezervno, ne razmisljajuci o tome zasto se Lotova zena
okrenula. Da li samo iz radoznalosti? Mozda je to ucinila iz zabrinutosti, straha, stida, gneva,
mozda tek tako, nehotice? Postoje hiljade mogucnosti za interpretaciju, koje Biblija ne
predvidja, jer ne uzima u obzir motive ljudskih cinova. Biblijske legende treba da budu i
moralne price. Sudeci po ovoj, Biblija je ponekad opasan dokument, kao da upozorava
pesnikinja.
Lirski subjekat u poeziji Simborske nije uvek pesnikinja. Jednom je to Kasandra, drugi put
Tomas Man, Lotova zena, pesnik, naucnik, komicar i komicarka, pa cak arheologija, iskra,
pilula za umirenje...
Ja sam pilula za umirenje.

....................................................

znam sta da ucinim s nesrecom,

kako da podnesem losu vest,
da smanjim nepravdu...

"Prospekt"

Lirski subjekt ne govori samo o sebi, kako bismo mozda ocekivali, vec o zivotu uopste.
Ponekad, kao u pesmi "Neodlozni zivot", nalazi se u ambivalentnoj egzistencijalnoj situaciji:
Ne znam ulogu koju igram
Samo znam da je moja, nepromenljiva.

Simborska se cesto vraca formi dijaloga, u kome argument odmah nailazi na kontraargument,
teza na antitezu. U tom dijalogu kao da postoje dva adresata - jedan, odvojen od lirskog
subjekta, i drugi koji je projekcija subjekatskog "ja". Ovaj drugi, unutrasnji dijalog,

solilokvij, izgleda da je cesci u njenoj poeziji.

Kao sto su vec primetili poljski kriticari, u poeziji Simborske oseca se feljtonski nacin
razmisljanja. Ona spaja duboku filozofsku i moralnu refleksiju sa poetskim lirizmom, igru
reci i jezicki humor. Neguje uglavnom lapidarne, male lirske forme, zasnovane na precizno
konstruisanim stihovima, metaforama, paradoksima i izrazenim poentama, koje u sebi cesto
sadrze emotivni naboj. Savremeni poljski pesnik i kriticar, Ksistof Karasek, poredi ih sa
Mocartovom muzikom, jer "to je radost proizasla iz osecanja igre intelekta i maste, a pre
svega, iz n e u s i- lj e n o s t i jezika."I mozda je upravo, zahvaljujuci distanci prema
knjizevnoj konvenciji, koju je uspela da sacuva, Simborska postigla veliku popularnost kod
citalaca. Njenu poeziju citalac prihvata lako, jer ona govori jednostavnim recenicama koje se
mogu naci u svakodnevnom govoru.
Svoju mastovitost i nesputanost konvencijama i okostalim formama, pesnikinja izrazava i u
knjizi feljtona Neobavezna lektira, u kojoj kaze da ne podnosi knjige pisane nemastovito, da
ne voli svet "sredjen" kao u Didroovoj enciklopediji. Jer, "u perfekciji vreba dosada". A na
drugom mestu ove zanimljive knjige izrazava svoj pesnicki credo: "Nisam toliko blazirana da
bih u bilo kojoj formi zivota videla normalnost."Sve to izrazeno je i u pesmi "Mogucnosti":
Vise volim pakao haosa od pakla reda.
Znacaj Simborske u poljskoj knjizevnosti, ali i van njenih granica, odavno je poznat i priznat.
Kriticari o njoj pisu kao o izuzetnoj pojavi, kao o pesnikinji koja se ne moze ni sa kim
porediti: "Simborska izmice svakoj klasifikaciji. (...)" Nije se ni na koga ugledala i nije imala
epigone upravo zbog te originalnosti: "Poezija Simborske je autenticna skola stila i skola
misljenja."
Pa ipak, neke slicnosti, bar kad su francuski pesnici u pitanju, uocljive su. Mislim, pre svega,
na poeziju Zaka Prevera. Prever i Simborska su pesnici urbane sredine. Teme njihovih
pesama su najcesce obicna svakodnevica savremenog coveka, njegova sudbina, njegova
razmisljanja, ceznja, ljubav, sloboda, tuga, radost... Poput avangardista, njih ne zanima samo
kultura vec priroda, biologija, iracionalni aspekti egzistencije (san, masta, metafizicka dobra i
zla, ljubav i smrt). Sa avangardistima im je zajednicka depersonalizacija umetnosti i
razbijanje logicke sintakse konvencionalnog pesnickog jezika.
Veze sa filozofijom egzistencijalizma neosporne su. U njihovoj poeziji covek je konacno
sam, obuzet strahom i zebnjom, poput Sartrovog junaka iz Mucnine, razdiran banalnoscu
svakodnevice. Mada se ona, objektivno gledano, morala mnogo razlikovati u dve zemlje
(Francuskoj i Poljskoj). Pobunjeni, alijenirani covek javlja se u poljskoj poeziji krajem
pedesetih i pocetkom sezdesetih godina, nesumnjivo pod uticajem francuskog
egzistencijalizma.Prever je egzistencijalistima, prirodno, bio mnogo blizi. Poljska pesnikinja
je vise sledila misao Bleza Paskala, u kome su mnogi videli pretecu egzistencijalizma, jer je
on takodje isticao prazninu i besmisao ljudskog zivota, "gadjenje" na njega. Ali Paskal je
smatrao da je moguce prevazici to stanje (po tome mu je Simborska bliska), odnosno da se
praznina moze ispuniti verom.
Jedno od glavnih osecanja u poeziji Simborske je cudjenje, cudjenje zbog same cinjenice da
postoji:

Zasto previse u jednoj osobi?

Toj, a ne drugoj? I sta tu radim?
....................................................

Zasto samo jednom licno?

Bas na zemlji? Pod malom zvezdom?
Posle toliko era odsutnosti?

"Zacudjenost"

Ovo cudjenje na slican nacin izrazeno je kod Paskala.

Za Simborsku, kao i za Prevera, veoma je vazna fabula, "prica". Uostalom, francuski pesnik
je knjigu svojih pesama i izdao pod naslovom Histoires. I svaka od njih je na neki nacin
"prica", kako kazu francuski kriticari, on ne govori o sebi vec prica "sta se dogadja" ili "sta se
dogodilo".Slicnu ulogu, ulogu posmatraca i naratora zauzima Simborska. Ona je tu da prati
zbivanja i dozivljaje oko sebe, da ih zapise, odusevi se njima ili uzasne i da ravnopravno
razgovara sa citaocem. Ponekad to nije razgovor sa drugom osobom vec, kao sto smo rekli
prethodno, sa samom sobom. Kao i Prever, nikada se iznad citaoca ne izdize, ne poucava ga i
ne moralise. Ona jednostavno govori o svemu, o "lepom" i "ruznom", ne nudi nikakvo
resenje, a citalac sam treba da ga nadje.
Zajednicka im je jos opsednutost prolaznoscu zivota i usamljenoscu coveka. Kod Prevera, u
pesmama "Nekada", "Mlado dobro vreme". Cak su i njegove ljubavne pesme ponekad pune
strepnje, patnje i otudjenosti, a njihovi junaci nisu u stanju da razumeju jedni druge:
Covek je tu
pribio se uza zid
pored ormana
na stolu pepeljara
covek je tu
uz njega se pribila patnja
strepnja
i jedna zena
je tu

"Ruzno vece"

Svest njegovog lirskog junaka - kao u egzistencijalistickoj filozofiji - izvor je njegove patnje
i nemogucnosti da prihvati svoj zivot onakav kakav jeste. "Misao", po Preveru, "vodi coveka
na stranputicu", a za Simborsku, "Nema goreg razvrata od misljenja" ("Glas o pitanju
pornografije").
I junak Simborske ima skoro identicne probleme:
Vratio se. Nista nije rekao.

Jasno je ipak bilo da mu se dogodilo neprijatno nesto.

Legao je u odelu.

---------------------Cetrdeset mu je, ali ne ovoga trenutka.

Postoji - ali samo toliko, koliko u trbuhu majke

iza sedam koza, u zastitnoj tami.

Tvrdeci da je medjusobno poznavanje i sporazumevanje ljudi nemoguce, Simborska razbija

iluzije o srecnoj ljubavi. Ponekad izgleda kao da to cini da bi pomogla onima koji zive bez
nje, da bi ih utesila:
Neka ljudi koji ljubav srecnu ne znaju
tvrde da ljubavi srecne nema nigde.

S tom verom lakse ce im biti da zive i umiru.

"Srecna ljubav"

Francuski pesnik o erotici i ljubavi pise ipak vedrije, ponekad saljivo, optimisticki i sa verom
u ljubav, jer povezuje ljude:
Ta ljubav
........................

Tako istinita
Tako lepa
Tako srecna
I radosna

"Ta ljubav"

Kao Prever, i Simborska odbacuje hermeticnu, tradicionalnu, elitisticku poeziju. Sluzeci se

igrom reci, paradoksom prilikom pisanja o banalnoj stvarnosti, Simborska pise, u stvari, o
ne-stvarnosti, o drugim mogucnostima stvarnosti:
Moj nedolazak u grad N.

Bio je tacan.

........................

Na slican nacin Prever u, pesmi "Tajna svetkovina", nemoguce cini mogucim:

Na nemogucem raskrscu nepomicnosti
gomila nepokretnih stvari
ne prestaje da drhti i da igra.

A pismonose vetra
kao i pismonose plime
razbacuju postu...

Nesputana masta dozvoljava Preveru da razgovara sa mrtvim drugom:

Setao sam s Robertom Desnosom
da setao sam sa njim
smejali smo se
i na pasja kola svadjali
nismo se uvek slagali
iako je mrtav...

"Danas"

Kod Simborske, mrtvi takodje govore.

Razgovaram tecno na grckom
i ne samo sa zivima.

"Pohvala snova"

I dok je lirski subjekat u njenoj poeziji "pilula za umirenje" ili "iskra", kod Prevera je "veliko

sunce pohotljivo nasmejano i dobre cudi", "ostrvo", "beda"..., a cvece "peva", vino se
"smeje", nesrecna ljubav "place". On "prica" o nesreci kao o zivom bicu ("pevala mi je o
ljubavi# glas joj je skripao kao cekrk" - "Pesma") i Seni koja "ima srece# ona nema briga"
("Pesma o Seni").
Jedna detaljnija analiza pokazala bi da je slicnost dve poezije mnogo dublja. Ona postoji i u
samom prosedeu. U Preverovoj pesmi "Inventar" citamo:
jedan
jedan
dvoje
jedan
jedno

skulptor koji vaja Napoleona

cvet zvani briga
zaljubljenih na velikoj postelji
poreznik dve stolice tri curana
svesteno lice jedan cir

Ovi "inventari" bili su jedan od Preverovih poetskih postupaka koji je, u vreme kad se
pojavio, predstavljao pravu inovaciju. Mnogi pesnici kasnije su ga podrazavali, posluzio im
je kao klise. I, evo, pokazacemo ga na jos jednom primeru. Rec je o pesmi "Poruka", u kojoj
Prever opet pravi neobicnu kombinaciju slika, neku vrstu kolaza:
Vrata koja je neko otvorio
Vrata koja je neko zatvorio
Stolica na koju je neko seo
Macka koju je neko pomilovao
Voce koje je neko zagrizao
Pismo koje je neko procitao...

Ovakav prosede - kolaz - koristi Simborska u nekim svojim pesmama, npr. u pesmi "Pogreb":
"tako naglo, ko bi se tome nadao"
"zivci i cigarete, upozoravao sam ga"
"nije lose, hvala"
"raspakuj to cvece"
"brat je otis"o takodje od srca, to je sigurno porodicno"

Naravno, slicnih primera kod Simborske ima vise ("Mogucnosti", "Vasar cuda").
Simborska sigurno nije uticala na mladje pesnike u onoj meri, u kojoj su to cinili Ceslav
Milos i Julijan Psibos. Pa ipak, poezija Eve Lipske, svojom sinteticnom stilistikom,
neobicnim poredjenjima, filozofskom refleksijom, ironijom, persiflazom... neobicno podseca
na poeziju Simborske, a i zbog svoje elipticnosti, jezgrovitosti, aforisticnosti njena poezija
slicna je i Preverovoj:
osecam se sigurna kao
pluskvamperfekt
najsigurnije od vremen-

"Oni"

Ako ti se usni vlast

ne izlazi nedelju dana
iz usta

"Iz sanovnika"

Nije me spasao kraj sveta

Jer za to nije imao vremena.

Nista me nije spaslo.

ZIVIM.

"Nista me nije spaslo"

Kao kod Simborske, kod Lipske ironija nije varijanta komizma, skrivenog izrugivanja, vec
izraz bolnog neslaganja sa svetom. Ona joj dozvoljava distancu, spas je od ocajanja. Lipska
trazi novi bolji svet, u kome je sve moguce:
Iznajmila sam sebi buducnost
i vec od sutra moram da se uselim
da promenim bravu prethodnog stanara

"Buducnost"

u tom svetu moze da napravi novi pejzaz, moze da telefonira Bogu... To cini i u sledecoj
pesmi:
Do vidjenja ljudi.

Iznajmljujem svet
potpuno opremljen.

"Do vidjenja ljudi"

Njeno "iznajmljivanje" buducnosti i sveta neverovatno podseca na "smisljanje sveta"

Simborske ("smisljam svet, izdanje drugo, popravljeno...")
Pesma Lipske "Gledamo fotografije" tematski je veoma bliska pesmi Simborske "Prva
Hitlerova fotografija".
Gledamo fotografije Hitlera u pelenama.

Gledamo fotografije drugih beba

koje su uzdrmale svet.

Kao Simborskoj, tako i Lipskoj svakodnevni zivot, njegovi mali ljudi i male stvari sluze kao
pretekst za stvaranje prave poezije: za igru recima, zauzimanje neobicnih, ponekad
paradoksalnih stavova.
Putopis je podlegao nepisanju.

"Sa puta" (Lipska)

Moj nedolazak u grad N.

bio je tacan.

"Stanica" (Simborska)

I dok Lipska ima "rezervni zivot"

Mislim vec na rezervni zivot

Sedim na krovu godine koja se zavrsava.

"Rezervni zivot" (Lipska)

kod Simborske se smrt mogla birati - "Verzija dogadjaja".

I to su samo neke od slicnosti poezije dve pesnikinje. Zato imamo razloga da verujemo da je
Lipskoj uzor bila poezija Simborske.
Umetnicka disciplina, besprekorna forma, ironija, persiflaza, kojima se Vislava Simborska
vesto sluzi, cine da cak i sumorne stvari (kojih u njenoj poeziji ima dosta) u nekim pesmama
zvuce optimisticki i da se u svetu njene poezije, ipak, "moze ziveti".

Posle jednog duzeg boravka u Krakovu, 1979. godine kada sam imala priliku
da pratim poljsku poeziju, dosla sam do zakljucka da je u njoj dominantna
tema usamljenost coveka u velikom gradu. Po povratku u Beograd, za
emisiju "Vrtovi poezije" Treceg programa Radio-Beograda sacinila sam
poetsko-dramski kolaz od stihova krakovskih pesnika, pod naslovom Nista
me nije spaslo - ZIVIM (naslov je pozajmljen iz jedne pesme Eve Lipske)
upravo na ovu temu. U njemu su se nasle i dve pesme Vislave Simborske:
"Svaki slucaj" i "Nevoljenima". Prvi put emitovano 25. marta 1979. godine.
Sezdesetih i sedamdesetih godina Simborska je vodila rubriku "Neobavezna
lektira"(Lekturdz nadobodjiazkodje) na stranicama krakovskog nedeljnika
"Knjizevni zivot" (Zdzcie Literackie), u kojoj je pisala feljtone o procitanim
knjigama. Kasnije su ovi feljtoni objavljeni u knjizi Neobavezna lektira koja
je imala dva izdanja (1973. i 1992. godine).
Posle 1956. godine, tzv, "jugovine" u Poljskoj francuski egzistencijalizam je
izbacen u prvi plan. Vec u periodu 1956-1958. prevedeni su na poljski jezik
najvazniji romani i drame Zan-Pol Sartra i Albera Kamija. Medjutim, nisu
prevedena Sartrova filozofska dela, kao ni dela Hajdegera, Jaspersa,
Huserla... sto je ucinilo da je recepcija egzistencijalizma u Poljskoj bila
"plitka, osim malobrojnih izuzetaka, povrsna i vise "literarna" po svom
karakteru". (Jan Tomkovski, "Idee dj literaturze" U: Slodjnik literaturdz
polskiej, Zaklad Narododjdz im. Ossolinskich, Djrocladj - Djarszadja Krakodj 1995).
"... i ne znam zasto sam stavljen bas na ovo mesto a ne na neko drugo, niti
zasto mi je ovo malo vremena koje mi je dato za zivot dodeljeno bas na ovoj
tacki a ne na nekoj drugoj u citavoj vecnosti sto mi je prethodila i u citavoj
vecnosti sto posle mene nastaje." (Ovaj stav Paskal pripisuje bezverniku.
Prim. prev.) Paskal, Misli, Kultura, Beograd 1965, str. 93. Preveli Jelisaveta i
Miodrag Ibrovac.
Eva Lipska (Edja Lipska), rodj. 1945. u Krakovu. Mada pripada generaciji
pesnika tzv. "Novog Talasa" (Stanislav Baranjcak, Adam Zagajevski, Julijan
Kornhauzer, Risard Krinjicki...) u sustini nikada Inije bila programski vezana

sa njima.