Karusel ulubljenih ivota

teofil pani
Jergovieva knjiga, prava "romanina" od skoro 700 stranica "Dvori od oraha", ne ni "matura" ni
"diploma" nego bogami "doktorat" iz umea pravljenja Klasine Velike Knjievnosti

TOTALNI PISAC: Miljenko Jergovi

Neko je jednom rekao da je dobar avangardni dez muziar onaj ko prvo do savrenstva savlada
sve tajne "klasinog" dezerskog sviranja i komponovanja, a potom sve to (namerno)
zaboravi... Ovo je velika istina, dakako s posebnim naglaskom na uenju, a ne na zaboravljanju:
kada ne bi tako bilo, onda bih i ja mogao dunuti u trubu i gromko proizvesti nekakav besmisleni
krgut ili kriput, i ve bi se naao neki dramoser da to proglasi genijalnom invencijom, ruenjem
konvencija i tabua... Iako sam za celog ivota razgovetno odsvirao samo par uvodnih tonova za
Smoke On the Water, na najjadnijoj akustinoj gitari iz ponude firme "Melodija" Menge, tamo
negde duboko u "zlatnim sedamdesetim", idilinim vremenima kada su ljudi namerno izgledali
neopisivo runo i smeno, ba kao u filmovima a la Boogie Nights, Velvet Goldmine ili Almost
Famous.
Nego, zanat: neretko je problem sa (post)modernim pripovedanjem upravo u tome to se
nadobudni pisci ponaaju poput kvazi-dezera, onih koji toboe "razgrauju" klasino
pripovedanje jerbo su ga "prevazili" a da nisu, da ih ne mrzi i da im to nije dosadno, oas bi
oni svojim voluminoznim Delom posramili pisce "arobnog brega" ili "Broda budala"! da bi,
eno belaja, nepristrasni italac brzo otkrio kako se ni o kakvom "zaboravu" pripovedanja tu ne
radi jer se umee pripovedanja nikada nije ni iole pristojno apsolviralo... A tu onda nikakvog
deza i nema: samo dreavo pitanje u zlatobojne limenjare s rupama na obe strane. E, ako to nije
ubilo i sahranilo ceo jedan pogolem, jedno vreme predominantan odsek metafikcijske konfekcije
kako meu Srbljima i ostalim junim Slovenima, tako i u velikom, mahom anglofonom i
frankofonom svetu onda ne znam ta je; da nije nekakav misteriozni virus?
Bilo kako bilo, i u tim je "velikim" knjievnostima poslednjih godina sveprisutan revival Velike
Prie, naravno, strukturirane, ispripovedane i senzibilitetski intonirane u skladu sa oseanjem i
teksta i sveta prikladnim ovoj epohi: otuda je sada opet "normalno" da se neki novi, veliki i
apsolutno hype, ako ba hoete, mada bi bilo bolje da neete literarni talenti objavljuju Gradu i

Svetu preko glomaznih porodinih i(li)drutvenih romanesknih saga, kako se najbolje da videti iz
sreno i s razlogom razglaenih sluajeva Zadie Smith ili Jonathana Frenzena.
Iz nekih razloga, srpska proza jo nije nala pravi nain da doraste ovom novom meanju karata,
pa scena i dalje vrvi od, s jedne strane, odocnelih post/meta mutanata i odlikakih smaraa (koji
imaju i odgovarajuu kritiarsku infrastrukturu-za-oduevljavanje), a s druge od poluartikulisanih
diletanata ili u boljem sluaju nedokuvanih utokljunaca koji misle da je "prljavi realizam"
isto to i sumnjivo pismena, impresivno nenaitana i dozlaboga ofrlje ispisana trivijalna i
prizemna poetika (sub)urbane trokavosti, naroito kada se vau! smuka s ponekim dointom
ili kvoterom neke jae supstance. Idi, bre, kod mame, sa'e pono, sekira se jadna ena!
Iz nekih drugih, podjednako nejasnih ili bar za ovaj povod isuvie komplikovanih razloga,
savremena je hrvatska proza mnogo lake izala iz zaaranog kruga jalovog sukoba ispraznih
"post-mutanata" i tetnih "naci-seljaka", leerno povukavi vodu za celom tom priom;
zahvaljujui ovom revolucionarnom iskoraku u naih suseda, prvi se put za ivoga hadije desilo
da hrvatska prozna scena u bar poludecenijskom kontinuitetu bude ivlja, zanimljivija,
produktivnija i naprosto bolja od srpske. Kanda su stvarno dola poslednja vremena?! Zasluge
Miljenka Jergovia, oveka koji je u agramerski literarno-medijski kontekst banuo iz Sarajeva i
napravio dar-mar, za ovakav su razvoj stvari nemerljive, jer je sve ono devedesetih nekako i
krenulo od njegovog "Sarajevskog Marlbora". No, o onome to je usledilo na ovim je stranicama
raznim povodima ve pisano; sada je vreme da se konstatuje da je upravo nova Jergovieva
knjiga, prava "romanina" od skoro 700 stranica "Dvori od oraha" (Durieux, Zagreb, 2003), ne ni
"matura" ni "diploma" nego bogami "doktorat" iz umea pravljenja Klasine Velike Knjievnosti,
u kojoj pri tome nema niega poetiki ili drugojaije retrogradnog, osim valjda za irelevantne
ukuse onih spomenutih "duvaa u trube" bez znanja i talenta. Dakako, kritiarka Jagna Poganik
razlono upozorava da je ova knjiga jo ponajmanje svojim obimom zasluila onaj augmentativ:
radi se pre svega o onome to se nalazi izmeu tih respektabilno udaljenih korica.
Centralni je lik "Dvora od oraha" Regina Delavale, po mnogo emu "obina" Dubrovanka iji
ivot zapoinje 1905, a okonava se devedeset i sedam godina kasnije, nakon to je tenk Istorije
ovako ili onako pregazio, spljotio, zdruzgao, unitio ili barem svojski ulubio ivote svih njenih
blinjih i daljih, Regininih sugraana koliko i njihovih bosanskih, hercegovakih, crnogorskih,
srbijanskih... saplemenika, te gdegde i stranaca koji su bilo kako uestvovali u njihovim ivotima;
ista je samohodna Maina Za Unitavanje pregazila i njen ivot, a Pria upravo i poinje od
skonanja tog dugakog, no u mnogo emu osujeenog i punoe lienog ljudskog postojanja
munog i mrakobjesnog skonanja u posvemanjem, razarajuem ludilu da bi se zatim odvijala
unatrag, ka Regininom roenju, sa brojnim narativnim iskakanjima i izletima u jo dublju
prolost, sve negde do austrijske aneksije Bosne i Hercegovine 1878. Jergovi, dakle, odmotava
klupko istorijskih deavanja i njihovih intimnih reperkusija "u rikverc", redajui ak i poglavlja
naglavake: od petnaestog ka prvom! Usput se pisac lagano poigrava i sa obaveznom, klasinom
rolom "sveznajueg pripovedaa" jer i ovaj zapravo mnoge stvari o svojim junacima "ne zna",
izmiu mu, ostaju zauvek tajne...
Uei samo od najveih i svom senzibilitetu najbliih, poput najboljeg i najlucidnijeg
pripovedaa (one "nemogue", protivrene, skrajnute, opasne, a opet tako mehke) Bosne Ive
Andria, Jergovi uspeno izbegava zamke arhainog epigonstva jednom petrifikovanom kultu,
zadravajui se "samo" na superiornom apsolviranju najvanije lekcije koja se od travnikog

majstora mogla nauiti: osebujnom literarnom "transcendiranju" one vazdanje Ljudske Muke,
one iji se koren zapravo sadri u svakojakim intimnim nesreama i neostvarenostima, u
svakojakim iluzijama, zabludama i "krivim spojevima", u svemu onome to u "boljim kuama"
zauvek ostaje izmeu ona famozna graanska etiri Zida, a to svima vidljivo i nepopravljivo
strani lik zadobija tek u Zlim Vremenima na "ovim prostorima" vrlo natproseno uestalim!
kakva pogoduju Niima i Nedovrenima svih ljudskih pasmina. Dubinsko i znalako obonjenje
ovde i odubrovnienje jedne univerzalne Poniene Ljudskosti, do sri poetino i lirsko, no ne
i u loem i petparakom smislu sentimentalno fikcionalizovanje istorijskog udesa koji periodino
pohara prostore koje Jergovi uistinu intimno poznaje i do njih mu je najvie stalo, to je
dragocena, umnogome apartna osobina koju dobro poznajemo i iz njegovih ranijih proza, no u
"Dvorima od oraha" sve je to nekako stavljeno na kub, pisac je po vlastitom priznanju teio da
napie "totalni roman" a ovde emo unapred otkloniti mogue akademiesko mrgoenje na ovaj
termin, jer se pisac nije ni bavio hemijskom analizom sopstvenog dela i to mu je bez ostatka
uspelo. Ovde emo, dakle, taj priruni termin "totalni roman" tretirati pre svega kao Veliku,
Razgranatu Naraciju tolstojevskog ili manovskog manira: kao iv dokaz da je dandanas mogue i
smisleno napisati "epsku sagu" koja se protee kroz itavo stolee i kusur, obuhvatajui desetine
vanijih i neizbroj sporednijih likova, selei prizorite radnje od Dubrovnika, hercegovakih
gudura, Sarajeva, Trebinja, Banjaluke, Novog Sada, Beograda, Crne, ali i Ravne Gore (Draa
Mihailovi je jedan od dva nefikcionalna lika u ovom romanu! Drugi je Sigmund Freud), Trsta,
Bea, Pariza, pa sve do Proklete Amerike...
Iako svojom voluminoznou moe "zastraiti" nepripremljenog itaoca, ovaj se roman ita brzo i
lako, jednom "kupljeni" italac hrlie ka njegovom kraju to jest poetku jer Jergovi pie
onako kako ve piu (i kako samo piu) oni najrei pisci, oni koji podjednako poznaju i vole
knjige i ljude: otuda je njegova karakterizacija likova (osobito malih bosanskih gubitnika) tako
izvanredna, otuda je njegovo lirski intonirano pripovedanje (uz to i puno diskretne, fine
duhovitosti, ranije nedovoljno primeivane) daleko od bilo kakve cmoljave kolektivistike
patetike, otuda ovaj karusel lokalnih, intimnih i porodinih oluja izazvanih raznim reimima,
dravama, vojskama, granicama, verama, "spasiocima" sa navodnicima i tiranima bez njih deluje
kao paradoksalni trijumf naizgled Klasine Velike Naracije, a da istovremeno ne proizvodi
nijednu od loih nuspojava prezrenih "velikih pria", u kojima se ljudski lik gubi ili posre pod
teretom Velikih Ideja. Moda je neko u srpskoj, hrvatskoj ili bosanskoj knjievnosti u proteklih
desetak godina napisao i neto bolje i sveobuhvatnije o jednom istorijskom udesu i njegovim
ljudskom reperkusijama, ali iskreno reeno, ne mogu da se setim takvog sluaja.

Orasi u Rendama
"Dvori od oraha" trebalo je da se za Sajam knjiga pojave u srpskom izdanju, ali su se ispreili
neki pravni problemi. Poto su oni razreeni, u decembru e ovaj roman izai u kui Rende.