Tomas Man

TOMAS MAN
DOKTOR FAUSTUS
Život
nemaČkog kompozitora
Adrijana Leverkina,
ispričao
jedan prijatelj
PREVOD I PREDGOVOR
DRAGAN STOJ ANO VIC
NOLIT • BEOGRAD
DOKTOR FAUSTUS — OČAJ I POGLED
KA SREČI
L. Frank juče pitao da li mi je
lebdeo pred očima neki model za
Adrijana. Negirao sam i nazvao
ga idealnim likom, »junakom
našeg doba«. On je zapravo moj
ideal, i nikada nisam tako voleo
neku imaginaciju, ni Getea, ni
Kastorpa, ni Tomasa Bu-
denbroka, ni Josifa ili Ašen-
baha. Neka neţnost puna div-
ljenja i potresna ispunjava me
prema njemu ...
Dnevnik, 22. 7. 44.
Pisao poglavlje dalje. Celog dana
umoran i uzrujan od priča,
dodira s Nemačkom, stanja
sveta ...
Dnevnik, 20. 10. 45.
kojoj drugoj njegovoj pripovedač- l '> l t v o r e v i n i ,

pređincl spisateljske igre iz koje na- l.ip knjiţevni »svet«
romana tu su i aktuelno zbiv a n j e , čiji j e pisac svedok i
sudeonik, i ono što je, pripremajući ga, ovom zbivanju
prethodilo, kao i diiljn prošlost sa svojim figurama i
simbolima, de- loi vi u nirn u prikazivanoj sadašnjici tako
što se viđenje i tumačenje te prošlosti čitaocu neposredno
daju preko naratora koji piše ţivotopis svoga prijatelja, ali i
fantomski-neuhvatljivo, kao ponovljene erle predaka na
licima savremenika, koje se ne vide
7
uvek, niti je svako kadar da ih prepozna. Ni u jednom
svom pripovedačkom delu nije Man tako eks- plicitan,
kad je reč o istorijskom zbivanju, kao u Doktoru
Faustusu, ali, u isti mah, ni u jednom drugom delu ne
zavisi njegovo razumevanje u tolikoj meri od
sposobnosti da se prate aluzije, podrazume- vani
nedorečeni i poludorečeni sadrţaji, niti su šifre kojima
se pisac sluţi tako sloţene.
Doktor Faustus slika epohalno finale, koje pred-
stavlja nacionalsocijalizam u Nemačkoj i drugi svetski
rat, i njegovo pribliţavanje, viđeno pre svega iz
perspektive reprezentativne sudbine umetnika, a onda i
kroz preplitanje drugih, »građanskih« sudbina. Problem
sa kojim se Tomas Man suočava od svojih početaka:
umetnik je među drugim ljudima usamljenik, iako
njegovo delo treba da bude njegovo obraćanje njima, —
dobij a ovde najzaoštreniji vid i bitno povesni smisao.
Odsečenost umetnika je potpuna, delo je, kao umetnički
izraz, verodostojno još jedino ukoliko se unište
pretpostavke na kojima je publika do tada mogla da, sa
različitim stepenom zrelosti, komunicira sa umetnošću,
što će reći da se, kad je posredi muzika, menja ne samo
postupak u okvirima određenim tradicijom koja počiva
na tonskoj lestvici, već se menja sama ta podloga
svekolike znane muzike i ova postaje dodekafona;
kultura, pak, u celini, kao ni umetnost koja je jedan
njen »segment«, nema više onu ulogu koja joj je bila
prida- vana, niti su vrednosti ţivota, koje su se u njoj i
zahvaljujući njoj artikulisale, odrţive. »Kultura« je
obuzdavala i oblagorođivala htonske sile. Sada one, u
novom povesnom poloţaju, ponovo traţe svoje pravo u
umetnosti sasvim direktno, kao što i istorijske događaje
određuje neobuzdana vladavina iracionalnih sila.
Nastupio je povesni čas velikog rastanka od vaţećeg
shvatanja »kulture«.
Svog »Fausta« posvetio je Man ovom rastanku,
usredsređujući se na ono što ga je u menama sveta
učinilo nuţnim, kao i na ono što se otud kao nuţno
8
nametnulo umetniku i umetnosti. Istorija je došla do
»kraja«, rat sa pustošenjem duša i sveta kakvo ne ne
pamti izgleda kao apokalipsa. No, umetnik je pustoš,
njene uzroke i razloge, slutio, osećao, pro- iveo i
spoznao, te onda i umetnički artikulisao već i pre nego
što će se u istoriji odigrati krvava igra: »apokalipsu« je
komponovao, to jest uzeo je za duhovni sadrţaj svog
delà, pre nego što je »smak sveta« empirijski nastupio;
paklenska muka je obele- zila i odredila njegovu
egzistenciju i njegovo delo, koje se zgusnulo u vapaj i
jadikovku, pre nego što je stvarnost Nemačke i Evrope
postala pakao za ljude i narode.
Pre »Apokalipse sa figurama« i »Naricaljke doktora
Faustusa« Manov junak, Adrijan Leverkin, biće
zaokupljen parodijom. »Aristokratski nihilizam« pa-
rodije (VI, 322)1, međutim, ne moţe skriti da je po- srcdi
samo odlaganje odluke da u umetničkom delu dobije
svoje mesto — koje će, štaviše, u jednom čami postati
središnje — ono što će, u paklenskoj stvarnosti, takođe
postati središnje: varvarstvo. Prodor arhajskog i
varvarskog, ne samo u muzici, čini vaţnu crtu
modernosti u avangardnoj umetnosti.
Osim toga, umetnik se suočava sa opasnošću koja
je zu njega kao umetnika najveća, jer ga poriče a
njegovom najdubljem određenju, kao stvaraoca: to Je
opaiuuml iih'iilnonli, osećanje nemoći pred impe-
rativom produkcije. Umetnik je, u novom istorij- II I UMII
kontekstu, u opasnosti da postane jalov ili da bude
osuđen na to da se parodijski poigrava s već postojećim,
ostvarenim, poznatim i oveštalim obrascima, ukoliko ne
ţeli da ih sam ponavlja; osuđen je, dakle, da se
podsmeva koliko kulturi, čijim tokovima dalje ne moţe
da se kreće, toliko i sebi, jer sebi više nc moţe da veruje,
zbog čega je, onda, taj podsmeh istovremeno i očaj.
Stoga se on obećava »đavolu«,
1 Dela Tomasa
Mana navode se —
tom i stranica —
prema Sabranim delima, 9
Frankfurt a/M, 1974.
koji mu, po ceni poznatoj iz ranijih vremena, obećava
delo. Stvaralaštvo više nije moguće, onako kao što ni
ţivot više ne moţe da se preobraţava u vremenu po meri
koju određuje kultura, tako što bi svoje nove oblike i
vređnosti u istoriji nalazio potvrđujući njene oblike i
vređnosti.
Dok umetnikova sudbina u Doktoru Faustusu
stremi svom katastrofalnom ispunjenju, različite
»građanske« sudbine odvijaju se po putanjama koje ili
neposredno vode u propast, ili, preko na izgled običnih i
»normalnih« događaja, pripremaju takav zbir ţivota (i
ideja što se u njemu javljaju) koji će u stvari biti veliki
pakleni integral čiji je smisao nuţno opšti slom; koji,
bolje reći, nuţno jeste sam taj slom u svakom za čoveka
zamislivom vidu. S velikom briţljivošću i
minucioznošću majstora koji ništa ne prepušta slučaju,
Man se — slično kao i njegov junak Leverkin, koji u
svojim đelima sprovodi takozvani »strogi stav«, što će
reći da je svaka nota povezana sa svakom drugom i
ništa ne ostaje »netematsko« — postarao da za oštrije
oko tragovi »đavola« budu prisutni u tako reći svim
pojedinostima »sveta« koji se prikazuje, mnogo pre nego
što će se jasno i nedvosmisleno moći' da pokaţe pravo
njegovo lice unišfitelja. Od samog početka sve je u tom
»svetu« impregnirano onim »đavolskim«, ništa nije os-
tavljeno bez njegovog belega, i to što dobri i dobrohotni
Serenus Cajtblom, narator, koji je, inače, svestan
tolikih vaţnih stvari u tom »svetu«, ovoga često nije
svestan, iako o tome izveštava, samo čini utoliko
sloţenijom igru-skrivalicu koju Man zapodeva sa či-
taocem.
U građanskom okruţenju, tako impregniranom đa-
volovim duhom, Leverkin-umetnik oseća kao svoju
krivicu ono što drugi likovi romana tumače »racio-
nalno«, razlozima kakvi vaţe u svetu kome pripadaju.
Sto je on, u svojoj izolaciji, jedva i posredno umešan u
zbivanja tog sveta, tome ništa ne smeta. Ovakvi,
»racionalni« razlozi i objašnjenja zbog čega
10
He nešto odigralo upravo tako kako se odigralo obra-
zuju realističku mreţu motivacije prikazanog »sveta«.
Umetnik, međutim, koji je tamno središte tog sveta i u
dosluhu je, i kao čovek i kao muzičar, s dijaboličkim
integralom pojedinačnih činilaca od kojih je taj »svet«
sazdan, kao povezanih značenja pojedinih zbivanja,
odnosa i činova u njemu, ţivi simboličkim,
reprezentativnim ţivotom upravo stoga jer taj i takav
dosluh postoji. Iz ove posebne njegove veze sa celinom
značenja svega prikazanog nastaje simbolička mreţa
motivacije u kojoj ne vaţe razlozi i objašnjenja koji
zadovoljavaju druge, manje ili više obične i manje ili više
»normalne« likove romana (koje, ne bez razloga, sam
Man, u Nastanku Doktora Faustusa, naziva »čudnim
akvarijumom kreatura iz poslednjih vremena«, »ein
wunderliches Aquarium von Geschöpfen der Endzeit« —
XI, 281). Tu postaje mogućno i opravdano govoriti o
Lever- kinovoj krivici. To je mogućno otud što Adrijan
duhovno jeste ono što ostali, s izuzetkom naratora
Cajtbloma (čiji je status u romanu i inače u svakom
pogledu poseban), ne znajući ovaploćuju svojim ži-
votima, onim što čine ili propuštaju da učine, gubeći se
u struji vremena koja ih prevazilazi. U tragičnom
kompozitoru je kristalisano ono što je u njihovim
egzistencijama, kako se već spliću i raspliću, razvcjano.
Ovakva kristalizacija u duhu umetnika omogućava da
on anticipira zbivanja koja moraju doći: ono što dolazi u
njemu se već »odigralo«, već mu je znano. To što
Leverkinovoj egzistenciji daje tragičan smisao,
delotvorno je i prisutno u egzistencijama drugih likova,
premda za njih kao takvo nije osmišljeno, niti za čitaoca
mora u svakom trenutku kao takvo biti vidljivo. Stoga te
druge egzistencije, ćuk i kada su vrlo nesrećne (kao u
slučaju Ines), ili imaju koban završetak (kao u slučaju
Rudija Svcrtfegera ili Klarise Rode), ne mogu biti
tragične na način na koji je to Adrijanova, već se
utapaju u i d i nu čija će tek povesna sudbina, i to tek
kada se
11
i ako se sagleda istorijska sinteza smisla epohe, biti
tragična. U toj tragičnosti celine, u kojoj učestvuju,
transcendirana je, mada ne i ublaţena, neutešnost
pojedinačnih njihovih ţivota, poraza ili čak grotesknih
izvitoperenosti, kao što se i banalnost, plitkost i
neoduhovljenost pojedinih ţivota članova »boljeg
društva« ugrađuju, kumulirajući se, u tragični smisao
celine, iako, naravno, sami po sebi nemaju ništa
tragično. Doktor Faustus je usmeren na to da u prikazu
odnosa umetnosti i doba, u njihovom uzajamnom
tumačenju i osmišljavanju, da pomenutu sintezu.
Valja odmah dodati i sledeće: premda je »provala«
istorije u ovaj roman direktnija i snaţnija nego bilo gde
drugde kod Mana2, njeno tumačenje vezom sa
umetnošću, muzikom, predstavlja jedno od
posredovanja u ovom romanu koje ima za svrhu da
sintezu smisla razdoblja o kojoj je reč učini sloţenijom od
bilo kojeg zaključka koji bi se mogao dobiti u ideološkim
ili političkim, odnosno istoriografskim izvođenjima koja
bi se bavila tim istim svetom i istim »problemima« u
njemu. To po
2 Valja napomenuti da Man-umetnik ni u Josifu i njegovoj
braći ni u Loti u Vajmaru, za kojima Doktor Faustus neposredno

sledi, nije skriven u bezvremenost mita ili klasike, nije
zaštićen od haosa i groze istorije, niti je to hteo bezuslovno da
bude. Kada je o Josifu i njegovoj braći reč, onda, ako ništa drugo,
već način na koji se tu postupa sa mitom predstavlja
oponirajući »dijalog« sa svim onim zloupotrebama mita, ili
onog za šta se veruje da mit moţe biti, od strane ideologa
opijenih velikonemačkim idejama, koji su, u periodu
nastajanja ove tetralogije (1926—1942), radili na podsticanju
nacionalističkog i rasističkog pijanstva. Sam Man je ţeleo da to
tako bude shvaćeno. Bliţe ispitivanje veza ovog romana i
istorije dalo bi i druge neke rezultate. — Kad je reč o Loti u
Vajmaru, mnogo toga u ovoj knjizi nije smišljeno da bude verna
ili verovatna rekonstrukcija, već aktuelan apel i »poruka«.
Zanimljivo je (i to ne samo u razmišljanju o problemima
»recepcije« knjiţevnosti), zašto se u ovoj knjizi više traţilo i
videlo ono prvo nego ovo drugo.
12
sredovanje čini i pitanje o krivici sloţenijim, dubljim i na
svoj način ambivalentnim, i u tom smislu Doktor
Faustus, iako jasno opredeljena knjiga, ni u kom slučaju
ne predstavlja »angaţovanu knjiţevnost« u tekućem, da
ne kaţemo trivijalnom značenju tog izraza. Naprotiv,
zahvaljujući pomenutom posredovanju, uostalom ne
jedinom u romanu, umetnička motivacija u njemu je
takva da se, kraj svih najteţih reči koje narator upućuje
na račun fašizma pa, na drugačiji način, i Nemačke i
nemačkog bića uop- šte, moţe govoriti o kompleksnom
sagledavanju čo- vekovog poloţaja u istoriji, njegovih
zabluda, njegove svesne i nesvesne upetljanosti u »omče
sveta«,
0 uvidu u čovekovu moć i nemoć da prevaziđe svoje
greške i grehove, da se iskupi ili barem naprosto ţivi
dalje, ne traţeći neku posebnu regulaciju odnosa u
svetu; ali, o nekom nedvosmislenom »anga- ţovanju« ne
moţe se govoriti.
Kad je reč o »akvarijumu kreatura«, svakako valja
izdvojiti lik Nepomuka Snajđevajna, Adrijano- vog
nećaka. O njegovoj ulozi u romanu ne treba prebrzo
zaključivati. Sudbina ovog deteta se ne uključuje u
motivacijsku mreţu drugih, »građanskih« sudbina, čiji
nosioci okruţuju Adrijana, već je na specifičnu način
šii'rovana sudbina Adrijana samog, leđnog ne odmah
vidljivog ali bitnog vida njegovog h i c a , l e utoliko ima
sasvim osobit motivacijski učili d Ni poinuk |e parafraza
samog Adrijana Lever-
1 me in sumo ţalo što sa njegovim pojavljivanjem u
svetu- romana biva i u toj tački uspostavljen, odnosno
pojačan paralelizam sa jednom od glavnih podloga
Doletom Faustusa: Historia Von D. Johann l'ininlrn
(1.1117), tom »knjigom za narod« gde Faust ima sina —
mada je i to Nepomukova funkcija, i kao
sina- ga, u svojoj završnoj ispovesti, shvata i o njemu
govori i zlosrećni kompozitor; niti je funkcija ovog dečaka
u romanu samo to da se na još jednom primaru pokaţe
kako onaj ko je u savezu sa đavolom ue ume voleti, što je
jedna od eksplicitnih odredaba
13
»ugovora« — mada Nepomuk, svakako, sluţi i kao pnmer
za to. Vaţnije od ovoga je to što se divni dečačić u
romanu pojavljuje kao Boţje dete, kao svojevrstan
sinonim za malog I-Irista. »Paroli iz Pfaj- feringa, pred
kojim je sa sklopljenim rukama — drţao ih je u visini
svog lišća, malo udaljene od njega — izgovarao molitvu.
.. mogao je u svojoj potresenosti samo da kaţe: ’Ah, ti
blagoslovljeno Boţje detenee!’« (VI, 615) U nizu drugih
naznaka sa istim smislom sasvim je određena ona u
kojoj narator Cajtblom govori o Nepomukovoj pojavi »u
kojoj muţevni lik Gospoda ne protivreči detetu na
rukama majke« (VI, 619). »A ipak je tu bilo nečega«, veli
Serenus, »što je čoveka sprečavalo da veru je u vreme i u
njegovo nisko delo, u njegovu moć nad tom milotnom
pojavom, a to je bila njena neobična zatvorenost u samu
sebe, njena punovaţnost kao pojave deteta na Zemlji,
osećaj da je nešto sišlo odozgo i da je, ponavljam to,
stiglo milo poslanstvo, osećaj što ga je ta pojava budila i
što je uljuljkivalo razum u vanlogičke snove, obojene
našim hrišćanstvom« (VI, 618 f.).
Što se Leverkina tiče, mnogo je naznaka tokom
celog romana koje navode na to da povest o njemu
čitamo kao svojevrsnu hagiografiju, da bi pri kraju,
aludirajući na poznati Direrov autoportret, Cajtblom i
rekao kako se na licu njegovog prijatelja vidi »nešto
prođuhovljeno-patničko, štaviše hristoliko« (VI, 640).
Faustova molba prijateljima da »spokojno spavaju«, iz
»Naricaljke doktora Faustusa«, je »svesno i hotimično
naličje reči ’Bdijte sa mnom!’ iz Get- simanije«, a
poslednja, oproštajna čaša je »kao neka druga Tajna
večera« (VI, 650). Sa Hristom se, dakle, Adrijan dovodi u
vezu i na taj način.
I nećak i ujak boluju i na strašan način umiru od
bolesti mozga, u lečenje obojice đavo je nedvosmisleno
umešao svoje prste (treba, recimo, samo upoređiti slike
lekara). Što je, moţda, najznačajnije, i mali Nepomuk je
već »ispunjen« učenjem o pre-
14
đestinaciji za greh i prokletstvo, kao i Adrijan sam. Ono
što je kod Adrijana dubok egzistencijalni uvid, najdublja
samospoznaja, kod Nepomuka se javlja u molitvi:
Jer, ničije delo blago izgubljeno nije,

Ako već rođenje put u pakao ne krije. ..
Do paroksizma se ovako razumevanje religioznog

problema pojačava u Adrijanovoj završnoj ispovesti:
»Jer, već mnogo pre mog naslađivanja s otrovnom
leptiricom, bila se moja duša u svojoj oholosti i
gordoumlju zaputila ka sotoni, i bio sam određen da
stremim ka njemu još od mladosti, kao što treba da
znate i to da je čovek stvoren i predodređen za blaţenstvo
ili za pakao, a ja sam bio rođen za pakao« (VI, 661).
Nepomuk je »drugi« Adrijan, drugačije utelov- ljenje
njegove suštine, i u tom smislu on je, razume se, i sam
po sebi duboko tragičan lik kao što do krajnjih granica
produbljuje Adrijanovu tragiku. Doduše, kada se ovo
kaţe, mora se imati na umu identifikacija Nepomuka sa
Arijelom iz Šekspirove Oluje, identifikacija ne manje
uočljiva i vaţna od one s malim Hristom, koja stanje
stvari čini sloţenijim a tra- gičnosti ovog lika daje još
neka značenja.
Ostajući u najdubljem jadu i već sasvim jasno s one
strane crte koja znači ludilo, Adrijan ispraća preminulog
Nepomuka Prosperovim recima kojima ovaj oslobađa
Arijela: »S nekom vrstom osmeha izgovorio je engleske
reči: ’Then to the elements. Be free, and fare thou well!’«
(VI, 635) — izveštava Cnjtblom. Pre toga, dok se još
zavarava da će mu barem ta ljubav biti dozvoljena i da,
voleći to dete, neće morati skriviti njegovu patnju i smrt,
izlaţući ga delovanju onoga »đavolskog« u sebi, Leverkin
polu išava đa se u sopstvenom duhu, kao kompozitor,
pribliţi arijelovskoj mogućnosti svoga bića. On kom-
ponuje na stihove Arijelovih pesama i čak pokazuje
partituru Nepomuku. To su stihovi koji su, kako kaţe
Cajtblom, »sušta ljupkost« (VI, 623). I doista, u tim
stihovima Arijel sanja uţivanje u poistovećiva- nju i
saţivljavanju s prirodom kada ponovo bude slobodan:
Where the bee sucks, there suck I.

In a cowslip’s bell I lie;
There I couch when owls cry.
On the bat’s back I do fly
After summer merrily.
Merrily, merrily shall I live now
Und the blossom that hangs on the bough*
(The Tempest, V, 1, 88 ff.)
Ali, iako stvara muziku koja korespondira s takvim

stihovima, arijelovska mogućnost Leverkino- ve prirode je
ipak čista nemogućnost kad je reč o njegovom ţivotu i o
njegovoj umetničkoj egzistenciji u celini. I velika njegova
dela i »magija« uz čiju pomoć ih stvara sasvim su drugačiji
od onog što nalazimo kod Sekspira. Nema kod Adrijana
ničeg što bi suštinski korespondiralo s Prosperovim pobu-
dama i namerama u trenutku kada se oprašta od svoje
magije. Uprkos izvesnoj spoljašnjoj sličnosti, nema
mogućnosti da se uporede Prospero i Adrijan. Iako u
odlučujućem trenutku »citira« Prospera, Leverkin ne moţe
da ponovi njegov gest. I on će, kao i raniji Fausti,
uključujući Geteovog i onog koga je stvorio Sekspirov
savremenik Marlou, poţaliti što
* Gdje pčela siše, i ja sišem, na

čašici jasmina se njišem; tu
počivam kad sova huče;
uţivam cijelo ljeto vruće; a
kad ovamo stigne zima ja za
njim jašem na šišmišima.
Veselo moji prolaze dani pod
cvijetom koji visi na grani.
( Prepev A. Šoljana.)
se uhvatio u kolo s demonskim silama. Marlouov Faust
veli: »Ugly hell, gape not! Come not! Lucifer! / I burn my
books!« Geteov Faust pri kraju izgovara sledeće reći:
Könnt’ ich Magie von meinem Pfad entfernen, Die

Zaubersprüche ganz und gar verlernen, Stünd’ ich,
Natur, vor dir ein Mann allein,
Da wär’s der Mühe wert, ein Mensch zu sein*
Faust, 11405 ff.
Sam, pak, Leverkin ispoveda u završnom govoru koliko je

pogrešno, i grešno, »pozvati đavola u goste« (VI, 662), da
bi se savladale stvaralačke teškoće koje je donelo vreme:
» ... umesto da se mudro brine o onome što je potrebno
na Zemlji, da bi na njoj bilo bolje, da razborito doprinosi
svoj deo da se medu ljudima uspostavi takav poredak
koji će lepom delu ponovo stvoriti ţivotni osnov i
omogućiti mu da se pošteno uklopi u taj poredak, čovek
zanemaruje ono što mu je duţnost i grezne u paklensko
pijanstvo: tako ţrtvuje svoju dušu i dospeva na str-
vinaru« (VI, 662). Na kraju, dakle, Faust bi se, u
različitim varijantama, rado rešio specijalnih znanja,
knjiga, čarobnih formula i itispirativnog paklenskog
pijanstva, i ţeli da se sa svetom suoči samo kao čovek.
Kada se Prospero, postigavši pomoću magije ono što je
ţeleo, oprašta od nje s recima:
But this rough magic

1 here abjure; and, when I have requir’d Some
heavently music, — which even now I do, — To work
mine end upon their senses, that This airy charm is for,
I’ll break my s t a f f ,
* Kada bih magiju sa svog puta mog’o da odstranim, Sve

te bajalice sasvim da zaboravim,
Stajao bih pred tobom, čovek sam, prirodo,
Da se bude čovek truda bi tad vredelo.
2 Doktor Faustus i
17
Bury it certain fadoms in the earth,
And deeper than did ever plummet sound I'll
drown my hook.**
(V, 1, 50 ff.)
već je sasvim jasno da on sve vrerne nije ni ţeleo ništa za
sebe. On hoće da ispravi nepravdu koja mu je naneta, ali
prirodne sile koje za to koristi, vol- šebnički tajanstveno,
treba da koriste novim, divnim ljudima u »vrlom, novom
svetu« — Mirandi i Ferdinandu. Te sile nisu demonske,
»đavolske«. Doduše, reći kojima im se Prospero obraća:
Ye elves of hills, brooks, standing lakes, and groves; And

ye that on the sands with printless foot Do chase the
ebbing Neptune, and do ly him When he comes back; you
demi-puppets that By moonshine do the green sour ringlets
makeT Whereof the ewe not bites***
(V, 1, 34 ff.)
** Te grube mađije odričem se

sad; i pošto zatraţim nebeske
muzike,
Sto baš sad činim, da bih ostvario
Smer svoj na čulima onih što i
jesu Za te muzičke čini —
prelomiću Svoj štap i u zemlju
zakopati ga tad Na nekoliko
lakata duboko,
A svoju knjigu utopiti dublje No
što je ikad plovni visak dopr’o.
*** Vi duhovi brda, potoka, jezera,
(Prevod Ţ. Sirnica i S. Parniurovića.)
I gajeva, i vi čije stope trag Ne
ostavljaju na pesku, kad gonite
Neptuna dok je u oseci, ali
Beţite od njega kada se on
vraća;
Vi patuljci što na
mesečini Pravite zelene
kisele kruţiće Od kojih
ovca ne pase ...
(Prevod 2. Sirnica i S. Pandurovića.)
u mnogo čemu pođsećaju na reci vračare i čarob- nice
Međeje iz Ovidijevih Metamorfoza, delimično su i iste,3 ali
u kontekstu Oluje one nemaju smisao crne magije:
Prospera ne vezuje nikakav ugovor te vrste.
Faust je udruţen s đavolom, sav se okrećući sebi,
sopstvenom samoiSpunjenju, samoobogaćivanju i
samopotvrđivanju, obesnom i gordoumnom zadovo-
ljavanju sebe. Prospero će se smilovati drugima; Faust, u
strahu i očaju, moli, na kraju, milost za sebe. Iza
Leverkina-Faustusa ostaju, doduše, Arijelove pesme,
njegovo Ja se u jednom času utkiva u njih, ali upravo tu
je na najdrastičniji način poreknuta i mogućnost radosti
i blaţenstva. Daleko od Prospero- ve pomirenosti i
pomirljivosti koje ga ispunjavaju kada se oprašta od
magije, Leverkin, gubeći svog »Arijela«, doţivljava čas u
kojem gubi sebe: čas ludila. Tada, ne pre toga, iz njega
progovara onaj koji mora da opozove Devetu simfoniju.
Odu radosti valja da smeni naricaljka. To nije naprosto
posledica hladne kalkulacije umetničkog uma, niti je
posledica trezvenog saznanja da je došlo vreme da se
kom- ponuju naricaljke. Adrijanova odluka izranja iz naj-
dublje lične patnje, do kraja proţivljene, koja obuzima,
ali i izraţava, celo umetnikovo sopstvo. Zato je
»Naricaljka doktora Faustusa«, koja predstavlja
najavljeni opoziv Devete simfonije, ne samo najau-
tentičnije njegovo delo, nego se tu krije i razlog zbog čega
ona eventualno moţe imati i drugu neku stranu i biti —
ipak — moţda i nešto više od iţ- raza sveobuhvatnog
očajanja. U njoj je »strogi stav« doveden do savršenstva,
kalkulatorske sposobnosti umetnikove, dakle, tu su na
vrhuncu. Ali, Cajtblom nas upućuje i na to da se upravo
tu »kalkulatorska hladnoća« preobrazila u »ekspresivni
glas duše i ljudskom stvorenju svojstvenu srdačnost koja
se po- vcrava« (VI, 643). Nuţnost opoziva koja se
kompozi-
s Upor. Ovidije, Metamorfoze, VII, 195 ff.
19
toru javila kroz neodoljiv vapaj, iz najtamnije dubine, javila
se onda kada je proţivljeno očajanje postalo nepodnošljivo,
u času dok umire (i kada mre) nebesko biće, koje dolazi »iz
daleka«, »Ja, der ist weither« (VI, 622), koje je i njegov, da
se tako kaţe, nebeski deo. Tome nebeskom je na Zemlji
određena patnja — o zemaljskoj sreći u Doktoru Faus- tusu
ne moţemo pročitati ništa. Da li je ta patnja put
iskupljenja i spasa, spasa i iskupljenja drugih? Da li ono
što na Kristov način pati u čoveku sluţi tome? Već poludeli
Niče, koji relativno lako prepoznatljivo u mnogo čemu sluţi
kao prototip za Le- verkina-Fausta, potpisivao se, na
kraju, u periodu nastajanja Antikrista, kao »Raspeti«.
Ĉitalac Doktora Faustusa to, naravno, ne mora da zna. Ali,
analizirajući »Naricaljku doktora Faustusa«, Cajtblom ipak
saopštava da je tu reč »o trajnom, neiscrpno
akcentovanom naricanju u najbolnijem Ecce-homo stilu«
(VI, 644). U njihovom velikom dijalogu, »đavo« u Leverkinu
obećava onome koji je »on«, Adrijan, da će, zahvaljujući
njegovoj bolesti i patnji drugi moći da izbegnu i jedno i
drugo. »Ti ćeš biti vođa«, kaţe đavo, »ti ćeš određivati korak
budućnosti, dečaci će se kleti tvojim imenom, zahvaljujući
tvojoj ludosti njima više neće biti potrebno da budu ludi.
Oni će svoje zdravlje hraniti tvojom ludošću i u njima ćeš ti
biti zdrav« (VI, 324). Da li ovo shvatiti pre svega kao izazov
Adrijanovoj oholosti, kao iskušenje za njegovu potrebu da
na sebe uzme najteţe zadatke? Ili kao obećanje —
obećanje, svakako, od strane onog kome se ne moţe baš
verovati, da patnja sluţi iskupljenju i spasu?
Leverkin mora da proţivi i propati sve što je proţiveo
i propatio, uključujući i postojanje »đavola« u sebi i
njegovo dugotrajno razorno delovanje, kako bi mogao
doći na ideju o »proboju« u svet »vedro-skromnije« (VI,
429) umetnosti koja će »ponovo u sebi videti sluškinju
zajednice, koja će obuhvatati mnogo više od
’obrazovanja’ i koja neće imati
20
kulture, ali će moţda sama biti kultura«: »umetnost bez
patnje, duševno zdrava, ne svečana, lišena tuge i prisna
umetnost« (VI, 429). U tom smislu treba razumeti i
.Cajtblomovo tumačenje »Naricaljke«. Le- verkin je
suštinu sebe pretočio u to svoje poslednje delo. To je on.
Nemoguće je, međutim, prevideti da je Nepomukov
nadimak, to jest ime kojim on sam sebe naziva, Eho; i da
je umetnički princip na kojem »Naricaljka doktora
Faustusa« nastaje upravo eho koji, kako Cajtblom kaţe,
znači »vraćanje ljudskog glasa kao prirodnog glasa i
njegovo otkrivanje kao glasa prirode«, »setno ’Ah, da!’
prirode izrečeno nad čovekom« (VI, 644), što je u bliskoj
vezi i sa onim nezaobilazno vaţnim uvidom u to čime se
oglašava kraj velikog Leverkinovog dela: »završni stav
kantate u kojem se gubi hor i koji zvuči kao jadikovka
Boga nad propašću njegovog sveta, kao pe- čalno ’Nisam
to hteo’ koje izgovara Stvoritelj« (VI, 650).
Nepomukovo biće je, dakle, isto kao i Adrija- novo,
transsupstancijacijom umetničkog stvaranja pretvoreno
u ovu kompoziciju. Nepomuk svakako nije naprosto neko
Adrijanovo »drugo ja«, ali on jeste metafora toga Ja,
svojevrsno njegovo ponavljanje, čime se na još jedan
način izraţava neophodnost stradanja i ţrtvovanja,
propasti u strahoti' i muci, da bi nastalo ili ponovo
postalo mogućno pravo delo u vremenima kakva jesu i u
kojima upravo ovakva sudbina umetnika i ovakvo
rešavanje umetničkog zadatka i ispunjenje njegovog
pozvanja treba da kazuje dalekoseţnu, mada verovatno
ne i poslednju istinu o ljudima i njihovom ţivotu na
svetu. Da bi nastala ■ Naricaljka doktora Faustusa«
neophodan je Nepo- muk-Eho, kao i sam kompozitor
Adrijan, neophodan Je Nepomuk u Adrijanu, sa svojom
nebeskom umilni išću i dragošću, kao i sa svojom
paćeničkom smrću. Ona dela je prevelika, »đavolska«, a
ono samo je ni išta tuga. Da bi se promenilo i jedno i
drugo, moraju se promeniti vremena, ali i‘ umetnik koji
stva
21
ra u njima. Niko to ne zna bolje od samog Lever- kina, koji
govori o »proboju« ka umetnosti koja će sa svetom biti »na
ti«. Među likovima romana ne vidimo nikog drugog ko bi o
tome mogao govoriti. Stvar je, međutim, u tome da se
umetnik mora okrenuti i istoriji, socijalnoj stvarnosti, a
ne samo umetnosti, »lepoti«. Doktor Faustus je na kraju
jednog razvojnog puta na čijem početku — najjasnije i
najizrazitije u Betrachtungen eines Unpolitischen iz
vremena prvog svetskog rata — Man zastupa sasvim
drugačija gledišta, odvraćajući umetnika, ako hoće da
bude pravi pesnik, od bavljenja društvom, istorijom... To
ostaje feljtonistima, »civilizacijskim literatama«. Međutim,
u Doktoru Faustusu, Lever- kin, koji je bez sumnje
najsloţeniji i najambicioznije zamišljen lik umetnika u
ćelom Manovom opusu, a, dok je nastajao, i najvoljeniji,
kako je sam autor zabeleţio, traţi od umetnika da se
»mudro brine o onome što je potrebno na Zemlji, da bi na
njoj bilo bolje«. U vreme kada već uveliko radi na Doktoru
Faustusu, oktobra 1944, piše Man u jednom pismu: »Na-
učili smo da se dobro ne ispunjava u estetski ođ- vaţnom
i draţesnom, da se kultura koja ’se ne interesuje za
politiku’ i isključuje iz svog vidokruga ono socijalno nalazi
sasvim blizu varvarstva; da na duhovnom čoveku leţe
teţe odgovornosti nego što su problemi lepote.4
Udaljavanje od stanovišta iz Betrachtungen eines
Unpolitischen vidljivo je već i dosta pre početka rata. Za tu
evoluciju Manovih pogleda, koja je toliko uticala i na
roman o Faustu, tipičan je stav iz pi'sma dekanu bonskog
univerziteta iz 1937. godine. Nedopušteno je, kaţe se
tamo, »odvajati ono duhovno-umetničko od politički-soci-
jalnog i od ovog potonjeg se izolovati u sferu otme-
no-’kulturnog’« (XII, 787). U Doktoru Faustusu, međutim,
blizina esteticizma i varvarstva nije iskoriš-
4 Pismo Maksu Osbornu, v. Briefe 1937—1947, Frankfurt
a/M, 1963, str. 396.
22
ćena za to da se formuliše neka »teza« na kojoj bi roman
počivao ili koju bi iz njega valjalo iščitati, već pre sluţi
tome da se pokaţe sloţenost umetnikc- ve pozicije i nađe
bitno određenje njegovih odnosa sa istorijom, kada se u
vezu varvarstva i umetnosti ima uvid, a o prodoru
arhajskog u moderni duh se vodi računa u celini
duhovne situacije modernog čoveka.
Dati takvom očajanju kakvo je Adrijanovo, pogotovu
posle Nepomukove smrti, jasan, strog i u prethodnom
stvaralačkom ţivotu zasnovan umetnič- ki oblik znači
moţda pobediti očajanje, prevazići ga, pa čak, moţebiti, i
pobediti i nadići ono što je do njega nuţno dovelo. U
očaju, makar i najdubljem, koji ne ostaje nem, moţda
doista »klija nada« (VI, (ifil), kako kaţe Cajtblom
analizirajući »Naricaljku doktora Faustusa«. Cajtblom se,
naravno, više oslanja i m ono što ţeli da se nasluti posle
utihnuća posleđ- njcg tona ove kompozicije koji se u njoj
zaista čuje. Ali, ne treba sve pripisati samo
Cajtblomovom na- < ¡mi razmišljanja, premda on,
razume se, zajedno n njegovom ljubavlju prema
Adrijanu, o kojoj se toliko govori I I celoj knjizi i koja taj
način razmišljanja određuje, u bitnom utiče na sve što
dobri narator ■ . i n i o muzici svoga prijatelja. No, i
nezavisno od o v a k v e , ljubavlju o b o j e n o i na njoj
zasnovane cajt-
.... l > |IO u 1 1 « iiniţe se reći da jc samo neuob-
i o . no o. . 1 1 ; 1 1 1 1 . i lel 1 1 1 i 11 v i io i potpuno. Krik i jecaj,
i i o 1 1 m e 11 1 a i i i i . i , kao mnetničko delo a ne samo i .1 1!
i IH • II 11 • .l. n | i .i/, i znak patnje i ludila, odu- ■ > ■ ni
11 1 doţivljaju i/, kojeg su potekli, kao i prilikam a n
kojima nastaje takav doţivljaj, gorki ukus .■đavolove.«
pohode. Nije bez razloga što je Lever- i i i IOV đavo, koji
treba da omogući stvaralaštvo, protiv dolu. On to ne
krije: »Ja sam, sve u svemu, protiv delA. Kako onda da ne
osetim nešto malo zadovoljstva kada vidim slabost koja
je obuzela ideju muzičkog dola!« (VI, 320). Njegov
»prethodnik«, pored • đavola« Ivana Karamazova —
Geteov Mefisto, ide, uostalom, još mnogo dalje: on je
protivnik postoja-
23
nj a bilo čega. Ako je sve što nastaje vredno i da
propadne, rezonuje on, onda bi bolje bilo da ništa ni ne
nastaje; ako već sve prolazi, a ono što je prošlo isto je što
i ništa, onda je najbolja večna praznina, das Ewig-Leere
(Faust, 1341; 11603).
Leverkin je proklet i propada. Kao nosilac onog
prevaziđeno-zaostalog, onog što se zatvara prema svetu,
kao neko ko, ma gde bio, nosi u sebi »Kaj- zersašern« i
njegovu palanačku učaurenost koja je pokušaj
izuzimanja iz istorijske promene, on je predodređen za tu
ulogu prokletnika, ali prokletnika koji će izraziti takvu
poziciju u svetu. Udruţujući se s »đavolom«, Leverkin
propada kao što i Nemač- ka, udruţena s »đavolom«,
propada, daveći se u tuđoj i, najposle, u svojoj
sopstvenoj krvi, pod sopstvenim ruševinama. Ali, iza
Leverkina ostaje delo. Iza Tomasa Mana ostao je Doktor
Faustus u kojem Serenus Cajtblom priča o tom delu,
njegovom nastanku, njegovom zlehudom tvorcu, ali i o
tome da je to delo, da ono, kao artikulisani krik očaja,
ostaje. Kako je nastalo to delo?
Posmatrajući realističku mreţu motivacije, vidimo
da je Leverkin zaraţen sifilisom i da je cerebralno
napredovanje te bolesti delovalo na njega u pojedinim
periodima ţivota »inspirativno«. Uočljiva je sličnost sa
Ničeom. Sifilisom se Leverkin zarazio voljno, i zato se to
ima smatrati punovaţnim »sklapanjem ugovora s
đavolom«, i to na putu u Bratislavu, u javnu kuću, koji
je, međutim, mladić drugima prikazao kao putovanje u
Grac, na premijeru Salome Riharda Štrausa, koja je te
1906. godine doista i bila u Gracu i kojoj je, pored
ostalih, prisustvovao i građanin Adolf Hitler — o čemu,
razume se, u romanu nema reči5, pa čak ostaje neizve-
sno da li je Adrijan u Grac uopšte svraćao ili je to
5 Vidi o tome: Eckhard Heftrich, Vom Verfall zur Apokalypse,
Heber Thomas Mann, Frankfurt a/M, 1982, str. 173 ff.
24
bio samo izgovor da se ode u Bratislavu, u Esmeral- din
zagrljaj.
Posmatrajući simboličku motivacijsku mreţu, vi-
dimo da ovaj čedni čovek ne stvara svoje delo pod
inspirišućim uticajem infekcije, niti ludi zbog ce-
rebralnog napredovanja ove bolesti — to ostaje u sferi
realističkih objašnjenja i obrazloţenja onoga o čemu se u
romanu pripoveda •— već stoga što u njemu neposredno
i koncentrisano deluje duh doba'’, koji će se u istoriji
pokazati u svoj svojoj očigled- nosti, i pokazati kakvo je
doba koje je proţeo, u času kada Leverkin već bude
potonuo u duševni mrak, da bi se, potom, kada on i
faktički a ne samo duhovno umre, iskazao još jasnije i
drastičnije, stupivši na svetsko-istorijsku scenu kao
đavolski duh rata, genocida, logora, uništenja... U tom
smislu, Leverkin je doista »junak našeg doba«, u
doslovnom značenju te reči. Ne zato što bi njegov ţivot za
to doba lilo »tipičan« — poetika kojoj je do tipičnog junaka
daleko je od Mana — već upravo sa svoje atipično- Ml,
kao figura ekstremno usamljena, ah predodređena,
podobna i spremna da, po Luterovoj reči — a upravo je
I,utor do predestinacije drţao više nego do lillo čega
drugog i učinio ju je temeljom svog Ii ninskog učenja
»uzme na vrat krivicu vremena«. I aku ne, i a/niifd ja jućl
o tome zbog čega se u »svetu«
■ i > 1 1 1 1 1 1 1 > i I ini. lm 1'iunttin moţe govoriti o
umetnikovoj IM si vi 1 1 II • | za njegovu sainoopsednutost
i op- .in.UH.i pitanjem vlastitog stvaralaštva, srećemo l i
ieltgipiko teološkim vidom Adrijanovog lika i romanu u
oellni. To je za Leverkina isto toliko vaţno kao i ono Sto se
odnosi isključivo na umetnost, n vezi sa kojom se, i
nezavisno od ovog Manovog
. . . l a n a , uvek moţe reći da je umetničko stvaranje
najnevinije od svih ljudskih delatnosti i da je s one
utrnuo dobra i zla. •
• O tome opširnije vidi: Dragan Stojanović, Čitanje I

Umtojevskog i Tomasa Mana, Beograd, 1983, str. 143 ff.
25.
»Ne volim ga, to otvoreno priznajem« (XI, 1132 f.),
pisao je Man o Luteru 1945, u jeku rada na Doktoru
Faustusu, u predavanju Nemačka i Nemci. Narator
Cajtblom, govoreći o Luteru, ne moţe da se suzdrţi a da u
svojoj pripovesti ne kaţe: »Nikakve, svakako, tu sumnje
nema da bi čovečanstvo bilo pošteđeno beskrajnog
prolivanja krvi i najuţasnijeg samorastrzavanja da
Martin Luter nije obnavljao crkvu« (VI, 120). Sam Man
nije u prvi mah mogao da se suzdrţi a da svom naratoru
odmah za ovima ne stavi u pero i sledeće redove, koji su
kasnije, kao suviše eksplicitno opređeljivanje, po savetu
kćeri Erike Man izbačeni iz romana: »Taj Boţji čovek imao
je vrlo mnogo posla sa đavolom; neprestano je govorio o
njemu, verovao je da ovaj hoće da ga omete u njegovom
delu, dok ja ne mogu da odbacim sumnju da ga je on
podbadao na njegovo izvršenje. — Istorija je velika
tragedija a oni koji je prave uvek su mislili sasvim
drugačije; oni ne prepoznaju svoja dela u posledicama i
očajnički poriču kauzalni neksus. Erazmu je bilo isto
tako neugodno što se krivica za reformaciju svaljivala na
humanizam kao što je Luteru bilo nezgodno što su se
seljaci pozivali na ’čisto učenje’; i on je prizivao i
blagosiljao pobedu kneţeva, koja se svakako mora
nazvati najvećom i po posledicama najduţom istorijskom
petljan- cijom ukoliko je u pitanju naša draga
Nemačka.«7 Ĉitalac, naravno, ne mora i ne treba da zna
za ove pasuse, zato su i brisani. Ali, ako, zahvaljujući po-
stojanju manuskripta, odnosno radu marljivih filologa,
to ipak sazna, onda se i postojanje tih redova i odluka da
se iz definitivnog teksta oni izostave ukazuju kao nešto
veoma simptomatično. Luter je pod
7 Navedeno prema: Herbert Lehnert, Zur Theologie in
Thomas Manns ’Doktor Faustus’. Zwei gestrichene Stellen aus der

Handschrift. U: Deutsche Vierteljahrsschrift, 40, Jg., XL, Bd., H.
2, 1966, str. 255; vidi i: Jürgen Jung, Altes und Neues zu Thomas
Manns Roman DOKTOR FAUSTUS, Frankfurt a/M-Bem-New York,
1985, str. 194 ff.
26
vrgnut kritici iz sasvim jasno određenog ugla: humanisti
Cajtblomu svakako je više do mira, obrazovanja,
umerenosti, razumom kontrolisanog razvoja, nego do
revolucionarnog »reformisanja«; za duh kakav je njegov,
za stanovište koje on reprezentuje, eventualno dobri i
prihvatljivi motivi za »reformaciju« i »protestovanje« ne
mogu ublaţiti ocenu — negativnu — kada nastupi
»najuţasnije samorastr- zavanje« ljudi i svega ljudskog.
Preko parodije Lute- ra u liku profesora Kumpfa, koji je
obojio Leverki- novo obrazovanje, kao i zahvaljujući
upotrebi starinskih, luterovski karakterističnih izraza
koji se tokom studija teologije urezuju u Adrijanovo seća-
nje, a kojima se on onda kasnije sam koristi, suge- riše
se čitaocu kako je upravo dovođenje u vezu Adrijana i
velikog crkvenog reformatora jedna od najvaţnijih
piščevih odluka u motivisanju kompo- zitorovog lika.
»Đavo« u Leverkinu je, da se tako kaţe, luterovski đavo.
Postoji dosta tragova Manovih razmišljanja o lome
da se u Hitleru i svemu onom što on simbo- lizuje u
savremenoj istoriji ponovo javlja na delu neka
»luterovska« strana nemačkog čoveka ili da se barem
tako misli. Da li se Hitier doista moţe posmatrati i
objašnjavati na taj način, ovde nije bitno. Pre će biti da
objašnjenja valja potraţiti na drugoj strani. Međutim,
svakako je vaţno to da je u koncipiranju Doktora
Faustusa, odnosno u Manovim razmišljanjima o
nacionalsocijalizmu, to igralo svo- ¡ 1 1 ulogu, i to dugi niz
godina. Još 1934. godine, već u emigraciji, Man beleţi u
svoj dnevnik: »Ĉitao Cvajgovu knjigu o Erazmu.
Istorijska aluzija i paralela je već nepodnošljiva, jer
sadašnjici ukazuje suviše slabačke časti. ’Luter,
revolucionar, koga demonski gone potmule nemačke
narodne snage.’ Ko ne prepoznaje Hitlera? Ali, upravo u
tome i jeste ono — da se odvratna travestija, nisko,
histerično majmunisanje uzme za mitsko ponavljanje. To
je
27
već ugnjetavanje.«8 Međutim, u članku Namačka iz
1941. čitamo da se u Luteru »pokazuju snaţni nacistički
elementi« (XII, 907). Moglo bi se navesti još Manovih
izjava sličnog usmerenja, sa različitim naglascima.
Erazmovski usmerenom naratoru Cajtblomu po-
verena je u romanu uloga da osmisli ovakvo viđenje.
Kakva je ta Cajtblomova uloga? Ĉitalac vrlo brzo shvati
da je »glavni junak«, Leverkin, isto tako nemoguć bez
Cajtbloma koliko je nemoguć Don Kihot bez Sanča
Panse. Nerazdvojivi u našoj percepciji »sveta« delà kao
telo i senka, Serenus i Adrijan su, u našem razumevanju
tog »sveta«, u našem zaključivanju o njegovom smislu,
nerazdvojivi kao prizma i ono što se, prelamajući se, kroz
nju vidi. Man nije uzalud nazvao Doktora Faustusa
svojom »radikalnom ispovešću«9. Ako je Adrijanov strah
od sterilnosti i od sveta idealna umetnička projekcija
vlastitog iskustva iz mladosti, Cajtblom je tu da tom
iskustvu dâ komentar koji će biti izraz i rezultat Manove
evolucije, sazrevanja, samokorekcije. Ukoliko sebi
dopustimo da Doktora Faustusa čitamo i kao veliku
Manovu ispovest koja sadrţi sumu njegovog ţivota i
umetnički transponovan dokumenat njegovog
samoosvešćenja i samonalaţenja kao umetnika,
samopronicanja na putu umetnosti, onda se mora voditi
računa o tome da se ta i takva »ispovest« saopštava ne
manje preko Cajtblomovog lika nego preko
Leverkinovog. Tomas Man koji ţivi u istoriji »izlio« se u
Serenusa, prenevši na njega svoju ambivalenciju kad je
reč o nekim odsudnim odnosima sopstvene egzistencije i
istorije.
U jednom pismu Benedetu Kročeu pisao je Man
1931. godine i ovo: »Bio sam duboko uzbuđen recima iz
Vašeg pisma da je dobar deo Vaše kritike najnovije
nemačke istorije kritika Vas samih i Vaših
0 Thomas Mann, Tagebiicher 1933—1934, Frankfurt a/M,
1977, str. 486 f.

9 Die Entstehung des Doktor Faustus, XI, 247.
28
sopstvenih ideja. To je tačno proces kroz koji sam i ja
prošao i koji sam upoznao za poslednjih deceniju i po,
iskustvo samokorekture i samoprevazila- ţenja za koje
sam, naravno, bio dobro pripremljen zahvaljujući
velikom obrazovnom doţivljaju, prisnosti sa Ničeovim
ţivotom i mišljenjem.«10 Raspon ove Manove
»samokorekture« vidljiv je i određen, u Doktoru Faustusu,
u stvaralačkoj retrospektivi, rasponom između
Cajtblomovog odnosa prema prvom svetskom ratu, kada
je regrutovani klasični filolog u velikoj meri u vlasti
velikonemačke opijenosti i zabluda o ulozi Nemaca u
svetskoj istoriji, kao što je i sam Man bio, preko njegovog
kritičkog, humanističkog odnosa prema idejama koje se
javljaju u Kridvisovom krugu, pošto je rat minuo, do
potpunog odbijanja svega što je doneo nacizam, drugi
svetski rat i, s njim, »finiš Germaniae«.
Man je, već stilom kojim se narator sluţi, uneo u taj
lik mnogu parodijsku crtu, ali ne tako da ga obezvredi ili
ismeje. Jedna od najvaţnijih stvari za Mana bila je tada
odrediti se prema pitanju kako da se odvoje nacistički
zločini od nemačkog naroda koji je u tome učestvovao,
milom ili silom. Pitanje se postavljalo i ovako: da li je bio
samo opijen i prevaren ili je u svemu bilo i pravog
oduševljenja? Cajtblom o tome kaţe, pored ostalog, i
sledeće: »Neka se to što ovde izlazi na svetlost dana« —
reč je o logorima u kojima oslobodioci nailaze na
nezamislive prizore — »nazove i mračnim mogućnostima
ljudske prirode uopšte, — ipak je nemački čovek,
desetine hiljada, stotine hiljada Nemaca su ipak bili ti
koji su počinili ono pred čim čovečanstvo hvata jeza, i sve
ono što je igda ţivelo i mislilo nemački stoji sad tu kao
gnusoba i primer zla« (VI, 638). Ima i drugačije
intoniranih Cajtblomovih iskaza, u kojima je naglasak na
tome da je taj, u stvari do-
10 Navedeno prema: Thomas Mann, Tagebilcher 1944—
1946, Frankfurt a/M, 1986, str. 389 (beleška ad 10. mart 1944.)
29
bar, narod ţrtva reţima i ideologije kojima je dopustio da
zavladaju nad njim. Sopstveno kolebanje preneo je Man u
konačne, u delu zauvek fiksirane iskaze svog »naratora«.
Ako bi trebalo potraţiti na koju stranu i autor i narator
ipak više naginju, onda bi se to, po svemu sudeći,
najbolje moglo pročitati u sledećim redovima gde
Cajtblom beleţi: »Međutim, ljubav prema otadţbini koja
bi smelo htela ustvrditi da je u krvi ogrezla drţava —
drţava čiju dahćuću agoniju sada doţivljavamo; koja je,
luterovski rečeno, ’uzela na svoju dušu’ neizmerne zlo-
čine; prilikom čijeg je proglašenja, praćenog urlanjem,
prilikom čije je obznane, kojom su ukinuta ljudska prava,
opijenost prevelikom srećom zanosila masu, i pod čijim je
drečećim stegovima, čvrsta u svojoj veri i blistajući od
ponosa, marširala naša omladina, sevajući očima, — da
je ta drţava prirodi našeg naroda bila nešto apsolutno
strano, natureno i svakog korena lišeno — takva ljubav
prema otadţbini izgledala bi mi pre velikodušna, nego što
bi mi se učinila savesnom« (VI, 638 f). Ovo se, svakako,
moglo reći i jednostavnije — da je, naime, nemački narod
bio u dosta velikoj saglasnosti sa nacističkom drţavom. Ili
još jednostavnije: Nemcima nije sasvim bila strana
nacistička drţava sa njenim zločinima. Ali, Cajtblom se
mora izraziti upravo tako kako se izrazio. To je rečenica
koja svedoči o tome da staromodni humanista još nekako
vlada svim onim što bi da uđe u nju, da još nekako
kontroliše svoju misao, koju ta rečenica treba da prenese,
ali ne bez teškoća: ona, ta misao, gotovo da izmiče. Teţnja
ka eufemisanju meša se sa suprotnom teţnjom ka podi-
zanju do retoričke uţarenosti i sa samodopadljivom
elegancijom u izraţavanju, koja moţe izgledati i kao
nespretnost. Pa ipak, ako paţljivo pročitamo ovu rečenicu
o »savesnoj ljubavi prema otadţbini«, razu- mevamo da
njen stil ipak ne moţe suštinski modifi- kovati njenu
poruku: ona je u tome da se Nemcima ne moţe lako
oprostiti ono što je sasvim neoprostivo
30
ako je reč o ulozi nacista u godinama pred rat i za vreme
rata. U Manovim očima ništa nije moglo izviniti fašizam
posle onog što se dešavalo od 1933. nadalje, i pitanje je
bilo šta bi moglo, ako bi uopšte moglo, izviniti Nemce.
Budući da mu se pobeda nad fašizmom ukazivala u
svetlosti neraskidive i po ne- mački narod kobne
povezanosti njega kao naroda sa onim što je simbolisao
Hitler, Man se, kao vodeći ne- mački pisac, našao u
paradoksalnom poloţaju da mora ţeleti ne samo
nestanak jednog mrskog reţima ili uništenje jedne
neprihvatljive i, sa svoje nehu- manosti, krajnje odbojne
ideologije, nego i propast tako velikog broja ljudi koji su
bili izvršioci naredbi i nosioci »ideja« tog reţima, da se
granica prema pojmu naroda kao takvog gubila ili
postajala teško raspoznatljiva. Pod utiskom kapitulacije i
otkrića logora, Man 5. maja 1945. beleţi u svoj dnevnik
čak i ovakve rečenice: »S druge strane, nije moguće po-
gubiti milion ljudi a da se ne podraţavaju metode nacista.
Međutim, ima ih okruglo jedan milion koji bi morali biti
zbrisani.«11 12 Ovakva rečenica moţe da iznenadi, čak da
zaprepasti. Bert Breht je, povodom razgovora koji su
neku godinu ranije vođeni na nemačke teme u
američkom egzilu, zabeleţio u svom dnevniku i ovo:
»Kada je prošle nedelje Tomas Man, s rukama u krilu,
zavaljen, rekao: ’Da, u Nemačkoj mora biti pobijeno pola
miliona’, zvučalo je to savršeno bestijalno.«1- Međutim,
kad je reč o nacistima, Man nije osim mrţnje osećao
prema njima ništa, nikakvo »razumevanje« se ni za šta što
su radili nije moglo pokazati, i ta mrţnja na početku
emigracije nije bila ništa manja nego na kraju rata. U jed-
nom pismu s kraja 1945. godine stoji, recimo, i ovo: »S
jezom smo ja i moji prijatelji čitali Vaš izveštaj o sudbini
mladog Karla Eberta pod nacionalsoci- jalističkim
beštijama. Kad čitam ili čujem takve pri
11 Isto, str. 199.

12 Bertold Brecht, Arbeitsjournal 1942—1955, Frankfurt a/M,
1973, str 599; v. i str. 602.
31
če, u potpunosti razumevam zašto me je prvi put u mom
ţivotu gnusoba koja je sebe nazvala nacional-
socijalizmom naučila mrţnji, stvarnoj, neugasivoj,
krvničkoj mrţnji, za koju mistički verujem da nije bila
bez uticaja na događaje.«13 No, nije bilo potrebno da se
dogodi sve ono što je doneo rat da bi Mano- va mrţnja
postala ovakva. Još sredinom 1934. pisao je on u svom
dnevniku i ovakve rečenice: »Posle- podne je stigla Erika.
Pozdravio se s njom uz čaj, posle kratkog odmora, i
učetvoro smo, sa K(atjom) i Golom, vodili duţi razgovor,
kako to vreme sad vazda iznova iznuđuje od srca, o
poloţaju, izgledima Nemačke, o nadi u slom i, čak,
beznadeţan slom. Razmatranje o finiš Germaniae, o
mogućem političkom bankrotu, rastakanju. Da li bi se on
duševno mogao podneti, da li bi, moţda, bio čak
spasenje? Posle istorije ujedinjavanja? Posle onog što je
Berlin bio pod Bizmarkom? ’Mini, ko isparenje ...’ Ali, da
li je povratak ka nestvarnosti, ka narodu duha
mogućan? Svršavanje istorijske opijenosti iz 1933. u
mamurluku gorem nego što je bio onaj u kojem se svršila
opijenost iz 1914. Nemstvo nije htelo republiku jer mu je
njen ideološki sadrţaj, uvršćivanje u civilizaciju, bio i
odviše tanak. Ono nemačko, protestantsko,
večno-narodsko, uposleno je u novom, nznosećem
stvaranju povesti, ali uposleno kao nešto propalo,
iskvareno, sredstvima laţi, brutalnosti i sirovog,
histeričnog pijanstva, i to stvaranje povesti upravo
počinje da se pokazuje kao najmizerniji promašaj u
kojem se ikada završilo ono što je preduzeo neki od
glavnih naroda. Kakav bankrot! Kako će Nemci ţiveti ako
će zaista moći da ţive samo još kao narod drugog reda, za
koji su posle rata sebe bez ikakvog prava drţali i koji, uz
srećnije sklonosti, ni u kom slučaju nisu imali potrebe
da budu! Moţda im je istorija doista dodelila ulogu
Jevreja, za koju
13 Navedeno prema: Tagebiicher 1944—1946, str. 747.
tbeleška ad 5. decembar 1945.)

je uostalom Gete drţao da im odgovara: da budu rasuti u
jednom budućem svetu i da đuhovno-gorđu samoironiju
učine svojim ţivotnim osećanjem .. ,«14 Pre toga,
neposredno po odlasku u emigraciju, za- beleţio je Man u
svoj dnevnik redove još više ispunjene gorčinom,
vraćajući im se upravo u vreme kada piše Doktora
Faustusa: »Neiscrpan razgovor, koji se ne moţe završiti, o
zločinačkom i odvratnom ludilu, o sadističkim, bolesnim
tipovima vlastodrţaca koji postiţu svoj cilj apsolutne,
kritici nepodloţne vladavine sredstvima luđačke
besramnosti.. . Dve mogućnosti da budu oboreni:
finansijska katastrofa ili spoljnopolitička konflagracija.
Ĉeţnja iz sveg srca da dođe do toga, spremna na svaku
ţrtvu, svako saučestvovanje u patnji. Ničija propast nije
previsoka cena za propast tog prostačkog šljama!«15 Kada
se zna da je Man već u martu 1933. godine pisao ove
redove, onda mnogo štošta postaje jasnije kada je reč o
njegovom odnosu prema Nemačkoj i njenim nacističkim
vlastodršcima. Ovde je bitno to da već tu potpuno jasno
moţemo da čujemo Cajtblomov ton kojim će »grmeti« u
romanu kada progovori o ovim temama; dobrog
Serenusa potpuno napušta svaka sere- nitas kada valja
progovoriti o onom što se zbilo 1933. Tu su već i svi
vaţniji sadrţaji kojih će se Man i kasnije drţati i koje će
narator Cajtblom »preuzeti«. Mišljenje koje je tu
formulisano i koje je pisac, očigledno, godinama kasnije
nosio u sebi, sedimenti- ra se u tom, ne tako kratkom
periodu, od 1933. nadalje, stvarajući temelj na kojem će
1943. biti koncipiran i potom napisan Doktor Faustus.
Zeleti poraz sopstvenom narodu teško je a da se pri tom
ne jave veoma protivrečna osećanja. Man se postarao da
Cajtblom progovori i o svojoj griţnji savesti kojom je
praćena njegova ţelja da takva Nemačka svakako
propadne (VI, 45). Ali, afekat čujan u rečenici: »Ničija
propast nije previsoka cena za propast tog
14 Tagebiicher 1933—1934, str. 486.

15 Isto, str. 21.
3 Doktor Faustus X
33
prostačkog šljama!« pretegnuće i kada knjiţevna fikcija
Cajtblom bude morao da progovori o onom što stvarni
pisac, Man, mora da osudi, trudeći se da ta osuda ne
bude lišena prethodnog odmeravanja i prosuđivanja.
Man svom naratoru stavlja u pero reči koje, uza sve
kolebanje, na kraju ipak ne ostavljaju nikakve sumnje:
»Gotovo je s Nemačkom«, kaţe Cajtblom, »biće gotovo s
njom, neimenljiv se slom ocrtava... neću da to što preti
bude moja ţelja, jer to je očajanje, to je ludilo. ... Ne, neću
da to bude moja ţelja — a ipak sam to morao da ţelim —
i ţeleo sam, znam da je tako, ţelim to i danas i
pozdraviću to ...« (VI, 233 f). Dugačke, pretrpane, jedva
čitljive rečenice, kojima se prihvata, ipak, i očajanje i
ludilo, ako je to cena za propast »prostačkog šljama«,
govore o onome ko ih piše, o njegovom duhovnom i
istorijskom habitusu. Ali, one, iz njegovog ugla, koji je u
celini Doktora Faustusa apsolutno privilegovan kao
perspektiva, govore i o istanji, o povesnom zbivanju u
koje su junaci, a onda, na drugačiji način, i čitaoci
uronjeni, o vrednostima koje se moraju braniti i odrţati
uprkos svemu što ta zbivanja donose; što je, moţda,
najvaţnije — o afektivnoj podlozi na kojoj se te vrednosti
mogu odrţati, obnoviti, sačuvati kada je već i puko pre-
ţivljavanje neizvesno. Da li moţemo reći da je ta
afektivna podloga samo gnev i gnušanje? Sta nam Doktor
Fanstus kao celina nudi?
Ako Cajtblomovo »neću da to što preti bude moja

ţelja, jer to je očajanje, to je ludilo ... a ipak sam to morao
da ţelim — i ţeleo sam...« sagledamo, u razgranatim i
preopterećenim njegovim rečenicama, kao onaj noseći
semantički elemenat, prema kojem se određuje
intencionalnost iskaza, odmah je jasno da je on
ambivalentan. Ambivalenciju nameće
34
tragičnost situacije zbog koje je, onda, i opredelji- vanje u
njoj veoma teško, bolno, u ponečem i’ nemoguće. To što,
uprkos svemu tome Cajtblom, makar i afektivno, moţe
da se opredeli, govori nam o njemu nešto bitno. Njegovi
obziri, i pogotovu način na koji ih saopštava, čine ga
počesto na simpatičan način komičnim, ali ga ne čine
dezorijentisanim. Očajanje i ludilo pali su u deo
njegovom prijatelju, značajnom umetniku Leverkinu, o
kojem on priča, kao i Nemačkoj, o kojoj takođe priča, čiji
slom na stranputici na kojoj se našla1'1, ipak ţeli, čak i po
tu cenu koje je nedvosmisleno svestan. O smislu celine
»sveta« ovog romana, o istoriji, kako se ona pojavljuje u
njemu, ne moţemo, dakle, suditi samo na osnovu veza
između onog što se zbiva s Leverkinom i onog što se zbiva
s Nemačkom, nego, nimalo manje, moramo uzeti u obzir i
veze i povezanost Leverkinove i Cajtblomove pozicije.
Pol Riker kaţe »da vreme postaje ljudsko vreme u
onoj meri u kojoj je artikulisano na narativan način, a da
priča dobija svoje puno značenje kada postane uslov
vremenskog postojanja«.16 17 Naše temporalno iskustvo,
veli on, uobličava se u pripovedanju, premda na različit
način u pričanju izmišljenih priča i u istorijskoj
rekonstrukciji prošlosti, u kojoj rad imaginacije, koji i tu
postoji, biva usmeravan, autori- zovan ili osujećivan
dokumentima.18
Stvar je, razume se, posebno sloţena kada imamo
posla sa izmišljenom pričom o istoriji, u kojoj određeni
dokumenti, eksplicitno ili aluzivno korišćeni, takođe
usmeravaju, autorizuju ili osujećuju piščev
16 »Rđava Nemačka, to je ona dobra koja je krenula
pogrešnim putem, ona dobra u nesreći, u krivici i propasti.« U

predavanju »Nemačka i Nemci« (»Deutschlanđ und die
Deutschen«, XI, 1146.)
17 Paul Ricoeur, Temps et récit, 1, Paris, 1983. Vidi: Pol
Riker, Vreme i priča, III program Rađio-Beograđa, br. 72, zima

1987, str. 334.
18 Pol Riker, Šta me zaokuplja već trideset godina, III program
Rađio-Beograđa, br. 72, zima 1987, str. 333.
3» 35
rad, ali u sklopu umetničke motivacije a ne istorijske
rekonstrukcije, pri čemu, međutim, sama ta umetnička
motivacija ne ţeli da se odrekne toga da pruţi jedno
tumačenje istorije. Upravo ovo je slučaj sa Doktorom
Faustusom. — Da li nam više istine
0 istorijskom zbivanju pruţa istoričareva rekonstruk-
cija, na osnovu dokumenata, ili umetnička »vizija«, koja i
sama ponekad počiva na, drugačije korišćenim,
dokumentima, o tome od antičkih vremena postoje
različita, odnosno suprotstavljena mišljenja. Nama se
ovde, međutim, postavlja pitanje: kada je vreme
artikulisano na narativan način onako kako je to uči-
njeno u Doktoru Faustusu i tako postalo naše zajedničko
vreme, koje delimo s onima koji su ţiveli pre nas i
podelićemo ga s onima posle nas, kakav ono ljudski
smisao tu poprima? Koja su bitna određenja
egzistencijalnih i povesnih sadrţaja ljudskog vremena
saobrazno celini ovog romana?
U Doktoru Faustusu.se ne moţe pročitati ništa o
sreći. No, zahvaljujući takvoj vezi Cajtbloma i Le- verkina
kakva u romanu postoji, takvoj spregnuto- sti
cajtblomovske i Leverkinove pozicije, to ipak nije delo
koje govori samo o očaju. Doktor Faustus je knjiga o krizi
i istorijskoj ugroţenosti sadrţaja i vrednosti
humanističke prosvećenosti. Ti sadrţaji
1 te vrednosti proizlaze iz duha kritičnosti, tolerantnosti
i pomirljivosti. S obzirom na ova svojstva, taj duh je,
onda, i vedar. Njemu je bliska zemaljska sreća, koliko ona
čoveku moţe biti data, a strani su mu nasilje, verska,
ideološka, nacionalna ili rasna zag- riţenost, uopšte
fanatizam bilo koje vrste; ispunjava ga poverenje u dobru
volju i spremnost da se čovek otvori svetu, poverenje u
kulturu koja je »poboţno i sređujuće, ka
odobrovoljavanju ... usmereno unošenje onog
noćno-čudovišnog u kult bogova« (VI, 17), a bez
prevelikog oduševljenja ili čak s ođbojnošću gleda na
poniranje u dubine »romantičnih« tajni, iako za njih zna,
na zloupotrebu vagnerijanske patetike mitskih iskona,
kao što besprizivno odbacuje
36
i praznoverice svih vrsta, zahvaljujući kojima jedino i
mogu postojati »đavo«, veštice, čaranje, uopšte zao duh
kao ljudska mogućnost i solucija pred izazovima ţivota i
islorijskog bivstvovanja.
Stalna ugroţenost ovog i ovakvog duha prosve-
ćenosti pretvara se u pojedinim trenucima istorije u
njegov slom, čak propast. Ali, on ipak ne iščezava niti
moţe nestati. Lik Serenusa Cajtbloma, upravo u svojoj
povezanosti s »demonskim« Leverkinovim likom, oličava
ugroţenost, ali i odolevanje takve ţivotne pozicije u
vremenima koja su joj krajnje ne- naklonjena. Humor s
kojim je dočaran simpatični klasični filolog čini tu
poziciju, naravno, lišenom uzvišenosti kakvu Leverkin
ima. Cajtblom je u po- nečem i komičan. Pri tom,
nesumnjivo je da biti »komičan« na takav način
predstavlja svakako bolju, prihvatljiviju mogućnost da se
bude-u-svetu nego što je patetično-groteskno i »ozbiljno«
pothranjivanje plitkih mitova o naciji, rasi, ovoj ili onoj
ideologiji, s kojima u glavi se kreće u slavne i herojske
bitke. Cajtblomovoj i cajtblomovskoj ţivotnoj poziciji pre-
ti ili je prati nemoć da se istorijski realizuje ili bar
trajnije, ako ne već i zauvek, obezbedi od pogubne
iracionalnosti. Ova nije manja ili manje zlokobna u
dvadesetom stoleću nego što je bila u šesnaestom,
Luterovom, ali i Montenjevom, koji je pokušao da na sve
verske podele i međusobna sati- ranja u sukobima
reformacije i protivrcformacije slegne ramenima i sačuva
barem ljudski osmejak, kao ono najbolje što čovek, po
svemu sudeći, uopšte moţe imati. Na očuvanju i
spašavanju tog osmejka radi i Tomas Man, u Doktoru
Faustusu ne manje nego đmgđe. Istorijska
prevaziđenost, preţivelost, slabost i nedelatna nemoć
nisu ono poslednje niti — pogotovu — jedino što se o
Cajtblomu ima reći. Serenus u datom trenutku ima
snage za odlučnu rcč i u stanju je da izrekne najteţe
osude nad podivljalim silama hitlerizma, da s mrţnjom
prokune »zlikovačko preziranje razuma, grešno opiranje
istini,
37
prostački razvratan kult petparačkog mita« (VI, 234), da
snaţnom retorikom, bez ustručavanja, kraj sve svoje
ustručljivosti, s prezirom i ođvratnošću oceni i odbaci
»kaţnjivo brkanje onog što je oronulo i propalo s onim što
je nekad bilo«, »bednu rasprodaju onog što je staro i
nepatvoreno, onog odano- -prisnog, pranemačkog, od
čega su nam dedaci i la- ţovi napravili otrovnu patoku,
od koje se gubi pamet« (VI, 234), i da nepopustljivo i
nedvosmisleno istraje u gađenju i osudi. »Mit«,
vradţbine, iracionalnost rulje, ono narodsko kao
neemancipovano, ne- prosvećeno, neproduhovljeno i
beslovesno, »arhajsko« u čoveku, iz kojeg se javljaju
osećanja straha i greha, ali izbija i njegova (samo ljudima
svojstvena) surovost — sve to ostade uvek inferiorno u
odnosu na već postignuto prosvetiteljsko i humanističko
iskustvo, čak i onda kada njegovi zatočnici, poput
Cajtbloma, nisu kadri da se nametnu dobu, već su u
jednom času saterani u zapećak. (Cajtblomov sagovornik
i prijatelj Monsignore Hinterpförtner nosi »zapećak« već u
svom imenu.) — No, u Doktoru Faustusu, i tragika, i
veličina, vidljive su tek i jedino iz tog kutka.
Duh vedre humanosti i suviše je često bio ugroţen
ili osujećen da bi smeo ostati naivan, da bi od
bezazlenosti smeo napraviti svoju glavnu vrlinu u
povesnom vremenu. S druge, opet, strane, ako se stane
naoruţavati, »organizovati«, ako hoće da obezbedi svoje
mesto u svetu praveći od svojih nosilaca i privrţenilca
partiju, a od svojih sadrţaja institucije koje će biti čvršće
nego što su »institucije« bonae litterae iz kojih zrači
erazmovska, i montenjev- ska, mudrost, on gubi za sebe
ono što je u njemu najbolje i najprivlačnije. Njegova
snaga je, međutim, u sposobnosti razumevanja: ko bolje,
dublje i sve- stranije razume i ko bi uopšte mogao
razumeti Ad- rijanov slučaj od Serenusa, ko moţe bolje
osvetliti paklensko iskustvo od vernog prijatelja
nadahnji- vanog ljubavlju!? Cajtblomov lik pun je
značenja u
38
još jednom pogledu. Samo vedar duh, naime, moţe da
voli. Zamrači li se, on još u najboljem slučaju moţe da
brine. Ali, briga nipošto nije isto što i ljubav. Briga — to
znamo od Getea — oslepljuje, ona u svakom smislu čini
slepim. Ako se doista, kako Ri- ker misli, naše
temporalno iskustvo uobličava u pripovedanju, a
tumačenje ispričanog prelazi u otkri- valačku
autointerpretaciju19, onda je Manova zasluga, stečena
Doktorom Faustusom, moţda pre svega u tome što tu na
nezamenljiv način učimo pomenutu razliku između
ljubavi i brige, što iz konkretnosti i punoće prkazanog
»sveta« očaja sagledavamo neza- menljivost bezbriţnosti i
i’adosti kao ciljeva ţivota kojima vredi teţiti, što — u
sledećem interpretativ- nom i autointerpretativnom
koraku — naslućujemo ili nalazimo u sebi mogućnosti
da, nasuprot svim vrstama nesreće, istorijske i lične,
lične odraţene u istorijskoj i istorijske odraţene u ličnoj,
budu očuvani putevi ka sreći, što osnaţujemo u sebi
odlučnost da se nipošto ne zatrpaju putevi ljubavi,
pozvane da se širi u raznim pravcima, uprkos uvidu u rad
i sumorni hod brige, uprkos saznanju o stanju stvari u
svetu, saznanju koje moţe biti i te kakav neprijatelj sreće
i ţivota — što je Man, kao dobar čitalac Ničea, a i
nezavisno od toga, dobro znao.
Za nesreću svake vrste postoje, naravno, mnogi
razlozi, svakojaki podsticaji. Ali, da li je ona nuţna? Da li
je čovek takvo biće o kojem se mora reći da postoje
neumitni razlozi za njegovu nesreću? Tomas Man spada
među one koji znaju — i u raznim svojim knjigama
majstorski je to prikazao — da je sreća tako reći uvek
nečim zamućena: pomuti je, sa svoje ne- veštine da ţivi,
ili čovek sâm sebi, ili dopuštajući drugima da to učine.
Ima u tome i nešto dirljivo, i nešto jadno, i nešto smešno.
Bitan je, međutim, ovaj zaključak, koji se na kraju mora
izvesti: upr-
19 Paul Ricoeur, »Qu’est-ce qu’un Texte? Expliquer et
Comprendre«. U: Hermeneutik und Dialektik II, Tübingen, 1970, str.

194 f.
39
kos mnogobrojnim razlozima, pogodnostima i pod-
sticajima za nesreću, čovek nije rođen za nju. On se mora
sačuvati. Ĉitati Tomasa Mana znači, pored ostalog, učiti
se onoj paţljivosti koja je neophodna da bi se to postiglo,
a koja se ne na poslednjem mestu sastoji u tome da se
obuhvatnim pogledom i istovremeno uzmu u obzir i
mnoge nimalo povoljne okolnosti. Zahvaljujući takvoj
paţljivosti, odoleva se izazovima i eventualnim
privlačnostima nesreće i — često ne bez sete — upire se
znanjem osnaţen pogled ka sreći.
Dragan STOJ ANO VIC

I
DOKTOR FAUSTUS
I
Ustvrđujem sa svom sigurnošću da mi ni u kom

slučaju nije ţelja da istaknem svoju ličnost u prvi plan,
kada ovim saopštenjima o ţivotu počiv- šeg Adrijana
Leverkina, ovoj prvoj i bez sumnje sasvim privi’emenoj
biografiji tog osobitog čoveka i genijalnog muzičara, koji
je dopao tako uţasne sudbine, što ga je izdigla i survala
— kao prethodnu napomenu stavljam nekoliko reči o
sebi i svojim prilikama. Na to me pobuđuje jedino
pretpostavka da čitalac — bolje da kaţem: budući
čitalac; jer u ovom trenutku još nema ni najmanje
izgleda da bi moj rukopis mogao ugledati svetlost
javnosti, — osim ako bi kakvim čudom uzmogao da
napusti našu odasvud pretnjama izloţenu tvrđavu
Evropu i da onima napolju prenese jedan dašak o
tajnama naše usamljenosti; — molim, ako smem, da
otpočnem ponovo: samo zato što računam 1 1 a ţelju da se
i o tome ko je i šta je onaj koji piše ova saopštenja uzgred
nešto sazna, zapisujem ispred njih nekoliko malih
beleţaka o svojoj sopstvenoj individui, — u očekivanju,
razume se, da upravo time pobudim sumnje kod čitaoca
nalazi li se on uopšte u pravim rukama, hoću da kaţem:
jesam li ja, shodno celini
45
■■■■■■■■■■■Hi
svoje egzistencije, pravi čovek za zadatak ka kojem
me moţda više vuče srce nego bilo kakvo suštinsko
srodstvo koje bi me ovlašćivalo da taj zadatak re-
šavam.
Pročitavam gornje redove i ne mogu a da u nji-
ma ne primetim izvestan nemir i tegobnost daba,
i te kako karakterističnu za duševno stanje u kojem
danas, 23. maja 1943, dve godine po Leverkinovoj
smrti, hoću da kaţem: dve godine pošto je iz duboke
noći otišao u onu najdublju, sedam, u svojoj dugo-
godišnjoj malenoj radnoj sobi u Frajzingu na Izaru,
kako bih otpočeo ţivotopis svog prijatelja koji po-
čiva u Bogu — o neka bi bilo tako! — nesrećnog pri-
jatelja, koji počiva u Bogu — karakterističnu, ve-
lim^ za stanje duše kada se lupanjem srca praćena
potreba ţa šaopštavanjem na najteskobniji način
meša sa dubokom bojazni od nečeg nepriličnog Ja
sam priroda sasvim umerena i, mogu to slobodno
reći, zdrava, humano ublaţena, usmerena ka skladu
i razumnosti, učenjak i conjuratus »latinske vojske«,
ne bez veze sa lepim veštinama (sviram violu d’amo-
re), no sin muza u akademskom smislu te reči, koji
sebe rado vidi kao potomka nemačkih humanista
iz vremena »Pisama mračnih ljudi«, jednog Rojhli-
na, Krotusa fon Dornhajma, Mutianusa i Eobann
Hesea. Ono demonsko, ma koliko se inače ustruča-
vao da poreknem njegov uticaj na ljudski ţivot, vaz-
da sam osećao kao nešto što mi je bez sumnje su-
štinski strano, instinktivno sam ga isključivao iz
svoje slike sveta i nikada nisam osetio ni najnepri-
metni ju sklonost da se sa donjim silama drsko upu-
stim u igru, da ih, štaviše, obesno prizivam k sebi
gore, ili da im, kada su one sa svoje strane, kuša-
jući me, pokušavale da mi priđu, pruţim ma i mali
prst. Tom sam uverenju i ţrtve prineo, idealne i
one koje se tiču spoljašnjeg blagostanja, tako što
sam bez ustezanja pre vremena ostavio dragi mi na-
torijskog razvitka. U tom pogledu sam zadovoljan sobom.
Ali, ova odlučnost ili, ako hoćete, ova ograničenost moje
moralne ličnosti moţe me samo utvrditi u sumnji smem li
se ja zapravo osećati pozvanim za zadatak kojeg sam se
ovde latio.
Jedva sam se i mašio pera, a ispod njega je izašla
reč koja me je taj om već dovela u izvesnu nedoumicu: reč
»genijalan«; govorio sam o muzičkom geniju svoga
počivšeg prijatelja. Eto, ta reč »genije« ima, iako preteran,
bez sumnje ipak plemenit, skladan i humano-zdrav ton i
karakter, i čovek sličan meni, dokle god je podalje od
pretenzije da njegovo sopstveno biće uzme učešća u toj
visokoj oblasti Eda je bilo kad bio obdaren sa di- vinis
influxibus ex alto, ne bi trebalo da vidi nikakav razuman
razlog da preza od toga, nikakav razlog da o tome ne
govori i da se time ne bavi sa radosnim pogledom i sa
uvaţavanjem ispunjenom poverljivošću. Tako izgleda. A
ipak se ne moţe poricati niti se ikad poricalo da u toj
blistavoj sferi ono demonsko i protivrazumsko ima
uznemirujućeg udela, da između nje i donjeg carstva
postoji povezanost koja uvek budi neku tihu grozu i da
upravo zato zaštitni epiteti koje sam pokušao da joj
pridam, »plemenita«, »humano-zdrava« i »skladna«, neće
da budu istinski prikladni, — čak ni onda — s nekom
vrstom bolne odluke povlačim ovu razliku — čak ni onda
kad je reč o čistom i prirodnom geniju, što ga je darovao
ili pak dosudio Bog, a ne o stečenom i razornom, o
grešnoj i bolesnoj raţarenosti prirodnih darova,
izvršavanju jednog jezivog kupoprodajnog ugovora ...
Prekidam ovde, s osećanjem stida zbog umet- ničke
promašenosti i zbog nevladanja sobom. Po svoj prilici
sam Adrijan teško da bi dopustio da se, recimo u nekoj
simfoniji, ovako pre vremena pojavi takva tema — najviše
što bi dozvolio jeste da ona, tanano prikriveno i bezmalo
neuhvatljivo, bude najavljena. Uostalom, to što mi se
omaklo moţe
47
i na čitaoce delovati samo kao neki taman, sumnjiv
nagoveštaj, a jedino se meni samom ukazivati kao
indiskretnost i nezgrapan potez-s-neba-pa-u-rebra.
Ĉoveku kakav sam ja pada vrlo teško i doima ga se
gotovo kao frivolnost da povodom predmeta koji mu je od
ţivotne vaţnosti i sa kojim mu se jako ţuri, kao što je to
slučaj s ovim, zauzme stanovište umetnika koji
komponuje i obradi ga s leţernom promišljenošću
svojstvenom ovome. Otud moje prebrzo upuštanje u
razlikovanje čistog i nečistog genija, razlikovanje čije
postojanje priznajem samo zato da bih se odmah potom
upitao postoji li ono s pravom. Ovaj doţivljaj me je
stvarno naterao da o njemu razmišljam tako napregnuto,
tako svesrdno, da mi se katkad na zastrašujući način
činilo da sam tako izgnan preko misaone ravni koja mi je
u stvari određena i koja mi priliči i da i sam doţivljavam
neko »nečisto« potenciranje svojih prirodnih darova...
Ponovo prekidam, setivši se da sam samo zato
počeo da govorim o geniju i njegovoj prirodi, u svakom
slučaju izloţenoj demonskim uticajima, da bih objasnio
svoju sumnju posedujem li ja potrebni afinitet za svoj
zadatak. Neka onda tim nedoumicama savesti bude
suprotstavljeno sve što imam da im suprotstavim. Bilo
mi je suđeno da mnogu godinu svog ţivota provedem u
prisnoj blizini genijalnog čoveka, junaka ovih listova, da
ga poznajem još od dečije dobi, da budem svedok
njegovog razvoja, njegove sudbine, i da sudelujem u
njegovom stvaralaštvu u skromnoj ulozi pomoćnika.
Libretska obrada Sekspirove komedije »Nenagrađeni
ljubavni trud«, Leverkinovog nestašnog mladalačkog
dela, potiče od mene, a na pripremu teksta groteskne
operske svite »Gesta Romanorum« kao i oratorijuma
»Otkrivenje Sv. Jovana Teologa« bilo mi je ta- kođe dato
da utičem. To je jedno, ili je to već jedno, a zatim i drugo.
Međutim, imam takođe i hartije, neprocenjive
zabeleške, koje je pokojnik za zđra-
48
vih dana, ili ako ne smem tako da kaţem, za srazmerno
i legaliter zdravih dana, poslednjom voljom zaveštao
meni i nikom drugom, a na koje ću se oslanjati u svom
prikazu, iz kojih, štaviše, u njega nameravam ponešto
izravno da uključim u odgovarajućem izboru.
Naposletku, ali kao prvo — a to opravdanje je još uvek
najvaljanije, ako ne pred ljudima, ono pred Bogom: voleo
sam ga — sa uţasom i neţnošću, sa saţaljenjem i
predanim divljenjem — i pri tom sam malo pitao da li mi
on ma i najmanje uzvraća taj osećaj.
To on nije činio, o ne. U zaveštavanju kompo-
zicionih skica i listova iz dnevnika, koji su ostali za njim,
izraţeno je prijateljski-trezveno, skoro bih rekao
milostivo i bez sumnje takvo poverenje u moju savesnost,
pijetet i korektnost, da mi to čini čast. Ali voleti? Koga je
taj čovek voleo? Negda jednu ţenu — moţda. Jedno dete
naposletku — moţe biti. Lepršavog lepotana, koji je
umeo da pridobije svakog i bio čovek za svaku priliku,
kojeg je onda, upravo zato jer mu je bio naklonjen, poslao
od sebe — i to u smrt. Kome je on otvorio svoje srce, koga
ikad pustio u svoj ţivot? Toga kod Adrijana nije bilo. On
je ljudsku odanost prihvatao — a da je često, to bih se
zakleo, čak i ne primeti. Njegova ravnodušnost bila je
tako velika da je jedva kad primećivao šta se oko njega
zbiva, u kom se društvu nalazi, a činjenica da je vrlo
retko sagovornika oslovljavao imenom dozvoljava mi da
pretpostavim kako mu ime nije ni znao, dok je ovaj drugi,
međutim, s pravom gajio suprotnu pretpostavku. Upo-
redio bih njegovu usamljenost s ponorom u koji su bez
traga i glasa propadali osećaj i koje su drugi gajili prema
njemu. Oko njega je bila hladnoća — i kako mi je samo
pri duši kad upotrebljavam tu reč, koju je i on jednom
upotrebio u jednom uţasnom sklopu! Ţivot i iskustvo
mogu pojedinim recima dati naglasak koji ih potpuno
otuđuje od njihovog svakodnevnog smisla i daje im
stravičan
4 Doktor Faustus I 49
nimbus, koji niko, ko ih nije upoznao u njihovom
najstrašnijem značenju, ne razume.
II
Moje je ime dr phil. Serenus Cajtblom. I sam mislim

da neobično odlaganje predaje ove posetni- ce nije u
redu, ali •— kako to već biva — knjiţevni put mojih
saopštenja sve do ovog časa nije mi dozvolio da to
učinim. Star sam šezdeset godina, budući da sam rođen
leta Gospodnjeg 1883, kao najstariji među četvoro braće
i sestara, u Kajzersašernu na Zali, srez Merzeburg, u
istom onom gradu u kojem je i Leverkin proveo
celokupno svoje vreme školovanja, zbog čega mogu da
odloţim davanje njegovih bliţih odlika dok ne dođem
dotle da opišem to vreme. Pošto se uopšte moj lični
ţivotni put višestruko ukršta s majstorovim, biće dobro
da se o oba izveštava povezano, kako se ne bi zapalo u
grešku istrčavanja unapred, čemu je čovek inače uvek
sklon kad mu je srce puno.
Neka ovde bude naznačeno samo toliko da sam na
svet došao na umerenoj visini poluobrazovanog srednjeg
staleţa, jer je moj otac, Volgemut Cajtblom, bio apotekar
— uostalom, najznačajniji u mestu: postojala je još
jedna farmaceutska radnja u Kajzersašernu, koja,
međutim, nikada nije uţivala takvo javno poverenje kao
Cajtblomova apoteka »Kod blaţenih glasnika« i pored ove
se uvek teško probijala. Naša porodica bila je među
malim brojem onih u katoličkoj zajednici grada, čija je
većina stanovništva, naravno, pripadala luteranskoj ve-
roispovesti, a naročito je moja majka bila poboţna kćer
crkve, koja savesno ispunjava svoje religiozne duţnosti,
dok se moj otac, verovatno već i zbog nedostatka
vremena, pokazivao u tome opuštenijim, ne odričući se
zbog toga, ni najmanje, grupne soli
50
darnosti sa svojim drugovima po veri, solidarnost koja je
svakako imala i svoj politički značaj. Vred- no je pomena
da se pored našeg ţupnika, duhovnog savetnika
Cvilinga, po našim gostinskim odajama, koje su leţale
ponad laboratorije i apoteke, kretao i gradski rabin,
imenom đr Karelbah, što u protestantskim kućama ne bi
bilo lako moguće. Lepši izgled bio je na strani čoveka
rimske crkve. Ali, meni je ostao utisak, koji bi mogao
počivati poglavito na izjavama moga oca, da je mali i
đugobradi talmudista, okićen kapicom, u učenosti i
religijskoj oštroumnosti daleko nadmašivao svog kolegu
druge vere. Moţda i u ovim iskustvima iz mladosti, ali i u
pronicljivoj prijemčivosti jevrejskih krugo- gova za
Leverkinovo stvaralaštvo, leţi razlog što upravo u pitanju
Jevreja i načina na koji mu se pristupa nikada nisam
mogao potpuno dati za pravo našem vođi i njegovim
paladinima, što nije ostalo bez uticaja na moju ostavku
na nastavnički poziv. Razume se, moj put su presecali i
primerci onog soja — treba samo da pomislim na
privatnog naučnika Brajzahera u Minhenu — čija
zbunjujuće antipatična obeleţja imam nameru donekle
da osvetlim na odgovarajućem mestu.
Što se pak mog katoličkog porekla tiče, ono je,
razume se samo po sebi, oblikovalo moju unutrašnjost i
uticalo je na nju, a da ipak iz takvog ţivotnog usmerenja
nikada nije proizašla neka nesaglas- nost s mojim
humanističkim pogledom na svet, s mojom ljubavlju za
»najbolje umetnosti i nauke«, kako se to negda govorilo.
Između ova dva elementa moje ličnosti vladalo je svagda
puno saglasje, kakvo se svakako moţe očuvati bez
teškoća kada neko, kao što je to bio slučaj sa mnom,
odraste u okolini staroga grada čija sećanja i spomenici
seţu daleko unazad u predšizmatička vremena, u svet
hri- šćanskog jedinstva. Doduše, Kajzersašern leţi up-
ravo usred postojbine reformacije, u srcu Luterovog
kraja, koji ocrtavaju imena gradova Ajsleben, Vi-
4*
51
tenberg, Kvedlinburg, a i Grima, Volfenbitel i Aj- zenah, —
što opet objašnjava unutrašnji ţivot Le- verkinov, koji je
bio luteran, i u vezi je s prvobitnim smerom njegovih —
teoloških — studija. 2e- leo bih, međutim, da uporedim
reformaciju s mostom koji ne vodi samo iz sholastičkih
vremena ovamo, u naš svet slobodnog mišljenja, nego isto
tako i unazad, u srednji vek — i to moţda dublje nazad
nego hrišćansko-katolička baština vedre ljubavi za
obrazovanje, koja je ostala nedirnuta cepanjem crkava.
Ja, sa svoje strane, osećam u pravom smislu kao zavičaj
onu zlatnu sferu u kojoj su svetu đevi- cu nazivali »Jovis
alma parens«.
Da se, nadalje, kaţe još ono najnuţnije o mojoj vita
— roditelji su mi omogućili da pohađam našu gimnaziju,
istu onu školu u kojoj je i Adrijan, dva razreda iza mene,
slušao nastavu i koja je — osnovana u drugoj polovini
petnaestog stoleća — sve doskora nosila ime »Škola braće
zajedničkog ţivota«. Samo zbog izvesne zabune pred
nadisto- rijskim zvukom tog imena, koji novovekovnom
uhu moţe biti ponešto čudan, škola ga je odbacila i dobila
je naziv po susednoj crkvi Bonifacijeva gimnazija. Kada
sam je, početkom tekućeg stoleća, napustio, dao sam se
bez kolebanja na studije klasičnih jezika, u kojima se već
učenik do izvesnog stepena bio istakao, i bavio sam se
njima na univerzitetima u Gisenu, Jeni, Lajpcigu i — od
1904. do 1905. — u Haleu, u isto vreme, dakle, i to ne
slučajno, kada je tamo studirao i Leverkin.
Ovde, kao ni inače vrlo često, ne mogu a da se usput
ne prepustim uţivanju u unutrašnjoj i skoro tajanstvenoj
povezanosti zanimanja za staru filologiju i
ţivahno-srđačnog smisla za lepotu i dostojanstvo
ljudskog razuma, — toj povezanosti koja se pokazuje već i
u tome što se svet studija antičkih jezika označava kao
»humanoria«, no zatim i u tome što je duševno
usklađivanje strasti prema onom jezičkom i prema
humanom krunisano ide
jom vaspitanja, te iz opredeljenja da se bude jezičini
stručnjak skoro samo po sebi proizlazi opredelje- nje da
se bude vaspitač mladeţi. Ćovek realija prirodnih nauka
moţe, svakako, da bude učitelj, ali nikada ne moţe biti
vaspitač u onom smislu i stepenu kao što je to
privrţenik bonae litterae. Ni onaj drugi, moţda prisniji,
ali čudesno neartikulisan jezik, jezik tonova (ako se
muzika moţe tako označiti), ne izgleda mi da je uključen
u pedagoško-humanu sferu, iako ja, dabome, znam da
je u grčkom vaspitanju i uopšte u javnom ţivotu polisa on
imao pomoćnu ulogu. Naprotiv, čini mi se da, kraj sve
svoje logičko-moralne strogosti, koju bi da prida svom
izgledu, on pripada duhovnom svetu za čiju bezuslovnu
pouzdanost u stvarima razuma i ljudskog dostojanstva ja
ne bih baš rado stavio ruku u vatru. To što sam mu,
uprkos tome, od sveg srca odan, spada u one
protivrečnosti koje su od ljudske prirode neodvojive, ţalio
se čovek na to ili se tome radovao.
Ovo bez veze sa predmetom. A opet i ne, pošto se
pitanje: moţe li se povući jasna i sigurna granica između
plemenito-pedagoškog sveta duha i onog duhovnog sveta
kome se čovek pribliţava samo uz opasnosti, vrlo dobro, i
odveć dobro uklapa u moj predmet. Koje je to područje
ljudskog, pa neka je ono i najčistije, što se dostojanstva
tiče naj- dobrohotnije, koje bi bilo sasvim nepristupačno
uti- caju donjih sila, kome — mora se, štaviše, dodati —
plodan doticaj s njima uopšte ne bi bio potreban? Ova
misao, koja nije nedolična čak ni za čo- veka čijoj ličnosti
je u njenoj suštini sve demonsko potpuno strano,
preostala mi je od izvesnih trenutaka sa studijskog
putovanja po Italiji i Grčkoj, koje je trajalo skoro godinu i
po dana, što su mi ga moji dobri roditelji omogućili kada
sam poloţio drţavni ispit: kada sam sa Akropolj a gledao
sveti put kojim su, ukrašeni šafranovim povezima i s
đakovim imenom na usnama, prolazili misti, i potom,
53
kada sam stajao na samom mestu posvećenja, u Eu-
bulejevom području, na ivici plutonskog procepa povrh
kojeg su se naginjale stene. Tu sam, slutnjom, iskusio
punoću ţivotnog osećanja koje se izraţava u inicijacijskom
predavanju olimpijskog helenstva boţanstvima dubine i
često sam kasnije ex eatheđra objašnjavao svojim
učenicima završnih razreda da je kultura zapravo poboţno
i sređujuće, ka odobrovoljavanju, rekao bih, usmereno
unošenje onog no- ćno-čudovišnog u kult bogova.
Vrativši se sa ovog puta, dvadesetšestogodišnj ak je
našao nameštenje u gimnaziji svog rodnog grada, u istoj
onoj školi u kojoj sam se bio obrazovao na naučnom polju,
i gde sam sad nekoliko godina, na skromnom nivou,
predavao latinski, grčki a i istoriju, pre nego što sam,
naime, četrnaeste godine ovog stoleća prešao u bavarsku
školsku sluţbu i od tada u Frajzingu, mestu koje je postalo
moje prebivalište, više od dve decenije radio kao gimna-
zijski profesor, ali i kao docent za pomenute predmete na
Višoj teološkoj školi, što me je kao delatnost zadovoljavalo
i radovalo me.
Oţenio sam se rano, uskoro po postavljenju u
Kajzersašernu — na taj korak navele su me potreba za
redom i ţelja za moralnim uklapanjem u ljudski ţivot.
Helena, rođena Elhafen, moja izvanredna ţena, koja se još i
danas, u ovim poznim godinama, brine o meni, bila je kćer
jednog starijeg kolege sa fakulteta i iz sluţbe u Cvikauu u
Kraljevini Saskoj, i, izlaţući se opasnosti da kod čitaoca
izazovem osmeh, ipak ću, evo, otvoreno priznati da
prilikom mog izbora ime ovog bodrog deteta, Helena, taj
osobiti zvuk, nije igrao najmanju ulogu. Takvo ime znači
posvećenje čija čista čarolija ima dejstvo koje se ne gubi,
sve i kada spoljašnjost one koja ga nosi ispunjava njegove
visoke zahteve samo u građanski skromnoj meri, a i to
samo prolazno, jer draţi mladosti brzo minu. I našoj kćeri,
koja se već odavno vezala sa jednim valjanim čovekom,
prokuristom
u filijali Bavarske efektivne banke u Regensburger dali
smo ime Helena. Pored nje, moja draga ţena obdarila me
je sa još dva sina, tako da sam, makar i u granicama
trezvenog, iskusio radosti i brige očinstva, kako već spada
u ljudski ţivot. Ničega zanosnog, s tim ću se mirne duše
sloţiti, ni u jednom mom detetu nikada nije postojalo.
Ona se nisu mogla meriti sa dečjom lepotom kakvu je
imao Nepomuk Šnajdevajn, Adrijanov nećak, u kome je
on kasnije toliko uţivao gledajući ga — ja sam sam
poslednji koji bi to tvrdio. — Oba moja sina sluţe danas
svome vođi, jedan u civilnoj sluţbi, drugi u oruţanoj sili,
pa kako je uopšte moj čuđenjem ispunjen stav prema
vlastima otadţbine stvorio oko mene izvesnu prazninu, to
se i veza ova dva mlada čo- veka s tihim roditeljskim
domom moţe nazvati samo labavom.
III
Leverkinovi su bili rod istaknutih zanatlija i

poljoprivrednika, koji je cvetao delom u šmalkalđij- skoj
oblasti, delom u provinciji Saskoj, pokraj reke Ţale.
Adrijanova uţa porodica prebivala je više generacija
unazad na imanju Buhel, što je pripadalo seoskoj opštini
Obervajler, blizu Vajsenfelsa, stanice do koje se iz
Kajzersašerna stizalo za tri četvrti sata vozom, odakle se
na imanje moglo dospeti samo kolima koja bi bila poslata
u susret. Buhel je bio seosko dobro čija je veličina
vlasniku davala rang gazde koji u potpunosti moţe da ţivi
od svog imanja, sa nekih pedesetak jutara njiva i livada,
uz to s mešanom šumom pod zadruţnom upravom i vrlo
udobnom stambenom zgradom od drveta i čatme, ali na
kamenom temelju. Sa ambarima i stajama ona je
obrazovala otvoren četvorougaonik u čijoj sredini je
stajala, za mene nezaboravna, moćna, stara
55
lipa, prekrivena, kad dođe juni, prekrasnim mirisnim
cvetom, sa zelenom klupom uokolo. Lepo drvo kanda se
pomalo i prečilo kolima koja su prolazila dvorištem, i ja
sam čuo da se sin, koji je valjalo da nasledi imanje, kod
oca vazda zalagao da se ono iz praktičnih razloga ukloni,
da bi ga jednog dana, kao gospodar dobra, uzimao u
zaštitu pred takvim zahtevom sopstvenog sina.
Koliko li je puta ta lipa za rana detinjstva nadvila
hladom dnevna dremuckanja i igre malog Ad- rijana, koji
se, kad je godine 1885. bilo doba cve- tanja, rodio na
gornjem spratu kuće u Buhelu, kao drugi sin bračnog
para Jonatana i Elizabete Lever- kin. Brat Georg, sada bez
sumnje domaćin tamo gore, bio je pet godina stariji od
njega. Ursel, sestra, usledila je, sa istim razmakom, za
njim. Kako su među prijatelje i poznanike koje su
Leverkinovi imali u Kajzersašernu spadali i moji roditelji,
kako je, štaviše, među našim kućama od starine postojalo
posebno srdačno saglasje, provodili smo mi, za lepog
godišnjeg doba, mnogo nedeljno popodne na majuru, gde
su ţitelji grada zahvalno uţivali u krepkim darovima
zemlje kojima ih je sluţila gospođa Leverkin, u zrnastom
crnom hlebu sa slatkim maslacem, zlatastom medu u
saću, ukusnim jagodama u pavlaci, u kiselom mleku u
plavim sasudima, nađ- robljenom crnim hlebom i
posutom šećerom. U doba Adrijanovog (ili Adrijevog, kako
su ga zvali) prvog detinjstva tu su, na svom delu imanja,
koji im ostaje kad se ovo preda mlađima, bili i njegovi
baba i deda; gazđovanje je već potpuno bilo prešlo u ruke
mlađeg naraštaja i stari se u nj — uostalom uvek s
poštovanjem saslušan — uplitao samo još za večernjom
trpezom, mudrujući krezubim ustima. Malo mi je šta
ostalo od slike ovih predaka, koji su uskoro gotovo
istovremeno poumirali. No utoliko mi jasnije stoji pred
očima slika njihove dece, Jonatana i Elizabete Leverkin,
iISfSi mada je to slika pramena, koja je tokom mojih dečjih i
đačkih, mojih
Pi
Sife-
studentskih godina, skliznula, s onom delotvornom
neosetnošću u koju se vreme razume, iz onih mla-
dalačkih u umornije faze.
Jonatan Leverkin bio je čovek najboljeg ne- rnačkog
kova, tip kakav se još jedva sreće po našim gradovima, a
sigurno se ne moţe naći među onima koji danas naše
ljude zastupaju pred svetom sa ţestinom od koje se srce
nekako steţe, — fizionomija u koju kao da su se urezala
prohujala vremena, ono seosko se na neki način
sačuvalo i prenelo iz staronemačkih dana, iz vremena
pre tridesetogodišnjeg rata. To je bila moja misao kada
sam ga, rastući, posmatrao okom već napola doraslim da
vidi. Ponešto neuredna pepeljastoplava kosa padala mu
je po zasvođenom čelu, izrazito podeljenom na dva delà, s
nabreklim ţilama po slepoočnicama, visila je i
pritiskivala zatiljak, nasuprot modi dugačka, i prelazila
preko dobro oblikovanog, malog uha u kudravu, plavu
bradu kojom su bili obrasli vilica, podbradak i
udubljenje ispod usne. Ova se, pak, prilično jako i
zaokrugljeno isticala pod kratkim, lako naniţe povijenim
brkovima, sa smeškom koji se na izvanredno prijatan
način slagao sa onim donekle napregnutim, ali takođe
napola nasmešenbn pogledom plavih očiju, kome je laka
bojaţljivost davala dubinu. Nosna kost bila mu je tanka i
tanano izvijena, onaj deo obraza bez brade pod
jagodicama senovito izdubljen i donekle mršav. Ţilav vrat
naj- većrna mu je bio otvoren, svakodnevnu gradsku
ode- ću on nije voleo, a ona nije ni pristajala njegovoj
pojavi, naročito nije odgovarala njegovim rukama, toj
snaţnoj, pocrneloj i suvoj ruci s ponekom pe- gicom od
sunca, kojom je drţao svoj štap dok bi išao u selo u
opštinsko veće.
Kakav lekar bi po izvesnoj, kao koprenom zastrtoj
napregnu tosti tog pogleda, po izvesnoj osetljivosti tih
slepoočnica, moţda primetio da postoji sklonost ka
migreni, od koje je Jonatan zaista i patio, ali samo do
umerenog stepena, ne češće od jed
57
nom mesečno po jedan dan i gotovo bez smetnji pri poslu.
Voleo je lulu, jednu porcelansku lulu srednje duţine sa
poklopcem, čiji je naročiti miris duvana, daleko prijatniji
od ustajalog dima cigara i cigareta, davao pečat atmosferi
donjih prostorija. Uz to je pred spavanje voleo dobar vrč
merzeburškog piva. Za zimskih večeri, dok je njegova
očevina počiVala pod snegom, čovek bi ga mogao videti
kako čita, najčešće obimnu naslednu Bibliju, povezanu u
pre- sovanu svinjsku koţu i sa koţnom kopčom kojom se
mogla zatvoriti, knjigu štampanu negde oko 1700. godine
s vojvodskim odobrenjem u Braunšvajgu, koja nije
obuhvatala samo »Duhom ispunjene« predgovore i glose
po rubovima od počasnog doktora Marti- na Lutera, već i
svakojake saţetke, locus parallelosi istorijsko-moralne
stihove izvesnog gospodina Davida fon Svajnica, koji su
objašnjavali svako poglavlje. O toj knjizi je kolala priča ili,
još bolje, postojalo je određeno predanje da je pripadala
onoj kne- ginji od Braunšvajga-Volfenbitela s kojom se
oţenio sin Petra Velikog. Posle toga, međutim, fingira- la
je ona svoju smrt, tako da je odrţana i sahrana, dok je
ona u međuvremenu umakla na Martinik i tamo sklopila
brak s nekakvim Francuzom. Adrijan, koji je imao
neutoljiv smisao za komiku, često se još i kasnije zajedno
sa mnom smejao toj priči, koju bi njegov otac, diţući
glavu s knjige, pripovedao s blagim, pronicavim
pogledom, posle čega bi se, očigledno neometen pomalo
skandaloznim poreklom te svete knjige, ponovo okretao
komentarima stihova gospodina fon Štajnica ili
»Mudrosti Solomo- novoj posvećenoj tiranima«.
Pored duhovne tendencije njegove lektire postojala
je, međutim, još jedna tendencija, koja bi u nekim
vremenima bila okarakterisana tako da on hoće da
»spekuliše o elementima«. To znači da se on, u skromnoj
meri i sa skromnim sredstvima, bavio prirodno-naučnim,
biološkim, pa i hemijsko-fi- zičkim proučavanjima, u
kojima bi mu se prema
58
prilici našao i moj otac s materijalom iz svoje laboratorije.
Onu iščezlu i ne svakog prigovora lišenu oznaku za takva
nastojanja izabrao sam, jer je u tome bila primetna
izvesna mistička primesa, koja bi svojevremeno svakako
bila osumnjičena kao sklonost ka čarolijama. Uostalom,
ţelim da dodam da sam uvek savršeno razumevao to
nepoverenje religiozno-spiritualističke epohe prema
rastućoj strasti da se istraţuju tajne prirode.
Bogobojaţljivost je u tome morala videti libertinističko
hvatanje uko- štac sa zabranjenim, bez obzira na
protivrečnost koju bi neko mogao videti u tome da se na
taj način Boţije stvaranje, priroda i ţivot posmatraju kao
moralno ozloglašeno područje. Sama priroda je i odveć
puna tvorevina koje veksatorno prelaze u područje
čarobnjačkog, puna dvosmislenih ćudlji- vosti, napola
skrivenih aluzija koje upućuju ka neizvesnom, a da
poboţnost koja se smerno ograničava ne bi u čovekovom
bavljenju njima morala videti opasno prekoračivanje
granica.
Kada bi uveče Adrijanov otac otvorio svoje u boji
ilustrovane knjige o egzotičnim leptirima i morskim
ţivotinjama, mi bismo se takođe, njegovi sinovi i ja, a i
gospođa Leverkin, često zagledali u njih preko koţom
prevučenog naslonjača njegove stolice s naslonima za
glavu sa strane, a on bi nam kaţiprstom pokazivao one
krasote i ekscentričnosti što su tamo bile naslikane:
noćne i svetleće tropske papilije i morfe u svim bojama
palete, zakovitlane, oblikovane i išarane s najbiranijim
ukusom um- etničkog zanata, — insekte koji u
fantastično pre- teranoj lepoti tavore svoj efemerni ţivot,
a od kojih su neki kod urođenika vaţili za zle duhove koji
donose malariju. Najdivnija boja koju su izlagali pogledu,
aţurno plavo, lepo kao iz sna, uopšte nije prava i stvarna
boja, poučavao nas je Jonatan, već nju stvaranju tanke
brazde i druga površinska uobličenja Ijuspica na
njihovim krilima, sićušna struktura koja veštačkim
prelamanjem svetlosnih zraka
59
i isključivanjem njihovog najvećeg dela omogućava da
samo najblistavije plavetnilo dospe do našeg oka.
»Vidi«, još čujem kako kaţe gospođa Leverkin, »dakle
to je obmana?«
»Nebesko plavetnilo nazivaš obmanom?« odvratio bi
joj muţ, pogledajući nazad ka njoj. »Materijal od kojeg
ono potiče takođe mi ne moţeš navesti.«
Stvarno, dok pišem čini mi se da još stojim s
gospođom Elizabetom, Georgom i Adrijanom iza očeve
stolice i sledim njegov prst među ovim priviđenjima. Tu
su bili naslikani staklokrilci, koji po krilima nemaju
nikakvih Ijuščica, tako da ona izgledaju neţno staklasta i
samo protkana mreţom tamnijih ţilica. Takav jedan
leptir, koji je u prozirnoj nagoti voleo sumračnu senu
lišća, zvao se He- taera esmeralda. Na krilima je Hetaera
imala samo jednu tamnu mrlju, ljubičastu i' ruţičastu,
po kojoj bi se u letu — budući da se od nje inače ništa nije
videlo — mogla uporediti s laticom cveta, nošenom
vetrom. — Bio je tu, zatim, i listoliki leptir čija su krila,
blešteći s gornje strane u zvonkom trozvučju boja, sa
svoje donje strane s ludom tačnošću nalikovala kakvom
listu, ne samo po obliku i ţilicama, nego — pored toga —
i minuciozno odslikanim sićušnim zamućenjima,
podraţavanim vodenim kapima, bradavičastim gljivičnim
tvorevinama i mnogo čim drugim. Kada bi se to
prepredeno stvorenje sa sklopljenim krilima spustilo na
lišće, iščezlo bi, izjednačeno s njim, tako savršeno u tom
okolišu, da ga ni najproţdrljiviji neprijatelj nije mogao
pronaći u njemu.
Ne bez uspeha pokušavao je Jonatan da nam
saopšti svoju dirnutost ovim zaštitnim pođraţava- njem
koje rafinirano ide do u pojedinosti koje predstavljaju
nedostatke. »Kako je ţivotinja to učinila?« znao bi da se
upita. »Kako to čini priroda pomoću ţivotinje? Jer njenom
sopstvenom posmatranju i proračunu ovu veštinu
nemoguće je pi-ipisati. Da.
60
da, priroda tačno poznaje svoj list, ne samo u njegovoj
savršenosti, već zna i njegove svakodnevne male greške i
izobličenja, pa iz obešenjačke ljubaznosti ponavlja svoj
spoljašnji izgled u drugom području, na donjoj strani
krila ovog svog leptira, kako bi opsenila druga svoja
stvorenja. Međutim, zašto da upravo on ima tu lukavu
prednost? I, ako je za njega, razume se, svrsishodno da,
dok miruje, do u dlaku liči na list, — gde je tu
svrsishodnost sa stanovišta njegovih gladnih
progonitelja, guštera, ptica i pauka, kojima je on ipak
određen da bude hrana, a koji ga, međutim, čim on to
ushte, ne mogu više pronaći, kraj sve oštrine pogleda? Ja
to pitam vas, kako vi o tome ne biste pitali mene.«
No, ako je ovaj leptir, da bi se zaštitio, mogao da se
načini nevidljivim, trebalo je samo dalje listati po knjizi pa
da se upoznaju takvi koji su istu tu svrhu postizali
upadljivošću, štaviše, nametljivošću, nadaleko vidljivom.
Oni ne samo da su bili posebno veliki, nego su bili i
izvanredno raskošno obojeni i išarani, i, kako bi otac
Leverkin nastavljao, leteli su u toj prividno izazivačkoj
odeţdi s naglašeno-izazov- nom smirenošću koju,
međutim, niko ne bi valjalo da nazove drskom, budući da
je u njoj pre bilo nečeg setnog, — leteli dalje svojim
putem, a da se nikad nisu skrivali niti je pak kakva
ţivotinja, bilo majmun, bilo ptica ili gušter, makar samo
pogledala za njima. Zašto? Zato što su bili odvratni. I zato
što su svojom upadljivom lepotom, a pored toga i
sporošću svog leta, upravo to stavljali do znanja. Njihov
sok bio je tako gadnog mirisa i ukusa da bi, u slučaju da
dođe do nesporazuma, do omaške, onaj ko je mislio da se
počasti jednim od njih, ispljunuo taj zalogaj uz sve znake
gađenja. Njihova neukus- nost je, međutim, poznata u
celoj prirodi, tako da su oni sigurni, — ţalosno sigurni.
Barem mi iza Jonatanove stolice pitali smo se nema li u
toj sigurnosti pre nečeg sramotnog nego onog zbog čega bi
je valjalo nazvati vedrom. Međutim, šta je bila po
đi
sledica toga? Posledica je bila da su se i druge vrste trašnjosti čvrsto postolje, kostur, koji vašem i vašim
leptirova sluţile tom smicalicom i odevale se s istim mišićima, pruţa oslonac i koji tako nosate u sebi,
raskošem što opominje, pa, dakle, takođe me- ukoliko ne bi bilo bolje reći da on nosi E, ovde je sad
lanholično-sigurne letele naokolo laganim letom, u obrnuto. Ono što je u njima čv postavila su ova
nedodirljivosti, premda su bile sasvim pogodne za jelo. stvorenja napolje, i to ne kao štur već kao kuću, a to
Zaraţen Adrijanovom razdraganošću poteklom od što je ova čvrstina upr spoljašnjost, a ne
ovih pripovesti, smehom koji ga je bukvalno tresao i unutrašnjost, mora da je raz njihove lepote.«
naterivao mu suze, i ja sam se, takođe, morao od srca Pri ovakvim očevim primedbama, kao što bila ova o
smejati. No, otac Leverkin nas je opominjao jednim taštini svega vidljivog, mi dečaci, Ađ jan i ja, pogledali
»pst!«, jer mu je bilo stalo da se sve te stvari posmatraju s bismo se zbunjeno i napola osmehujući.
bogobojaţljivom predanošću, istom onom predanošću s Katkada je ova spoljašnja estetika bila i pakt sna;
kojom je on posmatrao recimo nepristupačno pismo jer izvesni kupasti puţevi, draţesno asimetri čne pojave,
znakova po oklopima izvesnih školjki, kada bi u pomoć zaronjene u ţilicama išaranu bledoru ţičastu boju ili pak
uzimao, dabome, i svoju veliku, četvorougaonu lupu, pa u neku poput meda smeđu, protkanu belim mrljicama,
je i nama stavljao na raspolaganje. Svakako, i pogled na bejahu zarad svog otrovnog ugriza na zlu glasu, — i
ova stvorenja, što će reći morske puţeve i školjke, imao uopšte, kada bi čovek čuo gospodara Buhela, izvesna
je isto tako veliko značenje, barem kada su se pod ozloglašenost ili fantastična dvosmislenost celog ovog
Jonatanovim vodstvom razgledale njihove slike. Da su čudnovatog odeljka ţivota nije bila daleko. Neka naročita
svi ti, sa divnom sigurnošću i sa isto toliko odvaţnim ambivalentnost gledanja na stvar ukazivala se vazda u
koliko i delikatnim ukusom u oblikovanju izvedeni vrlo različitim načinima upotrebe ovih veleraskošnih
zavijuci i svodovi, sa svojim ruţičastim ulazima i stvorenja. U srednjem veku ona su spadala u stalni in-
velelepnošću višestruko oblikovanih zidova, što se kao ventar po veštičijim kuhinjama i pod svodovima al-
fajans prelivaju duginim bojama, sopstveno delo hemičara, na njih se gledalo kao na podesne posude za
njihovih piktijastih stanovnika — barem ukoliko se otrove i ljubavne napitke. S druge strane, međutim, ona
čovek drţi predstave da priroda sama sebe stvara, te ne su istovremeno sluţila pri sluţbi Boţi- joj kao školjkasta
potrţe Stvoritelja, jer ovog zamišljati kao zanatliju punog hranilišta hostija i relikvija i, čak, kao putiri za pričešće.
fantazije i častoljubivog umetnika gleđosane grnčarije Koliko li se toga ovde dodiruje — otrov i lepota, otrov i
sadrţi u sebi naposletku ipak nešto neobično, tako da is- čaranje, ali i čaranje i liturgija. Ako na to i ne bismo
kušenje da se uvede neki međubog-poslovođa, De- pomislili, komentari Jonatana Leverkina navodili su nas
mijurg, nije nigde bliţe nego ovde, — htedoh reći: da su da to ipak nejasno osetimo.
te dragocene kućice proizvod samih mekušaca koje štite, Sto se, pak, tiče onog pisma znakova koje mu
to je u svemu tome bila ona najčudnovatija misao. nikako nije davalo mira, ono se nalazilo na oklopu jedne
»Kada ste nastajali«, rekao bi nam Jonatan, »vi ste, novo-kaledonijske školjke umerene veličine i bilo je
kao što lako moţete da ustanovite ako opipate svoje iscrtano po beličastoj osnovi bledom crven-
laktove i svoja rebra, izgradili u svojoj unu kastosmeđom bojom. Oblici, kao izvučeni lučicom,
62 63
prelazili su prema rubovima u čistu linijsku orna-
mentiku, ali su na najvećem delu zasvođene površine u
svojoj briţljivoj usloţnjenosti sasvim jasno imali izgled
znakova za sporazumevanje. Koliko se sećam, oni su
pokazivali veliku sličnost s rano-ori- jentalnim pismima,
recimo, sa starojermenskim dic- tusom, pa je moj otac
stvarno morao da donosi svom prijatelju arheološke
knjige iz nipošto rđavo snabdevene Gradske biblioteke u
Kajzersašernu, koje su pruţale mogućnost da se
istraţuje, poredi. Samo se po sebi razume da ove studije
nisu imale nikakvog rezultata ili su rezultati bili tako
zbrkani i besmisleni da sve to nije ličilo ni na šta. S
izvesnom melanholijom Jonatan je to takođe priznavao,
kada bi nam pokazivao zagonetnu sliku. »Pokazalo se ne-
mogućim«, rekao bi, »da se prozre smisao ovih znakova. S
tim je, dragi moji, na ţalost tako. Oni izmiču našem
razumevanju i tako će — to čoveka boli — po svoj prilici i
ostati. Međutim, kada velim da nam ’izmiču’, onda je to
samo druga strana onog da se ’raskrivaju’, i neka me
niko ne uverava da je ove šifre, za koje nam nedostaje
ključ, priroda naslikala po ljusci svojeg stvorenja tek radi
pukog kiće- nja. Ukras i značenje vazda su tekli
naporedo, i stari spisi sluţili su za to da istovremeno
budu ukras i da nešto kaţu. Neka mi niko ne kaţe kako
ovde ništa nije saopšteno! Zagnjuriti se u protivrečnost
da je saopštenje nepristupačno — i to je neko uţivanje.«
Je li on pomislio da bi priroda, pod pretpostavkom
da je ovde stvarno bilo posredi neko tajno pismo, morala
raspolagati sopstvenim, u njoj samoj rođenim,
organizovanim jezikom? Jer koji bi od onih koje su
izmislili ljudi trebalo da izabere da bi se izrazila? I već
tada, kao dečak, pojmio sam vrlo jasno da je vanljudska
priroda iz osnova nevična slovu, što u mojim očima
upravo i predstavlja ono što je u njoj strašno.
64
Jest, otac Leverkin bio je čovek koji spekuliše i
mudruje, a već sam rekao da se njegova sklonost ka
istraţivanju — ukoliko se moţe govoriti o istraţivanju
tamo gde je reč zapravo samo o sanjarskoj kontemplaciji
— okretala uvek u određenom pravcu, naime onom
mističkom ili, u mnoštvu slutnji, polu- mističkom pravcu
kojim, kako mi se čini, ljudska misao koja sledi ono što je
prirodno skoro nuţno mora da krene. Staviše, da je
preduzimanje opita na prirodi, draškanje da pokaţe svoje
fenomene, »iskušavanje« prirode razobličavanjem njenih
dej- stava u eksperimentima, — da je sve to vrlo blisko
vraćanju, da je zapravo već u njegovom području i samo
delo »kušatelja«, bilo je uverenje ranijih epoha: uverenje
dostojno uvaţavanja, ako se ja pitam. Voleo bih da znam
kakvim okom se tada gledalo na onog čoveka iz
Vitenberga koji je, kako smo čuli od Jonatana, pre sto i
nešto godina bio izmislio eksperimenat s vidljivom
muzikom, eksperimenat koji smo s vremena na vreme i
mi posmatrali. Među malobrojne fizikalne aparate kojima
je raspolagao Adrijanov otac spadala je i jedna okrugla
staklena ploča koja je slobodno lebdela, počivajući samo
na jednom klinu u sredini, i na njoj se odigravalo ovo
čudo. Ploča je, naime, bila posuta finim peskom, a on je,
povlačeći odozgo nadole starim gudalom od čela po
njenim ivicama, izazivao drhtaje, u skladu s kojima se
pokrenuti pesak micao i sređivao u začuđujuće precizne i
mnogostruke figure i arabeske. Ova vidljiva akustika, u
kojoj su se s dosta draţi zajedno javljali' jasnost i
tajanstvo, ono zakonito i čudesno, nama dečacima se
veoma dopadala, i, ne na poslednjem mestu stoga da
eksperi- mentatoru pričinimo radost, počešće smo ga
molili da nam ovo izvede.
Srodno ovome bilo je i dopadanje koje je ose- ćao
prema ledenim cvetovima, te je za zimskih dana, kada bi
ovi kristalasti taloţi prekrivali seljački male prozore kuće
u Buhelu, znao da se po pola
Doktor Faustus I 65
sata zadubi u njihovu strukturu, gledajući golim okom ili ulja ne sećam se sa sigurnošću od čega se sastojala ova,
kroz svoje povećalo. Ţelim da kaţem: sve bi bilo dobro i mislim da je bio hloroform —, kap, velim, nije nikakva
sve bi moglo teći dalje po dnevnom redu, da su se te ţivotinja, pa ni ona najprimitivnija’, nije čak ni ameba, i ne
tvorevine, kako bi ini i priličilo, drţale pretpostavlja se da oseća apetit za hranom, da ume da
simetrično-figurativnog, strogo matematičkog i pravilnog. zadrţi ono što je svar- ljivo, a odbaci ono što je nesvarljivo.
Ali, to što su one s izvesnim opsenar- skim Upravo to, međutim, činila je naša kapljica. Ona je
bezobrazlukom podraţavale biljke, što su na najčudesnije izdvojena lebdela u čaši vode u koju ju je, po svoj prilici
Ijubak način varljivo dočaravale paprat, trave, čašice i nekom finom štrcaljkom, ubrizgao Jonatan. Ono što je
tučkove cveća, što su se svojim ledenim sredstvima zatim činio bilo je sledeće. Vršcima pincete uzeo bi
diletantski bavile svetom organskog, bilo je nešto preko majušni stakleni štapić, zapravo tek končić od stakla, koji
čega Jonatan nije mogao da pređe i zbog čega njegovom bi premazao šelakom, i privukao bi ga u blizinu kapi.
klimanju glavom, koje je do izvesne mere izraţavalo Samo to bi učinio on, ostalo je činila kapljica. Ona bi na
neodobravanje, ali tako- đe i divljenje, nije bilo kraja. svojoj površini istisnula malo uzvišenje, nešto poput
Izgrađuju li, glasilo je njegovo pitanje, ove fantazmagorije oplodne kupe, kroz koju bi štapić po duţini uvukla u sebe.
te forme kao uzor vegetaciji Ili su izgrađene prema njenim Pri tom se ona sama razvlačila u duţinu, uzimajući
formama? Ni jedno ni drugo, uzvraćao bi on samom sebi; kruškast oblik, kako bi u potpunosti obuhvatila svoj plen,
bile su to paralelne tvorevine. Priroda koja stvaralački tako da ovaj svojim krajevima ne štrči napolje, a onda bi —
sanja sanjala je i ovde i tamo isto i ukoliko bi se moglo dajem svoju reč svakome — ponovo se postepeno
govoriti o podraţavanju, onda svakako samo o zaokrugljujući, — nakon što bi najpre bila uzela oblik
uzajamnom. Treba li stvarna čeda polja postavljati kao jajeta — počinjala da jede namaz šelaka sa staklenog
uzore, jer su poseđovala organsku dubinsku stvarnost, štapića i da ga raspodeljuje po svom telašcu. Završivši to i
dok su, međutim, ledeni cvetovl puke pojave? Ali njihovo povrativši svoj oblik kugle, prebacila bi ukoso čisto
pojavljivanje je ishod igre materije nimalo manje sloţene olizanu spravu za prinošenje na svoju periferiju i ponovo
od one kod biljaka. Ako sam našeg domaćina dobro napolje u okolnu vodu.
razumeo, ono čime se on bavio bilo je jedinstvo ţive i Ne mogu tvrditi da sam ovo rado gledao, ali
takozvane neţive prirode, misao, dakle, da se o nju priznajem da me je to opčinjavalo, a opčinjavalo je
ogrešuje- mo ukoliko odveć oštro povlačimo granicu svakako i Adrijana, premda je on za ovakvih predstava
među ovim oblastima, budući da je ona u stvarnosti poro- vazda bio u velikom iskušenju da prasne u smeh i gušio ga
zna i da zapravo ne postoji nikakva elementarna je samo iz obzira prema očevoj ozbiljnosti. Da je kapljica
sposobnost koja bi u potpunosti bila rezervisana za ţiva koja ţdere komična, to se o njoj moţda i moglo misliti; ali,
bića i koju biolog ne bi mogao da proučava i na neţivom po mom osećanju, to ni na koji način nije bio slučaj sa
modelu. izvesnim neverovatnim i sablasnim proizvodima prirode
Koliko je u stvari način na koji se ova carstva koje je otac uspeo da odgaji u zaista veoma neobičnoj
priviđaju jedno u drugom zbunjujući, poučila nas je »kap kulturi i koje nam je takođe dozvoljavao da posmat- ramo.
koja ţdere«, kojoj je otac Leverkin više nego jednom Taj prizor nikad neću zaboraviti. Tri četvrti-
posluţio obed pred našim očima. Kap, ma od čega se
sastojala, od parafina ili eteričnog
5*
66 67
ne posude za kristalizaciju u kojoj se on ukazivao bilo je
ispunjeno ponešto sluzavom vodom, naime koloidnim
silikatnim rastvorom, a sa peskovite osnove dizao se u
njemu groteskni mali pejzaţ raznobojnog rastinja,
zbrkana vegetacija plavih, zelenih i smeđih izdanaka koji
su podsećali na alge, gljive, učvršćene polipe, takođe i na
mahovinu, potom i na školjke, klipove nekih plodova, na
malo drveće ili na grane takvog drveća, a tu i tamo upravo
na same udove — nešto najčudnije što mi je ikad iskrslo
pred očima: čudno ne toliko sa svog u svakom slučaju
začuđujućeg i zbunjujućeg izgleda, koliko sa svoje
duboko melanholične prirode. Jer, kada bi nas otac
Leverkin pitao šta o tome mislimo i mi mu snebivljiVo
odgovarali da bi to mogle biti biljke, — on bi odgovarao
»ne, nisu to biljke, samo se prave da jesu. Ali, nemojte da
ih stoga manje uvaţavate! Upravo to što se prave da su
biljke i trude se oko toga kako najbolje znaju i umeju —
dostojno je svakog poštovanja.«
Ispostavilo se da je to rastinje u potpunosti bilo
neorganskog porekla, da je nastalo upotrebom materija
koje su poticale iz apoteke »Kod blaţenih glasnika«. Pre
nego što je u posudu sipao koloidni silikatni rastvor sa
različitim kristalima — bili su to, ako se ne varam,
kristali hromata potaše i bakarnog sulfata — Jonatan je
njeno dno bio posuo peskom, a iz ovog semena se kao
tvorevina fizikalnog procesa nazvanog »osmotički
pritisak« razvio taj saţaljenja dostojni soj za koji je njegov
nego- vatelj odmah još svojskije zahtevao našu simpatiju.
Pokazao nam je, naime, da su ove turobne imitacije
ţivota ţudele za svetlošću, da su, kako to naziva nauka o
ţivotu, bile »heliotropne«. Izloţio je zbog nas akvarijum
sunčevoj svetlosti, tako što je tri njegove strane postavio
u hlad, i gle, za kratko vreme okrenula se ćela ta
sumnjiva svojta ka onoj ploči staklene posude kroz koju
je ulazilo svetio, sve te gljive, falusoidne stabljike polipa,
stabaoca i ze
lene alge, kao i poluuobličeni udovi, i to sa tako
čeţnjivom teţnjom za toplotom i radošću da su se
bukvalno s grčevitošću hvatale ploče i čvrsto prianjale uz
nju.
»A pri svem tom su mrtve«, rekao bi Jonatan i navrle
bi mu suze, dok se Adrijan, kako sam dobro video, tresao
od prigušivanog smeha.
Sto se mene tiče, moram drugima ostaviti na volju
da ocene jesu li ovakve stvari za smeh ili za plakanje.
Reći ću samo jedno: utvarne rabote poput ove isključivo
su stvar prirode i to posebno prirode koju čovek obesno
kuša. U dostojanstvenom carstvu humanorija čovek je
siguran od takvih sablasti.
IV
Budući da je prethodni odeljak ionako narastao

preko mere, biće dobro ako počnem s novim, kako bih i
liku domaćice u Buhelu, Adrijanovoj dragoj majci, s
nekoliko reči odao poštovanje. Neka zahvalnost koju
čovek oseća prema svom detinjstvu, a uz to i ukusni
zalogaji koje nam je sluţila, moţda stvarno i
preobraţavaju tu sliku nekom oza- renošću, ipak ću reći
da u svom ţivotu nisam sreo privlačnije ţene od Elizabete
Leverkin, i o njenoj jednostavnoj ličnosti, potpuno lišenoj
intelektualnih zahteva, govorim s poštovanjem koje mi
uliva uverenje da sinovljev genije mnogo toga ima da
zahvali upravo ovoj vitalnoj skladnosti njegove majke.
Ako mi je pričinjavalo radost da posmatram lepu,
staronemačku glavu njenog supruga, ništa manje rado
nije mi se zadrţavao pogled ni na njenoj tako savršeno
prijatnoj, osobenoj pojavi jasnih proporcija. Rodom iz
okoline Apolde, ona je pripadala smeđem tipu kakav se u
nemačkim zemljama po-
69
nekad javlja ne dajući povoda da se na osnovu uhvatljive
genealogije pretpostavi kako u njoj teče krv s rimskom
primesom. Zagasitost njene puti, crnilo njene kose i njene
oči mirna i ljubazna pogleda mogli su navesti na pomisao
da pripada Latinima, da izvesna germanska grubost u
licu tome nije protivrečila. Prilično kratak oval obrazovalo
je ovo lice gotovo šiljate brade, nosa ne baš pravilnog,
malo ulegnutog, ponešto prćastog, s mirnim ustima
srezanim da ne budu ni čulna ni oštra. Kosa, o kojoj sam
govorio, koja je dopola pokrivala uši i, kako sam ja rastao,
polako postajala srebrena, bila je vrlo čvrsto zategnuta,
tako da se presijavala i razgolićavala beli razdeljak ponad
čela. Uprkos tome, ne uvek, te, dakle, svakako ne
namerno, visio bi joj poneki slobodan pramičak, vrlo
ljupko, preko ušiju. U danima našeg detinjstva masivna
pletenica bila je svijena na potiljku na seljački način, a za
praznike je u nju uplitala šareno izvezenu traku.
Gradska odeća nije bila za nju, baš kao ni za njenog
muţa; nije joj pristajalo ništa damsko, ali joj je zato
napola narodna nošnja, u kojoj smo je mi znali, stajala
odlično, čvrsta suknja: ručni rad, kako smo mi govorili, uz
to neka vrsta opervaţenog prsluka, čiji je uglasti izrez
ostavljao slobodnim nešto snaţniji vrat i gornji deo grudi,
na kojem je počivao jednostavan, lak nakit od zlata. Njene
tamnopute, na rad naviknute ruke, ni odveć grube ni od-
već negovane, s venčanim prstenom na desnoj, imale su,
rekao bih, nešto tako ljudski ispravno i pouzdano, da je
čovek osećao zadovoljstvo videvši ih, baš kao i njene ne
velike i ne premale, valjane noge, kojima je čvrsto
koračala, u udobnim cipelama s ravnom potpeticom i sa
zelenim ili sivim vunenim čarapama koje su se zatezale
oko dobro oblikovanih članaka. Sve to bilo je prijatno.
Ono najlepše kod nje bio je, međutim, njen glas, topao
mecosopran po visini, a što se tiče načina na koji je
govorila, njen lako tiringški obojen izgovor neodoljivo je
ple-
mmmtik
nio. Nisam rekao: »umiljavanjem«, jer bi u tome počivalo
nešto namerno i svesno. Ta draţ glasa poticala je od
unutarnje muzikalnosti, koja je, uostalom, ostala
latentna, budući da Elizabeta za muziku nije hajala, niti
se, tako reći, za nju izjasnila. Dešavalo se da uzgred udari
nekoliko akorda po staroj gitari, koja je stajala kao ukras
na zidu u dnevnoj sobi, pa i da otpevuši uz to jednu ili
drugu istrgnutu strofu kakve pesme; ali, u pravo pevanje
se nije upuštala, premda bih se ja kladio da je tu posredi
bio najizvrsniji materijal koji se mogao dalje razvijati.
U svakom slučaju, ja nikada nisam čuo nekoga da
ljupkije govori, iako je to što je ona govorila uvek bilo
nešto najjednostavnije i najobičnije; a, po mom mišljenju,
to što je ovaj prirodni i instinktivnim ukusom određeni,
milozvučni glas od prvog časa materinski dodirivao
Adrijanovo uvo — znači nešto. Što se mene tiče, to
doprinosi objašnjenju onog neverovatnog smisla za zvuk,
koji se manifestuje u njegovom delu, mada se moţe
prigovoriti da je njegov brat Georg uţivao istu povlasticu
a da to nije izvršilo nikakav uticaj na oblikovanje
njegovog ţivota. On je uostalom ličio na oca, dok je
Adrijan više imao majčinu prirodu — sa čim se opet ne
slaţe to da je Adrijan bio taj koji je od oca nasledio sklo-
nost ka migreni, a ne Georg. Ali, celokupni habitus
dragog pokojnika, pored mnogih pojedinosti: tamne puti,
očnih proreza, oblika usta i brade, sve to poticalo je s
majčine strane, što se posebno jasno videlo dok je išao
glatko obrijan, dakle pre nego što je pustio da mu izraste
puna brada koja je u njegov izgled unela nešto veoma
neobično, što se desilo tek u kasnijim godinama. Poput
smole crna boja majčinih i aţurna boja očevih duţica
pomešale su se u njegovim očima u osenčenu
plavo-sivo-zelenu, sa malim metalnim mrljama, koja je
oko ţenica pokazivala prsten boje rđe; u duši sam vazda
bio siguran da je suprotnost između roditeljskih očiju i
71
ona mešavina koja je davala boju njegovim očima bilo
ono što je u toj stvari njegov sud o lepom učinilo
kolebljivim i celog mu ţivota nije dozvoljavalo da se
odluči kojim očima će kod drugih ljudi, crnim ili plavim,
dati prednost. Ono, međutim, što ga je pridobijalo bio je
uvek ekstrem, sjaj katrana među trepavicama ili svetio
plavetnilo.
Uticaj gospođe Elizabete na poslugu u Buhelu, koja
u privredno mirnim godišnjim dobima nije bila baš
brojna i povećavala se samo u vreme ţetve ljudima iz
okolnog seoskog stanovništva, bio je izvanredan i, ako
sam dobro video, njen autoritet kod tog sveta bio je čak i
veći od autoriteta njenog muţa. Slika ponekog od njih još
mi lebdi pred očima: figura konjušara Tomasa na primer,
onog istog koji nas je obično dovozio sa ţelezničke stanice
Vajs- enfels i tamo nas vraćao, jednookog, izvanredno
koš- čatog i visokog čoveka, koji je, međutim, visoko gore
imao grbu, na kojoj ga je mali Adrijan poče- šće jahao:
bilo je to, kako me je još često kasnije majstor uveravao,
vrlo praktično i udobno sedište. Sećam se, nadalje,
devojke koja je radila po štali, imenom Hana, osobe s
treskavim grudima i golim, večito blatnjavim nogama, sa
kojom je dečak Adrijan, iz razloga koje još valja bliţe
odrediti, isto tako odrţavao prisno prijateljstvo, kao i
upraviteljice mlekarstva, gospođe Luder, udovice s
kapicom, čiji je neobično dostojanstveni izraz lica jednim
delom značio ograđivanje od njenog imena*, koji je, me-
đutim, pored toga valjalo povezati i sa činjenicom da se
razumela u proizvodnju priznato izvrsnog sira s kimom.
Ona je bila ta, ako to nije bila sama domaćica, koja nas je
gostila u staji, tom prijaznom boravištu, gde je pod
stiskom ruku devojke šćuću- rene na klupici za muţu
teklo u naše čaše mleko, penušavo mleko, mirišući na
korisne ţivotinje.
* Luder znači »strvina«, »hulja«, »kurva« itđ. — Prim.

prev.
72
Ja se sigurno ne bih gubio u pojedinačnim se-
ćanjima na ovaj seoski dečji svet, sa jednostavnim
okolnim scenarijem, poljima i šumama, ribnjacima i
breţuljcima, da upravo taj rani svet koji je okruţivao
Adrijana do njegove desete godine, da njegova rodna
kuća, njegov rodni kraj, nisu bili ono što me je tako često
dovodilo u dodir s njim. To je bilo ono vreme u kojem se
ukorenilo naše tikanje i u kojem mora da je i on mene
oslovljavao imenom, — iie čujem to više, ali nezamislivo
je da mi šesto- godišnjak ili osmogodišnjak nije govorio
»Serenu- se«, ili prosto »Seren«, isto tako kao što sam ja
njemu govorio »Adri«. Ne moţe se tačno utvrditi trenutak,
ali mora da je to već na početku našeg školovanja prestao
da čini i da mi se — ukoliko bi uop- šte došlo do toga —
obraćao samo još prezimenom, dok se meni činilo
osornim i potpuno nemogućim da mu uzvratim na isti
način. Tako je to bilo — i samo bi još nedostajalo da se
pomisli kako ţelim da se ţalim. Učinilo mi se, međutim,
ipak vrednim pomena da sam ja njega zvao »Adrijane«, a
on mene, ukoliko ne bi uopšte izbegao upotrebu imena,
naprotiv »Cajtblome«. — No, ostavimo ovu kurioznu
činjenicu, na koju sam se potpuno bio navikao, i vratimo
se nazad u Buhel!
Njegov, a i moj prijatelj bio je pas Zuzo — imao je to
čudnovato ime — ponešto olinjali lovački klempavko, koji
bi se obično smejao celim licem kad mu se donosio
obrok, ali za strane ljude nije ni u kom slučaju bio
bezopasan, te je vodio onaj poseban ţivot psa koga preko
dana drţe vezana lancem za kućicu, uz njegove činije, a
samo za mirne noći slobodno tumara naokolo po
dvorištu. Zajedno smo posmatrali blatnjavu guţvu po
svinjcu, misleći svakako i na priče sluţavki kako ovi
nečisti hranje- nici lukavih plavih okica sa svetlim
trepavicama, čija slaninom obloţena tela imaju boju
ljudske koţe, kada se ukaţe prilika proţdiru malu decu,
prisiljavali smo svoja grla da podraţavaju potmulo
73
grok-grok njihovog jezika i gledali ruţičasto mnoštvo gica
iz prasećeg okota oko krmačinih sisa. Uveseljavali smo se
zajedno pedantnim ţivotom i delat- nošću kokošijeg
naroda iza ţičane rešetke, praće- nim
đostojanstveno-odmerenim glasovima koji bi tek s
vremena na vreme postajali histerični, a posete
košnicama iza kuće smo činili smotreno, upoznati sa ne
baš nepodnošljivim, ali brujavim bolom koji se javlja kada
ti na nos zaluta jedna od ovih skup- ljačica i bezumno se
oseti prisiljenom da ubode.
Opominjem se ribizli iz povrtnjaka, čije smo
strukove s bobicama provlačili između usana, kiselice sa
livade, kojom smo se naslađivali, pa izvesnih cvetova iz
čijih vratova smo umeli da isišemo onu mrvicu finog
nektara, opominjem se ţira koji smo ţvakali u šumi,
izvaljeni na leđima, purpurnih, od sunca zagrejanih
kupina, koje smo putem brali sa ţbunja i čiji je opori sok
tolio našu detinju ţeđ. Bejasmo deca, — tronut sam
osvrćući se na to, ne sa sopstvene osetljivosti, već njega
radi, pri pomisli na njegov usud, na uspon iz doline
nevinosti u ne- gostoljubive, štaviše strahotne visine, koji
mu je bio dosuđen. Bio je to ţivot umetnika; a pošto je
meni, običnom čoveku, bilo dato da ga gledam iz takve
blizine, sav se osećaj moje duše za ljudski ţivot i ljudski
udes usredsredio na ovaj naročiti oblik ljudskog
postojanja. Za mene, zahvaljujući mom prijateljstvu s
Adrijanom, taj oblik vaţi kao paradigma svih uobličenja
sudbine, kao klasičan povod za potresenost onim što
nazivamo nastajanjem, razvojem, određenošću, — i u
stvarnosti on bi to doista i mogao biti. Jer: premda
umetnik celog ţivota ostaje bliţi, da ne kaţem: verniji
svom detinjstvu nego čovek specijalizovan u svetu
praktično-stvarnog; premda se moţe reći da, različito od
ovog, umetnik uporno i trajno ostaje u ovom sanjarskom,
čisto ljudskom stanju deteta u igri, ipak je njegov put iz
nedirnutog ranog doba do kasnijih, neslućenih sta-
dijuma njegovog nastajanja beskrajno duţi, pusto-
74
lovniji, za posmatrača potresniji, od puta čoveka-
-građanina, i misao ovoga kako je i on jednom bio dete nije
ni upola tako natopljena suzama.
Uostalom, usrdno bih zamolio čitaoca da sve ovo što
sam tu s osećajem izrekao u potpunosti stavi na moj
račun, na račun pisca, i da moţda ne pomisli kako se
govori u smislu onoga što je mislio Leverkin. Ja sam čovek
staromodan, zadrţao sam izvesne meni drage romantične
poglede, uz koje ide i patosom nošena suprotnost između
umet- ništva i građanskog ţivota. Adrijan bi se izjavi po-
put ove gore hladno usprotivio, — ukoliko bi uop- šte
našao da je vredno truda protiviti joj se. O umetnosti i
umetništvu imao je on, naime, krajnje trezveno, štaviše,
po principu reakcije, i odveć oštro mišljenje, i
»romantičnim koještarijama« kojima se svet jedno vreme,
jer mu se tako sviđalo, bavio, bio je tako nesklon, da čak
ni reči »umetnost« i »umetnik« nije voleo da čuje, što se,
kada bi one pale, jasno viđelo na njegovom licu. Ista stvar
je bila s reč- ju »inspiracija«, koju je u njegovom društvu
svakako valjalo izbegavati i, ako je ikako moguće, za-
meniti rečju »domišljanje«. On je mrzeo onu prvu reč i
podsmevao joj se — i ja ne mogu a da ne podignem ruku s
upijača što leţi pred mojim rukopisom, kako bih njome
pokrio oči, setivši se te mrţnje i tog podsmeha. Ah, oni su
bili i odveć mučenički da bi bili samo bezlični ishod
promena duha vremena. Ove su u svakom slučaju
delovale na to, i ja se sećam da mi je on već kao student
jednom rekao kako devetnaesto stoleće mora da je bilo
neobično prijatno doba, pošto ljudima nikad nije bilo teţe
da se odvoje od pogleda i navika prethodne epohe nego što
je to naraštaju koji sad ţivi.
Jezerce, koje je, okruţeno vrbama, bilo na deset
minuta hoda od kuće u Buhelu, već sam spomenuo. Ono
se zvalo »Kravlje korito«, po svoj prilici zbog svog izduţenog
oblika i zbog toga što su krave rado dolazile na pojilo na
njegovu obalu, i imalo
7a
je, ne znam zašto, upadljivo hladnu vodu, tako da smo še
u njemu mogli kupati samo u poslepodnev- nim
časovima, kad bi sunce već jako dugo stajalo nad njim.
Što se tiče breţuljka, do njega je već trebalo pola sata
šetnje — na koju smo mi rado kretali. Uzvišica se,
sigurno još od vrlo starih vremena, no sasvim
neprikladno, zvala »Sionska gora«, i za zimskih dana,
kada sam se ja, međutim, retko mogao videti tamo
napolju, bila je dobra za sanka- nje. Leti je ona, sa
vencem senovitih javorova na »Vrhu«, gde je o trošku
opštine bila postavljena klupa za odmor, pruţala zračno
boravište širokog pogleda, u kojem sam, zajedno s
Leverkinovima, često uţivao nedeljom po podne, pre
večere.
Ovde sam, međutim, prisiljen da primetim sle-
deće. Pređeo i kuća koji su činili okvir u kojem je Ađrijan
ţiveo kasnije, kao zreo čovek, onda, naime, kada je trajno
stanište imao u Pfajferingu kod Vlad- shuta u Gornjoj
Bavarskoj, u kući Švajgeštilovih, bili su sa onima iz
njegovog detinjstva u čudnom odnosu sličnosti i
ponavljanja, drugim recima: pozornica njegovih poznijih
dana bila je kuriozno po- draţavanje pozornice ranog
doba. Ne samo da se u okolini Pfajferinga (ili Pfeferinga,
kako se to piše nije bilo sasvim utvrđeno) nalazio
breţuljak, ukrašen opštinskom klupom, koji se, razume
se, nije zvao »Sionska gora«, već »Romsko brdašce«; ne
samo da je postojalo i jezerce, i to na skoro istoj
udaljenosti od domaćeg dvorišta kao Kravlje korito, koje
se ovde zvalo »Zagrađeni ribnjak«, sa isto tako hladnom
vodom. Ne samo to, već i kuća, dvorište i porodični odnosi
odgovarali su na upadljiv način onima u Buhelu. U
dvorištu je raslo drvo koje je tako- đe pomalo smetalo i
koje su takođe čuvali iz sentimentalnih razloga, — tu nije
bila lipa, već brest. Valja priznati, postojale su
karakteristične razlike u načinu gradnje kuće
Švajgeštilovih i kuće Adri- janovih roditelja, budući da je
ona prva bila stara manastirska zgrada debelih zidova, sa
dubokim,
76
zasvođenim prozorskim uđubljenjima i donekle memljivim
hodnicima. Ali, oštar duvanski dim iz domaćinove lule
proţimao je i ovde kao i tamo atmosferu donjih prostorija,
a ovaj domaćin i njegova domaćica, gospođa Svajgeštil, bili
su »roditelji«, što će reći: on — zemljoradnik dugog lica, na
recima uglavnom škrt, razloţan i smiren, ona — ţena
takođe već zašla u godine, svakako donekle prekrupna, ali
skladno građena, okretna, energičnih pokreta, sa čvrsto
zategnutom kosom i dobro građenim rukama i nogama, —
imali su oni, uostalom, i odraslog sina naslednika,
imenom Gere- on (ne Georg), u stvarima privrede veoma
napredno nastrojenog, za nove mašine zainteresovanog
mladog čoveka, i kasnije rođenu kćer po imenu Kle-
mentina. Pas u Pfajferingu isto je tako umeo da se smeje,
sve ako se i nije zvao Zuzo, već Kašperl, bar mu je u
početku to bilo ime. O ovom »početku« je, naime, stanar
koji se doselio na dobro imao svoje sopstvene poglede, i ja
sam bio svedok da je pod njegovim uticajem ime Kašperl
postepeno postalo puka uspomena i sam pas se na kraju
radije odazivao na ime »Zuzo«. — Drugi sin nije postojao,
što je, međutim, pre potvrđivalo da je reč o repeticiji, nego
što ju je slabilo; jer, ko bi trebalo da bude taj drugi sin?
O ovom paralelizmu, koji se nameće, sa Adri- janom
nisam nikad govorio; nisam to učinio na početku i stoga
kasnije to više nisam ţeleo; ali, ta stvar mi se nije sviđala
nikad. Takav izbor boravišta u kojem se obnavlja onaj
raniji period, to skrivanje u ono najstarije što je proţivljeno
u detinjstvu, ili bar u njegove spoljašnje okolnosti, moţe
sve- dočiti o privrţenosti ali je ipak izraz nečeg obespo-
kojavajućeg u duševnom ţivotu jednog čoveka. U
Leverkinovom slučaju bilo je to utoliko više obespo-
kojavajuće, jer ja nikada nisam primetio da je njegov
odnos prema roditeljskoj kući bio naročito prisan ili da je
sadrţao naglašena osećanja; od kuće je
77
on otišao vrlo rano i bez vidljivog bola. Je li u onom
veštačkom »povratku« posredi bila samo igra? Ne mogu u
to da verujem. Sve me to, naprotiv, podse- ea na jednog
od ljudi koje sam poznavao, čoveka koji je, premda spolja
robustan i bradat, bio tako osetljiva duša da je, kada bi
oboleo — a bio je sklon poboljevanju — hteo da ga lece
samo dečji specijalisti. Tu je spadalo i to da je doktor
kome se pove- ravao bio tako malog rasta da mu, sasvim
doslovce uzeto, praksa u kojoj bi se bavio odraslima
uopšte ne bi odgovarala, pa je on upravo i mogao postati
jedino dečji lekar.
Ĉini mi se uputnim da sam ustanovim kako ova
anegdota o čoveku s dečjim lekarom predstavlja
udaljavanje od teme, utoliko što se ni jedan ni drugi više
uopšte neće pojaviti u ovim beleškama. Ako je to greška,
i ako je bez sumnje greška bila već to što sam, podleţući
sklonosti da istrčavam unapred, već ovde zapodenuo
govor o Pfajferingu i Svajgeštilovima, molim čitaoca da
pri ovakvim nepravilnostima uzme u obzir uzbuđenje
koje mnome vlada od početka ovog biografskog
poduhvata — i to ne samo u časovima dok pišem. Ja sad
na ovim listovima radim, evo, već više dana, ali to što
nastojim da u svojim rečenicama odrţim ravnoteţu a
svojim mislima dam doličan izraz, čitaoca neka ne
zavara, ja se nalazim u stanju trajne uzbuđenosti koja se
ispoljava čak u drhtanju moga obično još sasvim
sigurnog rukopisa. Uostalom, verujem da će oni koji me
budu čitali s vremenom ne samo razumeti ovu duševnu
potresenost, već da ni njima samima ona neće zauvek
ostati strana.
Zaboravio sam da pomenem da je na imanju
Svajgeštilovih, u Adrijanovom kasnijem boravištu,
postojala — to svakako ne iznenađuje — i devojka koja
radi oko štale, sa drmusavim grudima i večito blatnjavim
bosim nogama, tako slična Hani iz Buhela, kako je to već
slučaj s ovakvim devojkama, koja se u ovom
ponovljenom slučaju zvala Val-
78
purgis. Ali nije ovde reč o njoj, nego o praslici Ha- ni, sa
kojom je mali Adrijan bio u prijateljstvu zato što je volela
da peva i što je s nama decom imala običaj da udesi male
pevačke veţbe. Ĉudna stvar: ono od čega se, iz neke vrste
čednosti, Elizabeta Leverkin, sa svojim lepim glasom,
uzdrţavala, sa tim je ovo stvorenje s vonj em na ţivotinje
nastupalo u najvećoj meri slobodno i pevalo nam, doduše
kreštavim glasom, ali s dobrim sluhom, uveče, na klupi
pod lipom, svakakve narodne, vojničke, a i ulične pesme,
mahom preplavljene osećanjima ili jezive, pesme čije reči
i melodije smo uskoro usvajali. Ako bismo i mi zapevali,
ona se spuštala za tercu, iz koje bi, već prema tome kako
ispadne, skočila u donju kvintu ili donju sekstu,
prepuštajući nama viši glas, ostajući vrlo ostentativno i
čujno u drugom. Pri tom je, verovatno u ţelji da nas na-
vede da stvarno cenimo harmonijsko uţivanje, imala
običaj da razvuče lice u širinu, smejući se sasvim slično
kao Zuzo kad bi mu neko doneo njegovo jelo.
Pod onim »mi« podrazumevam Adrijana, sebe i
Georga, koji je imao već trinaest godina kada smo njegov
brat i ja imali osam, odnosno deset. Sestrica Ursel uvek
je bila suviše mala da bi uzela učešća u ovim veţbama, a
i od nas četvoro, koji smo pevali, jedno je već bilo donekle
suvišno za ovu vrstu vokalne muzike do koje je štalska
Hana umela da podigne to naše zajedničko
zaopucaj-pa-pevaj. Ona nas je, naime, učila kanonima,
— onim najuobičajenijim za decu, naravno: »O kako mi je
s večeri lepo«, »Ĉuju se pesme« i onom o kukavici i
magarcu, i ti časovi sumraka kada smo se time zabavljali
ostali su mi zbog toga u snaţnom sećanju — ili, bolje reći,
kasnije je sećanje na njih dobilo veći značaj, jer je u
njima, koliko ja kao svedok mogu dosegnuti, moj prijatelj
prvi put došao u dodir s »muzikom« čije je kretanje bilo
organizovano na način većma umetnički od onog kako se
ona po
79
kazuje kada se pesme samo jednoglasno otpevaju. Tu je
dolazilo do vremenskog ukrštanja, do opona- ţajućeg
uskakanja, na koje je štalska Hana, kada je pesma već
bila u toku i melodija već došla do izvesne tačke, ali pre
nego što se završila — skreta- la paţnju muvajući nas u
rebra. U pitanju je bila prezentnost različito raspoređenih
sastavnih delova melodije, zbog čega ipak nije dolazilo do
zbrke, već se pevanje drugog pevača, koji je pevao prvu
frazu za onim ko ju je počeo, na vrlo ugodan način tačku
po tačku uklapalo u nastavak koji je pevao prvi pevač.
Kada bi, međutim, ovaj prvi, koji vodi — neka je u pitanju
bio recimo komad »O kako mi je s večeri lepo« — dospeo do
ponovljenog »Zvone zvona« i počeo ilustraciju
»bim-bam-bum«, to onda nije predstavljalo pratnju u basu
samo za ono »kada mir«, koje je upravo pevao drugi glas,
nego i za početak »O kako mi je« sa kojim je, nakon novog
muvanja u rebra, uskakao treći pevač u muzičko vreme,
da bi ga u njemu, kada dođe u drugi stađi- jum melodije,
smenio prvi pevač koji bodro počinje, predavši drugom
glasu osnovni ton onomato- pejskog »bim-bam-bum« — i
tako dalje. Partija onog četvrtog nuţno se poklapala s
nečijom drugom, no on je po mogućnosti ipak pokušavao
da tu dvostrukost učini ţivljom tako što je mumlao u okta-
vi ili je sa zvonjavom koja daje pozadinu počinjao pre
prvog pevača, tako reći u cik pesme i neumorno nastavljao
sa njom, odnosno s onim la-la-la koje je, otpevušeno,
lebdelo oko prethodnih stadijuma melodije, za sve vreme
dok je pesma trajala.
Tako smo se mi, dakle, uvek razilazili u vremenu,
dok se melodijsko sada svakog od nas ipak na ugodan
način odnosilo prema tom sada kod drugih, i ono što smo
proizvodili činilo je ljupko tkanje, zvučno telo, kakvo
»istovremena« pesma nije bila; sklop čija usklađenost nam
se dopadala a da nismo dalje pitali' za njenu prirodu i
uzroke. Svakako da ni osmogodišnji ili devetogodišnji
Adrijan nije
to činio. Ili je on hteo da kratkim, više podrugljivim nego
iznenađenim smehom, kojim bi se nasmejao kada je
poslednje »bim-bam« zamiralo u večernjem vazduhu,
smehom koji mi je i kasnije bio tako poznat kod njega, —
ili je on, dakle, hteo da kaţe da je prozreo način na koji
su sačinjene ove pesmice, koji se sastoji prosto u tome da
početak njihove melodije od drugog glasa načini
sekvencu, a da treći deo oboma moţe da sluţi kao bas?
Nikome od nas nije bilo jasno da smo se mi tu, vođeni
jednom devojkom koja radi po štali, kretali na
srazmerno već vrlo visokom nivou muzičke kulture, u
području imitatorske polifonije, koje je moralo da otkrije
petnaesto stoleće kako bi nam priuštilo naše uţivanje.
Ako se, međutim, u mislima ponovo vratim onom
Adrijanovom smehu, naknadno uviđam da je u njemu
bilo nečeg od poznavanja i podsmešljive upućenosti. Taj
smeh je kod njega zauvek ostao, kada sam kasnije sedeo
pokraj njega na kakvom koncertu ili u pozorištu, često
bih ga čuo, kad bi ga frapirala neka umetnička
smicalica, neka duhovitost unutar muzičke strukture,
koju masa nije shvatila, neka tanana psihološka aluzija
u dramskom dijalogu. Onda to još uopšte nije pristajalo
njegovim godinama, ali je već u potpunosti bilo isto ono
što i kod odraslog. Bilo je to nekakvo tiho izbacivanje
vazduha kroz usta i nos uz istovremeno zabacivanje
glave, jedva primetno hladno, štaviše omalovaţavajuće ili
u najboljem slučaju takvo kao da je hteo reći: »Nije loše,
smešno, kuriozno, zabavno!« — Pri tom bi mu, međutim,
oči postajale neobično paţljive, traţile bi nešto u
daljinama, a metalnim mrljicama poprskano sumračje u
njima još dublje bi se osenčilo.
3 Doktor Faustus i 81
V
I ovaj upravo završeni odeljak je za moj ukus suviše

narastao, pa mi se čini veoma savetnim da se zamislim
nad istrajnošću čitaočevog strpljenja. Mene svaka reč
koju ovde pišem ţarko interesuje, ali se i te kako moram
čuvati da u tome vidim jem- stvo saučestvovanja onih
koji sa ćelom stvari nemaju nikakve veze! S druge opet
strane, ni u kom slučaju ne bi trebalo da zaboravim ni to
kako ja ne pišem za trenutak, niti pišem za čitaoce koji o
Le- verkinu još ništa ne znaju, pa, dakle, ne mogu ni
ţeleti da saznaju nešto pobliţe o njemu, već da ova
saopštenja pripremam za trenutak u kojem će pret-
postavke za paţnju javnosti biti sasvim drugačije, —
moţe se sa sigurnošću reći: mnogo povoljnije, trenutak
kada će ţelja da se saznaju pojedinosti ovog potresnog
ţivota, ma koliko vešto ili nevešto bile izloţene, biti
obeleţena neodloţnošću koju ne prati probirljivost.
Taj trenutak će nastupiti kada se otvori naš doduše
prostrani, no ipak tesni zatvor, ispunjen do gušenja
istrošenim vazduhom, to jest: kada se rat što sada besni
bude — ovako ili onako — završio; i kakav me samo uţas
hvata pri ovom ovako ili onako, uţas od sebe samog i od
ovog jezivog tesnaca u koji je sudbina saterala nemačku
dušu! Jer ja, u stvari, na umu imam samo ovako, samo
sa tim računam i u to se uzdam, svojoj podaničkoj
savesti nasuprot. Da, neumorna javna pouka svima je
nama duboko u svest usekla misao o razornim, u svojoj
strahotnosti konačnim posledicama nemačkog poraza,
tako da mi uopšte ne moţemo a da od njega ne strepimo
više nego od svega na svetu. Pa ipak, postoji nešto od
čega neki od nas, u trenucima koji se njima samima čine
zločinačkim, neki drugi opet otvoreno i stalno, strepe više
nego od nemačkog poraza, a to je nemačka pobeda.
Jedva se usuđujem da se upitam kojoj od ovih kategorija
sam pripadam.
82
Moţda nekoj ti’ećoj, kategoriji onih koji doduše ne-
prekidno i s jasnom svešću priţeljkuju poraz, ali koji isto
tako bez prekida pate od griţnje savesti. Moja ţelja i moje
nadanje prinuđeni su da se opiru pobedi nemačkog
oruţja, jer bi, ukoliko bi do nje došlo, delo moga prijatelja
bilo pokopano, moţda stotinu godina pokrivalo bi ga
prokletstvo zabrane i zaborava, tako da bi propustilo
svoje sopstveno vreme i samo bi u nekom kasnijem dobu
doţivelo istorijske počasti. To je poseban motiv mog
zločinstva, i taj motiv đelim s izvesnim brojem ljudi koji
su raštrkani i mirno se mogu izbrojati na prstima obeju
ruku. Međutim, moje duševno stanje je samo specijalan
slučaj onog stanja koje je, ako se izuzmu slučajevi
prevelike gluposti ili niskih interesa, postalo sudbina
celog našeg naroda, i ja nisam nesklon da toj sudbini
pripišem naročitu tragiku kakve dosad nije bilo, iako
znam da je već i drugim nacijama bilo suđeno da zarad
svoje sopstvene budućnosti i budućnosti uopšte ţele
poraz svoje drţave. Ali, kada se uzmu u obzir čestitost,
vera, potreba za vernošću i odanošću nemačkog
karaktera, ţeleo bih ipak da se ima u vidu kako se u
našem slučaju dilema zaoštrava na jedinstven način, i
ne mogu se oteti potmuloj srdţbi protiv onih koji su
jedan tako dobar narod doveli u duševno stanje koje on,
po mom uverenju, snosi teţe nego bilo koji drugi i kobno
se od samog sebe otuđuje. Treba samo da zamislim da su
nekim nesrećnim slučajem ovi moji zapiši došli do ruku
mojim sinovima, pa, dakle, da su se oni našli prinuđeni
da me, spartanski ne priznajući bilo kakav mekušni
obzir, prijave Gestapou, — kako bih, upravo s nekom
vrstom patriotskog ponosa, procenio svu ponornost
konflikta u kojem smo se našli.
Potpuno sam svestan toga da sam, pišući gornje
redove, i ovaj novi odeljak, u nameri da ga svakako
učinim kraćim, ponovo opasno opteretio, pri čemu se ne
suprotstavljam ni psihološkoj sumnji
6 *
83
da za raznim odugovlačenjima i okolišenjima upravo i
tragam ili, pak, da s potajnom spremnošću vrebam priliku
za tako nečim, jer me od onog što dolazi hvata strah. Dajući
mesta pretpostavci da moje snebivanje potiče otud što se
potajno plašim zadatka kojeg sam se, gonjen duţnošću i
ljubavlju, latio — pruţam čitaocu dokaz svog poštenja. Ali
ništa, čak ni sopstvena slabost, ne sme da me spreči da
nastavim sa ispunjavanjem tog zadatka, — tako što ću, evo,
ponovo krenuti od one primedbe da je naše pevanje u
kanonima sa štalskom Hanom bilo ono preko čega je, koliko
ja znam, Adrijan prvi put došao u dodir sa sferom muzike.
Razume se da mi je poznato da je on kao đečak koji stasa,
zajedno sa svojim roditeljima uzimao učešća u nedeljnoj
sluţbi Boţijoj u seoskoj crkvi u Obervajleru, gde bi obično iz
Vajsenfelsa dolazio kakav mlad učenik muzičke škole da
preludira na malim orguljama uz pojanje pastve, da ga prati,
a i da izlaţenje poboţnog sveta iz crkve proprati bojaţljivim
improvizacijama. Tome ja, međutim, skoro nikada nisam
prisustvovao, budući da smo mi u Buhel stizali najčešće po
svršetku sluţbe Boţije, i mogu samo da kaţem da od
Ađrijana nikad nisam čuo nijedne reči iz koje bi se moglo
zaključiti da je njegova mlada duša bilo kako bila dirnuta
sviranjem onog adepta, ili, ako to nije bilo tako lako moguće,
da je uopšte primetio sam fenomen muzike kao takve.
Koliko ja vidim, još tada, a i godinama kasnije, on tome feno-
menu nije poklanjao nikakvu paţnju, skrivao je od sebe
samog da ima bilo šta sa svetom zvuka. U tome ja vidim
duševnu suzdrţljivost; a po svoj prilici valjalo bi se posluţiti
i fiziološkim tumačenjem; jer doista, bilo je to negde oko
njegove četrnaeste godine, na početku puberteta, dakle, i
izlaţenja iz stanja detinje nevinosti, kada je on u kući svog
ujaka u Kajzersašernu počeo na svoju ruku da eksperi-
mentiše sa muzikom na klaviru. Bilo je to, uostalom,
84
takođe ono vreme kada je nasleđena migrena počela da
mu zamračuje dane.
Budućnost njegovog brata Georga je, s obzirom na
njegovo svojstvo nasleđnika imanja, bila jasna, pa je on od
početka i ţiveo u punom skladu sa svojim određenjem. Sta
će biti sa drugorođencem predstavljalo je za roditelje
otvoreno pitanje o kojem je valjalo da bude odlučeno u
skladu s njegovim sklonostima i sposobnostima koje bude
ispoljio; i tu je onda vredno pomena kako se u glavama
pripadnika njegove porodice i svih nas već zarana uvre-
ţila predstava da Adrijan mora postati učen čovek. Koja
vrsta učenjaka, to je još dugo ostalo neizvesno, ali već
celokupni moralni habitus dečaka, njegov način
izraţavanja, njegova formalna određenost, čak njegov
pogled, njegov izraz lica, nisu recimo ni mom ocu nikad
dopustili sumnju da je ovaj izdanak loze Leverkinovih
pozvan za »nešto više« i da će biti prvi visokoškolovan
čovek u svom rodu.
Za nastanak i učvršćivanje ove ideje bila je od-
lučujuća skoro bi se reklo: nadmoćna lakoća sa kojom je
Adrijan upijao ono iz elementarne školske nastave, koju je
imao u roditeljskoj kući. Jonatan Leverkin nije slao svoju
đecu u javnu osnovnu školu. Mislim da je na to
odlučujuće uticala ne toliko socijalna samosvesnost
koliko ozbiljna ţelja da im pruţi briţljivi je vaspitanje od
onog što bi ga mogli dobiti na zajedničkoj nastavi sa
decom iz obervaj- lerskih uđţerica. Školski učitelj, čovek
još mlad i neţan, koji nikada nije prestao da se plaši psa
Zu- za, dolazio je posle podne, kad obavi svoje sluţbene
duţnosti, zimi s Tomasom na sankama, u Buhel, da im
drţi nastavu, i već je bio uputio trinaestogodišnjeg Georga
u skoro sve što mu je kao podloga za dalje obrazovanje bilo
potrebno, kada se poduhvatio da Adrijana, koji je punio
osmu godinu, podučava osnovnim stvarima. I eto on,
učitelj Mi- helzen, bio je prvi čovek koji će glasno i sa
izvesnim uzbuđenjem izjaviti da dečko »za ime Boga« mora
85
u gimnaziju i na univerzitet, jer na glavu koja tako brzo i
lako slivata on, Mihelzen, još nije naišao, i sramota bi bilo
ako se ne bi sve učinilo da se ovom učeniku otvori put ka
visinama nauke. Tako se ili slično, donekle kao kakav
seminarista u svakom slučaju, izrazio, i govorio je,
štaviše, o »ingenijumu«, delom sigurno i zbog toga da bi se
razmetao tom rečju koja je, u vezi sa ovako početničkim
ostvarenjima, delovala prilično smešno; njemu je ona,
međutim, očigledno dolazila iz srca koje se našlo u čudu.
Ja tim časovima nastave nisam zapravo nijednom
prisustvovao i o njima znam samo po čuvenju, ali lako
mogu da zamislim drţanje moga Adrijana na njima,
drţanje koje je za učitelja, koji je i sam još bio nalik na
kakvog dečaka, naviknutog da u trome i nevoljne glave
svoje nastavno gradivo uliva podstičući pohvalama i
dešperatno kudeći, moralo s vremena na vreme imati
upravo nečeg uvredljivog. »Ako već sve znaš«, čujem kako
u pojedinim prilikama govori ovaj mladić, »onda ja mogu i
da odem.« Naravno, stvar nije bila takva da je njegov
vaspitanik »sve već znao«. Ali, u njegovom drţanju bilo je
nečeg od toga, prosto zato jer je tu bio u pitanju jedan od
onih slučajeva brzog, neobično suverenog, koliko
sigurnog toliko lakog shvatanja i usvajanja, koje ide
ispred predmeta, tako da to uskoro učitelju preseca
pohvalu u grlu, jer on oseća da takva glava predstavlja
opasnost za skromnost srca i da prilično lako zavodi u
oholost. Od azbuke do sintakse i gramatike, od brojčanog
niza i četiri računske radnje do pravila trojnog i
računanja s jednostavnim proporcijama, od učenja
manjih pesama napamet (tu nije bilo nikakvog učenja
napamet; on je stihove odmah i s velikom preciznošću
shvatao i ovladavao njima) do pismenog formulisanja
sopstvenih misli na teme iz zemljopisa i poznavanja svoje
domovine, — uvek je bivalo isto: Adrijan bi oslušnuo
jednim uvetom, okrenuo bi se u stranu, s
izrazom lica kojim kao da je hteo da kaţe: »Da, dobro, to
je jasno, dosta, dalje!« U tome za pedagošku dušu ima
nečeg što revoltira. Svakako je mladi čo- vek uvek iznova
bio u iskušenju da uzvikne: »Sta ti pada na pamet! Uloţi
truda!« Ali, kako da to učini, kada očigledno ne postoji
potreba da se ulaţe trud?
Kao što rekoh, lekcijama nisam nikad prisustvovao;
ali, primoran sam da zamislim da je moj prijatelj primao
naučne činjenice, koje mu je predavao gospodin
Mihelzen, sa u osnovi istim onim drţanjem, koje ne treba
još jednom opisivati, kojim je pod lipom propratio i
saznanje da devet taktova horizontalne melodije, kada se
nađu po tri vertikalno jedan iznad drugog, mogu
proizvesti korpus harmonične zvučnosti. Njegov učitelj je
znao nešto latinski, naučio ga je tome i onda je izjavio da
je dečak, koji je imao deset godina, zreo ako ne za treći,
ono svakako za drugi razred gimnazije. Njegov posao,
rekao je, završen je.
Tako je Adrijan na Uskrs 1895. napustio rodi-
teljsku kuću i došao u grad da pohađa našu gimnaziju
Svetog Bonifacija (u stvari »Školu braće zajedničkog
ţivota«). Njegov stric, brat njegovog oca, Nikolaus
Leverkin, ugledni građanin Kajzersašer- na, izrazio je
spremnost da ga uzme u svoju kuću.
VI
Što se, pak, moga rodnog grada na Zali tiče,

strancu neka je na znanje da on leţi nešto juţnije od
Halea, tamo prema tiringškoj oblasti. Skoro da rekoh
kako je tamo ležao, — to što sam dugo daleko od njega
učinilo je da mi se izmakao u prošlost. Ali, njegovi
tornjevi uzdiţu se još uvek na istom mestu i, koliko
znam, do sada njegova arhitektonska slika nije pretrpela
bilo kakve štete od ne
87
pogoda vazdušnog rata, što bi zbog njenih istorij- skih
draţi i bilo do najvišeg stepena za ţaljenje. Ovo dodajem s
izvesnom ravnodušnošću, jer s ne baš malim delom
našeg stanovništva, takođe i onog koje je najteţe
pogođeno i kome je oduzeta domovina, de- lim osećanje
da nam se samo vraća ono što smo mi radili drugima, i
ako bismo ispaštali i strašni- je nego što smo sagrešili, u
ušima bi valjalo da nam zazvoni reč da onaj ko seje vetar
ţanje buru.
Nisu, dakle, daleko ni sam Hale, Hendlov grad, ni
Lajpcig, grad kantora crkve sv. Tomasa, ni Vaj- mar, pa
ni Deskau i Magdeburg; ali Kajzersašern. ţeleznički čvor
sa svojih 27 000 stanovnika, u potpunosti je dovoljan
samom sebi i, kao i svaki ne- mački grad, oseća se kao
kulturni centar koji ima sopstveno povesno dostojanstvo.
Ţivi od različite industrije, mašine, koţa, tkačnice,
armature, hemika- lije i mlinovi, i uz kulturno-istorijski
muzej, u kojem se moţe videti odaja s nečuvenim
spravama za mučenje, grad poseduje još i veoma vrednu
knjiţnicu, sa 25 000 tomova i 5 000 rukopisa, od čega
dve bajalice s aliteracijama, za koje neki znalci smatraju
da su još starije od merzeburških, uostalom po svom
značenju sasvim bezazlene u teţnji za malim dodolskim
čaranjem, na fuldskom narečju. — U desetom veku grad
je bio sedište biskupa, a onda ponovo od početka
dvanaestog pa negde do četrnaestog. Ima zamak i
katedralu, i u ovoj će vam pokazati grobnicu cara Ota III,
unuka Adelhajde i sina Teofane, koji se bio nazvao
Imperator Roma- norum i Saxonicus, ali ne zato što je
hteo da bude Saksonac, već onako kako je Scipion nosio
nadimak Afrički, dakle stoga što je Saksonce pobedio.
Kada je godine 1002, po proterivanju iz voljenog Rima,
umro pritisnut nevoljama, njegovi zemni ostaci bili su
doneti u Nemačku i sahranjeni u kajzersa- šernskoj
katedrali — njegovom ukusu sasvim nasuprot, budući da
je on bio primer za uzor one nemač-
88
ke antipatije prema samom sebi i celog je ţivota stideći se
patio zbog svog nemstva.
O gradu, o kojem sada ipak nekako radije govorim
u prošlosti, budući da je ono o čemu zborim Kajzersašern
iz našeg mladalačkog doţivljaja, o tom gradu valja reći da
je on u pogledu atmosfere, a već i po svojoj spoljašnjoj
slici, bio sačuvao nešto izrazito srednjovekovno. Stare
crkve, verno konzervirane građanske kuće i skladišta,
građevine po kojima su drvene grede stajale otvorene
pogledu, sa spratovima što se nadnose jedan nad drugi,
okrugli tornjevi sa šiljatim krovovima povezani zidom,
trgovi obrasli drvećem, popločani grubom, okruglom
kaldrmom, većnica koja po karakteru gradnje lebdi
negde između gotike i renesanse, sa zvonikom na
visokom krovu, lođama ispod njega i sa još dva ši- ljata
tornja koji su, obrazujući erker, produţavali lice zgrade
nadole, sve do prizemlja — takve stvari pruţaju osećanju
ţivota neprekidnu vezu sa prošlošću, pa i više od toga:
čini se da to na čelu nosi urezanu onu poznatu foi’mulu
bezvremenosti, shola- stičko nunc stans. Identitet mesta,
koje je ostalo isto kao pre trista, kao pre devetsto godina,
potvrđivao se nasuprot struji vremena, koja, neprestano
menja- jući mnogo toga, prelazi preko njega, dok drugo
— po sliku grada odlučujuće — iz pijeteta, što će reći u
poboţnom prkošenju vremenu i ponosno na njega, ostaje
netaknuto, u znak sećanja i dostojanstva radi.
O slici grada samo toliko. Ali, u vazduhu je lebdelo
nešto što je bilo zaostalo od duševnog ustrojstva ljudi iz
poslednjih decenija petnaestog stoleća, od histerije
srednjeg veka na zalazu, nešto od latentne epidemije:
zvuči čudno kada se za grad razumno-običan, moderan
(ali moderan on nije bio, bio je star, a starost je prošlost u
vidu sadašnjosti, prošlost koja je samo presvučena
sadašnjošću) kaţe tako nešto — zvuči moţda i presmelo,
ali bilo je moguće zamisliti da će tu svaki čas nenadano
izbiti neka dečja povorka u pokretu, neki ples sv. Vida,
89
vizionarsko-komunistička propoved kakvog »Henze-
lajna«, sa svetovnim lomačama, čudesnim pojavama na
raspeću i mističkim povorkama naroda unaokolo.
Naravno, to se nije dešavalo — a kako i da se dogodi?
Policija to ne bi dopustila, u skladu sa vremenom i
njegovim uređenjem. Pa ipak! Sta sve policija nije pustila
da se radi u našim danima — opet u skladu s vremenom,
koje polako ponovo dopušta takve stvari, i te kako. Ovo
vreme se i samo priklanja potajno, ali i tako da tu ima
svega više doli tajnosti, vrlo svesno, sa čudnom,
samodopadljivom svesnošću, koja navodi da se posumnja
u istinitost i bezazlenost ţivota i proizvodi moţda jednu
sasvim pogrešnu zlosrećnu povesnost, — priklanja se,
velim, i samo nazad onim epohama i ponavlja s entuzijaz-
mom simboličke radnje koje u sebi imaju nešto
mračnjačko, nešto što udara šamar duhu novovekov- Ija,
radnje poput spaljivanja knjiga i druge, u šta recima
radije ne bih dirao.
Obeleţja ovakve starinsko-neurotične podrive- nosti
i tajnih duševnih dispozicija nekog grada predstavljaju
mnogobrojni »originali«, čudaci i bezazlene polulude, koji
ţive među njegovim zidinama i gotovo kao stare građevine
spadaju u sliku mesta. Njima nasuprot stoje deca,
»balavurdija« koja se vuče iza njih, ruga im se i od njih u
praznovernoj panici beţi. Izvesna vremena su prema
izvesnom tipu »stare ţene« bez daljnjeg gajila podozrenje
da su ve- štice: ono je proizlazilo jednostavno iz
rđavo-pito- reskne spoljašnjosti koja se, međutim,
svakako tek pod uticajem pođozrenja, istinski uobličila i
usavršila do onog što odgovara narodnjačkoj uobrazilji —
mala, stara, grbava, zlobnog izgleda, očiju krmeljivih,
kukastog nosa i tankih usana, sa štapom kojim preteći
zamahuje, po mogućnosti vlasnica mačaka, sove, neke
ptice koja govori. U Kajzersašernu je uvek bilo primeraka
ovog tipa, od kojih je »Liza iz podruma« bila
najpopularniji; s njom su terali najveću šegu i najviše je
se plašili, a zvali su je tako
90
jer je ţivela u Prolazu malih livaca u jednom po-
drumskom stanu — starica čiji se habitus do tog ste-
pena bio saobrazio sa javnim predrasudama da je pri-
likom susreta s njom, naročito kada bi joj omladina
upravo bila za petama, a ona je siktavim kletvama
naterivala u beg, i one tome duševno sasvim nesklone
mogla da obuzme neka arhaična groza, mada ta ţena
sigurno nikome nije bila ništa kriva.
Reći ću ovde bez straha nešto što se odnosi na
iskustva naših dana. Za prijatelja prosvećenosti sama
reč i sam pojam »naroda« sadrţe uvek nešto
arhaično-aprehezivno, i on zna: kad god neko hoće da
navede gomilu na zlo i uputi je pravcem onog što je
zaostalo, onda treba samo da joj se obrati kao »narodu«.
Šta se sve u ime »naroda« nije dogodilo pred našim očima
ili, takođe, ne baš pred očima, što se u ime Boga, ili
čovečnosti, ili prava, svakako ne bi moglo dogoditi! —
Ĉinjenica je, međutim, da narod stvarno uvek ostaje
narod, barem u određenom sloju svog bića, upravo u
onom arhaičnom, i da su ljudi, susedi Prolaza malih
livaca, koji su na dan izbora svoj glas dali
socijal-demokratima, u isti mah bili u stanju da u
sirotinji jedne bakice, koja sebi nije mogla priuštiti neki
stan iznad zemlje, vide nešto demonsko i da zgrabe svoju
decu kad bi se ona pribliţavala, kako bi ih zaštitili od zlog
pogleda veštice. Ukoliko bi jedna takva ţena ponovo
morala da gori, što uz male promene u obrazloţenju
danas više ni najmanje ne izlazi iz područja zamišljivog,
oni bi stajali iza ograde koju je postavila Gradska uprava
i blenuli, ali se po svoj prilici ne bi pobunili. — Ja govorim
o narodu, ali starinsko-narođ- njački sloj postoji u svima
nama, i, da kaţem baš onako kao što mislim: ne drţim da
je religija naj- ađekvatnije sredstvo da se ono što on
sadrţi drţi pod sigurnim ključem. Tome, po mom
mišljenju, pomaţe samo knjiţevnost, humanistička
nauka, ideal slobodnog i lepog čoveka.
91
Da se vratim na one tipove čudaka u Kajzersa-
šernu, bio je tamo, recimo, još jedan čovek neodređene
starosti, koji je pri svakom iznenadnom uzviku morao da,
diţući nogu naviše, izvede neku vrstu plesa punog
trzanja, sa tuţno-ruţnim izrazom kao da moli za
izvinjenje, smeškajući se uličnoj dečurli- ji koja ga je
vrišteći progonila. — Nadalje, jedna osoba koja, sudeći po
odeći, kao da je dolazila iz nekog sasvim drugog vremena,
koja se zvala Matilda Špigel, u haljini sa skutom,
opšivenoj nabranim po- rubima, i sa »fladusom« —
smešna reč, u kojoj se čuje iskvareno francusko flute
douce i koja zapravo znači »umiljavanje«, ali ovde
označava neobičnu frizuru sa uvojcima, zajedno sa
ukrasima koji se stavljaju na glavu — ţena koja je —
našminkana, ali daleko od nemorala, jer suviše
budalasta za to, praćena mopsovima u odelcima od
atlasa — u suludoj nadmenosti prolazila gradom. —
Naposletku, nekakav mali rentijer sa purpurnim
bradavičavim nosom i sa debelim prstenom-pečatnjakom
na kaţiprstu, koji se u stvari zvao Snale, ali koga su deca
zvala »Tidelit«, jer je imao nastranu naviku da svakoj reci
koju bi izgovorio doda i ove besmisleno pevuckave
glasove. On je rado odlazio na ţelezničku stanicu i
prilikom odlaska nekog teretnog voza podignutim prstom
s pečatnjakom opominjao onog čo- veka što je sedeo na
krovu zadnjeg vagona: »Nemojte da padnete odatle,
nemojte da padnete odatle, tidelit!«
Uključujući ovde ova skurilna sećanja, nisam
oslobođen osećaja da je posredi nešto nedostojno; ali,
navedene figure, koje behu tako reći javne ustanove, bile
su izvanredno karakteristične za psihološku sliku našeg
grada, Adrijanovog ţivotnog okvira do odlaska na
univerzitet, za osam godina mladosti, koje su bile i godine
moje mladosti i koje sam proveo kraj njega; jer, iako sam,
s obzirom na svoj uzrast, bio dva razreda ispred njega, mi
smo se za školskih odmora u zidom opasanom dvorištu
uglav
92
nom drţali jedan drugoga, odvajajući se svaki svojih
drugova, a viđali smo se i po podne u naširr^ đačkim
sobicama, bilo tako što bi on došao u apo-^ teku »Kod
blaţenih glasnika«, bilo da sam ja njeg^ posećivao u kući
njegovog strica u Parohijskoj ulic^ br. 15, čiji je mecanin
zauzimalo širom sveta poznat«^ skladište Leverkinovih
muzičkih instrumenata.
VII
Bio je to miran kraj, po strani od poslovnog de^ la

Kajzersašerna, Trgovačke ulice, Brašnjarske uli-, ce:
zavojita uličica bez trotoara, blizu katedrale, kojoj se
kuća Nikolausa Leverkina isticala kao naj-v
gospođstvenija. Na tri sprata, ne računajući prostorije
ispod odvojenog, u obliku erkera izgrađenog kro-, va,
beše to građanska kuća iz šesnaestog veka, koje* je
pripadala već vlasnikovom dedi, sa pet prozora s lica na
prvom spratu, ponad ulazne kapije, u na četvrtom samo
sa četiri, kapcima snabdevenim, gde su tek počinjale
stambene prostorije, a napolju, povrh neukrašenog i
neokrečenog donjeg dela, dekoracije od drveta. Ćak i
uzano stepenište širilo se tek iza odmorišta, koje je bilo
na poluspratu sagrađenom dosta visoko iznad kamenog
trema, tako da su posetioci i kupci — a oni su često
dolazili i sa strane, iz Halea, pa čak i iz Lajpciga — imali
da se penju do cilja svojih ţelja, magacina sa
instrumentima, putem koji nije bio lišen tegoba, no taj
cilj, kao što upravo nameravam da pokaţem, u svakom
slučaju je zavređivao da se čovek potrudi uz strme
stepenice.
Do Adrijanovog dolaska, Nikolaus, koji je bio
udovac — ţena mu je umrla još u mladim godinama —
stanovao je u kući samo sa gospođom Buce, domaćicom
koja je tu odavno bila nastanjena, sa sluţavkom i mladim
Italijanom iz Breše, po imenu
93
Luka Ćimabue (on je stvarno nosio prezime slikara
bogorodica iz trečenta), koji mu je bio pomoćnik u radnji
i učenik u pravljenju violina; stric Leverkin bio je, naime,
i graditelj violina. Imao je neuredno razbarušenu,
pepeljastu kosu, bio je čovek simpatično sazdanog lica,
bez brkova, veoma izrazitih jagodica, povij enog, ponešto
obešenog nosa, izrazitih usana i smeđih očiju, čiji je
pogled odavao revnost dobrog srca i bistrinu uma. U
kući bi se vazda mogao videti u visoko zakopčanoj,
izguţvanoj zanatlijskoj bluzi od porheta. Verujem da se
ovaj čovek, koji nije imao dece, radovao što je u svoju
odveć prostranu kuću uzeo mlado čeljade koje mu je bilo
blisko po krvi. Ĉuo sam, takođe, da je brata u Buhelu
doduše pustio da plaća školarinu, ali da za stan i hranu
nije uzimao ništa. Adrijana, kojeg je posmatrao okom
punim neodređenih očekivanja, drţao je u potpunosti
kao svog sopstvenog sina, i veoma je uţivao u tome što je
ovaj kao član porodice upotpunio društvo za trpezom,
koje se tako dugo sastojalo samo od pomenute gospođe
Buce i, kako su to već nalagali patrijarhalni običaji, od
Luke, njegovog kalfe.
To što je ovaj mladi Latin, ljubazan mladić koji je
govorio jezikom iskvarenim na prijatan način i koji je
zapravo kod kuće imao najbolju priliku da se dalje
obrazuje u svojoj struci, ipak udario putem koji vodi u
Kajzersašern, Adrijanovom stricu, moglo bi izazvati
čuđenje; ali, to je ukazivalo na poslovne veze koje je
Nikolaus Leverkin odrţavao na sve strane, ne samo sa
nemačkim centrima za pravljenje instrumenata, kao što
su Majnc, Braunšvajg, Lajp- cig, Bremen, već i sa
firmama iz inostranstva, u Londonu, Lionu, Bolonji, pa
čak i u Njujorku. Sa svih tih strana dobavljao je on svoju
simfonijsku robu i bio je na glasu ne samo sa njena
prvoklasnog kvaliteta, već i po tome što je pouzdano
potpun spisak obuhvatao i ono što nije svugde odmah
stajalo na raspolaganju. Trebalo je samo da se negde u
Raj-
94
hu pribliţi kakva Bahova proslava na primer, za čija bi
stilski ispravna izvođenja bila potrebna oboa d’amore,
ona iz orkestra već poduţe iščezla dublja oboa, pa da u
staru kuću u Parohijskoj ulici stigne poseta mušterije,
neki upravo prispeli muzičar koji je hteo da ide
nasigurno i, tako, na licu mesta odmah mogao i da
isproba elegični instrumenat.
Skladište u prostorijama na poluspratu, iz kojih su
često odzvanjale takve probe, u najrazličitijim bojama
zvuka i u svim oktavama, nudilo je divan, primamljiv,
rekao bih: u onom što se kulture tiče očaravajući pogled,
koji je u akustičkoj fantaziji izazivao izvestan unutarnji
bruj. Sa izuzetkom klavira, koji je Adrijanov staratelj
prepustio specijalizovanoj industriji, tamo se nalazilo sve
što zvuči i peva, što unjkavo pišti, trešti, brunda, zvecka
i tutnji, — uostalom, bio je uvek zastupljen i instrumenat
sa dirkama, u obliku ljupkog klavira sa zvonima, celesta.
Visile su iza stakla ili su počivale u kutijama, što su,
poput kovčega za mumije, bile oblikovane prema obličju
stanovnika, draţesne violine, lakirane čas nešto ţuće čas
nešto više prema smeđem, sa vitkim gudalima čije su
drške bile optočene srebrom, sme- štenim iza zakačaljki
u poklopcima, — italijanske violine, čiji je čist i lep oblik
znalcu mogao odati njihovo kremonsko poreklo, ali i
tirolsko, holandsko, sasko, mitenvaldsko, a bilo je i onih
iz Leverkinove sopstvene radionice. Bilo je tu po čitav red
raspe- vanih čela. koja su svoju savršenu formu
dugovala Antoniju Stradivarijusu, ali je i njihova
prethodnica, viola da gamba sa šest ţica, kojoj, pored
čela, starija dela još ukazuju čast, bila tu, kao što su se i
brač i druga sestra violine, viola alta, uvek mogli naći,
kao što, napokon, i moja sopstvena viola d’amore, po
čijih sedam ţica sam celog svog veka vazda gudio, potiče
iz Parohijske ulice. Njom su me darivali moji roditelji
prilikom konfirmacije.
Tu je stajalo i više primeraka violona, dţinovske
violine, teško pokretni kontrabas, sposoban za
95
majestetične rečitative, čiji je picikato bio zvučniji od
usklađenog udarca u bubanj i za koji se ne bi verovalo da
je kadar za onaj kao velom skriveni čar flaţolet-tonova
koje je proizvodio. Bio je tu, isto tako u više primeraka, i
njegov parnjak među drvenim đuvaljkama, kontrafagot,
od šesnaest stopa kao i on, što će reći da je zvučao za
osam tonova niţe nego što pokazuju njegove note i da je
moćno pojačavao basove, građen u dvostrukim
dimenzijama svog manjeg brata, skercoznog fagota, koji
nazivam tako jer je on bas-instrumenat bez prave snage
basa, neobično slabačkog zvuka, meketav, karikatu-
ralan. No kako je Ijubak ipak bio sa svojom savijenom
cevi u koju se duva, blistajući sjajem mehaničkih
poklopaca i poluga što su ga krasili! Uopšte, kakav je
draţestan prizor pruţala ta vojska svirala, daleko
odmaklih po svojoj tehničkoj usavršenosti, koje su
izazivale nagon virtuoza svakim od svojih oblika: kao
bukolička oboa, kao engleski rog, koji se razume u tuţno
popevanje, kao klarinet, bogat poklopčićima, koji u
dubokom Chalumeau-registru moţe da zvuči tako
utvarno turobno da bi, krenuvši naviše, zablistao
srebrenim sjajem rascvalog milo- zvučja, kao baset-rog i
bas-klarinet.
Svi su se oni, počivajući na somotu, nudili na
lageru strica Leverkma, a uz njih i flauta, različnih
sistema i različnih načina izrade, načinjenih od šim-
šira, grenadila ili abonosa, sa piskom od slonovače ili u
celosti napravljena od srebra, kraj svog piskutavog
rođaka pikola, koji ume, kad u orkestru sviraju tutti, da
se probije drţeći visinu i da zaigra u vilinskom kolu, u
vatrenoj čaroliji. A tek blistavi hor limenih instrumenata,
od gizdave trube, čiji su se svetli signali, smela pesmica,
razlivena kantilena okom videli, preko ljubimca
romantike, svijenog roga s ventilom, vitkog i snaţnog
trombona i corneta a pistons, sve do bas-tube koja,
onako teška, daje osnovni ton. Ĉak i muzejski rariteti iz
ove oblasti, recimo par lepo izvijenih, poput bivoljih
rogova na-
96
levo i nadesno okrenutih lura, obično su se mogli naći u
Leverkinovom magacinu. Ali, viđeno očima dečaka, kako
danas, sećajuei se, ponovo vidim, ono najveselije,
najdivnije u svemu tome bese obuhvatna izloţba
udaraljki, — i to stoga što su se pogledu pruţale stvari
koje smo upoznali zarana, pod boţičnom jelkom, kao
igračke i lagani posed detinjih snova, dok su ovde bile
izrađene najsavesnije što je moguće i dostojanstveno,
kako bi posluţile svrhama odraslih. Koliko je bubanj
ovde izgledao drugačije nego ona brzo od upotrebe
ishabana stvar od šarenog drveta, pergamenta i kanapa,
po kojoj smo lupali kao šestogodišnjaci! On nije bio
pravljen da se nosi obešen oko vrata. Donja koţa mu je
bila nategnuta vrpcom od creva, a on sam je za upotrebu
u orkestru bio nakrivljen prema poloţaju ruke i
zavrtnjima pričvršćen na tronoţnom metalnom stalku;
drvene palice, i one otmemje od naših, bile su zadenute u
prstenove sa strane, kao da pozivaju da budu uzete. Bili
su to zvončići kakve smo, samo oblikom prilagođene
uzrastu, imali kao deca, i po kojima smo uveţbavali da
odlupkamo »Doletela ptica mala«: ovde su u elegantnoj
kutiji sa zatvaračem bile poredane sasvim tačno
usklađene metalne pločice koje su leţale u dva niza na
poprečnim preča- gama, i to tako da su mogle slobodno
da trepere, a za melodični udarac po njima bili su
predviđeni neţni mali čekići od čelika, koji su stajali u
unutrašnjosti obloţenog poklopca. Ksilofon, za koji se
čini da je smišljen da bi uhu dočarao grobni ples kostura
u ponoćnom času, kad su oni slobodni, dozvoljavao je
ovde svojim mnogobrojnim šipčicama bogatu hromatiku.
Bio je tu ogromni okovani cilindar velikog bubnja, koji bi
zatutnjao pod filcom postavljenim maljem, i bakarni
talambasi behu tu, kakvih je još Berlioz imao u svom
orkestru šesnaest komada, — on nije znao za ove, kakve
je drţao Nikolaus Le- verkin, za mašinske talambase koje
onaj koji njima rukuje lako, jednim potezom ruke, moţe
da prilagodi
menama različitih tonova. Kako mi je još znan čap-
kunski nered koji smo pravili tako što bi Adrijan ili što
bih ja — ne, svakako sam to bio samo ja —• okušavajući
se udario u lupnjavu maljem po bubnju, dok je dobri
Luka menjao sazvučje naviše i naniţe, iz čega je
proizlazio najneobičniji glisando, nekakva klizajuća
galama! — Valja povrh svega spomenuti i one tako
neobične tasove u čiju se proizvodnju razumeju samo
Kinezi i Turci, jer čuvaju tajnu kako se kuje uţarena
bronza, — čije unutrašnje strane onaj koji njima rukuje
posle udarca trijumfalno diţe uvis prema auditorijumu;
zatim bučni tamtam, ciganski tamburin; triangl, sa
njegovim otvorenim uglom, koji se oglasi svojim svetlim
zvukom pod udarcem čeličnog štapića; današnja
cimbala i šuplje kastanjete koje pucketaju pod prstima.
Pogledajmo kako se nad ovo ozbiljno veselje nadnosi
zlatni raskoš arhitekture Erarove harfe sa pedalom, pa
ćemo pojmiti magičnu privlačnu snagu koju su nad
nama dečacima imale stričeve poslovne prostorije, taj raj
blagoglasja koje se nije čulo, ali se na stotine načina
navešćivalo.
Rekoh nad nama? Ne, biće bolje da govorim samo o
sebi, o svojoj začaranosti, svom uţivanju, ■—- jedva bih
se usudio da, govoreći o svojim osećanjima, uključim u
to i svog prijatelja, jer, bilo da je time hteo da istakne
kako je njemu kao članu porodice sve to stvar
svakodnevna, na koju se navikao, bilo da se u tome
izraţavala opšta hladnoća njegovog karaktera, tek, pred
svom tom krasotom on je sačuvao ravnodušnost, gotovo
da je slegao ramenima, a na moje eksklamacije, pune
divljenja, odgovarao je obično samo kratkim smehom,
jednim »Da, zgodno« ili »Smešna stvar« ili »Šta sve čovek
neće izmisliti« ili »Bolje prodavati ovo nego glave šećera«.
Katkada, kada bismo sa njegove mansarđe, sa koje se
otvarao privlačan pogled preko natiskanih gradskih
krovova na dvorsko jezerce, na stari vodotoranj, kada
bismo, dakle, po mojoj ţelji — naglašavam: uvek po
98
mojoj ţelji — sišli da bismo, ne baš nedozvoljeno, proveli
neko vreme u magacinu, pridruţivao bi nam se mladi
Ćimabue, delom, kako mi se čini, da bi pazio na nas,
delom, opet, da bi nam na svoj prijatni način bio
cicerone, da bi nas vodio i objašnjavao nam. Od njega
smo čuli povest trube: kako su je svojevremeno morali
sastavljati iz više pravih metalnih cevi povezanih
kuglom, pre nego što je bila izu- čena veština koja
omogućava da se mesingane cevi saviju, a da se ne
polome, naime tako što su ih u početku izlivali
napunjene smolom i kolofonijumom, a kasnije olovom,
koje bi se onda ponovo topilo na vatri, kako bi moglo da
iscuri napolje. Raspravljao bi on tako i o tvrđenjima onih
mudrica da je sasvim svejedno od kojeg je materijala
napravljen neki instrument, da li od metala ili od drveta,
on, po tom shvatanju, zvuči onako kako nalaţe rod ko-
jem po obliku pripada, onako kako nalaţe njegova
menzura, pa to da li je neka flauta od drveta ili od
slonovače, da li je neka truba napravljena od mesinga ili
od srebra, na stvari ne menja ništa. Njegov majstor,
govorio je, Adrijanov zio, koji se kao graditelj violina
razume u značaj materijala, vrste drveta i laka, to
osporava i obavezuje se da će po zvuku neke flaute i te
kako prepoznati od čega je napravljena — uostalom i on,
Luka, nudi se da izvede to isto. Onda bi nam svojim
malim, dobro oblikovanim italijanskim rukama
pokazivao mehanizam flaute, koji je u poslednjih sto
pedeset godina, od vremena poznatog virtuoza Kvanca,
doţiveo tako velike promene i poboljšanja: kako Bemov
mehanizam cilindrične flaute, koja je snaţnija, tako i
mehanizam one stare, konusne, koja zvuči slađe. Uputio
nas je u aplikaturu klarineta, fagota, sa njegovih sedam
rupa, dvanaest zatvorenih i četiri otvorena poklopčića,
čiji se zvuk tako lako stapa sa zvukom rogova, poučavao
nas je koliki je tonski opseg instrumenata, kako se njime
rukuje i mnogo čemu drugom.
7*
99
Sada, naknadno, ne moţe biti nikakve sumnje da je
Adrijan ondašnje demonstracije, bilo to svesno ili ne,
pratio sa barem isto toliko paţnje sa koliko sam to činio
ja, — i sa više koristi nego što je meni ikad bilo dato da
odatle izvučem. Ali, na njemu se nije ništa primećivalo,
ništa nije stvaralo osećaj da ga se sve to tiče ili da će ga se
bilo kada ticati. Postavljanje pitanja Luki bio je prepustio
meni, štavi- še, odmakao bi se on i u stranu, razgledajući
nešto drugo, a ne ono o čemu je bila reč, i ostavljao me sa
pomoćnikom nasamo. Ne ţelim da kaţem da se pretvarao,
i ne zaboravljam da u ono vreme muzika za nas jedva da
je postojala na neki drugi način no upravo kao čisto
telesna stvarnost ovih oruţnica Nikolausa Leverkina.
Doduše, sa kamernom muzikom smo već bili došli u
ovlašan dodir: svakih osam do četrnaest dana svirali su je
kod Adrijanovog strica, čemu sam ja prisustvovao samo
ponekad, a ni on ni u kom slučaju ne uvek. U tu svrhu
sastajali su se naš orguljaš u katedrali, gospodin Vendel
Krečmar, mucavac, koji će samo nešto kasnije postati
Adrijanov učitelj, te nastavnik pevanja u Bo- nifacijevoj
gimnaziji, i sa njima je stric izvodio odabrane Hajdnove i
Mocartove kvartete, pri čemu je on sam svirao prvu
violinu, Luka Ćimabue drugu, gospodin Krečmar čelo, a
učitelj pevanja violu. Bile su to muške zabave, na kojima
bi gospoda imala svoju čašu piva kraj sebe na podu, pa i
cigaru u ustima, i koje bi se prekidale otvorenim
upadicama koje su sred jezika tonova delovale tako
neobično suvo i strano, kuckanjem gudala i brojanjem
taktova unazad, kada bi se, gotovo uvek krivicom učitelja
pevanja, razišli u svirci. Pravi koncert, simfonijski
orkestar, nismo nikada bili čuli, i ko hoće, moţe u tome
da nađe dovoljno objašnjenja za Adri- janovu jasnu
ravnodušnost prema svetu instrumenata. U svakom
slučaju, on je bio mišljenja da se to mora smatrati
dovoljnim, i sam je na to gledao tako. Hoću da kaţem ovo:
on se iza toga krio, krio se
100
od muzike. Dugo, s istrajnošću koja je bila puna slutnje,
krio se taj čovek od svoje sudbine.
Uostalom, još dugo nikome nije padalo na pamet da
Adrijanovu mladu ličnost dovede u bilo kakvu vezu sa
muzikom. Ideja da je on predodređen da bude učen čovek
bila je čvrsto ukorenjena u svim glavama i nju su
neprestano potkrepljivali njegovi sjajni uspesi u
gimnaziji, uspesi učenika koji je prvi u odeljenju, čiji se
status tek u višim razredima tamo negde od šestog
nadalje, kada mu je bilo petnaest godina, malčice
pokolebao, i to zbog migrene, koja je počela da se razvija i
pričinjavala mu smetnje prilikom ono malo priprema za
školu koliko mu je bilo potrebno. Ipak, ono što se u školi
zahtevalo, savlađivao je s lakoćom — već sama reč
»savlađivati« nije dobro odabrana, jer njega nije koštalo
ništa da te zahteve zadovolji, pa ako mu to što je bio
odličan učenik nije donelo neţnu ljubav učitelja — a nije,
ja sam to često posmatrao, primeći- vala se pre izvesna
razdraţenost, štaviše, ţelja da mu se nanesu porazi —
onda to isto tako nije bilo ni zbog toga što bi ga drţali za
uobraţenog — ili ipak, mislilo se da je takav, ali ne zato
što se sticao utisak da on na temelju onog što je
postigao uob- raţava bogzna šta — naprotiv, on na to nije
polagao dovoljno, i upravo u tome se i sastojala njegova
oholost, budući da se na osetan način okretala protiv
onog sa čim je on uz tako malo teškoća izlazio nakraj,
protiv školskog gradiva, dakle — različitih predmeta čije
prenošenje je činilo dostojanstvo nastavnog osoblja i
donosilo mu platu i koje zato, sasvim razumljivo, nije
ţelelo da gleda kako se ti predmeti otaljavaju s nemarom
što ga donosi prevelika obdarenost.
Što se mene lično tiče, ja sam s profesorima bio u
mnogo srdačnijim odnosima — nikakvo čudo, budući da
je uskoro trebalo da im se priključim u istom pozivu i da
sam tu svoju nameru već sasvim ozbiljno pokazivao. I
sam bih se mogao nazvati
101
dobrim učenikom, ali sam ja to bio i mogao biti samo
zato jer je moja poštovanjem proţeta ljubav prema stvari,
naročito prema starim jezicima i njihovim klasičnim
pesnicima i knjiţevnicima, prizivala i naprezala moje
snage, dok se kod njega u svakoj prilici moglo primetiti
— hoću da kaţem: preda mnom on to nikada nije tajio, a
s pravom se bojim da to nije ostalo skriveno ni učiteljima
— kako je prema celoj nastavi bio ravnodušan i kako mu
je sve to bilo tako reći sporedno. To me je često plašilo —
ne zbog njegove karijere, koja zahvaljujući njegovom
facilitetu nije bila ugroţena, nego zato što sam se pitao
prema čemu on to, dakle, nije ravnodušan i šta za njega
nije sporedno. Nisam video »glavnu stvar« i ona je zaista
bila neprepoznatljiva. U tim godinama školski ţivot je
ţivot sam; on ga zamenjuje; njegovi interesi zatvaraju
horizont, koji je potreban svakom ţivotu da bi mogao da
razvija vrednosti na kojima se, ma koliko relativne one
bile, osvedočuje karakter, potvrđuju sposobnosti.
Međutim, to je čoveku moguće samo ako relativnost os-
tane neprepoznata. Vera u apsolutne vređnosti, koliko
god bila iluzorna, predstavlja, čini mi se, uslov ţivota.
Nasuprot tome, obdarenost moga prijatelja odmeravala
se na vrednostima čija relativnost se, kako mu se činilo,
otvoreno ukazivala, a da nije bila vidljiva mogućnost
nekog odnošenja koja ih kao vrednost uniţava. Rđavih
učenika ima dosta. Ali, Adrijan je pruţao primer za
jedinstven fenomen lošeg učenika u liku odlikaša.
Kaţem da me je to plašilo; ali, kako mi je, s druge strane,
ipak i imponovalo, kako privlačnim mi se činilo, kako je
samo pojačavalo moju privrţenost njemu, sa kojom se
svakako mešaio — hoće li se razumeti zašto? — i nešto
poput bola, poput beznađa.
Dopustiću jedan izuzetak od pravila u skladu s
kojim je on inače ironično omalovaţavao ono što škola
daje, kao i ono što ona zahteva. To je bilo
102
njegovo očevidno zanimanje za disciplinu u kojoj sam se
ja slabo isticao, za matematiku. Moja sopstvena slabost
na tom polju, koja je bila donekle kompenzovana samo
zbog mog radosnog i valjanog bavljenja filološkim
područjem, omogućila mi je da dođem do pravog
saznanja da su izvrsna ostvarenja u nekoj oblasti po
prirodi stvari usiovljena simpatijom prema predmetu i
zato je za mene bila prava blagodet kada sam video da je
barem ovde ovaj uslov ispunjen i kod moga prijatelja.
Matematika kao primenjena logika, koja se ipak drţi
čistih i visokih apstrakcija, zauzima zapravo neko
osobeno, središnje mesto između humanističkih i
realističkih nauka i iz objašnjenja koja mi je Ađrijan
davao u razgovoru, i koja su se odnosila na zadovoljstvo
koje mu je matematika pričinjavala, proizlazilo je da je
on taj međupoloţaj osećao kao uzvišen, dominirajući,
univerzalan, ili, kako se izrazio, kao »ono istinito«. Ĉuti
njega da nešto označi kao »ono istinito« pričinjavalo je
radost srcu, bilo je to sidro, uporište, pitanje o »glavnoj
stvari« nije se više postavljalo sasvim uzalud. »Ti si
prevelika lenču- ga«, rekao mi je onda, »da bi ti se to
svidelo. Na kraju krajeva ipak je najbolje posmatrati
poredak odnosa. Poredak je sve i svja. Rimljanima
trinaest: ’Ono što je od Boga, to je uređeno’.« Pocrveneo je
i ja sam ga pogledao razrogačeno. Ispostavilo se da je bio
religiozan.
Kod njega je sve moralo da se tek »ispostavlja«,
čovek ga je morao zateći, iznenaditi, ukebati, pri- šunjati
mu se s leđa, — a on bi onda pocrveneo, dok bi čoveku
došlo da se lupa u glavu što to odavno nije video. I u tome
kako se bavio algebrom više nego što mu je bila duţnost
i moranje, kako je iz zadovoljstva prevrtao po
logaritamskim tablicama, kako je sedeo nad
jednačinama drugog reda i pre nego što se od njega
zahtevalo da identifikuje nepoznatu na neki stepen, i u
tome sam ga ja zaticao samo pukim slučajem, i, pre nego
što se odlučio
103
na gore navedene izjave, o tome je bio voljan da govori
samo s prezirom. Ovome je prethodilo jedno drugo
otkriće, da ne kaţem: raskrinkavanje; ja sam ga
spomenuo unapred: bilo je to otkriće njegovog
autodidaktičkog i potajnog istraţivanja klavijature,
akordike, strana sveta u svetu tonaliteta, kvintnog
kruga, kao i to da je on te harmonijske nalaze bez
poznavanja nota i prstometa koristio za uveţbavanje
svakojakih modulacija i u izgradnji ritmički sasvim
neodređenih melodijskih tvorevina. Bio je uzeo
petnaestu kada sam to otkrio. Traţeći ga jednog
popodneva uzalud u njegovoj sobi, našao sam ga za
malim harmonij umom, koji je stajao na prilično
nezapaţenom mestu u jednoj prolaznoj sobi na spratu
gde se stanovalo. Slušao sam ga moţda jedan minut
stojeći na vratima, ali, pošto nisam odobravao takav
poloţaj u kojem sam se nalazio, ušao sam i upitao ga
čime se bavi. On je zaustavio mehove, digao ruke s
manuela i, smejući se, pocrveneo.
»Besposličenje je početak svakog poroka«, rekao je.
»Dosađivao sam se. Kad mi je dosadno, petljam ovde s
vremena na vreme i prčkam. Stara kutija s pedalama
stoji tu tako napuštena, međutim, uza svu smernost,
sadrţi sve što treba. Vidi, kuriozno je — to jest, nema u
tome, naravno, ničeg ku- rioznog, ali kada čovek prvi put
sam to radi kuriozno je kako je sve povezano i vrti se u
krug.«
I pod njegovim prstima odjeknu akord, same crne
dirke, fis, ais, cis, dodade jedno e i na taj način skide
masku sa akorda koji je izgledao kao jfis-dur, kao da
pripada H-duru, naime kao njegov peti ili dominantni
stepen. »Takvo sazvučje«, mislio je, »nema samo po sebi
nikakvog tonaliteta. Sve je u odnošenju i odnos obrazuje
krug.« Ton a, koji, iznuđujući razrešenje u gis, prelazi iz
ff-đura u E-dur, vodio ga je dalje, pa je tako preko A, D i
C došao do C-dura i u snizilicom označeni tonalitet,
demonstrirajući mi da se na svakom od dvanaest tonova
hro-
104
matske lestvice moţe sagraditi posebna durska ili molska
skala.
»Uostalom, stare su to priče«, rekao je. »Ima već duţe
vremena kako mi je to palo na pamet. Pazi kako se to
izvodi na finiji način!« I počeo je da mi pokazuje
modulacije između udaljenijih tonaliteta, koristeći se
takozvanom srodnošću terci, napulj- skom sekstom.
Ne, te stvari on ne bi tada umeo nazvati njihovim
imenom; ali je ponavljao:
»Odnos je sve. A ako hoćeš da mu pobliţe odrediš
ime, onda je ono ’dvosmislenost’-« I da bi ovu reč
potkrepio dokazom, odsvira mi nizove akorda kolebljivog
tonaliteta, demonstrirao mi je kako jedan takav niz ostaje
u tonalnoj neodređenosti između C i G-dura, ako se
izostavi /, koje bi u G-duru bilo fis; kako uvo ostavlja u
neizvesnosti da li hoće da bude shvaćen kao C ili F-đur,
ako se izbegne h, koje se u F-duru smanjuje do £>.
»Znaš šta mislim?« pitao je. »Da je muzika dvo-
smislenost kao sistem. — Uzmi ovaj ili onaj ton. Moţeš ga
razumeti i ovako a i onako, moţeš ga posmatrati kao
povišen, gledano odozdo, jh^ pak kao sniţen, gledano
odozgo, i ako si vešt moţeš se ovim dvostrukim smislom
koristiti kako ti je volja.« Ukratko, on se u načelu pokazao
vičnim enhromatskom zamenjivanju i ne nevičan
izvesnim trikovima pomoću kojih se to izbegava i
preinačeno tumačenje koristi za modulaciju.
Zašto sam ja bio više nego iznenađen, naime uz-
buđen a pomalo i uplašen? On je imao zaţarene obraze,
kakve radeći školske zadatke, takove i one algebarske,
nije imao nikad.
Ja sam ga, doduše, bio zamolio da nui izvede još
koju fantaziju, ali kada me je odbio jednim »Koješta,
koješta!« osetio sam nešto kao olakšanje. Kakvo je to
olakšanje bilo? Ono me je moglo poučiti kako sam
ponosan bio na njegovu opštu ravnodušnost i kako sam
jasno osetio da u njegovom »To je
105
kuriozno« ova ravnodušnost postaje maska. Slušao sam
strast koja klija, — Adrijanovu strast! Da li je trebalo da
se radujem? Umesto toga osećao sam neku vrstu stida i
straha.
Sada sam znao da se on, kada je verovao da nema
svedoka, paštio oko muzike, a, s obzirom na izloţenost
mesta na kojem je instrument stajao, to nije ni moglo
dugo ostati tajna. Jedne večeri rekao mu je njegov
staratelj:
»Pa, sinovče, ono što smo danas čuli od tebe, to nisi
veţbao prvi put.«
»Kako to misliš, striče Niko?«
»Ne izigravaj mi nevinost. Pa ti muziciraš.«
»Kakav izraz!«
»Morao je on da posluţi i za gluplje stvari. To kako si
od F-dura došao do A-dura bilo je vrlo lukavo. Je 1’ te to
zabavlja?«
»Ah, striče.«
»Očigledno, zabavlja te. Da ti kaţem nešto.
Prenećemo komodu, koju ionako niko ne gleda, gore, kod
tebe u sobu. Tu će ti biti pri ruci kad god si raspoloţen.«
»Ti si strašno ljubazan, striče, ali to sigurno nije
vredno truda.«
»Trud je tako mali da će zadovoljstvo moţda još
uvek biti veće. Još nešto, sinovče. Trebalo bi da uzimaš
časove klavira.«
»Misliš, striče Niko? Ĉasove klavira? Ne znam, to mi
miriše na ’ćerku iz bolje kuće’.«
»’Bolje’ bi moglo da bude, a da pri tom ne bude baš
’ćerka’. Ako odeš Krečmaru, tako će nešto i biti. On nas,
kao stari prijatelj, neće oguliti, a ti ćeš za svoje kule u
vazđuhu dobiti temelj. Govoriću s njim.«
Adrijan mi je ovaj razgovor preneo u školskom
dvorištu od reči do reči. Počev od tada, on je dva puta
nedeljno imao časove klavira kod Krečmara.
106
VIII
Vendel Krečmar, tada još mlad, najviše ako se bliţio

tridesetoj, bio je rođen od nemačko-američkih roditelja u
drţavi Pensilvaniji i svoje muzičko obrazovanje dobio je u
zemlji svog porekla. Ali, već zarana bio ga je privukao
Stari svet, iz kojeg su se njegovi preci iselili, a u kojem su
leţali kako njegovi sopstveni koreni tako i koreni njegove
umetnosti, i on je, ţiveći ţivotom selice, čiji su boravci
na pojedinim stanicama bili retko duţi od jedne do dve
godine, došao k nama u Kajzersašern kao orguljaš, —
bila je to samo epizoda kojoj su prethodile druge (jer on je
ranije bio kapelnik po manjim gradskim pozorištima
širom Rajha i Svajcarske) i kojoj su daljnje epizode imale
da uslede. Istakao se i kao kompozitor orkestarskih
komada, a izvođena je i njegova opera »Mramorna slika«,
koja je stigla na mnoge pozornice i naišla na topao
prijem.
Neugledne spoljašnjosti, deţmekast čovek sa ok-
ruglom lobanjom, potkresanim brčićima i smeđim na
osmeh spremnim očima, čiji je pogled bio čas zamišljen
čas lutalački, on je za duhovni, kulturni ţivot
Kajzersašerna mogao značiti istinski dobitak, da je takav
ţivot uopšte postojao. Njegovo sviranje na orguljama bilo
je učeno i divno, ali su se na prste jedne ruke mogli
izbrojati oni članovi opštine koji su to umeli da cene. Pa
ipak, poslepodnevni koncerti u crkvi, na koje je pristup
bio slobodan, i na kojima je on izvodio orguljsku muziku
Mihaela Pretorijusa, Frobergera, Bukstehuđea i,
naravno, Sebastijana Baha, kao i svakojake kuriozne i
ţanrovske kompozicije iz epohe između Hendlovog i
Hajdnovog vremena procvata, privlačili su priličnu masu
ljudi, i Adrijan i ja smo im redovno prisustvovali.
Nasuprot tome, potpuni promašaj, barem spolja
gledano, bila su predavanja koja je u sali »Društva za
opštekorisnu delatnost« neumorno drţao ćele jedne
sezone, predavanja koja je propraćao ob-
107
jašnjenjima na klaviru, a uz to i demonstracijama
kredom po tabli. Ona su predstavljala neuspeh, prvo,
zato što naš ţivalj u načelu ne gaji naklonost prema
predavanjima, drugo, zato što ni njegove teme nisu bile
baš popularne, naprotiv, bile su kapriciozne i
nesvakidašnje, i treće, zato što je njegovo mucanje
pretvaralo slušanje u uzbudljivu plovidbu na Kojoj
čekaju mnogi grebeni, stvar delom zastrašujuća, delom
takva da je draţila na smeh i sasvim skretaia paţnju sa
onog što se u duhovnom pogledu tu nudi, preobraćajući
je u zebnjom ispunjeno, napeto čekanje sledećeg
konvulzivnog zapinjanja.
Mucavost od koje je patio imala je posebno teţak i
egzemplaran oblik, — okolnost tragična, jer je on bio
čovek velikog misaonog bogatstva, koje je hrlilo iz njega,
strasni privrţenik govornog saop- štavanja. Bilo je i
takvih deonica na kojima bi njegov brodić klizio hitro
napred, poigravajući po vodi s onom neverovatnom
lakoćom koja ne priznaje jad i htela bi da ga baci u
zaborav; ali, s vremena na vreme nepogrešivo bi dolazio
čas kad bi se nasukao, čas neprestano s pravom
očekivan od svih, — a on, zajapurenog lica, udaren na
muke, stajaše tu: bilo što ga je zaustavio neki bezglasni
frikativ, koji nije mogao da prekine, sa ustima silom
razvučenim u širinu i podraţavajući zvuk lokomotive
koja pušta paru, bilo zato što bi mu se u rvanju s nekim
us- nenim glasom naduli obrazi, a usne mu se oglasile
praštavom brzometnom paljbom, kratkim, bezglasnim
eksplozijama; ili, naposletku, zato što bi mu jednostavno
dah najednom zapeo, što je izazivalo nepopravljiv nered,
pa bi se ustima nalik na levak, poput ribe na suvom,
borio za vazduh — smejući se, bog i duša, svemu tome
ovlaţenim očima, pa se činilo da on sam ćelu stvar uzima
s vedre strane, no to nije bila uteha za svakog, te u osnovi
publici ne bi trebalo uzeti za zlo što je ova predavanja
izbegavala: i to se takvom jednodušnošću da je više puta
doista tek nekih pola tuceta slušalaca uno
108
silo u parter izvesnu ţivost, naime pored mojih roditelja,
Adrijanovog strica, mladog Ćimabuea i nas dvojice, samo
još poneka pitomica Više ţenske škole, čijeg kikota nije
nedostajalo za vreme onih zastoja govornikovih.
Predavač je bio spreman da troškove za salu i
osvetljenje, koje novac dobijen od ulaznica ni u kom
slučaju nije pokrivao, nadoknadi iz sopstvenog dţepa, ali
su moj otac i Nikolaus Leverkin postigli kod uprave da
deficit pokrije Društvo ili, još bolje, da odustane od
naplate kirije, s obrazloţenjem da predavanja sluţe
obrazovanju i na opštu su korist. Bila je to prijateljska
potpora, jer se o opštoj koristi moglo sporiti, već i zbog
toga što opštinstvo nije dolazilo, što, međutim, jednim
delom, kao što je rečeno, valja videti i kao posledicu
odveć specijalističkog karaktera obrađivanih predmeta.
Vendel Krečmar se drţao načela, koje smo više puta čuli
iz njegovih usta, oblikovanih najpre engleskim jezikom,
kako nije reč o interesu drugih već o sopstvenom
interesovanju, dakle o tome da se ono izazove, što se
moţe desiti samo onda — ali onda je to potpuno sigurno
— kada se čovek sam temeljno zainteresuje za nešto pa,
dakle, govoreći o tome teško moţe da izbegne da i druge
ne uvuče u to interesovanje, da ih time ne zarazi i da
tako kreira interesovanje koje pre toga uopšte nije
postojalo, što je daleko vrednije truda od ugađanja
nekom već postojećem interesovanju.
Treba veoma zaţaliti što mu naša publika nije
pruţila gotovo nikakvu priliku da iskuša svoju teoriju.
Za mali broj nas koji smo sedeli podno njegovih nogu, u
zjapećoj praznini stare sale sa numeri- sanim seđištima,
ona se u potpunosti osvedočavala, budući da nas je on
zanosio stvarima za koje nikada ne bismo pomislili da bi
na taj način mogle obuzeti našu paţnju, pa je na kraju
čak i njegovo strašno mucanje delovalo samo kao
uzbudljivo opčini- teljski izraz njegove revnosti. Ĉesto
bismo mu svi
zajedno utešiteljski klimali glavom kada bi ga spopala
nevolja, a jedan ili drugi među gospodom bi se oglasio i
umirujućim »Tako, tako«, »U redu je« ili »Ne mari ništa!«.
Onda bi uz vedar osmejak, koji moli za izvinjenje,
ukočenost popustila, i on bi nastavljao neko vreme dalje,
ponovo s hitrinom koja nije baš uspokojavala.
O čemu je govorio? Pa eto, taj je čovek bio u stanju
da posveti čitav sat pitanju »zašto Betoven nije napisao
treći stav klavirske sonate opus 111«, — predmet,
sumnje nema, vredan rasprave. No, pomislimo na oglas
istaknut na kući »Opštekorisne delatnosti« ili objavljen
u »Zelezničarskim novinama«, pa se upitajmo o
razmerama radoznalosti koju je on u javnosti mogao
probuditi. Nikoga se naprosto nije ticalo zašto opus 111
ima samo dva stava. Mi, koji smo se okupili da čujemo
izlaganje, imali smo, naravno, veče koje nas je neobično
obogatilo i to uprkos tome što nam je sonata o kojoj je bio
govor do tada bila sasvim nepoznata. Međutim, na samoj
priredbi smo je upravo upoznavali, i to vrlo podrobno, jer
ju je Krečmar na izvanredan način izvodio uz pomoć
sasvim malog pijanina, zemljano-muk- log zvuka
doduše, koji mu je stajao na raspolaganju — (veliki
koncertni klavir nije bio odobren) — analizirajući u
prekidima s velikom upečatljivošću njen psihički
sadrţaj, uz opis ţivotnih okolnosti pod kojima je, uz još
dve druge, bila napisana i naširoko se upuštajući, sa
zajedljivom šalom, u majstorovo sopstveno objašnjenje
zašto je tu odustao od trećeg stava, koji bi korespondirao
s prvim. On je, naime, famulusu na njegovo pitanje
odgovorio da nije imao vremena i da je zato radije malo
proširio drugi stav. Nije imao vremena! Pa je to još izjavio
»sasvim smireno«. Omalovaţavanje onog ko je pitanje
postavio očigledno nije bilo primećeno u ovom odgovoru,
ali je pitanje bilo opravdano. I tu je govornik ocrtao
Betovenovo stanje oko godine 1820, kada je njegov sluh,
koji je nezadrţljivo sla-
110
bio, već tonuo u sve veću pustoš i već se bilo ispostavilo
da on ubuduće neće više biti u stanju da rukovodi
izvođenjem svojih sopstvenih dela. On nam je pričao
kako su se tada sve više širile glasine da je veliki majstor
gotov i da je napisao što je napisao, njegove produktivne
snage su iscrpljene i on se, eto, budući za veća dela
nesposoban, bavi kao i stari Hajdn samo još
zapisivanjem škotskih pesama, — a sve, naime, zato što
već nekoliko poslednjih godina na trţište nije dolazilo
nijedno značajnije delo koje bi nosilo njegovo ime.
Međutim, u kasnu jesen, vrativši se u Beč iz Medlinga,
gde je bio proveo leto, seo je majstor i u jednom potezu,
ne digavši tako reći ni jedan jedini put pogled sa notne
hartije, napisao one tri kompozicije za pianoforte, po-
slavši obavest o tome i svom pokrovitelju grofu
Brunsviku, da bi ga umirio u pogledu stanja svog duha. I
onda je Krečmar govorio o sonati u C-molu, koju, razume
se, nije lako shvatiti kao u sebi zaokrugljeno i psihički
sređeno delo i koja je za ondašnju kritiku, kao i za
prijatelje, predstavljala tvrd estetski orah: i kako ti
prijatelji i oboţavaoci, tako kazivaše Krečmar, naprosto
nisu mogli da slede uvaţenog majstora preko onog
vrhunca do kojeg je u vreme svoje zrelosti bio doveo
klasičnu simfoniju, klavirsku sonatu, klasični gudački
kvartet, kako su, suočeni s delima poslednjeg perioda,
teška srca prisustvovali procesu raspadanja, otuđivanja,
zastranjivanja u ono što više nije zavičajno i prisno, sta-
jali pred nekim plus ultra, u čemu nisu bili kadri da
sagledaju ništa više doli izrođavanje onih sklonosti koje
su kod njega uvek postojale, mudrovanje i spekulaciju
koji su se pretvorili u eksces, preko- mernu minucioznost
i suviše naučan prilaz muzici, — primenjene ponekad na
tako jednostavan materijal kao što je to tema arijete u
ogromnom stavu s varijacijama koji čini drugi deo
sonate. Da, upravo onako kao što tema ovog stava, koja
doţivljava na stotine sudbina, prolazi stotinama svetova
111
ritmičkih kontrasta, nadrasta samu sebe i naposletku
se gubi u vrtoglavim visinama koje bi čovek nazvao
onostranim ili apstraktnim, upravo tako je Be- tovenova
umetnost nadrasla samu sebe: iz prisnog područja
tradicije ona se, praćena prestravljenim ljudskim očima,
uspela u sfere onog što je, i to u potpunosti, još samo
lično, — Ja, bolno izolovano u onom što je apsolutno,
zbog gubljenja sluha izolovano čak i od čulne stvarnosti,
samotni knez carstva duhova, od kojeg je čak i one
najblagonaklo- nije savremenike hvatala samo još
neznana jeza i u čijim su zastrašujućim porukama oni
samo još po izuzetku i samo na tren umeli da pronađu
sebe.
Dovde je sve u redu, rekao je Krečmar. A i to da je u
redu vaţi, opet, samo uslovno i nedovoljno. Jer, sa
idejom čisto ličnog povezuje se ideja bezgranične
subjektivnosti i radikalne harmonijske volje za
izraţavanjem, nasuprot polifonijskoj objektivnosti (on je
ţeleo da u pamćenje ureţemo razliku: harmonijska
subjektivnost, polifonijska objektivnost), — a ova
jednačina, ovo suprotstavljanje ovde, kao ni inače u
kasnom majstorovom delu, nisu se slagali. nisu hteli da
se sloţe. U stvari, Betoven je u srednjem periodu svog
stvaranja bio daleko subjek- tivniji, da se ne kaţe:
»ličniji«, nego na kraju; u to vreme je on, kako smo čuli,
daleko više mislio o tome kako će sve ono
konvencionalno, formalno, isprazno—oveštalo, čega je
muzika zapravo puna, preobraziti ličnim izrazom i
pretopiti u subjektivnu dinamiku. Odnos kasnog
Betovena, recimo onog iz poslednjih pet klavirskih
sonata, prema konvencionalnom, uza svu jedinstvenost,
pa čak i čudovišnost jezika formi, jeste sasvim drugačiji,
mnogo popustljiviji i s više naklonosti. Nedotaknuta.
nepreobra- ţena onim subjektivnim, konvencija se u
poznom delu javlja češće, nekako ogoljena ili, moglo bi se
reći, umrtvljena, Ja je nju tu napustilo, što sad sa svoje
strane deluje jezivije i u isti mah veličanstve- nije od
svake lične smelosti. U ovim tvorevinama,
112
rekao je govornik, subjektivnost i konvencija stupaju u
nov odnos, odnos određen smrću.
Kod ove reći je Krečmar jako zamucao; zapevši na
njenom početnom glasu, jezik mu je osuo po nepcu neku
vrstu mitraljeske vatre, pri čemu su mu se brada i vilice
zajedno tresle, dok se nisu smirile u vokalu po kojem
smo mogli da se dosetimo na šta je mislio. Međutim,
kada smo prepoznali reč, nije nam se činilo sasvim
zgodnim da mu je oduzimamo, da mu je — kao što smo
inače tu i tamo činili — ţovijalno i predusretljivo
doviknemo. On je to morao izvesti sam, i izveo je. Tamo
gde se sastaju veličina i smrt, objašnjavao je, tu se rađa i
objektivnost sklona konvenciji, koja po suverenosti
ostavlja za sobom najsamovoljniji subjektivizam, jer ono
što je samo lično, koje je u stvari već nadvisilo jednu do
vrhunca dovedenu tradiciju, nadrasta sad u tome još
jednom samo sebe, stupajući, veličajno i utvarno, u ono
mitsko, kolektivno.
On nije pitao da li mi to razumemo, a ni mi sami se
nismo pitali o tome. Ako je mislio da je glavno da to
čujemo, mi smo u potpunosti delili to stanovište. Delo o
kojem posebno govori, nastavljao je, sonata opus 111,
ima se posmatrati u svetlosti rečenog. I onda je seo za
pijanino i odsvirao nam iz glave ćelu kompoziciju, prvi i
ogromni drugi stav, i to tako što je neprekidno ubacivao
svoje komentare u sopstveno sviranje, a povremeno je
ođušev- ljeno-đemonstratorski i pevao, kako bi nam
posebno skrenuo paţnju na vođenje kompozicije, što je
sve zajedno činilo delimično zanosan, delimično komičan
spektakl koji je u više navrata nailazio na vedar odziv kod
malog auditorij uma. Kako je njegov udarac bio veoma
jak i kako je forte izvodio sa si- lovitošću, morao je glasno
da viče ne bi li svoje upadice učinio makar napola
razumljivim, i da peva zapinjući iz sveg glasa ne bi li
ono što nam je izvodio podvukao još i vokalno.
Podraţavao je ustima ono što su ruke svirale. Bum, bum,
bum — vum,

vum — šrum, šrum, mumlao je uz jarosno suktave
početne akcente prvog stava, a pasaţe obojene me-
lodijskom Ijupkošću, koji kao neţne provedrice ra-
svetljuju s vremena na vreme razriveno olujno nebo
komada, propratio je pevanjem u falsetu. Konačno je
spustio ruke u krilo, predahnuo jedan trenutak i rekao:
»Sad dolazi ono.« Počeo je stav sa varijacijama, »Adagio
molto e cantabile«.
Tema arijete, predodređena za pustolovine i udese
za koje, kako se čini, u svojoj idiličnoj nevinosti ni u kom
slučaju nije bila rođena, iskrsava na poprištu odmah i
izraţava se u šesnaest taktova, svodljiva na jedan motiv
koji se javlja na kraju njene prve polovine, kao neki
kratak zov iz dubine duše, — tri tona samo, osminka,
šesnaestinka i produţena četvrtinka, što bi se skandiralo
recimo ovako: »Be-li dan« ili: »Lju-bav sva« ili: »Zdrav mi
ti« ili: »Ne-kad još« ili: Te-o-dor«, — i to je sve. Ono što se
sad redom ritmičko-harmonijsko-kontrapunkt- ski
događa sa ovim blagim iskazom, ovim setno tihim
oblikom, čime ga njegov majstor blagosilja i u kakva ga
prokletstva šalje, u koje tmine i1 preo- zarenosti ga
survava i uznosi, u koje kristalne sfere, gde su hladnoća
i ţega, spokoj i ekstaza jedno isto, to se moţe nazvati i
velikim rasponom, i čudesno, neznano, ekscesivno
veličanstvenim, a da ono time ipak ne dobije ime, jer to u
stvari i jeste bezimeno; i Krečmar nam je, svirajući
svojim trudolju- bivim rukama, pokazao sve te ogromne
preobraţaje, pevajući pri tom što je igda mogao:
»Dim-dađa«, i glasno ubacujući: »Lanci trilera!«
»Fijoriture i kadence«, vikao je, »čujete li konvenciju koja
je tu ostavljena? Tu se — jezik — više ne čisti — od ove-
štalih floskula, već ovakve floskule — od privida — da je
subjekt — njima — ovladao — privid umetnosti — se
odbacuje — naposletku — umetnost uvele — odbacuje
privid umetnosti. Dim-dada! Slušajte, molim, kako ovde
teţina fuge — u akordima •— preteţe nad melodijom!
Ova ostaje statična, mono-
114
tona — dvaput d, triput d uzastopno — akordi to čine —
Dim-dada! Molim, paţnja sad, šta se ovde dešava.«
Bilo je izvanredno teško slušati u isti mah i veoma
zamršenu muziku i viku koju je on u nju uplitao. Mi smo
svi to napregnuto pokušavali, pognuti napređ, sa
rukama među kolemma, gledajući mu naizmenično u
ruke i u usta. Karakteristika ovog stava je to što u njemu
postoji veliki razmak između basa i diskanta, između
leve i desne ruke, pa dolazi trenutak — najekstremnija
situacija ■— kada se čini da siroti motiv, samotan i
napušten, lebdi ponad vrtoglavo razjapljenog ponora, —
bleda uz- višenost na delu, čemu odmah u stopu sledi
bojaţljivo skrušavanje, uţas pun strepnje, do izvesne
mere i zato što je bilo moguće da se tako nešto dogodi.
Ali, događa se još mnogo toga pre nego što dođe kraj.
Međutim, kad je kraj tu, u pribliţavanju njemu, zbiva se
nešto što je posle toliko pritajivane srdţbe, istrajavanja,
jogunstva i ustremljivanja naviše, u svojoj blagosti i
dobroti potpuno neočekivano i dirljivo. S motivom koji je
iskusio mnogo toga i koji se oprašta, koji se pri tom i sam
u potpunosti pretvara u oproštaj, u glas i pokret
rastanka, sa tim d-g-g zbiva se laka promena, on dobij a
malo melodijsko proširenje. Posle onog c na početku, on
dobij a ispred d jedno cis, tako da se sad više ne skandira
»Be-li dan« ili »Te-o-dor«, već »O — be- -li dane«, »Ma-li
Teodor«, »Zdrav-mi' bio ti«; i to pridošlo cis je najdirljiviji,
najutešniji, u svojoj tuzi najpomirljiviji čin na svetu. Ono
je kao neko bolno zaljubljeno milovanje po kosi, po
obrazu, tiho, duboko zagledanje u oči poslednji put. Ono
očove- čenošću, koja sve nadjačava, blagosilja objekt,
oblikovanje koje je prošlo sve strahote, i slušaocu ih za
oproštaj, za večni oproštaj, stavlja na dušu tako blago,
da mu se oči vlaţe suzama. »Sad-je proš’o bol!« veli.
»Velik-beše Bog.« »Sve je-bio san.« »Bu- -di ljubak ti.«
Zatim se prekida. Brze, tvrđe triole
B* 115
ţure ka nekoj bilo kakvoj završnici koja bi mogla stajati i
na kraju nekog drugog komada.
Posle toga Krečmar nije više ustajao od pijanina,
da bi se vratio za govornicu. Ostao je da sedi na svojoj
klavirskoj stolici, okrenut ka nama, u istom poloţaju kao
i mi, pognut napred, s rukama među kolenima, i s malo
reci priveo je kraju svoje predavanje o pitanju zašto
Betoven nije napisao treći stav za opus 111. Potrebno je
samo, rekao je, da čujemo taj komad, pa da sami
uzmognemo odgovoriti na ovo pitanje. Treći stav? Novo
započinjanje — posle ovog oproštaja? Povratak — posle
ovog rastanka? Nemoguće! Dogodilo se da je sonata u
drugom, ovom enormnom drugom stavu sebe dovela do
kraja, do kraja sa kojeg nema povratka. I kada kaţe:
»sonata«, onda ne misli samo na ovu u C-molu, već misli
na sonatu uopšte, kao rod, kao baštinjeni umetnički
oblik: on sam se ovde završava, doveden je do kraja, on je
ispunio svoje sudbinsko određenje, dostigao je svoj cilj,
preko kojeg se više ne ide, on se ukida i rastvara, oprašta
se, — mahanje na rastanku onog d-g-g motiva, što ga cis
melodijski teši, to je oproštaj i u ovom smislu, oproštaj
velik kao i komad, oproštaj od sonate.
S ovim recima je Krečmar otišao, ispraćen ta-
nušnim ali dugotrajnim aplauzom, a otišli smo i mi, ne
malo zamišljeni, pod bremenom novosti. Kao što to
obično biva, najveći broj nas je, uzimajući kapute i šešire
i napuštajući kuću, pevušio ono što je dalo pečat večeri,
motiv koji obrazuje temu drugog stava, pevušili smo ga
sebi u bradu, pomalo opijeni, u njegovom izvornom i u
njegovom oproštajnom obliku, i još poduţe čulo se kako
se iz udaljenih uličica kojima su se slušaoci razilazili, u
noćnoj tišini malog grada kad se sve čuje, razleţe u
odjecima »Zđrav-mi ti«, »Zdrav-mi bio ti«, »Velik-beše
Bog.«
To nije bio poslednji put da smo mucavca čuli kako
govori o Betovenu. Već posle kraćeg vremena
116
on je ponovo govorio o njemu, ovog puta pod naslovom
»Betoven i fuga«. I ove se teme tačno sećam, i još pred
sobom vidim oglas, dobro razumevajući da je ona isto
tako malo bila pogodna da u sali »Opštekorisnih« izazove
po ţivot opasnu guţvu, kao i ona prva. Našoj maloj
skupini, međutim, i ovo veće je donelo nesumnjivo
uţivanje i korist. Ĉuli smo, naime, da su zavidljivci i
protivnici smelog novato- ra vazda tvrdili kako Betoven
ne moţe da napiše fugu. — »Ima, eto, nešto što ni on ne
moţe« govorili su i dobro su znali šta time izriču, jer je toj
poštovanja dostojnoj umetničkoj formi tada još bila
ukazivana velika čast i nijedan kompozitor nije našao
milosti pred muzičkim sudskim većem niti je mogao
zadovoljiti moćnike koji su nešto naručivali, kao ni veliku
gospodu onog vremena, ako se ne bi u potpunosti
dokazao i u fugi. Tako je, recimo, knez Esterhazi bio
izuzetno veliki prijatelj ove majstorske veštine, ali u onoj
misi u C, koju je Betoven za njega napisao, do fuge
kompozitor, sem neuspelog početka, nije stigao, što je
već u čisto društvenom pogledu bila neučtivost, a
umetnič- ki gledano neoprostiv nedostatak; i oratorijumu
»Hrist na maslinovoj gori« nedostajala je fuga, iako bi ona
i tu u najvećoj meri bila na mestu. Jedan tako slab
pokušaj kao fuga u trećem kvartetu, iz opusa 59, nije bio
podoban da opovrgne tvrdnju da je veliki čovek loš u
kontrapunktu, — tvrdnju u kojoj su merođavni muzički
svet ona mesta gde se fuga javlja u posmrtnom maršu
»Eroice« i u aleg- retu A-dur simfonije samo mogla da
utvrde. A tek završni stav sonate za čelo u D, opus 102,
nazvan »Alegro fugato«! Bilo je oko toga mnogo buke i
uzvitlanih pesnica, pričao je Krečmar. Celina je kuđe- na
kao nešto do te mere nejasno da se ne moţe slušati, ali u
najmanje dvadeset taktova, govorilo se, vlada tako
skandalozna zbrka — pre svega zbog prejako naglašenih
modulacija — da se posle toga
117
mirne duše moţe staviti taeka na raspravu o nespo-
sobnosti ovog čovelca za strogi stil.
Prekidam načas ovaj izveštaj samo da bih skrenuo
paţnju na to da je predavač ovde govorio o stvarima,
prilikama i umetničkim odnosima koji tada još ni
najmanje nisu bili prisutni u našem vidokrugu i za nas
su poput senki izranjali samo po njegovoj ivici tek u
stalno ugroţavanom govoru pri- povedačevom; da ga mi
nismo mogli kontrolisati, osim uz pomoć njegovih
sopstvenih objašnjenja i izvođenja na klaviru, i da smo
sve to slušali sa nejasno probuđenom uobraziljom dece
kad slušaju bajke koje ne razumeju, dok se njihov neţni
duh time ipak, kao nekom posebnom, slutnji punom
sno- hvaticom, oseća obogaćenim i podstaknutim.
»Fuga«, »kontrapunkt«, »Eroica«, »zbrka izazvana prejako
naglašenim modulacijama«, »strogi stil«, — u osnovi je
sve to za nas još bio šapat bajke, ali mi smo ga slušali
tako rado i sa tako velikim očima kao što deca već i
slušaju ono što ne razumeju, zapravo ono što još uopšte
nije za njih — i to sa mnogo više zadovoljstva prilikom
slušanja nego što im pruţa ono što im je bliţe, što im
odgovara i' saobraţeno je njihovom uzrastu. Da li da
čovek poveruje da je to najintenzivniji, moţda
najpodsticajniji način učenja, najvećma ispunjen
ponosom — anticipirajuće učenje, učenje koje prelazi
preko širokih predela neznanja? Kao pedagog ja svakako
ne bi trebalo da govorim u prilog tome, ali, opet, znam i
to da omladina ovome izvanredno naginje, a preskočeni
se prostor, mislim, s vremenom svakako popuni' i sam.
Betovena je, dakle, kako smo čuli, bio glas da ne
ume da piše fuge, i sad se postavlja pitanje do koje mere
su ove pakosti na njegov račun odgovarale istini.
Očigledno je da se on trudio da ih obesnaţi. U više
navrata je u potonju klavirsku muziku uplitao fuge, i to
troglasne: kako u »Hammerklavier« sonatu tako i u onu
koja ide iz As-dura. Jednom je dodao: »uz izvesne
slobode«, kao znak da su mu
118
pravila koja je prekršio veoma dobro poznata. Zašto ih je
zapostavio, iz apsolutističkih teţnji ili zato što sa njima
nije mogao da izađe nakraj, ostalo je sporno. No onda je,
naravno, došla velika Uvertira sa fugama, opus 124,
došle su veličanstvene fuge u stavovima Gloria i Credo iz
Misse solemnis: najzad ipak, kao dokaz da je veliki borac i
u borbi s ovim anđelom ostao pobednik, bez obzira što je
iz nje izašao moţda i hramajući.
Krečmar nam je ispričao jezivu priču, koja je u naše
duše utisnula stravično-nezaboravnu sliku svete teţine
te borbe, sliku ličnosti stvaraoca đopa- log patnji. Bilo je
to potkraj leta 1819, u vreme kada je u Hafnerovoj kući u
Medlingu radio na misi, očajan što svaki stav ispada duţi
nego što je predviđeno, tako da će biti nemoguće odrţati
termin za okončanje posla, to će reći onaj martovski dan
sle- deće godine, za koji je bilo zakazano ustoličenje
nadvojvode Rudolfa za arhibiskupa olmučkog, — kad su
ga jednog popodneva dva prijatelja i učenika onde
potraţila i već pri samom ulasku u kuću saznali za uţase
koji se tu odigravaju. Tog jutra, naime, pobegle su obe
majstorove sluţavke, jer je prethodne noći oko jedan sat
došlo do divlje svađe, scene koja je ćelu kuću trgla iz sna.
Te večeri gospodin je do u duboku noć radio na Credu, na
Credu s fugom, i uopšte nije ni pomišljao na večeru koja
je stajala na ognjištu, kraj kojeg su sluţavke, vazda zalud
čekajući, konačno zaspale ophrvane snom. No kad je
majstor između ponoćnog časa i jedan ujutro zatraţio da
jede, nađe devojke kako spavaju, a jelo sasušeno i
ugljenisano, zbog čega je planuo najţešćim mogućim
gnevom, od kojeg je pospala kuća ostala utoliko manje
pošteđena što on sam nije čuo jačinu svoje vike. »Zar ne
moţete ni jedan sat prob- ideti sa mnom?« ponavljao je
grmeći. Ali, radilo se o pet, o šest sati, i uvređene devojke
su u svanuće pobegle, prepuštajući gospodara s takvim
ponašanjem samom sebi, koji stoga, dakle, tog dana nije
119
ručao, oci juče u podne nije ništa okusio. Umesto toga
radio je unutra, u svojoj sobi, na Credu, na Cre- du s
fugom, — učenici su ga čuli kroz zatvorena vrata kako
radi. Gluvi majstor je pevao, urlao i udarao nogama o
pod sedeći nad Credom, — bilo je to tako jezivo potresno
da se njima koji' su na vratima slušali krv ledila u
ţilama. No upravo kad su, onako do dna ustravljeni, hteli
da se udalje, vrata su se naglo otvorila i u njima stajaše
Betoven, — kakvog li samo izgleda? Najstrašnijeg! U
najzapu- štenijoj odeći, s crtama lica tako iskrivljenim da
je čoveka hvatao strah, unezverenim, smušeno-odsut-
nim pogledom zurio je on u njih, ostavljajući utisak kao
da dolazi iz borbe na ţivot i smrt sa svim neprijateljskim
duhovima kontrapunkta. Najpre je promucao nešto
nerazgovetno, a onda je prasnuo, grdeći i ţaleći se na
svoje prekrasno domaćinstvo, na to da je sve otišlo, da su
ga ostavili da gladuje. Pokušali su da ga smire, jedan mu
pomoţe oko toalete, drugi otrča u gostionicu da naruči
da mu spreme obed kojim će se okrepiti... Misa je bila
završena tek tri godine kasnije.
Mi nju nismo poznavali, samo smo o njoj slušali.
Ali, ko će poricati da i to kad se samo sluša o nepoznatoj
veličini moţe da utiče na obrazovanje? U svakom
slučaju, mnogo zavisi od toga na koji način se o tome
govori. Idući sa predavanja Vendela Krečmara kući, mi
smo imali osećaj da smo Misu čuli, pri čemu toj iluziji
nije malo doprinosila slika od bdenja umornog,
izgladnelog majstora u vratima, koju nam je predavač
utisnuo u dušu.
Tako Krečmar o »Betovenu i fugi«, i, zbilja, to nam je
dalo materijala za poneki razgovor na putu kući —a i za
ona zajednička ćutanja i tiho, neodređeno razmišljanje o
novom, dalekom, velikom, koje je prodiralo u naše duše,
nekad kao govor koji brzo teče napred, a nekad, opet,
strašno zapinje. Ja kaţem: u naše; ali pri tom, prirodno,
imam na umu samo Adrijanovu dušu. Ono što sam ja
čuo, što sam
120
upio, sasvim je irelevantno. Kao što se pokazalo na putu
kući i u školskom dvorištu sledećeg dana, njega je
osobito impresioniralo Krečmarovo razlikovanje između
kultskih i kulturnih epoha i njegova izjava da
sekularizacija umetnosti, njeno razdvajanje od sluţbe
Boţije ima samo površan i epizodan karakter. Pokazalo
se da je gimnazijalac obuzet mišlju koju predavač uopšte
nije izgovorio, ali ju je u njemu zapalio, da je, naime,
odvajanje umetnosti od liturgijske celine, njeno
oslobađanje i uzdizanje u ono usamljeničko-lično i u
nešto kulturno samosvr- hovito nju opteretilo nekim
karakterom svečarskog koji se ne vezuje ni za šta,
apsolutnom ozbiljnošću, patosom trpljenja, oličenim u
stravičnoj Betoveno- voj pojavi na vratima, koji,
međutim, ne treba da ostane njena trajna sudbina,
stalno stanje njene duše. Ĉuj ti samo tog mladog čoveka!
Skoro bez ikakvog praktično-realnog iskustva na
području umetnosti, fantazira on već u praznom
prostoru starmalim recima o ponovnom svođenju, koje
verovatno predstoji, njene današnje uloge na ulogu
skromniju, sreć- niju, u sluţbi nekog višeg saveza, koji
ne mora biti, kao što je nekad bio, baš crkva. Šta bi to on
trebalo da bude, on nije umeo reći. Ali, da je ideja kulture
povesno tranzitorna pojava; da se ona ponovo moţe i
izgubiti u nečem drugom; da budućnost ne pripada
nuţno njoj, tu misao je on odlučno izdvojio iz
Krečmarovog predavanja.
»Ali«, dobacio sam mu ja, »alternativa kulturi je
varvarstvo.«
»Dozvoli«, rekao je. »Varvarstvo je suprotnost
kulturi ipak samo unutar onog misaonog poretka koji
nam ona sugeriše. Izvan tog misaonog poretka
suprotnost moţe biti nešto sasvim drugo ili moţe ne biti
nikakva suprotnost.«
Ja sam podraţavao Luku Ćimabuea tako što rekoh
»Santa Maria!« i prekrstih se. On se kratko nasmejao.
Jedan drugi put izjavio je:
121
»Ĉini mi se da se o kulturi našeg razdoblja malko i
previše govori ukoliko je ono stvarno razdoblje kulture,
šta ti misliš? Voleo bih da znam jesu li epohe koje su
kulturu posedovale za tu reč uopšte znale, jesu li je
upotrebljavale, jesu li je stalno pre- metale po ustima.
Ĉini mi se da je prvi kriterijum za stanje kojem dajemo to
ime — naivnost, nesves- nost, samorazumljivost. Ono što
nama nedostaje jeste upravo to, naivnost, i taj
nedostatak, ako se o tako nečemu moţe govoriti, štiti nas
od ponekog izrazitog varvarstva koje se sa kulturom, sa
vrlo visokom kulturom čak, u potpunosti slagalo. Hoću
da kaţem: naš nivo je nivo uljuđenosti — stanje vređ- no
svake hvale, nema sumnje, ali nikakvoj sumnji svakako
ne podleţe ni to da bismo morali postati mnogo
varvarskiji kako bismo ponovo bili sposobni za kulturu.
Tehnika i komfor — to znači govoriti o kulturi, ali ne i to
da se ona poseduje. Imaš li šta protiv ako u
liomofono-melodijskom ustrojstvu naše muzike vidim
stanje muzičke uglađenosti — nasuprot staroj
kontrapunktsko-polifonoj kulturi?«
U takvim govorancijama, kojima me je izazivao i
iritirao, bilo je mnogo toga što je on čuo i samo je
ponavljao. Ali, način na koji je usvajao i lično
reprodukovao ono što bi mu došlo nadohvat bio je takav
da je njegovom ponavljanju oduzimao ako ne svu
dečačku nesamostalnost, ono svakako sve što bi bilo
smešno. Mnogo je on komentarisao — ili, obojica smo
uzbuđeno u razgovoru komentari- sali — i Krečmarovo
predavanje koje se zvalo »Muzika i oko« — priredbu koja
je takođe zasluţivala veću posetu. Kao što veli sam
naslov, naš orator je u predavanju govorio o svojoj
umetnosti ukoliko se ona obraća čulu vida, ili barem
takođe i njemu, što ona, tako je on izlagao, čini već tako
što je napisana: beleţenjem nota, dakle, tonskim
pismom, koje je još od dana starih neuma, tih fiksiranja
pomoću crtica i tačaka koje su otprilike naznačavale
kretanje tona, vazda i sa sve većom briţljivošću bilo
122
u upotrebi. I sad su njegova obaveštenja bila vrhunski
zabavna, a bila su i laskava, jer se stvarao privid neke
naše šegrtske intimnosti sa muzikom, kakvu imaju oni
koji majstoru-slikaru peru kiči- ce — obaveštenja,
naime, kako mnogi jezički obrti u muzičarskom ţargonu
uopšte nisu izvedeni iz područja akustičkog, već iz onog
vizuelnog, iz slike koju pruţaju note; kako se govori o
occialima, basovima s naočarima, jer prekinuti basovi
kod bubnja, polovinke čiji su vratovi dva po dva spojeni
debelim crtama, svojim izgledom podsećaju na naočare;
ili kako se izvesne jeftine sekvence, koje se postepeno i u
jednakim intervalima redaju jedna za drugom — (pisao
nam je primere na tabli) — nazivaju »šusterskim
zakrpama«. On nam je govorio o čisto spoljašnjem
izgledu muzike zabeleţene notama i uveravao nas da je
znalcu dovoljan jedan pogled na sliku tog pisma da bi
stekao odlučujući utisak o duhu i vrednosti neke
kompozicije. Tako se njemu dogodilo da je jedan kolega
koji mu je došao u posetu, stupajući u sobu, gde je na
pultu upravo stajalo otvoreno nekakvo diletantski
smandrljano delo koje su mu doneli da pogleda, još s vra-
ta povikao: »Joj, gospode Boţe, kakvo ti je ono đubre
tamo?!« — S druge strane, opisivao nam je očaravajuće
uţivanje koje vičnom oku pruţa optička slika neke
Mocartove partiture, jasnoća dispozicije, lep raspored
instrumentalnih skupina, vođenj e me- lodijslce linije s
puno duhovitih zaokreta. Gluv čo- vek, bez ikakvog
iskustva sa zvukom — tako je uzvikivao — morao bi se
radovati ovim draţesnim likovima. »To hear with eyes
belongs to love’s fine wit«, citirao je iz jednog Šekspirovog
soneta i tvrdio da su kompozitori svih vremena utkivali u
rukopise svojih kompozicija ponešto tajno, namenjeno
više oku koje čita negoli uhu. Kada su, recimo, ho-
landski majstori polifonog stila u svojim beskrajnim
majstorijama u ukrštanju glasova oblikovali
kontrapunktske odnose tako da je jedan glas bio
123
jednak drugom, ako bi se čitalo unazad, onda to nema
mnogo veze sa zvukom koji se čuje, on bi se kladio da je
najmanje njih tu šalu primetilo slušajući, mnogo pre će
biti da je ona bila namenjena oku esnafskih drugova.
Tako je Orladus Lasus u »Svadbi u Kani« za onih šest
vodenih krčaga upotrebio šest glasova, što se takođe
moglo bolje prebrajati gledajući nego prilikom slušanja; a
u Pa- siji po Jovanu Joahima fon Bruka »jedan sluga« što
je udario šamar Isusu, ima samo jednu notu, međutim na
ono »dva« u »sa njim druga dva«, što sledi u sledećoj frazi,
otpadaju dve note.
Naveo je još dosta ovakvih pitagorejskih šala,
namenjenih više oku nego uhu, šala koje uhu do izvesne
mere podvaljuju, a koje su muzici odvajkada bile po volji,
obelodanjujući tako da ih on, u krajnjoj analizi, pripisuje
izvesnoj urođenoj nečul- nosti, štaviše, antičulnosti ove
umetnosti, nekoj potajnoj sklonosti ka askezi. U stvari,
ona je najdu- hovnija od svih umetnosti, što se pokazuje
već i u tome da su forma i sadrţina u njoj, kao ni u jednoj
drugoj umetnosti, proţete jedna drugom, tako da su
naprosto jedno isto. Istina, kaţe se da se muzika »obraća
uhu«, ali ona to čini samo uslovno, samo utoliko, naime,
ukoliko je sluh, kao i ostala čula, organ-posrednik i
prijemnik onog duhovnog. Moţda je najdublja ţelja
muzike, rekao je Krečmar, da se uopšte ne čuje, da se čak
ni ne vidi, niti pak da se oseća, već da se, kada bi to bilo
moguće, sluša i posmatra u području čisto duhovnog, s
one strane čula pa čak i duševnosti. Ali, s druge opet
strane, budući vezana za čulni svet, ona ipak mora da
stremi i za najsnaţnijom, štaviše zavodljivom čulnom
izraţajnošću, kao Kunđri*, koja neće ono što čini i koja
meke ruke sladosti svija oko vrata lude. Svoje najmoćnije
čulno ostvarenje ona nalazi u orke- starskoj
instrumentalnoj muzici gde se, naime, či
* Lik iz Vagnerovog »Parsifala«. — Prim prev.
124
ni da preko uha aficira sva čula i opojno stapa carstvo
uţivanja u tonovima sa onim gde se uţiva u bojama i
mirisima. Tu je ona prava pokajnica u odori čarobnice.
Postoji, međutim, instrument, to jest: sredstvo za
realizaciju muzike, pomoću kojeg muzika doduše postaje
čujna, ali čujna na upola ne- čulan, skoro apstraktan i
stoga njenoj duhovnoj prirodi karakteristično saobraţen
način, a to je klavir, instrument koji uopšte i nije to u
smislu drugih instrumenata, budući da mu nedostaje
sve što je specijalističko. Njemu se, doduše, kao i ovim
drugima, moţe prići solistički, tako da postane sredstvo
virtuoznosti, ali to je poseban slučaj i, ako se uzme sa-
svim tačno, zloupotreba. Klavir je, kad se bolje pogleda,
direktni i suvereni reprezentant muzike u samoj njenoj
duhovnosti, i zato čovek mora naučiti da svira na njemu.
Ali, nastava klavira ne bi trebalo da bude nastava u
nekoj posebnoj veštini, ili ne suštinski i ne pre i posle
svega, već bi trebalo da bude nastava —
»Muzike!« uzviknuo je jedan glas iz majušne
publike, jer sa tom poslednjom i tako često upo-
trebljavanom rečju govornik nikako nije mogao da izađe
na kraj, već je ostao da se pati na njenom prvom slovu,
mumlajući.
»Svakako!« rekao je on oslobođen, popio gutljaj vode
i otišao. —
A sada, neka mi bude oprošteno ako ga još jednom
izvedeni pred čitaoca. Ja, naime, mnogo pola- ţem i na
četvrto predavanje koje nam je on drţao, i pre bih, u
stvari, mogao izostaviti bilo koje od prethodnih nego ovo,
budući da nijedno od njih na Adrijana, da ni ovde ne
govorim o sebi, nije načinilo tako dubok utisak kao
upravo ono.
Njegovog naslova ne mogu više da se setim sasvim
tačno. On je glasio »Elementarno u muzici« ili »Muzika i
elementarno« ili »Muzički elementi« ili još nekako
drugačije. U svakom slučaju u njemu je odlučujuću
ulogu igrala ideja elementarnog, pri
mitivnog, prapoeetnog, kao i misao da se među svim
umetnostima upravo muzika, ma koliko sloţena, bogata i
fino razvijena bila divotna građevina istorijske kreacije u
koju je ona tokom stoleća izrasla, nikada nije oslobodila
poboţne sklonosti da se s pijetetom seća svojih početnih
stanja i da ih, svečano ih zazivajući, priziva, rečju, da
celebrira svoje elemente. Time ona slavi, rekao je on,
svoju kosmičku metaforičnost; jer oni elementi su u neku
ruku prvi i najjednostavniji kamenovi od kojih se gradi
svet, paralelizam što ga je jedan filozofiranju sklon
umetnik iz nedavno minulih dana — taj, pak, o kome je
govorio bio je Vagner — pametno iskoristio, tako što se u
njegovom kosmogo- nijskom mitu »Nibelunški prsten«
osnovni elementi muzike podudaraju sa osnovnim
elementima sveta. Kod njega početak svih stvari ima
svoju muziku: to je muzika početka a i početak muzike,
Es- -dur trozvuk iz dubine Rajninog toka, sedam pri-
mitivnih akorda od kojih se, kao od kiklopskih kva- dera
prakamena, sazdaje dvorac bogova. Duhovit u velikom
stilu, on je mit muzike i mit sveta dao jed- novremeno,
stvorio je, vezujući muziku za stvari i puštajući ih da se
iskaţu u muzici, aparat čulne si- multanosti, —
veličanstven i značenjem bremenit u najvećoj meri,
premda na kraju pomalo i odveć pametan u poređenju sa
izvesnim otkrivenjima elementarnog u umetnosti čistih
muzičara, Betovena i Baha, na primer u preludijumu
svite za čelo ovog drugog, — takođe jednom Es-đur
komadu izgrađenom na primitivnim trozvucima. — I on je
prizvao u sećanje Antona Bruknera, koji je voleo da se
raz- galjuje tako što bi na orguljama ili na klaviru prosto
redao trozvke jedan za drugim. »Ima li uop- šte ičeg
prisnijeg, divnijeg«, vikao je on, »nego što je jedan takav
niz čistih trozvuka? Nije li to nešto poput kupke u kojoj se
čisti duša?« — I ova reč je, mislio je Krečmar, paţnje i
pamćenja dostojan dokaz za sklonost muzike da zaranja
natrag
126
u elementarno i da se sama sebi divi u svojim pra-
počelima.
Da, uzviknuo je predavač, u biti ove neobične
umetnosti počiva da je svakog trenutka u stanju da
počne od početka, ni iz čega, lišena svakog znanja o već
prevaljenom putu svoje kulturne povesti, svega što je
kroz stoleća dostignuto, da se iznova otkriva i ponovo
proizvodi. Pri tom ona onda prolazi kroz iste primitivne
stadijume kao u svojim istorij skini procesima i moţe na
kratke staze, po strani od glavnog planinskog masiva
svog razvitka, da dostigne začuđujuće visine
najčudesnije lepóte, u samoći i mimo ušiju sveta. I onda
nam je ispričao priču koja se u okvir njegovih tadašnjih
razmatranja uklapala na način do najveće mere skuri-
lan i promišljanja vredan.
Sredinom osamnaestog veka cvetala je u njegovoj
domovini Pensilvaniji nemačka zajednica poboţnih
sektaša, anabaptista po svom obredu. Njihovi vodeći, u
duhovnom pogledu najugledniji članovi ţiveli su u
celibatu i zbog toga su bili počašćeni imenom »usamljene
braće i sestara«. Većina je sa bračnim stanjem umela da
poveţe primerno čist i bogougodan, rađeno i strogo
uređen i dijetetski zdrav način ţivota, pun odricanja i
smernosti. Zi- veli su u dve naseobine: jednoj nazvanoj
imenom Efrata, u Lančester Kauntiju, i drugoj, u
Frenklin Kauntiju, koja se zvala Snovil; i svi su sa
strahopoštovanjem upirali oči u svog poglavara, pastira i
duhovnog oca, osnivača sekte, čoveka po imenu Baj- sel,
u čijem su se karakteru sjedinili usrdna predanost Bogu
sa svojstvima vođe duša i čoveka koji ovladava drugim
ljudima, sanjarska religioznost sa energijom nekog ko
stvari sređuje po kratkom postupku.
Johan Konrad Bajsel poticao je od vrlo siromašnih
roditelja iz Eberbaha u Pfalcu i rano je ostao siroče.
Izučio je pekarski zanat i putujući kao zanatski
pomoćnik stupio je u vezu sa pijetistima i pri
127
stalicama baptističkog bratstva, koji su u njemu
probudili zapretane sklonosti, teţnju ka naročitom
sluţenju istini i slobodnom opredeljenju za Boga.
Pribliţivši se na ovaj način opasno blizu sferi koja je u
njegovoj zemlji vaţila kao jeretička, triđeseto- godišnjak
se odluči da pobegne od netrpeljivosti Stare Zemlje i iseli
se u Ameriku, gde se u različitim mestima, u
Dţermentaunu i Konestogi neko vreme bavio tkačkim
zanatom. Međutim, onda je na njega naišao nov nalet
religiozne obuzetosti i on se odazvao unutrašnjem zovu
da ode u divljinu, gde će kao pustinjak voditi sasvim
usamljenički, oskudan i samo Bogu posvećen ţivot.
Međutim, kako, eto, biva da upravo bekstvo od ljudi
begunca s ljudima spliće, tako se on uskoro našao
okruţen mnoštvom sledbenika i pođraţavalaca u
izdvajanju od ljudi, koji su mu se divili, pa umesto da se
ratosi- Ija sveta, postao je neočekivano i dok dlanom o
dlan poglavar zajednice koja se brzo razvila u samostalnu
sektu »anabaptista sedmog dana«, u kojoj je njegova vlast
bila utoliko bespogovornija što on za vodstvom nikada
nije svesno teţio, već je protivno ţelji i nameri bio pozvan
da ga preuzme.
Nekom obrazovanju koje bi bilo vređno pomena
Bajsel nije bio podvrgnut nikada, ali čitanjem i pisanjem
ovladao je probuđeni školujući se sam, te kako su
njegovu dušu uzburkavali mistički osećaji i ideje,
dogodilo se da je on svoj posao vođe obavljao prvenstveno
kao knjiţevnik i pesnik, hraneći duše svojih pristalica: iz
njegovog pera izlila se struja đidaktične proze i duhovnih
pesama za duševno okrepljenje braće i sestara za mirnih
časova i za obogaćivanje njihove sluţbe Boţije. Njegov stil
je bio nategnut i kriptografski, prenatrpan metaforama,
mutnim aluzijama na pojedina mesta iz Svetog pisma i
proţet nekom vrstom erotskog simbolizma. Početak su
činili traktat o sabatu, »Mys- tyrion Anomalis« i zbirka »99
mističnih i veoma tajnovitih izreka«. Odmah za njima
usledio je niz him
128
ni, koje je trebalo pevati prema poznatim melodijama
evropskih korala, a štampane su pod takvim naslovima
kao što su »Zvuci boţanske ljubavi i hvale«, »Jakovljevo
bojno i viteško poprište«, »Sionsko brdo tamjanovo«. Bile
su to manje zbirke, koje su nekoliko godina kasnije, u
većem broju i popravljene, bile obuhvaćene zvaničnom
pesmaricom pokr- štenika sedmog dana iz Efrate, pod
sladunjavo-tuţ- nim naslovom »Poj usamljene i
napuštene grlice, naime Hrišćanske Crkve«. Štampano i
preštampa- vano, obogaćivano pesmama članova sekte u
kojima se takođe razbuktavalo stvaralaštvo, samaca kao
i oţenjenih, muškaraca i, još više, ţena, standardno delo
menjalo je naslov, pa se u jednom trenutku zvalo i
»Ĉudesna rajska igra«. Na kraju je obuhvatalo ništa
manje nego sedamsto sedamdeset himni, među kojima i
takve sa ogromnim brojem strofa.
Pesme su bile napisane da bi se pevale, ali su im
nedostajale note. Bili su to novi tekstovi na stare
melodije, i tako ih je zajednica godinama i koristila. Onda
Johan Konrad Bajsel doţivi novo nadahnuće i iskušenje.
Duh ga je prisilio da pored uloge pesnika i proroka uzme
na se i ulogu kompozitora.
Od pre nekog vremena u Efrati je boravio mladi
posvećenik u umetnost tonova, koji se zvao gospodin
Ludvig i koji je drţao školu pevanja, i Bajsel je voleo da
prisustvuje njegovoj muzičkoj nastavi kao slušalac. Mora
biti da je on tom prilikom načinio otkriće da muzika
pruţa mogućnosti za širenje i ispunjenje duhovnog
carstva, o kojima mladi gospodin Ludvig nije ni sanjao.
Odluku je ovaj čudnovati čovek doneo brzo. Ne više
među najmlađim, već uveliko u pedesetim godinama,
latio se on izrade sopstvene muzičke teorije, upotrebljive
za njegove naročite svrhe, uklonio je učitelja pevanja i
preuzeo stvar čvrsto u svoje ruke — s uspehom koji je bio
takav da je za kratko vreme od

muzike načinio najvaţniji elemenat u religioznom ţivotu
naseobine.
Melodije većine korala koji su došli iz Evrope njemu
su izgledale zaista vrlo usiljene, odveć zapetljane i
izveštačene, da bi na pravi način mogle da posluţe
njegovim ovčicama. Hteo je da napravi nešto novo i bolje
i da stvori muziku koja bolje odgovara jednostavnosti
njihovih duša i koja bi ih osposobila da u vršenju svog
posla dođu do vlastitog, jednostavnog savršenstva. S
odvaţnom brzinom bilo je stvoreno smisleno i
upotrebljivo učenje o melodiji. Odredio je da u svakoj
tonskoj lestvici treba da postoje »gospodari« i »sluge«.
Kada se odlučio da kao melodijsko središte svakog datog
tonaliteta posmatra trozvuk, imenovao je tonove koji
pripadaju tom akordu za majstore, ostali tonovi lestvice
bili su, međutim, sluge. Onaj slog teksta na kojem je
naglasak imao je sad da predstavlja po jedan majstor, a
nenaglašene slogove — sluga.
Sto se harmonije tiče, posegao je on za sumarnim
postupkom. Izradio je tabele akorda za sve moguće
tonalitete, na osnovu kojih je svako bez napora mogao da
ispiše svoje popevke četvoroglasno ili peto glasno, čime je
izazvao pravu poplavu kompozi- torskog besnila u
zajednici. Uskoro nije bilo više nijednog baptiste sedmog
dana, bilo muškarca bilo ţene, koji se uz takve olakšice
nije ugledao na majstora i stao da komponuje.
Ritam je bio onaj deo teorije čije pročišćavanje je još
bilo preostalo ovom čilom čoveku. On je to izveo s
nedvosmislenim uspehom. Briţljivo je u kompoziciji
sledio naglasak reči, dajući, jednostavno, naglašenim
slogovima duţe, a nenaglašenim kraće note. Da ustanovi
čvrst odnos između notnih vrednosti, to mu nije palo
na pamet, i upravo je time svom metru sačuvao znatnu
gipkost. Da je gotovo sva muzika njegovog vremena bila
napisana u vremenskim merama iste duţine koje se
ponavljaju, u taktovima dakle, on ili nije znao ili za to
nije hajao.
130
To neznanje ili neobaziranje bilo mu je, međutim, od
pomoći kao ništa drugo, jer je neizvesni ritam činio neke
od njegovih kompozicija, naročito one u prozi,
izvanredno efektnim.
Ovaj eovek, stupivši jednom na polje muzike,
obdelavao ga je s istom onom upornošću s kojom je išao
ka svakom svom cilju. Svoje teorijske zamisli on je
sakupio i priključio knjizi o »Grlici« kao predgovor.
Neprekidno radeći, snabdeo je celokupne pesme »Brda
tamjanova« tonskom podlogom, neke od njih dva i tri
puta, iskomponovao je sve himne koje je on sam bilo kad
napisao, a uz to i mnoštvo onih koje su poticale od
njegovih učenika i učenica. Pa ne samo to, napisao je niz
obimnih horova, čiji su tekstovi bili preuzeti neposredno
iz Biblije. Ĉinilo se da je upravo na putu da po svom
receptu uglazbi ćelo Sveto pismo; on je u potpunosti bio
čovek koji je kadar da se pozabavi takvom mišlju. Ako do
toga nije došlo, onda je to bilo samo zato što je veliki deo
svog vremena morao da posveti izvođenju onog što je
stvoreno, izvođačkoj kulturi i nastavi pevanja — i tu je
sad postigao naprosto izvanredne stvari.
Muzika iz Efrate, rekao nam je Krečmar, bila je
odveć neobična, odveć čudno-samovoljna, da bi je ostali
svet mogao preuzeti, i zato je ona praktično potonula u
zaborav kada je sekta nemačkih baptista sedmog dana
prestala da cveta. Ali, donekle legendarno sećanje na nju
ipak se odrţalo tokom decenija i otprilike se moţe
ustanoviti do koje je mere sve to bilo čudnovato i
uzbudljivo. Glasovi koji su dopirali iz hora podraţavali su
neţnu instrumentalnu muziku i proizvodili u slušaocu
utisak nebeske blaţenosti i poboţnosti. Sve se pevalo u
falsetu, a pevači jedva da su pri tom otvarali usta,
usnama takođe nisu micali, što je imalo najčudesnije
akustičko dejstvo. Zvuk se, naime, na taj način uzvijao
do tavanice prostorije za molitvu, koja nije bila visoka, pa
se činilo — neslično svemu onom
a* 131
na šta su ljudi navikli, u svakom slučaju neslično svem
poznatom crkvenom pojanju — da se tonovi odozgo
spuštaju i poput anđela lebde povrh glava okupljenih.
Njegov otac još, pričao je Krečmar, mogao je kao
mlad čovek počešće da čuje ove zvuke, i još je i u starosti
o tome pričao svojima, nikada bez suza u očima. On je u
ono doba provodio u blizini Sno- vila leto, pa je jednog
petka s večeri, na početku sabata, odjahao tamo da bi sa
strane posmatrao šta se zbiva pred hramom poboţnih
ljudi. No onda je počeo stalno da dolazi, svakog petka
kad bi se sunce počelo kloniti zapadu sedlao je, gonjen
neodoljivom čeţnjom, svog konja i jahao tri milje da bi to
čuo. Bilo je sasvim nemoguće opisati tu stvar, ona se
naprosto ni sa čim na svetu nije mogla uporediti. Sedeo
je on, bile su reči starog Krečmara, i po engleskim,
francuskim i italijanskim operskim kućama; ali, to je
bila muzika za uho, ova Bajselova, međutim, bejaše zvuk
koji prodire duboko u dušu, nagoveštaj koji, ni manje ni
više, omogućava da se nasluti nebo.
»Velika je to umetnost«, tako je završio predavač,
»koja tako reći izvan vremena i sopstvenog velikog puta
kroz njega moţe da se razvije u posebnoj maloj istoriji
ove vrste i da po zaboravljenim sporednim putevima
odvede do tako samosvojne blaţenosti!« —
Sećam se, kao da je juče bilo, kako smo Adri- jan i
ja posle ovog predavanja išli kući. Mada nismo mnogo
razgovarali, dugo se nismo hteli rastati, pa je od stričeve
kuće, dokle sam ja njega bio dopratio, on meni pravio
društvo do apoteke, nakon čega sam ja ponovo otišao s
njim u Parohijsku ulicu. To smo, uostalom, često činili.
Obojicu nas je razveseljavao prijaško Bajsel, taj
budţaklijski diktator, sa svojom zabavnom
preduzimljivošću, i sloţili smo se da njegova muzička
reforma jako pod- seća na ono mesto kod Terencija gde
se kaţe: »S
132
umom praviti budalaštine.« Ali, Adrijanov stav prema
ovoj kurioznoj pojavi ipak se na tako karakterističan
način razlikovao od moga da me je uskoro to zaokupljalo
više nego sam predmet. Adrijan je, naime, za razliku od
mene, veoma drţao do toga da obezbedi sebi slobodu da
u podsmehu oda i priznanje, drţao je, dakle, do prava, da
ne kaţem: do povlastice da očuva odstojanje, koje u sebi
zajedno s ruganjem i ismevanjem sadrţi i mogućnost za
dobrohotno uvaţavanje, uslovno slaganje, polovično div-
ljenje. Uopšte uzevši, to polaganje prava na ironično
distanciranje, na objektivnost kojoj je sigurno manje
stalo do časti stvari koja je u pitanju nego do časti
slobodne ličnosti, uvek mi je izgledalo kao znak neobične
oholosti. Kod tako mladog čoveka, kakav je Adrijan tada
bio, ovakvo drţanje, u tome da će se svako sloţiti sa
mnom, sadrţi nešto što budi zebnju, nešto drsko, što je
davalo mesta brizi za spas njegove duše. S druge strane,
opet, ono, naravno, ostavlja jak utisak na drugove čiji je
duh jednostavnije formiran, i pošto sam ga voleo, voleo
sam i njegovu oholost — moţda sam ga zbog nje upravo i
voleo. Da, biće da je tako, ta gordost bila je glavni motiv
prestrašene ljubavi koju sam u svom srcu celog ţivota
gajio prema njemu.
»Pusti«, govorio je dok smo po zimskoj magli, čije se
pramenje vilo oko gasnih svetiljki, i s rukama u
dţepovima od kaputa išli tamo-ovamo između mog i
njegovog stana, »pusti mi tog čudaka na miru, on mi je
nekako i drag. Barem je imao smisla za red, a čak je i
budalast red još uvek bolji nego nikakav.«
»Nećeš valjda ozbiljno«, odgovorio sam, »da uzmeš u
zaštitu jedan tako apsurdan diktat koji nalaţe red, tako
detinjast racionalizam, kao što je pronalazak gospodara i
slugu. Zamisli kako su zvučale te Bajselove himne u
kojima je na svaki naglašen slog morao da padne jedan
ton trozvuka!«
133
»U svakom slučaju ne sentimentalno«, odvratio je
on, »već strogo zakonito, a to mi se upravo i sviđa. Uteši
se time da je fantaziji, koju ti, naravno, stavljaš daleko
iznad zakona, svakako ostajalo u izobilju slobodnog
prostora pri slobodnoj upotrebi ’tonova slugu’«.
Morao je da se nasmeje zbog ovih reči: bio se u
hodu povio napred i smejao se tako savijen prema
vlaţnom trotoaru.
»Smešno, vrlo smešno«, rekao je. »Ali, jedno ćeš mi
priznati: zakon, svaki zakon, deluje rashla- đujuće, a
muzika ima tako mnogo sopstvene toplote, stajske
toplote, kravlje, rekao bih, toplote, da joj hlađenje svake
vrste, koje potiče od zakona, moţe samo dobro doći —
ona ga je i sama uvek zahtevala.«
»U tome ima neke istine«, sloţio sam se. »Ali, naš
Bajsel ne daje na koncu uverljiv primer za to. Ti
zaboravljaš da njegov potpuno neregulisan i ose- ćaju
prepušten ritam stoji u najmanju ruku u ravnoteţi sa
strogošću njegove melodije. A onda je izmislio svoj stil
pevanja, lelujanje odozdo prema tavanici i u serafinskom
falsetu odozdo nadole — koji mora da je u najvećoj meri
bio zanosan i sigurno je muzici vraćao svu ’kravlju
toplotu’, koju joj je pre toga oduzeo pedanterijskim
hlađenjem.«
»Asketskim, rekao bi Krečmar«, tako je on odvratio,
»asketskim hlađenjem. U tome je otac Bajsel bio veoma
dosledan. Muzika uvek unapred duhovno otkajava ono
što je u njoj prešlo u čulnost. Stari Holanđani su je u
slavu Boga prisiljavali na najzapetljanije majstorije, i, po
svemu što se čuje, bezobzirce i bez ustupaka u najvećoj
meri nečul- no i čisto računski izmudrovano. Ali su onda
pustili da se pokajničke veţbe pevaju, predali su ih zvu-
čnom dahu ljudskog glasa, koji je jamačno ipak najtopliji
stajski zvukovni materijal koji se moţe zamisliti ...«
»Misliš?«
134
»Kako da ne mislim! Po stajskoj toplini uopšte se ne
moţe uporediti sa bilo kojim anorganskim in-
strumentalnim zvukom.
Ne osvrćem se On
nazad moţe biti apstraktan,
i čuvam taj
se prebrojavanja
ljudski glas, — apstraktni čovek, ako hoćeš. Ali, to je
jedna vrsta apstrakcije otprilike onako kao što je
apstraktno razodenuto telo, — to je skoro pu- dendum.«
Ćutao sam zgranuto. Moje misli su me odvodile
daleko unazad u naš, u njegov ţivot.
»Evo ti«, rekao je, »evo ti tvoje muzike.« (Ljutio me je
njegov način izraţavanja, koji je išao za tim da muziku
podmetne meni, kao da je ona bila više moja nego
njegova stvar.) »Tu ti je ćela, takva je uvek bila. Njena
strogost ili ono što bi mogao nazvati moralizmom njene
forme moraće da posluţi kao izvinjenje za zamamnost
njene duhovne stvarnosti.«
U jednom trenutku osećao sam se starijim, zrelijim.
»U jednom daru ţivota«, odvratio sam, »da ne
kaţem: daru Boţijem, kao što je muzika, ne treba
zlurado isticati antinomije, koje samo svedoče o bo-
gatstvu njenog bića. Nju treba voleti.«
»Misliš li da je ljubav najsnaţniji afekat?« upitao je.
»Znaš li za neki snaţniji?«
»Da, interes.«
»Pod tim podrazumevaš jamačno ljubav kojoj je
oduzeta njena animalna toplma?«
»Sloţimo se oko tog određenja!« nasrne jao se on.
»Laku noć.«
Bili smo ponovo stigli do Leverkinove kuće i on
otvori kapiju pred sobom.
koliko sam listova nagomilao između prethodne rimske brojke i ove koju sam upravo stavio.
Nesreća — nesreća svakako u potpunosti neočekivana — već se dogodila, i bilo bi nekorisno ako
bih se zbog nje upustio u samooptuţivanja i izvinjava- nja. Na pitanje koje postavlja savest nisam
li je mogao izbeći, nije li trebalo da je izbegnem, tako što bih jednostavno svakom pojedinom
Krečmaro- vom predavanju posvetio posebno poglavlje, moram odgovoriti odrečno. Svaka jedinica
koja predstavlja zaseban deo dela treba da ima izvesnu sadrţajnu teţinu, određenu meru značenja
koje doprinosi celini, a tu teţinu, tu meru značenja imaju ova predavanja samo u svojoj ukupnosti
(u meri u kojoj sam o njima referisao) — pojedinim od njih ona ne pripada.
135
Međutim, zašto im ja pridajem takav značaj? Zašto sam se osetio pobuđenim da o njima
govorim s takvom iscrpnošću? Razlog koji me je rukovodio ne navodim prvi put. On se sastoji
jednostavno u tome da je Adrijan tada slušao o ovim stvarima, da su one bile izazov njegovoj
inteligenciji, da su se taloţile u njegovoj duši, a njegovoj uobrazilji pruţale materijal koji bi se
mogao nazvati hranom, ili nadraţajem, budući da je za uobrazilju to jedno isto. Bilo je, dakle,
neophodno da se i čitalac učini svedokom svega toga; jer, nečija biografija se ne moţe napisati,
izgrađivanje nečije duhovne egzistencije se ne moţe ocrtati, a da se onaj o kome se piše ne vrati
nazad, u onaj poloţaj kada je bio učenik, onaj koji osluškuje, uči, kada je bio početnik u ţivotu i u
umetnosti, koji se čas zagleda u ono što je u njegovoj blizini, čas odluta nekud napred, obuzet
slutnjama. Posebno ono što se odnosi na muziku ţelim i nastojim da predočim čitaocu na potpuno
isti onaj način — da ga dovedem u situaciju da je oseti upravo onako — kako se to ukazalo mom
počivšem prijatelju. U tu svrhu, međutim, govori njegovog učitelja su mi se učinili kao sredstvo
koje ne samo da nije za preziranje, već je, štaviše, neophodno potrebno.
Zato, onako u šali, mislim da bi sa onima koji su u poglavlju o predavanjima, bez sumnje
monstruoznom, navukli na sebe krivicu, preskačući i pre- lećući preko njega, trebalo da se postupi
onako kako Lorens Stern postupa sa imaginarnom slušatelj- kom, koja jednom upadicom odaje da
u pojedinim trenucima nije pazila, pa je pisac zbog toga šalje nazad, u jedno ranije poglavlje, kako
bi ispunila praznine u svom epskom znanju. Kasnije, kada se bolje informisala, ova se dama
ponovo pridruţuje pripovedačkoj zajednici i biva dočekana s vedrim pozdravom.
Ovo mi pada na pamet, jer se Adrijan potkraj gimnazije, u vreme, dakle, kada sam ja već bio
136
otišao na univerzitet u Gisen, pod uticajem Vendela Krečmara privatno bavio engleskim jezikom,
predmetom. dakle, koji leţi izvan humanističkog nastavnog područja, te je s velikim zadovoljstvom
čitao Sternove spise, a naročito Šekspirova delà, čiji je organista bio intimni poznavalac i strastveni
pošto- valac. Sekspir i Betoven su zajedno na njegovom duhovnom nebu obrazovali
zvezde-blizance koje sve drugo zasenjuju sjajem, i veoma je voleo da pokazuje svom učeniku
neobične srodnosti i slaganja u stvaralačkim principima i metodima oba ova gorostasa — primer
koliko je mucavčev vaspitni uticaj na mog prijatelja prevazilazio uticaj običnog učitelja klavira. Kao
takav on je imao da mu prenese đeč- je, početne osnove, pa je između ovog i činjenice da ga je on
istovremeno i tako reći uzgred prvi put doveo u dodir s velikim stvarima, da mu je otvorio carstva
svetske knjiţevnosti, da ga je svojim prethodnim izveštajima, koji su budili radoznalost, namamio
u ogromna područja ruskog, engleskog, francuskog romana, da ga je podstakao da se pozabavi
lirikom Selija i Kitsa, Helderlina i Novalisa, da mu je davao da čita Manconija i Getea, Sopenhauera
i Majstora Ekharta, vladalo čudno protivrečje. Kako putem svojih pisama, tako i usmeno, kada bih
za vreme velikog školskog raspusta dolazio kući, saop- štavao mi je Adrijan ova dostignuća i
omogućavao mi da u njima sudelujem, i ja ne ţelim da poreknem da sam, uprkos njegovoj
poznatoj mi brzini i lakoći, s vremena na vreme brinuo, preteranog opterećivanja radi, što su za
njegov mladi sistem ova bez sumnje preuranjena izviđanja svakako bila. Ona su, sumnje nema,
predstavljala opasan, zabrinjavajući dodatak njegovim pripremama za završni ispit, u kojima se
nalazio i o kojima je, naravno, govorio s nipodaštavanjem. Ĉesto je bio bled — i to ne samo u dane
kada bi ga pomračujuće skoli- la nasleđena migrena. Bilo je očevidno da je premalo spavao, jer je
noćne sate koristio za čitanje. Nisam propustio da i Krečmaru priznam svoju zabrinutost i da ga
upitam ne vidi li i on poput mene u Adrijanu prirodu koju u stvarima duha pre treba zadrţavati
nego podstrekivati napred. Ali se muzičar, iako toliko stariji od mene, u potpunosti pokazao kao
pristalica nestrpljive, saznanja gladne omladine, koja samu sebe ne štedi, i uopšte je bio čo- vek na
izvestan idealistički način tvrd i ravnodušan prema telu i njegovom »zdravlju«, koje je smatrao
pravom filistarskom, da ne kaţem: kukavičkom vrednošću.
»Da, dragi prijatelju«, rekao je (a ja izostavljam sve ometajuće činioce, koji su sputavali njegovu
polemiku), »ako ste Vi za zdravlje, duh i umetnost imaju bogami malo šta s tim, ono, štaviše, s tim
stoji u izvesnom kontrastu, a jedni o drugima se svakako nikada nisu mnogo brinuli. Od mene ne-
ćete napraviti čika doktora koji opominje zbog pre- uranjenosti lektire, jer bi ona, naime, za ceo
njegov vek bila preuranjena. Mislim takođe da nema ništa netaktičnije ni brutalnije nego
obdarenoj mladeţi stalno hteti vezivati ruke, pozivajući se na njenu ’nezrelost’, kada je svaka druga
reč ’To još nije za tebe.’ Neka prosudi on sam! Uopšte, sam treba da vidi kako će s tim izaći nakraj.
To da on jedva čeka da se izmigolji iz ljuske ove staronemačke palanke, više je nego razumljivo.«
Eto, dobio sam svoje, a bogme i Kajzersašern. Ljutio sam se, jer sigurno ni ja nisam bio taj koji
deli stanovište čika doktora. Uz to sam video i shvatao veoma dobro da se Krečmar nije
zadovoljavao time da bude učitelj klavira i trener u jednoj specijalnoj tehnici, već da mu se i sama
muzika, taj cilj njegove nastave, činila specijalizacijom u kojoj ćovek kao čovek zakrţljava, ako se
njome bavi jednostrano i bez povezanosti sa drugim oblastima forme, mišljenja i obrazovanja.
I zaista, po svemu što sam bio čuo od Ađrijana, obično bi dobra polovina njegovih časova
klavira u Krečmarovom starinskom sluţbenom stanu kraj katedrale prošla u razgovorima o
filozofiji i pesni- štvu. Uprkos tome, dok sam s njim još bio u školi mogao sam bukvalno iz dana u
dan da pratim kako napreduje. Njegovo poznavanje tastature i tonaliteta, koje je stekao na svoju
ruku, ubrzalo je, naravno, njegove prve korake. Savesno je veţbao skale, ali, koliko ja znam, nije
bila korišćena nijedna klavirska škola, nego mu je Krečmar davao da svira jednostavno sloţene
korale i — ma koliko to čudno zvučalo na klaviru — četvoroglasne Palestrinine psalme, koji su se
sastojali iz čistih akorda, uz poneku harmonsku napetost ili kadencu: uz to, nešto kasnije, male
preluđijume i fugete od Baha, đvogla- sne invencije od istog tog kompozitora, Mocartovu Sonatu
facile, sonate u jednom stavu od Skarlatija. Osim toga, nije mu bilo mrsko da sam za njega piše
male komade, marševe i' igre, delom za jednog svirača, delom za izvođenje u četiri ruke, pri čemu je
ono što je muzički bilo teško bilo u secondo- -deonici, dok je ona prva, koja je bila određena za
učenika, bila sasvim lagana, tako da se ovaj zadovoljavao time što je uzimao učešća, i to igrajući
čak vodeću ulogu, u produkciji koja se kao celina kretala na višem stepenu tehničkog obrazovanja
nego što je to bio onaj na kojem se on nalazio.
Sve u svemu, bilo je u tome nečeg od kneţev- skog vaspitanja, i ja se sećam da sam u jednom
razgovoru s prijateljem, zadirkujući ga, upotrebio tu reč, sećam se, takođe, kako je on pri tom uz
karakterističan kratak smeli okrenuo glavu, kao da nije hteo da je čuje. On je bez sumnje bio
137
zahvalan učitelju za stil u nastavi u kojem se vodilo računa da učenik po svojoj opštoj duhovnoj
razvijenosti ne pripada stupnju koji odgovara dečjem obrazovanju što ga je on, u predmetu kojeg
se tako kasno latio, sticao. Krečmar nije imao ništa protiv i čak je išao naruku tome da ovaj mladić
koji vibrira od pameti i u muzici pohita napred i pozabavi se stvarima koje bi kakav pedantni
mentor strogo zabranjivao kao besmislene. Jer, jedva da je bio upoznao i note, a već je počeo i da
piše i da na hartiji eks- perimentiše sa akordima. Bila ga je obuzela manija neprestanog izmišljanja
muzičkih problema koje je onda rešavao kao šahovske zadatke; ta manija je mogla uliti
zabrinutost, jer od toga nije bila daleko opasnost da on ovo smišljanje i savlađivanje tehničkih
teškoća uzme već kao komponovanje. Tako je provodio sate i sate u pokušajima da na što je mo-
guće manjem prostoru poveţe akorde koji su zajedno sadrţavali sve tonove hromatske lestvice, i to
tako da akordi ne budu hromatski pomereni i da se u povezivanju ne javljaju rapavosti. Ili je uţivao
u tome da konstruiše veoma jake disonance i da pronalazi za njih sva moguća rešenja, koja, me-
đutim, upravo zato što je akord sadrţao tako mnogo oprečnih tonova, nisu imala veze jedno s
drugim, tako da je onaj gorki zvuk, kao kakav čarobnjački pečat, uspostavljao veze između
najudaljenijih zvukova i tonaliteta.
Jednog dana Krečmaru je, na njegovu radost, početnik, koji je tek savlađivao nauk o
harmoniji, došao sa otkrićem dvostrukog kontrapunkta, koje je sam načinio. Hoću da kaţem: on
mu je dao da pročita dva simultana glasa, od kojih je svaki mogao da bude kako viši tako i niţi glas,
pa su, dakle, bili za- menljivi. »Ako dokučiš i trostruki«, rekao je Kreč- mar, »zadrţi ga za sebe. Neću
ništa da znam o tvojim prenagljivanjima.«
Mnogo toga je on zadrţavao za sebe i dopuštao je u najboljem slučaju samo meni, u

opuštenijim trenucima, da uzmem učešća u njegovim spekulacijama, u njegovom udubljivanju
posebno u problem jedinstva, zamenljivosti, identičnosti horizontale i vertikale. Uskoro je on
posedovao u mojim očima zastrašujuću gotovost da izmišlja melodijske linije, čiji tonovi su se
mogli redati jedan iznad drugog, činiti simultanim, prelamati u sloţene harmonije, — i obrnuto,
gotovost da napravi višetonske akorde koji su se mogli razviti u melodijsku horizontalu.
U školskom dvorištu, između časa grčkog i časa trigonometrije, govorio bi mi on tako, naslo-
njen na izbočinu zida od gleđosane opeke, o tim magičnim zbivanjima u časovima svoje dokolice: o
preobraćanju intervala u akord, koje ga je zaokupljalo kao ništa drugo, horizontalnog u vertikalno,
dakle, onog što sledi jedno za drugim u vremenu u ono istovremeno. Istovremenost, tvrdio je, jeste
ono što je pri tom u stvari primarno, jer sam ton je, sa svojim bliţim i udaljenijim višim tonovima,
akord, a skala samo analitičko razlaganje zvuka u horizontalni red.
»Ali sa pravim akordom, koji se sastoji iz više tonova, posredi je ipak nešto drugo. Akord hoće
da bude vođen dalje, a čim si ga poveo dalje, čim ga prevedeš u drugi akord, svaki njegov sastavni
deo postaje glas. Mislim da u akordskom povezivanju tonova nikad ne treba videti nešto drugo do-
li rezultat kretanja glasova, a u tonu koji gradi akord valja odati počast glasu, — akordu, međutim,
počast n e t r e b a odavati, već ga valja prezirati kao subjektivno-samovoljan, sve dok ne bude u stanju
da se legitimiše u toku vođenja glasa, a to će reći: polifonijski. Akord nije harmonijsko sredstvo za
uţivanje, već je on polifonija u sebi samoj, a tonovi koji ga čine su glasovi. Međutim, ja tvrdim: oni
su to utoliko više i utoliko neđvosmisleniji je polifoni karakter akorda, ukoliko je on disonantni- ji.
Disonanca je mera stepena njegovog polifonijskog dostojanstva. Sto je disonantnost nekog akorda
snaţnija, što god je u njemu više na diferenciran način delotvornih tonova, koji međusobno
odudaraju, to je on više polifon i to izrazitije svaki pojedini ton već u istovremenosti sazvučja nosi
pečat glasa.
Gledao sam ga poduţe, humoristički-fatalno klimajući glavom.
»Moţeš daleko dogurati«, rekao sam napokon.
»Ja?« odvratio je, okrećući se na onaj svoj način. »Pa ja govorim o muzici, ne o sebi — to je ma-
la razlika.«
Drţao je veoma mnogo do ove razlike i govorio je o muzici samo kao o nekoj stranoj sili, čudes-
nom fenomenu, sa kojim on lično, međutim, nema dodira, govorio je o njoj kritički distancirano i
donekle s visine, ali je govorio, a imao je za to i sve više materijala, kad se u tim godinama,
138
poslednjoj godini koju sam s njim proveo u školi i za prvih mojih studentskih semestara, rapidno
proširilo njegovo muzičko iskustvo, njegovo poznavanje svetske muzičke literature, tako da je,
sasvim razumljivo, razmak između onog što je poznavao i onog što je mogao davao onom
razlikovanju, koje je on tako naglašavao, neku vrstu očiglednosti. Jer, dok se on kao pijanista
okušavao na komadima poput Šuma- novih »Dečjih scena« i obeju Betovenovih malih sonata, opus
49, a kao učenik, koji se poučava u muzici, vrlo dobro harmonizovao teme korala, i to tako da tema
ulegne u sredinu akorda, sticao je velikom brzinom, pa donekle i prenagljeno i preopterećujući se,
doduše nekoherentan, no što se pojedinosti tiče intenzivan pregled predklasične, klasične,
romantične i poznoromantično-moderne produkcije — naravno, Krečmarovim posredstvom, koji je
sam i odveć bio zaljubljen u sve — ama baš sve — što je bilo stvoreno u tonovima, a da ne bi izgarao
od ţelje da učenika, koji je umeo da sluša kao što je to umeo Adrijan, uvede u taj svet pun oblika,
neiscrpno bogat stilovima, nacionalnim osobenostima, tradicionalnim vrednostima i draţima
pojedinih ličnosti, istorijskim i individualnim menama ideala lepote: uvede svirajući na klaviru,
razume se, — čitavi časovi određeni za nastavu, i to časovi koji bi bezbriţno bili produţavani, pro-
ticali su jednostavno u tome što je Krečmar svirao pred mladićem, zakačinjući pri tom i ovo i ono,
i peto i pedeseto, vičući usred sviranja, komentari- šući, karakterišući, kako nam je već poznato sa
njegovih »opštekorisnih« predavanja — čuti nekog da svira primamljivije, upečatljivije i poučnije
stvarno nije bilo moguće.
Jedva da je potrebno ukazivati na okolnost da su stanovnici Kajzersašerna izvanredno retko

imali prilike da slušaju muziku. Zanemarim li kamer- no muziciranje kod Nikolausa Leverkina i
koncerte na orguljama u katedrali, mi praktično za to i nismo imali prilike, jer bi u naš gradić neki
putujući virtuoz ili inostrani orkestar zalutao tek veoma, veoma retko. Tu je onda uskočio Krečmar
i svojim ţivahnim sviranjem taţio je, makar to bilo samo privremeno i u nagoveštaju, obrazovni
prohtev moga prijatelja, prohtev delom nesvestan, delom takav da ga ovaj nije hteo priznati — i to
tako izdašno da mi dođe da to opišem kao silovite talase muzičkog doţivljavanja koji su tada
preplavljivali njegovu mladu receptivnost. Potom su došle godine poricanja i pretvaranja, kada
je primao u sebe mnogo manje muzike nego onda, premda su mu se pruţale daleko povoljnije
prilike za to.
Sasvim prirodno, počelo je time što mu je učitelj na delima Klementija, Mocarta i Haj dna de-
monstrirao od čega je sačinjena sonata. Ali, nije potrajalo dugo, a on je sa nje prešao na
orkestarsku sonatu, simfoniju, i izvodio je onda, u klavirskoj apstrakciji, pred učenikom koji je
slušao, koji je skupljenih obrva i rastvorenih usana posmatrao, različite vremenom i ličnošću
određene promene ovog najbogatijeg pojavnog oblika apsolutnog zvukovnog stvaralaštva, oblika
koji na načine koliko je samo moguće višestruko govori čulima i duhu, svirao mu je
instrumentalna delà Bramsa i Brukne- ra, Šuberta, Roberta Sumana, a od novih i najnovijih
ubacio bi tu i tamo poneko delo Ĉajkovskog, Borodina i Rimskog-Korsakova, Antonjina Dvorţa- ka,
Berlioza, Sezara Franka i Sabrijea, pri čemu je glasnim objašnjenjima neprestano podsticao
njegovu uobrazilju da orkestralno oţivi pijanističku senku: »Ĉelo-kantilena!« uzvikivao je. »Ovo
morate zamisliti razvučeno! Fagot-solo! A uz to flauta pravi ove fijoriture! Udarci bubnjeva! To su
tromboni! Ovde uskaču violine! Pratite u partituri! Ispuštam malu trubu-fanfaru, imam samo dve
ruke!«
Ĉinio je što je mogao sa te dve ruke i priključivao se često pesmom svog glasa, krešteći i grak-
ćući, ali sasvim podnošljivo, štaviše, sa unutarnje muzikalnosti i entuzijastičke tačnosti izraza —
ushi- ćujuće. Skačući s predmeta na predmet, upoređu- jući jedan predmet s drugim, dolazio je na
svakakve teme, na peto i na pedeseto, i to, prvo, jer je u glavi imao bezbroj stvari, pa mu je,
zadrţavajući se na jednoj, padala na pamet druga, no onda, međutim, naročito zbog toga jer je
strasno voleo da upo- ređuje, da otkriva odnose, da dokazuje uticaje, da razgolićuje izukrštane
veze u kulturi. Njega je ra-
139
dovalo, pa se satima i satima zadrţavao na tome, da duhu svog učenika pribliţi i učini
prepoznatljivim kako su Francuzi delovali na Ruse, Italijani na Nemce, Nemci na Francuze.
Govorio mu je šta je Guno preuzeo od Šumana, šta Sezar Frank od Lista, kako se Debisi oslanjao
na Musorkskog i gde su d’Indy i Sabrije vagnerizirali. Pokazati kako okolnost da je neko s nekim
savremenik uspostavlja uzajamne odnose, između priroda tako različitih kao što su Cajkovski i
Brams, i to je spadalo u ove razgovore učitelja i učenika. On mu je izvodio mesta iz déla jednoga,
koja su isto tako mogla biti i kod onog drugog. Na Bramsu, koga je on veoma visoko cenio,
demonstrirao mu je uspostavljanje veza sa arhaičnim, sa starim crkvenim tonalitetima, i kako taj
asketski elemenat postaje kod njega sredstvo nekog tmurnog bogatstva i mračnog obilja. Skrenuo
je paţnju svom učeniku kako se u ovoj vrsti romantike glasovno načelo, uz primetno pozivanje na
Ba- ha, ozbiljno suprotstavlja modulatorno-koloristič- kom načelu i potiskuje ga u pozadinu.
Međutim, istinska samostalnost glasova, istinska polifonija to svakako ipak nije, već i kod Baha
ona to nije bila; kod njega se, doduše, nalaze baštinjena kontrapunkt- ska umeća iz vremena
vokalne muzike, ali on je po krvi ipak bio harmoničar i ništa drugo, —- već kao čovek temperiranog
klavira bio je to, kao tvorac te pretpostavke svekolike novije harmonijske umetnosti modulacije, a
njegov harmonijski kontrapunkt sa starim vokalnim višeglasjem nema više veze nego Henđlov
akordski al fresco.
Eto, upravo ovakve su bile izjave na koje bi Adrijan posebno načuljio uši. U razgovoru sa mnom
izricao bi on svoje zamerke.
»Bahov problem«, rekao je, »glasio je ovako: ’Kako je moguća harmonijski smislena polifonija?’
Kod ovih novijih pitanja se postavlja nešto drugačije. Ono bi tu pre bilo: ’Kako je moguća harmo-
145
10 Doktor Faustus I
nija koja stvara privid polifonije?’ Ĉudno, to ličf na lošu savest homofone muzike pred polifonom.«
Da ga je to što je toliko slušao o ovim stvarima* podstaklo da ţivo čita partiture, koje je delom
pozajmljivao privatno, od svog učitelja, delom pak iz Gradske biblioteke, nije potrebno ni da
kaţem. Ja sam ga često zaticao u takvim proučavanjima, a i u tome kako se bavi pismenom
instrumentacijom nekog dela. Obaveštenja o obimu registra pojedinih orkestarskih instrumenata
(obaveštenja koja, uostalom, jedva da su bila potrebna posinku trgovca instrumentima) bila su,
naime, uključena u nastavu, i Krečmar je počeo da mu zadaje da orkestrira kraće klasične muzičke
komade, pojedine klavirske stavove kod Šuberta i Betovena, a takođe da instrumentira klavirsku
pratnju pesama: radovi za veţbu na kojima mu je on pokazivao šta su im slabosti i pogrešni
zvukovni zahvati i ispravljao ih. U to vreme pada prvo Adrijanovo poznanstvo sa slavnom
kulturom nemačke umetničke pesme, koja se posle snošljivo suvoparnih predigri divno razvila kod
Šuberta, da bi onda kod Šumana, Roberta Franca, Bram- sa, Kuga Volfa i Malera slavila svoje
trijumfe, s obzirom na druge nacije sasvim neuporedljive. Prekrasan susret! Bio sam srećan što
sam mogao da mu prisustvujem, što sam u njemu mogao da sudelujem. Biser i čudo poput
Šumanove »Noći mesecom obasjane« i ljupka osećajnost njene pratnje u sekundama; druge
kompozicije na Ajhendorfove stihove od istog majstora, kao što je onaj komad što priziva sve
romantične opasnosti i pretnje duši, i koji se završava strašno moralnom opomenom: »Ĉuvaj se!
Budan i bodar budi!«; otkriće i pogodak poput Mendelsonovog »Na krilima pesme«, nadahnuće
muzičara kojeg je Adrijan imao običaj da istakne preda mnom, označujući ga kao metrički
najbogatijeg od svih — kakvi predmeti za plodan razgovori Kod Bramsa, kompozitora pesama, moj
prijatelj je iznad svega cenio na svoj način strogu i novu sti- 1 izaći ju »Ĉetiri ozbiljne pesme«, na
tekstove iz Biblije, naročito religioznu lepotu one »O, smrti, gorka li si«. Subertovog vazda
neprozirnog genija, kojeg se dotakla smrt, traţio je on, međutim, najradije tamo gde ovaj izvesnoj
samo napola određenoj, ali neotklonjivoj usamljeničkoj kobi pomaţe da dođe do najvišeg izraza,
kao u veličanstveno svojeglavoj pesmi »Dolazim sa planina« Šmita od Libeka i u onoj »Sta
izbegavam na putu, kojim drugi putnik gre« iz »Zimskog putovanja«, sa početkom strofe koji se
svakako zaseca u srce:
Ništa ne učinih ja,
Da od ljudi trpim stra’ —
Ove reči, zajedno sa onima koje slede:
Kakav ludi prohtev to Tera mene u pustinju?
čuo sam ga kako izgovara, naznačujući melodijsku dikciju, i video na svoje zaprepašćenje, koje još
pamtim, kako mu pri tom na oči naviru suze.
Samo se po sebi razume da je njegova instrumentacija patila od nedostatka čulnog iskustva,

pa se Krečmar postarao da tome nađe leka. O Miholj- danu i o Boţiću, putovao je on za raspust s
njim (dobivši stričevo odobrenje) u obliţnje gradove, u kojima su se izvodile opere ili odrţavali
koncerti: u Merzeburg, u Erfurt, čak u Vajmar, kako bi čuo i zvukovno ostvarenje onoga što je do
tada bio primio samo u izvodu, a u najboljem slučaju pregledao kao notni rukopis. Tako je mogao
da unese u svoju dušu detinje svečanu ezoteriju »Ĉarobne frule«; preteču ljupkost »Figara«;
demoniju dubokih klarineta u Veberovoj slavom ovenčanoj operi o čarobnom strelcu; srodne likove
bolno tmurne prog- nanosti, kao što su Hans Hajling i Ukleti Holanđa- nin, napokon uzvišenu
humanost i bratstvo »Fide-
146
lija« sa velikom uvertirom u C , koja se svira pre završne slike. I upravo mu je ona bila to što mu
je, videlo se, od svega što je dodirnulo njegovu mladu prijemčivost, najviše imponovalo i najvećma
ga zaokupljalo. Danima posle one večeri' provedene na strani nosio je on partituru »broja 3« i čitao
je gde god bi stao, kud god bi pošao.
»Dragi prijatelju«, rekao je, »verovatno se nije čekalo na mene da to utvrdim, ali to je savršen
muzički komad! Klasicizam, — da; nije rafiniran ni u jednom potezu, ali je veliki. Ne kaţem:
nerafiniran — j e r je veliki, budući da postoji i rafinirana veličina, ali ona je u osnovi mnogo
familijar- nija. Kaţi, šta misliš o veličini? Mislim da se javlja nešto nelagodno kad se s njom stoji oči
u oči, to je provera hrabrosti — naime, moţe li se zaista izdrţati taj pogled? Ĉovek ga ne izdrţava,
on je njim prikovan. Dozvoli da ti kaţem kako sam sve više i više sklon da priznam da u toj vašoj
muzici ima nečeg već sasvim neobičnog. Ispoljavanje najviše đelotvorne snage — sve više doli
apstraktno, ali bez predmeta, delotvorna snaga u čistom prostoru, u jasnom eteru — gde se to
ovako nešto još jednom javlja u svemiru! Mi Nemci smo preuzeli iz filozofije izraz ’an sich’, ’po sebi’,
i upotrebljavamo ga svaki dan, ne misleći pri tom mnogo na metafiziku. Ali ovde imaš to, ovakva
muzika je delotvorna snaga po sebi, delotvorna snaga sama, ali ne kao ideja, već u svojoj
stvarnosti. Skrećem ti paţnju da je to skoro definicija Boga. Imitatio Dei — mene čudi da to nije
zabranjeno. U najmanju ruku to je sumnjivo — hoću time samo da kaţem »razmišljanja vredno«1.
Vidi: najenergičniji, najpromenljivi- ji, najnapetiji sled zbivanja, pokreta, koji je samo u vremenu,
koji se sastoji samo od raščlanjavanja vremena, ispunjavanja vremena, njegove organizacije: na
ponovljeni znak trube spolja doveden tamo
1 »Bedenklich« ima oba značenja, »sumnjivo« i »vredno razmišljanja« (bedenkensiuert«). — Prim. prev.
143
negđe do onog što je konkretno delatno. Sve je to do najviše mere atrueno i uzvišeno, urađeno
s puno duha, a nekako trezveno, takođe i na »lepim« mestima, — ni uskiptelo, ni preterano u
svojoj krasoti, koloristički ne jako uzbudljivo, već upravo majstorski, da se izreći ne moţe. Kako je
sve to sačinjenoj s kakvom veštinom, na koji način je postavljeno, kako se ide ka temi i kako se ona
napušta, razrešava, kako se samo u razrešenju priprema nova tema i kako je plodna figura koja
ispunjava međuprostor, tako da nema nijednog slobodnog mesta ili takvog koje odaje posustalost,
kako se ritam gip- ko uključuje u promene, stupnjevito raste, prihvata ono što dotiče s raznih
strana, silovito buja i provaljuje u burni trijumf, trijumf sám, trijumf ’po sebi’ — ne bih to nazvao
lepim, reč lepota mi je uvek bila nekako odurna, njeno je lice tako glupo, a kad je izgovaraju, ljudi
u duši osećaju nešto gnji- lo, u njima se budi poţuda. Ali, to je d o b r o , ekstremno dobro, bolje ne bi
moglo da bude, bolje moţda ne bi smelo da bude . ..«
Tako je govorio. Bio je to način izraţavanja koji je svojom mešavinom intelektualne

samokontro- le i lake grozničavosti delovao na mene neopisivo dirljivo: dirljivo, jer je ono što je u
tome bilo grozničavo i sám on primećivao i zbog njega negodovao; gadilo bi mu se kad bi postao
svestan tremola u svom još dečački krtom glasu, pa bi se, crve- neći, okretao.
Moćan mlaz muzičkih spoznaja prodro mu je tada, uz njegovo uzrujano učešće, u ţivot, da bi
onda za niz godina, bar prividno, došlo do zastoja.
X
Dok je trajala njegova poslednja školska godina, počeo je Leverkin, kao maturant, da uči
hebrejski,
149
što nije bilo obavezno i što ja nisam ni činio, čime je odao pravac u kojem su se kretali njegovi
planovi što se poziva tiče. »Ispostavilo se« (i ja namerno ponavljam ovaj izraz koji sam upotrebio
govoreći o onom trenutku kada mi je jednom rečju koja mu se omakla otkrio svoj unutarnji
religiozni ţivot) — ispostavilo se da je hteo da studira teologiju. Blizina završnog ispita zahtevala je
odluku, izbor fakulteta, i on je izjavio da je svoj izbor izvršio: izjavio je to odgovarajući na pitanje
svog strica, koji je podigao obrve i rekao »bravo!«, izjavio je to spontano svojim roditeljima u
Buhelu, kojima se to još više dopalo, a meni je to objavio još ranije, pri čemu se iz njegove izjave
naziralo da on taj studij ne shvata kao pripremu za praktičnu crkvenu ili dušebriţničku sluţbu,
već za akademsku karijeru.
To je za mene valjalo da bude neka vrsta umirenja, i bila je, jer mi je pomisao na njega kao na
kandidata za sluţbu propovednika, glavnog pastora ili već i konzistorijalnog savetnika i generalnog
superintendanta bila u najvećem stepenu neprijatna. Da je barem bio katolik, kao što smo to bili
mi! Njegov uspon stepenicama hijerarhije ka crkvenom velikodostojniku, koji se lako moţe
zamisliti, izgledao bi mi tada kao srećnija, primerenija perspektiva. Ali, sama odluka da za poziv
odabere bogosloviju bila je za mene nešto poput šoka, i verujem da sam promenio boju kad mi ju
je on otkrio. Zašto? Teško da bih umeo reći koju je on to drugu odluku trebalo da donese. U stvari
mi se činilo da ništa nije dovoljno dobro za njega; to će reći: građanska, empirijska strana bilo koje
vrste zanimanja nikako mi se nije činila dostojnom njega i zalud sam, vazda oko sebe traţio takvu
vrstu posla pri čijem bih praktičnom, redovnom profesionalnom obav*- ljanju mogao istinski da ga
zamislim. Ambicioznost koju sam u pogledu njega gajio, bila je apsolutna, pa ipak, noge su mi se
odsecale od straha kad sam u video — uviđeo veoma jasno — da je
on, sa svoje strane, takav izbor izvršio iz oholosti.
Od prilike do prilike mi smo se, dabome, slagali jedan s drugim u tome, ili tačnlje: priključivali
smo se često zastupanom gledištu, da je filozofija ■kraljica svih nauka. Ona, ustanovili smo,
zauzima među njima otprilike ono mesto koje orgulje zauzimaju među instrumentima. Ona ima
pregled nad ■njima, duhovno ih saţima, uređuje i prečišćava rezultate na svim poljima istraţivanja
u sliku sveta, u nadmoćnu i merodavnu sintezu, koja raskriva smisao ţivota, i, sagledajući poloţaj
čoveka u kosmosu daje mu određenje. Moja razmišljanja o budućnosti •moga prijatelja, o nekom
»pozivu« za njega, odvodila su me uvek u ovakve predstave. Njegovo stremljenje na više strana,
koliko god da me je plašilo što se njegovog zdravlja tiče, njegova kritičkim komentarima praćena
silovita teţnja da saznaje, opravdavali su ovakve snove. Ono najuniverzalnije, egzistencijalni oblik
suverenog polihistora i svetskog mudraca, ukazivalo mi se kao ono što je upravo za njega, i — dalje
me moja uobrazilja nije vodila. Sada sam imao da iskusim da je on sa svoje strane, u tišini, bio
otišao dalje, da je potajno, ne odajući to, naravno, nikakvim znakom — svoju odluku saop- štio je,
naime, vrlo mirnim, neupadljivim recima — premašio i postideo moje prijateljsko častoljubije.
Ako je već do toga, postoji zaista jedna disciplina u kojoj i sama kraljica filozofija postaje slu-
ţavka, pomoćna nauka, »sporedni predmet« akademski govoreći, a to je teologija. Tamo gde se
ljubav prema mudrosti uzdiţe do viđenja najvišeg bića, praizvora bivstva, do učenja o Bogu i
boţanskim stvarima, tu je, moglo bi se reći, dostignut vrhunac naučnog dostojanstva, najviša i
najotmenija sfera saznanja, vrh mišljenja; nadahnutom intelektu je tu postavljena njegova
najuzvišenija meta. Najuz- višenija, jer ovde profane nauke, na primer moja sopstvena, filologija, a
sa njom istorija i druge, postaju pukim oruđem u sluţbi saznavanja svetog — a, opet, i cilj kojem
valja teţiti u najdubljoj poniznosti, jer je on, po recima Pisma, »viši ođ svakog uma«, i duh ljudski se
pri tom vezuje poboţnije, većma vernički, od svega što kao vezu inače dosuđuje bilo koje učeno
ograničavanje na struku.
Ovo mi se vrzmalo po pameti kada mi je Adri- jan saopštio svoju odluku. Da ju je on doneo
povo- deći se za instinktom odgajanja vlastite duše, naime za zahtevom da se njegov hladni i
svestrani, superiornošću razmaţeni intelekt, koji sve lako shvata, u onom religioznom omeđi i da
se pogruţi pred njim, ja bih se sa tim sloţio. To ne bi samo smirilo moju potajno vazda ţivu,
neodređenu brigu za njega, to bi me takođe duboko dirnulo; sacrificium intellectus, nuţan ukoliko
se ţeli kontemplativno saznanje drugog sveta, mora biti ocenjen kao utoliko viši', ukoliko je jači
intelekt koji se na ţrtvu prinosi. — Međutim, ja u osnovi u skrušenost moga prijatelja nisam
verovao. Verovao sam u njegovu gordost, kojom sam se ja sa svoje strane gordio, i u osnovi nisam
mogao sumnjati da je ona, ta gordost, bila izvor njegove odluke. Otud mešavina radosti i zebnje,
150
strah koji me je podišao prilikom saopšta- vanja odluke.
On je video moju zbunjenost i činilo se da je pripisuje pomisli na nekog trećeg, na svog učitelja
muzike.
»Sigurno misliš kako će Krečmar biti razočaran«, rekao je. »Znam ja dobro da bi on ţeleo da se
sav predam polihimniji'. Ĉudno je to da ljudi vazda hoće da te odvuku na svoj put. Svakome ne
moţeš udovoljiti. Ali, ja ću mu skrenuti paţnju na to da muzika preko liturgije i njene povesti
snaţno zadire u područje teološkog, čak većma praktično i većma umetnički nego u područje
matematičko- , -fizikalno, u akustiku.«
Obelodanjujući nameru da evo kaţe Krečma- ru, rekao je on to u stvari meni, kao što sam dob-
151
ro primetio, i, ostavši sam sa sobom, premetao sam to više puta po mislima. Sigurno, u odnosu
prema nauci o Bogu i sluţbi Boţijoj, zadobijale su kako svetovne nauke, tako i umetnosti,
zadobijala je upravo muzika, karakter nečega što sluţi, karakter pomoćnog sredstva, a ova misao
je bila u vezi sa izvesnim diskusijama koje smo vodili o sudbini umetnosti, sudbini koja joj je, s
jedne strane, donela velike koristi, ali je, s druge strane, bila za nju melan- holično opterećujuća, o
emancipaciji umetnosti ođ kulta, o njenom kulturnom posvetovljenju. Bilo mi je potpuno jasno:
ţelja da muziku za sebe lično, u perspektivi svog poziva, spusti tamo gde je bila nekad, u
vremenima po njegovom mišljenju sreć- nim, uvučena u savez sa kultom, sauticala je na izbor
poziva. Kao i profane istraţivačke discipline, tako je on hteo da vidi i muziku natkriljenu onom
sferom kojoj se i sam posvećivao kao adept, i meni je i nehotično, kao čulno uprizorenje njegovog
mišljenja, pred oči iskrsavala neka vrsta barokne slike, neki ogroman islikan oltar, na kojem sve
Umetnosti i Nauke oboţavanoj Bogosloviji ukazuju poštovanje u poniznom, za to podobnom stavu.
Adrijan se naglas smejao mojoj viziji, kada sam mu o njoj pričao. On je tada bio izvrsno
raspoloţen, na šalu veoma spreman — stvar razumljiva; zar trenutak u kojem nam niču krila i rudi
sloboda, kad se za nama zatvore školske dveri, gradska čau- ra, u kojoj smo odgajeni, se raspukne
i svet nam leţi otvoren, kao na dlanu, zar taj trenutak nije naj- srećniji ili, svakako, ispunjen u
svem našem ţivotu najuzbudljivijim očekivanjima? Praveći svoje muzičke izlete sa Vendelom
Krečmarom u veće susedne gradove, Adrijan je nekoliko puta ukus spoljaš- njeg sveta okusio
unapred; a sad je došao trenutak da ga Kajzersašern, taj grad veštica i luđaka, magacina s
instrumentima i s carevim grobom u katedrali, konačno pusti, tako da će on samo još kao po-
setilac, smešeći se kao čovek koji poznaje i nešto drugo, ponovo prolaziti njegovim ulicama.
A je li bilo tako? Je li mu Kajzersašern ikada dao slobodu? Nije li ga on nosio sa sobom ma

kuda da je išao i bio određivan njim uvek kada god je mislio da odlučuje sam? Šta je sloboda!
Slobodno je samo ono prema čemu je čovek ravnodušan. Ono što je karakteristično nije nikad
slobodno, ono je ţigosano, determinisano i vezano. Zar nije »Kajzersašern« bio taj koji je govorio iz
odluke mog prijatelja da studira teologiju? Adrijan Leverkin i ovaj grad — sigurno, iz tog dvoga
zajedno proizlazila je teologija; naknadno sam se pitao šta li sam to drugo i očekivao. On se kasnije
posvetio komponovanju. Ali, ako je ta muzika koju je pisao bila veoma smela, znači li to moţebiti
da je ona bila »slobodna« muzika, muzika celog sveta? To ona nije bila. Bila je to muzika nekog ko
nikada nije umakao, do u najtajniji genijalno-skurilni preplet, u svakom skriveno dubinskom
zvuku i dahu, odatle izašlom, karakteristična muzika, muzika Kajzersašerna. —
Bio je, velim, vrlo dobre volje u to vreme, a kako i da ne bude! Oslobođen usmenog ispita, s ob-
zirom na zrelost svojih pismenih radova, sa zahvalnošću na svekolikoj podršci oprostio se on od
svojih učitelja, kod kojih je respekt pred fakultetom koji je izabrao bio potisnuo potajnu uvređenost
što ju je kod njih vazda budilo njegovo nipodaštavajuće odsustvo naprezanja. No, i pored toga,
dostojanstveni direktor »Učene škole braće zajedničkog ţivota«, Po- meranac imenom dr Štojentin,
koji mu je bio profesor grčkog, srednjovekovnog nemačkog i hebrejskog, nije propustio da mu
prilikom privatne oproštajne audijencije uputi reč opomene u tom pravcu.
»Vale«, rekao mu je, »i Bog s Vama, Leverkine! — Ovaj mi blagoslov dolazi od srca i osećam, bili
Vi sad tog mišljenja ili ne, da bi Vam mogao ustrfe- bati. Vi ste čovek bogato obdaren i Vi to znate
— kako i ne biste znali? Vi znate i to da Vam je te darove poverio Onaj tamo gore, od koga sve
dolazi, jer njemu hoćete i da ih prinesete. Imate pravo: prirodne zasluge su Boţije zasluge, što ih je
on stekao za nas, ne naše sopstvene. Njegov protivnik, i sam dospevši u klopku sa svoje oholosti,
jeste onaj koji nastoji da nas navede da to zaboravimo. Zao je to gost i lav što riče, koji ide i traţi
koga će proţ- derati. Vi ste jedan od onih koji ima dosta razloga da bude na oprezu pred njegovim
smicalicama. Ovo što govorim je kompliment za Vas, naime onome što ste po Boţjoj volji. Budite to,
dragi prijatelju, s poniznošću, ne u prkosu i razmetljivo; i drţite na umu da je samodovoljnost isto
što i otpadništvo i nezahvalnost prema onome koji daruje svaku milost!«
Tako valjani školnik, pod kojim sam još i ja, kasnije, vršio u gimnaziji nastavničku duţnost.
Ad- rijan mi je sa smeškom saopštio ovaj razgovor na jednoj od mnogih šetnji po polju i šumi, koje
smo onda o Uskrsu preduzimali sa buhelskog imanja. Tamo je on, naime, posle mature provodio
nekoliko slobodnih nedelja, pa su njegovi dobri roditelji pozvali u goste i mene, da mu pravim
društvo. Dobro se sećam razgovora koji smo onda, tumarajući, vodili o Stojentinovim recima
opomene, naročito o izrazu »prirodne zasluge«, kojim se posluţio u svom govoru propraćenom
152.
stiskom ruke. Adrijan je dokazivao da ga je on preuzeo od Getea, koji ga je često upotrebljavao ili je
neretko govorio i o »urođenim zaslugama«, nastojeći da tim paradoksalnim povezivanjem oduzme
reči »zasluga« njen moralni karakter i da, obrnuto, ono prirodno-urođeno uzvisi do zasluge
izvan-moralno aristokratske. Zato se on okretao protiv zahteva da se bude skroman, koji po
njegovom mišljenju uvek dolazi od strane onih koji su od prirode prikraćeni, te je izjavio: »Samo su
lupeţi skromni.« Direktor Štojentin, međutim, upotrebio je Geteovu reč više u Silerovom duhu,
koji je sve polagao na slobodu, i koji je zbog toga razlikovao talenat i ličnu zaslugu, a zaslugu i
sreću, koje
Gete vidi kao nedeljivo pi'epletene, jednu od druge oštro razdvajao. To, rekao je, čini i direktor,
nazivajući prirodu Bogom i označavajući urođene talente kao Boţije zasluge za nas, koje nam valja
nositi s poniznošću.
»Nemci«, rekao je novopečeni student, drţeći vlat trave u ustima, »misle na način nedozvoljeno
kombinatoričan i kreću se u tome po dva koloseka; oni bi uvek hteli da imaju i' jedno i drugo, da
imaju sve. U stanju su da u velikim ličnostima odvaţno is- polje antitetička načela mišljenja i
postojanja. Međutim, onda sve pomešaju, ono u šta se utisnuo jedan smisao oni upotrebljavaju u
onom drugom, sve pobrkaju i misle da mogu da nabiju pod isti šešir slobodu i otmenost, idealizam
i prirodnost deteta. Međutim, to verovatno nije moguće.
»Oni upravo obe te stvari i imaju u sebi«, odvratio sam ja, »jer se to inače ne bi moglo ni ispo-
ljiti u onoj dvojici. Bogat narod.«
»Konfuzan narod«, ostajao je on pri svome, »i za druge narode zbunjujući.«
Uostalom, tih ničim opterećenih nedelja na selu retko smo filozofirali na ovaj način. Sve u
svemu bio je on tada više raspoloţen za smeli i budalaštine nego za metafizičke razgovore. Već sam
ranije upozorio na njegov smisao za komično, njegovu ţelju za njim i njegovu sklonost da se smeje,
štaviše, da se smeje do suza, i preneo bih pogrešnu sliku o njemu ako čitalac ne bi bio u stanju da
sjedini s njim i takvu raspuštenost. Ne bih govorio o humoru; ta reč zvuči za moje uho odveć
lagodno i odme- reno da bi odgovarala njemu. Njegova spremnost na smeh bila je, naprotiv, tako se
činilo, neka vrsta pribeţišta i neko pomalo orgijastičko, meni nikad baš milo i prijatno
olabavljivanje ţivotne strogosti, koja je proizvod izvanrednih darova. Da se ovoj spremnosti otpuste
sve kočnice sada je pruţalo priliku osvrtanje na okončano vreme školovanja, na smešne tipove
nastavnika i učenika koji su išli s
153
nama u školu, čemu su sledila sećanja na poslednje doţivljaje vezane za obrazovanje, na
operska izvođenja po ne baš prevelikim gradovima, u čijoj ■empiriji nije moglo da ne bude
burlesknih primesa, koje svetom ţaru otelovljenog delà nisu nanosile štete. Tako je trbušasti,
iksonogi kralj Hajnrih u »Loengrinu« sluţio kao predmet sprdnje, sa sve svojom okruglom, crnom
rupom od usta posred brade što je: ličila na ćebe za zamotavanje nogu, odakle je izvirao njegov
treštavi bas. Adrijan bi se nad njim zacenjivao od smeha— a to je samo jedan primer, moţda
previše konkretan, za povode njegovoj omam- ljenosti smehom. Ĉesto su oni bili daleko bespred-
metni] i, čista budalaština, i ja priznajem da mi je uvek. pričinjavalo izvesnu teškoću da mu pri tom
sekundiram. Smeli ja ne volim baš naročito i uvek kad bi mu se prepustio bivao sam prisiljen da
mislim na priču, koju sam i poznavao samo po tome kako mi ju je on preneo. Poticala je iz
Avgustino- vog spisa »De civitate Dei« i govorila je o tome da je Ham, sin Nojev i otac Zoroastra,
čarobnjak, bio jedini čovek koji se smejao prilikom svog rođenja, što se moglo dogoditi samo
đavoljom pomoći. To je za mene postalo nešto što u svakoj pojedinoj prilici izranja kao stvar koje se
nuţno moram setiti, ali je svakako bilo tek dodatak drugim preprekama u meni, na primer
činjenici da je moj unutarnji pogled, koji sam usmeravao ka njemu, bio suviše, ozbiljan i od
bojaţljive napetosti nedovoljno oslobođen a da bih svog prijatelja istinski mogao slediti' u toj
razuzđanosti. A po svoj prilici su me i izvesna su- voparnost i krutost moje prirode jednostavno
činile ne vičnim tome.
Kasnije je on u anglisti i knjiţevniku Ridigeru Šildknapu, s kojim se upoznao u Lajpcigu, našao

daleko boljeg partnera za takvu veselost, zbog čega sam ja na tog čoveka uvek bio pomalo i
ljubomoran.
U Haleu na Zali čovek nalazi mnogostruko izu- krštane teološke i fiziološko-pedagoške
tradicije, pre svega u istorijskoj figuri Avgusta Hermana Frankea, gradskog sveca zaštitnika, tako
reći, — onog pijeti- stičkog vaspitača koji je krajem sedamnaestog veka, dakle kratko po osnivanju
univerziteta, poloţio temelj poznatim »Frankeovim zaduţbinama«, naime školama i sirotištima, i
povezao u svojoj ličnosti i delatnosti bogougodni interes sa humanističko-lingvističkim. Ne
uspostavlja li i Kanštajnov Biblijski zavod, taj prvi autoritet za reviziju Luterovog jezičkog delà,
vezu između religije i kritike teksta? Osim toga, u ono vreme je u Haleu radio i istaknuti latinista
Hajnrih Ozijander, uz čiji skut sam ja veoma ţeleo da se privijem, a da stvar bude još bolja,
obuhvatala su, kako sam čuo od Adrijana, predavanja iz isto rije crkve, koja je drţao dvostruki
doktor profesor Hans Kegel, neobično mnogo profano-istorijske materije, čime sam i ja ţeleo da se
okoristim, budući da sam istoriju smatrao prvim sporednim predmetom.
Postojalo je, dakle, dobro duhovno opravdanje za moju odluku da se nakon studija od po dva
semestra u Jeni i Gisenu okrenem nedrima Alme Mater Hallensis, koja, uostalom, za uobrazilju
ima tu prednost što je identična sa univerzitetom u Vitem- bergu; s njim je, naime, bila spojena
prilikom svog ponovnog otvaranja nakon Napoleonovih ratova. Kada sam došao k njemu, Leverkin
je bio tamo upisan već pola godine, i ja, naravno, neću poricati da je pored ostalog njegovo
prisustvo, kao lični razlog, snaţno, štaviše odlučujuće, uticalo na moju odluku. Kratko vreme po
svom dolasku on me je, očigledno ophrvan izvesnim osećajem usamljenosti i napušte- nosti, čak
pozvao da dođem k njemu u Hale; pa sve ako je i moralo da prođe još nekoliko meseci pre nego što
sam se odazvao njegovom pozivu, ja sam na to odmah bio spreman, njegov poziv, štaviše,
158
moţda uopšte nije bio ni potreban. Moja sopstvena ţelja da budem u njegovoj blizini, da gledam
kako radi, kako napreduje i kako se razvijaju njegovi darovi u vazđuhu akademske slobode; ta
ţelja da sa njim svakodnevno razmenjujem misli, da ga nadgledam i izbliza drţim na oku bila bi,
verovalno, sama za sebe dovoljna da me odvede k njemu. A tome su se, kao što rekoh, pridruţili oni
razlozi koji su se odnosili na samu stvar, na studiranje.
Samo se po sebi razume da obema mladićkim godinama koje sam sa prijateljem proveo u
Haleu,, čiji se tok prekidao boravcima u Kajzersašernu i na njegovom očinskom imanju za vreme
raspusta, mogu po ovim listovima da dam odraza samo u isto onako smanjenom obimu, kao i
vremenu koje je proveo u školi. Jesu li to bile srećne godine? Da, kao jezgro ţivotnog razdoblja u
kojem se slobodno stremi, sveţim čulima gleda oko sebe i slaţe u ambare — i u onoj meri u kojoj
sam ih proveo uz druga iz detinjstva kome sam bio privrţen, čije me je bivstvovanje, razvijanje,
pitanje čijeg ţivota me je u osnovi više zanimalo nego moje sopstveno. Ovo moje bilo je jednostavno;
mnogo misli posvećivati mu nije bilo potrebno, nego samo postojanim radom stvarati pretpostavke
za njegovo unapred dato rešenje. Njegovo, pak, pitanje bilo je višeg reda i u izvesnom smislu
zagonetnije, problem za koji mi je, kako bih se njime predano bavio, briga za moje sopstveno na-
predovanje uvek ostavljala puno vremena i napretek duševnih snaga; i ako se usteţem da tim
godinama priznam uostalom uvek problematičan pridev »srećne«, onda je to zato što sam, ţiveći
zajedno s njim, daleko više bio uvučen u sferu njegovih studija, nego on u moju, i jer teološki
vazđuh nije bio za mene, jer mi je bio neprijatan, jer me je to što sam ga udisao pritiskalo i izazivalo
kod mene unutarnju smućenost. Ja sam se u Haleu, čiji je duhovni prostor već stolećima bio
prepun religioznih kontroverzi, to jest: one duhovne prepirke i sporenja što su oduvek
humanističkom porivu za obrazovanjem nanosili tako veliku štetu, — ja sam se, velim, tamo
osećao pomalo kao jedan od mojih naučnih predaka, Krotus Rubianus, koji je oko 1530. bio
u.Haleu kanonik i kojeg Luter nije nazivao drugačije do »Epikurejae Krotus« ili takođe »Dr Ţabac2,
čankolizac kardinala u Majncu«. Govorio je taj i; »papa, svinja đavolova« i u svakom pogledu bio ne-
snosan grubijan, iako veliki čovek. Uvek sam imao simpatija za onu strepnju koju je reformacija
izazivala kod duhova poput Krotusa, jer su oni u njoj viđeli provalu subjektivne samovolje u
objektivne crkvene propise i njen poredak. Pri tom je on oličavao najobrazovaniju miroljubivost,
sklonu da rado učini razumne ustupke, nije se protivio pričešćiva- nju s vinom, — pa je onda,
naravno, upravo zbog toga đospeo u najmučniju nepriliku, naime zbog uţasne okrutnosti s kojom
je njegov gospodar, nadbiskup Albreht, kaznio pričešćivanje u oba oblika koji su se javili u Haleu.
Tako prolaze tolerantnost, ljubav prema kulturi i miroljubivost kad se nađu među ognjevima
fanatizma. Hale je bio onaj grad koji je imao prvog luteranskog superintendanta: Justusa Jonasa,
koji je tamo došao 1541. i bio jedan od onih koji su, na Erazmovu ţalost, prešli iz humanističkog
tabora u reformatorski, kao i Melanhton i Hüten. Još je teţe padala mudracu iz Roterdama mrţnja
koju su Luter i njegovi navukli na klasične studije, kojima se Luter lično bavio prilično malo, ali
koje su i pored toga bile posmatrane kao izvor duhovne pobune. Međutim, ono što se tada odigralo
u krilu svete crkve, ustanak subjektivne samovolje, naime, protiv objektivne vezanosti, imalo je
stotinu i nešto godina kasnije da se ponovi unutar protestantizma samog: kao revolucija poboţnih
osećaja i unutarnje nebesne radosti protiv okamenjene ortođoksije, od koje, naravno, ni-
2 »Dr. Kröte«. — Prim. prev.
159
Jedan prosjak više nije hteo da uzme parče hleba; kao pijetizam, dakle, koji je prilikom osnivanja
¡univerziteta u Haleu bio proţeo ceo teološki fakultet. I on, taj pijetizam, čije je utvrđenje grad onda
zadugo ostao, predstavljao je, kao nekad luteranstvo, obnavljanje crkve, reformatorsko ponovno
oţivljavanje religije, koja je već odumirala, koja je već bila ■zapala u sveopštu ravnodušnost. I
poneko meni sličan mogao bi se s razlogom upitati treba li zapravo s gledišta kulture pozdraviti ovo
spašavanje od smrti, do kojeg dolazi uvek iznova, spašavanje nečeg *što se već priklanja grobu, ne
bi li te reformatore pre trebalo posmatrati kao nazadne tipove i izaslanike nesreće. Nikakve,
svakako, tu sumnje nema da bi čovečanstvo bilo pošteđeno beskrajnog prolivanja krvi i
najuţasnijeg samorastrzavanja da Martin ILuter nije obnavljao crkvu.
Ne bi mi bilo drago da me po ovome što sam rekao neko drţi za čoveka posve ireligiozna. To ja
nisam, naprotiv, imam slično mišljenje kao Šlajer- maher, koji je takođe bio teološki stručnjak iz
Halea i koji je religiju definisao kao »smisao i ukus za beskonačno« i nazvao je »činjeničnim
stanjem« koje postoji u čoveku. Nauka o religiji nema, dakle, po njemu, posla sa filozofskim
stavovima, već sa jednim 'unutarnjim, duševnim faktorom. To pođseća na ontološki dokaz o
postojanju Boga, koji mi je od svih uvek bio najdraţi, i koji iz subjektivne ideje o najvišem biću
izvodi zaključak o njegovom objektivnom postojanju. To da on isto tako slabo odoleva razlozima
uma kao i svi drugi, dokazao je najenergičnijim recima Kant. Nauka se, međutim, ne moţe lišiti
uma, pa hteti od smisla za beskonačno i večnih ■zagonetki praviti nauku znači silom spajati dve iz
’Osnova međusobno strane sfere, na način u mojim očima nesrećan, pogodan za sunovraćivanje u
neprestanu pometnju. Religioznost, koju ni u kom slučaju ne posmatram kao mome srcu stranu,
sigurno je nešto drugo do pozitivna i za konfesiju vezana
161
ii Doktor Faustus I
religija. Zar ne bi bilo bolje da je »činjenica«-da kod čoveka postoji smisao za beskrajno bila-prepu-
štena poboţnom osećaju, lepim umetnostimá, ■ slobodnoj kontemplaciji, pa čak i egzaktnom
istraţivanju, koje je kao kosmologija, astronomija, teoretska fizika, kadro da sluţi ovom smislu sa
predanošću tajni Stvaranja u svakom slučaju religiozni]om nego kada se taj smisao izdvaja kao
predmet duhovne nauke i odatle se onda razvijaju dogmatska zdanja, čiji sledbenici zarad jedne
kopule ratuju na krv i noţ? Pijetizam je, naravno, shodno svojoj sanjarskoj prirodi, hteo da
sprovede oštro razdvajanje poboţnosti i nauke i da ustvrdi kako nikakav pokret, nikakva promena
u prostoru nauke ne moţe" izvršiti bilo kakav uticaj na verovanje. Međutim, to je bila Varka, jer u
svim vremenima su naučna strujanja epohe određivala teologiju,' bila ona voljna da to prihvati ili
ne, ona je uvek htela da- bude dete svog vremena, premda su joj vremena koja su dolazila to u sve
većoj meri oteţavala i potiskivala je u zapećak anahroničnosti. Ima li disciplina čije samo ime na
takav način budi u nama osećaj kao da smo bačeni nazad u šesnaesti, u dvanaesti vek? Tu ne
pomaţe nikakvo prilagođavanje, nikakavustupak naučnoj kritici. Ono što oni proizvode jeste neka
hibridna pola-jedno-pola-drugo zamešancija nauke i vere u otkrivenje, koja je na putu da.digne
ruke od same sebe. I sama ortodoksija počinila je grešku što je dopustila razumu da uđe u
religiozno područje, pokušavajući da uz njegovu pomoć dokaţe verske stavove. Pod pritiskom
prosvetiteljstva teologija nije imala skoro ništa drugo da radi do da se brani od nepodnošljivih
protivrečnosti koje su izno- šene pred nju, i, samo da bi umakla njima,, únela je ona u sebe toliko
otkrivenju neprijateljskog duha d a j e odatle proizlazilo napuštanje verovanja. Bilo je to vreme
»razumnog uvaţavanja Boga« i teološkog naraštaja u čije ime je Volf iz Halea izjavio: »Sve se mora
staviti na probu razuma kao kamena- muđ-
162
raca«;- vreme naraštaja koji je sve ono u Bibliji što nije sluţilo »moralnom popravljanju« proglasio
za zastarelo i dao na znanje da u povesti crkve i njenog učenja vidi samo komediju zablude. Budući
da je ovo išlo malo predaleko, pojavila se posrednička teologija, koja je pokušavala da između
ortodoksije i sa svoje razumnosti vazda podivljavanju sklonog liberalizma odrţi sredinu, koja bi
bila pre konzervativna. Ali, otada su pojmovi »spašavanja« i »napuštanja« određivali ţivot »nauke o
religiji«, — pojmovi od kojih oba imaju nešto što ukazuje na tavorenje; teologija je na taj način
samo produţavala sebi ţivot. U svakom konzervativnom obliku ona je, drţeći se otkrivenja i
tradicionalne egzegeze, pokušavala da »spase« sve što se ikako od elemenata biblijske religije spasti
moglo, a na drugoj strani je liberalno usvojila istorijsko-kritičke metode profanih duhovnih nauka
i svoje najvaţnije sadrţaje, verovanje u čuda, znatne delove hristologije, telesno vas- krsavanje
Kristovo i šta sve ne, napustila i naučnoj kritici »ostavila na milost i nemilost«. Ali, kakva je to
nauka koja sa razumom stoji u tako neizvesnom, iznuđujućem odnosu i kojoj od kompromisa koje
s njim sklapa stalno preti propast? Mišljenja sam da »liberalna teologija« predstavlja drveno
gvoţđe, con- tradictio in adjecto. Potvrđujući kulturu i .voljna da še prilagodi idealima građanskog
društva, kakva jestei ona ono religiozno sniţava do funkcije ljudske humanosti i razvodnjava ono
ekstatično i paradoksalno, koje je za religiozni genij suštinsko, do etičkog naprednjaštva.
Religioznost se ne sadrţi bez ostatka U čistoj etičnosti, i tako dolazi do toga da se naučna i zaista
teološka misao ponovo razdvajaju. Naučna nadmoć liberalne teologije, vele sad, jeste doduše
neosporna, ali je njena teološka pozicija slabija, budući da njenom moralizmu i humanizmu
nedostaje uvid u demonski karakter čovekove egzistencije. Ona je, doduše, učena, ali je plitka, i, u
osnovi, istinskog razumevanja ljudske prirode i tra-
11*
163
gike ţivota sačuvala je konzervativna tradicija daleko više, pa stoga i ima dublji, značajniji odnos
prema kulturi nego napređno-građanska ideologija.
Ovde se jasno vidi kako se u teološko mišljenje infiltriraju iracionalna strujanja u filozofiji, u
čijem je području ono neteorijsko, vitalno, volja ili nagon, ukratko ono što je na isti takav način
demonsko, odavno postalo glavna tema teologije. Istovremeno se vidi oţivljavanje studija katoličke
sređnjovekovne filozofije, okretanje ka neotomizmu i neosholastici. Na taj način moţe, naravno,
izbledela liberalna teologija ponovo da zasija dubljim i snaţnijim, štaviše, većma ţarkim bojama;
moţe opet da udovolji estetsko-starinskim predstavama, koje se i nehotično povezuju s njenim
imenom. No, kultivisan ljudski duh, nazvali ga mi sad građanskim ili ga prosto uzeli kao
kultivisan, ne moţe se pri tom oteti utisku neke nelagodnosti. Jer, u trenutku kada se dovede u
vezu sa duhom filozofije ţivota, sa iracionalizmom, teologija se, već po svojoj prirodi, izlaţe
opasnosti da postane đemonologija. —
Sve ovo govorim samo zato da bih objasnio šta mislim pod onim neraspoloţenjem koje su u
meni s vremena na vreme izazivali boravak u Haleu i su- delovanje u Adrijanovim studijama,
predavanjima koja sam s njim, kao gost, pratio, da bih čuo ono što on sluša. Razumevanja za ovu
teskobu on ni u kom slučaju nije pokazivao, budući da je vrlo rado sa mnom razgovarao o
teološkim pitanjima koja bi bila dodirnuta na predavanjima i pretresana na seminarima, ali je
skretao svaki razgovor koji bi se odnosio na koren stvari i zahvatao sam problematični poloţaj
teologije među naukama i, prema tome, izbega- vao upravo ono što je po mom osećanju, koje me je
pomalo mučilo, svemu ostalom valjalo da prethodi. I na predavanjima, uostalom, bejaše tako, a
tako se on drţao i u opštenju sa svojim drugovima, članovima hrišćanskog studentskog saveza
»Vinfrid«, u koji se iz spoljašnjih razloga uključio, i čiji sam gost tu i tamo i ja bio. O tome kasnije
moţda još ponešto. Ovđe ţelim da kaţem samo to da su ovi mladi ljudi, likovi delom bledunjavo
kandidatski, delom seljački robusni, delom i distingvirani, sa ţigom što ga je urezalo poreklo iz
solidne akademske sredine, — da su ti momci bili upravo teolozi i da su se kao takvi ponašali s
učtivošću i duševnom vedrinom kakvu daje vera u Boga. Ali, kako danas čovek moţe biti teolog,
kako se u savremenim duhovnim okolnostima dolazi na misao da se izabere taj poziv, osim ako nije
reč o jednostavnom pokoravanju mehanizmu porodične tradicije, o tome se oni nisu izjašnjavali,
pa bi s moje strane bez sumnje predstavljalo netaktično ispipavanje, ako bih ih stao pre- slišavati
o tome. Postavljanje tako radikalnih pitanja bilo bi na mestu i imalo bi izgleda u najboljem slučaju
u toku kakve pijanke, kad alkohol raspojasa ljude, razveţe jezike. Ali, jasno je da su članovi
bratstva »Vinfrid« imali tu prednost da ne preziru samo oţiljke s dvoboja, već i ono »A sad naiskap«,
te su, dakle, uvek bili trezni, to će reći: nepristupačni za kritički uzburkavajuća, temeljna pitanja.
Oni su znali da drţavi treba duhovnih činovnika i zato su se pripremali za taj ţivotni put. Teologija
je za njih bila nešto dato, a da je ona i nešto istorijski dato, i to je, naravno, potpuno tačno.
Morao sam da se pomirim sa tim da ju je i Adrijan shvatao na taj način, mada mi je nanosilo
bol što mi je, i kraj našeg prijateljstva, čiji su se koreni protezali do u dane detinjstva, usrđnije
ispitivanje kod njega bilo isto tako malo dopušteno kao i kod njegovih drugova. U tome se
pokazivalo koliko je malo on puštao da mu se neko pribliţi i kako su neprekoračljive kod njega bile
granice koje je postavljao kad je u pitanju bila poverljivost. Ali, zar nisam rekao da sam njegov
izbor poziva osećao kao nešto značajno, kao nešto karakteristično? Nisam li ga objasnio imenom
»Kajzersašern«? Ĉesto sam to ime pozivao u pomoć kada bi me mučila problematika oblasti koju je
Adrijan studirao. Govorio sam sebi da smo se obojica pokazali kao prava deca zabačenog ćoška
nemačke starine, u kojem smo bili odgojeni: ja kao humanista, on kao teolog; i kada sam se obazro
u našem novom ţivotnom krugu, ustanovio sam da se pozornica doduše proširila, ali da se
suštinski nije izmenila.
XII
Iako ne velegrad, Hale je ipak bio veliki grad sa više od dve stotine hiljada stanovnika, ali se
uprkos svem novovekovnom masovnom prometu nije odrekao, bar ne u središtu grada, u kojem
smo obojica stanovali, onog pečata dostojanstva duboke starosti. Moja »gajba«, kako to studenti
kaţu, leţala je u Hanzeatskoj ulici, jednoj uličici iza crkve sv. Morica, koja je u svojoj zamrlosti isto
tako mogla biti i negde u Kajzersašernu; Adrijan je našao sobu s alkovenom u jednoj građanskoj
164
kući na Pijačnom trg u j u kojoj je u toku dve godine, koliko je tamo proboravio, stanovao kao
podstanar kod starije udovice nekog činovnika. Imao je pogled na trg, sa srednjovekovnom
većnicom, gotskom Marijinom crkvom, između čijih se tornjeva s kupolama pruţala neka vrsta
mosta uzdisaja; pogled je uz to obuhvatao »Crveni toranj«, koji je tu stajao na čistini, veoma
neobičnu građevinu takođe gotskog stila, spomenik Kolandu i mali, bronzani Hendlov kip. Soba je
bila uredna, ne više od toga, sa slabim nagoveštajem građanskog raskoša u obliku crvenog
plišanog prekri- vača na četvorougaonom stolu kraj sofe, po kojem su leţale knjige i za kojim je
ujutru on pio svoju belu kafu. Nameštaj je upotpunio pozajmljenim pi- janinom, koji je bio
prekriven notama, takođe i onim koje je sam pisao. Povrh toga na zidu je ekserči- ćima bio
pričvršćen aritmetički bakrorez, koji je iščeprkao u nekakvoj starinarnici: takozvani magični
kvadrat, kakav se kraj peščanog sata, šestara, vage, poliedara i drugih simbola javlja i na Direrovoj
»Me- lanholiji«. Kao i tamo, figura je bila izdeljena na šesnaest polja označenih arapskim brojkama,
i to tako da se 1 nalazilo u donjem desnom, 16 u gornjem levom polju; a magija -— ili kurioznost
— sastojala se sad u tome da su brojevi, ma kako ih sabirali, odozgo naniţe, popreko ili po
dijagonali uvek davali zbir . 34. Koji je princip raspoređivanja bio podloga ovom začarano
istovetnom rezultatu nisam nikada mogao da dokučim, ali već zahvaljujući prominentnom mestu
ponad instrumenta, koje je Adrijan dodelio ovom listu, on je uvek iznova privlačio pogled na sebe,
i ja verujem da nijedna moja poseta u njegovom stančiću nije prošla, a da brzim pogledom popreko,
ukoso naviše ili uspravno naniţe nisam proverio ovo fatalno slaganje.
Između mog i njegovog stana išlo se tamo-ovamo kao nekad između »Blaţenih glasnika« i
kuće njegovog strica: kako uveče, vraćajući se kući iz pozorišta, sa koncerta ili iz društva »Vinfrid«,
tako i ujutru, kad je jedan pratio drugog na univerzitet i kada smo, pre nego što bismo se zaputili,
upoređi- vali svoje beleške sa predavanja. Filozofija, koja je regularni ispitni predmet na prvoj
godini teologije, bila je mesto na kojem su se oba naša studijska programa dodirivala sama od
sebe, i obojica smo slušali Kolonata Nonenmahera, tadašnju zvezdu univerziteta u Haleu, koji je sa
mnogo zamaha i duha govorio o predsokratovcima, jonskim filozofima prirode, o Anaksimanderu i,
ponajviše, o Pitagori, kada je bilo mnogo reči i o Aristotelu, budući da smo o pi- tagorejskom
objašnjenju sveta obavešteni skoro isključivo preko Stagirćanina. Tu smo, eto, slušali, be- leţeći i
pogledajući s vremena na vreme u blago na- smešeno lice profesorovo, čija je kosa bila poput bele
grive, o toj ranoj kosmološkoj koncepciji jednog strogog i poboţnog duha, koji je svoju osnovnu
strast, matematiku, apstraktnu proporciju, broj, uzdigao do principa po kojem nastaje i postoji
svet,, i koji je, postavljajući se prema sveprirodi kao znalac, kao posvećenik, ovu prvi u velikom
potezu označio kao »kosmos«, kao poredak i harmoniju, kan intervalski sistem sfera koji se
oglašava natčulnim zvucima. Broj i odnos brojeva kao konstitutivna ce- lokupnost bivstva i
moralnog dostojanstva — bilo* je u najvećoj meri upečatljivo kako se ono lepo,. egzaktno, moralno,
ovde svečano susticalo u ideji autoriteta, koja je nadahnjivala pitagorejski savez,, ezoteričnu školu
religioznog obnavljanja ţivota, pokoravanja u ćutanju i striktnog podvrgavanja onom; » a u t d s e p h a « .
Moram sebe da optuţim za netaktičnost, jer sam kod takvih reči i nehotice pogledao us Adrijana,
kako bih u izrazu njegovog lica nešto pročitao. Netaktičnošću je to, naime, postajalo zbog ne-
lagodnosti s kojom je on to primao, mrzovoljno se okrećući od mene, pri čemu ga je oblivala rumen.
On nije voleo dvosmislene poglede, u potpunosti je- odbijao da na njih odgovori, da se u nešto
takvo upusti, i gotovo je nepojmljivo da se ja, iako mi je ova njegova posebna crta bila poznata, od
takvih, pogledanja ponekad uzdrţati nisam mogao. Na taji način sam proigravao mogućnost da sa
njim kasnije objektivno i neusiljeno govorim o stvarima sa kojima ga je moj nemi pogled doveo u
ličnu vezu.
No utoliko bolje je bilo ukoliko bih odoleo iskušenju i drţao se diskrecije koju je on zahtevao.
Kako smo samo, vraćajući se kući sa Nonenmahero- vih predavanja, lepo razgovarali o besmrtnom
misliocu, čija misao deluje tisućlećima i čijem posredničkom povesnom znanju imamo da
zahvalimo poznavanje pitagorejske koncepcije sveta! Aristotelovo* učenje o materiji i formi nas je
oduševljavalo: o* materiji kao onom potencijalnom, mogućem, koje teţi ka obliku da bi se ostvarilo;
o formi kao onom* nepokretnom koje pokreće, koje je duh i duša, duša onog što bivstvuje, koja ga
tera ka samostvaranju,.
165
a samodovršenje dovodi do pojavnosti; o entelehiji, dakle, koja — kao deo večnosti — proţima tek),
oţivljujući ga, koja se manifestuje oblikujući ono organsko i usmerava njegov pokretački
mehanizam, poznaje mu cilj i bdi nad njegovom sudbinom. No- nenmaher je o tim intuicijama
govorio vrlo lepo i izraţajno, i na Adrijanu se videlo da ga to izvanredno uzbuđuje. »Ako teologija«,
govorio je, »izjavljuje da duša potiče od Boga, onda je to filozofski ispravno, jer kao princip koji
uobličuje pojedine pojave ona je deo čiste forme svekolikog bivstva uop- šte, potiče od mišljenja
koje večno samo sebe promišlja, a koje mi nazivamo ’Bogom’... Mislim da razumem šta Aristotel
misli pod entelehijom. Ona je anđeo pojedinog bića, genij njegovog ţivota, u čije se znalačko
vođenje ono rado pouzdava. Ono što se naziva molitvom, u stvari je najava ovog poverenja, koja
opominje ili zaklinje. Molitvom se, međutim, to s pravom naziva, jer u osnovi je Bog onaj koga mi
njome zazivamo.«
Ja sam mogao samo da pomislim: neka bi se tvoj anđeo pokazao pametnim i vernim!
Kako sam uz Adrijana rado slušao ova predavanja. Ona teološka, koja sam — ne redovno —
po- sećiVao njega radi, predstavljala su za mene sumnjivije zadovoljstvo i samo zato da ne bih bio
od- sečen od onog čime se on bavio uzimao sam, gostujući, u njima učešća. U planu studija jednog
studenta teologije teţište u prvim godinama počiva na egze- getskim i istorijskim predmetima,
dakle na nauci o Bibliji, istoriji crkve i dogme, poznavanju konfesije; srednje godine pripadaju
sistematici, hoću da kaţem: filozofiji religije, dogmatici, etici i apologe- tici, a na kraju stoje
praktične discipline, to će reći: liturgika, učenje o propovedi, katehetika, staranje o duši i
eklezijastika s crkvenim pravom. No, akademska sloboda ostavlja dosta slobodnog prostora ličnim,
naklonostima, pa se Adrijan posluţio ovlašćenjem da redosled predmeta izmeni, bacivši se od
početka na sistematiku, — iz opšteg duhovnog interesa, svakako, kqji u tom predmetu u najvećoj
meri dolazi na svoje, no onda i zato što je profesor koji je predavao sistematiku, Erenfrid Kempf, bio
najsočniji govornik na celoj toj visokoj školi i uopšte imao najveći priliv studenata sa svih godina, a
i onih koji nisu studirali teologiju. Ja sam, doduše, rekao da smo, kod Kegela slušali istoriju crkve,
ali to su, ako bi.se po- ređilo, bili suvoparni časovi, i sa Kumpfom se monotoni Kegel ni u kom
slučaju nije mogao takmičiti.
Onaj prvi je u potpunosti bio ono što su studenti nazivali »silom od čoveka«, pa se ni ja nisam
mogao oteti izvesnom divljenju prema njegovom temperamentu, voleo ga, međutim, nisam nimalo
i nikada nisam mogao verovati da se njegova smelost i Adrijana poeešće nije na mučan način
kosnula, premda ga on nije otvoreno ironizirao. »Silan« je on bio već po svom fizičkom sastavu:
visok, krupan, pun čovek, debelih ruku, glasa od kojeg je sve treštalo i sa donjom usnom od
mnogog govora lako ispup- čenom, sa koje je htela da štrcne i pljuvačka. Tačno je. da je Kumpf
svoje gradivo obično predavao prema štampanom udţbeniku, koji je, uostalom, poticao od njega
samog; ali, slavan je bio po takozvanim »posebnim govorancijama«, koje je, čvrsto koračajući
tamo-ovamo po širokoj katedri u zavraćenom re- dengotu, s pesnicama u okomitim dţepovima
svojih pantalona, ubacivao u svoja predavanja, i koje su kod studenata nailazile na izvanredno
dopadanje, zahvaljujući svojoj spontanosti, neuvijenosti, zdravoj vedrini, a i zbog
pitoreskno-starinskog stila, koji im je bio svojstven. Njegov način je bio — da citiram njega samog
— »reći stvar po nemački«, ili, takođe, »dobrim, starim nemačkim, bez ikakvih prećutki- vanja i
pretvaranja«, to jest jasno i pravo u li'ce, iznoseći »stvar na sredu finim nemačkim jezikom«.
Umesto »postepeno« govorio je »postupice«, umesto »nadam se«: »gajim nadeţdu«, a o Bibliji nije go-
vorio drugačije doli kao o »Svetom pismenu«. Rekao bi: »Tu je nešto zakuvano«, kada je mislio da se
nešto zbiva naopako i pogrešno. Za nekog ko se po njegovom mišljenju zapetljao u naučnim
zabludama govorio je.: »Taj obitava na đubrištu istine«; a za po- ročnog čoveka: »Taj ţivi razvratno
kao beslovesna stoka, kazni se ne nada« — i jako je voleo izreke kao: »Ko hoće da se kugla, mora i
čunjeve da na- mešta« ili: »Što će biti kopriva, zarana će opeci.« Uzvici kao što su »krv mu Boţiju!«,
»sto mu gromova!«, »trista mu muka« ili, takođe, »slavu mu nebesku!« nisu bili nikakva retkost u
njegovim ustima, a ovaj poslednji redovno je izazivao odobravajuće lupanje nogama o. pod.
Teološki gledano, Kumf je bio predstavnik onog posredničkog konzervativizma sa

kritički-liberal- nim primesama, o kojem sam govorio. U svojim ne- pripremljenim peripatetičkim
besedama pričao nam je. kako je u mladosti bio plameno oduševljen student našeg klasičnog
pesništva i filozofije i dičio se time da je znao napamet sva »vaţnija« delà Šilera i Getea. Tada ga je,
međutim, zadesilo nešto što je stajalo u vezi sa pokretom buđenja sa sredine prošlog stoleća, i
poslanica svetog Pavla o grehu i opravdavanju odbila ga je od estetskog humanizma. Ćovek mora
biti rođeni teolog da bi umeo da ceni kako dolikuje takve duhovne sudbine i doţivljaje vezane za
166
Damask. Kumpf se uverio da je i' naše mišljenje narušeno i da mu je potrebno opravdanje, i upravo
na ovome je počivao njegov liberalizam, jer ga je to vodilo ka tome da u dogmatizmu vidi
intelektualnu formu farisejstva. Do kritike dogme došao je on, dakle, upravo obrnutim putem nego
u svoje vreme Dekart, kome se, naprotiv, samoizves- nost .svesti, onog c o g i t a r e , ukazivala daleko
zakoni- tijom od svekolikog sholastičkog autoriteta. U tome je razlika između teoloških i filozofskih
oslobađanja. Kumpf je svoje oslobođenje izveo veselo i sa zdravim pouzdanjem u Boga, i
reprodukovao ga je nama
167
slušaocima »nemačkim recima«. Ne samo da je bio nastrojen antifarisejski, antidogmatski, nego je
bio usmeren i antimetafizički, skroz-naskroz etički i sa- znajnoteorijski, bio je navestilac moralno
zasnovanog ideala ličnosti, izrazito nenaklonjen pijetističkom pođvajanju sveta i poboţnosti;
njegova je poboţnost, naprotiv, bila od ovog sveta, a on sam bio je spreman da se preda zdravim
uţivanjima kao što je bio i zatočnik kulture, naročito nemačke; u svakoj prilici, naime, pokazao bi
se on kao ţestok nacionalista luteranskog kova, te za nekog čoveka ne bi mogao naći teţu i ljuću
reč nego da misli i poučava »kao neki vetropirasti kit«, što će reći kao Latin. Dodao bi on onda
bogme u gnevu, zajapurene glave, i: »Neka bi ga đavo posrao, amin!«, što bi ponovo, u znak za-
hvalnosti, bilo dočekano velikom lupn javom nogama o pod.
Njegov liberalizam, naime, koji se nije temeljio u humanističkoj sumnji u dogmu, nego u
religioznoj sumnji u to koliko je naše mišljenje dostojno poverenja, ne samo da ga nije sprečavalo
u tome da čvrsto veruje u otkrivenje, već mu nije stvaralo teškoće ni u tome da sa đavolom bude u
vrlo prisnom, iako, naravno, zategnutom odnosu. Ne mogu i neću da istraţujem u kojoj meri je on
verovao u egzistenciju ličnosti Boţijeg neprijatelja, ali za sebe sam utvrdio da tamo gde uopšte
postoji teologija — a pogotovu kada se poveţe sa tako sočnom prirodom kakva je bila priroda
Erenfrida Kumpfa — onda u sliku stvari spada i đavo, i njegova Boţijoj realnosti komplementarna
realnost se potvrđuje. Lako je reći da ga moderni teolog uzima »simbolički«. Po mom mišljenju
teologija uopšte ne moţe biti moderna, što joj se moţe uračunati u velike prednosti; a što se tiče
simbolike, ja ne vidim zašto bi pakao trebalo uzimati više simbolički nego nebo. U svakom slučaju,
narod to nikada nije činio. Njemu je, šta- više, drastična, opsceno humoristička figura đavola bila
uvek bliţa nego Veličanstvo tamo gore; a
Kumpf je na svoj način bio narodski čovek. Kada bi on govorio o »adu i njegovoj jazbini«, što je on
rado činio — u toj arhaizirajućoj formi, u kojoj se to doduše napola šaljivo, no u isti mah mnogo
uver- ljivije isticalo, nego da je novonemački rekao »pakao« — ni u kom slučaju se nije sticao utisak
da on govori simbolički, naprotiv, utisak je nesumnjivo bio takav da se tu misli na »dobrom, starom
nemač- kom, bez ikakvih prećutkivanja i pretvaranja«. Ni sa Boţijim neprijateljem samim nije bilo
drugačije. Već sam u stvari rekao da je Kumpf kao učenjak, kao čovek nauke, činio ustupke
racionalnoj kritici biblijskog verovanja i, barem u napadima intelektualnog poštenja koji bi ga
spopali, tonom tome podobnim bi ponešto napuštao, »ostavljajući kritici na milost i nemilost«.
Međutim, on je video kako la- ţov, taj opaki neprijatelj, izvrsno dela upravo uz pomoć razuma, i
retko bi ga kad spomenuo a da ne doda: »Si Diabolus non esset mendax et homicida'« Nerado je
štetočinu nazivao izravno imenom, već ga je opisivao i izokretao mu ime po narodski, »ne-
pomenik«, »naletnik«, »nečastivi«. Ali, upravo u tom napola plašljivom, napola šaljivom izbegavanju
i menjanju bilo je nečeg od mrţnjom zadahnutog priznavanja da je reč o realnosti. Osim toga,
raspolagao je on mnoštvom jezgrovitih i nesvakidašnjih oznaka za njega, kao »Sankt Velten«,
»Meister Klepper- lin«, »Gospodin Dicis-et-non facis« i »Crni Kešper- lin«, koje su na isto tako šaljiv
način izraţavale snaţno njegovom ličnošću obojen, animozan odnos prema protivniku Boţijem.
Pošto smo Adrijan i ja odlazili Kumpf u u posete, koji put smo bili pozvani da večeramo u
krugu porodice sa njim, njegovom suprugom i s obe njegove kćerke jarko crvenih obraza, čije su
nakvašene pletenice bile tako čvrsto upletene da su stršile ukosc se odvajajući od glave. Jedna od
njih bi očitala molitvu, dok bismo se diskretno naginjali nad tanjire. Onda bi se, međutim,
domaćin uz mnogobrojne ekspektoracije, koje su se ticale Boga i sveta, crkve, politike,
univerziteta, pa čak i umetnosti i poţarišta, i kojima je očigledno podraţavao Lutero- ve govore za
trpezom, svojski prihvatao jela- i pila, kako bi pokazao i dao dobar primer da on neraa ništa protiv
svetskih radosti i zdravog uţivanja u kulturi; opomenuo nas je, takođe, više puta da pošteno
navalimo i ne preziremo Boţije darove, ovčiji but, mozelsku kapljicu, pa je, pojevši slatkiš, na naše
zgraţanje skinuo sa zida gitaru, da bi nam, odmaknuvši se od stola, sa nogom preko noge, uz
potmuli zvuk njenih ţica i glasom koji se orio, zapevao pesme' poput »Mlinaru je radost put«,
takođe" i »Li- covljev divlji, hrabri'lov«, »Lorelaj« i »Gaudeamus igitur«. — »Vino ko ne ljubi, pesmtv i
ţene, zanavek osta ko luda da vene« — to je moralo doći, i došlo je. Izvikivao je to, obuhvatajući
svoju okruglu ţenu oko pasa pred našim očima. A onda je pokazao punaekim kaţiprstom u ugao
trpezarije, utonuo u senke, do kojeg se nije probijao gotovo nijedan zračak iz zastrte svetiljke što je
visila ponad trpezarijskog stola: »Gledajte!« povikao je. »Eno ga, u ćošku, tamo stoji vrag, ţlorepi,
ţalosni, zlosrdni duh, i ne moţe da podnese da nam je srce veselo u Bogu pri obedu i pesmi! Ali, ne
moţe nam ništa zlotvor preišpoljni, sa Svojim lukavim, uţarenim strelama! Apage!« grriieo je,
zgrabio zemičku i zavitlao je u mračni ugao. Posle ovog okršaja udario je ponovo u ţice i zapeVao:
»Ko s pravom radošću hoće da putuje.«
168
Sve je to ponajpre bilo uţasno, i moram kao sigurno da pretpostavim da je i Adrijan to tako ose-
ćao, iako mu njegov ponos nije dozvoljavao da se odrekne svog učitelja. No, i pored toga, posle onog
boja: sa- đavolom uhvatio ga je na ulici napad smeha, koji se smirio tek vrlo polako, kroz
razgovore koji su mu odvratili paţnju od toga.
169
Uz pomoć još nekoliko reći moram, međutim, dozvati u sećanje figuru još jednog profesora,
koja mi se sa svoje intrigirajuće dvosmislenosti jače urezala u pamćenje nego sve druge. Bio je to
privatni docent Eberhard Šlepfus, koji se tada dva semestra koristio sa venia legendi u Haleu, da
onda ponovo nestane iz vidokruga, ne znam kuda. Slepfusova pojava odavala je čoveka jedva
srednjeg rasta, sla- bačkog tela, umotanog u crn ogrtač, koji mu je sluţio umesto kaputa, i koji se
zatvarao oko vrata metalnim lančićem. Nosio je uz to neku vrstu mekog šešira sa obodom koji je sa
strane bio uvijen i koji se po obliku bliţio jezuitskom, a kada bi ga studenti na ulici pozdravljali on
bi ga obično skidao s dubokim naklonom, pri čemu bi rekao »Sluga sam pokoran!« Po mom
mišljenju, on je jednu nogu stvarno malo vukao3, no to su neki i osporavali, a ni moje posmatranje
XIII nije me svaki put, kad bih ga video kako ide, uveravalo u to sa sigurnošću, tako da neću i dalje da
insistiram na tome i radije ću to pripisati podsvesnoj sugestiji koju je vršilo njegovo ime, a donekle
je na tu pretpostavku navodio i karakter njegovih đvočasovnih predavanja. Ne sećam se tač- no
pod kojim su ona naslovom stajala u rasporedu časova. Sudeći po samoj stvari, koja je bila
ponešto neodređena, moglo se to zvati »Psihologija religije« — biće, Uostalom, da se stvarno tako i
zvalo; Bila su to predavanja ekskluzivne prirode, a ni' za ispit nisu ni u kom slučaju bila vaţna, i na
njih je dolazila samo šaka intelektualno i manje ili više revolucionarno usmerenih studenata, deset
ili dvanaest. Mene je, uostalom, čudilo da ih nije bilo više, budući da je Slepfusova produkcija bila
dovoljno ispunjena sumnjivim i višeznačnim aluzijama da bi probudila širu znatiţelju. Samo, tom
prilikom se poka- zak> da i ono što je pikantno gubi na svojoj popularnosti ako je povezano s
duhom.
Ja sam već rekao da je teologija po svojoj prirodi sklona tome da se pretvori u demonologiju i
■da pod određenim okolnostima tome vazda sklona biti mora. Primer za ovo bio je Šlepfus, iako, po
vrsti, jedan od onih vrlo naprednih i intelektualnih, jer je njegovo demonsko shvatanje sveta i Boga
bilo osvetljeno psihološki i na taj način učinjeno prihvatljivim, štaviše, ukusnim, kao hrana za
moderan, naučni duh. Tome je doprinosio i njegov način predavanja, koji je u svemu bio podoban
za to da imponuje upravo mladim ljudima. Govorio je potpuno slobodno, razgovetno, bez napora i
bez prekida, tako povezano da se odmah moglo slagati za štampu, u obrtima lako obojenim
ironijom, — i ne sa katedarske stolice, već napola sedeći, naslonjen negde sa strane na ogradu, sa
vršcima prstiju skrštenih u krilu i s raširenim palčevima, pri čemu se njegova podelje- na bradica
pomicala gore-dole, a između nje i šilja- to upredenih brčića videli su se njegovi kao iverje oštri
zubi. Neotesano ophođenje profesora Kumpfa sa đavolom bilo je dečja i'gra u poređenju sa psiho-
loškom stvarnošću koju je Šlepfus pripisivao razo- ritelju, toj personifikaciji onog što je od Boga ot-
palo. On je, naime, ako je dopušteno da se tako izrazim, u ono što je boţansko dijalektički uneo
posprdno buljenje, pakao u empirej, proglasio je bezboţnost neophodnim korelatom svetosti, koji
je s njim zajedno i rođen, a svetost za neprestano satansko iskušenje, gotovo neodoljiv izazov za
skrnavljenje.
To je on pokazivao na duševnom ţivotu klasične epohe, kada je postojala potpuna vlast religije
nad ţivotom, hrišćanskog srednjeg veka, a posebno u stolećima njegova zalaska, jednog vremena,
dakle, u kojem je između duhovnog sudije i delinkventa, između inkvizitora i veštice, postojalo
potpuno slaganje u pogledu činjenice izdajstva počinjenog prema Bogu, savezništva sa đavolom,
gnusnog zajedni-
3 »Schleppfuss« — onaj koji vuče nogu. — Prim. prav.
t75
40
štva s demonima. Podsticaj na huljenje, koji je poticao od sankrosanktnog, bio je ono bitno, on je
bio stvar sama, i očitovao se recimo u oznaci koju su otpadnici davali svetoj Devici: »Debela
gospođa«, ili u izvanredno prostačkim upadicama, jezivim, pre- komernim gadostima, koje ih je
đavo bodrio da potajno izgovaraju prilikom svete mise, a koje je đr Slepfus s prekrštenim vrhovima
prstiju doslovno ponavljao, što ja odbijam da učinim iz razloga ukusa, ali mu ne prebacujem zbog
toga što on te razloge nije uvaţio, već je odao počast nauci. Samo, neobično je bilo pogledati kako
studenti takve stvari savesno beleţe u svoje sveske, ukoričene u voštano platno. Shodno
predavačevom mišljenju, sve to, i ono zlo, i o n a j zli sam, nuţno su proisticali iz same svete
egzistencije Boga, bili su njen neizbeţni pri- padak; kao što se, naime, ni porok ne sastoji od sebe
sama, već svoje zadovoljstvo nalazi u kaljanju vrline, bez čega bi bio bez korena; drugim recima: on
se sastoji u uţivanju s l o b o d e , to jest mogućnosti da se greši, mogućnosti inherentnoj samom činu
stvaranja.
U tome se izraţavala izvesna logička nesavršenost Boţije svemoći i sveobuhvatne dobrote, jer
on stvorenje, dakle ono što je proizašlo iz njega, i što je sad bilo izvan njega, nije mogao da učini
nesposobnim za greh. To bi značilo uskratiti onome koga je stvorio slobodnu volju da se okrene od
Boga, što ne bi bilo savršeno, štaviše, ne bi bilo zapravo nikakvo Boţije stvaranje i ispoljavanje.
Logička dilema Boga sastojala se u tome što on nije bio u stanju da stvorenjima, čoveku i
anđelima, pruţi samostalnost izbora, dakle slobodnu volju, a u isti mah ih daruje i time da ne
mogu da greše. Poboţnost i vrlina sastojale su se, dakle, u tome da se sloboda, koju je Bog
stvorenju kao takvom morao dopustiti, koristi na dobar način to jest: da se n e koristi, — što se,
dabome, sad, kad je čovek slušao Šlepfusa, pokazivalo donekle tako kao da ovo nekorišćenje
slobodom
177
12 Doktor Faustus I
znači izvesno egzistencijalno slabljenje, smanjenje intenziteta postojanja stvorenja koja su izvan
Boga.
Sloboda. Kako je čudno zvučala ova reč u Šlep- i'usovim ustima! Da, bila je ona religiozno
naglašena, sigurno, on je govorio kao teolog i ni u kom slučaju nije o tome govorio s
omalovaţavanjem, naprotiv, pokazao je on visoki smisao koji je kod Boga morao pripasti toj misli,
budući da je on ljude i anđele radije izloţio opasnostima greha nego što bi im uskratio slobodu.
Dobro, dakle, sloboda je suprotnost urođenoj bezgrešnosti, sloboda znači biti po sopstvenoj volji
veran Bogu ili se uhvatiti s demonima i moći za vreme svete mise mrmljati one uţase. To je
definicija koju nam pruţa psihologija religije. Ali, u ţivotu naroda na Zemlji i u borbama kroz
istoriju igrala je sloboda već neku ulogu i u jednom drugom, moţda manje spiritualnom, a ipak ne
entuzijazma lišenom smislu. Igra ona tu ulogu i danas, dok sastavljam ovaj ţivotopis, u ratu koji
trenutno besni i, kako bih u svojoj povučenosti hteo da verujem, ne na poslednjem mestu u duši i
u mislima našeg nemačkog naroda, kome pod vladavinom najdrskije samovolje moţda prvi put u
njegovom ţivotu sviće pojam o tome šta znači sloboda. E, da, dotle tada još nismo bili došli. U
vreme kada smo mi bili studenti, pitanje slobode nije bilo, ili se nije činilo, gorućim, i dr Šlepfus
ţeleo je da da reči ono značenje koje mu je u okviru njegovih predavanja i pripadalo, a druga
značenja da ostavi po strani. Kamo lepe sreće da sam imao taj utisak da ih je on stvarno ostavljao
po strani i da ih, zadubljen u svoja čisto religijski-psihološka shvatanja, nije imao u vidu.
Međutim, on je njih imao u vidu, tog se osećaja ja nisam mogao osloboditi, i njegovo teološko
određenje slobode imalo je jednu apologet- sko-polemičku oštricu uperenu protiv »modernijih«, to
jest: plićih i sasvim uobičajenih ideja, koje su njegovi slušaoci moţda mogli da poveţu s tim. Po-
gledajte, činilo se da je hteo da kaţe, i mi imamo tu reč, stoji nam na raspolaganju, nemojte misliti
da se ona javlja samo u vašem rečniku i da je vaša ideja o tome jedina umna. Sloboda je stvar vrlo
velika, uslov za stvaranje, ono što je sprečilo Boga da nas učini otpornim na mogućnost
otpadništva od njega. Sloboda je sloboda da se čini greh, a poboţ- nost se sastoji u tome da se iz
ljubavi prema Bogu sloboda, koju je on morao dati, ne koristi.
Na to je stvar izlazila, donekle tendenciozno, donekle pakosno, ako me sve ne vara. U dve reči,
to me je razdraţivalo. Ne volim to kad neko hoće sve da ima, uzima reč protivniku iz usta,
preokreće je i na taj način stvara pojmovnu zbrku. Danas se to događa s najvećom drskošću i to je
glavni uzrok mojoj povučenosti. Izvesni ljudi ne bi trebalo da govore o slobodi, umu, humanosti,
trebalo bi da se toga mahnu iz higijenskih razloga. Ali, upravo o humanosti je Šlepfus takođe
govorio — naravno u smislu onih »klasičnih stoleća vere«, na čijoj duhovnoj klimi je zasnivao svoja
psihološka razmatranja. Bilo je jasno da mu je bilo stalo da stavi do znanja kako humanost nije
pronalazak slobodnog duha, da ta ideja ne pripada samo njemu, da je ona uvek postojala i da je,
primera radi, delatnost inkvizicije bila nadahnuta najdirljivijom humanošću. U ono »klasično«
vreme, pripovedao je on, jedna ţena, koja je punih šest godina tri puta nedeljno imala odnos s
nekim inkubusom, čak i kraj svog zaspalog muţa, a naročito za vreme praznika, bude strpana u
zatvor, sprovede se postupak i nju spale. Ona se bila obećala đavolu, i to tako da mu telom i dušom
pripadne posle sedam godina. Međutim, bila je pod srećnom zvezdom, jer je Bog u svojoj ljubavi još
uoči samog isteka roka uđesio da padne u ruke inkviziciji, te je već uz primenu laganih sredstava
pri ispitivanju dala puno i dirljivo pokajničko priznanje, tako da je u najvećoj meri verovatno da je
dobila oprost od Boga. U smrt je otišla sasvim voljno, izričito izjavivši da bi, i kada bi mogla da se
oslobodi, ipak sasvim odlučno radije
178
izabrala lomaču, samo da utekne đemonovoj moći. Do tog stepena se njoj zgadio ţivot koji je
zbog ove potčinjenosti vodila u prljavom grehu. Kakva lepa zaokruţenost kulture, međutim,
progovara iz ovog harmoničnog slaganja sudije i delinkventa, kako topao humanizam iz
zadovoljenja koje pruţa to: u poslednji čas je otrgnuti od đavola pomoću plamena i pribaviti joj
oproštenje!
Ovim je Šlepfus napajao naše duše i omogućavao nam da vidimo ■— ne samo šta humanost
takođe moţe biti, već šta je ona u s t v a r i . Ne bi ovde imalo nikakve svrhe upotrebljavati neku drugu reč
iz reč- nika slobodnog duha i govoriti o neutešnom p r a z n o - v e r j u . Šlepfus je raspolagao i tom rečju, u
ime »klasičnih« stoleća, kojima je ona bila sve manje doli nepoznata. Besmislenom praznoverju je
podlegla ona ţena s inkubusom i niko drugi. Jer, ona je bila otpala od Boga, otpala od vere, i to je
bilo praznoverje. Praznoverje ne znači: verovati u demone i u inku- buse, već znači pogubno se s
njima upuštati u igru i od njih očekivati ono što valja očekivati samo od Boga. Praznoverje znači
lakovernost prema došap- tavanjima i nameštaljkama neprijatelja ljudskog roda; pojam pokriva
sva zazivanja, pesme i zakletve, sve čarobnjačke prestupe, poroke i zločine, onaj Flagellum
haereticorum fascinariorum, one illusio- nes daemonum. Tako se mogao odrediti pojam »praz-
noverja«, tako je on bio određivan; zanimljivo je kako sve čovek moţe da se koristi recima i kako sve
pomoću njih moţe da misli!
Naravno, dijalektička povezanost zla sa sveto- šću i sa dobrom igrala je značajnu ulogu u
teodiceji, u opravdanju Boga s obzirom na postojanje zla u svetu, opravdanju koje je u Šlepfusovim
predavanjima zauzimalo veliki prostor. Zlo je doprinosilo savršenosti univerzuma, a bez njega ovaj
ne bi bio savršen, Bog ga je zato dozvolio, jer je sam bio savršen i stoga je morao hteti ono što je
savršeno, —*- ne u smislu savršeno dobrog, već u smislu svestranosti i uzajamnog pojačavanja
egzistencije. Zlo je daleko gore ako postoji dobro, dobro je daleko lepše ako postoji zlo, štaviše — o
tome bi se moglo sporiti — zlo moţda, da nije dobra, ne bi uopšte ni bilo zlo, dobro moţda uopšte ne
bi bilo dobro kad ne bi postojalo zlo. Avgustin je išao barem dotle da kaţe kako je funkcija zla da
omogući jasnije ispoljavanje dobra, koje se ljudima utoliko više dopada i utoliko je dostojnije hvale,
kada se uporedi sa zlom. Ovde se, naravno, umešao tomizam s opomenom kako je opasno verovati
da Bog hoće da se zlo zbiva. Bog niti hoće to zbivanje niti pak hoće da se zlo ne zbiva, već d o z v o l j a v a
delovanje zla, a da u tome nema ni htenja ni odsustva htenja, a to savršenosti svakako koristi. Ali,
tvrditi da Bog dopušta zlo dobra radi, predstavlja zabasavanje s puta; jer, ništa se ne moţe
smatrati dobrim izuzev onog što ideji »dobra« odgovara samo po sebi, a ne kao ak- cidens. Pa ipak,
rekao je Šlepfus, ovde se postavlja problem apsolutno dobrog i apsolutno lepog, dobrog i lepog
nezavisno od odnosa prema zlu i ruţnom, — problem kvaliteta za koji nema poređenja. Tamo gde
otpadne poređenje, rekao je, gubi se merilo, tu ne moţe biti reci ni o teškom ni o lakom, ni o veli-
kom ni o malom. Dobro i lepo bi tada bili lišeni suštine i sveli bi se na bivstvovanje bez kvaliteta,
koje bi bilo vrlo slično ništavilu i moţda ga tad ovome ne bi ni trebalo pretpostavljati.
Mi smo ovo zapisivali u naše sveske, ukoričene u voštano platno, da bismo te misli s manje ili
više spokojstva poneli kući. Istinsko opravdanje Boga, s obzirom na jad i nevolje, nastale
stvaranjem, tako smo mi dodavali nakon Šlepfusovog diktata, sastoji se u njegovoj moći da od zla
napravi dobro. Ovo svojstvo ţudi da, u slavu Boţiju, pređe na delo, a da Bog stvorenju nije zaveštao
greh, ono se ne bi moglo ispoljiti. U tom slučaju bi univerzumu bilo uskraćeno ono dobro koje Bog
ume da stvori iz zla, iz greha, patnje i poroka, a anđeli bi imali manje povoda za pojanje ispunjeno
slavom i hvalom. No, kao što istorija neprestano uči, proizlazi — obrnuto — iz dobra, naravno, i
mnogo zlog, tako da bi Bog, da bi ovo izbegao, morao sprečiti i postojanje dobra i uopšte ne bi smeo
dopustiti da sveta bude. To bi, međutim, protivrečilo njegovoj suštini kao stvaraoca i zato je on
sazdao svet takvim kakav jeste, naime proţet zlom, to jest morao ga je đelom prepustiti demonskim
uticajima.
Nikad nije postalo sasvim jasno je li ono što nam je Slepfus predavao bilo u stvari njegovo
sopstveno mišljenje, koje je naučavao, ili mu je bilo stalo samo do toga da nam pribliţi psihologiju
klasičnih stoleća vere i upozna nas s njom. On, bez sumnje, nije morao biti teolog da bi za tu
psihologiju osećao simpatiju koja ide sve do slaganja. Međutim, razlog mom čuđenju da njegova
predavanja nisu privlačila više mladog sveta bilo je to što je uvek, kad god je bila reč o moći demona
nad ljudskim ţivotom, seksualnost igrala preovlađujuću ulogu. Kako bi drugačije i moglo biti?
Demonski karakter ove sfere bio je glavni sastojak »klasične psihologije«; za nju je ovo predstavljalo
povlašćeno zborište demona, prolaznu tačku koja je kao poručena za Boţijeg suparnika,
neprijatelja, onoga čiji je posao da kvari. Njemu je, naime, Bog dozvolio da svoju moć čaranja
179
razvije u obljubi više nego u bilo kojoj drugoj ljudskoj delatnosti: ne samo zbog spoljašnje
nepristojnosti te rabote, već pre svega zato što je pokvarenost prvog oca kao nasledni greh pri tom
prešla na ceo ljudski rod. Snošaj, karakterističan po svojoj estetskoj odvratnosti, bio je izraz i
prenosnik prvobitnog, na- slednog greha, i kakvo je onda čudo što su đavolu tu ruke bile odrešene
više nego drugde? Nije anđeo uzalud rekao Tobiji: »Nad onima koji se predaju uţivanju demon stiče
vlast.« Jer, moć demona leţi u čovekovim bedrima i na njih se misli kad evanđelista kaţe: »Kad
čovek dobro naoruţan čuva svoj dvorac, onda sve što je njegovo ostaje u miru.« Samo se po sebi
razume da se ovo imalo tumačiti u smislu polnih stvari; u tajanstvenim recima su se uvek mogla
načuti takva značenja i upravo ih je poboţnost oštrim sluhom u njima umela čuti.
Zapanjujuće je samo kako se anđeoska straţa pokazala slabom upravo kod Boţijih svetaca,
bar kad je u pitanju bio njihov »mir«. Knjiga svetih otaca bila je puna izveštaja kako ih je, iako su se
protivili svakom putenom uţivanju, poţuda za ţenama ipak, u meri većoj nego što bi to čovek
poverovao, stavljala na iskušenje. »Dat mi je trn moje ploti, anđeo sotonin, koji me bije pesnicama.«
Ovo je bilo jedno takvo priznanje, učinjeno Korinćanima, pa ako je pisac poslanice time moţda
mislio i na nešto drugo, na padavicu ili nešto slično, poboţnost je to svakako tumačila na svoj
način, — na kraju krajeva verovatno s pravom, budući da njen instinkt po svoj prilici nije
promašivao kada je sva iskušenja moţda doveo u tamnu vezu sa demonom pola. Ono, razume se,
kušnja kojoj se odoli nije nikakav greh, već samo ispit vrline. A ipak je vrlo teško odrediti granicu
između iskušenja i greha, jer nije li već samo iskušenje pobesnelost greha u našoj krvi i zar u
stanju poţude ne počiva već mnogo od predavanja zlu? Ov- de se ponovo isticalo dijalektičko
jedinstvo dobra i zla, jer se svetost uopšte nije mogla zamisliti bez iskušenja, pa je dobijala meru
prema njegovoj strahotnosti, u skladu sa potencijalom greha koji čovek u sebi nosi.
Ali, od koga je poticalo iskušenje? Koga je zbog njega trebalo proklinjati? Lako je reći, dolazi od
đavola. On je njegov izvor, ali se prokletstvo odnosi na predmet. Predmet, instrument kušatelja,
bila je ţena. Ona je na taj način, naravno, bila i instrument svetosti, jer ove nije bilo bez pobesnele
grešne poţude. No ovoj je za to iskazivana samo gorka zahvalnost. Ono što je tu, naprotiv, bilo
neobično i dubinski karakteristično, jeste da je, i pored činjenice da je čovek u oba svoja lika polno
biće i da lokalizacija demonskog u bedrima pre pristaje muškarcu nego ţeni, sve prokletstvo
putenosti i robovanja polnosti ipak svaljeno na ţenu, tako da je mogla nastati izreka: »Lepa ţena je
kao zlatan prsten na svinjskoj njušci.« Koliko je samo ovakvih stvari iz dubokog osećaja izrečeno o
ţeni, još od davnina! Međutim, to je vaţilo za putenu poţudnost uopšte, koju je trebalo izjednačiti
sa ţenom, tako da je i putenost muškarca stavljena na ţenin konto. Otud ona reč: »Na- đoh da je
ţena gorča od smrti, i da je čak i dobra ţena u vlasti poţude.«
Ĉovek se mogao zapitati: zar dobar muškarac nije? I zar to nije pogotovu slučaj sa svetim čove-
kom? Da, ali je to delo ţene, predstavnice svekolike putenosti na zemljinom šaru. Pol je njen
domen, pa kako onda ona, koja se zove femina, što je delom došlo od fiđes a delom od minus, od
m a n j e v e r e , da se ne saţivi prisno, u zlu, sa nečistim duhovima koji naseljavaju taj prostor, kako da
ne bude izloţena posebnom pođozrenju da sa njima opšti, da se bavi čarolijama? Primer za ovo bila
je ona supruţnica koja je u prisustvu svog poverenjem ispunjenog, u dremeţ uionulog muţa terala
kera s jednim inkubusom, i to godinama. Naravno, nisu postojali samo in- kubusi, već i
sukubusi, i stvarno, jedan pokvareni mladić klasičnog razdoblja ţiveo je s idolom čiju je đavolsku
ljubomoru na kraju imao da iskusi. Jer, posle nekoliko godina sklopio je on brak sa jednom
pristojnom ţenom, više iz razloga koristi nego iz istinske naklonosti, bio je, međutim, sprečen da je
kao ţenu pozna, jer bi među njih vazda legao idol. S pravom ozlojeđena, ţena ga je zato ostavila, i
on se onda doveka imao ograničiti na to da bude s netrpeljivim idolom.
Za psihološku situaciju bilo je, međutim, po Šlepfusovom mišljenju, mnogo karakterističnije

ono ograničenje kojem je bio podvrgnut jedan drugi mladić iz one epohe; ono ga je, naime, pogodilo
bez ikakve sopstvene krivice, nastalo je pomoću ţenskih čarolija, a sredstvo čijom pomoći ih se
oslobodio bilo je istinski tragično. U znak sećanja na studije, provedene zajedno sa Adrijanom,
uključiću ovde, skraćeno, priču koju je privatni docent Šlepfus vrlo duhovito raspredao.
U Mersburgu kod Konstance ţiveo je krajem petnaestog veka pošteni momak po imenu Hajnc
Klepfgajsel, a po zanimanju bačvar, dobro građen i zdrav. Gajio je prisnu naklonost, koja je bila
uzajamna, prema jednoj devojci, Berbel, jedinoj kćer- ci zvonara udovca, i hteo je s njom da se
oţeni, no ţelja ovo dvoje mladih naišla je na očev otpor, jer je Klepfgajsel bio siromašak i zvonar je
od njega zahtevao da prvo sebi stvori valjan, ugledan poloţaj u ţivotu, da u svom zanatu postane
majstor, pre nego što mu on dadne svoju kćerku. Međutim, međusobna naklonost mladih bejaše
180
jača od njihovog strpljenja i oni od momka i devojke pre vremena po- stadoše već par. S večeri,
naime, kad bi zvonar otišao da zvoni, popeo bi se Klepfgajsel k Berbel i u njihovim zagrljajima oni
su se jedno drugom ukazivali kao najlepša bića na zemlji.
Tako su stajale stvari, kad li se jednog dana bačvar uputi s drugim bodrim drugarima u
Konstan- cu, gde je bila crkvena proslava i gde su se odlično proveli, tako da ih je uveče spopala
obest, te odluči- še da odu u nekakvu jazbinu, ţenama. To nije bilo po Klepfgajselovom, i on nije bio
voljan da pođe s njima. No momci uhvatiše da ga ismejavaju kao prenemagalo, saleteše ga
posprdnim i uvredljivim recima, da s njim moţda nešto nije u redu i da nešto kod njega moţda
uopšte i nije na svome mestu; pa kako on to nije mogao da podnese, a i od jakog piva se pre toga bio
ustezao isto tako malo kao i ostali, dade se on privoleti, reče: »Ho, znam ja to i malo drukčije« i
stušti se s ruljom u onu kurvarsku ustanovu.
Tu se onda sluči tako da se on teško obruka, tako da nije znao šta sam o sebi da misli. Protivno
svakom očekivanju, naime, on ne mogade kod one fanfulje, neke Mađarice, ništa da napravi i baš
mu ništa ne pođe za rukom, zbog čega se neizmerno naljutio, a i uplašio. Jer, ona ţenturača ne
samo što ga je ismejala, već je i zamišljeno klimala glavom, izraţavajući mišljenje da tu mora da
nešto nije u redu i da to nisu čista posla; momak njegovog sastava, kome to najednom ne ide, taj će
biti đavolov mučenik, tome mora da su nešto zakuvali — i šta sve još nije napričala. On joj dade
mnogo, samo da ništa ne kaţe njegovim drugovima, i vrati se kući utučen.
Ĉim je to bilo moguće, upriliči on, iako ne bez zabrinutosti, sa svojom Berbel sastanak, i dok je
zvonar zvonio, doţive oni zajedno najslađe trenutke. On, tako, vide kako se njegova mladićka čast
povratila i mogao je time biti zadovoljan. Jer, izuzev do one prve i jedine, ni do jedne druge mu nije
bilo stalo, pa zašto, dakle, da mu bude mnogo stalo do s a m o g s e b e , izuzev u njenim očima? Ali, posle
onog neuspeha u njegovoj duši je ostao neki nemir i nešto ga je kopkalo da se još jednom oproba i
onu što je srcu njegovome najdraţa jednom, pa onda nikad više, prevari. Stoga je potajno vrebao
priliku da se ogleda, da iskuša sebe, ali i nju; jer on nije mogao gajiti sumnju prema samom sebi,
a da se ona kao tiho, neţno doduše, ali zebnjom ispunjeno pođozrenje ne vrati ka onoj, kojoj je on
bio privrţen svom svojom dušom.
Desilo se onda da su ga bili pozvali da u podrumu jednog vinara, nekog bolešljivog trbonje, na
dva bureta olabavele obruče pričvrsti na dugama, i da je sa njim sišla i krčmareva ţena, ţenska još
drţeća, koja ga je posmatrala kako radi. Ona ga je tu stala milovati po ruci, poloţila je svoju ruku
kraj njegove, da ih upoređi, i tako ga gledala da mu je bilo nemoguće da joj odbije ono što njegovom
telu, uza svu dobru volju duha, onda ipak bi nemoguće da izvrši, tako da joj morade reći kako mu
nije do igranja, i kako mu se ţuri, i kako će njen muţ sigurno odmah sići dole, pa dade petama
vetra, ostajući duţan ogorčenoj ţeni, što se zlobno pođsmehivala, ono što nijedno krepko momče
duţno ne ostaje.
Bio je duboko ranjen, smućen sumnjom u sebe i ne samo u sebe; jer podozrenje, koje mu se
već posle prve hude neprilike uvuklo u dušu, obuze ga sad sasvim, i to da je on mučenik đavolov za
njega više nije podlegalo nikakvoj sumnji. Zato on, budući da su na kocki stajali spas njegove
jadne duše i čast tela mu, ode popu i reče mu sve na uvo kroz rešetku: da sa njim nisu čista posla,
i da ne moţe. nešto ga sprečava, izuzev kod jedne jedine, i kako je moguće da se tako nešto dešava,
i zna li religija neki materinski lek protiv takve nedaće.
Nekako u to vreme, međutim, u tom kraju je, podstaknuta od neprijatelja ljudskog roda i sa
svrhom da se vređa Boţije veličanstvo, grdno bila uzela maha kuga veštičijeg čaranja i vraćanja, sa
mnogim razuzđanostima, gresima i porocima koji uz to idu, i pastirima duša je bila naloţena
stroga budnost. Pop, kome je ta kategorija poremećaja da su muškarci u svojoj najboljoj snazi
začarani, i te kako bila poznata, preneo je Klepfgajselovu ispo vest višim instancama, zvonarevo
čedo zatvoriše, podvrgoše saslušanju i ona priznade kako je ćela istina da je u sreeraspinjućem
strahu za vernost mladićevu, da joj ga neka druga ne preotme pre nego što pred Bogom i ljudima
postane njen, uzela od neke opajdare, čiji je zanat bio da posluţuje u javnom kupatilu, neki
specificum, mast napravljenu navodno od sala đe- teta koje je umrlo nekršteno, kojom je, samo da
bude sigurna u njega, svom Hajncu prilikom zagrljaja krišom namazala određenu figuru po
leđima. Sad je i sluţavka iz kupatila bila podvrgnuta saslušanju, a ona je sve uporno poricala.
Morala je biti predala svetovnim vlastima i prepuštena sredstvima ispitivanja koja crkvi nisu
priličila; pod izvesnim pritiskom obelodanilo se ono što se i moralo očekivati:
181
da je ta opajđara zaista bila u dogovoru s đavolom, koji joj se bio ukazao u liku kaluđera s kozijim
nogama i koji ju je nagovorio da gnusnim pogrdama porekne boţanske ličnosti i hrišćansku veru,
a zauzvrat je snabdeo uputstvima za spravljanje ne samo one ljubavne masti, već i drugih
sramotno-sveis- celitelnih sredstava, među kojima i jedne masti koja čini da se svako parče drveta,
kada se njom namaze, zajedno sa onim ko se u to razume namah digne u vazduh. Podrobnosti
kojima je nečastivi zapečatio svoj pakt sa starom pomaljale su se malo-pomalo, s ponavljanim
pritiskom, i bile su takve da se čove- ku kosa digne na glavi.
Što se tiče one koja je bila zavedena samo posredno, sad je sve zavisilo od toga do koje mere je
spas njene vlastite duše bio pogođen i izloţen posledicama time što je uzela i upotrebila prokleti
preparat. Na nesreću zvonarevog čeda, izjavila je stara da joj je zmaj naloţio da stvori što više sled-
benika, a za svako dete čovekovo koje mu privede, zavodeći ga da upotrebljava njegove darove, on
će je učiniti nešto otpornijom prema večnom ognju, tako da će, marljivo radeći na tom doterivanju
ţrtava, na kraju biti naoruţana azbestnim oklopom protiv plamena pakla. — Ovo je Berbel slomilo
vrat. Neophodnost da se njena duša spase od večne propasti, da se ţrtvovanjem tela istrgne iz
kandţi đavolovih, bila je očevidna. A kako je, povrh toga, zbog pokva- renosti koja je uzimala maha
bilo neophodno, ma kakvu gorčinu da je to izazivalo, da se postupi primerno, dve veštice, stara i
mlada, behu spaljene na kočevima jedna kraj druge, na javnom trgu. Začarani Hajnc Klapfgajsel
stajao je u gomili posmatrača, gologlav i mrmljajući molitve. Promuklo neznani, čudni krici njegove
dragane, koji su se gušili u dimu, ukazivali su mu se kao glas demona koji, protiv volje, grakćući
izlazi iz nje. Od tog časa mađi- jama izazvano, sramno ograničenje bilo je kod njega otklonjeno,
njegova ljubav se još nije bila ni uglje- nisala, a njemu se grešno oduzeta sloboda u raspolaganju
sopstvenom muškošću vratila. —
Ja ovu pripovest koja revoltira, tako karakterističnu za duh Šlepfusovih predavanja, nikad
nisam zaboravio i nikada nisam mogao istinski da se umirim zbog njenog sadrţaja. O tome je tada
među nama, kako između Ađrijana i mene, tako i u diskusijama u »Vinfridovom« krugu, više puta
bilo reči; ali ni kod njega, koji se uvele drţao povučeno i ćut- ljivo kada se ticalo njegovih učitelja i
onog što su oni predavali, ni kod njegovih drugova sa fakulteta, nije mi pošlo za rukom da izazovem
onu meru negodovanja koja bi zadovoljila moju sopstvenu ljutnju zbog te anegdote i posebno zbog
Klepf gaj sela. Još i danas se u mislima frkćući izdirem na njega i nazivam ga magarčinom u
najpunijem smislu reči. Sta je imao da se ţali, blesavko jedan?! Sta je imao da petlja s drugim
ţenama, kad je imao onu jednu koju je voleo, očigledno voleo do te mere da ga je to prema drugima
činilo hladnim i »nemoćnim«? Sta je tu značila »nemoć«, kad je kod one jedne ljubavnu moć
posedovao? Ljubav je svakako neka vrsta plemenite razmaţenosti polnog bića čovekovog, i ako nije
prirodno da ono odbija da se aktivira kad nema ljubavi, sve je manje doli neprirodno da ono to čini
u prisustvu i na oči ljubavi. Berbel je, svakako, svog Hajnca fiksirala i »ograničila«, ali ne tajnim
sredstvima đavolovim, već svojim ljubavnim draţima i okivalačkom voljom, kojom ga je zadrţavala
i zača- ravala protiv drugih iskušenja. Da je snaga ove zaštite, da je njen uticaj na momkovu
prirodu čarobnom mašću i devoj činim verovanjem u to psihološki bio potkrepljen, to sam spreman
da prihvatim, mada mi se čini mnogo ispravnijim i jednostavnijim da se stvar posmatra s
mladićeve strane i da se odgovornost za smetnju, zbog koje je on tako ludo negodovao, prebaci na
izbirljivost koja se javila zbog ljubavi koju je osećao. Ali, i ovo gledište uključuje priznavanje izvesne
čudesne prirodne snage duševnog, priznavanje njegove sposobnosti da na organsko-telesno
dcluje određujući ga i menjajući, — i upravo ova tako reći magijska strana stvari bila je, razume se,
ono što je Šlepfus namerno isticao u svojim komentarima vezanim za slučaj Klepfgajsela.
On je to činio u nekom quasi-humanističkom smislu, kako bi istakao visoku ideju koju su ona
navodno mračna stoleća imala o naročitim svojstvima ljudskog tela. Ona su ga, po Šlepfusovim
recima, smatrala plemenitijim od svih drugih zemaljskih veza materije i u njegovoj promenljivosti,
koju uzrokuje ono duševno, ona su videla izraz njegove otme- nosti, njegovog visokog ranga u
hijerarhiji tela. Ono se usled straha i gneva hladi i zagrejava, mršavi od ţalosti, rascvetava se od
radosti, puka pomisao na nešto gadljivo moţe da izazove fiziološko dejstvo pokvarene hrane,
pogled na tanjir s jagodama moţe izasuti koţu nekoga ko je alergičan pikicama, šta- više, bolest i
smrt mogu takođe biti posledica čisto duševnih uticaja. Međutim, od uvida u moć duše da menja
materiju sopstvenog tela, koje joj pripada, bio je samo korak, nuţan korak, do uverenja, poduprtog
bogatim iskustvom čovečanstva, da je i tuđa duša u stanju da svesno-voljno, dakle uz pomoć čini,
menja tuđu telesnu supstancu; drugim recima: realnost magije, demonskih uticaja i opčinjenosti
time je bila potvrđena, a području takozvanog praz- noverja bile su otete pojave kao što je recimo
urolc- ljivi pogled, kompleks iskustva koncentrisan u priči o ubilačkim očima baziliska. Bila bi
kaţnjiva ne- humanost poricati da nečista duša samim pogledom, pa bio on hotimičan ili i
182
nehotičan, moţe da izazove telesno škodljiva dejstva kod drugog, pogotovu kod male dece, čija je
neţna supstanca naročito neotporna na otrov ovakvog oka.
Tako Šlepfus u svojim ekskluzivnim predavanjima — ekskluzivnim po duhu i po podozrivosti.

»Po- đozriv« reč je izvrsna; filološki sam joj uvek prilazio s mnogo poštovanja. Ona u isti mah poziva
i na prihvatanje i na izbegavanje, dakle u svakom slučaju na vrlo oprezno prihvatanje i nalazi se u
dvostrukoj svetlosti, između onog što je vredno razmišljanja u nekoj stvari — i nekom čoveku — i
onoga po čemu ih bije zao glas.
Kad bismo sreli Šlepfusa na ulici ili po hodnicima univerziteta, mi smo u naš pozdrav unosili
sve poštovanje koje je, čas za časom, ulivao visoki intelektualni nivo njegovih predavanja, ali bi on
na to odgovarao skidajući šešir s naklonom još dubljim od našeg i rekao: »Sluga sam Vam
pokoran!«
XIV
Mistika brojeva nije za mene, i u meni se javljala uvek samo teškoća kada bih opazio tu naklo-
nost kod Adrijana, kod koga se ona oduvek isticala mirno, ali jasno. Međutim, to da je prethodnom
poglavlju pripala upravo brojka XIII, na koju se svuda gleda sa strahom i koja vaţi kao zlokobna, to
ipak nailazi na moje nevoljno odobravanje i gotovo da sam u iskušenju da to drţim za nešto više
doli za slučajno. No, ako ćemo razboi'ito, u pitanju je svakako ipak slučaj, i to zato što ceo ovaj
kompleks iskustava sa univerziteta u Haleu čini, isto kao i ranija napred data Krečmarova
predavanja, u osnovi jednu prirodnu jedinicu, jer sam ja samo iz obzira prema čitaocu, koji vazda
pogleda gde su odmorišta, cenzure i novi počeci, izdelio na više poglavlja ono što po mom
istinskom, spisateljskom, po duši izraţenom mišljenju na takvo raščlanjavanje nikakvog prava
nema. Kada bi, dakle, bilo po mom, mi bismo se još uvek nalazili u poglavlju br. XI i samo je moja
sklonost ka popuštanju pribavila doktoru Slep- fusu brojku XIII. Neka mu je, pa ću reći i više od
toga, celoj toj masi sećanja na naše studentske godine u Haleu od srca bih rado i bez zavisti dao
broj
XIII, jer ja sam zapravo odmah rekao da mi vazđuh tog grada, da mi taj teološki vazduh nije prijao
i da je moje učestvovanje u Adrijanovi'm studijama u svojstvu gosta bila ţrtva koju sam, obuzet
svakojakim neugodnim osećajima, prinosio našem prijateljstvu.
Našem? Bolje da kaţem: mom; jer o n uopšte nije traţio da budem kraj njega kada je slušao
Kum- pfa ili Šlepfusa, da, štaviše, zbog toga propuštam i predavanja iz svog sopstvenog programa.
Ĉinio sam to u potpunosti dragovoljno, iz neodoljive ţelje da čujem ono što on sluša, da znam ono
što on upija, ukratko: d a n a n j e g a p a z i m , jer to mi se uveli ukazivalo kao do najveće mere potrebno,
iako svrhe lišeno. Neobično bolna mešavina u svesti, koju ovde izraţavam: neodloţnost i
besciljnost. Bilo mi je jasno da pred sobom imam ţivot koji se moţe nadzirati, ali koji se ne moţe
promeniti, na koji se ne moţe uticati, i moja teţnja da ne skidam oka s njega, da se od prijatelja ne
odvajam, umnogome je bila ispunjena pređosećanjem da će mi se jednog dana postaviti kao
zadatak da u vidu biografije poloţim računa o utiscima njegove mladosti. Jer, toliko će valjda biti
jasno da o stvarima gore pomenutim nisam razvezao naširoko pre svega zato da bih objasnio zašto
se u Haleu nisam osećao naročito dobro, već iz istog razloga iz kojeg sam bio tako iscrpan govoreći
o predavanjima Vendela Krečmara u Kaj- zersašernu; zato, naime, što mi leţi, što mi mora leţati na
srcu da čitaoca učinim svedokom Adrijano- vog duhovnog iskustva.
Iz istog razloga ţelim da pozovem čitaoca da nas, mlade sinove muza, prati na zajedničkim
putovanjima, koja smo za lepšeg godišnjeg doba preduzimali iz Halea. Jer, kao Adrijanov zemljak i
intimus, a i stoga što sam — tako je izgledalo — ispoljavao nesumnjivo interesovanje za
bogosloviju, iako teolog nisam bio, članovi studentskog udruţenja »Vinfrid« prijateljski su me
primali kao gosta i više puta mi
183
je bilo dopušteno da uzmem učešća u grupnim putovanjima posvećenim uţivanju u Bogom
stvorenom zelenilu.
Putovalo se češće nego što smo nas dvojica učestvovali u tome; jer jedva je i potrebno da kaţem
kako Adrijan nije bio vrlo revnostan član bratstva i da se više pravio da pripada članstvu nego što
mu se stvarno posvećivao i tačno izvršavao ono što je ono podrazumevalo. Iz učtivosti i da bi
dokazao svoju dobru volju da se uklopi, pustio je da ga pridobiju za »Vinfriđ«, ali je uz različite
izgovore, pozivajući se najčešće na svoju migrenu, i češće nego svaki drugi put izostajao sa
sastanaka na koje se išlo umesto da se ide u krčme, i prošle su godine a on je sa društvom iz
udruţenja, koje je brojalo sedamdeset glava, uspostavio odnose koji su tako malo nalikovati
frere-et-cochon-odnosima da mu je, to je bilo jasno, čak i bratsko tikanje u opštenju s drugovima
izgledalo kao nešto neprirodno, pa bi on što se toga tiče u razgovoru počešće grešio. Uprkos tome,
on je među njima uţivao ugled i pozdrav koji bi se zaorio kada se, gotovo da se već mora reći: po
izuzetku pojavljivao na nekoj sednici u zadimljenoj odvojenoj sobi Miceove gostionice, sadrţavao je
poneku porugu na račun njegovog samotnjačkog osobenjaštva, ali je pri tom bio upućivan s
iskrenom veselošću. Njegovo učešće u teološko-filozofskim debatama, naime, bilo je cenjeno, u
njih je on, ne vodeći pri tom glavnu reč, često svojim prigovorima unosio zanimljive obrte, no to je
naročito vaţilo za njegovu muzikalnost, koja je bila od velike pomoći, budući da je on obavezne
pesme, koje su redom pevali, umeo da prati na klaviru zvučnije i izazivajući veću ţivost negoli
drugi koji su se u tome okušavali, i da je, na zahtev pređsednika studentskog odbora Bavorinskog,
smeđeg dugajlije, nad čiji su se pogled većinom blago spuštali kapci, a usta mu bila skupljena kao
da će da zviţdi, razveseljavao skup i solo-izvođenjima kakve Bahove tokate, nekog stava
193
13 Doktor Faustus I
iz Betovena ili Šumana. Ali, i nepozvan bi on ponekad sedao za mukli pijano u sobi udruţenja, koji
je jako pođsećao na onaj zadatku nedorasli instrumenat na kojem nam je Vendel Krečmar davao
svoje poduke u sali »opštekorisnjaka«, i udubljivao bi se u slobodnu, eksperimentišuću igru, —
naročito pred otvaranje sednice, dok se još čekalo da se krug prisutnih popuni do punog broja.
Nezaboravan je pri tom za mene način na koji bi on ušao, letimično se pozdravio i, ne skidajući
katkad ni kaput, prilazio pravo klaviru sa zamišljenim izrazom na licu, kao da je to bio onaj pravi
cilj njegovog puta ovamo, pa snaţno udarivši po dirkama, istakavši prelazne tonove visoko
podignutim obrvama, okušavao zvukovne veze, pripreme i razrešenja, o kojima je moţda
razmišljao usput. U ovome kako se on upućivao pravo ka klaviru, međutim, bilo je i nečeg od
traţenja uporišta i utočišta, kao da su ga prostor i oni koji su u njemu stvarali ţivost plašili i kao da
on tamo traţi pribeţište, dakle kod sebe samog u stvari, pribeţište koje štiti u zbunjujućoj tuđini u
kojoj se obreo.
Ako je, onda, svirao dalje, idući za nekom određenom mišlju, preobličujući je i slobodno je obli-
kujući, upitao bi ga jedan od onih što su ga okruţivali, mali Probst, tip kandidata, plav, sa poludu-
gom, nauljenom kosom:
»Šta je to?«
»Ništa«, odgovorio je svirač kratkim odmahivanjem glave, koje je više nalikovalo pokretu kojim
se čovek brani od muva.
»Kako moţe da ne bude ništa«, uzvraćao je onaj pitanjem, »kad ti, eto, sviraš?«
»On fantazira«, objašnjavao je dugajlija Bavo- rinski razborito.
»Fantazira!?« uzviknuo je Probst iskreno preplašen, i zagledao se svojim vodeno plavim očima
sa strane u Adrijanovo čelo, kao da je očekivao da će ga naći svog u vrućici.
194
Svi prasnuše u smeh; nasmejao se i Adrijan, spustivši sklopljene ruke na klavijaturu i
nagnuvši se preko.
»Probste, Probste, baš si ovca!« rekao je Bavo- rinski. »On tu improvizuje, zar ti to ne razumeš?
On je to u trenutku tako izmislio.«
»Kako moţe da izmisli odjednom toliko mnogo tonova levo i desno«, branio se Probst, »i kako
moţe da kaţe za nešto što ipak svira da nije ništa. Ne moţe se svirati ono čega nema, zar ne?«
»O moţe«, rekao je Bavorinski blago. »Moţe se svirati i ono što još ne egzistira«.
I još mi zvoni u ušima kako izvesni Dojčlin, Konrad Dojčlin, stamen momak s pramenom kose
na čelu, dodaje:
»Sve što je jednom postalo nešto, dobri Probste, pre toga je bilo ništa.«
»Mogu Va s .. . mogu te uveriti«, rekao je Adrijan, »da stvarno nije bilo ništa, u svakom pogledu.«
On se, onako povijen od smeha, sad morao ispraviti, i pri tom mu se na licu videlo da mu nije
lako i da se oseća dovedenim u nepriliku. Međutim, sećam se da se na to nadovezala poduţa, ni u
kom slučaju nezanimljiva diskusija o kreativnom, koju je poglavito vodio Dojčlin, pri čemu su bila
pretresana ograničenja kojima se ovaj pojam ima podvrći s obzirom na mnogo štošta što je
prethodno dato, na kulturu, baštinu, ugledanje, konvenciju, šablon, pri čemu nije izostalo
teološko priznanje da je ono što je kod čoveka stvaralačko konačno ipak daleki odsjaj boţanske sile
bivstvovanja, odjek svemoćnog zova na postajanje, a da produktivno nadahnuće u svakom slučaju
dolazi odozgo. —
Uostalom, sasvim uzgred budi rečeno, meni je bilo prijatno da i sam, kao neko ko je s profanog
fakulteta tu primljen u društvo, doprinesem zabavi, svirajući tu i tamo na svojoj violi d’amore,
kada bi to zatraţili od mene. Muzika je, naime, bila veoma cenjena u tom krugu, pa makar samo u
izvesnom
13*
195
smislu načelno i u isti mah mutno: u njoj su videli Boţiju umetnost, pa je prema njoj valjalo imati
»neki odnos«, odnos romantičan i pun unutarnjeg pribiranja i poniranja, kao i prema prirodi, —
muzika, priroda i vedro samopribiranje i samoponiranje, to su bile blisko povezane i propisane
ideje u udruţenju »Vinfrid«, pa ako sam govorio o »sinovima muza«, to, kao reč za koju se ponekom
moţda činilo da neće biti prikladna za studente teologije, ima ipak svoje stvarno opravdanje u ovoj
kombinaciji nastojanja, u duhu poboţne neobaveznosti i posmatranja lepog svetlim okom,
duhom koji je određivao i ona putovanja u prirodu, na koja se sada vraćam.
Dva ili tri puta u toku ona četiri semestra koja smo studirali u Haleu bila su preduzeta ova
putovanja in corpore, naime tako što je Bavorinski pozivao svih sedamdeset ljudi da krenu. Adrijan
i ja nijednom nismo uzeli učešća u ovim masovnim poduhvatima. Ali, bivalo je da se obrazuju i
pojedinačne skupine onih koji su međusobno bili prisniji i bliţi, i krenu na ovakve izlete, pa smo ih
tako i nas dvojica u društvu sa nekoliko boljih drugara više puta pravili. Bili su to sam predsednik
studentskog odbora, onda stameni Dojčlin, pa zatim izvesni Dun- gershajm, neki Karl fon
Tojtleben i još nekolicina mladih ljudi, koji su se zvali Hubmajer, Mateus Arct i Šapeler. Ovih se
imena sećam, a otprilike se sećam i fizionomija njihovih nosilaca, čiji je opis, međutim, ovde
izlišan.
Najbliţa okolina Iialea, peščana ravnica, kao pejzaţ lišena draţi, ne zavređuje neku paţnju, ali
tek neki sat, i voz čoveka dovodi uzvodno uz Ţalu u ljupku tiringšku zemlju, i tamo smo mi,
najčešće već u Naumburgu ili Apoldi (rodnom kraju Ađrija- nove majke) napuštali ţeleznicu i
nastavljali put sa našim rancima i kabanicama baš kao slobodna mom- čadija — pešice, maršujući
po čitave dane, obeđu- jući na tim marševima po seoskim krčmama, često i na kakvoj zaravni,
logorujući na rubu nekog šumarka, a poneku bismo noć proveli po ambarima, u slami, na seoskim
imanjima, da zorom krenemo u naše jutarnje umivanje i osveţavanje na dugačkom koritu kojim
teče voda iz bunara. Ovakav privremeni oblik ţivota, gostujuće svraćanje gradskih ţitelja i ljudi koji
streme ka dahu u ono seosko-primitivno, kod Majke Zemlje, ljudi koji su, međutim, sigurni da će
vrlo brzo morati ili — moći da se iz toga opet vrate nazad u uobičajenu i »prirodnu« sferu građanske
udobnosti: takvo dragovoljno samo- ograničavanje i pojednostavljivanje ţivota lako, šta- više:
gotovo nuţno odaje prisustvo nečeg pomalo veštačkog, jedan tračak snishodljivosti, diletantizma,
komike, što našoj svesti ni u kom slučaju nije bilo sasvim strano, a na šta se onda, dabome,
odnosilo i dobroćudno podrugljivo smeškanje ponekog seljaka od kojeg smo traţili malo slame za
spavanje, dok nas je merio pogledom. Ono što je tom smeškanju davalo nešto dobrohotnosti, pa i
odobravanja, bila je naša mladost; pa se moţe reći da je mladost jedini legitiman most između
građanskog i prirodnog, predgrađansko stanje iz kojeg se izvodi sva studentska i momačka
romantika, ono ţivotno doba koje je zaista romantično. Na tu formulu je svodio ćelu stvar u
misaonim stvarima uvek energični Dojčlin, kada bismo pred spavanje, u mutnoj svetlosti stajske
svetiljke, koja je gorela u uglu našeg prenoćišta, raz- vezli u kakvom ambaru razgovor o
problematici našeg ondašnjeg ţivota, dodajući tome svakako da je u najvišoj meri neukusno kad
mladost raspravlja o mladosti: ţivotni oblik — tako Dojčlin — koji govori sam o sebi i samog sebe
istraţuje upravo se time kao oblik rastvara, a istinsku egzistenciju ima samo ono što bivstvu je
direktno i nesvesno.
No, tome su se neki i protivili; protivili su se Hubmajer i Šapeler, a ni Tojtleben nije bio
saglasan. Krasno bi to bilo, mislili su oni, kada bi uvek samo starosti bilo dozvoljeno da prosuđuje
mladost, a ovoj uvek samo da bude predmet tuđeg posmatranja, kao da ona nema učešća u
objektivnom duhu. Ona, međutim, u njemu učestvuje, i onda kada je reč o njoj samoj, i mora joj
biti dozvoljeno da kao mladost ta- kođe govori o mladosti. Postoji, govorili su, ipak nešto što se zove
ţivotni osećaj, a što se izjednačava sa samosvešću, pa ako bi ţivotni oblik već time bio ukinut, onda
nikakav nadahnut ţivot ne bi bio moguć. Samo tupo i nesvesno bitisati, postojati kao i'hstio-
saurus, time još ništa nismo uradili, u današnje vreme čovek se mora uhvatiti ukoštac sa svešću
i tu se pokazati, mora potvrđivati svoj specifični oblik ţivota kroz artikulisani osećaj sebe samog —
a dosta je dugo trajalo dok mladost nije bila priznata za jedan takav oblik.
»Ali«, začule su se Adrijanove reči, »priznanje je poteklo više od strane pedagogije, to će reći više
od strane starijih, nego od omladine same. Ona se jednog dana našla u vremenu koje, evo, govori i
o stoleću deteta i koje je pronašlo ţensku emancipaciju, u jednom uopšte veoma popustljivom
vremenu; ono je omladinu obdarilo predikatom samostalnog ţivotnog oblika, a ova je, naravno,
poletela da se s tim brţe bolje sloţi.«
196
»Ne, Leverkine«, rekli su Hubmajer i Šapeler, a drugi su ih podrţavali, — tu on, govorili su,
nema pravo, bar u najvećem delu ne. Ţivotni osećaj mladosti same bilo je ono što se uz pomoć
osvešćivanja probilo nasuprot svetu, iako ni on nije bio sasvim neraspoloţen za takvo priznavanje.
»Ni najmanje«, rekao je Adrijan. — Ne da on nije bio neraspoloţen, već je tom vremenu samo
trebalo reći: »Ja imam specifičan ţivotni osećaj«, i ono se već duboko klanjalo pred tim. Omladina je
tu tako reći zasecala u maslac. Uostalom, protiv toga se nema šta reći, ako se omladina i njeno
vreme međusobno razumeju.
»A zašto tako nakraj srca, Leverkine? Zar ne misliš da je dobro što omladina danas ima svoja
prava u građanskom društvu i što se u dobu u kojem se čovek razvija priznaje njegovo vlastito do-
stojanstvo?«
»O, da«, rekao je Adrijan. »Ali, Vi ste pošli, ti si, mi smo pošli od stanovišta . .. «
Prekinuo ga je smeh, jer se tako spleo u govoru. Mislim da je Mateus Arct bio taj koji je rekao:
»E, Leverkine, ta ti je valjala. Stupnjevanje je bilo dobro. Prvo se obraćaš sa ’Vi’, zatim govoriš
’ti’, a tek na kraju dolazi ’mi’, na čemu skoro da polomiš jezik, to od svega najteţe prevaljuješ preko
usta, individualisto okoreli.«
Ovo ime Adrijan nije hteo da prihvati. To je sasvim pogrešno, rekao je, on uopšte nije individu-
alista, on u potpunosti priznaje zajednicu.
»Moţda teorijski«, uzvratio je Arct, »isključujući, s visine, Adrijana Leverkina.« On, eto, i o
omladini govori s visine, kao da joj sam ne pripada, i sasvim je nesposoban da se uključi i uklopi,
jer što se tiče smernosti, o njoj on, naravno, ne zna baš previše.
Nije tu bilo reči o smernosti, parirao je Adrijan, nego baš naprotiv, o samosvesnom ţivotnom
ose- ćaju. Dojčlin je zatraţio da puste Leverkina da izgovori sve do kraja.
»Nisam hteo reći ništa više«, kazao je ovaj. »Ovde se pošlo od ideje da omladina stoji u bliţem
odnosu sa prirodom nego do građanskog ţivota dozreo čovek, — dakle, otprilike kao ţena, za koju
se takođe kaţe da je, u poređenju sa muškarcem, bliţa prirodi. Ja se, međutim, s tim ne slaţem. Ne
mislim da između omladine i prirode vlada naročita prisnost. Daleko će pre biti da se omladina
prema prirodi odnosi sustegnuto i kruto, da joj je ova zapravo strana. Na onaj deo u sebi, koji čini
priroda, čovek se navikava tek s godinama i polagano stiče neki mir u vezi s njim. Naprotiv, upravo
omladina, ona omladina, mislim, koja je sazdana u skladu s nečim višim, plaši se tog déla, prezire
ga, okreće se prema njemu neprijateljski. Sta znači priroda? Je
197
li to šuma i livada? Brda, drveće i jezero, lepota pejzaţa? Po mom mišljenju, mladost ima za to mno-
go manje oštro oko nego stariji, smiren čovek. Mladić uopšte nije naročito raspoloţen da posmatra
prirodu i predaje se uţivanju u njoj. On je, kako ja mislim, okrenut ka svojoj unutrašnjosti,
nastrojen je duhovno, ono što je čulno odbija ga.«
»Quod demonstramus«, rekao je neko, moţda Dungershajm, »mi putnici ovde u slami, koji smo
naumili da se sutra zaputimo gore, u Tiringšku šumu, u Ajzenah i ka Vartburgu.«
»Uvek kaţeš ’po mom mišljenju’«, ubaci neko. »Hoćeš valjda da kaţeš: ’prema mom iskustvu’.«
»Vi mi prebacujete«, na to će Adrijan, »kako o omladini govorim s visine i kako se ne uključu-

jem. Sad, odjednom, ispada po vašem da sam nju zamenio sobom.«
»Leverkin ima o mladosti svoje sopstvene ideje«, rekao je na to Dojčlin, »ali je očigledno posma-
tra i kao specifičan oblik ţivota, koji se kao takav mora uvaţavati, a to je ono odlučujuće. Protiv
toga da mladost raspravlja o samoj sebi govorio sam samo utoliko, ukoliko to razara neposrednost
ţivljenja. Kao samosvesnost, međutim, ta rasprava egzistenciju takođe i snaţi, i u tom smislu, što
će, dakle, reći: u toj meri ja je odobravam. Ideja o omladini jeste povlastica i prednost našeg,
nemačkog naroda, drugi narodi jedva da je i imaju, omladina kao smisao usmeren na samog sebe
bezmalo im je nepoznata, oni se čude ponašanju nemačke omladine, kojim se naglašava njena
suština i koje oni koji pripadaju raznim klasama starije ţivotne dobi odobravaju, — čude se čak i
negrađanskom kostimu nemačke omladine. Neka ih samo. Nemačka omladina, upravo kao
omladina, reprezentuje sam duh naroda, nemački duh, koji je mlad i bremenit budućnošću —
nezreo, ako se tako hoće, ali šta se time ţeli reći! Nemačka dela uvek su se rađala iz neke snaţne
nezrelosti, nismo mi uzalud narod reformacije. I ona je, kad pogledaš, bila delo nezrelosti. Zreo je
bio firentinski renesansni građanin, koji je pred ulazom u crkvu govorio svojoj ţeni: ’Hajde, dakle,
da odamo svoje poštovanje toj popularnoj zabludi!’ Ali Luter je bio dovoljno nezreo, dovoljno narod,
dovoljno nemački narod, da bi doneo novu, pročišćenu veru. Sta bi uopšte i bilo od sveta, kada bi
zrelost imala poslednju reč! U svojoj nezrelosti mi ćemo ga darivati još mnogom obnovom,
mnogom revolucijom.«
Posle ovih Dojčlinovih reći vladalo je jedno vreme ću tanje. Očigledno su svi u tami bili poneti
osećajem svog ličnog i nacionalnog mladalašlva, a jedno se stapalo s drugim u j e d a n patos. Reč o
»snaţnoj nezrelosti« za većinu je sigurno imala u sebi mnogo laskavog.
»Kada bih samo znao«, čuo sam Adrijana gde govori, prekidajući pauzu, »kako smo mi to u
stvari baš tako nezreli, tako mladi, kao što ti kaţeš, mislim kao narod. Konačno, i mi dolazimo isto
tako izdaleka kao i drugi, pa nas moţda samo naša istorija, to što smo se s malim zakašnjenjem
našli zajedno i stali izgrađivati zajedničku samosvest, zavarava nekim posebnim mladalaštvom.«
»Biće to ipak drukčije«, na to će Dojčlin. »Mladost u najvišem smislu nema nikakve veze sa poli-
tičkom istorijom, niti uopšte sa istorijom. Ona je metafizički dar, nešto esencijalno, struktura i
određenje. Zar nisi nikad čuo o nemačkom postajanju, o nemačkom putovanju, o tome da je
nemačko biće stalno, bez kraja i konca negde na putu? Nemac je, ako tako hoćeš, večni student,
onaj među narodima koji večito stremi...«
»A njegove su revolucije«, ubacio je Adrijan, kratko se nasmejavši, »vašarske čarolije svetske

istorije.«
»Vrlo duhovito, Leverkine. Ali, mene ipak čudi da ti tvoj protestantizam dozvoljava da se tako
šališ. Ako treba, moţe se ono što ja nazivam mlado- šću uzeti i ozbiljnije. Biti mlad znači biti
izvoran,
198
znači da se ostalo blizu vrela ţivota, znači moći ustati i stresti okove jedne preţivele civilizacije,
usuditi se na ono za šta drugima nedostaje ţivotne ku- raţi, naime da se ponovo zaroni u
elementarno. Mladalačka smelost, to je duh onog u m r i i p o s t a n i , znanje o smrti i preporodu.«
»Zar je to tako nemačko«, upitao je Adrijan. »Preporod se jednom zvao rinascimento i zbio se u
Italiji. A ’Nazad k prirodi’, to je bilo preporučeno najpre na francuskom.«
»Ono prvo«, odvratio je Dojčlin, »bila je obnova obrazovanja, a ovo drugo sentimentalna
pastirska igra.«
»Iz te pastirske igre«, nije popuštao Adrijan, »rodila se francuska revolucija, a Luterova
reformacija je bila samo izdanak i etička stranputica renesanse, njena primena na područje
religioznog.«
»Na područje religioznog, to si ti rekao. A religiozno je, kako se god uzme, nešto drugo doli ar-
heološko osveţenje i kritički društveni prevrat. Religioznost, to je moţda mladost sama, to je
neposrednost, smelost i dubina ličnog ţivota, volja i sposobnost da se prirodnost i demonija
egzistencije, čega smo preko Kirkegora ponovo postali svesni, proţive i iskuse u punoj vitalnosti.«
»Misliš li da je religioznost neki izrazito ne- mački dar?« upitao je Adrijan.
»U onom smislu koji sam vam izloţio, kao duševna mladost, kao spontanost, kao vera u ţivot i
direrovsko jahanje između smrti i đavola — svakako.«
»A Francuska, zemlja katedrala, čiji se kralj zvao najhrišćanskijim, i koja je dala teologe poput
Bosijea i Paskala?«
»To je bilo davno. Ima već više vekova otkako je istorija izabrala Francusku za silu antihrišćan-
skog poslanja u Evropi. Za Nemačku vaţi ono suprotno, ti bi to, Levrekine, osećao i znao, da nisi
upravo Adrijan Leverkin, to jest: odveć hladan, da bi bio mlad, i odveć pametan, da bi bio
religiozan. S pameću se moţda daleko stiţe u crkvi, ali u religioznosti teško.«
»Velika ti hvala, Dojčline«, nasmejao se Adrijan. »Sasuo si mi sad sve dobrim, starim nemačkim
recima, što bi rekao Erenfrid Kumpf, bez ikakvog preču tkivanj a. Ćini mi se da ja neću ni u crkvi
daleko dogurati, ali sigurno je da bez nje ne bih postao teolog. Znam ja da su najobđareniji među
vama čitali Kirkegora, da istinu, takođe i etičku istinu, premeštaju u potpunosti u ono subjektivno
i s gnušanjem odbacuju svaki ţivot u stadu. Ali, ja se ne mogu pridruţiti vašem radikalizmu, koji,
uostalom, sigurno neće biti dugog veka, koji je studentska licenca, — vašem kirkegorovskom
razdvajanju crkve i hrišćanstva. Ja u crkvi kakva je ona danas, seku- larizovanoj i s mnogom
građanskom crtom, još vidim tvrđavu reda, ustanovu za objektivno disciplinovanje, kanalisanje,
zauzdavanje religioznog ţivota, koji bi bez nje pao u subjektivističku podivljalost, numinozni haos,
koji bi se pretvorio u svet fantastične strahotnosti, more demonije. Razdvojiti crkvu i religiju znači
odreći se postupka kojim se ono religiozno odvaja od ludila ...«
»Vidi, vidi!« reče više njih. Ali:
»On je u pravu!« izjavio je bez uvijanja Ma- teus Arct, koga su zvali i »Sozialarzt«4, jer je ono
socijalno bila njegova strast, on je bio hrišćanski socijalista i često je navodio Geteovu izjavu da je
hrišćanstvo bila politička revolucija koja je, ne us- pevši, postala moralna. Ona, tako je rekao i
tada, ponovo mora postati politička, naime socijalna: to je istinsko i jedino sredstvo za
disciplinovanje onog religioznog, a Leverkin uopšte nije loše ocrtao opasnosti njegovog izrođavanja.
Religiozni socijalizam, socijalno povezana religioznost, to je hrišćanstvo, sve je, naime, u tome da
4 Arzt — lekar. — Prim. prev.
199
se pronađe prava veza, a teonomno povezivanje se mora sjediniti sa socijalnim, sa vezivanjem za
zadatak da se usavršava društvo, zadatak koji je postavio Bog.
»Verujte mi«, rekao je, »stvar je samo u tome da se razvije odgovoran industrijski narod,
internacionalna industrijska nacija, koja će jednom moći da obrazuje pravo i stvarno evropsko
privredno društvo. U njoj će počivati, i u klici počivaju već i sad, svi stvaralački impulsi, i to ne
samo za tehničko sprovođenje nove organizacije u privredi, ne samo za korenito higijeniziranje
prirodnih ţivotnih odnosa, već i za osnivanje novih političkih poredaka.«
Govore ovih mladih ljudi ponavljam onako kako su bili drţani, s njihovim izrazima koji su
pripadali učenom ţargonu, čije razmetljivosti oni, međutim, ni najmanje nisu bili svesni; naprotiv,
sluţili su se njim s punim uţivanjem i komotno, dobacujući sasvim prirodno jedan drugom te reči
nadute pre- tencioznosti s virtuoznom nepretencioznošću. »Prirodni ţivotni odnosi« i »teonomno
povezivanje« bile su takve reči; moglo se to reći i jednostavnije, ali to onda ne bi bio jezik njihovih
duhovnih nauka. Oni su rado postavljali »pitanje suštine«, govorili o »sakralnom prostoru« ili o
»političkom prostoru« ili o »akademskom prostoru«, o »strukturnom principu«, o »dijalektičkom
odnosu napetosti«, o »bivstvenim korespondencijama« i tako dalje. Prekrstivši ruke pod glavom,
Dojčlin je, dakle, sad postavio pitanje o suštini i genetskom poreklu Arctovog privrednog društva.
To, međutim, nije ništa drugo doli ekonomski um, i samo on i moţe uvek biti reprezentativan u
privrednom društvu. »Mi, Mateuse«, rekao je on, »moramo biti s tim načisto da društveni ideal
ekonomske socijalne organizacije potiče iz prosvetiteljsko-autonomnog mišljenja, iz jednog racio-
nalizma, ukratko, koji silom podrazumskih i nadra- zumskih snaga još uopšte nije ni zahvaćen. Ti
veru- ješ da moţeš razviti pravedan poredak oslanjajući se na puko saznanje i razum, pri čemu
’pravedno' izjednačavaš sa ’socijalno korisnim’, i veruješ da će iz toga proizaći novi politički poreci.
Međutim, ekonomski prostor je nešto sasvim drugo nego politički prostor, i uopšte ne postoji neki
direktan prelaz od mišljenja koje se bavi ekonomskom korisnošću ka političkoj svesti koja se
odnosi na istoriju. Ne razumem kako moţeš o tome imati tako pogrešno mišljenje. Politički
poredak odnosi se na drţavu, a ova predstavlja moć i oblik vladavine koji nisu određeni iz
perspektive korisnosti i koji reprezentuju ipak druge kvalitete nego što su oni koji su znani pre-
duzotničkim predstavnicima i sekretarima sindikata, na-primer čast i dostojanstvo. Za ovakve
kvalitete, dragi moj, ljudi ekonomskog prostora ne raspolaţu neophodnim bivstvenim
korespondencijama.«
»Ah, Dojčline, šta govoriš«, rekao je Arct. »Pa mi, kao moderni sociolozi, znamo sasvim dobro da
je i moderna drţava određena funkcijama korisnosti. Tu je pravosuđe, tu je sluţba bezbednosti. A
onda, mi ţivimo uopšte u jednom dobu ekonomije, ekonomija je jednostavno istorijski karakter
ovog vremena, a čast i dostojanstvo drţavi ne pomaţu ama baš nimalo, ako se ona ne razume u to
kako će sama, iz sopstvene perspektive, da uoči ekonomske odnose i da ih vodi.«
Dojčlin se s tim slagao. Ali, poricao je da se drţava s u š t i n s k i zasniva na funkcijama korisnosti.

Legitimnost drţave je u tome što ima vrhovnu vlast, u njenoj suverenosti, koja postoji nezavisno od
pojedinih vrednosnih procena stoga što — sasvim suprotno burgijama Društvenog ugovora —
postoji pre pojedinačnog. Postojanje nadinđividualnih veza, naime, isto je tako iskonsko kao i kod
čoveka pojedinca, i ekonom upravo zato ni ne moţe ništa razumeti u pitanjima drţave, jer ne
razume ništa od onog što se tiče njenih transcendentalnih osnova.
Na to je Tojtleben rekao:
»Ja sigurno nisam lišen simpatije za socijalno- -religiozno povezivanje, za koje se zalaţe Arct;
ono
200
je u svakom slučaju bolje nego nikakvo i Mateus je i te kako u pravu kada kaţe da je ćela stvar u
tome da se pronađe prava povezanost. Međutim, da bi to povezivanje bilo pravo, da bi u isti mah
bilo religiozno i političko, ono mora biti narodnjačko, a za mene je pitanje moţe li iz privrednog
društva nastati jedno novo narodnjaštvo. Osvrnite se po Rur- skoj oblasti: tu imate centre u kojima
su okupljeni ljudi, ali nemate nove ćelije onog narodskoga. Krenite jednom putničkim vozom od
Lojne u Hale! Tu ćete videti kako zajedno sede radnici koji sasvim dobro umeju da govore o
pitanjima svojih tarifa, ali da su oni iz svoje zajedničke delatnosti izvukli bilo kakvu narodnjačku
snagu, to iz njihovih razgovora ne proizlazi. U privredi sve više i više vlada gola konačnost...«
»Ali, i narodnost je prolazna«, podsetio je neko drugi, bio je to ili Hubmajer ili Sapeler, ne mogu
sigurno reći. »Kao teolozi, mi ne moţemo dopustiti da je narod nešto večno. Sposobnost za
oduševljava- nje je vrlo dobra stvar, a potreba za verovanjem nešto što je za omladinu sasvim
prirodno, ali je i iskušenje, — i supstanca novih povezivanja, koja se danas, kada liberalizam
odumire, posvuda nude, mora se osmotriti veoma tačno, mora se videti poseduje li ona i istinitost,
i je li objekt koji stvara povezanost zaista nešto stvarno, ili je moţda samo proizvod, recimo tako:
neke strukturne romantike, koja svoje ideološke objekte stvara idući nominalističkim, da ne
kaţem fikcionalističkim putem. Mislim, ili bojim se — da su narodnjaštvo, koje je postalo idol, i ta
utopijski viđena drţava takva nominalistička povezivanja, i izjašnjavanje za njih, dakle: izjašnja-
vanje recimo za Nemačku ima u sebi nešto neobavezno, jer nema baš nikakve veze sa ličnom sup-
stancom i kvalitativnom sadrţajnošću. Za nju niko i ne pita, i kada neko kaţe ’Nemačka!’ i to
proglasi onim sa čim je povezan, onda on uopšte nema potrebe da pokaţe — niti ga ko za to pita, ne
pita se ni on sam — koliko se nemstva u personalnom, a to će reći: kvalitativnom smislu zapravo u
njemu ostvaruje i do koje mere je on u stanju da sluţi potvrđivanju nemačkog oblika ţivota u
svetu. To je ono što ja nazivam nominalizmom, ili bolje: fetišizmom imena, i što je, po mom
mišljenju, ideološko idolopoklonstvo.«
»Dobro, Hubmajeru«, rekao je Dojčli'n, »sve je to što ti kaţeš potpuno tačno, i u svakom slučaju
ti priznajem da si nas svojom kritikom priveo bliţe problemu. Ja sam protivrečio Mateusu Arctu,
jer mi prevlast principa korisnosti u ekonomskom prostoru ne odgovara; ali, sa njime se potpuno
slaţem u tome da teonomno povezivanje po sebi, dakle ono religiozno uopšte, ima u sebi nešto
formalističko i nepredmetno, da mu je potrebno ovozemaljsko-em- pirijsko ispunjenje, ili primena,
ili osvedočenje, neka praksa koja se vrši u pokornosti pred Bogom. A tu je onda Arct izabrao
socijalizam, a Karl Tojtleben ono narodsko. To su, međutim, jedine dve vrste povezivanja između
kojih mi danas imamo da biramo. Poričem da postoji previše ideologija koje se nude, otkako fraza
o slobodi ni psa više ne moţe da od- mami od peći. Postoje zaista samo ove dve mogućnosti za
religiozno pokoravanje i religiozno ostvarenje: socijalna i nacionalna. Po nesreći, međutim, u oba
slučaja javljaju se nedoumice i opasnosti, i to veoma ozbiljne. O izvesnoj nominalističkoj
ispraznosti i odsustvu lične supstance, što se tako često javljaju u izjašnjavanju za narodsko,
Hubmajer se sasvim tačno izrazio, pa bi tome, uopštavajući, trebalo dodati da baš ništa ne znači
preći na stranu objektivacija koje izdiţu ţivot, ako to nema značaja za oblikovanje ličnog ţivota, već
vaţi samo za svečane povode, kojima ja pribrajam još i ţrtvovanje ţivota u zanosu. U pravu ţrtvu
spadaju dva vrednosna sastojka i kvalitativna sadrţaja: oni koji se tiču stvari i oni koji se tiču ţrtve
... Međutim, mi imamo slučajeve u kojima je lična supstanca u onom što je u njoj da kaţemo:
nemstvo — bila veoma velika i sasvim nehotično se objektivisala i kao ţrtva, u kojima, međutim, ne
samo da je u potpunosti nedostajalo opre- deljenje za narodnjačko povezivanje, nego je došlo i do
njegovog najţešćeg negiranja, tako da se tragična ţrtva sastojala upravo u opreci između bivstvo-
vanja i opredeljenja ... Toliko večeras o nacionalnoj povezanosti. Što se, pak, tiče one socijalne, s
njom je muka što će još i onda, kada u ekonomskom prostoru sve bude regulisano na najbolji
mogući način, pitanje kako da se egzistencija ispuni smislom i kako da se ţivot vodi na dostojan
način ostati isto tako otvoreno kao što je to danas. Jednog dana ćemo imati univerzalno
ekonomsko upravljanje Zemljom, kompletnu pobedu kolektivizma, — dobro, na taj način će onda
nestati relativna nesigurnost čo- veka, koju karakter socijalnih katastrofa u kapitalističkom
sistemu još dopušta, to jest: nestaće poslednji ostatak sećanja na ugroţenost ljudskog ţivota, a
time i duhovna problematika uopšte. Ĉovek se pita čemu onda još ţivot...«
»Ţeliš li, Dojčline, da odrţiš kapitalistički sistem«, upitao je Arct, »jer on odrţava budnim seća-
nje na ugroţenost ljudskog ţivota?«
»Ne, dragi Arcte, to ja ne ţelim«, odgovorio je Dojčlin Ijutito. »Valjda se još sme ukazati na tragi-
čne antinomije, kojih je ţivot pun.«
201
»Na njih uopšte nije potrebno ukazivati«, uzdahnuo je Dungershajm. »Muka ţiva je sa tim, i
čovek se kao religiozno biće mora zapitati je li svet stvarno isključivo delo dobrog Boga ili je,
naprotiv, izgrađen u zajednici, neću reći s kime.«
»Ono što bih ţeleo da znam«, primetio je fon Tojtleben, »jeste da li i omladina drugih naroda le-
ţi ovako na slami i muči se problemima i antinomi- jama.«
»Teško«, odgovorio je Dojčlin prezrivo. »Svima njima je u duhovnom pogledu lakše i udobnije.«
202
»Rusku revolucionarnu omladinu«, mislio je Arct, »trebalo bi izuzeti. Kod nje, ako se ne varam,
postoji neumorna diskurzivna uzrujanost i đavolski mnogo dijalektičke napetosti.«
»Rusi«, rekao je Dojčlin sentenciozno, »imaju dubine, ali nemaju formu. Ovi na Zapadu imaju
formu, ali su bez dubine. Obe stvari zajedno imamo samo mi Nemci.«
»E, ako to nije vezanost za narod, ne znam šta je!« nasmejao se Hubmajer.
»To je samo vezanost za ideju«, uveravao je Dojčlin. »To je zahtev o kojem govorim. Naša oba-
veza je izuzetna i sigurno prevazilazi meru u kojoj je mi već ispunjavamo. Između onog što treba da
bude i onog što jeste zjapi kod nas daleko veći jaz nego kod drugih, upravo jer je ono što treba da
bude postavljeno veoma visoko.«
»Pri svem tom ono nacionalno bi ipak trebalo ostaviti po strani«, upozoravao je Dungershajm, »i
posmatrati tu problematiku povezano sa egzistencijom modernog čoveka uopšte. Stvar stoji, po
svemu sudeći, tako da od trenutka od kada se izgubilo neposredno poverenje u bivstvovanje, koje
je u ranijim vremenima bilo rezultat postavljenosti unutar poredaka one celine koja se tu već
prethodno nalazila, unutar sakralno impregniranih poredaka mislim, koji su imali određenu
intencionalnost s obzirom na istinu saopštenu u otkrivenju ... da je od trenutka njihovog raspada
i nastanka modernog društva naš odnos prema ljudima i stvarima postao beskrajno reflektovan i
komplikovan i ne postoji više ništa doli problematika i neizvesnost, tako da nacrt istine preti da
skonča u rezignaciji i očajanju. U tom raspadanju pogled, to je opšta pojava, traţi zametke novih
snaga reda, iako se mora priznati i to da se to kod Nemaca radi naročito ozbiljno i sa posebnom
hitnošću, i da drugi ne pate tako pod teretom povesne sudbine, bilo stoga što su jači, bilo što su
tuplji...«
209
14 Doktor Faustus I
»Tuplji«, odluči fon Tojtleben.
»To kaţeš ti, Tojtlebene. Ali, ako mi tako zaoš- trenost istorijsko-psihološke problematike i
svesnost
0 njoj sad sebi uračunamo u nacionalnu čast i teţnje ka novim celovitim porecima poistovetimo s
nemstvom, onda smo već na putu da se obreknemo jednom mitu, čija je ispravnost sumnjiva a
oholost nesumnjiva, naime narodskom mitu, sa njegovom strukturnom romantikom ratničkog
tipa, koja nije ništa drugo do u omot hrišćanstva zavijeno, prikriveno prirodno paganstvo, koje
Hrista ţigoše kao ’gospodara nebeskih četa’. To je, međutim, bez sumnje demonski ugroţena
pozicija .. . «
»Pa šta?« upitao je Dojčlin. »Demonske snage kriju se pored kvaliteta poretka u svakom
vitalnom pokretu.«
»Nazivajmo stvari ipak njihovim pravim imenom«, zahtevao je Šapeler; moguće je da je bio i
Hubmajer. »Demonsko, to se nemački kaţe: nagoni. A stvar i jeste upravo u tome da se danas već
pravi propaganda i sa samim nagonima za svakojake načine povezivanja koji se nude, uvlačeći
naime još
1 njih u sve to i kiteći stari idealizam psihologijom nagona, kako bi se proizveo utisak veće
bliskosti sa stvarnošću, koja pleni. Zbog toga, međutim, ono što se nudi moţe biti još uvek i
prevara...«
Ovde mogu da kaţem samo »i tako dalje«, jer je vreme da prenošenju ovog razgovora — ili
jednog ovakvog razgovora — učinim kraj. U stvarnosti, on ga nije imao ili je vođen dalje, još dugo,
do u duboku noć, sa »dvopolarnim drţanjem« i »analizom svesnom povesti«, sa »nadvremenskim
kvalitetima«, »ontičkom prirodnošću«, »logičkom dijalektikom« i »realnom dijalektikom«, učeno, s
trudom i bez obala, da onda potone u pesak, to će reći: u san, na koji je opominjao predsednik
odbora Bavorinski, jer smo sutra zarana — ali sutra je gotovo već bilo tu — hteli da krenemo na
put. To što je dobrostiva priroda san drţala u pripravnosti, da u njega pri
210
hvati razgovor i uljuljka ga u zaborav, bila je okolnost kojoj se ima biti zahvalan, i Adrijan, koji
dugo ništa ne bese rekao, izrazio je to s nekoliko reči, meš- koljeći se i nameštajući se za spavanje:
»E pa, laku noć. Sva sreća da se to moţe reći. Diskusije bi trebalo da se odrţavaju uvek samo
pred spavanje, kad nam leđa štiti san koji čeka. Kako je mučno kad čovek posle duhovnih
razgovora budne svesti mora još da se muva naokolo!«
»Ali, to je stanovište begunca«, još je neko promrmljao, a onda se u našem ambaru razleglo prvo
hrkanje, smirena objava predanosti onom vegetativnom, predanosti koja je posle nekoliko časova,
za to dovoljnih, vraćala zlatnoj mladeţi energiju potrebnu da spoji uţivanje u prirodi, što ga donosi
zahvalno disanje i posmatranje, sa obaveznim teološko-filozofskim debatama, koje se gotovo
nikada nisu prekidale, u kojima je jedan drugom oponirao i imponirao, međusobno se
podučavajući i podstičući. Za junskih dana, recimo, kada bi iz klanca između šumovitih visova što
se pruţaju tiringškom kotlinom, navirali teški mirisi jasmina, pasje leske, bilo je prekrasno
putovati tuda, kroz taj blagi i pogodnostima bogat, plodni kraj, u kojem industrije gotovo da nije
bilo, sa mnoţinom njegovih prijatnih sela čije su kuće bile od čatme; i kad bi se onda iz područja
zemljoradničkog došlo u ono preteţno stočarsko i krenulo omorikama i bukvama obraslom puta-
njom, oko koje su se ispredale legende, što je vodila po visovima planinskog venca, onom »kozjom
stazom«, koja se sa svojim pogledima u dubinu verske doline protezala od franačke šume prema
Ajzenahu, gradu na Herzelu, bivalo je sve lepše, znamenitije, romantičnije, i činilo mi se da ni ono
što je Adrijan govorio o hladnoći omladine prema prirodi, ni ono o poţeljnosti toga da po završetku
duhovnih disputa bude moguće da se nađe utočište u snu, ne vaţi na bilo kakav tipičan način. To
jedva da je vaţilo i za njega samog, jer, ukoliko ga moţda migrena ne bi
14*
211
učinila ćutljivini, davao je on svoj ţivahni doprinos dnevnim razgovorima, pa ako mu priroda nije
izmamljivala oduševljene uzvike i on je posmatrao s izvesnom zamišljenom suzdrţanošću, nema za
mene sumnje ni u to da su njemu njene slike, ritmovi, visinom uzvijorene melodije prodirale u
dušu dublje negoli ostalim drugovima, i prilikom ponekog pro- minuća čiste, oslobođene lepote,
koja se izdvajala iz njegovog duhom sapetog dela, ja sam kasnije morao pomišljati na one
zajedničke nam utiske.
Da, bili su to uzbudljivi časovi i dani, uzbudljive neđelje. Osveţenje i okrepljenje kiseonikom
koje su donosili ţivot na sveţem vazduhu, utisci izazvani pejzaţima i istorijom, oduševljavali su ove
mlade ljude i uzdizali njihove duše do misli u kojima je bilo ono nešto luksuzno i slobodno
eksperimentišuće, karakteristično za studentsko doba, misli koje u njihovom kasnijem suvom,
profesionalnom ţivotu, u stanju filistarstva — makar ono bilo i duhovno filistarstvo — po svoj
prilici neće više naći bilo kakvu primenu. Cesto sam ih posmatrao prilikom njihovih
teološko-filozofskih debata i pomišljao pri tom da će nekad kasnije mnogome od njih vreme koje je
proveo u »Vinfridu« izgledati kao najveći period njegovog ţivota. Posmatrao sam njih i posmatrao
sam Adrijana — predosećajući i odveć jasno da njemu to sigurno neće tako izgledati. Ako sam ja,
koji nisam bio teolog, među njima bio gost, on je, iako teolog, to bio još mnogo više. Zašto? Osećao
sam, ne bez teskobe, sudbinsku provaliju između ove u stremljenjima uzvišene mladeţi i njegove
egzistencije, razliku u ţivotnim putanjama dobrog, štavi'še, izvrsnog prošeka, kome je bilo
određeno da uskoro skrene iz skitalačkog, različitim pokušajima ispunjenog momkovanja u
građanski ţivot, i onog koji je bio nevidljivo obeleţen, koji je valjalo da nikad ne napusti put duha i
problematizovanja, i da njime ode ko zna kuda, i čiji je pogled, čije je drţanje, koje se nikad nije
uklopilo u ono što je među njima činilo bratstvo, čije je spoticanje u izgovaranju onog »ti«, »vi« i »Vi«,
i kod mene, a verovatno i kod drugih, izazivalo osećanje da on takođe sluti tu razliku.
Već početkom njegovog četvrtog semestra primetio sam znake koji su upućivali na to da moj
prijatelj još pre prvog ispita ima nameru da prekine studije teologije.
XV
Adrijanove veze sa Vendelom Krečmarom nisu se nikad prekinule ili oslabile. Mladi izučavalac
bogoslovije viđao je svog muzičkog mentora iz gimnazijskih dana svakog raspusta, kada bi došao u
Kaj- zersašern posećivao ga je i vodio razgovore s njim u orguljaševom stanu kraj katedrale, viđao
ga je i u kući svog strica Leverkina, a svoje roditelje je jednom ili dvaput naveo da ga preko nedelje
pozovu u goste na imanje u Buhel, gde je s njim kretao u duge šetnje, a Jonatana Leverkina je
nagovorio da njegovom gostu prikaţe Hladenijeve zvučne figure i kap koja ţdere. Sa buhelskim
gazdom, koji je sta- rio, stajao je Krečmar veoma dobro, dok su, nasuprot tome, njegovi odnosi sa
gospođom Elizabetom bili manje prostosrdačni, iako, sigurno, ni na koji način nisu bili stvarno
zategnuti, ovo moţda zato što je nju plašila njegova muka sa mucanjem, koja se onda baš zbog
toga u njenom prisustvu, poglavito u neposrednom razgovoru s njom, i pogoršavala. To je
neobično: u Nemačkoj je upravo muzika ono što uţiva široko rasprostranjen ugled, kakav u
Francuskoj ima knjiţevnost, i činjenica da je neko muzičar kod nas nikoga ne začuđuje, ne
zastrašuje, ne doima ga se neprijatno, niti u kome budi prezir i porugu. Uveren sam, takođe, da je
Elizabeta Leverkin s punim uvaţavanjem gledala na egzistenciju Adrijano- vog starijeg prijatelja,
koji je još povrh svega obavljao svoju delatnost kao nameštenik u sluţbi crkve. Pa ipak, za ona dva
i po dana koje sam jednom u Buhelu proveo istovremeno sa njim i sa Adrijanom, imao sam priliku
da posmatram izvesnu srdačnošću ne sasvim skrivenu usiljenost, suzdrţanost, odbojnost u
njenom drţanju prema orguljašu, na koju je ovaj, kao što rekoh, u nekoliko navrata odgovorio
pojačanim mucanjem, koje se pretvaralo u pravi jad i nevolju — teško je reći da li samo zato što je
osećao njenu nelagodnost, njeno nepoverenje, ili kako bi se to već nazvalo, ili zato što su već u
njemu samom, spontano, iskrsavale određene prepreke, uzrokovane strahom i zbunjenošću koje
je priroda ove ţene izazivala.
Što se mene tiče, ja nisam sumnjao da je neobična zategnutost između Krečmara i Adrijanove
majke imala svoj izvor u njemu, da je on bio njen predmet, a ovo sam osećao budući da sam se u
tihom sporu, koji je tu vladao, što se tiče sopstvenih ose- ćanja nalazio u sredini, priklanjajući se
sad jednoj, sad opet drugoj stranci. Bilo mi je jasno šta je Kreč- mar hteo i o čemu je za vreme onih
212
šetnji govorio sa Adrijanom, i ja sam ga svojim ţeljama potajno podrţavao. Davao sam mu za pravo
kada bi i u razgovoru sa mnom odlučno, pa čak i u znaku hitnosti, zastupao mišljenje da je njegov
učenik pozvan da bude muzičar, kompozitor. »On na muziku gleda kompozitorskim okom nekog ko
je posvećen u stvar«, govorio je, »a ne okom nekog ko stoji izvan muzike, ko u njoj neodređeno
uţiva. Način na koji on otkriva motivske povezanosti koje takav slušalac ne vidi, način na koji u
raščlanjenosti nekog kratkog odlomka opaţa ono što je tu u neku ruku pitanje i odgovor, uopšte to
da on vidi, da iznutra vidi kako je nešto napravljeno, čini me u mom sudu sigurnim. To što još ne
piše, što ne ispoljava svoj produktivni nagon i ne navaljuje naivno s mladalačkim kompozicijama,
samo mu čini čast; to je stvar njegovog ponosa koji ga sprečava da na svet donosi epigonsku
muziku.«
Sa svim tim sam se ja mogao samo sloţiti. Međutim, razumevao sam u potpunosti i zaštitničku
brigu majke i često sam s njom osećao solidarnost, koja je išla do neprijateljstva prema ovome koji
je vrbovao. Nikada neću zaboraviti jednu sliku, jednu scenu u dnevnoj sobi kuće u Buhelu, kada
smo tamo slučajno učetvoro zajedno sedeli majka i sin, Krečmar i ja, i Elizabeta u razgovoru sa
uzbrbota- lim i uzduvanim, pa zbog toga inhibiranim muziča- rem — razgovoru običnom, u kojem
uopšte nije bilo reči o Adrijanu — na poseban način privinula k sebi glavu svoga sina, koji seđaše
kraj nje. Ona ga je nekako kao zagrlila, ali ne oko ramena, već njegovu glavu, spustivši mu ruku na
čelo, i tako, upirući u Krečmara pogled svojih crnih očiju i govoreći s njim svojim milozvučnim
glasom, beše je poloţila na svoje grudi. —
Uostalom, odnos između majstora i učenika nije se odrţavao samo preko ovih ponavljanih
ličnih susreta, već i preko prilično česte prepiske između Halea i Kajzersašerna, mislim: jednom u
četrnaest dana otprilike, o kojoj me je Adrijan s vremena na vreme obaveštavao, dajući mi i da
pročitam ponešto iz nje. To da Krečmar vrši pregovore oko preuzimanja jedne klavirske i orguljaške
klase sa Hazeovim privatnim konzervatorijumom u Lajpcigu, koji je u ono doba uz poznatu
drţavnu muzičku školu tog grada počinjao da uţiva sve veći ugled, koji je i u narednih deset
godina, sve do smrti istaknutog pedagoga Klemensa Ilazea, stalno dalje rastao (ako još uvek
postoji, taj konzervatorijum odavno ne igra više nikakvu ulogu) — to sam ja saznao još o Mi-
holjđanu godine 1904. Onda je početkom sledeće godine Vendel napustio Kajzersašern, da bi
stupio na novu duţnost, pa se počev od tog trenutka, dakle, ona prepiska odvijala sad između
Halea i Lajpciga: tamo-ovamo išli su Krečmarovi listovi, ispisani sa-
213
mo s jedne strane, prekriveni velikim, ukrućenim, izgrebanim i štrckavim slovima, i Adrijanove
poruke, saopštene na gruboj, ţućkastoj hartiji njegovim rav- nomernim i donekle starinski
uobličenim, ponešto zavojitim rukopisom, poruke na kojima se moglo videti da su bile sačinjene
perom za okruglo pismo. Dozvolio mi je da u nacrt za jednu od njih, napisan vrlo zbijeno i poput
šifre, pun sićušnih interpolacija i korektura — no ja sam zarana tačno i podrobno upoznao njegovu
tehniku pisanja i vazda sam mogao bez teškoća da pročitam sve što je poticalo od njegove ruke —
dozvolio mi je, dakle, da bacim pogled u nacrt jednog njegovog pisma, a pokazao mi je i Krečmarov
odgovor. On je to učinio očigledno zato da ja ne bih bio odveć iznenađen korakom koji je smerao da
učini, ako se na njega stvarno odluči. Jer, odlučio se još nije bio, nalazio se, štaviše, u velikoj
nedoumici dok je, ispunjen sumnjom, ispitivao samog sebe, kao što je iz njegovog pismena
proizlazilo, i očigledno je ţeleo da ga i ja posavetu- jem — Bog će znati da li tako što bih ga
podstakao ili ga radije upozorio na opasnosti.
O iznenađenju s moje strane nije moglo biti govora, a ne bi ga moglo biti ni da me je jednog
dana stavio pred svršen čin. Ja sam znao šta se priprema — da li će do toga i doći bilo je drugo pi-
tanje; ali, bilo mi je jasno i to da su Krečmarovi izgledi da pobedi značajno porasli otkako se bio
preselio u Lajpcig.
U svakom pismu, koje je ukazivalo na superiornu sposobnost pisca da sam sebe s visine
kritički osmotri i koje me je kao ispovest izvanredno dirnulo u svojoj podrugljivoj skrušenosti,
Adrijan je svom nekadašnjem mentoru, koji je ţeleo da to postane ponovo, sad na odsudniji način,
izloţio skrupule koje ga zadrţavaju da donese odluku o promeni poziva i da se sasvim baci u
naručje muzici. Napola mu je priznao da ga je teologija kao empirijski studij razočarala, čemu
razloge, kako je pisao, ne treba, naravno, traţiti u toj uvaţenja dostojnoj nauci, niti pak u njegovim
akademskim učiteljima, već u njemu samom. To se pokazuje već u tome što on uop- šte ne ume da
kaţe koji je to drugi, bolji, ispravniji izbor trebalo da učini. Katkada, kad je premišljao
0 mogućnosti da se lati nečeg drugog dolazila mu je tokom ovih godina misao da pređe na
matematiku, koja ga je u školi uvek dobro zabavljala. (Izraz »dobro zabavljala« uzet je doslovno iz
njegovog pisma.) No, s nekom vrstom straha od samog sebe vidi on kako dolazi do toga da ga i ova
disciplina, ako je učini svojom disciplinom, ako joj se zakune na vernost, ako se identifikuje s
njom, vrlo brzo otreţnju- je, da mu postaje dosadna, da ga tako zamara i da je postaje tako sit, kao
da ju je kusao velikom gvozdenom kutlačom. (I ovog baroknog jezičkog obrta se- ćam se doslovce iz
njegovog pisma.) »Njemu ne mogu da zatajim«, pisao je (jer, iako je po pravilu adresata oslovljavao
sa »Vi«, zapadao je s vremena na vreme u starinski On-oblik), — »ne mogu to ni Njemu a ni sebi, da
sa Njegovim aprenđistom stvar stoji tako da ga je Bog ostavio, nešto ne savim svakodnevno, ja se
na taj način ne skrivam, ali stvar koja pre daje povoda za smilovanje nego što bi učinila da se
čoveku oči u glavi zablistaju.« Od Boga je on, tako je stajalo dalje, obdaren gipkim razumom i počev
od svoje dečje dobi bez naročitog truda je shvatao sve što mu je vaspitanje pruţalo — i odveć lako,
zapravo, a da bi bilo šta od toga kod njega moglo steći istinski ugled. Odveć lako, a da bi mu se krv
1 um ikada istinski zagrejali od truda oko nekog predmeta i za sam taj predmet. »Bojim se dragi
prijatelju i majstore«, pisao je, »da sam ja loš momak, jer u meni nema topline. Rečeno je, doduše,
prokleti neka su i ispljunuti koji nisu ni hladni ni topli, nego mlaki. Sebe ja ne bih nazvao mlakim;
izrazito sam hladan, ali, u svom sudu o samom sebi ja, da se razumemo, ţelim da budem
nezavisan od ukusa one sile od koje dolaze blagoslov i prokletstvo.«
Nastavljao je:
»Smešno je reći, ali u gimnaziji je bilo još ponajbolje, tamo sam ja još u priličnoj meri bio na
pravom mestu, stoga što viša srednja škola pruţa najrazličitije stvari jednu za drugom, stanovišta
se smenjuju svakih četrdeset pet minuta, ukratko, stoga što još ne postoji nikakav poziv. Ali, već i
tih četrdeset pet minuta, posvećenih pojedinom predmetu, trajali su za mene suviše dugo, izazivali
su u meni dosadu — najhladniju stvar na svetu. Posle petnaest, najkasnije, shvatio bih stvar, koju
je dobri čova preţvakavao sa đečacima još trideset; kad su se čitali pisci čitao sam unapred,
uostalom već sam kod kuće čitao unapred, a jesam li ostao duţan poneki odgovor, to onda samo
zato jer sam grabio napred i zapravo već bio na sledećem času, tri četvrti sata anabaze kroz jedno
te isto, to je za moje strpljenje bilo previše, i kao znak toga pojavio se bol u glavi« (pod tim je mislio
na svoju migrenu), — »bol u glavi nije nikad dolazio od zamorenosti potekle od naprezanja, dolazio
je od toga što bi mi sve to dojadilo, od hladne dosade, i, dragi majstore i prijatelju, otkako nisam
više momak koji skače s predmeta na predmet, već sam oţenjen s jednom profesijom, jednim
214
studijama, on se, zajedno s tom dosadom, već počešće pretvara u nešto zaista vrlo opako.
Za Boga velikog, Vi nećete pomisliti da ja drţim kako je za mene šteta koji god poziv izabrao.
Naprotiv: šteta je za svaki poziv koji bih učinio svojim, i u tome što mislim da bi za muziku bila
naročito velika šteta valjalo bi da vidite ukazivanje poštovanja, ljubavnu izjavu muzici, iznimno
stanovište koje zauzimam prema njoj.
Pitaćete: ’A za teologiju ti nije bilo šteta?’ — Ja sam se njoj podredio, ne samo zato što sam u
njoj video najvišu nauku — mada istovremeno i zbog toga — nego zato što sam hteo da se skrušim,
da pognem glavu, da se disciplinujem, da kaznim taštinu svoje hladnoće, ukratko, vodila me je
contritio. Zeleo sam haljinu od kostreti, bodljikavi pojas pod njom. Učinio sam ono što su u ranijim
vremenima činili ljudi koji bi zakucali na kapiju kakvog manastira u kojem vladaju stroga pravila.
Taj manastirski ţivot uz nauku ima svoje apsurdne i smešne strane, ali, da li ćete razumeti da me
neka potajna groza odvraća od toga da ga napustim, da Sveto pismo gurnem pod klupu i da
pobegnem u umetnost, u koju ste me Vi uveli, i za koju bi, ako bi postala moj poziv, bila takva
izuzetna šteta?
Vi me smatrate pozvanim za tu umetnost i stavljate mi do znanja da onaj ’korak s puta’ koji

vodi ka njoj uopšte i ne bi bio veliki. Moje luteranstvo se s tim slaţe, jer ono teologiju i muziku vidi
kao susedne, blisko srodne sfere, a meni lično se, povrh toga, muzika uvek ukazivala kao
magična povezanost teologije i tako zabavne matematike. Item, u njoj ima mnogo od negdašnjih
opita i upornog bavljenja alhemičara i čarobnjaka, koje je stajalo i u znaku teologije, no u isti mah
u znaku emancipacije i ot- padništva, ona je b i l a otpadništvo, ne od vere, to uopšte nije bilo
moguće, nego u verovanju; otpadništvo jeste čin verovanja, i sve jeste i zbiva se u Bogu, a
odmetanje od njega naročito.«
Moji navodi i tamo gde nisu sasvim doslovni, gotovo da su takvi. U svoje pamćenje mogu u pot-
punosti da se pouzdam, a osim toga više stvari sam onako za sebe odmah po čitanju koncepta
stavio na hartiju, naročito ono mesto o otpadništvu.
On se potom izvinjavao zbog skretanja, koje jedva da je bilo to, pa je prešao na praktična pi-
tanja, koju bi vrstu muzičke delatnosti valjalo da ima u vidu, ukoliko se povinuje Krečmarevom
navaljivanju. Skrenuo mu je paţnju da je unapred i po op- štem sudu izgubljen za solističku
virtuoznost; jer: »Sto će biti kopriva, zarana će opeći«, pisao je, a
215
on je u dodir s instrumentom — uopšte, na misao da ga dodirne, došao odviše kasno, iz čega,
dabome, jasno proizlazi da su njegove instinktivne pobude u tom pravcu manjkave. On u dodir sa
klavijaturom nije dospeo iz ţelje da se uzvine do majstorstva na njoj, nego iz potajne radoznalosti
prema muzici samoj, a ciganska krv koncertantnog umetnika, koji se preko muzike i u povodima
koje ona pruţa producira pred publikom, u potpunosti mu nedostaje. Uz to idu duševne
pretpostavke, rekao je, koje kod njega nisu ispunjene: ţudnja za izmenjivanjem ljubavnih osećaja
s masom, za vencima, za klanjanjem i dobacivanjem poljubaca u odobravanju što se prolama. —
On je izbegao izraze kojima bi stvar zapravo bila nazvana pravim imenom, da je on, naime, sve i da
nije odveć kasno za to, za virtuoznost suviše stidljiv, suviše ponosan, suviše krut, suviše usamljen.
Isti takvi razlozi protiv sprečavaju dirigentsku karijeru. Da bude primadona u fraku koja maše
štapićem pred orkestrom, da bude poslanik koji tumači muziku i njen gala-reprezentant na Zemlji,
za to se oseća isto tako malo pozvanim, kao i za to da bude opsenar na nekom instrumentu. Tu mu
se omakla, ipak, jedna reč koja je spadala u područje onih koje sam ja upravo upotrebio kao za
razumevanje same stvari zaista podesne: govorio je o strahu od sveta. Nazvao je sebe »uplašenim
pred svetom« i ništa sebi u pohvalu nije time hteo da kaţe. To svojstvo, tako je prosuđivao, izraz je
onog nedostatka topline, simpatije, ljubavi, pa se i te kako postavlja pitanje je li to uopšte za njega
da bude umetnik, što bez sumnje znači uvek i ljubitelj i miljenik sveta, kada se to svojstvo ima. —
No, ako obe te stvari otpadaju, solista kao cilj i dirigent kao cilj, šta onda ostaje? Ostaje, svakako,
muzika kao takva, obricanje njoj i vereništvo s njom, hermetička laboratorija, kuhinja u kojoj se
spravlja zlato, kompozicija. Divno! »On će me, prijatelju Albertuse Magnuse, uvesti u tajno
teorijsko učenje, a od mene, izvesno, ja to osećam, znam to unapređ, kao što znam pomalo i iz
dosadašnjeg iskustva, neće biti baš najgluplji adept. Sve majstorije i sve ono što je tu prinuda ja ću
shvatiti, i to lako, jer prema tome postoji u mome duhu predusretljivost, tle za to je pripremljeno,
poneko seme u njemu već klija. Ono što je tu prima materia ja ću oplemeniti, dodajući joj
magisterium i sateruju- ći je duhom i vatrom u mnoge tesnace, proterujući je ki’oz mnoge retorte,
dok se ne prečisti. Divnog li posla! Ne poznajem nijedan koji hi bio napetiji, tajnovitiji, viši, dublji,
bolji, nijedan za koji bi bilo potrebno manje nagovaranja da me čovek za njega pridobije.
Zašto me onda — ipak — neki unutarnji glas opominje ’O homo fuge?’ Ja na to pitanje ne mogu
da odgovorim potpuno artikulisano. Mogu da kaţem samo toliko: strahujem od toga da umetnosti
zadam obećanje, jer sumnjam — sasvim nastranu pitanje obdarenosti — je li moja priroda
stvorena da mu udovolji, budući da moram da osporim postojanje one robusne naivnosti u meni,
koja, koliko vidim, pored ostalog, i ne na poslednjem mestu, pripada umetništvu. Umesto nje pala
mi je u delo inteligencija koja se brzo zasićuje, o kojoj svakako smem da govorim, jer se mogu
zakleti nebom i paklom da zbog nje ama baš ništa o sebi ne uobraţavam; a ona je, pored one sa tim
povezane sklonosti ka zamoru i gađenju (koju prati glavobolja), razlog mojoj bo- jaţljivosti i
briţnosti, ona će me predodrediti, ona bi trebalo da me predodredi za apstinenciju. Vidite, dobri
majstore, ma koliko mlad bio, dovoljno sam vičan umetnosti da bih znao — a zar sam mogao biti
Njegov učenik, a da to ne znam — da ona daleko prevazilazi shemu, dogovor, baštinu, ono što se
uči od drugoga, majstoriju i ono ’kako se nešto pravi’, ali mnogo od svega toga će uvek ipak spadati
u nju, i ja vidim kako dolazi čas (jer anticipiranje srećom ili po nesreći leţi takođe u mojoj prirodi),
u kojem ja obljutavelosti, koja predstavlja noseću skelu, sup-
216
stancu koja svojom čvrstinom omogućuje i ono genijalno delo — čas u kojem onog što je u tome
opšte dobro, kultura, one uhođanosti u postizanju lepoga — u kojem ja svega toga počinjem da se
stidim, da od toga crvenim, malaksavam, da dobij am glavobolju, i vidim kako taj čas dolazi vrlo
brzo.
Kako budalasto bi i neskromno bilo pitati: ’Ra- zumete li Vi to?’ Pa kako ne biste razumeli! Kad
je nešto lepo, onda to ide ovako: čela sama intoniraju setno zamišljenu temu koja na način
priprosto-čestit filozofski u najvećoj meri izraţajno postavlja pitanje o besmislenosti sveta, o tome
čemu sve to podbadanje i jurnjava, sav taj meteţ i uzajamno kinjenje. Ĉela se jedno vreme šire,
mudro vrteći glavom i izraţavajući svoje ţaljenje nad tom zagonetkom, a kada u svom govoru dođu
do određene tačke, koja je promišljeno izabrana, javlja se izdaleka, duboko udišući, tako da mu se
od toga ramena diţu i spuštaju, hor đuvača u koralnoj himni, dirljivo svečano, prekrasno
harmonizovano i izvedeno sa svim uzđrţanim dostojanstvom i blago sustegnu- tom snagom lima.
Tako sonorna melodija napreduje gotovo do vrhunca, koji, međutim, shodno zakonima ekonomije,
za početak još ne doseţe; ona se pred njim uklanja, odgađa ga za kasnije, ostavlja mesto za njega,
spušta se, ostaje i tako vrlo lepa, ali se povlači i stvara mesta drugom predmetu, jednostavnom
poput pesmice, šaljivo-dostojanstveno-narodskom, po svojoj prirodi prividno sirovom, koji, me-
đutim, nije baš tako bezazlen i koji, uz nešto pre- vejanosti u veštini orkestralne analize i menjanju
boje, pokazuje začuđujuću sposobnost da bude tumačen i sublimisan. Pesmica se sad jedno vreme
pametno i ljupko iskorišćava, razlaţe se, posmatra u pojedinostima i preinačuje, jedna draţesna
figura koja se sastoji od zvukova središnjeg poloţaja biva odatle uzvinuta u najčarobnije visine one
sfere koja pripada violinama i flautama, vije se tamo gore još malo, i, kako je to dostiglo najlaskaviji
oblik, preuzima na tom mestu reč blagi lim, ona koralna himna od maločas, koja sad stupa u prvi
plan, ne počinje baš onako izdaleka kao prvi put, od samog početka, već, kao da je njena melodija
već izvesno vreme bila ponovo tu, nastavlja svečano ka onom vrhuncu, od čijeg se dosezanja prvi
put tako mudro uzdrţala, kako bi onaj ’ah’-efekat, kako bi bujanje osećaja bilo utoliko veće, sad,
kada u nezadrţljivom usponu, snaţno potpomognutom harmoničnim prelaznim tonovima
bas-tube, u slavi stupa na njega, da onda, osvrćući se dostojanstveno i zadovoljno na ono što je
učinjeno, časno okonča svoj pev.
Dragi prijatelju, zašto moram da se smejem? Moţe li se s više genijalnosti koristiti ono što je
uobičajeno od starine, izvršiti posvećenje raznih doskočica? Moţe li se s prepredenijim osećajem
postići lepota? A ja, prokletnik, moram da se smejem, naročito kad zagrokću potporni tonovi
bombardona — vum, vum, vum — pang! — moţda u istom času imam i suze u očima, ali nadraţaj
na smejanje je nadmoćniji — kao za đavola ja sam oduvek morao da se smejem pri
tajanstveno-najupečatljivijim pojavama i od tog preteranog smisla za komično pobegao sam u
teologiju, u nadi da će ona tom golicanju narediti da se smiri, da bih onda u njoj našao gomilu
uţasno komičnih stvari. Zašto skoro sve stvari moraju da mi izgledaju kao svoja sopstvena
parodija? Zašto mora da mi se čini kao da su skoro sva, ne, nego kao da su upravo sva sredstva i
sve konvencije umetnosti d a n a s p o d o b n e j o š s a m o z a p a r o d i j u ? — To su zaista retorička pitanja, — samo
bi još nedostajalo da na njih očekujem i odgovor. A Vi jedno tako očajno srce, takvu pasiju njušku,
smatrate ’obdarenom’ za muziku i prizivate je k njoj, k sebi, umesto da me radije ostavite da
istrajem u bogoslovskoj nauci.«
Tako Adrijan u svojoj odbijajućoj ispovesti. Ni Krečmarov odgovor nemam kao dokumenat pred
sobom. On nije nađen u Adrijanovoj zaostavštini.
217
Biće da ga je on neko vrcme čuvao i drţao kod sebe, i da ga je izgubio prilikom neke od promena
boravišta, prilikom seobe u Minhen, u Italiju ili u Pfaj- fering. Uostalom, ja ga se sećam skoro isto
onako tačno kao i Adrijanovih izjava, iako tada nisam o tome napravio nikakve zabeleške. Mucavac
je ostajao pri svom pozivu, svojim opomenama, svom mamlje- nju. Nijedna reč u Adrijanovom
pismu, pisao je, nije ni za trenutak mogla da pomuti njegovo uverenje da je muzika ono za šta je
njega, pisca pisma, sudbina u stvarnosti odredila, ono za čim on teţi i za čim ona teţi, i od koje se
on krije, upola kukavički, upola koketno, iza poluistinitih analiza svog karaktera i svoje
konstitucije, kao što se od nje skrivao i iza teologije, svog prvog, apsurdnog izbora poziva. »Iz-
motavanje, Adri, — a pojačana Vaša glavobolja je kazna za to.« Smisao za komiku, pisao je, kojim
se on hvali ili zbog kojeg se optuţuje, daleko će se bolje sloţiti sa umetnošću negoli sa tim čime se
trenutno na tako veštački način bavi, jer muzici, za razliku od ovoga, taj smisao moţe biti
potreban, — ona uop- šte odbojna karakterna svojstva, koja on sebi pripisuje, moţe daleko bolje da
iskoristi nego što on misli, ili, izgovora radi, tvrdi da misli. On, Krečmar, ţeli da ostavi otvorenim
pitanje u kojoj meri je tu reč o samoklevetanju, koje, svakako, treba da posluţi kao izvinjenje za
klevetanje umetnosti koje sa tim stoji u vezi; jer, prikazivati ovu kao venčavanje s masom, bacanje
poljubaca, gala-reprezentaciju, kao meh za pumpanje navirućih osećanja, to je, dakako, malčice
iskrivljeno shvatanje stvari, i to svesno iskrivljeno. Događa se, međutim, to da on traţi izvinjenje u
onim svojstvima umetnosti za kojim ona upravo čezne. Ljudi poput njega, tačno takvi, potrebni su
danas umetnosti, a ono što je u tom lice- mernom igranju ţmurke glavno jeste upravo okolnost da
Adrijan to vrlo dobro zna. Hladnoća, »inteligencija koja se brzo zasićuje«, smisao za ono što je
postalo bljutavo, sklonost ka zamoru, ka dosadi, sposobnost za gađenje — sve je to upravo
pogodno da sa tim povezanu obdarenost uzdigne do pozvanosti za umetnost. Zašto? Zato što to
samo jednim delom pripada privatnoj ličnosti, a onaj drugi deo je po svojoj prirodi nadindividualan
i predstavlja izraz kolektivnog osećaja za istorijsku istrošenost i iscrpljenost umetničkih sredstava,
izraz dosade koju ona izazivaju, kao i izraz nastojanja da se nađu novi putevi. »Umetnost se kreće
napređ«, pisao je Krečmar, »a ona to čini posredstvom ličnosti koja je proizvod i alatka vremena, i u
kojoj se objektivni i subjektivni motivi spajaju do nerazaznatljivosti, jedni uzimaju oblik drugih.
Vitalna potreba za revolucionarnim napretkom i za nastajanjem novoga upućena je na ono što
pokreće najjači subjektivni osećaj za preţi- velost, za činjenicu da se više nema šta reći, da su još
posvuda rasprostranjena sredstva postala nemoguća, i sluţi se onim što prividno nije vitalno,
ličnom sklonošću ka zamoru i intelektualnim dosađivanjem, gađenjem koje se — prozrevši ga —
odnosi na ono ’kako se nešto pravi’, prokletom sklonošću da se stvari vide u svetlosti svoje
sopstvene parodije, ’smislom za komiku’, — volja za ţivotom i napretkom umetnosti, velim stavlja
obrazinu ovih beţivotnih ličnih svojstava, da bi se u njima manifestovala, objektivirala, ispunila.
Je li to za Vas previše metafizike? Nje, međutim, tu ima taman koliko treba, taman koliko da bude
istina, Vama u osnovi poznata istina. Poţuri, Adrijane, i odluči se! Ja čekam. Vama je već dvadeset,
a treba da usvojite još svu silu veština zanata, dovoljno teških da budu podraţaj za Vas. Bolje je
dobijati glavobolju od veţbanja kanona, fuge i kontrapunkta, nego od pobijanja Kantovog pobijanja
dokaza o postojanju Boga. Dosta tog teološkog devičanstva!
Devičanstvo vrednost ima, ali mora majkom biti,
Ne bude li, jalovom će ono polju naličiti.«
225
15 Doktor Faustus I
Ovim citatom iz »Kerubinskog putnika« završilo se pismo, a kad sam digao pogled s njega,
susreo me je Adrijanov obešenjački osmeh.
»Nije loše uzvratio, šta misliš?« upitao me je.
»Ni u kom slučaju«, odgovorio sam.
»On zna šta hoće«, nastavio je, »i prilična je sramota da ja to ne znam tako tačno.«
»Mislim da i ti to znaš«, rekao sam. U njegovom sopstvenom pismu ja, naime, zbilja nikada
nisam video stvarno odbijanje, nisam, razume se, verovao ni da je napisano u »izmotavanju«. To
sigurno nije prava reč za htenje da se sebi oteţa odluka koja zaokuplja misli, da se sumnjom učini
dubljom. Da će on odluku doneti, to sam s uzbuđenjem predviđao, i razgovor o našoj obostranoj
neposrednoj budućnosti, koji je usledio, počivao je na toj gotovo već donetoj odluci. Naši putevi su
se i bez toga razilazili. Uprkos jakoj miopiji, ja sam bio proglašen za sposobnog za vojnu sluţbu i
nameravao sam da svoj rok sad odsluţim; hteo sam da to bude u 3. poljskoj artiljerijskoj regimenti
u Naumburgu. Što se Adri- jana tiče, koji je iz nekih razloga, da li zbog nerazvijenosti ili zbog svojih
glavobolja, koje su postale uobičajene, bio oslobođen sluţbe na neodređeno vreme, on je imao
nameru da provede nekoliko nedelja na imanju u Buhelu, da bi se, kako je rekao, posavetovao sa
svojim roditeljima o promeni svog poziva. Pri tom je, međutim, nagovestio da će im on to tako
predstaviti kao da je reč samo o promeni univerziteta — donekle je on to i samom sebi tako
predstavljao. Hoće, tako će im reći, da bavljenje muzikom »dođe više u prvi plan«, pa će otud
potraţiti grad u kojem radi muzički mentor iz njegovog đačkog doba. Da će napustiti teologiju, o
tome nije bilo reči. Njegova namera je stvarno i bila da se ponovo upiše na univerzitet i da sluša
predavanja iz filozofije, kako bi iz te oblasti doktorirao.
Početkom zimskog semestra 1905. otišao je Le- verkin u Lajpcig.
226
Da je naš rastanak bio hladan i da je ostao u granicama forme, svakako je izlišno i pominjati.
Jedva da smo se pri tom pogledali u oči, da smo jedan drugom stegnuli ruku. U našem mladom
ţivotu i odveć smo često odlazili jedan od drugog i ponovo se sastajali, a da bi stisak ruke pri tom
postao nešto uobičajeno. On je napustio Hale dan pre mene, veče smo proveli udvoje, bez
vinfriđovskog društva, u nekom pozorištu; trebalo je da on otputuje sledećeg jutra, i mi se
rastadosmo na ulici, kao što smo se stotinu puta rastajali, — krenuli smo u stvari na razne strane.
Nisam mogao a da moje »zdravo« ne naglasim pominjanjem njegovog imena — krsnog imena, kako
mi se činilo prirodnim. On to nije učinio. Rekao je samo »so long« — taj način govora bio mu je od
Krečmara, a on ga je i koristio samo podrugljivo citirajući, kao što je uopšte imao izrazit smisao za
citat, za aluziju recima, koja podseća na bilo šta i bilo koga; dodao je još neku šalu o ratničkoj
XVI ţivotnoj epizodi, s kojom sam bio suočen, i otišao svojim putem.
Imao je pravo što rastanak nije uzeo kao nešto previše teško. Najkasnije za godinu, kad istekne
vreme mog vojničkog sluţenja, ponovo ćemo se sresti na ovom ili onom mestu. A ipak, bio je to u
neku ruku jedan odsečak, kraj jednog razdoblja, početak jednog novog, i ako se činilo da on na to
ne obraća paţnju, ja sam toga s izvesnom uzrujanom setom bio svestan. Time što sam se sastao s
njim u Haleu, ja sam tako reći produţio naše đačko doba; mi tamo nismo ţiveli mnogo drugačije
nego u Kajzersašernu. Ni ono vreme kada sam već bio student a on još učenik nisam mogao
uporediti sa promenom koja je sada nastupila. Tada sam ga ostavio u prisnom okviru rodnog
grada i gimnazije, i svaki čas sam navraćao tamo do njega. Tek sada, tako mi se činilo, razdvojile su
se naše egzistencije jedna od druge,
15*
227
počinjao je za svakog od nas ţivot na sopstvenim nogama, i kao da je došao kraj onome što mi se
činilo, eto, tako neophodnim (iako bez svrhe), a što ponovo mogu da označim samo istim onim
recima koje sam već upotrebio: neću više znati šta on radi i saznaje, neću više moći da se drţim uz
njega, kako bih, ne skidajući s njega oka, nad njim bđeo, već ću morati da ga ostavim upravo u
trenutku kada mi se činilo do najvišeg stepena poţeljnim da posmatram njegov ţivot, premda to u
njemu ništa nije moglo da promeni, u času, naime, kada je napustio stazu nauke, »gurnuo Sveto
pismo pod klupu«, da se posluţim njegovim izrazom, i u potpunosti se bacio u naručje muzici.
Bila je to značajna odluka u koju se, po mom osećanju, na osobit način utisnulo nešto
sudbinsko, odluka koja se pri izvesnom poništavanju onog vremena između — ponovo
nadovezivala na trenutke našeg zajedničkog ţivota, koji su leţali u dalekoj prošlosti, čiju sam
uspomenu nosio u srcu: uspomenu na časove kada sam zatekao dečaka za harmo- nijumom
njegovog strica kako eksperimentiše, i, još dalje unazad, na naše pevanje u kanonima pod lipom,
sa štalskom Hanom. Ta mi je odluka radosno uznosila srce, a u isti mah se ono zbog nje stezalo od
straha. Taj osećaj mogu da upoređim samo sa cimanjem utrobe, koje čovek na vrlo jako zanjiha-
noj Ijuljašci oproba u detinjstvu, i u kojem se poklik meša sa strepnjom od leta. Zakonitost,
neophodnost njegovog koraka, karakter tog koraka, koji je činio da su stvari došle na svoja mesta,
kao i to da je teologija bila samo izbegavanje da se on učini, samo prikrivanje, sve mi je to bilo
jasno, i ja sam bio ponosan što moj prijatelj nije dalje otezao s tim da se prikloni svojoj istini.
Uostalom, bilo je, eto, neophodno nagovaranje da bi se on priveo tom priznavanju i, ma kako
izvanredne rezultate da sam od toga očekivao — u svoj radosnoj uznemirenosti umirivalo me je što
sam mogao sebi reći da u tom nagovaranju ja nisam uzimao učešća — izvesno fatali- stičko
drţanje, kao u recima poput onih »Mislim da ti i sam to znaš« bilo je najviše čime sam na neki način
tome pripomogao. —
Navodim ovde pismo koje sam primio od njega dva meseca po odlasku na odsluţenje roka u
Naum- burgu, i koje sam čitao s osećanjima kakva se po svoj prilici bude u majci kada joj dete
saopštava takve stvari, samo što se jednoj majci tako nešto, naravno, u skladu s pristojnošću — ne
saopštava. Neke tri nedelje pre toga, ne znajući još njegovu adresu, ja sam njemu bio pisao preko
Hazeovog konzervatorijuma, na ruke Venđelu Krečmaru, izvestio ga o svojim novim i surovim
prilikama i zamolio ga da i on meni, ma i u najkraćim crtama, ocrta kako mu je i kako se oseća u
velikom gradu, i da bude ljubazan te mi donekle u slici dočara organizaciju svojih studija.
Napomenuću, pre nego što iznesem njegov odgovor, samo još to da je starinski način izraţavanja u
njemu bio, naravno, zamišljen parodijski i da je predstavljao aluziju na skurilna iskustva iz Halea,
na ono što je Erenfrid Kumpf radio s jezikom, da je, međutim, u isti mah predstavljao i izraz
njegove ličnosti i samostalizaciju, ispoljavanje sopstvene unutarnje forme i sklonosti da se na
način u najvećoj meri karakterističan pri- begava parodiji, da se iza nje skriva i nalazi ispunjenje.
Pisao je:
»Lajpcig, u petak po Purifikaciji 1905.
u ulici Petrovoj, kući 27-oj.
Poštovanja dostojni, veleučeni, dragi, dobrohoteći Gospodine Magistre i Balistikuse!
Najsrdačnije se zahvaljujemo za Njegovu brigu i pismo, i što je On o sadašnjim Njegovim

preuba- vim, glupim i tegobnim okolnostima, o Njegovom skakanju, timarenju, čišćenju i pucanju
dao glasa, očima vidna i od goleme komike. Podobnim da za- smeje od srca činjaše nam se sve,
naročito, pak, onaj potčasnik, koji, 1 1 1 a kako da Ga inače teše i delje, za Njegovo visoko vaspitanje
i naobraţenost gaji tako veliko udivljenje, i kome je On morao u kantini da ispiše sve pesničke
metre po stopama i morama, jer se njemu znanje o tome čini vrhuncem duhovne oplemenjenosti.
Hoću zauzvrat, ako izađem s njom na kraj, da ti pošaljem jednu zaista sramotnu kerefeku i
straobavnu ludoriju, koja mi se ovde dogodila, kako bi i ti imao čemu da se čudiš i da se smeješ.
Samo da ti najpre uputim reč prijateljske srdačnosti i dobre volje i da izrazim nadeţdu da takvu
stegu podnosiš gotovo veselo i rado, te da će ti to u svoje vreme pomoći da na kraju izađeš odatle s
dugmićima i gajtanima kao rezervni narednik.
228
Ovde ti vele: ’U Boga se uzdati, zemlje i ljude gledati, sa tog se niko neće kajati!’ A na Plajsi, Par-
ti i Elsteru drugačiji je ţivot, neosporno, i drugi puls bije, nego na Zali, jer ovde se, naime, okupio
poprilično veliki narod, više od sedam stotina hiljada, što već unapred navodi na izvesnu simpatiju
i strpljivost, kao što već srce Propovedni'kovo zrači humora punim razumevanjem onoga koji zna,
kad su posredi Ninivini gresi, pa on, izvinj avaj ući, kaţe: ’Tako veliki grad, a u njemu više od
stotinu tisuća ljudi.’ Moţno ti je onda misliti koliko popustljivosti iziskuje tek sedamsto hiljada, tu
gde u vreme kad su sajmovi, od kojih sam ja kao novodošavši upravo još ponešto okusio od ovog
jesenjeg, postoji još i znatan priliv iz svih delova Evrope, a uz to iz Per- sije, Jermenije i drugih
azijskih zemalja.
Ne da mi se ova Niniva nešto naročito sviđa, najlepši grad moje otadţbine ona sigurno nije, Kaj-
zersašern je lepši, a i lako mu je biti lep i dostojanstven, jer mu ništa dalje i ne treba doli da bude
star i tih, i da ničim ne pulsira. Sagrađen je prekrasno, moj Lajpcig, to da, upravo kao od skupo-
cenih kockica, a ljudi uz to govore đavolski i preko svake mere prostački, tako da čovek preza pred
svakom radnjom pre nego će ući da štogod pazari, kao da se, tako je to, naš blago usnuli tiringški
probudio da se pretvori u drskost i bezočnost u sedamsto hiljada ljudskih labrnja sa izbočenom
donjom vilicom, grozno, grozno, ali, zasigurno niko ne misli ništa rđavo, sačuvaj Boţe, i sve se
meša sa samoporugom, što oni sebi mogu priuštiti jerbo tu kuca puls sveta. Centrum musicae,
centrum knjigo- pečatnje i trgovanja knjigom na sitno, veoma blistava univerza, — u građevinskom
pogledu, uostalom, rasparčana: glavna zgrada je na Avgustovom trgu, knjigohranilište kod
Gevanthausa, a različitim fakultetima pripadaju posebne zgrade, kao što je to slučaj sa Crvenom
kućom na Promenadi za filozofski i Collegium Beate Virginis za pravni, u mojoj Petrovoj ulici, gde
sam odmah, samo što sam krenuo od Glavne ţelezničke stanice, prvi put se zaputivši u grad,
našao prikladno konačište i sklonište. Stigao sam u rano posle podne, ostavio sam stvari u gar-
derobi, kao da me je neko vodio došao sam ovamo, pročitao cedulju na oluku, zazvonio i odmah se
za obe sobe u prizemlju pogodio sa debelom, đavolski govorljivom gazdaricom. Bilo je još dovoljno
rano da potom, za dana, još u raspoloţenju netom pris- pevšeg putnika, razgledam gotovo ceo grad
— ovog puta me je neko stvarno vodio, naime nosač koji je sa stanice doneo moju torbu: otud
najposle i ona lakrdija i bljuvotina koju sam pomenuo i koju ću ti moţda još ispričati.
Debela nije ništa izvodila ni što se klavičembala tiče; ovde su na to navikli. A i ne probijam joj
uši previše s njim, jer se za sada bavim preteţno teorijskim stvarima, knjigama i pisaćim priborom,
radim harmoniam i punctum contra punctum, sasvim na svoju ruku, hoću reći: pod nadzorom i uz
upute amici Krečmara, kome svakih nekoliko dana odnosim ono što sam veţbao i što sam
napravio, kako bi on to ocenio kao dobro ili rđavo. Obradovao se on jako, stegao me u naručje, jer
ne bese u meni htenja da razorim njegovo uzdanje. Neće ni da čuje da odem na konzervatorij um,
bilo na veliki, bilo na Hazeov, gde on podučava; ne bi, veli, to bila atmosfera za mene, nego neka ja
radije uradim kao tatica Hajdn, koji nigde nije imao nikakvog percep- tora, već je sebi lepo pribavio
Fuksov Gradus ad Parnassum i ponešto od ondašnje muzike, navlastito hamburškoga Baha, pa
odatle pošteno izučio zanat. Među nama budi rečeno, ubih se zevajući uz učenje o harmoniji, a kod
kontrapunkta odmah ţiv- nem i ne mogu da se sit nazabavljam lakrdijama na tom čarobnom polju,
rešavam probleme bez kraja i konca s bogouveseljavajućom upornošću, i već sam napisao čitavu
gomilu čudnih, smešnih studija kanona i fuge, zaradivši time i poneku pohvalu od majstora. To je
produktivan rad, koji budi fantaziju, podstiče pronalaţenje, a igra domina s akordima bez teme
nije, kako se meni čini, ničemu. Zar ne bi bilo mnogo bolje da se sve ono o zaostajalicama,
prelaznim notama, modulaciji, pripremama i razre- šenjima uči in praxi, slušanjem, iskustvom i
nalaţenjem do kojeg čovek dolazi sam, nego što se uči iz knjige? No, uopšte je i per aversionem
mehaničko razdvajanje kontrapunkta i harmonije ludost, budući da su jedno s drugim tako
prepleteni da se ne moţe učiti svako za sebe, nego samo celina, naime muzika, u meri u kojoj je to
uopšte moguće.
Vredan sam, dakle, zelo virtutis, štaviše, gotovo da sam preopterećen, jer slušam još na Visokoj
školi istoriju filozofije kod Lautenzaka i enciklopediju filozofskih nauka kao i logiku kod poznatog
Bermetera. — Vale. Iam satis est. Ovim te pozdravljam i budi mi s Bogom, koji neka čuva Njega i
sva neduţna srca. ’Sluga sam Vam pokoran’, govorilo se u Haleu. — Učinio sam te i odveć radozna-
lim onom šalom i lakrdijom i onim što se zbiva između mene i sotone: ništa tu dalje nije bilo, samo
što me je onaj nosač prvog dana predveče preva- rantski zaveo s puta, — kakav tip, konopcem opa-
san, s crvenom kapom i mesinganom pločicom, u kišnoj kabanici, đavoljeg jezika, kao i sav svet ov-
de, s isturenom donjom vilicom, imao je po mom mišljenju zbog bradice neke daleke sličnosti s na-
šim Slepfusom, bio mu je, štaviše, sasvim sličan kad bolje razmislim, ili mu je od onda postao
229
sličniji u mom sećanju — uostalom, od pijenja Goze5 bio je jači i deblji. Predstavio mi se i kao vodič
za strance, i kao takav se legitimisao mesinganom pločicom i sa dve-tri engleske i francuske reči
koje je natucao, đavolski ih izgovarajući, peaudiful puilding i antiqide exdremement inderessant.
Item, pogodili smo se, pa mi je momak dva sata sve pokazivao i utuvljivao, vodio me je
svukuda: u crkvu svetog Pavla, s čudesno iţljebljenim klaustrom, u crkvu svetog Tome, Johana
Sebastijana radi, i na njegov grob, u crkvu svetog Johana, gde se nalazi i spomenik reformaciji i
novi Gevathaus. Veselo bese po ulicama, jer, kao što rekoh napred, jesenji je sajam još bio u toku
i svakojake zastave i plahte, što hvale krznenu i inu robu, visile su sa prozora po kućama, a beše i
velika guţva po svim sokacima, pogotovu u najuţem središtu grada, kod stare većnice, gde mi onaj
momak pokaza kraljev dom i Auerbahov dvor i plejsenburški toranj koji je tu ostao — Luter je tu
vodio svoje raspre s Ekom. A tek gurnjava i vreva po ulicama iza trţnice, starinskim ulicama, sa
strmim, naherenim krovovima, kroz pokrivena dvorišta i prolaze, u kojima se nalaze ambari i
podrumi, povezani kao u kakvom la- virintu uzduţ i popreko. Sve je to nabijeno robom, a ljudi koji
se tuda guraju gledaju te egzotičnim očima i govore jezike od kojih nikada nisi čuo ni slovceta.
Uzbudljivo beše, zaista, i osećao si kako ti puls sveta tuče u vlastitom telu.
Polako je bilo počelo da se smrkava, palila su se svetla, po sokacima je počelo da biva praznije,
a ja sam bio umoran i gladan. Neka mi naposletku pokaţe kakvu gostionicu gde se moţe jesti,
rekao sam svom vodiču. Neku dobru? pita on i namiguje. Dobru, kaţem ja njemu, al’ ne preskupu.
On me povede do jedne kuće u nekakvom sokaku iza glavne ulice, imala je mesinganu ogradu na
stepeništu pred vratima, svetlucavu baš kao pločica na njegovoj kapi, sa svetiljkom ponad vrata,
crvenom upravo tako kao kapa momčetova. Dobar mi apetit ţeli, kaţe, kad sam ga isplaćivao, i ode.
Ja zazvonim, vrata se sama otvore, i hodnikom mi u susret dođe neka doterana madam,
narumenjenih obraza, s niskom bisera boje voska po svom salu, pozdravi me gotovo
umiljenijuščim pokretima, veoma razdragano zbo- reći medne reči i dodvoravajući se, kao nekome
koga je dugo očekivala, uz ljubaznosti me provede kroz teške zavese u blistavu odaju sa zidovima
koji behu zastrti opervaţenim tapetama, sa kristalnim lusterom, zidnim svetiljkama ispred
ogledala i svilenim ljuljkama, na kojima sede nimfe i kćeri pustinje, njih šest ili sedam, kako da
kaţem, morfi, staklokrile leptiriće, esmeralde, oskudno odenute, prozirno odevene, u til, gazu i
šljokice, duga im kosa raspuštena, sitno ukovrdţana, a one im polulopte napudrovane, po
rukama adiđari, pa te gledaju očima očekivanja punim, što se pohotom cakle.
Mene gledaju, ne tebe. U jazbinu me doveo onaj tip, onaj Goze-Šlepfus! Stajao sam i čuvstva
sam svoja skrio, vidim spram sebe otvoren klavir, prijatelja vidim, krenem po tepihu pravo k
njemu, i onako stojeći udarim dva-tri akorda, znam još šta je to bilo, jer na pameti mi je upravo bio
zvučni fenomen, modulacija od H-dura ka C-duru, rasvet- ljujući razmak od pola tona, kao ono u
molitvi pustinjaka u finalu »Ĉarobnog strelca«, kad na kvart- sekst akord onog C upadnu
udaraljke, trube i oboe. Znao sam to posle svega, međutim tada nisam, nego sam samo onako
udario. Stvori se kraj mene jedna smeđokosa, u španskom jeleku, velikih usta, zatu- basta nosa i
bademastih očiju, Esmeralđa, pomiluje mi rukom obraz. Ja se okrenem, gurnem kolenom u stranu
klupicu i jurnem nazad, po tepihu, kroz taj pakao sladosti, pokraj uzlaprndale podvodačice, hod-
nikom i niz stepenice, na ulicu, ni ne dodirnuvši mesinganu ogradu.
Evo ti ove tralje od pisma, sve onako kako je bilo, naširoko ispripovedano, u naknadu za
desetara koji urla i koga podučavaš u artem metrificandi. Ovime amin i neka On moli za mene! Ĉuo
do dato samo jedan Gevanthaus-koncert, sa Sumanovom Trećom kao pièce de résistance. Jedan
od ondašnjih kritičara slavio je ovu muziku sa njena ’obuhvat- nog pogleda na svet’, što u dobroj
meri zvuči kao neobjektivno brbljanje, čemu su se i klasicisti onda pošteno narugali. Svog je smisla
to ipak imalo, jer označava uzdizanje staleţa, koje muzika i muzičari duguju romantici. Ona je
muziku emancipovala od skučenog provincijalnog spezijalizovanja i od toga da bude zviţdukanje
po ulicama, i dovela je u dodir s velikim svetom duha, s opštim umetničko-intelektualnim
pokretom vremena — to joj ne treba zaboraviti. Sve to proističe iz kasnog Betovena i njegove
polifonije, i mislim da izvanredno mnogo govori činjenica da su protivnici romantike, to će reći:
umetnosti koja prekoračuje puko muzikalno i stupa u ono opšte duhovno, uvek bili i protivnici
poznog razvitka Betovenovog i da su nad njim izraţavali ţaljenje. Jesi li ikada razmišljao o tome
koliko drugačije, koliko bolno-značajnije se ističe individualizovanje glasa u njegovim najvišim đe-
lima nego u starijoj muzici, g d e j e o n o u m e š n i j e ? Postoje sudovi koji svojom grubom istinitošću, koja
prosuđioca jako kompromituje, čoveka razveseljavaju. Hendl je rekao o Gluku: ’Moj kuvar se više
5 Vrsta piva. — Prim. prev.
230
od njega razume u kontrapunkt’, meni mila reč kolege.
231
Sviram mnogo Sopena i čitam o njemu. Volim ono anđeosko u njegovoj prilici, koje podseća na
Selija, ono što je na neobičan način i veoma tajnovito zastrto, nedokučivo, njegov ţivot bez
pustolovina, odsustvo htenja da se zna, odbijanje materijalnog iskustva, sublimno rodoskvrnuće
njegove fantastično delikatne i zavodljive umetnosti. Koliko toga govori u prilog čoveku koji je
uţivao duboko paţljivo prijateljstvo Delakroaovo, koji mu piše: ’J’espère vous voir ce soir, mais ce
moment est capable de me faire devenir fou.’ Sve što je moguće za Vag- nera slikarstva! Ali, nije baš
malo toga kod Sopena što Vagnera, ne samo harmonijski, već u onom op- šteduševnom, i više nego
anticipira, odmah ga, naime, nadmašujući. Uzmi czs-mol nokturno opus 27. No. 1 i duet koji
počinje nakon enharmonijske zamene cis-dura đes-durom. To po dešperatnom milo- zvučju
prevazilazi sve Tristanove orgije — i to pri klavirskoj intimnosti, ne kao odsudni boj slado- strašća,
i bez onog što u teatarskoj mistici, robust- noj u svojoj iskvarenosti, podseća na koridu. Uzmi, pre
svega, i njegov ironični odnos prema tonalitetu, ono veksatorno, što uskraćuje, poriče, lebdi, onu
sprdnju s povisilicama i snizilicama. To seţe daleko, uveseljavajuće i potresno daleko ...«
Uzvikom »Ecce epistola!« pismo se završava. Stoji kao priđodato: »Razume se da ćeš ovo tu
Potpis je inicijal, inicijal porodičnog imena, L, ne A. —
odmah uništiti.«
XVII
Kategoričku zapovest da ovo pismo uništim nisam izvršio — i ko će to uzeti za zlo prijateljstvu
kome je dopušteno da onaj pridev u njemu: »duboko paţljivo«, koji se odnosio na Delakroaovo
prijateljstvo prema Sopenu, upotrebi za sebe? U početku se ovom teško udovoljivom zahtevu nisam
pokorio zato što sam osećao potrebu, ne toliko da ponovo i stalno iznova pročitavam pismeno, koje
sam najpre samo na brzinu preletao, koliko da ga uvek iznova stilističko-kritički i psihološki
studiram, a onda mi se, s vremenom, učinilo da je trenutak da ga uništim propušten; naučio sam
se da ga posmatram kao dokumenat, čiji je sastavni deo bila i naredba da se on uništi, tako da je
ona upravo tim svojim dokumentarnim karakterom samu sebe tako reći ukidala.
U nešto sam od samog početka bio siguran: povod za onu naredbu na kraju nije davalo ćelo pi-
smo, već samo jedan njegov deo, takozvana kerefeka i straobavna ludorija, doţivljaj s fatalnim
nosačem. No s druge strane: taj deo bio je ćelo pismo; njega radi je ono i bilo napisano — ne zato da
bi mene razvedrilo; nema sumnje da je njegov pisac znao da u onoj »šali« za mene nema ničeg
razgaljujućeg; nego je ono predstavljalo rasterećenje od jednog potresnog utiska, za šta sam ja,
prijatelj iz detinjstva, svakako bio jedino mesto. Sve ostalo bilo je dodatak, uvijanje, vrdanje,
odgađanje i, potom, raspričano ponovno prikrivanje s onim što je muzičko- -kritički aperçu, kao da
se ništa nije desilo. Sve upućuje na a n e g d o t u , da se upotrebi jedan vrlo trezven izraz; ona od početka
stoji u pozadini, najavljuje se u prvim redovima i biva odlagana. Još neispričana, ona se, kao u igri,
upliće u pošalicu s velikim gradom Ninivom i sa skeptičnom-opraštajućom reč- ju prorokovom.
Tamo gde se prvi put pomene nosač ona je blizu da bude ispričana — i nanovo iščezava. Pismo se
prividno završava pre nego što je saop- štena — »Iam satis est« — i kao da je piscu gotovo nestala iz
pameti, kao da ga je citirani Šlepfusov pozdrav samo ponovo podsetio na nju, on je, tako reći u stilu
»evo još na brzinu i to«, saopštava, uz neobično povezivanje unazad sa očevim poznavanjem leptira,
no ona ne srne činiti kraj pisma, pa se na to prikačinju razmatranja o šumanu, romantici, Šo-
penu, koja očigledno imaju za svrhu da joj oduzmu teţinu, da je ponovo gurnu u zaborav, ili će
tačnije biti: koja sa gorđosti stvaraju privid da imaju tu svrhu; ja, naime, ne verujem da je stvarno
postojala narnera da ja, čitalac, budem naveden da, čitajući, prođem mimo onog što je
predstavljalo jezgro pisma.
Već prilikom drugog njegovog pregledanja činilo mi se veoma neobičnim da upraţnjavanje

naročitog stila, travestija ili lična adaptacija Kumpfo- vog staronemačkog, traje samo dotle dok ona
avantura nije ispripovedana, potom, međutim, biva nemarno odbačena, tako da završne stranice u
potpunosti gube tu boju i odaju čisto moderan jezički postupak. Nije li tu posredi slučaj da
arhaični ton ispunjava svoju svrhu čim je povest o zavođenju na krivi put stigla na hartiju, a posle
toga se od njega odustaje, ne samo zato što on ne odgovara završnim razmatranjima, koja skreću
na drugu stranu, već zato što je, počev od datuma, uveden samo da bi moglo da se ispripoveđa o n o
što je u tome p o v e s t , koja na taj način dobij a sebi saobraţenu atmosferu. A koja je to atmosfera?
Izreći ću to, ma koliko oznaka koju imam na umu moţe izgledati malo pri- menljiva na jednu farsu.
232
To je religiozna atmosfera. To mi je bilo jasno: nemački iz doba reformacije bio je izabran za pismo
koje je trebalo da mi donese onu povest zbog njegovog istorijskog afiniteta prema religioznom. Kako
bi bez te igre sa njim bilo moguće napisati reč, koja je svakako htela da bude napisana: »Molite se
za mene!«? Nije bilo boljeg primera za citat kao zaklanjanje, za parodiju kao izgovor. A neposredno
pre toga stoji jedna druga reč, od koje me je već prilikom prvog čitanja podišla jeza i koja, isto tako,
sa humoreskom nema nikakve veze, već na sebi nosi izrazito mistički, dakle religiozni pečat: reč
»pakao slađosti«.
233
Hladnoća analize, kojoj sam upravo podvrgao Adrijanovo pismo, kao što sam to odmah učinio
i u ono vreme, malo će koga zavarati u pogledu stvarnih osećaja sa kojima sam ga uvek iznova
čitao. Analiza nuţno ima privid hladnoće, i onda kada se vrši u stanju duboke potresenosti. A
potresen sam ja bio, više od toga, bio sam izvan sebe. Moj bes zbog opscene ludorije Goze-Slepfusa
nije znao za granice, i čitalac u tome ne bi trebalo da vidi obe- leţje mene samog, oznaku moje
sopstvene izvešta- čeno-preterane stidljivosti — ja se sa stidljivošću u tim stvarima nisam nikad
izmotavao i prenemagao, i da je u Lajpcigu neko mene onako povukao za nos, ja bih već umeo da
se snađem u toj neprilici; nego bi preko mojih osećaja valjalo da sagleda svojstva Adrijanovog bića
i biti, za koje bi sad opet reč »iz- veštačeno preterivanje sa stidljivošću« takođe u najvećoj meri bila
budalasto nepodesna, no koji bi i samoj oličenoj grubosti mogli uliti obzirnost punu strepnje i ţelju
da mu pruţi zaštitu i poštedu.
U mom uzbuđenju igrala je u stvari ne malu ulogu činjenica da mi je on tu avanturu uopšte sa-
opštio, i to nedeljama nakon što ju je doţiveo, što je značilo probijanje inače bezuslovne
zatvorenosti, koju sam ja vazda uvaţavao. Ma kako to neobično moglo zvučati kada se ima u vidu
naše staro đru- garstvo, područje ljubavi, pola, ploti, nikada nije bilo dodirnuto u našim
razgovorima na bilo kakav nečim ličnim ili intimnim obojen način; nikada drugačije doli u
medijumu umetnosti i knjiţevnosti, u povodu manifestacija strasti u sferi duha, nije se ovo
suštastvo uvlačilo u našu igru razmenjivanja misli, i pri tom bi s njegove strane padale izjave
trezveno znalačke, pri čemu je njegova ličnost u potpunosti ostajala izvan igre. Kako dub poput
njegovog da ne uključi u sebe i ovaj element! Da je on to činio, za to je dovoljan dokaz bilo njegovo
ponavljanje izvesnih od Krečmara preuzetih učenja o tome kako ne valja prezirati čulnost u
umetnosti, i
to ne samo u ovoj; zatim poneka njegova primedba o Vagneru i takve spontane izjave kao ona
o nago- sti ljudskog glasa i njenoj duhovnoj kompenzaciji pomoću najpromišljenijih umetničkih
formi u staroj vokalnoj muzici. Takve stvari nemaju u sebi ništa devičansko; one svedoče o
slobodnom i opuštenom sagledavanju sveta poţude. A opet, nije bilo karakteristično za m e n e , nego
za n j e g a , kada bih ja, svaki put kad dođe do takvog obrta u razgovoru, osećao nešto kao šok,
preneraţenost, tiho stezanje u svojoj unutrašnjosti. To je, da se emfatično izrazim, bilo kao kada bi
čovek čuo anđela kako raspreda o grehu: od njega bi on takođe morao očekivati da će izostati svaka
frivolnost i drskost, svaka banalna veselost u drţanju prema predmetu, a ipak bi ga, kraj sveg
uviđanja da on na taj predmet ima svoje duhovno pravo, nešto vređalo i navodilo u iskušenje da
zamoli: »Dragi, ćuti! Za te stvari su tvoja usta odveć čista i stroga.«
I doista, u Adrijanovoj odvratnosti prema lascivnim neotesanostima bilo je nečeg tako izrazitog,
što je izricalo zabranu, i tačno znam kako mu se lice, prezrivo zgađeno i braneći se, krivilo, kada bi
se tako nešto makar samo i nagovestilo. U Haleu, u vinfridovskom krugu, bio je on prilično siguran
od takvih nasrtaja na svoju utančanu osetljivost; duhovna blagopristojnost — bar što se reči tiče —
sprečavala ih je. Među drugovima nije bilo reči o ţenama, ţenskinju, o đevojkama, ljubavnim
odnosima. Ja ne znam šta su ti mladi teolozi u tom pogledu u stvari radili svaki za sebe, da li su se
svi disciplinovano čuvali za hrišćanski brak. Sto se mene lično tiče, otvoreno ću priznati da sam
jabuku bio okusio i u ono vreme sedam ili osam meseci odrţavao vezu s jednom devojkom iz
naroda, kćerkom nekog bačvara — vezu, koju je bilo dosta teško skrivati od Adrijana (ne verujem,
stvarno, da joj je on poklanjao neku paţnju), i koju sam nakon toga prekinuo na lep način, budući
da je nizak nivo ob
240
razovanja ove male u meni budio dosadu i da jedno drugom nismo imali šta da kaţemo doli
vazda jedno te isto. Da u tu vezu stupim navela me je ne toliko vatrenost, koliko znatiţelja, sujeta
i ţelja da onoj antičkoj otvorenosti u drţanju prema stvarima pola, koja je spadala u moja teorijska
uverenja, dam praktičan vid.
No, upravo taj elemenat duhovitog zadovoljstva na koje sam ja, moţebiti donekle po
udţbeničkim pravilima, barem pretendovao, u potpunosti je nedostajao stavu koji je Adrijan
zauzimao prema sferi o kojoj je reč. Ne ţelim da govorim o hrišćanskoj sputanosti, niti da na to
primenim delimice malo- građanski-moralnu, delimice pak na srednjovekovni način pred grehom
prezavu lozinku »Kajzersašern«. To bi u sasvim nezadovoljavajućoj meri odgovaralo istini i ne bi
bilo dovoljno da proizvede obzir pun ljubavi, da izazove mrţnju prema svakoj mogućoj povredi, što
mi ih je ulivalo njegovo drţanje. Ako čovek njega uopšte nije mogao, ni hteo, da zamisli u nekoj
»galantnoj« situaciji, onda je to bilo zbog oklopa čistote, čednosti, intelektualne gordosti, hladne
ironije, koji ga je opasivao i koji je za mene bio nešto sveto, sveto na izvestan bolan i potajno po-
sramljujući način. Jer, izuzev moţda za pakosnike, bolna je i posramljujuća misao da plotskom
ţivotu čistota nije data, da se nagon ne plaši ni najđuhov- nije gordosti i da i ona oholost koja je u
najvišoj meri proţeta odricanjem danak prirodi mora da plati, tako da samo moţemo gajiti nadu da
će se ovo poniţavanje do ljudskog, pa onda, tako, i do ţivotinjskog, po Boţijoj volji obaviti u obliku
duševno najuzvišenijem, koji se, pošteđujući, najvećma primiče lepoti, ljubavnim predavanjem,
pročišćujućim osećanjima prikriveno.
Moram li dodati da za to postoji najmanje nade upravo u slučajevima kakav je ovaj moga prija-
telja? Ulepšavanje, prikrivanje, oplemenjivanje, o kojima sam govorio, delo je duše, središnje,
posre-
241
16 Doktor Faustus I
dujuće i snaţno poetski zađahnute instance, u kojoj se duh i nagon međusobno proţimaju i mire
na izvestan način iz kojeg je jasno da je to mirenje iluzija, delo jednog zaista sasvim
sentimentalnog ţivotnog sloja dakle, u kojem se ja kao čovek, priznajem, osećam istinski ugodno,
no koji strogom ukusu ne odgovara. Prirode poput Adrijana nemaju mnogo »duše«. Da se
najponosnija duhovnost najneposred- nije suočava sa onim ţivotinjskim, s golim nagonom, da mu
je izloţena na milost i nemilost na način naj- nedostojniji, činjenica je kojoj me je poučilo prija-
teljstvo koje se bavilo dubokim posmatranjima; i to je razlog bojazni punoj brige, koju ljudima
kakav sam ja valja trpeti zbog priroda poput Adrijanove, razlog je, takođe, zbog čega sam tu
prokletu avanturu, o kojoj me je obavestio, osetio kao nešto što je na tako zastrašujući način
simbolično.
Video sam ga kako staje na prag salona uţivanja i, tek sporo shvatajući, upire pogled u kćeri
pustinje što iščekuju. Video sam ga kako, kao kroz tuđinu Miceove gostionice u Haleu — slika mi
je tako jasno lebdela pred očima — slepo prolazi, idući ka klaviru, i udara akorde o kojima će sebi
tek naknadno poloţiti računa. Video sam kraj njega onu sa zatubastim nosom — Hetaeru
esmeraldu — napudrovane polulopte u španskom mideru, video je kako ga golom rukom miluje
po obrazu. Nešto me je ţestoko gonilo tamo, kroz prostornu udaljenost, u vreme koje je prošlo.
Dolazilo mi je da odgurnem vešticu kolenom od njega, kao što je on u stranu gurnuo klupicu, kako
bih oslobodio put. Danima sam osećao dodir njene ploti na svom sopstvenom obrazu i znao sam
pri tom s odvratnošću, s uţasom, da od onda on gori na njegovom. I ponovo mogu samo da
zamolim da se moja nesposobnost da ceo slučaj uzmem s vedre strane ne posmatra kao nešto
karakteristično za mene, već za njega. U tome nije bilo apsolutno ničeg vedrog. Ako mi je ma i
najmanje pošlo za rukom da čitaocu dočaram prirodu svoga prijatelja, onda on isto kao i ja mora
osećati ono što je u tom dodiru bilo neopisivo sramno, izrugivač- ki poniţavajuće i opasno.
Da on do dato ţenu nije »dodirnuo«, predstavljalo je i predstavlja za mene neopozivu izvesnost.

No, sad je ţena dodirnula njega — i on je pobegao. Ni u tom bekstvu nema ni traga nečeg komičnog,
za to stojim dobar čitaocu, ukoliko bi bio sklon da tako nešto u tome traţi. U najboljem slučaju, ko-
mično je bilo ovo uzmicanje u gorko-tragičnom smislu uzaludnosti. U mojim očima Adrijan nije
utekao i bez sumnje sasvim prolazno osećao se on kao neko kome je to uspelo. Gordost duha
doţivela je traumu susretanja s bezdušnim nagonom. Adrijan će imati da se vrati na mesto na koje
ga je odveo onaj prevarant.
XVIII
Kad je reč o mom prikazu, mom izveštaju, čitalac ne bi trebalo da me pita otkud tako tačno po-
znajem pojedinosti, budući da, svakako, nisam uvek bio prisutan, nisam uvek bio kraj počivšeg
junaka ove biografije. Tačno je, u više navrata ţiveo sam na duţe vreme odvojen od njega: tako onih
godinu dana mog vojnog roka, po čijem isteku sam, dabome, ponovo nastavio sa svojim studijama
na univerzitetu u Lajpcigu i tačno upoznao njegovo tamošnje ţivotno okruţje. Tako, takođe, dok je
trajalo moje klasično obrazovno putovanje, koje je palo u godinu hiljadu devetsto osmu i devetu.
Naš ponovni susret prilikom mog povratka sa tog puta bio je kratak, u času kad je on već
nameravao da napusti Lajpcig i ode u juţnu Nemačku. A na to se, štaviše, nadovezao najduţi
period naše razdvojenosti: bile su to godine koje je on, posle kraćeg boravka u Min- henu, proveo sa
svojim prijateljem Sleţaninom Silđ-
242
knapom u Italiji, dok sam ja u Bonifacijevoj gimnaziji u Kajzersašernu najpre apsolvirao svoju
probnu kandidaturu, a onda kao stalni nameštenik vršio svoju nastavničku sluţbu. Tek 1913, kad
je Adrijan za svoje prebivalište izabrao Pfajfering u Gornjoj Bavarskoj, a ja se preselio u Frajzing,
dospeo sam ponovo u njegovu blizinu, da bih onda, dabome, bez prekida ili gotovo tako,
sedamnaest godina, sve do katastrofe 1930, gledao kako se pred mojim očima odigrava njegov
odavno zlom kobi obeleţen ţivot, njegovo sve uznemirenije stvaranje.
Odavno on više nije bio početnik u studiju muzike, njenog čudno kabalističkog, u isti mah
igračkog i strogog, ingenioznog i dubokoumnog zanata, kada se u Lajpcigu ponovo podvrgao
vodstvu, uputstvima, nadzoru Venđela Krečmara. Brzi njegov napredak na polju onog što je
moguće preneti drugom, u tehnici izrade stava, učenju o oblicima, orkestraciji, podstican
inteligencijom koja sve shvata kao u letu, ometan u najgorem slučaju nestrpljivošću koja grabi
napred, dokazivao je da dvogodišnja teološka epizoda u Haleu njegov odnos prema muzici nije
učinila labavijim, da nije predstavljala stvaran prekid u njegovom bavljenju njom. O njegovim
revnosnim i učestalim veţbama u kontrapunktu ponešto je javljalo njegovo pismo. Krečmar gotovo
da je još više polagao na instrumentacionu tehniku i davao mu je, kao što je to činio već i u
Kajzersašernu, da orkestrira mnogo klavirske muzike, sonatne stavove, čak gudačke kvartete, da
bi onda ono što je učinio pretresao s njim u dugim razgovorima, da bi nalazio greške, korigovao.
Išao je tako daleko da mu je stavljao u zadatak da orkestrira klavirske izvode pojedinih opera, koje
Adrijan nije poznavao, pa je poređenje onoga što je pokušavao učenik, koji je čuo i čitao Berlioza,
Debisija, nemačku i austrijsku poznu romantiku, s onim što su Gretri ili Ke- rubini bili sami
učinili, majstoru i učeniku pruţalo priliku da se slatko nasmeju. Krečmar je u to vre-
243
me radio na sopstvenom scenskom delu, »Mramornoj slici«, pa je i odatle davao adeptu jednu ili
drugu scenu u partičelu da je instrumentira, i onda mu pokazivao kako je on sam to uradio ili kako
je nameravao da uradi, što je bio povod za mnoge debate, u kojima je po pravilu nadmoćno
iskustvo majstorovo ostajalo kao pobednik na bojnom polju, no barem jednom je i novajlijina
intuicija ipak odnela pobeđu. Za jednu kombinaciju tonova, naime, koju je na prvi pogled odbacio
kao neinteligentnu i nezgodnu, Krečmaru je na kraju postalo jasno da je karakteristični ja od onog
što je sám imao na umu, i prilikom sledećeg sastanka on izjavi da hoće da preuzme Ađrijanovu
ideju.
Ovaj je na to bio manje ponosan nego što bi se pomislilo. U osnovi, po svojim muzičkim
instinktima i htenjima učitelj i učenik su se duboko razilazili, kao što, uopšte, onaj koji teţi da
postigne nešto u umetnosti gotovo nuţno vidi da je, što se vodstva u zanatskoj strani stvari tiče,
upućen na majstorstvo koje mu je generacijski već postalo napola strano. Ako ono potajne
tendencije mladosti ipak prepozna i pokaţe razumevanje za njih, moţda ih ironizira, ali se čuva da
njihovom razvitku bude na putu, onda to moţe biti samo dobro. Tako je Kreč- mar ţiveo u
samorazumljivom, prećutnom uverenju da je muzika svoj konačno najviši pojavni i delotvorni
oblik našla u orkestralnom stavu, u šta Ađ- rijan više nije verovao. Za njegovih dvadeset godina,
vezanost do vrhunca razvijene instrumentalne tehnike za harmonijsku koncepciju muzike bila je,
drugačije nego što su stariji još mislili, više negoli jedan istorijski uvid, u njemu se to pretvorilo u
nešto poput stanovišta u kojem se stapaju prošlost i budućnost; i njegov hladni pogled na
hipertrofi- rani zvukovni aparat postromantičnog dţinovskog orkestra; potreba za tim da se on
kondenzuje i da se njegova uloga svede na pomoćnu ulogu, kakvu je igrao u vreme
preharmonijske, polifone vokalne muzike; sklonost ka ovoj i, prema tome, ka oratorijumu, rodu u
kojem je tvorac »Otkrivenja svetog Jovana« i »Naricaljke dr Fausta« imao kasnije da ostvari ono
najviše i najsmelije u svom delu — sve se to kod njega u reci i u drţanju pokazalo već vrlo rano.
Njegove studije orkestracije pod Krečmarovim vodstvom zbog toga nisu bile manje revnosne,
jer sa njim se on slagao u tome da se onim što je dostignuto, i onda kad se više ne smatra za bitno,
mora ovladati, a meni je jednom rekao da mu se kompozitor koji je sit orkestralnog impresionizma,
pa zbog toga više ne uči instrumentiranje, čini kao zubar koji više ne studira kako se leci koren
zuba i ponovo se pretvara u berberina-zubočupača, jer se u najnovije vreme otkrilo kako se od
mrtvih zuba moţe dobiti reumatizam u zglobovima. Ovo neobično nategnuto, a pri tom za stanje
duha u ono vreme tako karakteristično poređenje ostalo je onda među nama kao kritički citat
kojim smo se često sluţili, a »mrtav zub«, koji se odrţao pomoću balzamovanja korena izvedenog uz
najveću veštinu, postao je reč koja simbolično izraţava izvesne pozne proizvode rafinirane
orkestarske palete, uključujući i njegovu sopstvenu simfonijsku fantaziju »Svetlucanje mora«,
koju je napisao još u Lajpcigu, na Krečmarove oči, posle putovanja na Severno more za vreme
raspusta, koje je bio preduzeo zajedno sa Ridigerom Sild- knapom, i čije je polujavno izvođenje
Krečmar u datoj prilici bio udesio. To je bio komad osobitog slikanja tonovima, koje je pruţalo
svedočanstvo o čudesnom smislu za zadivljujuće zvukovne spojeve, pri prvom slušanju gotovo
neođgonetljive za uvo, i publika dobro izveţbanog sluha videla je u mladom kompozitoru
visokoobđarenog nastavljača linije De- bisi-Ravel. On to nije bio, i celog ţivota je tu demonstraciju
kolorističko-orkestralnog umeća gotovo isto tako malo računao u vlastitu produkciju koliko i veţbe
u lepom pisanju i za razgibavanje ručnih zglobova, oko kojih, je pre toga, pod Krečmarovim
nadzorom, sebi davao truda: šestoglasne do osmogla- sne horove, fuge sa tri teme za gudački
kvintet i klavirsku pratnju, simfonija, čiji mu je parti'čel donosio u delovima, i o čijoj se
instrumentaciji savetovao sa njim, sonatu za čelo u A-molu sa veoma lepim laganim stavom, čiju
temu će ponovo uneti u jednu od svojih pesama na Brentanove stihove. Ono »Svetlucanje mora«
belasavog zvuka predstavljalo je u mojim očima veoma značajan primer za to kako je umetnik u
stanju da najbolje od onog što ima uloţi u stvar u koju potajno više ne veruje, i kako nastoji da
zablista u primeni umetničkih sredstava koja za njegovu svest već lebde oko one tačke gde počinje
otrcanost. »To je naučeno lečenje korena«, rekao mi je. »Ne jamčim za streptokoke, koje mogu sve
da preplave.« To da je on ţanr »zvučne slike«, muzičkog dočaravanja »raspoloţenja prirode« smatrao
iz temelja mrtvim, dokazivala je svaka njegova reč.
No, ako se ţeli ćela istina, valja reći da je ovo majstorsko delo kolorističke orkestarske
briljantnosti, koje je nastalo bez uverenja, već potajno sadrţalo crte parodije i intelektualnog
ironiziranja umetnosti uopšte, koje se u Leverkinovom kasnijem delu tako često isticalo na
strahotno-genijalan način. Mnogi su u tome videli nešto sleđujuće, štaviše, nešto odbojno, što
čoveka navodi da se pobuni, a to su još bili oni bolji, iako ne najbolji, koji su tako sudili. Oni sasvim
površni nazivali su ga šaljivim i zabavnim. Uistinu, parodija je ovde bila ponosni spas iz sterilnosti,
244
kojom su skepsa i duhovna srameţljivost, smisao za smrtonosno širenje područja banalnog,
ugroţavali veliku obdarenost. Nadam se da je to što sam rekao ispravno. Moja nesigurnost i moj
osećaj odgovornosti podjednako su veliki sad kada pokušavam da u reči odenem misli koje prvo-
bitno nisu moje sopstvene, već su se samo u mom prijateljevanju s Adrijanom ulile u mene. O
neđostat- ku naivnosti ne bih ţeleo da govorim, jer na kraju krajeva u temelju bivstva samog, svog
bivstva, i onog najsvesnijeg i najsloţenijeg, počiva naivnost. Onaj gotovo neizgladivi sukob između
sputanosti i produktivnog nagona urođenog geniju, između čednosti i strasti — upravo je to
naivnost, od koje ţivi takvo umetništvo, tle za tegobno-karakteristični rast njegovog dela; a ono
nesvesno nastojanje da se »obdarenosti«, da se stvaralačkom impulsu omogući neophodna
minimalna prevaga nad kočnicama poruge, oholosti, intelektualnog stida — to instinktivno na-
stojanje pokreće se i postaje određujući faktor već u trenutku kada prethodne čisto zanatske
studije u umetničkom veţbanju počnu da se povezuju sa prvim sopstvenim oblikovalačkim
pokušajima, iako su oni i sami još sasvim privremeni i imaju u potpunosti pripremni karakter.
XIX
Govorim o ovom trenutku, a da pri tom ne mogu da ne uzdrhtim, ne mogu izbeći da mi se srce
ne stegne, dolazeći do tačke na kojoj valja da govorim o sudbonosnom događaju, koji se zbio
otprilike godinu dana od onda kada sam u Naumburgu primi'o navedeno Adrijanovo pismo, nešto
više od godinu dana od njegovog dolaska u Lajpcig i onog prvog razgledanja grada, o kojem me je
obaveštavao u pismu, dakle ne dugo pre nego što ću mu se, otpušten iz vojske, iznova pridruţiti i
ponovo ga naći, spolja nepromenjenog, no zapravo kao čoveka obe- leţenog. U duši mi je tako da bi
valjalo zazvati Apolona i muze, ne bi li me oni za saopštavanje tog događaja nađahnuli recima
najčišćim i pošteđujućeg obzira najpunijim: obzira punim zbog čitaoca tananih osećaja, obzira
punim prema uspomeni na po- či'všeg mi prijatelja, obzira, najzad, punim prema meni samom,
kome pričati ovo dalje pada kao neko teško lično priznanje. Ali, pravac kojim bi to zazivanje da se
vine pokazuje mi svu protivrečnost koja vlada između moga duhovnog poloţaja i tonova kojima je
obojena povest koju imam da iznesem, tonova, koji potiču iz sasvim drugih slojeva tradicije, vedrini
klasičnog obrazovanja sasvim stranih. Ove zapise sam ja i počeo izraţavajući sumnju jesam li pravi
čovek za svoj zadatak. Argumente koje sam imao da navedem protiv takve sumnje neću ponavljati.
Dovoljno je što, oslonjen na njih, osnaţen njima, imam nameru da onom što sam preduzeo osta-
nem veran.
Rekao sam da se Adrijan vratio na ono mesto na koje ga je bio odvukao drski izaslanik. Sada se
vidi da se to nije desilo tako brzo: čitavih godinu dana odolevao je duhovni ponos zadobijenoj rani,
i za mene je uvek predstavljalo neku vrstu utehe da njegovo podleganje golom nagonu, koji ga se
podmuklo dotakao, ipak nije bilo lišeno svakog duševnog ulepšavanja i ljudske oplemenjenosti.
Nju ja, naime, vidim u svakom, ma kako inače grubom f i k s i r a n j u poţude za određen i individualni
cilj; vidim je u postojanju momenta i z b o r a , makar on bio i neslobodan, od strane izabranog
predmeta drsko isprovociran. Ĉim nagon nosi ljudsko lice, pa neka je i ono najanonimnije,
prezrenja najdostojnije, valja u tome videti jednu primesu ljubavnog očišćenja. A to se mora reći,
da se Adrijan na ono mesto vratio određene jedne ličnosti radi: one, čiji je dodir goreo na njegovom
obrazu, »smeđokose« u jelečetu i velikih usta, koja mu se pribliţila kod klavira i koju je on nazvao
Esmeraldom; da je ona bila ta koju je on tamo traţio — i da je više nije našao.
Fiksiranje, koliko god zlokobno bilo, učinilo je da ono mesto nakon svoje druge, dobrovoljne
posete napusti isti onakav kakav je bio posle prve, učinjene protiv volje, ali ne propustivši da se
obavesti gde boravi ţena koja ga beše dodirnula. Ono je, nadalje, učinilo da pod nekim izgovorom
koji se ticao muzike krene na prilično dugačak put, kako bi došao do one za kojom je ţudeo. Tada
se, naime, u maju 1906, u Gracu, glavnom gradu Štajerske, odrţavala austrijska premijera
»Salome«, pod vodstvom kom- pozitorovim, na čije je prvo izvođenje uopšte Ađri- jan nekoliko
meseci ranije putovao s Krečmarom u Drezden, i on izjavi svom učitelju i prijateljima, koje je u
međuvremenu u Lajpcigu bio stekao, kako ţeli da u ovoj svečanoj prilici ponovo čuje to sreći
obrečeno revolucionarno delo, čija ga estetska sfera ni u kom slučaju ne privlači, ali koje ga,
naravno, zanima s muzičko-tehničke strane, a pored toga naročito kao uglazbljenje jednog proznog
dijaloga. Otputovao je sam, i nema sigurnih svedoka je li' ono što je toboţe smerao stvarno izveo i
iz Graca otišao u Bratislavu, moţda i iz Bratislave za Grac, ili se samo pravio da je bio u Gracu i
ograničio se na posetu Bratislavi, Poţunu, kako glasi mađarski naziv. U jednu tamošnju kuću bila
je naime zabasala ona čiji je dodir on nosio, budući da je mesto na kojem je pre toga upraţnjavala
245
svoj zanat morala da napusti, bolničkog lečenja radi; progonjeni ju je pronašao na njenom novom
mestu.
Da, ruka mi drhti dok pišem, ali, reći ću ono što znam, recima pribranim, mirnim, donekle se
stalno tešeći mišlju kojoj sam maločas već otvorio vrata, onom mišlju o izboru, mišlju da je tu bilo
nečeg ljubavnoj vezi nalik, što je u sjedinjavanje ove đra- gocene mladosti sa zlosrećnim onim
stvorenjem une- lo zračak duševnosti. Naravno, ova utešna misao ne- raskidljivo je povezana sa
onom drugom, utoliko jezivijom, da su se ljubav i otrov ovde jednom zauvek spojili u strašno
iskustveno jedinstvo: mitološko jedinstvo koje je otelovijeno u s t r e l i .
Sva je prilika da se u jadnoj duši bludnice nešto odazvalo osećajima koje je mladić prema njoj
pokazivao. Sumnje nema, ona se sećala posetioca koji je onda brzo pobegao. Moţda je njeno
pribliţavanje, to milovanje njegovog obraza golom rukom, bilo nisko-neţni izraz njene osetljivosti
za sve ono što je njega razlikovalo od uobičajene klijentele. Saznala je ona iz njegovih usta i to da je
on put do tamo prevalio nje radi, i ona mu je zahvalila za to tako što ga je u p o z o r i l a d a s e k l o n i n j e n a t e l a .
Znam to od Adrijana: ona ga je upozorila; i zar to nije ravno blagotvornoj razlici između one više
čoveč- nosti stvorenja i njegovog posrnulog fizičkog dela, što se srozao do bednog upotrebnog
predmeta? Ne- srećnica je njega, koji je ţudeo, upozorila da se »nje« kloni, to je predstavljalo čin
slobodnog duševnog uzdizanja nad njenom saţaljenja dostojnom fizičkom egzistencijom, čin
ljudskog odustajanja od takvog ţivota, čin ganutosti, čin — neka mi bude dopuštena ta reč —
ljubavi. A to što je opomenuti opomenu prezreo i od ţelje da dobije tu plot u posed nije odustajao,
milostivo nebo, zar i to nije bila ljubav, ili je to bilo nešto drugo, neka opsednutost, neka volja za
presmeli poduhvat, kojim se kuša Bog, neki nagon da se u greh uključi i kazna, konačno: neka
duboko tajanstvena ţudnja za demonskim začećem, za smrtonosno razbuktavajućom promenom
njegove prirode, što ga je navela da postupi tako.
Nikada nisam mogao da se setim ovog zagrljaja, u kojem je jedan ţrtvovao svoje spasenje a
drugi ga našao, bez neke religiozne jeze. Jadnicu mora da je kao očišćenje, opravdanje, uznošenje,
usrećilo što je onaj koji je doputovao izdaleka po cenu svake opasnosti odbio da je se odrekne; i
izgleda da mu je pruţila svu slast svoje ţenskosti, kako bi ga obeštetila za ono na šta se on nje radi
odvaţio. Nešto se pobrinulo da je ne zaboravi; ali, on, koji je nikada nije ponovo video, nije je
zaboravio i nje same radi, i ime njeno — ono, koje joj je dao na početku — provlači se sablasno,
poput kakve rune, njegovim delom, što niko osim mene ne opaţa. Neka se to protumači i kao moja
sujeta, ne mogu a da se već ovde ne opomenem svog otkrića, koje mi je on jednog dana ćutke
potvrdio. Leverkin nije prvi, a neće biti ni poslednji kompozitor koji je voleo da u svoje delo
uključuje tajnovitosti u obliku formula i sigli, u čemu se očituje urođena sklonost muzike prema
praznovernim postupcima i ugledanjima koji se povode za mistikom brojeva i simbolikom slova.
Tako se u tonskom tkanju moga prijatelja upadljivo često iznova javlja sled od pet ili šest nota, koji
počinje sa h , a završava se sa e s , sa naizmeničnim e i a između, osnovna motivska figura s neobično
setnim obeleţjem, koja u mnogostrukim harmonijskim i ritmičkim odorama, dodeljivana čas ovom
čas onom glasu, često u obrnutom redosledu, okrenuvši se tako reći oko svoje ose (tako da se u
intervalima, koji ostaju isti menja red tonova), u tome ispoljava svoje biće: najpre u onoj svakako
najlepšoj od trinaest pesama komponovanih još u Lajpcigu na Bren- tanove stihove, srcerazdirućoj
pesmi »O curo mila, kako si samo zla«, kojom ovaj motiv u potpunosti vlada, zatim naročito u
njegovom poznom delu, u kojem se smelost i očajanje mešaju na tako jedinstven način, u
»Naricaljki dr Fausta«, napisanoj u Pfajferingu, gde teţnja da se melodijski intervali daju i
harmonijski-simultano još više dolazi do izraţaja.
Ta zvukovna šifra h e a e e s znači, međutim: Hetaera esmeralda.
Ađrijan se vratio u Lajpcig i izrazio se s divljenjem, punim zadovoljstva, o ubedljivom operskom

delu koje je hteo ponovo da čuje, koje je moţebiti ponovo stvarno i čuo. Još ga čujem kako govori o
njegovom tvorcu: »Kako darovit pajtaš! Revolucionar kao miljenče sudbine, drzak i koncilijantan.
Nikada avangardnost i sigurnost u uspeh nisu na prisniji način bili zajedno. Dosta uvreda i
disonanci, a onda se dobroćudno predomislio, pomirljivo prema ćifti i dajući mu na znanje da nije
mislio baš tako rđavo ... Ali, dobar udarac, dobar . .. « — Pet neđe- lja od trenutka kada se ponovo
latio svojih muzičkih i filozofskih studija primoralo ga je lokalno oboljenje da potraţi lekarsku
pomoć. Specijalista kome se obratio, imenom dr Erazmi — njegov stan Adrijan je našao u adresaru
— bio je zadrigao čovek, s crvenim licem i šiljatom crnom bradom, kome je očigledno teško padalo
da se sagne, koji je, međutim, ne samo tom prilikom nego i inače, kada je bio uspravan, obično
duvajući izbacivao vazduh između debelih usana. Ova je navika svakako svedočila o nekoj nevolji,
246
no u isti mah bio je to izraz ravnodušnosti s kojom kao da se nešto ţeli da oduva, kao kad čovek
neku stvar jednim »pu!« kao nevaţnu gura u stranu ili to barem pokušava. Tako je doktor za vreme
pregleda stalno duvao, a onda je, u izvesnoj protivrečnosti s izrazom koji je to njegovo du- vanje
stvaralo, izjavio da je neophodan odlučan i prilično dugotrajan tretman, kojega se odmah i latio.
Naredna tri dana Adrijan je dolazio na nastavak tog lečenja kod njega; onda je Erazmi propisao
prekid od tri dana i zakazao mu za četvrti. Kada se pacijent — koji, uostalom, nije patio od bolova,
njegovo opšte zdravstveno stanje uopšte nije bilo narušeno — u utvrđeni čas, u četiri posle podne,
ponovo pojavio, susreo se s nečim sasvim neočekivanim i zastrašujućim.
Dok je on inače na vratima stana, do kojih su vodila tri strma stepenika, u ponešto mračnoj
kući u starom delu grada, uvek morao da zvoni, nakon čega bi mu otvarala sluţavka, našao je on
ovog puta vrata širom otvorena, a isto tako je bilo i sa vratima u unutrašnjosti stana: otvorena su
bila vrata od čekaonice, a u njoj opet ona od ordinacije, a otvorena su bila i ona pravo, prema
dnevnoj sobi, »salonskoj odaji« sa dva prozora. Da, ovde behu i prozori širom otvoreni, a sve četiri
zavese, što ih je nadimala i dizala promaja, naizmenično su lepršale, povučene duboko u sobu, i
ponovo se vraćale u prozorska udubljenja. U sredini sobe, pak, leţao
247
je đr Erazmi u otvorenom kovčegu, koji je stajao na dva kozlića, leţao je s podignutom šiljatom bra-
dom i spuštenim očnim kapcima, u beloj košulji sa manţetnama i na uzglavlju sa rojtama.
Kako se to dogodilo, zašto je mrtvac tu leţao tako sam i otvoren, na vetru, gde je bila sluţavka,
gde je bila gospođa dr Erazmi, jesu li se moţda ljudi iz pogrebnog društva upravo nalazili u stanu,
kako bi zatvorili poklopac, ili su stan na trenutak napustili, kakav je to neobični trenutak odveo
posetioca na lice mesta, to se nikada nije razjasnilo. Kada sam došao u Lajpcig, Adrijan je mogao
samo da mi opiše smetenost s kojom je, videvši ceo prizor, ponovo sišao niz ona tri stepenika. Ĉini
se da nije dalje istraţivao iznenadnu doktorovu smrt, da se za to nije zanimao. Mislio je samo kako
je večno »pu« kod tog čoveka bez sumnje od samog početka predstavljalo rđav znak.
S potajnom odvratnošću, savlađujući neku nerazumnu grozu, moram sada da saopštim da je

drugi izbor, koji je načinio, na srodan način stajao pod nekom zlokobnom zvezdom. Bila su mu
potrebna dva dana da se oporavi od pretrpljenog šoka. Onda je, posavetovavši se ponovo samo sa
lajpciškim adresarom, preduzeo lečenje kod izvesnog dr Cimbalista, sa stanom u jednoj od
poslovnih ulica, koje se sustiču na trţnici. U kući se dole nalazio restoran, ponad njega skladište
klavira, a deo drugog sprata zauzimao je stan ovog lekara, čija je porcelanska pločica sa imenom
već dole, kraj kućnih vrata, bola oči. Obe čekaonice kod dermatologa, od toga jedna predviđena za
ţenske pacijente, bile su ukrašene biljkama u saksijama, čupavom afričkom lipom i palmama. U
onoj u kojoj je Adrijan jednom, a onda još jednom, čekao da bude primljen, leţali su medicinski
časopisi i knjige za prelistavanje, jedna 11 u- strovana isto rij a običaja na primer. Dr Cimbalist je
bio mali čovek s naočarima od roga, s ovalnom ćelom, koja se između crvenkastih vlasi protezala
od čela ka zatiljku, i sa brčićima koje je puštao da mu rastu samo ispod nozdrva, što je u ono vreme
bilo postalo moda u višim klasama, a kasnije imalo da postane atribut jedne svetsko-istorijske
maske. Govorio je nemarno, sklon nekim muškim šalama i lošim igrama reči. Sticao se, međutim,
utisak da pri tom ni njemu samom nije jako prijatno. Trzanje njegovog obraza zajedno s uglom
usta, koje ga je kao i ţmirkanje, kojim je oko u tome uzimalo učešća, spopadalo kao tik, stvaralo je
izraz mučno-zlo- voljan, koji je u sebi imao nečeg što ne jemči ni za šta, nešto zbunjeno i fatalno.
Tako mi ga je Ad- rijan ocrtao, i tako mi on stoji pred očima.
Onda se dogodilo sledeće. Adrijan se dva puta podvrgao tretmanu svog drugog lekara i otišao je
i treći put. Penjući se uz stepenice, onoga koga je hteo da potraţi susreo je između prvog i drugog
sprata; dolazio mu je u susret idući između dva čvrsto građena muškarca koji su svoje tvrde šešire
nosili na potiljku. Oči doktora Cimbalista bile su oborene, kao oči onog ko silazeći stepenicama
gleda gde će stati. Zglob jedne ruke bio mu je kanapom i lančićem vezan za zglob jednog od
njegovih pratilaca. Podigavši pogled i prepoznavši svog pacijenta, klimnuo mu je glavom, dok mu
se obraz u trzaju zlovoljno iskrivio, i rekao: »Drugi put!« Adrijan, koji se morao sudariti s onom
trojicom, propustio ih je, zaprepašćen, prislonivši se leđima uza zid, da prođu napred, pratio ih je
jedan čas pogledom kako silaze, a onda je krenuo za njima niz stepenice. Pred kućom ih je video
kako se penju u kola, koja su ih čekala, i kako u brzom tempu odlaze.
Tako se, posle prvog prekida, završio nastavak Adrijanovog lečenja kod dr Cimbalista. Moram
da dodam da se on za pozadinu ovog drugog neuspeha brinuo isto tako malo kao i za one čudne
okolnosti koje su pratile prvo iskustvo. Zašto su Cimbalista odveli, povrh toga upravo u onaj čas,
kada mu je doktor zakazao, to je on uzimao tako kako je, ne
255
istraţujući dalje. Lečenje, međutim, budući na neki način zastrašen, posle toga više nije
preduzimao, nekom trećem lekaru se nije obraćao. To nije učinio utoliko pre što se i bez daljnjeg
tretmana lokalna afekcija za kratko vreme smirila i nestala, a bilo kakvi sekundarni simptomi, koji
bi bili manifestni, u potpunosti su bili izostali, što ja mogu da potvrdim i što ću suprotstaviti bilo
kakvoj sumnji sti’uč- njaka. Adrijanu se jednom u stanu Vendela Kreč- mara, kome je upravo bio
doneo jednu kompozici- onu studiju, desilo da ga spopadne jaka nesvestica, od čega se zaneo, tako
da je bio prisiljen da legne. Nesvest je prešla u dvodnevnu migrenu, koja najviše ako se po jačini
nelagodnosti razlikovala od ranijih napada te vrste. Kada sam, vraćen nazad civilnom ţivotu,
stigao u Lajpcig, svog prijatelja sam, što se načina ţivota i njegovog bića tiče, našao ne-
promenjena.
XX
Ili se ipak promenio? — Ako tokom te godine naše razdvojenosti nije postao neko drugi, ono je
ipak na još izrazitiji način postao on sam, a to je bilo dovoljno da na mene ostavi utisak, pogotovu
što sam ja pomalo i zaboravio kakav je bio. Hladnoću našeg rastanka u Haleu sam opisao. Naše po-
novno viđenje, kome sam se beskrajno radovao, nije, što se toga tiče, nimalo zaostajalo za tim
rastankom, tako da sam, zbunjen, u isti mah razdragan i snuţden, morao da progutam i ugušim
sve one osećaje koji su se tom prilikom tiskali preko ruba moga bića. Da će me sačekati na
ţelezničkoj stanici, to nisam očekivao, nisam mu čak ni javio tačan čas svoga dolaska. Potraţio
sam ga jednostavno u njegovom stanu, još pre nego što sam se pobrinuo za sopstveni smeštaj.
Njegova me je gazda
256
rica najavila kod njega i ja stupih u sobu, uzviku jući veselim glasom njegovo ime.
On je sedeo za pisaćim stolom, staromodnim sekreterom s poklopcem koji se izvlači i

ormanom postavljenim na njega, i pisao note.
»Halo«, rekao je, ne digavši pogled. »Odmah možemo da govorimo.« I nastavio je još nekoliko
minuta sa svojim radom, prepuštajući meni odluku da li da ostanem da stojim ili da se
raskomotim. Neka se ovo ne shvati pogrešno, kao što ni ja ni najmanje to nisam učinio. Bio je to u
stvari dokaz odavno osigurane intimnosti, zajedničkog ţivota koji jednogodišnjom razdvojenošću
uopšte nije mogao biti dotaknut. Jednostavno, sve je bilo tako kao da se naš rastanak odigrao juče.
Uprkos tome, ja sam bio pomalo razočaran i pokisao, iako u isti mah i obradovan, na način na koji
nas nešto karakteristično može obradovati. Već odavno sam se bio spustio u jednu od fotelja bez
naslonjača za ruke, presvučenih materijalom kao tepih, koje su stajale pobočno od stola s
knjigama, kad je on zatvorio svoje naliv- -pero i prišao mi, i ne pogledavši me čestito.
»Dolaziš upravo kad treba«, rekao je i seo s druge strane stola, »Šafgoš-kvartet svira večeras
opus 132. Ideš i ti, zar ne?«
Razumeo sam da govori o Betovenovom poznom delu, gudačkom kvartetu u A-molu.
»Idem i ja, kakvog me ovde vidiš«, odvratio sam. »Biće dobro da se posle duţeg vremena opet
jednom čuje onaj lidijski stav, ona ’pesma zahvalnica čoveka koji prezdravlja’«.
»Taj pehar«, rekao je, »ispijam kad god je gozba. Ćoveku suze naviru na oči!« I počeo je da
govori o crkvenim tonalitetima i ptolomejskom tonskom sistemu, onom »prirodnom« sistemu, čijih
se šest zvukovnih karaktera temperiranim, i. e. pogrešnim usklađivanjem svodi na dva, dur i mol,
i o mođu- lacijskoj nadmoćnosti pravih tonskih lestvica nad temperiranim. Ove je on nazivao
kompromisom za
257
17 Doktor Faustus I
kućnu upotrebu, kao što je i temperirani klavir prava stvar za kućnu upotrebu, — privremenim
mirovnim ugovorom, starim nepunih sto pedeset godina,, koji je omogućio ostvarenje svakojakih
stvari znatne vrednosti, o, veoma znatne, za koji, međutim, ne treba da uobrazimo da je sklopljen
za večnost. Dao je izraza svom velikom zadovoljstvu zbog toga što je jedan astronom i matematičar,
Klaudije Pto- lomej, čovek iz gornjeg Egipta nastanjen u Alek- sandriji, bio taj koji je postavio
najbolju od svih poznatih skala, onu prirodnu ili pravu. To iznova dokazuje, govorio je, srodstvo
između muzike i nauke o nebu, kao što je ona dokazana već Pitagori- nim kosmičkim učenjem o
harmoniji. U međuvremenu se vraćao na kvartet i njegov treći stav, na onaj neznani vazduh, onaj
njegov pejzaţ kao sa Me- seca, i na ogromne teškoće pri izvođenju.
»U osnovi«, rekao je, »svaki od četvorice mora biti Paganini i pri tom mora ovladati ne samo svo-
jom deonicom, već i deonicama druge trojice, inače ne mogu izaći na kraj s tim. Bogu hvala, u
šafgo- šovce se čovek moţe pouzdati. To se moţe danas, ali to stoji na granici onog što se moţe
odsvirati, a u njegovo vreme se to jednostavno nije moglo. Nemilosrdna ravnodušnost čoveka koji
se uzdigao iznad ovozemaljsko-tehničkog spada za mene u stvari u najvećoj meri zabavne. ’Sta me
se tiče Vaša prokleta violina!’ rekao je jednom gudaču koji mu se poţalio.«
Smejali smo se — a čudno je bilo samo to da se uopšte nismo bili pozdravili.
Uostalom, rekao je on, tu je još i četvrti stav, neuporedivi finale s kratkim uvodom u obliku
mar- ša i onim ponosno umetnutim rečitativom prve violine, čime je tema pripremljena na
najpodesniji mogući način. »Ĉoveka tu samo ljuti — ukoliko ne ţeliš da to nazoveš radovanjem —
da u muzici — barem u ovoj muzici — postoje stvari za koje se ui ćelom području jezika i pored
najbolje volje, ne mo~ ţe naći pridev koji ih stvarno karakteriše, niti pak kombinacija prideva koja
se moţe primeniti na njih. Mučio sam se ovih dana time — ne moţeš naći adekvatnu oznaku za
duh, drţanje, pokret ove teme. U njoj je, naime, mnogo izraţajnog pokreta. Tra- gično-smela?
Prkosna, emfatična, poletnost potisnuta u ono uzvišeno? Sve to ne valja. A reći ’prekrasno!’ jeste,
naravno, samo budalasta kapitulacija. Ćovek naposletku dođe do propisa koji se odnosi na stvar,
do imena: Allegro appassionato, to mu dođe još ponajbolje.«
Sloţio sam se s njim. Moţda će nam uveče, rekoh mu svoje mišljenje, još nešto pasti na pamet.
»Moraš uskoro da vidiš Krečmara«, setio se on. »Gde stanuješ?«
Rekao sam mu da sam hteo da za danas uzmem bilo kakvu hotelsku sobu, a sutra da
pogledam nešto što bi više odgovaralo.
»Razumem«, rekao je, »što me nisi zaduţio da potraţim nešto za tebe. To se ne moţe prepustiti
nekom drugom. Ljudima u kafeu ’Central’«, dodao je, »pričao sam o tebi i o tome da dolaziš. Tu
jedan dan, uskoro, moram da te uvedem u to društvo.«
Pod »ljudima« mislio je na krug mladih intelektualaca s kojima se upoznao preko Krečmara.
Bio sam uveren da se prema njima drţao otprilike kao prema bratiji iz »Vinfrida« u Haleu, pa kada
sam rekao kako me vrlo raduje što se tako brzo povezao u Lajpcigu s prikladnim ljudima, i sam je
odgovorio:
»Pa sad, povezao .. . «
Ponajugodniji je još, dodao je, Sildknap, pesnik i prevodilac. Ali, s njim ti je tako da iz neke
vrste ne baš superiorne samosvesnosti uvek zakaţe čim primeti da čovek od njega nešto hoće, da
mu je potreban, da pokušava nečim da ga optereti. Ćovek sa veoma snaţnim ili, moţda, i ponešto
slabačkim smislom za nezavisnost, opisivao ga je Adrijan. Ali simpatičan, zabavan, uostalom što se
novca tiče vezuje
258
kraj s krajem, sam mora da vidi kako će se provući.
Šta je on hteo od Šildknapa, koji je kao prevodilac imao prisan odnos s engleskim jezikom i
uop- šte bio vatren poštovalac svega engleskog, pokazalo se u daljnjim razgovorima još iste večeri.
Saznao sam da Adrijan traga za siţeom za operu i da je još u ono vreme, godinama pre nego što se
ozbiljno bio primakao tom zadatku, imao za tu svrhu u vidu »Love’s Labour’s Lost«. Ono što je ţeleo
od Sild- knapa, koji je bio upućen i u muziku, bilo je da ovaj priredi tekst: on, pak, delom zbog
svojih sopstvenih radova, delom svakako i zbog toga što bi u tom trenutku Adrijan teško mogao
da ga obešteti, nije o tome hteo ni da čuje. E da, kasnije sam ja to obavio za svog prijatelja, i rado
se u mislima vraćam unazad na prvi preliminarni razgovor, koji smo o ovom predmetu vodili još te
večeri. Ustanovio sam da njim sve više i više ovladava tendencija ka spajanju sa reči, ka vokalnoj
artikulaciji: okušavao se sada gotovo isključivo u komponovanju pesama, kraćih i duţih, čak
epskih odlomaka, uzimajući svoj materijal iz jedne antologije sredozemne poezije, koja je u prilično
uspelom nemačkom prevodu obuhvatala provansalsku i katalonsku liriku dvanaestog i
trinaestog stoleća, italijansko pesništvo, vizionarske vrhunce iz »Divina Commedia«, zatim španske
i portugalske stvari. S obzirom na muzički trenutak i na godine učenikove, bilo je gotovo neizbeţno
da se tu i tamo oseti uticaj Gustava Malera. Ali, opaţanju su se već nametali jedan ton, jedno
drţanje, pogled, melodija što sama luta, koji su, strani i strogi, terali svoje i po kojima se danas
prepoznaje majstor grotesknih likova »Apokalipse«.
Najjasnije se taj majstor najavio u nizu pesama uzetih iz »Ĉistilišta« i »Raja«, izabranih s
mudrim osećajem za njihov afinitet prema muzici: tako, recimo, u onom komadu, koji me je
posebno osvojio i koji je i Krečmar ocenio kao vrlo dobar, gde pesnik vidi kako u svetlosti
Venerinog sazveţđa manja svetla —•<- to su duhovi blaţenih — jedni brţe, drugi laganije, »već
prema načinu na koji posmatraju Boga«, opisuju svoje krugove, i ovo upoređuje s iskrama,
razaznatljivini u plamenu, s g l a s o v i m a razaznat- ljivim u pesmi, »kad se jedan vije oko drugoga«. Bio
sam zapanjen i oduševljen kako je dočarao iskre u ognju, glasove koji se spliću. Pa ipak, nisam
znao treba li da dam prednost tim fantazijama o svetlosti u svetlosti ili izmozganim, više
smišljenim nego sagledanim komadima, onima u kojima je sve pitanje bez odgovora, borba oko
nedokučivog, gde »u podnoţju istine điklja sumnja« i sami heruvim, koji pogledom ponire u dubinu
Boţiju, ne proniče ponor večne namisli. Adrijan je tu recimo izabrao niz strahovito surovih stihova,
u kojima je reč o prokletstvu nevinosti, neznanja ostalog bez pouke, u kojima se postavlja pitanje o
nepojmljivoj pravičnosti, koja one dobre i čiste, ali nekrštene, koje vera n-ije dosegla, izručuje
paklu. On je smogao snage da uglazbi odgovor u čijoj se grmljavini obznanjuje nemoć dobrog
stvorenja pred onim što je dobro po sebi, koje, kao izvor pravičnosti, ničim što bi naš razum dovelo
u iskušenje da ga nazove nepravičnim ne moţe biti skrenuto sa svog puta. U meni se nešto bunilo
protiv ovog poricanja ljudskoga za volju nekog nepristupačno apsolutnog predođređenja, kao što ja
uopšte Danteovu pesničku veličinu, dabome, priznajem, no oduvek gajeći osećaj odbojnosti prema
njegovoj sklonosti prema uţasu i scenama mučenja, i sećam se da sam Adrijana prekorevao što se
odlučio da komponuje tu teško snošljivu epizodu. Tom sam se prilikom susreo s jednim pogledom
u njegovim očima koji ranije kod njega nisam poznavao, i na koji sam mislio kada sam se upitao
jesam li bio potpuno u pravu tvrdeći kako sam ga nakon naše jednogodišnje razdvojenosti našao
nepromenjena. Taj pogled, koji je sad ostao kao nešto što mu je svojstveno, sve ako ga čovek i nije
susretao često, već samo od vremena do vremena, a ponekad i bez
259
ikakvog naročitog povoda, bio je zaista nešto novo: nem, zastrt, produbljujući distancu do
uvredljivosti, zamišljen pri tom i sav od neke hladne tuge, završavao se smeškom na zatvorenim
ustima, ne neljubaznim, no ipak podsmešljivim, i onim okretanjem u stranu, koje je, opet, spadalo
u odavno prisno znane kretnje.
Taj pogled je nanosio bol i, hotimično ili nehotično, bio je uvredljiv. Ali, ja sam ga brzo za-
boravio slušajući dalje, osluškujući uzbudljivu muzičku dikciju što ju je metafori čistilišta podario
ovaj čovek koji u noći na svojim leđima nosi sve- tiljku koja njemu ne svetli', ali osvetljava put oni-
ma koji dolaze za njim. Meni su oči pri tom bile pune suza. Ali, još srećnijim me je učinilo iznad
svega uspelo oblikovanje onog pesnikovog obraćanja svojoj alegorijskoj pesmi, koje se sastojalo od
samo devet stihova, pesmi čiji je govor tako taman i tegoban i za koju nema izgleda da će je svet u
njenom skrivenom smislu razumeti. Neka onda, tako joj nalaţe njen tvorac, zamoli ljude da uoče,
ako ne već njenu dubinu, ono svakako njenu lepotu. »Pa poštujte barem to, kako lepa sam ja!« To
kako kompozicija, polazeći od teškoće, veštačke zbrkano- sti, neobične tegobnosti prvog stiha,
stremi ka neţ- noj svetlosti ovog poklika i u njemu se na dirljiv način izbavlja, činilo mi se još u ono
vreme zadivljujućim i svoje radosno odobravanje ja nisam tajio.
»Utoliko bolje, ako to već nešto vredi«, rekao je; a u razgovorima koji su usledili postalo je jasno
da on ovo »već« nije dovodio u vezu sa svojim mla- dićkim uzrastom, već sa okolnošću da je
komponovanje pesama, ma koliko bila predanost s kojom se posvećivao pojedinim zadacima, u
celini uzev posmatrao ipak samo kao prethodno veţbanje za zaokruţeno delo tona i reči, koje mu
je lebdelo pred očima, a čiji predmet je trebalo da pruţi upravo Šekspirova komedija. Nastojao je da
teorijski uzve- liča savez sa rečju, kojim se bavio. Muzika i jezik, insistirao je, spadaju zajedno, oni
su u osnovi isto, jezik je muzika, muzika jezik, a odvojeni, oni se uvek pozivaju jedno na drugo,
podraţavaju jedno drugo, sluţe se sredstvima onog drugog, stavljajući vazda do znanja da su
supstitut jedno drugom. Da muzika najpre moţe biti reč, da se moţe predumiš- Ijati i planirati kao
reč, to je on meni hteo da demonstrira činjenicom da se Betoven mogao videti kako komponuje
recima. »Šta on to zapisuje u svoju beleţnicu?« govorilo se. »Komponuje.« — »Ali, ■on piše reci, ne
note.« — Da, tako je on to radio. Zabeleţio bi obično recima idejni tok neke kompozicije, ubacujući
u najboljem slučaju poneku notu između. — Adrijan se na tome zadrţavao, vidno ■opčinjen.
Umetnička zamisao uopšte, mislio je, čini, sva je prilika, vlastitu i jedinstvenu duhovnu kategoriju,
ali teško da se ikada prvi nacrt za neku sliku, za neku statuu, sastojao od reči, što svedoči o
posebnoj uzajamnoj pripadnosti muzike i jezika. Vrlo je prirodno da se muzika raspaljuje na reči,
■da reč izbija iz muzike, kao što se to zbiva na kraju Devete simfonije. Na kraju krajeva, istina je
ipak u tome da ceo nemački muzički razvoj stremi ka Vagnerovoj drami tona i reči i nalazi u njoj
svoj cilj.
» J e d a n cilj«, rekao sam ja, ukazujući na Bram- sa i na ono što je od apsolutne muzike u
»svetlosti na njegovim leđima« došlo do nas, a on je na to ■ograničenje pristao utoliko lakše što je
ono što je «odavno nameravao da radi bilo tako nevagnerovski koliko je to uopšte moguće, do
najveće mere udaljeno od demonije prirode i mitskog patosa: obnova opere buffo u duhu najveštije
persiflaţe i persiflage izveštačenosti, nešto po svojoj prirodi u visokom stepenu igrački preciozno,
podsmevanje afektiranoj askezi i onom baroknom stilu eufuizmu, koji je bio ■društveni plod
klasičnih studija. S oduševljenjem mi je govorio o tom predmetu koji pruţa priliku da se ono
prirođno-blesavo stavi pokraj komično-sub- limnog i jedno u drugom učini smešnim. U ličnosti
don Armada, kojeg je s pravom proglasio savršenom operskom figurom, dopire ovamo, kao nešto
što štrči iz epohe koja je umrla, arhajsko junaštvo, razmetljiva etikecija. I on mi je, na engleskom,
citirao stihove iz komada, koje je, očigledno, nosio duboko u srcu: očaj šaljivdţije Birona zbog
njegove verolomne zaljubljenosti u onu što umesto očiju u glavi ima kuglice od smole; i ono kako je
bio primoran da uzdiše i moli, ne bi li došao do one koja bi, »tako mi Boga, radila onu stvar i Argus
čuvarom i evnuhom kad bi joj bio«. Zatim, osudu upravo tog Birona da godinu dana svoje šale zbija
kraj postelje bolesnika što ječe i stenju, i njegov uzvik: »Ali to ne moţe biti! Sala ne dira dušu u
samrtnoj muci.« — »Mirth cannot move a soul in agony«, ponavljao je on izjavljujući da to jednog
dana neizostavno hoće da komponuje, to, i neuporedivi razgovor u petom činu, o ludosti mudraca,
o bespomoćnoj, zaslepljujućoj i poniţavajućoj zloupotrebi duha da se time kiti luđačka kapa
strasti. Po njegovom mišljenju, samo na genijalnim visinama pesništva uspevaju takvi iskazi kao
što su oba ona stiha koji izriču da nema mladalačke krvi koja će se rasplamsati do tako budalastog
razvrata kao ludošću obuzeta ozbiljnost, »as gravity’s revolt to wantonness«.
Ja sam bio srećan zbog njegovog divljenja, njegove ljubavi, i pored toga što mi izbor materije
260
nikako nije bio po volji, i vazda sam bio pomalo nesrećan zbog podsmevanja izopačenjima humani-
zma, koje na kraju krajeva ipak i samu stvar čini smešnom. To me kasnije nije sprečilo da mu pri-
redim libreto. No, ono od čega sam se odmah svim silama trudio da ga odvratim bila je njegova ne-
obična i sasvim nepraktična namera da komediju komponuje na engleskom, jer je jedino to osećao
kao ispravno, dostojno, autentično, a i stoga što mu se činilo da to nalaţe stari engleski narodni
stih, doggerel-rima, a i igre recima. Glavni prigo
261
vor, da tekstom na stranom jeziku gubi svaki izgled na scensko ostvarenje svog delà u
nemačkoj operi, on nije uvaţio, jer je uopšte odbijao svaku pomisao na savremenu publiku za svoje
ekskluzivne, nastrano-skurilne snove. Bila je to barokna ideja, koja je, međutim, bila duboko
ukorenjena u njegovom biću, u kojem su se spajali gordo zaziranje.od sveta, staronemački
provincijalizam Kajzersašema i neka izrazito kosmopolitska nastrojenost. Nije on uzalud bio sin
grada u kojem su počivale kosti Ota III. Njegova nenaklonjenost nemstvu, koje je ova- ploćivao
(odvratnost koja ga je uostalom i zdruţila s anglistom i anglomanom Šildknapom), javljala-se u dva
različita pojavna oblika, kao zanesenjačka bo- jaţljivost pred svetom i kao unutarnja potreba za
svetom i prostranstvom, potreba koja je učinila da ostane pri nemogućem zahtevu da nemačka
koncer- tna sala sluša pesme na stranom jeziku, ili, tačnije: da joj ih zbog stranog jezika uskrati. I
stvarno, još u onoj godini koju sam proveo u Lajpcigu obeloda- nio je kompozicije na Verlenove
stihove u originalu, kao i na stihove Viljema Blejka, koga je naročito voleo, stvari koje se
decenijama nisu pevale. Kasnije sam u Švajcarskoj čuo one pesme po Ver- lenu. Jedna od njih je
ona prekrasna što se završava stihom »C’est l’heure exquise«; jedna druga, isto tako očaravajuća
»Chanson d’Automne«; i ona treća, fantastično melanholična, ludo melodiozna, od tri strofe, koja
počinje stihom: »Un grand sommeil noir — Tombe sur ma vie.« Bilo je među njima i nekoliko
preterano luckastih komada iz »Fêtes galantes«, »Hé! bonsoir, la Lune!«, a pre svega onaj
jezivo-šaljivi zahtev, na koji odgovara cerekanje: »Mourons ensemble, voulez-vous?« — Sto se, pak,
Blejkove neobične poezije tiče, uglazbio je strofe o ruţi čiji ţivot razara mračna ljubav crva, koji je
našao put do njene ugasitocrvene postelje. Uz to onu strahotnu od šesnaest stihova o »Poison
Tree«, u kojoj pesnik svoj gnev zaliva suzama, zari smeš-
kom i zlobnim lukavstvima, tako da na drvetu raste primamljiva jabuka kojom se lopovski
neprijatelj truje: ujutru on, na radost onoga što ga mrzi, leţi mrtav pod đrvetom. Opaku
jednostavnost pesme kompozicija je savršeno odslikavala. Ali, još je dublji utisak, odmah pri
prvom slušanju, ostavila na mene jedna pesma na Blejkove reci koje dočaravaju san o zlatnoj
kapeli pred kojom stoje ljudi što plaču, tuţe, mole se, ne usuđujući se da uđu u nju. Tu onda
izranja slika zmije koja, ţilava u svom naporu, ume da iznudi ulazak u svetinju, vuče svoje sluzavo,
dugačko telo po dragocenom podu i dolazi do oltara, gde ištrcava svoj otrov na hleb i vino. »Tako«,
zaključuje pesnik s logikom prepunom očajanja, »zbog toga« i »po tom«, veli, »uputio sam se U obor
i legao među svinje.« — Snovna zebnja u toj viziji, rastuća uplašenost, groţnja od skrnavlje- nja,
konačno, divlje odricanje od čovečanstva, obeš- čašćenog tim prizorom, sve to je Adrijanova
muzika odslikavala sa zapanjujućom prodornošću.
No, te su stvari došle kasnije, iako sve one spadaju u odeljak koji obrađuje Leverkinove lajpci-
ške godine. One večeri, dakle, po mom prispeću, čuli smo zajedno koncert Safgoš kvarteta, a
sledećeg dana srno posetili Vendela Krečmara, koji mi je u četiri oka pričao o Adrijanovom
napretku na takav način da me je to učinilo ponosnim i srećnim. Ničega se, rekao je, ne plaši
manje nego da će se bilo kad morati pokajati što ga je pozvao da se vrati muzici. Ĉovek koji
raspolaţe takvom samokontro- lom i takvom probirljivošću kad je reč o onom što je obljutavilo, o
svemu onom u čemu se publika oseća udobno, nailaziće na teškoće, spoljašnje i unutrašnje; ali,
nastavio je, tako ovde upravo i treba da bude, jer samo umetnost moţe podariti teţinu jednom
ţivotu koji bi se inače nasmrt dosađivao sa svoga faciliteta. — Upisao sam se i kod Lauten- zaka i
glasovitog Bermetera, radostan što više nije potrebno da zbog Adrijana slušam teologiju, a on me je
uveo u krug »Kafea Central«, neku vrstu boemskog kluba, koji je bio zaposeo jednu odvojenu,
zadimljenu sobu u lokalu, gde su članovi posle podne čitali novine, igrali šah i razgovarali o kultur-
nim zbivanjima. Bili su to studenti konzervatorij u- ma, slikari, knjiţevnici, mladi knjiţari i
izdavači, takođe i za muziku zainteresovani advokati, još novajlije u poslu, nekoliko glumaca uz to,
članovi veoma literarno vođenih »Lajpciških kamernih igara«, i tako dalje. Ridiger Sildknap,
prevodilac, po godinama poprilično ispred nas, otprilike na pragu tridesetih, pripadao je, kao što
sam već pomenuo, ovom krugu, pa kako je on bio jedini s kim se Adrijan uţe povezao, to sam mu
i ja prišao bliţe i proveo više časova u društvu obojice. Da sam pri tom čoveka koga je Adrijan
počastvovao svojim prijateljstvom posmatrao kritičkim okom, to će, bojim se, iz prethodne skice
njegove ličnosti, koju ovde ţelim da načinim, biti uočljivo, premda ću se truditi, kao što sam uvek
i činio, da prema njemu budem pravičan.
Sildknap je bio rođen u nekom šleskom gradu srednje veličine, kao sin poštanskog činovnika
čiji se poloţaj uzdizao iznad onih podređenih mesta, no bez mogućnosti da odvede u onu zaista
višu, za ljude s akademskom spremom predviđenu upravnu sluţbu, u sferu drţavnih savetnika.
Takvo mesto ne iziskuje matursko svedočanstvo, niti neko prethodno pravničko obrazovanje; ono
se dobij a posle nekoliko godina pripremnog sluţbovanja, polaganjem ispita za višeg sekretara. To
je bio put Šildknapa starijeg; a kako je on bio čovek vaspitan i od reda, časteljubiv takođe i u
društvenom pogledu, kako ga je, međutim, pruska hijerarhija isključivala iz gornjih krugova u
gradu ili mu, ukoliko bi ga tamo po izuzetku i pripustila, davala da oseti ukus poniţenja, bio je on
u svađi sa svojom sudbinom, stvorenje zlovoljno i nadureno, čija je ţivotna pro- mašenost izazivala
neraspoloţenje od kojeg su ispaštali članovi njegove porodice. Ridiger, sin nje
266
gov, prikazivao nam je na veoma očigledan način, dajući komici mesto ispred pijeteta, kako
mu. je, isto kao i njegovoj majci, kao i braći i sestrama, očevo socijalno ogorčenje čemerilo ţivot, i to
na način utoliko osetniji, što se ono, saobrazno očevoj kulturi, nije ispoljavalo u gruboj svađi, već
kao ta- nanija unesrećenost, kao izrazito samosaţaljenje. On bi, recimo, seo za trpezu da bi
odmah, prihvatajući se supe od voća u kojoj su plivale trešnje, snaţno zagrizao košticu i povredio
krunu na zubu. »Eto, vidite«, rekao bi drhtavim glasom, šireći ruke, »tako vam je to, tako to ide sa
mnom, to je na mene nalik, tako mi je pisano, neka tako i bude! Radovao sam se ovom obroku,
osećao sam priličan apetit, dan je topao, očekivao sam da mi ova hladna šolja pruţi osveţenje. A
onda mora da se desi ovo. Dobro, vi vidite da mi nije dato da se obrađujem. Odričem se svega
ostalog. Povlačim se u svoju sobu. Ţelim vam prijatno!« završio bi glasom što ga je izdavao i' otišao
bi od stola, dobro znajući da im sigurno ništa neće prijati, budući da ih je ostavio u dubokoj
depresiji.
Moţe se zamisliti kako je Adrijana razveseljavalo turobno veselo prepričavanje ovakvih, s

mladalačkim intenzitetom doţivljenih scena. Pri tom smo vazda morali da ponešto prigušujemo
svoj smeh i zadrţavamo ga u području uviđavnog razumevanja, jer, na kraju krajeva, reč je bila o
ocu pri- povedačevom. Ridiger nas je uveravao da se socijalna inferiornost, od koje je otac kao
glava porodice patio, prenela manje ili više na sve njih, i da je on to i sam poneo iz roditeljskog
doma kao neku vrstu duševne naprsline; no čini se da je upravo jed, koji je zbog toga osećao, bio
jedan od razloga što ocu nije učinio to zadovoljstvo da u svojoj ličnosti izgladi neuspeh, što je
izneverio njegove nade da makar u sinovljevoj ličnosti ipak na kraju postane vladin savetnik. Bili
su ga dali da završi gimnaziju, poslali ga na univerzitet. Ali, on nije bio
dospeo ni do ispita za asesora, a već se odao knjiţevnom poslu i radije se odrekao svake
novčane potpore od kuće nego što bi udovoljio ţarkim, no njemu mrskim ţeljama očevim. Pisao je
pesme slobodnih ritmova, kritičke članke i kratke pripovetke u doteranoj prozi, ali je — delom pod
pritiskom ekonomskih okolnosti, delom i zbog toga što njegovi proizvodi nisu baš navirali
prevelikom silinom — svoju delatnost preteţno bio prebacio na područje prevođenja, naročito sa
engleskog, svog omilje- nog jezika, te ne samo da je za više izdavača prevodio na nemački englesku
i američku zabavnu beletristiku, već je prihvatio i poziv jednog minhen- slcoga izdavača luksuznih
izdanja i kurioziteta da se lati prevođenja starije engleske knjiţevnosti, Skei- tonovih dramskih
moralki, nekolikih komada od Fle- čera i Vebstera, izvesnih Poupovih poučnih pesama, a priredio
je i izvrsna nemačka izdanja Svifta i Ri- čardsona. Za ovakva dela pisao je on dobro utemeljene
uvode, a prevod je radio sa mnogo savesnosti, osećaja za stil i s mnogo ukusa, ulaţući trud, koji
se graničio sa opsednutošću, da se postigne tač- nost,. poklapanje jezičkog izraza, i sve je više i vi-
še podlegao intrigiraj ućim draţima i mukama re- produkovanja. No ovo je sad povlačilo za sobom
duševno stanje koje je, na jednoj drugoj ravni, nalikovalo duševnom stanju njegovog oca. Jer on se
osećao rođenim za pisca koji stvara vlastita dela i s gorčinom je govorio o iznuđenoj sluţbi na
tuđem dobru, koja ga izjeda, i zbog koje se samom sebi činio ţigosanim na način koji ga je vređao.
Pesnik je on hteo da bude, pa je po sopstvenom uverenju to i bio, a okolnost da je kukavnog
parčeta hleba radi od njega morao postati literarni posrednik stvarala je u njemu kritičko
raspoloţenje u kojem je osporavao priloge drugih i bila je predmet njegove svakodnevne jadikovke.
»Kada bih samo imao vremena«, imao je običaj da kaţe, »i kada bih mogao da radim, umesto što
moram da rintam, ja bih im
269
već pokazao!« Ađrijan je bio sklon da mu to veruje, ja sam, međutim, sudeći moţda odveć oštro, u
njegovoj sprečenosti slutio jedan u osnovi uvek dobrodošao izgovor, kojim je zavaravao samog sebe
s obzirom na nedostatak genuinog i đelotvornog stvaralačkog impulsa.
Kraj svega toga ne sme se o njemu stvarati predstava kao o nekom čangrizalu; naprotiv, on je
bio veoma veseo, pa čak i luckast, obdaren izrazito anglosaksonskim smislom za humor, i po
karakteru u potpunosti ono što Englezi zovu »boyish«, — sa svim sinovima Albionovim, koji bi u
Lajpcig došli kao turisti, kao ljudi koji švrljaju kontinentom, kao proučavaoci muzike, uvek se
odmah upoznavao i govorio sa njima na njihovom jeziku, prilagođava- jući se potpuno, kao da se
obreo među pripadnicima nekog srodstva po izboru, talking nonsense do mile volje, a umeo je
veoma komično da podraţava i njihove pokušaje da govore nemački, njihov akcenat, njihova
promašivanja u svakodnevnom načinu izraţavanja zbog preterane korektnosti, njihovu strancima
svojstvenu slabost za veoma knjiţevne zamenice »onaj, ono«, to, dakle, kako bi rekli: »Osmotrite
ono!«, kada su hteli da kaţu samo: »Vi’te to tu!« On je i izgledao upravo onako kao oni — o njegovoj
pojavi još uopšte nisam govorio. Izgledao je veoma dobro i, bez obzira na njegove siromaške, vazda
iste haljine, koje je nosio silom prilika u kojima se nalazio — elegantno i sportski gospodstve- no.
Imao je markantne crte lica, čiji je upravo plemeniti karakter lako remetio samo donekle iskidan, a
u isti mah umekšan oblik usta, kakav sam kod ljudi iz Šlezije počešće viđao. Visoko izrastao, širo-
kih ramena, uskih bokova, dugih nogu, nosio je on iz dana u dan iste, već poprilično iznošene,
karirane breeches, duge vunene čarape, grube ţute cipele, košulju od grubog platna s otvorenim
okovratnikom, a odozgo nekakav kaputić čija je boja već postala neodređena i sa rukavima odveć
kratkim. Ruke su
mu, međutim, bile otmeno dugoprste, sa lepo oblikovanim, ovalnim, zasvođenim noktima, i
ukupan utisak koji je ostavljao bio je do te mere neopore- civo gentlemanlike da se on mogao
odvaţiti da po- sećuje društva u kojima je večernje odelo bilo zakon u svojoj svakodnevnoj,
salonskoj atmosferi tako oprečnoj nošnji, — ţenama se on, takav kakav je bio, još uvek više sviđao
negoli njegovi takmaci u korektnom crnom i belom, pa su ga prilikom takvih prijema viđali
okruţenog ţenskim svetom koji svoje divljenje nije tajio.
A ipak! I s druge strane! Ako sirotinjska njegova odeća, koju je izvinjavao banalni nedostatak
novca, nije mogla ništa da naudi njegovom kava- Ijerstvu, koje je prosijavalo kao prirodna istina i
koje se nasuprot toj odeći probijalo, i ta je istina, opet, delimično bila obmana, i u tom sloţenijem
smislu bio je Sildknap opsenar. Sportska crta u njegovoj pojavi zavodila je na krivi put, jer se on ni-
kakvim sportom nije bavio, ako se izuzme malo skijanja u »Saksonskoj Švajcarskoj« s njegovim En-
glezima u zimsko vreme, kojom prilikom bi, međutim, lako navukao katare creva, koji po mom
mišljenju nisu bili sasvim bezazleni; jer, uprkos smeđoj boji njegovog lica, uprkos njegovim širokim
ramenima, zdravlje mu nije bilo baš najbolje, a još kao mlađi čovek bacao je krv iz pluća, bio je,
dakle, sklon tuberkulozi. Koliko sam mogao videti, njegovoj sreći kod ţena nije sasvim odgovarala
ona sreća u kojoj su one uţivale kod njega — barem ne individualno; jer one su sve njegovo
uvaţenje uţivale u svojoj ukupnosti, uvaţenje skitalačko i obu- hvatno, koje je do te mere bilo
okrenuto ka polu kao takvom, ka mogućnostima za sreću celog sveta, da ga je pojedinačni slučaj
zaticao neaktivnog, štedljivog, suzdrţljivog. Ĉinilo se da mu je dovoljno to što je mogao imati
onoliko ljubavnih pustolovina koliko je god hteo, i izgledalo je kao da zazire od svakog vezivanja za
stvarnost, jer je u tome video
270
nasilno gubljenje onog potencijalnog. Potencijalnost je bila njegov domen, beskrajni prostor
mogućeg bio je njegovo kraljevstvo — u tome i utoliko bio je on doista pesnik. Iz svog imena je
zaključio da su njegovi preci bili jahači-štitonoše6 plemića i kneţeva, i premda nikada nije seo na
konja, niti je uopšte traţio priliku da ga uzjaše, osećao se rođenim za jahača. Atavističkom
sećanju, nekom krvnom nasleđu pripisivao je to što veoma često sanja o jahanju i na neobično
uverljiv način pokazivao nam je kako je za njega prirodno da levicom drţi uzde, a desnicom da
tapše kljuse po vratu. Najčešći izraz u njegovim ustima bila je reč »trebalo bi«. Bila je to formula za
setno razmatranje mogućnosti čijem je ispunjavanju stajala na putu nesposobnost za odluku.
Trebalo je činiti ovo ili ono, biti ili imati ovo ili ono. Trebalo je napisati roman o lajpciškom društvu,
trebalo je, makar i kao momak koji pere sudove, napraviti put oko sveta, trebalo je studirati fiziku
i astronomiju, trebalo je steći kakvo malo dobro i samo još u znoju lica svojega obdelavati tu grudu.
Ako bismo u kakvoj radnji sa kolonijalnom robom dali da nam se samelje malo kafe, bio je u stanju
da, izašavši napolje, izjavi uz zamišljeno klimanje glavom: »Trebalo bi imati radnju s kolonijalnom
robom!«
O Šildknapovom osećaju za nezavisnost već sam govorio. On se izraţavao već i u njegovoj

odvratnosti prema drţavnoj sluţbi, u njegovom izboru slobodnog poziva. Pa ipak, i tako je opet bio
sluga mnogih gospodara i imao je u sebi ponešto od če- šatora. Zašto, uostalom, da se u svojim
skučenim prilikama ne okoristi svojim dobrim izgledom, svojom omiljenošću u društvu? Ĉesto je
bio pozivan u goste, ručavao je ovde ili onde po lajpciškim kućama, takođe i u bogatim jevrejskim
domovima, iako su se od njega mogle čuti antisemitske izjave. Ljudi
6 Schild — štit; Knappe — paţ, štitonoša. — Prim. prev.
271
koji se osećaju zapostavljenim, koji misle da nisu cenjeni po zasluzi, a pri tom se mogu pohvaliti
plemenitim telesnim svojstvima, traţe često svoje zadovoljenje u rasnom osećanju svoje vrednosti.
Samo, u njegovom slučaju je bilo neobično što on nije mario ni za Nemce, što je sav bio obuzet
njihovom inferiornošću među narodima, a to sad, opet, iskazivao time da će još uvek pre, ili onda
radije odmah, biti uz Jevreje. Ovi, pak, sa svoje strane, ţene jevrejskih izdavača i bankarske
gospođe, podizahu svoje poglede ka njemu, pune dubokog divljenja njihove rase prema nemačkoj
gospodskoj krvi i dugačkim nogama, i veoma uţivahu da ga daruju: pokloni bebu ponajviše
sportske čarape, opasači, puloveri i šalovi koje je nosio, i ne behu uvek sasvim neiza- zvani. Kada
bi, naime, pratio neku damu koja je išla u shopping, umeo je da pokaţe kakav predmet i da kaţe:
»E, za ovo novaca ne bih dao. U najboljem slučaju primio bih to na poklon.« I on je tu stvar primao
kao poklon, s izrazom na licu onoga ko je i rekao da za to para ne bi dao. Uostalom, ■on je svoju
nezavisnost dokazivao sebi i drugima načelnim odbijanjem da se pokaţe predusretljivim, dakle
tako što čovek sigurno nije mogao doći do njega ukoliko bi mu on bio potreban. Ako bi za stolom
nedostajao kavaljer za neku damu, pa bi zamolili njega da uskoči, neizostavno bi odbijao. Ako bi
neko ţeleo da obezbedi sebi njegovo prijatno društvo na putu, za vreme lekarski' prepisanog
boravka u banji, njegovo odbijanje je bilo utoliko sigurnije ukoliko je jasnije bilo da je ovome
drugom stalo do zabave s njim. Tako je odbacio i Adrijanov za- litev da mu priredi »Love’s Labour’s
Lost« kao libreto. Pri tom je on Adrijana veoma voleo, bio mu iskreno privrţen, a ovaj mu odbijanje
nije uzeo za zlo, uopšte je bio sušta strpljivost kad su bile u pitanju njegove slabosti, kojima se čak
i sam Sild- knap smejao, bio je i odveć zahvalan za simpatičan razgovor s njim, za njegove priče o
ocu, njegove
273
18 Doktor Faust us I
engleske šašavluke, a da bi mu nešto zamerib. Nikada ga nisam video da se toliko smeje, i to smeje
do suza, kao kada je bio sa Ridigerom Sildknapom, Ovaj je — pravi humorista — umeo da iz
najneznat- nijih stvari izvuče komiku koja je u momentu ple- nila. Postoji, tako, činjenica da
krckanje krtog dvopeka pod zubima zastire sluh onog koji jede zaglu- šujućim šumom, odsecajući
ga od spoljnjeg sveta; i sada je, dakle, Sildknap uz čaj demonstrirao kako društvo koje jede dvopek
međusobno uopšte ne moţe da se razume i kako mora da ograniči svoju konverzaciju na »Šta ste
izvoleli?«, »Jeste li' štogod rekli?«, »Trenutak, molim!« Kako se Adrijan samo smejao kad se Sildknap
svađao sa svojom slikom u ogledalu! On je, naime, bio sujetan — ne na banalan način, već
pesnički, s obzirom na beskrajni potencijal sreće u svetu, koji je daleko premašivao njegovu
sposobnost odlučivanja, potencijal za koji je on ţeleo da se odrţi mladim i lepim, i jedio se zbog
sklonosti svoga lica prema preuranjenom stvaranju bora, prema prevremenoj oronulosti. Njegova
su usta ionako imala u sebi nešto staračko i zajedno sa ponešto obešenim nosom, pravo na njih
spuštenim, za koji je čovek još rado bio spreman da ga označi kao klasičan, omogućavala su da se
predoseti kako će izgledati Ridigerova fizionomija u starosti. Tu su još dolazile bore po čelu, brazde
koje se spuštaju od nosa ka ustima i inače svakojake boriće oko očiju. Primaknuo bi, tako, s
pođozre- njem svoje lice ogledalu, kiselo se mrštio, uhvatio bi bradu palcem i kaţiprstom, zgađen,
povukao bi obraze nadole i odmahnuo bi desnom rukom svojoj slici tako izraţajno, da smo nas
obojica, Adrijan i ja, praskali u glasan smeh.
Još nisam pomenuo da su njegove oči imale tačno istu boju kao i Adrijanove. To je, štaviše, bi-
lo neobično zajedništvo: pokazivale su potpuno istu mešavinu boja, sivo-plavo-zelenu, kao i kod
onoga, pa se kod obojice mogao ustanoviti čak i identičan prsten boje rđe oko ţenica. Ma koliko to
sada neobično zvučalo, meni se ipak vazda činilo, činilo mi se donoseći mi u neku ruku umirenje,
da je Ađrija- novo prijateljstvo prema Sildknapu, u kojem je vazda postojala gotovost na smeh,
imalo neke veze s tom jeđnakošću boje njihovih očiju, što je bilo ravno pomisli da je ono počivalo na
koliko dubokoj toliko vedroj i n d i f e r e n t n o s t i . Jedva je potrebno da dodam da su se njih dvojica sve
vreme međusobno oslovljavali sa »Vi«. Sve ako Adrijana ja i nisam umeo da zabavljam tako kao
Šildknap, po onom »ti« između njega i mene, koje je poticalo iz detinjstva, ipak sam bio u
preimućstvu nad tim Šleţaninom.
XXI
Dok nam je jutros Helena, moja dobra ţena, pripremala doručak, a iz obavezne jutarnje magle
počinjao da se probija vedar, sveţ dan gornjobavarske jeseni, čitao sam u novinama o srećnom
obnavljanju našeg podmorničkog rata, čije su ţrtve za dvadeset četiri časa bile ništa manje doli
dvanaest lađa, od toga dva velika putnička parna broda, jedan engleski i jedan brazilski, sa pet
stotina putnika. Ovaj uspeh zahvaljujemo novom torpedu što ga je us- pešno konstruisala
nemačka tehnika i čija su svojstva za priču, i ja ne mogu suzbiti izvesno zadovoljstvo zbog našeg
uvek ţivog pronalazačkog duha, one nacionalne valjanosti koju ne moţe slomiti ni još toliko
uzvratnih udaraca i koja još uvek u potpunosti i sasvim stoji na raspolaganju reţimu, koji nas je
odveo u ovaj rat i doista nam bacio kontinent pred noge, reţimu koji je san intelektualaca o
evropskoj Nemačkoj zamenio svakako ponešto zastrašujućom, ponešto trošnom i, kako se čini,
svetu nepodnošljivom stvarnošću nemačke Evrope. Ovo nehotično osećanje zadovoljstva budi
onda uvek iznova i pomisao da takvi trijumfi, do kojih u međuvremenu dolazi, kao što su ova nova
potapanja ili onaj sam po sebi prekrasan husarski potez otmice srušenog italijanskog diktatora,
mogu sluţiti još samo tome da bude pogrešna nađanja i da produţe rat koji se — kako razumni
ljudi uviđaju —• više dobiti ne moţe. Tog je mišljenja i upravnik naše frajzinške Visoke teološke
škole, monsinjor Hinter- pfertner, koji mi je to u četiri oka neuvijeno priznao uz večernju čašicu, —
čovek koji nema nikakve sličnosti sa strastvenim učenjakom oko kojega se letos bila usredsredila
grozno u krvi ugušena studentska pobuna u Minhenu, ali kome njegova sposobnost da prosuđuje
o svetu ne dozvoljava nikakve iluzije, dakle ni onu koja se grčevito hvata za razliku između rata koji
nije dobij en i rata koji je izgubljen, koja ljudima, dakle, skriva Minu da smo mi igrali va banque i
da promašaj našeg poduhvata da osvojimo svet mora biti ravan nacionalnoj katastrofi prvog reda.
Sve ovo govorim da bih čitaoca podsetio pod kakvim se istorijskim okolnostima odvija pisanje
Le- verkinove ţivotne povesti i da bih mu predočio kako se uzbuđenje koje je povezano s mojim
radom stalno, do nerazaznatljivosti, stapa u jedno s onim uzbuđenjem što ga proizvode tekući
dnevni potresi. Ne govorim o rasejanosti, jer od moje namere da napišem ovu biografiju mene, kako
274
mi se gotovo sa sigurnošću čini, ovi događaji odvratiti ne mogu. Pa ipak, i mojoj ličnoj zaštićenosti
uprkos, slobodno mogu reći da ova vremena ne pogoduju baš neprekidnom obavljanju zadatka
kakav je moj. À kako me je povrh svega, upravo za vreme minhenskih nereda i smaknucâ, bio
uhvatio grip s tresućom groznicom, koji me je deset dana drţao prikovanog za postelju i još dugo
potom imao štetne posledice po duhovne i telesne snage šezdesetogodišnjaka, nije nikakvo čudo da
su proleće i leto, kada sam prve redove ovih saopštenja stavio na hartiju, prešli u
1E* 275
već poođmaklu jesen. U međuvremenu smo doţiveli razaranja naših dostojanstvenih gradova
iz vazduha, razaranja koja bi vapila do neba da mi, koji proţivljavamo patnju koju ona donose,
nismo ti koji snose krivicu. Ali, pošto mi jesmo ti, vapaj se guši u vazduhu i, poput molitve kralja
Klaudija, »ka nebu prodreti ne moţe«. Kako li samo lament nad kulturom, koji se diţe protiv ovih
nedela što smo ih sami izazvali, čudnovato zvuči u ustima onih koji su na pozornicu istorije stupili
kao vesnici i nosioci varvarsta što je imalo da podmladi svet, pirujući u zločinstvu i bezakonju! U
više mahova se propast, u kojoj se sve trese i ruši, pribliţavala mojoj izbi, oduzimajući nam dah.
Uţasno bombardovanje Dire- rovog i Vilibald Pirkhajmerovog grada nije više bilo nešto što se zbiva
daleko; a kada je Strašni sud zadesio i Minhen, ja sam sedeo bled u svom kabinetu, i sam se
tresući kao zidovi, vrata, prozorska okna na kući; i — dršćućom rukom pisao ţivotnu povest koja
leţi pred čitaocem. Ta ruka, naime, drhti pri tom i bez toga, tako da nisam pravio pitanje kada je
pojava na koju sam navikao spoljašnjim uţasima još malo dobila na jačini.
Početak novog juriša naše oruţane sile na ruske horde, koje brane svoju negostoljubivu, ali
očigledno voljenu zemlju, doţiveli smo, velim, s onom vrstom nade i ponosa što ih u nama
pobuđuje ispoljavanje nemačke snage, — doţiveli smo ofanzivu, koja se posle nekoliko nedelja
pretvorila u rusku ofanzivu i od tada vodila u nezaustavljive gubitke teritorije, kojima nema kraja,
da i ne govorim
0 drugom, osim teritorije. S dubokim zaprepašće- njem primili smo k znanju iskrcavanje
američkih
1 kanadskih trupa na jugoistočnoj obali Sicilije, pad Sirakuze, Katanije, Mesine, Taormine, i sa
meša- vmom uţasa i zavisti, s osećanjem koje čoveka sveg proţima, spoznali smo da mi ni u
dobrom ni u rđa- vom smislu ne bismo bili sposobni za to da postupimo kao zemlja kojoj njeno
duhovno ustrojstvo još dozvoljava da iz niza skandaloznih poraza i gubitaka povuče trezveno
uobičajene konsekvencije, tako što se ratosiljala svog velikog čoveka, kako bi nešto kasnije svetu
pruţila ono što se zahteva i od nas, ali na šta ćemo mi pristati tek u najdubljoj, nama odveć svetoj
i dragoj nuţdi: na bezuslovnu predaju. Da, mi smo u potpunosti različit narod, onom
trezveno-uobičajenom protivan, narod snaţno tragične duše, a naša ljubav pripada sudbini,
svakoj sudbini, samo neka je to, pa makar bila i propast koja raspaljuje po nebu rumen sumraka
bogova!
Prodiranje Moskovljana u našu buduću ţitnicu, Ukrajinu, i elastično povlačenje naših trupa
na liniju Dnjepra pratili su moj rad — ili bolje reći, on je pratio te događaje. Od pre nekoliko dana
čini se da je neodrţivost i te odbrambene prepone dokazana, premda je naš Vođa, poţurivši onamo,
naredio da se povlačenje silom zaustavi, izrekao umesnu reč prekora o »psihozi Staljingrađa« i
zapovedio da se dnjeparska linija odrţi po svaku cenu. Cena, svaka cena, bila je plaćena, ali
uzalud; a kuda će se, i dokle, još razliti crvena bujica o kojoj govore novine, to je prepušteno našoj,
pustolovnim preteri- vanjima već sklonoj uobrazilji. Jer, da bi Nemačka i sama mogla postati
pozornica jednog od naših ratova, to i spada u područje fantastičnog, u oblast onoga što se
ogrešuje o svaki red i oprezno predviđanje. Pre dvadeset pet godina smo umeli da to u posleđnjem
času sprečimo, ali čini se da nam naše sve tragičnije, sve heroj skije duševno stanje više ne
dozvoljava da se izgubljene stvari ckanemo pre nego što ono što se ne moţe ni zamisliti postane
zbilja. Bogu hvala, između propasti što nadire s istoka i naših zavičajnih polja leţe još široka
prostranstva, i valjalo bi da budemo spremni na to da na ovom frontu najpre prihvatimo poneki
bolno- -poniţavajući gubitak, kako bismo utoliko ţilavije i snaţnije branili evropski ţivotni prostor
od smrtnih neprijatelja nemačkog poretka sa zapada. Invazija naše lepe Sicilije dokazivala je sve
drugo doli mogućnost da se neprijatelj učvrsti na kopnu same Italije. Na nesreću, to je postalo
moguće, a prošle nedelje je, kao pomoć saveznicima, u Napulju izbio komunistički ustanak, što je
značilo da se grad pokazao nedostojnim daljnjeg boravka nemačkih trupa u njemu, tako da smo ga
mi dignute glave napustili, savesno razorivši pre toga biblioteku i ostavivši za sobom tempiranu
bombu u Glavnoj pošti. U međuvremenu se govori o pokušajima invazije na Kanalu, koji je,
navodno, sav prekriven brodovima, pa se građanin pita, na način bez sumnje nedozvoljen, da li ono
što se desilo u Italiji, i što se u gornjim delovima poluostrva dalje moţe dešavati, protivno svem
propisanom verovanju u nepovredivost tvrđave Evrope, moţe da se dogodi i u Francuskoj ili gdegod
drugde.
Da, monsinjor Hinterpfertner je u pravu: mi smo izgubljeni. Hoću da kaţem: rat je izgubljen, ali
to znači više doli izgubljenu vojnu, to stvarno znači da smo m i izgubljeni, da je izgubljena naša
stvar i naša duša, naša vera i naša istorija. Gotovo je s Nemačkom, biće gotovo s njom, neimenljiv
se slom ocrtava, ekonomski, politički, moralni i duhovni, reč- ju: sveobuhvatni, — neću da to što
preti bude moja ţelja, jer to je očajanje, to je ludilo. Neću da to ljude moja ţelja, jer i odveć duboko
276
je moje sau- češće, moje jadom pritisnuto saţaljenje s ovim zlo- srećnim narodom, i kada pomislim
na njegovo uznesenje i šlepu raţarenost strasti, na to kako je ustao, krenuo, na prolamanje i
prevrat, na onaj novi početak koji je toboţe nosio očišćenje, onaj narodski preporod od pre deset
godina — taj prividno sveti zanos, u koji se, kao znak koji opominje na njegovu laţnost, svakako
bilo umešalo mnogo opako razuzdane surovosti, mnogo namrtvo-batinaške niskosti, mnogo
prljavog uţivanja u skrnavljenju, mučenju, poniţavanju, zanos koji je, za svakog upućenog ne-
dvosmisleno, u sebi već nosio rat, ceo ovaj rat — kada mislim na to, srce mi se steţe zbog uţasno
mnogo vere, oduševljenja, povišenog istorijskog afekta, koji su tada bili investirani, a sada treba da
odu netragom, u bankrotu kakvom nema ravna. Ne, neću da to bude moja ţelja — a ipak sam to
morao da ţelim — i ţeleo sam, znam da je tako, ţelim to i danas i pozdraviću to: iz mrţnje prema
zlikovačkom preziranju razuma, prema grešnom opiranju istini, prostački razvratnom kultu
petparačkog mita, kaţnjivom brkanju onog što je oronulo i propalo s onim što je nekad bilo, prema
zloupotrebi koju vrše oni što brljaju i packaju, i prema bednoj rasprodaji onog što je staro i
nepatvoreno, onog ođa- no-prisnog, pranemačkog, od čega su nam dedaci i laţovi napravili otrovnu
patoku, od koje se gubi pamet. Ta ogromna opijenost, u koju smo mi, na ono opojno vazda pohotni,
upali, i u kojoj smo tokom svih tih godina varljivo povišenog ţivota počinili bezbroj sramotnih dela
— ona mora da bude plaćena. Ĉime? Reč sam već pomenuo, izrekao sam je u vezi sa rečju
»očajanje«. Neću je ponoviti. Ĉovek ne moţe dva puta da savlada grozu s kojom sam je tamo gore
napisao, slovima što su ¡skliznula na način ţaljenja dostojan.
*
I zvezdice su neko osveţenje za oko čitaočevo i za misao; ne mora baš uvek da bude odmah i
rimska brojka, kojom se, u podrobnijem raščlanja- vanju, označava tačka od koje se iznova
započinje, a nikako mi nije bilo moguće da prethodnom eks- kurzu u sadašnjost, u ono što Adrijan
više nije đo- ţiveo, priznam karakter samostalnog poglavlja. Naprotiv, ovaj ću odeljak sada, nakon
što je slika štampanih redova uz pomoć omiljene figure postala jasnija, upotpuniti s nekoliko
daljnjih saopštenja o Adrijanovim lajpciškim godinama, ne skrivajući pred sobom da, uzet kao
glava u knjizi, on na taj način
dobija prilično nejedinstven izgled, da se ukazuje kao tvorevina sklopljena od heterogenih

sastavnih delova, mada bi već i to bilo dosta što mi ni prošlo poglavlje nije ništa bolje ispalo za
rukom.- Uzmem li da iznova pročitam šta je tu sve došlo do reči: Adrijanove dramske ţelje i planovi,
njegove najranije pesme, bolno poglédanje kakvo se kod njega javilo za vreme naše razdvojenosti,
za duh primamljive čari Sekspirove komedije, Leverkinovo uglazbljenje pesama na stranim
jezicima i njegov bojaţljivi kosmopolitizam, uz to još boemski klub »Café Central«, čije spominjanje
se nastavlja portretom Ridigera Šildknapa, izvedenim s opširnošću koja je podloţna prigovorima, s
pravom se pitam jesu li tako šaroliki elementi zapravo kadri da obrazuju jedinicu koja predstavlja
jedno poglavlje. Ali, zar se ne opominjem da sam od samog početka morao na ovom poslu da
prebacujem sebi propuste koji se tiču pravilnosti raspoređivanja građe i ovladavanja njom? I moje
izvinjenje je uvek jedno te isto. Moj predmet mi je suviše blizak. Uopšte, biće da je ovde i odviše
jasno nedostajalo suprotnosti, jasne razlike između građe i onoga ko je oblikuje. Zar nisam više
nego jednom rekao da mi je ţivot kojim se bavim bio bliţi, dragoceniji, uzbudljiviji negoli moj
sopstveni? Ono što je najbliţe, najuzbudljivije, najvlastitije, to nije »građa«; to je l i č n o s t — ne baš
pogodna da se od nje dobije umetnički uređen sklop. Daleko sam od toga da bih umetnosti porekao
ozbiljnost; ali, kada stvar postane ozbiljna, umetnost biva izloţena preziru i čovek za nju nije
sposoban. Mogu samo da ponovim da su paragrafi i zvezdice u ovoj knjizi čisti ustupak očima
čitaočevim i da bih ja, kada bi bilo po mome, sve to sjurio na hartiju u jednom potezu i jednom
dahu, bez ikakve pódele, štaviše, bez uvlačenja redova i bez pasusa. Samo što nemam hrabrosti da
tako bezobzirno odštampano delo iznesem pred oči čitalačkog sveta.
277
Budući da sam s Ađrijanom proţiveo jednu godinu u Lajpcigu, znam kako je proveo i one četiri
ostale, koliko je tamo proboravio: o tome me poučava konzervativizam njegovog načina ţivota, koji
je često ostavljao utisak ukočenosti i u meni mogao izazvati potištenost. Nije on uzalud u onom
pismu izrazio svoje simpatije za ono »htenje-da-se-ništa- -ne-zna«, za odsustvo pustolovnog kod
Sopena. Ni on nije hteo ništa da zna, ništa da vidi, nije zapravo hteo da bilo šta doţivi, bar ne u
manifestnom, spoljašnjem smislu reci; do promena, novih čulnih utisaka, razonode i oporavka nije
drţao, a što se posebno ovog poslednjeg, to jest oporavka, tiče, rado se pcdsmevao svim onim
ljudima koji se neprestano oporavljaju, sunčaju i snaţe — a da niko ne zna zbog čega.
»Oporavljanje je«, tako je govorio, »za one kojima ono ništa ne vređi.« Vrlo malo je polagao na
putovanje u svrhu posmatranja, upijanja, »obrazovanja«. On je prezirao naslađivanje koje dolazi
preko očiju, i koliko god da je njegov sluh bio senzitivan, toliko je njegov poriv da svoje oko iško-
luje na oblicima likovne umetnosti oduvek bio mali. Odobravao je, kao nepobitno ispravno, razliko-
vanje na tipove: čovek oka i čovek uha, i odlučno je sebe ubrajao u ovaj drugi tip. Sto se mene tiče,
nikada nisam mislio da se ta podela moţe izvršiti u čistom stanju, a njemu lično nikada nisam
istinski verovao da su mu oči zatvorene i da gledaju preko volje. Ono, doduše, i Gete kaţe da je
muzika nešto sasvim urođeno, unutrašnje, čemu neka velika hrana spolja i ţivotom stečeno
iskustvo nisu potrebni. Ali, postoji i unutarnji vid, postoji' vizija, koja je nešto drugo i koja
obuhvata više nego čisto gledanje. A osim toga, to da čovek moţe imati smisla za ljudsko oko, koje
zasvetli ipak samo oku i upravo njemu, za šta je Leverkin smisla imao, a da pri tom stvarno odbija
da percipira svet pomoću tog organa, u tome počiva duboka protivrečnost. Treba samo da
278
navedem imena M a r i G o d o , R u d i S v e r t f e g e r i N e - p o m u k S n a j d e v a j n , da bih sebi dozvao u pamet Ađ-
rijanovu prijemčivost, štaviše slabost, prema čari oka, crnoga, plavoga, pri čemu mi je, naravno,
jasno da je greška bombardovati čitaoce imenima sa kojima on još ni u najmanjoj meri ne zna šta
bi otpočeo, i čije otelovljenje stoji još na dugačkom štapu, — greška čija bi gruba očevidnost mogla
navesti na zaključak da je bila učinjena svojevoljno. Ali, razume se, šta sad opet znači i
svojevoljnost! Sasvim sam svestan toga da sam ova sadrţaja lišena i preuranjena imena stavio
ovde pod nekim pritiskom. — Adrijanov put u Grac, do kojeg nije došlo putovanja radi,
predstavljao je jedan proboj iz njegovog vazda jednakog ţivota. Drugi je bio put na more, koji je bio
preduzeo sa Sildknapom, što je urodilo onom simfonijskom zvukovnom tvorevinom u jednom
stavu. S tim je sad, opet, bio u vezi treći od tih izuzetaka: putovanje u Bazel, koje je preduzeo u
društvu svog učitelja Krečmara, kako bi sudelovao u izvođenjima sakralne barokne muzike, koja je
u crkvi svetoga Martina priređivao bazelski kamerni hor i na kojima je orguljske deonice trebalo da
svira Krečmar. Ĉuli su Monteverdijev Mag- nifikat, Freskobaldijeve studije za orgulje, jedan ora-
torij um od Karismija i jednu Bukstehudeovu kantatu. Utisak koji je ova »mušica riservata«
načinila na Leverkina, muzika afekta, koja je, kao reakcija na konstruktivizam Holahđana,
obrađivala biblijsku reč sa čudesnom ljudskom slobodom, s deklamator- skom odvaţnošću u
izrazu, i zaodevala je instrumentalnom gestikom koja stvari dočarava na bezobziran način, taj
utisak bio je veoma jak i trajan; mnogo mi je on, i u pismima i usmeno, pričao tada o toj mođernosti
muzičkih sredstava, koja probija kod Monteverdija, a sedeo je potom mnogo i u lajpcišlcoj
biblioteci i pravio ispise iz Karisimijeve »Jefte« i iz Sicovih »Psalama Davidovih«. Ko bi prevideo u
quasi-duhovnoj muzici njegovih poznijih godina, u
279
»Apokalipsi« i »Doktoru Faustusu«, stilistički uticaj onog madrigalizma? Elemenat izraţajne volje
koja ide u krajnosti uvek je vladao njime, zajedno sa intelektualnom strašću za opori red, ono na
holanđ- ski način linearno. Drugim recima: ţega i studen vladale su jedna kraj druge u njegovom
delu, a ponekad, u najgenijalnijim trenucima, probijale su jedna u drugu, espressivo je zahvatao
striktni kontrapunkt, ono objektivno bi se zarumenilo od osećaja, tako da se sticao utisak neke
uţarene konstrukcije, koja je meni, kao ništa drugo, činila bliskom ideju demonskog i vazda me
podsećala na ognjeviti nacrt što ga je, prema priči, nepoznat neko u pesku nacrtao obeshrabrenom
graditelju kelnske katedrale.
Veza, međutim, između Ađrijanovog prvog putovanja u Švajcarsku i onog ranijeg, na Silt, bila
je u sledećem. Ova mala, što se kulture tiče tako ţiva i granicâ lišena zemlja imala je i ima udruţe-
nje muzičara, u čije priredbe spadaju i takozvana orkestarska probna čitanja, lectures d’orchestre,
— to će reći: predsedništvo, koje u isti mah sačinjava i ţiri, poveravalo je jednom od simfonijskih
orkestara zemlje i njegovom dirigentu da pred mladim kompozitorima izvedu njihova delà, pri
čemu je javnost bivala isključena, a pristup dozvoljen samo stručnjacima, kako bi se mladim
stvaraocima pruţila prilika da čuju ono što su stvorili, da prikupe iskustvo, da njihova fantazija
bude poučena zvukovnom stvarnošću. Takvo jedno čitanje se, gotovo istovremeno s bazelskim
koncertom, odrţavalo u Ţe- nevi, sa Orchestre de la Suisse Romande, i, zahvaljujući vezama koje je
imao, Vendelu Krečmaru je pošlo za rukom da na program bude stavljeno Adri- janovo
»Svetlucanje mora«, delo jednog mladog Nemca, što je predstavljalo izuzetak. Za Adrijana je to bilo
potpuno iznenađenje; Krečmar je priuštio sebi šalu da ga ostavi u mraku neobaveštenosti. On
ništa nije slutio čak ni u trenutku dok je sa svojim učiteljem putovao iz Bazela za Ţenevu na
probno izvođenje. A onda je pod štapićem gospodina Anzer- menta zazvučalo njegovo »lečenje
korena«, taj im- presionistički komad noćnog belasanja, koji ni on sam nije uzimao ozbiljno, već
prilikom pisanja ga nije bio uzeo ozbiljno, i prilikom čijeg kritičkog izvođenja je sedeo kao na
ugljevlju. Svest da ga slu- šaoci iđentifikuju sa nečim što je u sebi prevazišao i što je za njega bila
samo igra sa nečim u šta nije verovao — predstavlja za umetnika neobično mučenje. Bogu hvala,
prilikom ovakvih izvođenja, bilo je isključeno izraţavanje odobravanja ili nedopada- nja. Pohvalne
izjave, zamerke, ukazivanje na greške, savete, primao je privatno, na francuskom i ne- mačkom, u
podjednako maloj meri protivrečeći onima koji su bili oduševljeni i onima koji su bili nezadovoljni.
Nije se, uostalom, ni sa kim ni saglaša- vao. Ostao je otprilike nedelju ili deset dana sa Kreč-
marom u Ţenevi, Bazelu i Cirihu i došao u površan dodir s umetničkim krugovima tih gradova.
Biće da ih on nije previše razveselio, da nije bilo mnogo toga što bi oni znali početi s njim, barem
utoliko ne, ukoliko se zahtevala bezazlenost, ekspanzivnost, drugarska širina i spremnost na
razgovor. Tu i tamo je poneki pojedinac pun razumevanja bio moţda dirnut njegovom
bojaţljivošću, usamljenošću koja ga je obavijala, visokim teškoćama njegove egzistencije, pa ja,
štaviše, i znam da je toga bilo i mislim da je to razumljivo. Prema mom iskustvu, ljudi u Svaj-
carskoj imaju mnogo razumevanja za patnju, o njoj se mnogo zna, a to je poznavanje, povrh toga,
većma povezano sa onim starovaroški-građanskim negoli na drugim mestima gde je kultura visoko
uznapredovala, recimo u intelektualnom Parizu. Tu je postojala jedna potajna dodirna tačka. S
druge pak strane, tu se susrelo introvertovano švajcarsko podozrenje prema Nemcu iz Raj ha s
naročitim slučajem nemačkog podozrenja prema »svetu« — ma koliko se činilo neobičnim što se
nasuprot prostranom i moćnom nemačkom carstvu, sa njegovim og-
280
romnim gradovima, stešnjena suseđna zemljica označava kao »svet«. To je, međutim, neosporno
ispravno: Svajcarska, zemlja neutralna, sa više jezika, pod francuskim uticajem, zemlja kojom
duvaju zapadni vetrovi, stvarno je — bez obzira na svoj sićušni format — daleko više »svet«, daleko
više evropski parket, negoli politički kolos na severu, gde reč »internacionalno« odavno predstavlja
pogrdu, a uobraţeni provincijalizam je pokvario atmosferu i učinio je plesnjivom. O Adrijanovom
unutarnjem kos- mopolitizmu sam već govorio. Ali, nemački je kosmopolitizam svakako uvek
nešto drugo doli sve- tovnost, i moj prijatelj je u celosti bio duša koja oseća da je sve mondeno
pritiska, da je ono ne prihvata u sebe. Na nekoliko dana pre Krečmara bio se on već vratio u
Lajpcig, taj, bez sumnje, svetski grad, no gde je to svetsko više u gostima nego što je kod kuće, grad
koji smešno govori, gde je poţuda najpre dođirnula njegovu ponositost: što je predstavljalo dubok
potres, doţivljaj dubine, za šta nije verovao da je svet sposoban, i koji, ako ja sve to dobro vidim,
nije malo doprineo tome da pred svetom postane bojaţljiv.
Za sve one četiri i po godine, koje je proveo u Lajpcigu, Adrijan je, nikako ga ne menjajući,
zadrţao svoj dvosobni stan u Petrovoj ulici, u blizini Collegium Beatae Virginis, gde je ponovo iznad
pijanina učvrstio »magični kvadrat«. Slušao je filozofska predavanja i predavanja iz istorije
muzike, čitao je i pravio ispise u biblioteci, i donosio svoja lcompozitorska veţbanja Krečmaru na
kritiku: komade za klavir, »koncert« za gudački orkestar i kvintet za flautu, klarinet, corno di
bassetto i fagot, — navodim komade s kojima sam se upoznao i koji su se i sačuvali, iako nikada
nisu objavljeni. Ono što je Krečmar činio sastojalo se u tome da mu skrene paţnju na mesta bez
snage, da mu izvrši popravke u tempu, da mu preporuči oţivljavanje ritma, ako bi ovaj delovao
ukočeno, i snaţnije profiliranje teme. Upozorio bi ga na kakav srednji glas koji nije uspeo, na bas
koji je ostao nepomičan, umesto da se kreće. Upro bi prstom u neki prelaz, koji se odrţavao samo
spolja gledano, nije izrastao- organski, pa je dovodio u pitanje prirodan tok kompozicije. On mu je
u stvari govorio samo ono stoje učeniku sopstveni umetnički razum sâm mogao da kaţe i što mu je
već bio rekao. Učitelj je perso- nifikovana savest učenikova, koja mu potvrđuje njegove sumnje,
razjašnjava mu njegovo nezadovoljstvo, podstrekava mu poriv za poboljšanjem. Učeniku poput
Adrijana, međutim, u osnovi nije ni bio potreban bilo kakav korektor ni majstor. On mu je svesno
donosio stvari koje još nisu bile gotove, da bi mu ovaj rekao ono što je on sam već znao, i da bi se
onda podsmevao umetničkom razumu, onom učiteljevom, koji se u potpunosti slagao s njegovim,
umetničkom r a z u m u — naglasak se mora staviti na drugi đeo izraza — koji je onaj stvarni zastupnik
ideje delà, ne ideje j e d n o g delà, već ideje opusa samog, objektivne i harmonične tvorevine uopšte,
koja miruje u samoj sebi, manager njene zatvorenosti, jedinstva, ograničenosti, koji slepljuje
pukotine, zatvara rupe, ostvaruje onaj »prirodni tok«, koji prvobitno nije postojao, pa, dakle, uopšte
nije prirodan, već je umetnički proizvod: ukratko, manager koji utisak neposrednosti i utisak
organskog proizvodi tek naknadno i posredno. Na jednom delu je mnogo šta privid, pa bi se moglo
produţiti i reći kako je ono u sebi samom, kao »delo«, po svojoj prirodi prividno. Njegova je sujeta u
tome da navede na verovanje kako nije napravljeno, već je nastalo i izleglo se, kao što je ono Palada
Atena izašla iz Jupiterove glave, u punom sjaju svog cizeliranog oruţja. To je, ipak, obmana.
Nikada nijedno, delo nije tako došlo na svet. Ono je, u stvari, rad, umetnički rad u svrhu stvaranja
privida — i sada se postavlja pitanje je li ta igra pri današnjem stanju naše svesti, našeg saznanja,
našeg smisla za istinu, još dozvoljena, je li još duhovno moguća, moţe li se uzeti ozbiljno, ima li
delo kao takvo, kao samodovoljna i harmonična, u sebe zatvorena tvorevina još bilo kakav
legitiman odnos prema potpunoj nesigurnosti, problematičnosti i neskladnosti naših društvenih
prilika, nije li svaki privid, i onaj najlepši, i upravo taj najlepši, danas postao l a ž .
Ovo pitanje se, velim, postavlja, a to će reći: ja sam uočio da ga postavljam sebi na takav način
druţeći se s Adrijanom, čije je oštro oko ili — ako je dopušteno da se skuje takav izraz — oštri
osećaj u tim stvarima bio krajnje nepotkupljiv. Mojoj vlastitoj dobroćudnosti su od rođenja bili
strani pogledi kakve je on, kao nabačene aperçus, zastupao u razgovoru, i oni su mi nanosili bol —
ne zato što bi moja dobroćudnost bila.povređena, već njega radi; oni su me boleli, pritiskali,
zastrašivali, jer sam u tome video opasno oteţavanje njegove egzistencije, inhibicije koje će biti
kočnica u razvijanju njegove obdarenosti. Ćuo sam ga gde kaţe:
»Delo! Ono je varka. Ono je nešto za šta bi građanin ţeleo da to još postoji. Ono je protiv istine
i protiv ozbiljnosti. Pravo i ozbiljno je samo ono što je sasvim kratko, u najvećoj meri konzistentni
muzički trenutak.«
Kako da me to ne zabrine, kada sam ovamo znao da on i sam ima aspiracije na delo, da je
planirao da komponuje operu!
281
Ĉuo sam ga gde kaţe i ovo:
»Privid i igra danas već imaju savest umetnosti protiv sebe. Ona hoće da prestane da bude
privid i igra, ona hoće da postane saznanje.«
Međutim, ono što prestaje da se poklapa sa svojom definicijom, zar to ne prestaje da uopšte po-
stoji? I kako to umetnost hoće da ţivi kao saznanje? Sećam se onog što je on iz Halea pisao
Krečmaru o širenju carstva banalnog. Time ovaj nije bio uzdrman u verovanju u pozvanje svog
učenika. Ali, ove novije tvrdnje, uperene protiv privida i igre, to će
282
reći: protiv forme same, činilo se da upućuju 1 1 a takvo proširivanje carstva banalnog, onog što
više nije dopustivo, da je to pretilo da proguta umetnost uopšte: Duboko zabrinut, pitao sam se
kakvi će napori, intelektualni trikovi, indirektnosti i ironija biti potrebni da se umetnost spase, da
bude ponovo osvojena i da se dospe do dela koje, kao travestija nevinosti, priznaje stanje spoznaje
kao ono iz kojeg će biti dobij eno!
Mome jadnom prijatelju je jednog dana, bolje reći: jedne noći, uţasni pomagač strahotnim
ustima rekao nešto pobliţe o ovome što je ovde nagovešte- no. Protokol o tome postoji, i na mestu
koje mu pripada ja ću ga saopštiti. Meni je tek on istinski razjasnio i učinio razumljivim
instinktivni uţas koji su u meni tada budile Adrijanove izjave. Ono, međutim, što sam gore nazvao
»travestijom nevinosti«, kako često se, i na kako samo osoben način se- to. od samog početka
isticalo u njegovoj produkciji! U njoj, na najrazvijenijem stepenu muzikalnosti, na pozadini koju
odlikuju krajnje napetosti, ima »banalnosti« — naravno, ne u sentimentalnom smislu, ili u smislu
dopadljivosti pune zanosa, nego banalnosti u smislu tehničkog primitivizma, dakle naivnosti ili
prividnih naivnosti, koje je majstor smeš- kajući se propuštao neobičnom pitomcu: bez sumnje
stoga što ih on nije razumevao kao naivnosti prvog stepena, ako mogu tako da se izrazim, nego kao
nešto što je s one strane novog i obljutavelog, kao smelosti u odori početništva.
. Samo se tako mogu shvatiti i trinaest pesama na Brentanove stihove, kojima, pre nego što
zaključim ovaj odeljak, svakako moram da posvetim još jednu reč, i koje često delpju u isti mah
kao podsmevanje onom fundamentalnom i kao njegovo veličanje, na bolan način sećanjem
ispunjeno ironizi- ranje tonaliteta, temperiranog sistema, tradicionalne muzike same.
To što se Adrijan u tim lajpciški'm godinama
289
19 Doktor Faustus I
tako revnosno bavio komponovanjem pesama, dešavalo se bez sumnje zato što je on lirsko
venčava- nje muzike i reci posmatrao kao pripremu za dramsko venčanje koje je imao na umu. To
je, međutim, verovatno bilo povezano i sa obzirima koje je njegov duh gajio prema sudbini, prema
istorijskom poloţaju umetnosti same, prema poloţaju autonomneg dela. On je sumnjao u formu
kao privid i igru, pa mu je tako mala i lirska forma pesme moţda bila još ponajprihvatljivija,
najozbiljnija, najistinitija; moţda mu se činilo da ona još najpre ispunjava njegov teorijski zahtev
za zbijenom kratkoćom. Pri tom ne samo da su mnoge od tih pesama zaista dugačke, kao, odmah
na početku, ona »O, curo mila«, sa simbolom slova, kao, nadalje, »Himna«, »Veseli svirači«, »Lovac
pastiru« i druge, nego je Leverkin hteo da ih sve zajedno uvek i posmatraju i tretiraju kao jednu
celinu, dakle kao delo koje je pro- izašlo iz određene stilske koncepcije, iz jednog osnovnog glasa,
kongenijalnog dodira sa određenim, čudesno visokim i dubokim sanjalačkim pesničkim duhom, i
nikada nije bio voljan da dozvoli izvođenje pojedinačnih komada odatle, nego uvek samo zatvorenu
cikličnu izvedbu svega, od neizrecivo smušenog i zamršenog »Uvoda«, sa sablasnim završnim redo-
vima:
O zvezdo, cvete, o duše, odoro, ljubavi, bolu, ti vreme, večnosti!
pa do turobno nedvosmisleno-energičnog i snaţnog završnog dela: »Jednu poznajem j a .. . smrt

ona se zove« — rigorozno ograničenje, koje je za njegovog ţivota predstavljalo izvanredno veliku
prepreku javnom izvođenju, naročito onda kada se ima u vidu da je jedna od tih pesama, »Veseli
svirači«, bila napisana za čitav kvintet glasova, majku, kćerku, oba brata i dečaka koji je »rano
slomio nogu«, dakle za alt, sopran, bariton, tenor i dečji glas, koji taj četvrti đeo ciklusa treba da
izvede delom zajednički, đe- lom pojedinačno, a đelimice i u duetu (naime oba brata). Ta pesma je
bila prva koju je Adrijan orkestrirao, tačnije: odmah postavio za mali orkestar, sastavljen od
gudača, drvenih duvača i udaraljki; u toj neobičnoj pesmi, naime, mnogo se govori o sviralama,
tamburinu, zvončićima i tasovima, veselim violinskim trilerima, pomoću kojih fantastična, mala
trupa, koju prate jadi, noću, »kad oko nas čoveč’je ne vidi nijedno«, uvlači u začaranu oblast svojih
melodija ljubavnike u njihovoj odaji, pijane goste, usamljeno devojče. Duh i raspoloţenje komada,
ono utvarno i od vašarske pevanije u njemu, što je njegovu muziku u isti mah činilo ljupkom i
paćeničkom, sve to bese jedinstveno. Pa ipak se usteţem da taj komad ovenčam vencem najboljeg
među trinaest, od kojih mnogi predstavljaju za muziku izazov u dubljem smislu negoli ovaj što o
muzici raspravlja recima, i dublje se u njoj ostvaruju.
»Starica što kuva zmije« — to je jedna druga među tim pesmama, pa ona »Marija, gde si bila u
sobi ti?«, pa ona »Avaj! gospo majko, kakav bol!«, što se ponavlja sedam puta, koja sa neverovatnom
umetnošću uţivljavanja priziva područje nemačke narodne pesme što je najprisnije, a strepnjom
naj- ispunjenije i najjezivije. Jer, s tim, naime, stoji tako da se ovde ova znalačka, istinita i
prepametna muzika, raspeta bolom, neprestano trudi oko narodne popevke. Ova uvek ostaje
neostvarena, i tu je i nije tu, zazvuči fragmentarno, najavi se svojim glasom i ponovo iščezne u
nekom duševno njoj stranom muzičkom stilu, iz kojeg ipak neprestano nastoji da se rodi. Dirljiv je
to umetnički prizor, dirljiv ne manje i kao kulturni paradoks, kada, u obrtanju prirodnog razvojnog
procesa, u kojem iz onog elementarnog izrasta ono što je utančanije, što je duhovno, ovo poslednje
počne da igra ulogu prvobitno-izvornog, iz kojeg onda teţi da se oslobodi ono prostodušno.
290
Svih tih zvezda sveta duša diljem tiho k meni leprša.
To je glas gotovo izgubljen u prostoru, kosmički ozon jednog drugog komada, u kojem su se duhovi
u zlatnim čunovima izvezli na nebesku pučinu, a zvučni tok blistavih pesama uvire u vrtlog i, usta-
lasan, propinje se naviše.
Dobi'om je voljom, ljubazno, sve spojeno, u ţalu pruţa se utehe ruka, ako su noći svetlosti obvile,
večna srodnost u dubini vlada.
U svoj literaturi, to je sigurno, retko su se kad reč i zvuk pronašli i međusobno potvrdili kao ovde.
Muzika tu upire svoj pogled u sebe samu i posmatra svoju suštinu. To kako tonovi u ţalu jedan
drugom pruţaju ruku utehe, ta preobraţavajuće-srodna međusobna protkanost i isprepletenost
svih stvari, to je ona, muzika, a Adrijan Leverkin njen je mlađani majstor. —
Još pre nego što je napustio Lajpcig, kako bi preuzeo mesto prvog kapelnika u Gradskom pozo-
rištu u Libeku, Krečmar se bio pobrinuo da pesme na Brentanove stihove budu štampane. Šot u
Majn- cu uzeo ih je u komision, to će reći: Adrijan je, uz moju i Krečmarovu pomoć (obojica smo u
tome uzeli učešća), imao da snosi troškove štampanja i ostao je vlasnik dela, obezbedivši
komisionaru udeo u dobiti u visini od 20% od neto prihoda. Izradu klavirskog izvoda je Adrijan
nadgledao veoma paţljivo, zahtevao je grubu, nesatiniranu hartiju, kva- rat-format, široku
marginu, dovoljno veliki razmak između nota. Uz to je zahtevao da se na početku odštampa kako je
reprodukcija na koncertima i u udruţenjima dozvoljena samo uz dopuštenje autora i samo u
celini, dakle ukoliko se izvedu svih trinaest pesama. Ovo mu je bilo zamereno kao pre-
19* 291
teneioznost i đoprinelo je, zajedno sa smelosiima koje je u tim komadima sebi dopustio, da
njihov put u javnost bude oteţan. Godine 1922. oni su zazvu- čali u koncertnoj dvorani u Cirihu,
pod palicom izvrsnog dr Folkmara Andrea, čemu Adrijan nije prisustvovao, ali zato ja jesam, pri
čemu je partiju đečaka koji je »rano slomio nogu«, u »Veselim sviračima«, pevao mali Jakob Negli,
dete koje je, na ţalost, stvarno bilo bogalj i kretalo se uz pomoć male štake, a pevalo glasom čistim
poput zvona, koji je na neopisiv način dopirao do srca.
Ljupko originalno izdanje pesama Klemensa Brentana, na koje se u svom radu Adrijan
oslanjao, bilo je, uostalom, sasvim uzgred rečeno, moj dar njemu: tu sveščiću sam mu bio doneo iz
Naumburga u Lajpcig. Samo se po sebi razume da je izbor trinaest pesama u potpunosti bio
njegova stvar; na to ja nisam izvršio ni najmanji uticaj. Ali mogu reći da je on, gotovo deo po deo,
odgovarao mojim ţeljama, mojim očekivanjima. — Poklon kakav meni ne pristaje, pomisliće
čitalac; jer — doista — kakvog sam posla ja imao, kakvog su zapravo posla imali moja moralnost i
moje obrazovanje sa jezićkim sanjarijama tog romantičara, koje se svuda iz područja onog što
zvuči detinje-narodski lebdeći izdiţu, da ne kaţem: izopačuju u područje sablasnog. U odgovor
mogu da kaţem samo to da je muzika bila ta koja me je navela na darovanje, muzika koja u tim
stihovima sniva snom tako lakim da je i naj- neţniji dodir pozvane ruke bio dovoljan da je probudi.
XXII
Kada je Leverkin u septembru 1910, u vreme, dakle, kada sam ja već bio počeo da predajem u
kajzersašernskoj gimnaziji, napustio Lajpcig, uputio se i on najpre u zavičaj, u Buhel, kako bi
sudelovao na svadbi svoje sestre, koja se tamo upravo odrţavala, i na koju sam bio pozvan i ja
zajedno sa svojim roditeljima. Ursula, kojoj je tada bilo dvadeset, udala se za optičara Johanesa
Šnajdevajna iz Langenzalce, izvrsnog čoveka s kojim se upoznala prilikom posete jednoj prijateljici
u draţesnom gradiću na Zalci, blizu Erfurta. Snajdevajn, deset ili dvanaest godina stariji od svoje
verenice, bio je po rođenju Švajcarac, seljačkog roda iz okoline Berna. Svoj zanat, brušenje
naočara, izučio:je u zavičaju, no nekim sticajem okolnosti dospeo je u Rajh i stekao u onom mestu
radnju s naočarima i optičkim aparatima svih vrsta, koju je srećno vodio. Bio je veoma dobrog
izgleda i sačuvao je svoj za uho prijatni, promišljeno-dostojanstven švajcarski : način govora,
protkan staronemačkim izrazima, koji su se zadrţali i zvučali neobično svečano, govor koji je Ursel
Leverkin već tada počela da preuzima od njega. Iako ne neka lepota, predstavljala je i ona prijatnu
pojavu, sličnija ocu po crtama lica a majci po načinu ponašanja, smeđih očiju, vitka: i od prirode
ljubazna. Tako su njih dvoje činili par na kojem je oko počivalo s odobravanjem. U godinama-
između 1911. i 1923. dobili su četvoro dece: Rozu, Jezekilja, Rajmunda i Nepomuka, sve listom
krasna stvorenja; najmlađi, pak, Nepomuk bio je anđeo. No o tome kasnije, tek sasvim pri kraju
moje pripovesti. — Društvo koje je prisustvovalo svadbi nije bilo brojno: sveštenik, učitelj,
predsednik opštine Ober- vajler, sa svojim ţenama; iz Kajzersašerna pored nas Cajtblomovih samo
stric Nikolaus; rođaci gospođe Elizabete iz Apolde; prijatelji Leverkinovih iz Vajsenfelsa — bračni
par sa kćerkom; uz to brat Georg, agronom, i upraviteljica gospođa Luder — to je već bilo sve.
Vendel Krečmar poslao je iz Li- beka telegram sa ţeljama za sreću, koji je- stigao za vreme ručka u
kući u Buhelu. Nije bilo nikakve večernje svetkovine. Našli smo se rano pre podne;
posle venčanja u seoskoj crkvi svi smo se okupili za izvrsnim doručkom u trpezariji nevestine kuće,
ukrašenoj lepim bakarnim posuđem, a već malo zatim ođvezli su se mladenci sa starim Tomasom
na stanicu u Vajsenfelsu, da bi odande otputovali u Lajpcig, dok su svatovi ostali zajedno još
nekoliko časova uz dobre likere od voća gospođe Luder.
Tog poslepodneva obišli smo Adrijan i ja Kravlje korito i Sionsku goru. Trebalo je da razgovara-
mo o priređivanju teksta za »Love’s Labour’s Lost«, koje sam ja uzeo na sebe i oko čega je među
nama bilo već dosta razgovora i bila vođena velika korespondencija. Iz Sirakuze i Atine mogao sam
mu poslati seenario i delove neinačke versifikacije, pri četnu sam se oslanjao na Tika i Hercberga,
a ako sli saţimanja to činila neophodnim, tu i tamo sam dodavao i ponešto svoje, stilski
prilagođeno kóliko je to bilo moguće. Naime, ja sam bezuslovno hteo da mu barem podnesem na
uvid i nemačku verziju libreta, mada je on još uvek Ostajao pri nameri da Operu komponujé na
engleskom.
292
Bio je vidljivo radostan što je iz svatovskog društva pobegao u slobodu. Zastrtost njegovih Oči-
ju-pokazivala je da ga muči glavobolja, bilo je, uostalom, neobično posmatrati znake istog tog
stanja i kod njegovog oca, u crkvi i za stolom. Sto se ovaj bol, izazvan nervozom, javio upravo u
svečanoj prilici, pod uticajem ganutosti i uzbuđenja, to je pojmljivo. To je bio slučaj kod staroga. U
slučaju sina, naprotiv, biće da je psihički uzrok bio u tome sto. je .on. samo prinudno i uz opiranje
učestvovao u toj svečanosti ţrtvovanja devojaštva, gde je, povrh svegá, posredi bila njegova sestra.
Svoju nelagodnost on je, doduše, zaodenuo u reči priznanja jednostavnosti i ukusnoj
nenametljivosti s kojom je u našem slučaju bila obavljena ta stvar, kao i tome da su izostali
»plesovi i Običaji«, kako se beše izrazio. Pohvalio je to da se sve odigralo po belom danu, da je
svadbena propoved starog paroha bila
293
kratka i jednostavna i da za stolom nije bilo .dvosmislenih govora niti, za svaku sigurnost,
uopšte bilo kakvih govora. Da su još bili izbegnuti i veo, beli mrtvački pokrov devičanstva, atlasne
cipele za mrtvace, bilo bi još bolje. Naročito povoljno izrazio se o utisku koji je na njega načinio
Ursulin verenik, a odsad i njen muţ.
»Dobre oči«, rekao je, »dobra rasa, valjan, intaktan, čist čovek. On ju je smeo zaprositi, smeo ju
je- pogledati, poţeleti je, poţeleti je sebi za hrišćansku ţenu, kao što velimo mi teolozi, opravdano
se gor- deći da smo kradom od đavola prokrijumčariii' plot- sko mešanje, stvarajući od toga
sakrament, sakrament hrišćanskog braka. U stvari, za ono što je sakrosanktno to uzapćenje onog
što je po prirodi grešno, pukim stavljanjem ispred njega reći ’hriš- ćanski’, veoma je komično, time
se u osnovi zapravo ništa ne menja. Ali, mora se priznati, pripitomljavanje prirodnog zla, polnog
nagona, hrišćaaskim! brakom bilo je pametno rešenje iz nuţde.«
»Ne slušam rado«, odvratio sam, »kako prirodu zaveštavaš zlu. Humanizam, stari i novi, to
naziva* klevetanjem izvorâ ţivota.«
»Dragi moj, tu nema mnogo toga za klevetanje.«
»Na taj način«, rekao sam ne zbunjujući se, »zapada se u ulogu poricatelja delà, postaje se
zastupnik ništavila. Ko u đavola veruje, taj mu već pripada.«
On se kratko nasmejao.
»Ti ne razumeš šalu. Govorio sam, zaboga, kao- teolog, pa, dakle, nuţno onako Icako govore
teolozi.«
»Pusti ti to!« rekao sam isto se tako smejući. »Tvoj je običaj da si ozbiljniji kad se šališ nego* kad
si ozbiljan.«
Ovaj razgovor smo vodili na opštinskoj klupi* pod javorima, na vrhu Sionske gore, na jesenjem
popodnevnom suncu. Ĉinjenica je bila da sam tada i sâm bio isprosio devojku, sve ako su svadba,
pa i
sama javna veriđba imale još da pričekaju dok ne dobijem stalno nameštenje, i da sam ţeleo da
mu pričam o koraku koji smo Helena i ja smerali d.a učinimo. Njegova razmatranja mi i to nisu baš
olakšavala.
»I biće dvoje jedno tijelo«, ponovo je on počinjao. »Nije li to kuriozan blagoslov? Pastor Sreder je,
hvala Bogu, odustao od tog citata. Mučno ga je slušati kad je čovek suočen upravo s mladeneima.
Ali je i te kako dobro smišljen i znači tačno ono što ja nazivam pripitomljavanjem. Očigledno je da
time iz braka treba da bude odstranjen elemenat greha, čulnosti, zle pohote uopšte, jer pohote
svakako i ima samo kad su dva tela, a ne jedno, a da oni valja da budu »jedno tijelo« jeste, shodno
tome, pomirljiva besmislica. S druge strane, čovek se ne moţe dovoljno načuditi tome da telo oseća
ţelju za dragim telom — to ti je fenomen — pa da, sasvim izuzetan fenomen ljubavi. Naravno da se
čulnost i ljubav ni na koji način ne mogu razdvojiti. Od prekora da je čulna, ljubav je najlakše
osloboditi tako što se, obratno, dokazuje postojanje elemenata ljubavi u čulnosti. Ţelja za tuđim
telom znači prevladavanje otpora koji inače postoje i koji počivaju na stranosti što vlada između
Ja i Ti, između sopstvenog i tuđeg. Plot — da se zadrţi hrišćanski termin — u normalnom slučaju
nije odvratna samo samoj sebi. Sa tuđom ploti ona neće da ima bilo kakve veze. Postane li tuđe telo
odjednom objektom poţude i pohote, odnos između Ja i Ti je promenjen na način za koji je ’čulnost’
samo prazna reč. Bez pojma ljubavi se ne izlazi na kraj, ni onda kada u svemu tome duša navodno
ne igra nikakvu ulogu. Svaka čulna aktivnost znači u stvari neţnost, pruţanje uţivanja nekome
dok ga on pruţa nama, znači sreću koja se rađa usrećavanjem drugog, dokazivanje da postoji
ljubav. ’Jedno tijelo’ oni koji se vole nikada nisu bili, a propis hoće da uz nasladu iz braka izagna i
ljubav.«
297
Bio sàm neobično potresen i zbunjen njegovim recima i čuvao sam se da ga ne pogledam sa
strane, iako sam bio u iskušenju da to učinim. Šta bi čovek svaki put osetio kad je on govorio o
stvarima sla- dostrašća i poţude, nagovestio sam negde ranije. Međutim, on nikada nije bio toliko
izašao iz sebe, i -meni je izgledalo kao da u tome kako govori ima nečeg eksplicitnog na način
njemu stran, neke lake netaktičnosti prema samom sebi, pa, dakle, i prema slnšaocu, koja me je
činila nemirnim, zajedno sa tim što sam video da je sve to rekao sa očima koje je mutila migrena.
Pri tom mi je, valja reći,: smisao njegove izjave bez daljnjeg bio simpatičan; 'V ■ : ■■
¿Dobro si riknuo, lave!« rekao sam što sam vedrije i bodrije mogao. »To ja zovem: stajati na
strani delà! Ne, s đavolom ti nemaš nikakvog posla. Tebi je, zar ne, jasno da si daleko više govorio
upravo kao humanist negoli kao teolog?«
• - »Recimo: kao psiholog«, odvratio je on. »Neutralni srednji staleţ. Ali, to su, verujem, ljudi
koji najviše vole istinu.«
»A kako bi bilo«, predloţio sam, »kad bismo jednom sasvim jednostavno govorili o ličnim i.
građanskim stvarima? Hteo sam da ti saopštim da sam upravo pred..;.«
• • Rekao sam mu pred čim sam, pričao sam mu o Heleni, kako smo se upoznali, kako smo se
našli. Ako njegove čestitke na taj način mogu da učinim srdačnijim, rekao sam, onda neka bude
uveren da ga, : evo, unapred oslobađam učešća u »plesovima i «bičajima« na mojoj svadbi.
• - Veoma se razvedrio.
»Prekrasno!« uzviknuo je. »Dobro momče, ti hoćeš da stupiš u brak. Kakva čestita misao! Takve
stvari dođu uvek kao iznenađenje, iako u tome nema baš'ničeg iznenađujućeg. Neka te prati moj
blagoslov! But, if thou marry hang me by the neck, if horns that year miscarry!«
»Come, come, you talk greasily«, citirao sam ja iz iste scene. »Kada bi poznavao devojku i duh
naše veze, onda bi znao da nema ničeg zbog čega bi trebalo da se plašim za svoj mir, već da je, na-
protiv, sve usmereno ka tome da mir i spokoj budu zasnovani, ka staloţenoj i neporemećenoj
sreći.«
»Ne sumnjam u to« rekao je on, »a ne sumnjam ni u uspeh.«
U jednom trenutku činilo se da je bio u iskušenju da mi stegne ruku, ali je odustao od toga.
Razgovor je jedno vreme zamro, a kada smo se zaputili nazad, kući, ponovo se okrenuo glavnom
predmetu, planiranoj operi, naime onoj sceni u četvrtom činu sa čijim smo se tekstom šalili i koja
je spadala među one koje sam ja bezuslovno hteo da izostavim. Ĉarke recima u njoj bile su zaista
neprilično raskalašne, a u dramaturškom pogledu izlišne. Saţimanja su u svakom slučaju bila
neizbeţna. Komedija ne srne da traje četiri sata, to je bio i ostao glavni prigovor protiv »Majstora
pevača«. Ali, činilo se da je Adrijan za kontrapunkt uvertire bio pređviđeo upravo one »old sayings«
Rozallne' i- Bo- jeta, ono »Thou ean’st not hit it, hit it, hit it« itd., i uopšte se cenjkao za svaku
epizodu, mada se morao nasmejati kada'sam rekao da me podseća na Kreč- marovog Bajsela i
njegovu naivnu revnost s kojom je pola sveta hteo da stavi pod krilo muzike. Uostalom, poricao je
da u tom poređenju ima za njega bilo šta čega bi se postiđeo. Od onog humorističkog
veleuvaţavanja, rekao je, koje je već prilikom prvog čuvenja bio osetio za čudačkog zakonodavca ,
muzike, koji je započeo sve od početka, u njemu se: nešto zauvek zadrţalo. Apsurdno je to reći, ali
on na njega nikad nije sasvim prestao da misli i u poslednje vreme misli na njega sve češće.
.:--
• »Seti se samo«, rekao je, »kako sam ja onda njegćvu tiransku detinjariju sa tonovima
gospodarima i tonovima slugama odmah uzeo u zaštitu pred tvojom zamerkom zbog budalastog
racionalizma. Ono
283
što mi se u tome instinktivno dopalo bilo je i samo nešto instinktivno, nešto što se naivno
podudaralo sa duhom muzike: volja, koja se na komičan način nagoveštavala u tome, da se,
naime, bilo šta kon- stituiše kao strogi stav. Na drugoj, manje detinjastoj ravni, ljudi poput njega
bili bi nama danas isto tako potrebni, kao što je on onda bio potreban svojim ovčicama, — trebao
bi nam gospodar sistema, neko ko bi nas naučio o onom objektivnom i o organizaciji, dovoljno
genijalan da poveţe ono što je revolucionarno sa onim što se obnavlja, štaviše, sa onim arhajskim.
Trebalo b i .. . «
Morao se nasmejati.
»Govorim već sasvim kao Šildknap. Trebalo bi! Šta sve ne bi trebalo!«
»To što govoriš o arhaično-revolucionarnom učitelju«, ubacio sam ja, »ima u sebi nešto veoma
ne- mačko.«
»Pretpostavljam«, odvratio je, »da tu reč nisi upotrebio kao pohvalu, nego upravo na način is-
ključivo kritičkog karakterisanja stvari, kao što i priliči. Ona bi, međutim, pored toga mogla izra-
ţavati i nešto što je u ovom vremenu potrebno, nešto što obećava da će pomoći u vremenu
razorenih konvencija i gašenja svih objektivnih obaveza, ukratko — u vremenu slobode, koje
počinje da po- leţe po talentu kao međiljka i da pokazuje crte sterilnosti.«
Ta me je reč prestrašila. Teško je reći zašto, ali u njegovim ustima, uopšte u vezi sa njim, ona
je imala nešto u mojim očima zabrinjavajuće, nešto u čemu su se na neobičan način mešali zebnja
i strahopoštovanje. To je poticalo otud što je u njegovoj blizini o sterilnosti, o pretećoj ukočenosti i
onemogućenosti produktivnosti, bilo moguće misliti samo kao o nečem gotovo pozitivnom i
ponosnom, samo zajedno sa visokom i čistom duhovnošću.
»Bilo bi tragično«, rekao sam, »ako bi jalovost ikad bila rezultat slobode. Ono zarad čega se sio-
boda osvaja uvek je, ipak, nada da će se produktivne snage osloboditi!«
»Istina«, odvratio je on. »Ona jedno vreme i pruţa ono što se od nje očekuje. Ali, sloboda je u
stvari druga reč za subjektivnost, a jednog dana ova više ne moţe da izdrţi samu sebe, ma kada
ona zapada u očajanje zbog mogućnosti da bude stvaralačka iz same sebe i traţi zaštitu i sigurnost
u objektivnom. Sloboda je uvek sklona dijalektičkom preokretu. Ona sebe vrlo brzo prepozna u
vezanosti, ispunjava se u podređivanju zakonu, pravilu, prinudi, sistemu — ispunjava se u tome,
čime se ţeli reći: zbog toga ne prestaje da bude slobodna.«
»Po njenom mišljenju«, nasmejao sam se. »Koliko ona sama zna! Ali, u stvarnosti ona tada ipak
nije više sloboda, isto kao što više nije sloboda ni diktatura koja se rodila iz revolucije.«
»Jesi li siguran u to?« upitao je. »Uostalom, to je politička pesma. U umetnosti se, izvesno, sub-
jektivno i objektivno prepliću do nerazaznatljivosti, jedno proizlazi iz drugoga i uzima na sebe
karakter drugoga, subjektivno se taloţi kao objektivno, a genije budi ponovo u njemu spontanost,
’dinamizu- je’ ga, kako mi kaţemo; progovara odjednom jezikom subjektivnog. Muzičke konvencije,
koje su danas razorene, nisu u svim vremenima bile baš tako objektivne, tako spolja nametnute. U
njima su se učvršćivala ţiva iskustva i u tom smislu su one dugo obavljale zadatak od vitalne
vaţnosti: zadatak organizacije. Sve je u organizaciji. Bez nje nema uopšte ničega, a ponajmanje
umetnosti. A onda je taj zadatak uzela na sebe estetska subjektivnost; ona se obavezivala da
organizuje delo iz sebe same, u slobodi.«
»Misliš na Betovena.«
»Na njega i na tehnički princip pomoću kojeg se odlučno-gorda subjektivnost domogla muzičke
organizacije, dakle na njegovo sprovođenje. To sprovo- đenje je bilo mali deo sonate, skromno
pribeţište za subjektivno osvetljavanje i dinamiku. Sa Betove- nom ono postaje univerzalno,
300
postaje središte svekolike forme, koju — i tamo gde ona, kao konvencija, ostaje unapred data —
ono subjektivno apsor- buje i slobodno iznova proizvodi. Varijacija, dakle nešto arhaično,
reziduum, postaje sredstvo za so- natno stvaranje nove forme. Varijaciono sprovođenje principa
proširuje se na ćelu sonatu. To se kod Bram- sa, kao tematski rad, zbiva još korenitije i obuhvat-
nije. Uzmi njega kao primer kako se subjektivnost preobraţava u objektivnost! Kod njega se
muzika odriče svih konvencionalnih floskula, formula, onog što je zaostalo od pre, i ostvaruje
jedinstvo dela tako reći u svakom trenutku iznova, iz slobode. Ali, upravo na taj način postaje
sloboda princip svestrane ekonomije, koji u muzici ne ostavlja ništa slučajno, pa iz materijala što
su ostali identični razvija još krajnju raznovrsnost. Onde gde nema više ničeg netematskog, što se
ne bi moglo pokazati kao izvod iz nečeg što je uvek isto, tu jedva da je još moguće govoriti o
slobodnom stavu . . .«
»Ali ni o strogom, u starom smislu.«
»Stari ili novi, reći ću ti šta pođrazumevam pod strogim stavom. Pod tim mislim na potpunu
integraciju svih muzičkih dimenzija, njihovu indiferentnost jedne prema drugoj, usled potpune
organizacije.«
»Vidiš li neki put ka tome?«
»Znaš li«, uzvratio je pitanjem, »gde sam se najviše pribliţio strogom stavu?«
Ĉekao sam. On je govorio do te mere tiho da je bilo teško razumljivo, i kroz zube, kakav je već,
bio njegov običaj kad je imao glavobolju.
»Jednom u Brentano-ciklusu«, rekao je, »u pesmi ’O curo mila’. To je u potpunosti izvedeno iz
jednog osnovnog oblika, jednog višestruko variranog niza intervala, pet tonova h - e - a - e - es, to
određuje horizontalu i vertikalu i ovladava njima koliko je to u osnovnom motivu sa tako
ograničenim
brojem nota uopšte moguće. To je kao jedna, reč, ključna reč, čiji znaei se mogu
naći svuda u
pesmi i koji bi da je sasvim odrede. Međutim,
to je suviše kratka reč i u sebi nedovoljno; pokretna. Tonski prostor što ga nudi suviše je ograničen.
Polazeći odatle, moralo bi se krenuti dalje, i od dvanaest nivoa temperirane azbuke polutonova
morale bi se obrazovati većereči, reći od dvanaest slova, određene
kombinacije i
međuodnosi tih dvanaest polutonova, dakle obrazovati redovi iz kojih bi striktno morali da budu
izvedeni komad, pojedinačni stav ili ćelo delo od više stavova. Svaki ton celokupne kompozicije
morao bi, melodijski i harmonijski, pokazivati svoj odnos prema ovom unapred određenom
osnovnom redu. Nijedan ne bi smeo da se ponovi pre nego što se pojave svi drugi. Nijedan ne bi
smeo da nastupi, ako u celokupnoj konstrukciji ne ispunjava svoju motivsku funkciju. Više ne bi
bilo slobodnih nota. To bih ja nazvao strogim stavom.«
»Frapantna misao«, rekao sam ja. »To bi se već moglo nazvati sveproţimajućom racionalnom
organizacijom. Time bi se dobile izvanredna zatvorenost i usklađenost, neka vrsta astronomske
zakono- mernosti i pravilnosti. Ali, ako to sebi predstavim, stalno sviranje takvog niza intervala,
ma koliko promena bilo u njegovom sastavljanju i ritmizova- nju, svakako bi proizvelo grdno
osiromašenje i stagnaciju muzike.«
»Verovatno«, odvratio mi je on uz smešak koji je pokazivao da je na tu nedoumicu bio pripra-

van. Bio je to smešak koji je činio da se snaţno ispolji sličnost s njegovom majkom, otkrivajući je
na meni prisno znan, tegoban način, kako je to s njim već bivalo upravo pod pritiskom migrene.
301
»Ne ide to baš ni tako jednostavno. Sve tehničke varijacije, i one koje su izvikane kao veštačke,
morale bi se preuzeti u sistem, dakle i ono sredstvo koje je jednom pomoglo sprovođenju principa
da zavlada sonatom. Pitam se zbog čega sam ja tako dugo pod Krečmarovim nadzorom uveţbavao
stare kontrapunktske ujdurme i ispisivao toliku notnu hartiju obrnutim fugama, račijim koracima
i obrnutim račijim koracima. Dakle, sve bi to sad valjalo- korisno primeniti u oštroumnom
mođifikovanju one reci od dvanaest tonova. Ona bi, izuzev kao osnovni niz, mogla naći primenu i u
tome da svaki od njenih intervala bude zamenjen onim iz suprotnog pravca. Figura bi, nadalje,
mogla da počinje poslednjim tonom a da se završava prvim, a onda bi se i ova forma mogla obrnuti
u sebi. Tu imaš četiri modusa, koji se sa svoje strane mogu transponovati na svih dvanaest
različitih ishodišnih tonova hromatske lestvice, tako da tu, dakle, stoji na raspolaganju niz u
četrdeset osam različitih oblika za jednu kompoziciju, pored onih varijacionih šala koje bi se inače
još mogle ponuditi. Jedna kompozicija moţe kao početni materijal da koristi i dva ili više nizova,
poput dvostruke ili trostruke fuge. Odlučujuće je da svaki ton u nizu, bez ikakvog izuzetka, ima u
njemu ili nekom njegovom izvodu mesto određene vrednosti. To bi jemčilo ono što ja nazivam
indiferentno- šću harmonike i melodike.«
»Magični kvadrat«, rekao sam. »Ali, gajiš li nadu da će se sve to i čuti?«
»Ćuti?« odvratio je. »Sećaš li se izvesnog opšte- korisnog predavanja, koje nam je jednom bilo
odrţano, i iz kojeg je proizlazilo da u muzici uopšte ne mora sve da se čuje? Ako pod tim ’čuti’
podra- zumevaš genuinu realizaciju pojedinih sredstava pomoću kojih se ostvaruje najviši i
najstroţi poredak, kosmički poredak i zakonitost po meri zvezdanog sistema, onda moram reći: ne,
tako se to neće čuti. Ali, čuče se, ili bi se mogao čuti, taj poredak, a opaţanje njega pruţilo bi
neznano estetsko zadovoljenje.«
»Vrlo neobično«, rekao sam, »to kako ti opisuješ tu stvar, ona izlazi na neku vrstu
komponovanja
302
pre komponovanja. Cela dispozicija i organizacija materijala morala bi u stvari da bude gotova
kada pravi rad treba da počne, pa se samo postavlja pitanje koji je to pravi rad. Jer, ta priprema
materijala događa se, zapravo, pomoću varijacije, a produktivnost varijacije, koja bi se mogla
nazvati komponovanjem u pravom smislu, bila bi vraćena u materijal —• zajedno sa slobodom
kompozitora. Kad bi se dao na posao, on više ne bi bio slobodan.«
»Bio bi sputan prinudom poretka koji je sam stvorio, dakle slobodan.«
»No, dobro, dijalektika slobode je nedokučljiva. Ali, kao oblikovalac harmonije teško da bi se on
mogao nazvati slobodnim. Zar ne bi obrazovanje akorda bilo prepušteno nasumičnosti, slepoj
sudbini?«
»Reci radije: konstelaciji. Polifono dostojanstvo svakog tona koji obrazuje akord bio bi zajemčen
konstelacijom. Istorijski rezultati, emancipacija disonance od njenog razrešavanja, postajanje
disonance apsolutnom, kako se to već nalazi na ponekom mestu kod kasnog Vagnera,
opravdavali bi svako sa- zvučje koje se moţe legitimisati pred sistemom.«
»A ako iz konstelacije proizađe nešto banalno, konsonantnost, harmonija trozvuka, nešto

otrcano, smanjeni septimakord?«
»To bi predstavljalo obnovu onog što je istrošeno pomoću konstelacije.«
»Ja vidim tu jedan restauratorski elemenat u tvojoj utopiji. Ona je veoma radikalna, ali
zabranu koja je zapravo bila izrečena već i konsonantnosti, ona olabavljuje. Vraćanje na starinske
forme varijacije predstavlja slično obeleţje.«
»Zanimljivije ţivotne pojave«, odvratio je on, »imaju verovatno uvek dvostruko lice prošlosti i
budućnosti, verovatno su i progresivne i regresivne ujedno. One pokazuju dvosmislenost ţivota
samog.«
»Da nije to uopštavanje?«
»Uopštavanje čega?«
»Domaćih nacionalnih iskustava?«
305
20 D«i: tor Faustus I

»O, bez indiskrecija, molim. I bez čestitki samom sebi! Sve što hoću da kaţem jeste da tvoji pri-
govori — ako su mišljeni kao prigovori — ne bi vaţili, suočeni s ispunjenjem prastarog zahteva da
se ono što na bilo koji način zvuči obuhvati poretkom, a magična suština muzike rastvori u
ljudskom umu.«
»Ti hoćeš da me uhvatiš za moju čast humaniste«, rekao sam. »Ljudski um! A pri tom, izvini,
svaka treća tvoja reč je ’konstelacija’. Ta reč, međutim, već spada nekako više u astrologiju. Racio-
nalnost koju prizivaš ima u sebi mnogo od praznoverice, od verovanja u nedokučivo i neodređeno
demonsko, čije se biće ispoljava u igrama na sreću, u gatanju u karte, bacanju kockica i
tumačenju znakova. Obrnuto od onog što ti govoriš, tvoj sistem mi se pre čini podesnim da ljudski
um rastvori' u magiji.«
Prineo je sklopljenu ruku do slepoočnice.
»Um i magija«, rekao je, »svakako se susreću i postaju jedno u onom što se naziva mudrošću,
posvećenjem, u verovanju u zvezde, brojeve . . .«
Nisam više odgovarao, jer sam video da ima bolove. Ĉinilo mi se, takođe, da je sve što je rekao
nosilo ţig bola, da je stajalo u njegovom znaku, ma koliko da je bilo puno duha i vredno
razmišljanja. On sam nije, kako se činilo, dalje mislio o našem razgovoru; na tu pomisao navodilo
je njegovo ravnodušno uzdisanje i pevušenje dok smo dalje švrljali. Ali sam to, naravno, činio ja,
zbunjen i klimajući u sebi glavom, no uz tiho i smireno razmišljanje, uostalom, kako ova okolnost
da su povezane sa bolom te misli moţda i karakteriše, ali ih ni u kom slučaju ne obezvređuje.
Na preostalom delu puta do kuće malo smo govorili. Sećam se da smo se nekoliko časaka
zaustavili kod Kravljeg korita; skrenuli smo nekoliko koraka s poljskog puta i — s odsjajem sunca,
koje se već klonilo zalasku, na licu — gledali u vodu. Bila je bistra; videlo se da je dno ravno samo
u blizini obale. Već na maloj udaljenosti ono je brzo tonulo u tminu. Znalo se da je ribnjak na
sredini' vrlo dubok.
»Hladno«, rekao je Adrijan, pokazujući glavom na jezero; »suviše je hladno za kupanje sada.« —
»Hladno«, ponovio je trenutak kasnije, ovog puta primetno uzđrhtavši, i okrenuo se da pođe.
Mojih sluţbenih obaveza radi, morao sam još iste večeri da se vratim u Kajzersašern. Svoj put
u Minhen, koji je sad izabrao za svoje stanište, on sam je, međutim, odloţio za nekoliko dana.
Vidim ga kako — poslednji put, to on nije znao — u znak oproštaja stiska ruku svom ocu, vidim
kako ga ljubi njegova majka i kako, moţda na isti način kao onda u dnevnoj sobi prilikom
razgovora sa Krečmarom, prislanja njegovu glavu na svoje rame. On joj se više neće vratiti, niti će
hteti da joj se vrati. Ona je došla k njemu.
XXIII
»Ka neće da dograbi stvar, taj je ne moţe pomaći napred«, pisao je, parodirajući Kumpfa, ne-
koliko nedelj a kasnije iz bavarskog glavnog grada, kao izveštaj o tome da je počeo da komponuje
»Lo- ve’s Labour’s Lost« i da bi me poţurio da mu dostavim preostali deo obrađenog teksta.
Potreban mu je pregled, pisao je, pa ţeli tu i tamo unapred da posegne za kasnijim delovima dela,
kako bi izradio poneki muzički spoj i poneku vezu.
Stanovao je u Rambergerovoj ulici, blizu Akademije, kao podstanar senatorske udovice iz

Bremena, imenom Rode, koja je sa obema svojim kćerkama tamo, u jednoj još novoj kući, imala
stan u prizemlju. Soba što su mu je ustupili, okrenuta prema mirnoj ulici, odmah desno kraj
ulaznih vrata, odgovarala mu je sa svoje čistoće i trezveno-porodič-
306
nog načina na koji je bila uređena, i uskoro je on u njoj svojom ličnom imovinom, pomoću
svojih knjiga i nota, udesio sebi svaku zgodu. Svakako donekle besmislen dekorativni predmet bio
je veliki, u orahovinu uokviren bakrorez na levom pobočnom zidu, koji je, kao relikt iščezlog
entuzijazma, predstavljao Đakoma Majerbera za klavirom, kako s nadahnuto podignutim
pogledom hvata dirke, okruţen likovima iz svojih opera. No, mišljenje mladog stanara o apoteozi
bilo je da ona i nije tako nedopadljiva, a osim toga on joj je bio okrenut leđima kada bi u pletenoj
stolici sedeo za svojim radnim stolom, jednostavnim zeleno zastrtim stolom na izvlačenje. Tako ju
je ostavio na njenom mestu.
Mali harmonij um, koji ga je mogao sećati starih dana, stajao je u sobi i bio mu na usluzi. No
kako je senatorovica većinom boravila u straţnjoj sobi, koja je leţala naspram malog kućnog vrta,
a pre podne su i kćerke isto tako ostajale nevidljive, stajao mu je na slobodnom raspolaganju i
klavir u salonu, jedan Behštajn ponešto načet sviranjem, ali mekog zvuka. Ovaj, pak, salon,
opremljen proš- ivenim foteljama, pobrončanim svećnjacima, pozlaćenim rešetkastim stoličicama,
jednom sofom sa stolom, prekrivenom brokatnim prekrivačem, i jednom raskošno uokvirenom,
vremenom jako potamnelom uljanom slikom iz 1850, koja je predstavljala Zlatni rog s pogledom na
Galatu — ukratko, stvarima u kojima su se mogli prepoznati ostaci nekada dobrostojećeg
građanskog domaćinstva — bio je uveče neretko pozornica druţenja u malom krugu, u koji je i
Ađrijan dopustio da bude uvučen, u početku se opirući, zatim popuštajući navici, da bi konačno,
sticajem okolnosti, igrao u takvim prilikama pomalo ulogu sina kuće. Svet koji se tu sastajao bio je
umet- nički ili poluumetnički, boemija koja se, da se tako kaţe, moţe pustiti u kuću, uglađena a
pri tom slobodna, opuštena, dovoljno zabavna da bi ispunila očekivanja koja su navela gospođu
senatorovicu Ro- 3CS
de da svoje prebivalište iz Bremena premesti u ju- ţnonemački glavni grad.
Kako su stvari sa njom stajale moglo se lako prozreti. Tamnooka, smeđe, neţno ukovrđţane
kose, koja je bila tek malo posedela, drţanja svojstvenog jednoj dami, s tenom boje slonove kosti i
prijatnih, još prilično očuvanih crta lica, vodila je ona sve vreme reprezentativan ţivot kao slavljeni
član patricijskog društva, stojeći na čelu domaćinstva s mnogo slugu i s puno obaveza. Nakon
smrti njenog muţa (čiji je ozbiljni portret, u sluţbenom ornatu, isto tako krasio salon), kada su joj
se prilike znatno pogoršale i kada, razume se, više nije bilo moguće u potpunosti sačuvati poloţaj
u onom miljeu na koji je bila navikla, u njoj su se probudile ţelje neiscrp- ljenog i verovatno nikad
zaista zadovoljenog prohte- va za ţivotom, koje je ona teţila da ostvari u nekoj zanimljivijoj
završnici svog ţivovanja, u sferi ljudski toplijoj. Svoje prijeme, tako je volela da misli, pravila je u
interesu svojih kćeri, no, kao što se prilično jasno moglo videti, to je ipak činila preteţno zato da bi
sama uţivala i stvarala prilike da joj se udvaraju. Najbolje bi je zabavljali malim ras- kalašnostima,
koje ne idu suviše daleko, aluzijama na ugodno-bezazlene običaje tog grada umetnosti,
anegdotama o konobaricama, modelima, slikarima, koje bi joj izmamljivale neţno-čulan smeh u
visokim tonovima, kojim se smejala zatvorenih usta.
Bilo je očigledno da njene kćerke, Ines i Kla- risa, nisu volele taj smeh; kad bi se on javio one su
izmenjivale hladne poglede neodobravanja u kojima se mogla prepoznati sva razdraţenost odrasle
dece, izazvana ljudskom neiţivljenošću u biću majke. Pri tom je barem u slučaju one mlađe,
Klarise, iskore- njenost iz onog što je građansko bila svesna, hotimična i naglašena. Visoko izrasla
plavuša s velikim, kozmetički nabeljenim licem, zaokrugljenom donjom usnom i slabo razvijenim
podbratkom, pripremala se ona za dramsku karijeru i pohađala je nastavu kod oca onih junaka iz
Dvorskog i Nacionalnog po- zorišta. Od svoje zlatnoţute kose pravila je smele frizure, koje je nosila
pod šeširima veličine točka, i volela je ekscentrične ogrtače od perja. Uostalom, njena impozantna
figura podnosila je te stvari sasvim dobro i apsorbovala je njihovu upadljivost. Njena sklonost
prema skurilno-mrtvačkim stvarima uveseljavala je svet gospode koja su joj se udvarala. Imala je
mačka ţutog kao sumpor, po imenu Isak, kome je u znak ţalosti za preminulim papom vezala za
rep crnu atlasnu vrpcu. Znak mrtvačke glave ponavljao se u njenoj sobi, ona je tu bila kako u
obliku stvarnog preparata kostura s iskeţenim zubima, tako i u formi bronzanog pritiskivača za pi-
sma, koji je, leţeći na nekoj širokoj i debeloj knji- ţurini, predstavljao simbol prolaznosti i
»ozdravljenja«. Na njoj je grčkim slovima stajalo Hipokratovo ime. Knjiga je bila šuplja, a njena
glatka donja strana pričvršćena sa četiri mala zavrtnja, koji su se samo uz veliku paţnju mogli
odvrnuti finim instrumentom. Kada je Klarisa kasnije sebi oduzela ţivot otrovom koji je bio
zatvoren u toj šupljini, gospođa senatorovica Rode mi je dala ovaj predmet za uspomenu i ja ga još
uvek čuvam.
Za tragično delo bila je određena i Ines, starija sestra. Ona je zastupala — valja li da kaţem: i
pored svega? — onaj elemenat u maloj porodici, koji je značio odrţanje, ţivela je u protestu protiv
isko- renjivanja, protiv svega juţnonemačkog, protiv grada umetnosti, boemije, večernjih društava
svoje majke, naglašeno okrenuta unazad prema onom starom, očinskom, građanski-strogom i
dostojanstvenom. Pa ipak, sticao se utisak da je ta konzervativnost bila neka zaštitna naprava
protiv napetosti u njenom biću i protiv sveg onog što ga je ugroţavalo, no čemu je ona, opet,
pridavala i neku intelektualnu vaţnost. Po figuri je bila neţnija od Klarise, sa kojom se vrlo dobro
slagala, dok je prema majci mimo i jasno pokazivala odbojnost. Teška pepeljasto plava kosa
pritiskala joj je glavu, koju je ona, isteţući vrat i smeškajući se napućenim ustima, krivila u stranu
i isturala napred. Nos joj je bio donekle kukast, pogled njenih bledih očiju gotovo zastrt kapcima,
bez sjaja, neţan i nepoverljiv, pogled onog ko zna i ţalostan je, iako ne lišen nastojanja da bude i
obešenjački. Njeno vaspitanje nije bilo nešto više doli vrlo korektno; bila je provela dve godine u
otmenom devojačkom pansionu u Karlsrueu, koji je bio pod pokroviteljstvom dvora. Nije se bavila
nikakvom umetnošću ni naukom, već je pridavala vaţnost tome da kao kćer kuće bude aktivna u
gaz- đovanju njom, čitala je, međutim, mnogo, pisala izvanredno dobro sročena pisma »kući«, u
prošlost, svojoj upraviteljici u pansionu, nekadašnjim prijateljicama, i krišom je pisala pesme.
Jednog dana njena sestra pokazala mi je njenu poemu pod naslovom »Rudar«, čije se prve strofe
sećam. Ona je glasila:
U rudokopu duše rudar sam ja,
Mirno, bez straha put tame silazim I bola rudu dragocenu vidim Kako bojaţljivo kroza noć tu sja.
309
Zaboravio sam ono što je sledilo. Ostao mi je samo još završni red:
Nikad više htet’ neću gore k sreći.
Toliko za sada o kćerkama s kojima je Adrijan stupio u ukućanski prijateljske odnose. One su
ga, naime, obe cenile, pa su uticale i na majku da ga poštuje, premda je ona smatrala da njegovo
biće nije previše umetničko. Sto se tiče kućnih gostiju, promenljiva skupina, izabrana među njima,
u kojoj bi bio i Adrijan ili, kako su govorile, »naš stanar, gospodin dr Leverkin«, bivala je pozivana
već na večeru u trpezariju Rodeovih, ukrašenu bifeom od
310
orahovine, koji je za tu prostoriju bio suviše monumentalan i prebogato izrezbaren; ostali bi se
okupljali oko devet sati, ili i kasnije, da muziciraju, piju čaj i ćaskaju. Bili su to Klarisine kolege i
koleginice, ovaj ili onaj vatreni mladi čovek sa tvrdim R i gospođice koje su govorile dobro
artikulisanim glasovima; zatim bračni par Kneterih — muţ, Konrađ Kneterih, minhenski
starosedelac, s izgledom nekog starog Germana, Zugambijca ili Ubijca — samo mu je na glavi
nedostajala savijena kika — čovek koji se bavio neodređenom umetničkom delatnošću — biće da je
u stvari bio slikar, ali se diletantski bavio gradnjom instrumenata i svirao čelo na način divalj i
netačan, frkćući pri tom snaţno kroz svoj orlovski nos; njegova ţena Natalija, brineta s
prstenastim minđušama i crnim kovrdţicama koje su joj se uvijale na obrazima, lik s primesama
španske egzotike, koja se isto tako bavila slikarstvom; zatim učenjak dr Kranih, numizmatičar i
konzervator u kabinetu sa starim novčićima, čiji je način govora bio jasan, određen i
vedro-razloţan, ali čiji je glas zvučao astmatično; nadalje, dva prijatelja slikara i pripadnika
secesije, Leo Cink i Baptist Spengler — onaj prvi Austrijanac iz okoline Bocena, što se tehnike, koju
je upraţnjavao u društvu, tiče — šaljivdţija, klovn koji se sluţi laskanjem i, blago oteţući u govoru,
neprestano ironizuje sebe i svoj predugački nos, donekle tip fauna koji ţene draţi na smeh veoma
komičnim pogledom svojih okruglih, veoma malo razmaknutih očiju, što je uvek dobro za početak,
— ovaj drugi, Spengler, rodom iz srednje Nemačke, s veoma snaţnim plavim brkovima, skeptičan
svetski čovek, imućan, neradan, hipohondričan, načitan, vazda se smešeći u razgovoru i brzo
trepćući očima. Ines Rode je bila u najvećoj meri podozriva prema njemu, — u kom smislu, o tome
nije dalje bilo reći, ali je Adrijanu o njemu govorila kao o čoveku pritvornom i potuljenom. Ovaj je
priznao da u Baptistu Špengleru nalazi nešto inteligentno, što smiruje, i rado je s njim razgovarao,
ali je mnogo manje izlazio u susret teţnjama drugog jednog gosta, koji se oko njega, koji se drţao
kruto, trudio s puno poverljivosti. Bio je to Rudolf Švertfeger, obdareni mladi violinista, član
orkestra Capfenšteser, koji je pored Dvorske kapele igrao značajnu ulogu u muzičkom ţivotu
grada, a u kojem je on svirao jednu od prvih violina. Rođen u Drezdenu, ali po svom poreklu pre iz
donje Nemačke, plavokos, srednjeg, zgodnog stasa, posedovao je on uglađenost, onu privlačnu
okretnost svojstvenu saksonslcoj civilizaciji, i bio je — koliko dobroćudan, toliko ţeljan da se
dopadne — revnostan posetilac salona, koji je svako slobodno veče provodio u najmanje jednom,
najčešće, međutim, u dva do tri društva, blaţeno se prepuštajući flertovanju s lepim polom, s
mladim đe- vojkama kao i sa zrelijim ţenama. Između njega i Lea Cinka postojao je hladan odnos,
koji se tu i tamo pretvarao u odnos međusobnog peckanja, — često sam primećivao da ljubazni
ljudi malo mare jedni za druge i da se to pokazuje tačnim kako u slučaju muškaraca osvajača tako
i kod lepih ţena. Sto se mene tiče, ja nisam imao ništa protiv Švert- fegera, štaviše, iskreno mi je
bio mio, i njegova rana, tragična smrt, koja je za mene bila zaodenuta još i' u posebnu, uţasnu
grozotu, potresla me je iz dubine duše. Kako mi je još jasno pred očima mladi čovek, sa svojim
dečačkim manirom da mrdajući ramenom popravlja odelo i, mršteći se jedan tren, povlači pri tom
ugao usta nadole; s drugom njegovom naivnom navikom da u razgovoru gleda u čo- veka radoznalo
a u isti mah srdito: njegove čelično- plave oči pri tom su naprosto rovale po licu onog drugog,
usređsređujući se čas na jedno čas na drugo njegovo oko, dok su mu usne stajale napućene.
Kakvih on sve dobrih osobina nije imao, sasvim nezavisno od njegovog talenta koji bi čovek ura-
čunao u njegovu ljubaznost. Prostosrdačnost, pristojnost, odsustvo predrasuda, zavisti lišena
umetnička
311
ravnodušnost prema novcu i dobrima, ukratko, izvesna čistota koja je i zračila iz pogleda njegovih
— ponavljam to — lepih čeličnoplavih očiju, sa lica oblikovanog moţda donekle kao kod buldoga
ili mopsa, ali mladalački privlačnog — sve mu je to bilo svojstveno. Ĉesto je on muzicirao sa
senatorovicom, koja nije bila loša pijanistkinja, čime se sad, opet, petljao u namere onog
Kneteriha, koji je bio rad da struţe po svom čelu, dok je društvo ipak daleko više ţelelo da sluša
Rudolfovo sviranje. Ono je bilo čisto i kultivisano, nevelikog tona, ali slatko milozvučno i tehnički
sasvim blistavo. Retko bi se čule izvesne stvari od Vivaldija, Vjetana i Spora, Grigo- va C-mol
sonata, pa i sama Kroj cerova sonata i komadi Cezara Franka, čijem bi se izvođenju moglo staviti
manje zamerki. Pri tom je bio jednostavne naravi, bez dodira sa knjiţevnošću, ali se brinuo za
dobro mišljenje ljudi čiji je duh stajao na nekoj visini, — ne samo iz sujete, nego zato što je opšte-
nju s njima ozbiljno pridavao vaţnost i što je ţe- leo da se na taj način uzdiţe, usavršava. Za Adrija-
novim društvom je odmah počeo da ţudi, udvarao mu se, tako da je u tom pogledu dame upravo
zapostavljao, molio je za njegov sud, ţeleo je da ga ovaj prati, što je Adrijan, međutim, tada stalno
odbijao, pokazivao je ţelju da sa njim vodi muzičke i ne- -muzičke razgovore i nikakva hladnoća,
uzdrţanost, tuđenje, nisu ga mogli otrezniti, zaplašiti ili odbiti
— znak neobične prostodušnosti, ali i nehajnog razumevanja i prirodne kulture. Jednom, kad je
Adrijan zbog glavobolje i potpunog odsustva raspoloţenja za društvo, otkazao senatorovici i ostao u
svojoj sobi, pojavio se odjednom Švertfeger kod njega u svom cutawayu i sa svojom crnom
plastron-krava- tom, da ga — navodno po nalogu većeg broja ili svih gostiju — nagovori da ipak
dođe u društvo. Tako je, govorio mu je, dosadno bez n j e g a .. . U tome je bilo nečeg što je zbunjivalo,
jer Adrijan ni u kom slučaju nije bio čovek koji bi u društvo unosio ţivost. Ne znam ni da li ga je
tada Svertfeger pridobio. Ali, uprkos naslućivanju da je on predstavljao samo predmet sasvim
opšte potrebe za osvajanjem drugih, nije se mogao oteti izvesnom radosnom čuđenju pred tako
nenarušljivom milokrvnošću. — Time sam sa priličnom potpunošću naveo sve one ličnosti koje su
pripadale salonu Rodeovih, koje sam, pored mnogih drugih članova minhenskog društva, kasnije,
kao frajzinški profesor, i sam upoznao. Zamalo, pa je tamo stigao još i Ridiger Šilđknap, on, koji je,
sledeći Adrijanov primer, ocenio da bi, umesto u Lajpcigu, trebalo ţiveti u Minhenu, i kod koga se
našlo snage za odluku da tu tako svake preporuke vrednu stvar u delo i sprovede. I izdavač
njegovih prevoda starije engleske knjiţevnosti imao je svoje sedište tu, što je za Ridigera imalo
praktičnu vrednost; a osim toga, bio je lišen opšte- nja s Adrijanom, koga je onda odmah iznova
počeo zasmejavati svojim pričama o ocu i svojim »Osmotrite ono tamo!« Uzeo je sobu nedaleko od
prijateljevog stana, na trećem spratu jedne kuće u Ama- lijinoj ulici, i sad je, eto, sedeo za stolom,
zamotan u kaput i pled, po ćelu zimu kraj otvorenog prozora, budući da je po svojoj prirodi osećao
izvanrednu potrebu za vazduhom, i borio se oko nemačkih pro- tivvrednosti za engleske reči, fraze
i ritmove, napola ispunjen mrţnjom, napola opijen strašću, okruţen teškoćama i pretvarajući’
cigarete u dim. Obično je ručavao s Adrijanom u restoranu Dvorskog pozorišta ili u nekoj od
podrumskih gostionica u centru grada, no uskoro je preko lajpciških veza stekao pristup u
privatne kuće i postigao da tu i tamo, o večernjim pozivima da se i ne govori, i u podne bude za
njega postavljeno, recimo posle odlaska u shopping sa gospodstvenim njegovim siromaštvom
očaranom domaćicom. Tako je bilo s njegovim izdavačem, vlasnikom firme Radbruh i komp. u
Kne- ţevskoj ulici; tako kod Slaginhaufenovih, starijeg imućnog bračnog para bez dece, koji su —
muţ
312
švapskog porekla i privatni učenjak, ţena mu iz minhenske porodice — imali u ulici Brinerovoj
ponešto mračan, ali prekrasan stan. Njihov salon, ukrašen stubovima, bio je sastajalište društva
koje su činili svet umetnika i aristokratija, pri čemu je domaćici, rođenoj fon Plauzig, bilo najdraţe
kada bi se oba elementa spojila u istoj ličnosti, kao kod generalnog intendanta Kraljevskih
pozorišta, ekselencije fon Ridezela, koji je tamo zalazio. •— Obedovao je — nadalje — Sildlcnap
kod industrijalca Bulin- gera, bogatog fabrikanta hartije, koji je bio nastanjen u Viđenmajerovoj
ulici kraj reke, na bel-etage kuće za izdavanje, koju je sam sagradio; u porodici direktora
akcionarskog društva pivare Pšor i na raznim drugim mestima.
U društvo kod Slaginhaufenovih uveo je Ridi- ger i Adrijana, gde je onda on, maloreki
neznanac, imao, dakle, površne i posleđica lišene susrete sa plemićkim slikarskim veličinama,
heroinom Vagne- rovih komada Tanjom Orlandom, kao i sa Feliksom Motlom, bavarskim dvorskim
damama, s gospodinom Glajhen-Rusvurmom, »praunukom Šilerovim«, koji je pisao knjige iz
istorije kulture, i sa takvim piscima koji uopšte ništa nisu pisali, već su samo na način za društvo
zanimljiv davali sve od sebe kao govorne literate. U svakom slučaju to je bilo i mesto gde je on prvi
put upoznao Ţanet Sojrl, ličnost dostojnu poverenja i neobično šarmantnu, dobrih deset godina
stariju od njega, kćerku preminulog činovnika bavarske uprave i jedne Pariţanke, oduzete, ali
duhovno energične stare dame u stolici iz koje nije ustajala, koja se nikada nije potrudila da nauči
nemački: s pravom, jer joj je, srećom fra- zeološke konvencije, njen francuski, koji je išao kao
podmazan, nadoknađivao i novac i poloţaj. Ma- đame Šojrl stanovala je sa svoje tri kćeri, od kojih
je Ţanet bila najstarija, u blizini Botaničke bašte, u prilično skučenom apartmanu, gde je u malom
salonu, koji je delovao sasvim pariški, priređivala izvanredno omiljene muzičke sedeljke uz čaj. Tu
su standardni glasovi kamernih pevača i pevačica preplavljivali uske prostorije do rasprsnuća.
Ispred skromne kuće često bi se zaustavljale plave dvorske kočije.
Što se Ţanet tiče, ona je bila spisateljica, poetesa koja piše romane. Odrasla između dva jezika,
pisala je draţesno inkorektnim privatnim idiomom damske i originalne studije o društvu, koje nisu
bile lišene psihološke i muzičke draţi i na svaki način su spadale u višu knjiţevnost. Adrijan je
odmah privukao njenu paţnju i ona je pristala uz njega, a i on se u njenoj blizini, u razgovoru s
njom, ose- eao zaštićenim. Mondenski ruţna, s elegantnim licem ovce u kojem se ono seljačko
mešalo s aristokratskim, kao što su se u njenom govoru na sasvim sličan način mešali bavarski
dijalekat s francuskim, bila je ona izvanredno inteligentna, a u isti mah, kao đevojka koja stari,
obavijena naivno raspitivao - kim nepoznavanjem stvari. Njen duh imao je u sebi nešto lepršavo,
nešto smešno konfuzno, čemu se ona sama od srca smejala, — nipošto ne na način na koji se Leo
Cink ruganjem na sopstveni račun umiljavao, već sasvim čistog i zabavi sklonog srca. Uza sve to
bila je vrlo muzikalna, pijanistkinja, ţarko odana Šopenu, literarno zabavljena Šubertom, u pri-
jateljstvu se više negoli jednim suvremenikom od imena u carstvu muzike, i prvo do čega je došlo
između nje i Adrijana bila je razmena mišljenja o Mocartovoj polifoniji i njegovom odnosu prema
Ba- hu, razgovor koji je oboje zadovoljio. Kroz mnoge godine Adrijan joj je bio i ostao privrţen u
punoj prisnosti.
Uostalom, niko neće očekivati da ga je grad, što ga je on bio izabrao za svoje boravište, stvarno
uvukao u svoju atmosferu, da ga je ikad učinio jednim od svojih. Njegova lepota, monumentalna i
ţu- borom brdskih potoka proţeta seoska atmosfera koja je određivala sliku grada pod alpskim
nebom, pla-
313
vim kao kad duva juţnjak, moţda je i godila njegovom oku, komotnost svojstvena njegovim
običajima, koja je imala nešto od permanentne slobode maske- rade, moţda mu je i činila ţivot
lakšim. Njegov duh — sit venia verbo! — njegovo luckasto bezazleno ţivotno raspoloţenje,
čulno-dekoratiVno i karnevalsko umetničko nastrojenje te samozadovoljne Ka- pue, morali su
čoveku, dubokom i strogom poput njega, ostati u dubini duše strani, — taj gradski ţivot bio je
upravo pravi predmet za onaj pogled koji sam odvajkada poznavao kod njega, zastrt, hladan i
zamišljeno dalek, za kojim bi usledilo njegovo odvraćanje glave uz osmeh.
Ono o čemu govorim jeste Minhen poznog regentstva, još samo četiri godine udaljen od rata,
čije su posledice imale da preobraze njegovu za dušu ugodnu atmosferu u duševnu bolest i da ga
učine poprištem jedne sumorne groteske za drugom. — taj glavni grad lepih perspektiva, čija se
politička problematika ograničavala na vedro-đuhovi'tu suprotnost između napola separatističkog
narodnog katolicizma i ţivotno bodrog liberalizma u poboţnom pokoravanju Rajhu, Minhen, sa
svojim koncertima paradne straţe u Dvorani vrhovnog zapovednika, svojim radnjama s
umetničkim predmetima, palata- ma s prodavnicama ukrasnih stvari i sezonskim izloţbama,
svojim seljačkim balovima u vreme poklada, svojim natreskavanjem martovskim, jakim pivom,
monstrkermesima na Oktobarskoj poljani što traju nedeljama, gde je prkosno-razdragano narod-
njaštvo, korumpirano, doduše, odavno modernim masovnim pogonom, slavilo svoje saturnali'je;
Minhen, sa svojom zaostalom vagnerovštinom, svojim ezo- terijskim koterijama, koje su iza Kapije
pobeđe sluţile svoje večernje estetske sluţbe, sa svojom u osnovi prijatnom boemijom, okruţenom
blagonaklonošću javnosti. Adrijan je sve to posmatrao, hodao tuda, okusio ponešto od ćele stvari
za onih devet meseci koje je tog puta proveo u Gornjoj Bavarskoj, ćelu jesen, zimu i jproleće. Na
umetničkim svečanostima, koje je posećivao sa Šildknapom, on se u — za iluziju neophodnom —
sumraku stilski aeko- risanih dvorana ponovo sretao sa pripadnicima kruga Rodeovih, sa mladim
glumcima, Kneterihovima, dr Kranihom, Cinkom i Špenglerom, sa samim kćerima kuće, sedeo je
zajedno sa Klarisom i Ines, pored toga i sa Ridigerom, Špenglerom i Kranihom, a i sa Ţanet Šojrl, za
jednim stolom, odakle bi Švertfeger — odeven kao seljački momčić ili u ode- ći firentinskog
petnaestog stoleća, koja je dobro pristajala njegovim zgodnim nogama i nije ga činila sasvim
nesličnim Botičelijevom portretu mladića sa crvenom kapom — »ljubazno« odvodio Ro- deove
devojke da igraju, sav se pretvarajući u uţivanje u svetkovini i predajući potrebu da se duhovno
uzdiţe u potpunosti zaboravu. »Ljubazno« je bio njegov omiljeni izraz; drţao je do toga da se sve do-
gađa na način ljubazan i zgodan, da svi propusti u tom pogledu budu izbegnuti. On je imao mnoge
obaveze i prešne interese vezane za flert po dvorani, ali bi mu se učinilo nedovoljno ljubaznim da
sasvim zapostavi dame iz Rambergerove ulice, s kojima je bio više u bratsko-sestrinskim
odnosima, a to nastojanje da se bude ljubazan je u njegovom revnosnom prilaţenju bilo do te mere
i vidljivo, da je Klarisa gordo izjavila:
»Boţe dragi, Rudolfe, samo kad ne biste pravili tako blistavo lice izbavitelja čim dođete! Uve-
ravam Vas da smo dovoljno igrale i da nam uopšte niste potrebni.«
»Potreban?« odvratio je veselo naljućen svojim ponešto nepčanim glasom. »A potrebe moga srca
kanda uopšte nemaju bilo kakvu vrednost?«
»Ne vrede ni pet para«, rekla je ona. »Osim toga, za Vas sam suviše visoka.«
I odlazila bi s njim, ponosno digavši mali podbradak, kojem je nedostajalo udubljenje ispod ok-
rugle usne. Ili bi Ines bila ta koju bi molio i koja
314
bi ga s nadvešenim pogledom i napućenim ustima sledila u igri. Uostalom, on nije bio ljubazan
samo prema sestrama. Svoju zaboravnost on je kontroli- sao. Odjednom bi, naročito kada bi one
odbile da igraju s njim, umeo postati zamišljen i sesti za sto, kod Adrijana i Baptista Špenglera, koji
je uvek nosio domino i pio crno vino. Ţmirkajući, s rupicom na obrazu ponad jakih brkova, cn bi
citirao Gonkurov Dnevnik ili pisma opata Galijanija, a Svertfeger bi, s onim izrazom ljutnje
izazvane upravo paţnjom, prodorno gledao u lice govornika. Razgovarao bi s Adrijanom o
programu sledećeg koncerta orkestra Capfenšteser, zahtevao bi, kao da na sve strane nema prečih
interesa i obaveza, proširenje i objašnjenje nečega što je Adrijan nedavno bio rekao kod Rodeovih o
muzici, o stanju opere ili nečem poput toga, i posvećivao bi se njemu. Uzimao bi ga pod ruku i
švrljao bi s njim oko dvorane po rubu svečarske guţve, sluţeći se u obraćanju karnevalskim »ti«, ne
vodeći brigu što se ovaj u to ne upušta. Ţanet Sojrl mi je kasnije pričala da je Ad- rijanu, kad se
jednom vratio s takve šetnje za sto, Ines Rode rekla:
»Ne bi trebalo da mu ugađate. On bi ţeleo da
ima sve.«
»Moţda bi i gospodin Leverkin hteo da ima sve«, primetila je Klarisa, podnimivši bradu rukom.
Adrijan je slegnuo ramenima.
»Ono što bi on ţeleo«, odvratio je, »jeste da za njega napišem violinski koncert, koji bi mogao iz-
voditi po provinciji.«
»Ne činite to!« rekla je ponovo Klarisa. »Ako se u komponovanju budete vezivali za njega, neće
Vam ništa drugo padati na pamet doli razne uljudnosti.«
»Vi imate suviše visoko mišljenje o mojoj sa- vitljivosti«, uzvratio je on, čemu se pridruţio meke
tavi smeli Baptista Špenglera.
315
Ali, dosta o Adrijanovom učešću u minhenskom uţivanju u ţivotu! Još za vreme zime počeo je
on u Šildknapovom društvu, i najčešće na njegovo navaljivanje, da putuje po okolini,
opštepoznatoj sa svoje krasote, sve ako su je stranci koji su se tuda kretali učinili donekle i
smešnom, i provodio je s n j i m u Etalu, Oberamergauu, Mitenvaldu dane na snegu, pune oštrog
bljeska. Kad je došlo proleće, ti izleti su, štaviše, postali brojniji; odlazili su na poznata jezera, do
dvoraca onog narodnjački nastrojenog luđaka7, koji kao da su iz pozorišta, a po- češće su
nasumice kretali biciklima (budući da je Adrijan voleo točak kao sredstvo koje daje nezavisnost na
putovanju) put ozelenelih predela i noći- vali, već kako ispadne, na značajnim mestima ili na onim
koja se ničim nisu isticala. Ja se toga se- ćam, jer je upravo na taj način Adrijan još tada upoznao
mesto koje će kasnije izabrati za lični okvir svog ţivota: Pfajfering kod Valdshuta i dobro Svaj-
geštilovih.
Varošica Valđshut, bez draţi i znamenitosti uostalom, leţi na ţelezničkoj pruzi u pravcu Gar-
miš-Partenkirhena, jedan sat od Minhena, a slede- ća je stanica, samo deset minuta odatle,
Pfajfering ili Pfefering, na kojoj, međutim, brzi vozovi ne staju. Oni, zaobilazeći, ostavljaju toranj
crkve u Pfaj- feringu, koji ima kupolu nalik glavici luka i uzdiţe se tu iz pejzaţa koji još ne pruţa
ništa naročito. Adrijanova i Ridigerova poseta tom mestu bila je čista improvizacija i za taj put
sasvim letimična. Oni nisu čak ni prenoćili kod Švajgeštilovih, jer su obojica sledećeg jutra imali
posla i hteli su da se pre večeri vrate vozom iz Valdshuta u Minhen. Bili su ručali na glavnom trgu
gradića, a kako im je red voţnje ostavljao više slobodnih časova, povezli su se seoskim putem, oko
kojeg je raslo drveće, dalje ka Pfajferingu, prošli su na svojim biciklima kroz selo, raspitali su se
kod jednog deteta za ime ob
7 Bavarski kralj Ludvig II: — Prim. prev.

21 D o k t o r Faustus I
liţnjeg jezerceta — ono se zvalo Zagrađeni ribnjak — bacili su pogled na uzvišicu s krunom od
drveća, »Romsko brdašce«, i uz laveţ pseta na lancu, koje je bosonoga sluţavka pozvala njegovim
imenom »Ka- šperl«, zamolili za čašu limunade na crkvenim grbom ukrašenoj kapiji gazdinske
kuće — manje zbog ţeđi, a više zato što im je masivni barok zgrade, čiji je karakter bio izrazit,
odmah pao u oči.
Ne znam u kojoj je meri Adrijan tada bilo šta »primetio«, je li odmah prepoznao izvesne odnose,
transponovane u jedan drugi, ali ne dalek tonalitet, ili je do toga došlo tek postupno, naknadno i sa
rastojanja koje pruţa sećanje. Sklon sam da verujem da je to otkriće za njega najpre ostalo
nesvesno i da mu je tek kasnije, moţda u snu, iznenada sinulo pred očima. U svakom slučaju,
Sildknapu on o tome nije spomenuo ni slovceta, kao što zapravo ni preda mnom nikada nije
pokazao da je pomišljao na čudnovate podudarnosti. Ali, samo se po sebi razume da je moguće da
sam u zabludi. Jezerce i breg, dţi- novsko staro drvo u dvorištu — ovog puta, doduše, brest — sa
svojom zeleno premazanom klupom okolo i daljnje pojedinosti, koje spadaju uz to, mogle su
delovati na prvi pogled zaprepašćujuće; moguće je da nikakav san nije bio potreban da mu otvori
oči, a to što on nije ništa rekao sasvim sigurno ne dokazuje ama baš ništa.
Gospođa Elza Svajgeštil bila je osoba koja je posetiocima na kućnoj kapiji izašla u susret onako
kako dolikuje, ljubazno ih saslušala i kašikama s dugačkim drškama zamešala im limunadu u
dubokim čašama. Posluţila im je to u zasvođenoj, lepoj odaji levo od trema, koja je bila gotovo kao
sala, nekoj vrsti seljačkog salona s ogromnim stolom, prozorskim udubljenjima, po kojima se
moglo videti koliko su debeli zidovi, i sa krilatom Nike iz Samotrake u gipsu na šareno islikanom
ormanu. U sali je stajao i smeđi klavir. Nju porodica ne koristi, objašnjavala je gospođa Svajgeštil,
sedajući sa
322
svojim gostima; njoj za večernji boravak sluţi jedna manja soba ukoso preko puta, odmah kod
kućnih vrata. U kući, rekla je, ima mnogo prostora napretek; dalje na toj strani postoji još jedna
lepa prostorija, takozvana opatova odaja, nazvana tako po svoj prilici zato što je upravniku
kaluđera av- gustinaca, koji su nekada tu gazdovali, sluţila kao radna soba. Time je potvrdila da je
imanje bilo manastirsko dobro. Svajgeštilovi su bili na njemu tri generacije unazad.
Adrijan je pomenuo da on i sam potiče sa sela, no da već dugo ţivi po gradovima, obavestio se
koliku površinu zemljišta obuhvata dobro, i saznao je da je reč o okruglo četrdeset jutara njiva i
livada, uz nešto šume. Posedu su pripadale i omanje zgrade na slobodnom prostoru nasuprot
dvorištu, ispred kojih su bili kestenovi. U svoje vreme su tamo stanovala braća u sluţbi, pričala je,
ali one sada stoje skoro uvek prazne i jedva da su i nameštene za stanovanje. Pretprošlog leta ih je
bio iznajmio jedan slikar iz Minhena, koji je hteo da slika pejzaţe okoline, valdshutske močvare i
tako dalje, pa je i načinio više zgodnih, no donekle tuţnih, sivim po sivom naslikanih prizora. Tri od
tih slika bile su izloţene u Staklenoj palati, gde ih je ona sama ponovo videla, a u posed jedne od
njih došao je kupovinom direktor Štiglmajer iz Bavarske banke i menjačnice. Gospoda su svakako
takođe umetnici?
Moţda je ona u razgovoru došla na onog stanara samo zato da bi izrekla svoju pretpostavku i
saznala s kim otprilike ima posla. Kad je čula da je reč o jednom knjiţevniku i jednom muzičaru,
podigla je obrve s uvaţenjem i izrazila mišljenje da je to rede i zanimljivije. Slikara ima koliko ti
duša hoće. Gospoda su se njoj odmah i učinila kao sasvim ozbiljni ljudi, dok su slikari većinom
opušteno, bezbriţno društvance, bez mnogo smisla za ozbiljnost ţivota, — ne misli, veli, na
praktičnu ozbiljnost, zarađivanje para i te stvari, već kada kaţe ozbilj-
321
21* 323
nosi pre misli na ono što je teško u ţivotu, na njegove tamne strane. Uostalom, ne bi htela da bude
nepravedna prema slikarskom rodu, jer je već njen nekadašnji stanar, na primer, činio izuzetak
među onima koji su srećni i zadovoljni, bi'o je čovek veoma miran i zatvoren, više setan, pa su mu
tako i slike izgledale, močvarna raspoloţenja i usamljeni šumski proplanci u magli, čovek bi se,
štaviše, mogao začuditi da je direktor Štiglmajer izabrao da kupi jednu od njih, i to upravo onu
najtmurniju: mora da i sam ima neku melanholičnu crtu, iako je čovek od finansija.
Smeđe, glatke, čvrsto zategnute kose, u koju se mešala tek pokoja seda, tako da se po
razdeljku videla bela koţa glave, sedela je ona kraj njih, uspravno, sa svojom kariranom
domaćičkom keceljom za rad i ovalnim brošem pod okruglim vratnim izrezom, sklopivši na ploči od
stola male, dobro oblikovane, valjane ruke, s glatkom venčanom burmom na desnoj.
Umetnike ona voli, rekla je svojim dijalekatski obojenim ali ipak dosta pročišćenim jezikom, jer
su oni ljudi koji imaju razumevanja, a razumevanje je u ţivotu najbolja i najvaţnija stvar — i
veselost slikara u osnovi počiva na tome, svakako — postoji, eto, vesela i ozbiljna vrsta
razumevanja, a još nije jasno kojoj bi valjalo dati prednost. Moţda je ono što najviše odgovara nešto
treće: smireno razumevanje. Umetnici, naravno, moraju da ţive u gradu, jer je tamo kultura kojom
se bave; no, u stvari, ona i ljudi sa sela, koji ţive u prirodi i stoga bliţe razumevanju, pripadaju
jedni drugima daleko više negoli umetnici i varošani, čije je razumevanje ili zakrţljalo ili su ga oni
zarad građanskog reda morali potisnuti, što, međutim, upravo i izlazi na to da je posredi
zakrţljalost. No, ona neće da bude nepravična ni prema ljudima iz grada; uvek ima izuzetaka,
moţda potajnih izuzetaka, i doktor Stigl- majer, da, eto, opet navede njega, dokazao je kupovinom
one sumorne slike da ima mnogo razumevanja, i to ne samo za umetnost.
Zatim je svojim gostima ponudila lcafu i odlične kolače, ali su Sildknap i Adrijan vreme koje im
je ostalo radije hteli da iskoriste za to da bace jedan pogled na kuću i dvorište, ako bi ona bila tako
ljubazna i htela da im ih pokaţe.
»Rado«, rekla je. »Samo šteta što moj Maks« (to je bio gospodin Švajgeštil) »nije kod kuće, već je
na polju sa Gereonom, to je naš sin. Hteli su da isprobaju novu mašinu za đubrenje, koju je Ge-
reon nabavio. Gospoda će se morati zadovoljiti mnome.«
To se ne bi moglo tako nazvati, odgovorili su oni i krenuli s njom kroz briţljivo i valjano građenu
kuću, pogledali odmah napred porodičnu dnevnu sobu, koja je najviše bila uvukla miris duvana za
lulu, što se svuda osećao; a onda dalje opatovu odaju, simpatičnu prostoriju, ne baš veliku, stilski
nešto stariju od spoljašnje arhitekture kuće, po karakteru više iz 1600. nego iz 1700. godine,
obloţenu drvetom, s podom od dasaka bez zastirača i presova- nom koţnom tapetom ispod
tavanice od greda, sa slikama svetaca po zidovima ravno zasvođenog prozorskog udubljenja i s
oknima u olovnim obručevi- ma, u koje su bili ubačeni četvorougaonici' od šareno islikanog stakla;
sa udubljenjem u zidu, u kojem je visio bakarni kotao za vodu ponad iste takve plitice, i ormanom
u zidu, koji je bio okovan gvozdenim obručevima i bravama. U uglu se nalazila klupa, obloţena
koţnim jastucima, a nedaleko od prozora stajao je i teţak sto od hrastovine, načinjen poput
sanduka, s dubokim fiokama pod poliranom pločom. Njen srednji deo bio je udubljen, ivice su bile
podignute, a na njoj je bio postavljen izrezbaren pult za knjigu koja se proučava. Iznad svega je sa
tavanice od greda, lebdeći, visio ogroman luster s više krakova, u kojem su još stajali pričvršćeni
ostaci voštanih sveca, dekorativni pred
324
met iz renesanse, nepravilnih ispupčenja, koji se granao na sve strane u rogove, lopatice
rogova i druge fantastične tvorevine.
Posetioci su iskreno pohvalili opatovu odaju. Sildknap je, štaviše, zamišljeno klimajući glavom
izrazio mišljenje da bi se tu trebalo nastaniti, da bi tu trebalo ţiveti, ali je gospođa Švajgeštil
pokazala sumnju nije li! to mesto suviše usamljeno za jednog knjiţevnika, nije li odveć udaljeno od
ţivota i kulture. Povela je svoje goste i uz stepenice, na gornji sprat, da im pokaţe nekolike među
brojnim spavaćim sobama, koje su se tamo, u belo okrečenom hodniku, koji je mirisao na buđ,
redale jedna za drugom. Bile su nameštene posteljama i škrinjama, napravljenim u skladu s istim
ukusom kao i šareni orman u sali, a samo su neke od tih postelja bile spremljene: po seljačkom
ukusu, s podbuhačenim perinama, visokim kao kula. »Koliko spavaćih soba!« rekli su obojica. Da,
skoro sve stoje uglavnom prazne, odvratila je gazdarica. Poneko je stanovao u jednoj ili drugoj
samo prolazno. Tokom dve godine, do prošle jeseni još, ţivela je tu i povlačila se po kući izvesna
baronica fon Handšuhshajm, dama čije misli, kako se gospođa Švajgeštil izrazila, nisu hte- le da se
istinski usaglase s mislima ostalog sveta i koja je ovde traţila zaštitu od te neusaglašenosti. Ona
sama je sasvim dobro izlazila s njom na kraj, rado je s njom razgovarala, a ponekad joj je.uspe-
valo da je čak navede na smeh nekom od njenih zastranjujućih ideja. No na ţalost ove se ipak nisu
mogle ni odstraniti ni zaustaviti u svom napredovanju, tako da su konačno dragu baronicu morali
odvesti da je neguju na način stvari primeren.
O ovome je gospođa Švajgeštil pričala kad su već silazili nazad niz stepenice i dok su izlazili u
dvorište, da bace još jedan pogled i u staje. Drugom prilikom, govorila je, još ranije, jednu od mno-
gih spavaćih soba bila je zauzela jedna gospođica iz najboljih društvenih krugova, koja je tu donela
na
325
svet svoje dete, — pošto govori s umetnicima moţe, ako ne ličnosti, ono bar stvari da nazove
pravim imenom. Otac gospođičin pripadao je visokom sudijskom staleţu, gore u Bajrojtu, i bio je
nabavio električni automobil, to je bio početak sve te teške nesreće. Jer, uz to je on unajmio i šofera
koji je imao da ga vozi u nadleštvo, i taj mladi čovek, uopšte ne nešto naročito, samo lepo nagizdan
u svojoj livreji s gajtanima, opčinio je gospođicu do samozaborava. Od njega je ona ostala u drugom
stanju, a kad to postade jasno i razgovetno, iz roditelja provali bes i očajanje, dođe do kršenja ruku
i čupanja kose, oni stadoše proklinjati, jadikovati i psovati, na način koji čovek uopšte ne bi drţao
za mogućan. Ra- zumevanja tu nije nikako bilo, ni seljačkog ni umet- ničkog, već samo divljeg
građanskog straha varošana za društvenu čast, i gospođica se sasvim bukvalno uvijala na podu
pred svojim roditeljima, preklinjući i jecajući pod njihovim, kletvama ponesenim, pesnicama, i
konačno se, istovremeno sa svojom majkom, obeznanila. Međutim, jednog dana se pređ- sednik
suda obreo ovde i govorio je sa njom, gospođom Švajgeštil: malecan čovek, sa sivom špicastom
bradom i zlatnim naočarima, sasvim pogruţen od ţalosti. Dogovorili su se da se gospođica ovde na
miru porodi, i da potom, stalno uz izgovor da je malokrvna, tu provede još neko vreme. A kada se
mali visoki činovnik već bio okrenuo da pođe, pričala je gospođa Švajgeštil, vratio se još jednom na-
zad i sa suzama iza svojih zlatno uokvirenih stakala još jednom joj je stegao ruku, sa recima:
»Zahvaljujem Vam, draga gospođo, na Vašem blagotvornom razumevanju!« No, time je on mislio na
razumevanje za duboko pogruţene roditelje a ne na razumevanje prema gospođici.
Ova je onda i stigla, jadna mala, vazda otvorenih usta i podignutih obrva; i dok je tu čekala da
joj dođe vreme, poverila je ona njoj, gospođi Svaj- geštil, mnogo toga, priznajući u potpunosti svoju
krivicu i ne izgovarajući se da je bila zavedena, naprotiv, Karl, šofer, bio joj je, kako je pričala,
rekao: »Gospođice, to ne vodi dobrome, pustimo radije to!« Ali, to je bilo jače od nje i ona je uvek bila
spremna da to plati ţivotom, kao što će i učiniti, a spremnost da umre, tako joj se činilo, iskupljuje
sve. Ona je zaista i bila vrlo hrabra kad joj je došlo vreme i svoje je dete, jednu devojčicu, donela na
svet uz pomoć dobroga doktora Kirbisa, okruţnog lekara ovde, kome je sasvim svejedno kako
dolazi do toga da ţena rađa dete, samo ako je inače sve drugo u redu i ako se nema posla sa
poprečnim poloţajem bebe. Ali, gospođica je, uprkos seoskom vazduhu i dobroj nezi, posle
porođaja bila vrlo slaba, nije odustajala ni od toga da usta drţi otvorena i da diţe obrve, zbog čega
su njeni obrazi izgledali još mršaviji, i kad je posle izvesnog vremena njen mali otac s visokim
poloţajem došao po nju, ponovo su zasvetlu- cale suze iza njegovih zlatnih naočara kad ju je
ugledao. Dete su dali Sedim gospođicama8 u Bam- bergu, ali je od tada i majka bila još samo jedna
seda gospođica: sa kanarincem i kornjačom, koje su joj roditelji poklonili iz samilosti, sahnula je
ona u svojoj sobi od sušice, za šta je klica, svakako, oduvek bila u njoj. Konačno su je poslali još i
u Davos, ali to joj je, kako se čini, zadalo poslednji udarac, jer je tamo gotovo odmah potom umrla
— kako je ţe- lela i htela; pa ako je bila u pravu misleći da je spremnošću na smrt sve unapred
namireno, onda je njen račun bio čist i ona je svoje dobila.
Dok je domaćica pričala o gospođici kojoj je pruţila utočišta, posetili su kravlju staju, zavirili
među atove i bacili pogled na obor sa svinjama. Otišli su i do kokošaka i do pčela iza kuće, a onda
prijatelji htedoše da plate šta su duţni, ali im bi rečeno da nisu duţni ništa. Oni se zahvališe za sve
i odvezoše se biciklima nazad u Valdshut da uhvate svoj voz. Da dan nije bio izgubljen i da je Pfajfe-
ring mesto vredno paţnje, u tome su se sloţili.
U Adrijanovoj duši se sačuvala slika tog predela, ne određujući u tom trenutku njegove
odluke. On je hteo da ode, ali da ode dalje nego sat vozom u brda. Tada je od muzike za »Love’s
Labour’s Lost« bila napisana klavirska skica za scene koje su se isticale; ali, rad je zapinjao; bilo je
teško odrţavati parodističku izveštačenost stila, uslov za nju bila je ekscentričnost raspoloţenja
koja se stalno obnavlja, što je budilo ţelju za vazduhom daljine, za dubinskije tuđom okolinom.
Nemir beše ovladao njim. Porodična njegova soba u Rambergerovoj ulici, koja mu je pruţala samo
nesigurnu usamljenost i u koju je neko iznenada mogao ući da ga pozove u društvo, bila mu je
dojadila. »Traţim«, pisao mi je, »u sebi se raspitujem po svetu i osluškujem uputstvo koje bi me
odvelo na mesto gde bih, sklanjajući se od sveta, mogao stvarno da se zakopam i da, neometan,
vodim dijalog sa svojim ţivotom, svojom sudbinom...« Neobične, zlokobne reči! Zar da mi ne zazebe
srce, zar da mi ne zadrhti ruka u pisanju pri pomisli za koje je dijaloge, za koji susret i dogovor je,
svesno ili nesvesno, traţio pozornicu?
8 Kongregacija osnovana 1842. — Frim. prev..
327
Italija je bila zemlja za koju se odlučio i kuda je krenuo u godišnjem dobu koje je za turiste
neobično, taman što je došlo leto, krajem juna. Ridigera Šildknapa je nagovorio da pođe s njim.
XXIV
Kada sam za vreme velikog raspusta 1912. tada još iz Kajzersašerna, sa svojom mladom
suprugom posetio Adrijana i Šildknapa u sabinskom brdskom gnezđu, koje su oni sebi bili izabrali
za boravište, bilo je to već drugo leto kako su prijatelji tamo ţi- veli: zimu su proveli u Rimu, a kad
je u maju oto- plilo, ponovo su potraţili planinu i isti onaj gostoljubivi dom u kojem su za tri
meseca boravka tokom prethodne godine bili naučili da se osećaju kao kod svoje kuće.
To mesto je bilo Palestrina, rodni grad kompo- zitorov, antičkim imenom Praeneste, a Dante ga
u 27. pevanju »Pakla« pominje kao Penestrino, prkosni zamak knezova Kolona, — pitoreskno
naselje s bregom u zaleđu u koje je od crkvenog trga dole vodila ne baš čista, stepeničasta uličica,
po kojoj su se pruţale senke okolnih kuća. Jedna vrsta malih crnih svinja trčkarala je tuda, a
neoprezni' pešak se lako mogao naći pritisnut uza zid kuće izbočenim tovarom kakvog magarca,
koji je isto tako išao tuda gore-đole, tegleći široki naramak. Ostavljajući mesto, ulica je vodila dalje,
kao brdska staza, pokraj kapucinskog manastira na vrh breţuljka, ka akro- polju od kojeg su
postojale samo još nevelike ruševine, pokraj kojih su leţale i razvaline antičkog teatra. Helena i ja
smo se za vreme našeg kratkog boravka više puta peli do tih dostojanstvenih ostataka, dok
Adrijan, koji, dabome, »nije hteo ništa da vidi«, za sve te mesece nikada nije dospeo dalje od
senovitog kapucinskog vrta, koji je bio njegovo omiljeno boravište.
Kuća Manardi, Adrijanovo i Ridigerovo sklonište, bila je svakako najuglednija u mestu, pa je, i
pored toga što je porodica brojala šest glava, još i nama hospitantima bez po muke pruţila utočište.
Onako poloţena uz stepeničastu uličicu, beše ona masivna i ozbiljna građevina, napravljena
gotovo kao palazzo ili kastello, a po mojoj proceni poticala je iz druge trećine sedamnaestog stoleća;
ispod ravnog, neznatno u strehu produţenog krova od šindre imala je oskudne ukrase u obliku
pervaza, male prozore i kapiju ukrašenu po ukusu ranog baroka, u čijoj oplati od dasaka su bila
izrezana prava ulazna vrata, na kojima je bilo zvonce. Našim prijateljima su tu ustupili u pravom
smislu reči prostrano područje u prizemlju, koje se sastojalo od hladovite, pomalo tamne stambene
prostorije, čije su razmere odgovarale nekoj sali, s kamenim podom, kao u svim sobama u kući,
prostorije koja je bila u senci i vrlo jednostavno nameštena pletenim stolicama i sofama od konjske
dlake, ali u stvari tako velike, da su dva lica, odeljena znatnim prostorom, mogla tamo ići za svojim
poslovima ne ometajući jedno drugo. Na nju su se nastavljale prostrane, premda isto tako veoma
jednostavno nameštene spavaće sobe, od kojih su nama gostima otvorili treću, istu takvu sobu za
spavanje.
Na gornjem spratu se nalazila porodična trpezarija zajedno sa pobočnom kuhinjom, koja je bila
mnogo veća od nje, i u kojoj su bili primani prijatelji iz gradića, — prostorijom sa dimnjakom, koji
je u svojoj ogromnosti delovao mračno, sa puno naokolo obešenih kutlača i velikih vilj ušaka i
noţeva za tranširanje mesa, koji kao da su iz bajke i koji su mogli pripadati nekom divu, i sa
policama punim bakarnog posuđa, tiganja, činija, plitkih i dubokih zdela i avana, gde je carevala
sinjora Ma- nardi, koju su njeni zvali Nela — mislim da se zvala Peronela — naočita matrona
rimskog tipa, s is- pupčenom gornjom usnom, ne suviše tamnokosa, dobre su joj oči bile jedva
kestenjasto-smeđe, kao i srebrom protkani, čvrsto zategnut razdeljak bez vlasi, seljački
jednostavna i krepka, srazmerno punač- ka pojava, — često se mogla videti kako bi se podbočila, s
malim, ali na rad naviknutim rukama (sa dvostrukim udovičkim prstenom na desnoj), na snaţ-
nim, keceljom čvrsto opasanim slabinama.
Iz njenog braka ostala joj je mlada kćerka Ame- lija od trinaest ili četrnaest godina, dete
pomalo sklono luckastom ponašanju, čija je navika bila da za stolom miče kašikom ili viljuškom
tamo-ovamo pred očima i da pri tom s upitnim naglaskom ponavlja sebi u bradu koju bilo reč za
koju bi se u svojoj glavi zakačila. Pre više godina bila je, tako, kod
Manardijevih na stanu otmena ruska porodica, čijem su se starešini, grofu ili knezu, prikazivali
duhovi, pa je ovaj s vremena 1 1 a vreme priređivao ukućanima burne noći, pucajući pištoljem u
328
aveti koje su ga, tumarajući tuda, posećivale i spopadale u njegovoj spavaćoj sobi. To je, razumljiva
stvar, ostalo u ţivom sećanju i objašnjavalo je okolnost da je Amelija često i uporno postavljala
pitanje svojoj kašici: »Špiriti? Špiriti?« Ali, manje stvari bila je već kadra da dubokoumno fiksira.
Dogodilo se da je neki nemački turista reč »Melone«, koja je u italijanskom muškog roda,
upotrebljavao po ne- maekom uzoru, kao da je ţenskog, i, eto, sad je dete sedelo klimajući glavom
i mrmljalo, prateći mutnim očima kretanje kašike: »La melona? La melona?« Sinjora Peronela i
njena braća bi prevideli i prečuli ovo ponašanje kao nešto odavno uobičajeno, i kada bi recimo kod
nekog gosta videli njegovo čuđenje, samo bi mu se nasmešili, više ganuto i razneţeno negoli u znak
izvinjenja, pa čak gotovo i srećni, kao da je reč o nečem ljupkom. Uskoro smo se i Helena i ja navikli
na Amelijina sumorna posmatranja za stolom. Adrijan i Sildknap već su bili prestali da ih uopšte
opaţaju.
Domaćičina braća, o kojoj sam govorio i među kojom je ona po starosti bila otprilike negde na
sredini, bili su: advokat Erkolano Manardi, većinom kratko i sa zadovoljstvom nazivan l’avvocato,
ponos inače seljački jednostavne i neškolovane porodice, šezdesetogodišnjak čupavih, seđih
brkova, čiji se glas promuklo orio i mučno zapinjao, kao kod magarca, — i sor Alfonso, mlađi brat,
otprilike na sredini četrdesetih godina, kome su se njegovi prisno obraćali sa »Alfo«, zemljoradnik
koga smo, vraćajući se kući sa naše poslepodnevne šetnje u cam- pagni, viđali kako na svom
malom ušonji, s nogama obešenim skoro do zemlje, jaše sa svojih polja put doma, pod
suncobranom i s plavim zaštitnim nao- čari'ma na nosu. Advokat se po svemu sudeći više nije
bavio svojim pozivom, nego je samo još čitao novine, i to, razume se, bez prestanka, pri čemu je
dozvoljavao sebi za vrelih dana da kod otvorenih vrata sedi u svojoj sobi u gaćama. Time je navlačio
na sebe negodovanje sor Alfa, čije je mišljenje bilo da učeni pravnik — »quest’ uomo« rekao bi u tak-
voj prilici — time sebi suviše dopušta. Glasno je kudio, iza bratovljevih leđa ovu izazivačku
licenciju i nije podlegao sestrinim recima, kojima je ona htela da ga odobrovolji, tvrdeći da
punokrvnost ad- vokatova i opasnost, u kojoj lebdi, da od ţege dobije apoplektični napad, u
njegovom slučaju čine lakše odevanje neophodnim. Onda neko quest’ uomo drţi barem vrata
zatvorena, odgovarao je Alfo, umesto što se u takvom stanju prevelike raskomoćenosti izlaţe
pogledima svojih ukućana i svih tih distinti forestieri. Više obrazovanje ne opravdava tako pre-
tencioznu nemarnost. Bilo je jasno da je tu — pod, razume se, dobro izabranim izgovorom —
davala sebi oduška izvesna animoznost contadina prema članu porodice koji je studirao, premda
je, ili upravo jer je sor Alfo u dubini duše delio divljenje svih Manardijevih prema advokatu, u
kojem su oni videli neku vrstu drţavnika. I u pogledima na svet, međutim, braća su se u mnogo
čemu razilazila, jer je advokat bio više konzervativno, dostojanstveno- -devotno nastrojen, a
Alfonso, nasuprot tome, slobodan mislilac, libero pensatore i kritik, kivan na crkvu, kraljevstvo i
governo, koje je sve zajedno opisivao kao do dna proţete skandaloznom pokvare- nošću. »Ha
capito, che sacco di birbaccione?« »Jesi li razumeo, kakva je to vreća puna lupeštva?« imao je običaj
da završi svoje optuţbe, — mnogo britki- jeg jezika negoli advokat, koji se posle malobrojnih
protesta što bi ih kreštavo započinjao ljutito povlačio iza svojih novina.
Još jedan rođak braće i sestre, brat pokojnog supruga gospođe Nele, Dorio Manardi, blag i
sivo- brad, sa štapom, tip čoveka sa sela, ţiveo je sa svo-
329
jom neuglednom i bolešljivom suprugom u porodičnoj kući. Oni su se, međutim, hranili za svojom
sopstvenom trpezom, dok se za nas sedmoro, za braću, Ameliju, oba stalna gosta i za par koji je
došao u posetu, u tom pogledu iz svoje romantične kuhinje starala sinjora Peronela, neumorna u
nuđenju, sa štedrošću koja nije stajala ni u kakvom odnosu sa skromnom cenom pansiona. Jer,
kad bismo već u slast pojeli minestru, punu svega, ptičicu pe- vačicu, sa polentom, scaloppine in
maršala, neko jelo od ovčetine ili divlje svinje sa slatkim prilogom, a i mnogo salate, sira i voća, i
kad bi naši prijatelji uz crnu kafu zapalili svoje regie-cigarete, tunela je ona da upita tonom
pođstičućeg pređloga i dobre ideje: »Signori, a sad — malo ribe?« — Da ţeđ svoju utolimo sluţilo
nam je purpurno domaće vino, koje je advokat, stenjući, pio u velikim gutljajima, kao vodu,
kapljica zapravo odveć ţestoka da bi bila preporučljiva kao stoni napitak dva puta dnevno, a bila
je, opet, i šteta mešati je s vodom. Da dobro povučemo, na to nas je padrona pozivala recima: »Pijte!
Fa sangue ii vino.« No, Alfonso je prekorevao zbog te pouke, proglašavajući je praznovericom.
U popodnevnim časovima odlazili smo dolinom u lepe šetnje, na kojima su anglosaksonske

šale Ri- digera Šildknapa često dovodile do toga da se zaori srdačan srneh, šetnje po putevima
oivičenim ţbu- njem dudinja, koji su vodili kroz dobro obrađivanu zemlju, s njenim vencima vinove
loze, s njenim ţitnim poljima izdeljenim u imanjca što su bila opasana zidovima, u kojima su se
otvarale gotovo monumentalne ulazne kapije. Moram li reći do koje mere me je opet činilo srećnim
— mene koga je ponovni sastanak s Adrijanom ionako uzbuđivao ■— to klasično nebo, na kojem se
tih nedelja koje smo tamo proboravili nije bio pojavio ni oblačak, to antičko raspoloţenje što je
počivalo nad predelom i s vremena na vreme se u ivicama nekog bunara, ţivopisnom liku pastira,
demonskoj glavi Pana na kakvom jarcu, ovaploćivalo u sli'ku? Razume se da je Ađrijan
oduševljenje moga srca, srca jednog humaniste, delio samo smešeći se i klimajući glavom ne bez
ironije. Ti umetnici obraćaju malo paţnje prisutnim stvarima koje ih okruţuju, a koje ne stoje u
direktnoj vezi sa svetom rada u kojem oni ţive i u kojem, sledstveno tome, ne vide ništa više od
indiferentnog, za produkciju manje ili više pogodnog ţivotnog okvira. — Kad bismo se vraćali put
gradića, gledali bismo zalazak sunca i ja sličan velebni raskoš večernjeg neba nikada nisam video.
U uljevitom debelom nanosu plovio je po zapadnom horizontu sloj zlata optočen ugasitim
rumenilom, sasvim jedinstveno i tako lepo da je pogled na to stvarno mogao da ispuni dušu
izvesnom neobuzdanom razdraganošću. Pa ipak, kada bi Sildknap, pokazujući na taj prekrasni
prizor, uzviknuo svoje »Osmotrite ono!« i Adrijan prasnuo u zahvalan smeh, koji su njemu uvek
izmamljivale Ridigerove humor- ne dosetke, meni to nikako nije bilo milo. Ĉinilo mi se, naime, da je
on u tome video priliku da se podjednako nasmeje i mojoj i Heleninoj potresenosti, i samoj krasoti
ove prirodne pojave. Spomenuo sam već manastirski vrt ponad gradića, do kojeg su se svako jutro
penjali naši prijatelji sa svojim mapama, da bi tamo radili na odvojenim mestima. Zatraţili su od
kaluđera dozvolu da se tamo zadrţavaju i ona im je milostivo bila data. Počešće smo ih gore, u tu
hladovinu što je odisala miomirisom, taj hlad trošnim zidom opasanog, s vrtlarskog stanovišta ne
baš uređenog areala, pratili i mi — da bismo ih, stigavši na lice mesta, diskretno prepustili nji-
hovim poslovima i — nevidljivi za njih obojicu, koji su, izolovani šibljem oleandera, lovora i ţukve,
i sami jedan za drugog bili nevidljivi — proveli za svoj groš pre podne, koje je, kako je odmicalo, bi-
valo sve vrelije: Helena sa svojim ručnim radom, a ja, koga je svest da tu blizu Adrijan napreduje sa
komponovanjem svoje opere ispunjavala zađovolj- stvom i radoznalim iščekivanjem, čitajući kakvu
knjigu.
Jednom — na ţalost samo jednom — za vreme našeg boravka svirao nam je on na poprilično
raz- dešenom četvrtastom klaviru u dnevnoj odaji prijatelja karakteristična mesta i nekoliko
zatvorenih scenskih celina iz dovršenih delova »ugodne, šaljive komedije, zvane ’Uzaludan ljubavni
trud’«, kako se komad zvao godine 1598, delova koji su većinom bili već i instrumentirani za
odabran orkestar: prvi čin, uključujući prizor u Armandovom domu, i dosta toga što dolazi kasnije,
a što je on delimice anticipirao: naročito Bironove monologe, za koje mu je odvajkada oko naročito
zapinjalo, — kako onaj u stihovima, s kraja trećeg čina, tako i onaj ritmički nevezan, u četvrtom —
they have pitch’d a toil, I am toiling in a pitch, pitch, that defiles — koji je, izraţavajući očajanje
vitezovo, stalno vezano za područje komičnog i grotesknog, a ipak pravo i duboko, zbog toga kako
propada sa sumnjive black beauty, u svojoj razjareno razuzdanoj samoporuzi — by the Lord, this
love is a mad as Ajax: it kills sheep, it kills me, I a sheep — bio muzički uspeo još bolje negoli prvi.
To delimice stoga, jer je hitra i iskidana proza, čije se igre reči kratko i ţustro izvikuju, nadahnula
kompozitora da iznađe akcente svojstvene šegačenju sasvim naročite vrste, delimice, pak, i stoga
što je u muzici uvek najrečitije i najupečatljivije ono što se, kao značajno, vraća i već je prisno i
poznato, duhovito ili dubokoumno podsećanje, i jer u drugom monologu na izvanredan način
ponovo iskrsavaju u sećanju elementi prvog. To je vaţilo pre svega za ogorčene pogrde koje srce
upućuje samom sebi zbog svoie zaluđenosti »bledim đavolčićem sa kadifenim obrvama, s dve
330
loptice smole na licu umesto očiju«, a onda pogotovu za muzičku sliku tih prokletih, voljenih
smolastih očiju: tamno svetlucav, napola lirski strastan, napola groteskan melizam, u kojem se
331
mešaju zvuci čela i flaute, i koji se iznova vraća u prozi na mestu »O, but her eye, — by this
light, but for her eye I would not love her« na način divlje karikiran, pri čemu poloţaj tonova tamu
oka čini još dubljom, dok je bljesak svetlosti u njoj, međutim, sada poveren čak m a l o j flauti.
Nikakve sumnje ne moţe biti da je neobično uporno, a pri tom nepotrebno, dramatski
nedovoljno opravdano karakterisanje Rozaline kao razvratnog, nevernog, opasnog ţenskog
stvorenja — odlike koje joj dodeljuje samo Biron u svojim govorima, dok ona u stvarnosti komedije
nije ništa više doli drska i domišljata — sumnje, velim, nikakve nema da to karakterisanje potiče
od prisilnog poriva pesnikovog, što za umetničku grešku ne haje, da udene lična iskustva i da se,
odgovaralo to ne odgovaralo, pe- snički osveti za njih. Rozalina, koje se zaljubljeni ne moţe sit
naopisivati, jeste mračna dama iz drugog niza soneta, počasna dama Elizabetina, Šekspi- rova
ljubavnica, koja ga je prevarila s lepim mladim prijateljem; a »ono malo stihoklepanija i sete«, sa
čim se Biron pojavljuje na bini u onom proznom monologu — »Well, she has one o’ my sonnets
already« — pripada onome što je Sekspir uputio toj crno-bledoj lepojci. Kako dolazi do toga da i
Rozalina primeni svoju mudrost na Birona, oštrog na jeziku i skroz naskroz vernog, iz komada:
Ni mladosti krv ne gori takvim ţarom
Kao ozbiljnost, kad besnih čula usplamti poţarom?
Pa on u stvari jeste mlad i uopšte nije »ozbiljan«, a ni u kom slučaju nije ni osoba koja bi mogla dati
povoda za razmišljanje kako je to jadno kada mudri postanu budale i svu svoju duhovnu snagu
stanu ulagati u pokušaje da ludosti daju privid vrednosti. U ustima Rozaline i njenih prijateljica
Biron u potpunosti gubi svoju ulogu; on više nije Biron, već Sekspir u svom zlosrećnom odnosu
prema mračnoj
337
22 Doktor Faustus I
dami; a Adrijan, koji je sonete, taj iz osnova neobičan trio pesnika, prijatelja i ljubavnika, vazda
imao uza se u engleskom dţepnom izdanju, nastojao je ođ samog početka da prilagodi u svom delu
karakter svojega Birona onom za njega dragocenom mestu- u dijalogu i da mu posveti takvu
muziku koja ga — u prikladnoj relaciji prema lcarikirajućem stilu celine — označava kao
»ozbiljnog« čoveka, značajan duh, kao istinsku ţrtvu sramotne strasti.
To je bilo lepo i ja sam tome odao mnogu hvalu. Uostalom, koliko je samo razloga za pohvalu i
radosnu zbunjenost bilo i inače u onome što nam je svirao! Na to bi se ozbiljno moglo primeniti ono
što učena cepidlaka Holofern kaţe o samom sebi:
»Dat mi je takav dar, prosto-naprosto; imam ludo razobručen i neukroćen duh, natučen
oblicima, slikama, uobličenjima, predmetima, idejama, poimanjima, razigranostima,
preobraţenjima: sve se to začinje u ţelucu moje memorije, hrani u utrobi moje pia mater a izliva
kad sazri prilika.«9 Delivered upon the mellowing of occasion. Prekrasno! Koristeći sasvim
sporednu, šaljivu priliku, pesnik tu daje nenadmašno potpun opis duha umetnika. i čoveka taj
opis i nehotice dovodi u vezu sa duhom koji je ovde radio na tome da Šekspirovo mladenačko
satirično delo prenese u sferu muzike.
Treba li pri tom sasvim da prećutim svoju ličnu povređenost ili briţnost, koju je u meni
izazivala sprdnja s antičkim studijama što se u komadu po- javljaju kao asketska precioznost? Za
karikaturu humanizma nije snosio krivicu Adrijan, već Šekspir, a on je prethodno dao i onaj
izvitopereni poredak ideja, u kojem pojmovi »obrazovanje« i »varvarstvo« igraju tako čudnovatu
ulogu. Obrazovanje je duhovno monaštvo, učena prefinjenost koja iz dubine duše prezire ţivot i
prirodu i upravo u njima,.
ţivotu i prirodi, u neposrednosti, čovečnosti, oseća- ju, vidi ono varvarsko. I sam Bi'ron, koji je pred
precioznim zaverenicima iz Akademovog gaja našao lepu reč za prirodnost, priznaje da je »više
govorio u prilog varvarstvu nego anđelu mudrosti«. Ovaj anđeo je, doduše, ismejan, ali i to opet
samo pomoću smešnoga; jer, »varvarstvo« u koje se ponovo strovaljuju saveznici, ona zaljubljenost
koja vrvi sonetima što im je dosuđena kao kazna za njihov pogrešan savez, isto je tako duhovito
stilizovana karikatura, persiflaţa ljubavi, i Adrijanovi zvuci su se i te kako dobro pobrinuli za to da
na kraju osećaj tu ne zavredi ništa više od njegovog drzovitog poricanja. Upravo bi muzika, mislio
sam, po svojoj naj- unutarnjijoj prirodi bila pozvana da postane vodilja iz sfere apsurdne
izveštačenosti u slobodu, u svet prirode i čovečnosti. Ali, ona se bila uzdrţala od toga. Ono što vitez
Biron zove »barbarism«, dakle upravo ono što je spontano i prirodno, nije slavilo u njoj nikakav
trijumf.
Muzika koju je tu tkao moj prijatelj bila je, artistički gledano, u najvećem stepenu vredna
divljenja. Prezrevši svako korišćenje masovnim sredstvima, on je prvobitno hteo da ispiše partituru
samo za klasični betovenovski orkestar, i samo zarad figure komično-pompeznog Spanca Armada
uzeo je u svoj orkestar drugi par rogova, tri trombona i jednu bas-tubu. Ali, sve je bilo strogo u stilu
kamerne muzike, filigranski rad, inteligentna groteska u tonovima, sve
kombinatorno-humoristički, bogato zamislima tanano-nestašne drskosti, i ljubitelj muzike koji bi,
umoran od romantične demokratije i moralističke svečane govorancije o narodu, zahtevao
umetnost radi umetnosti, sujete lišenu ili pak samo u ekskluzivnom smislu sujetnu umetnost za
umetnike i znalce, morao je biti oduševljen tom prema samoj sebi usredotočenom i savršeno
hladnom ezote- rijom, koja je, međutim, k a o ezoterija samu sebe ismevala na svaki mogući način i
parodistički pre- terivala, što je oduševljenju dodavalo jednu kapljicu tuge, jednu mrvicu beznađa.
Da, divljenje i tuga prelazili su na sasvim neobičan način jedno u drugo kad bi se osmotrila ova
muzika. »Kako je to lepo!« govorilo je srce sebi — moje je barem tako govorilo — »i kako tuţno!« Jer,
divljenje se odnosilo na umetnički komad šaljivo- -melanholičan, intelektualno dostignuće koje je
valjalo nazvati herojskim, na jad i bedu koja se ponašala kao obesna travestija i koju ne umem da
označim drugačije doli tako što ću je nazvati igranjem umetnosti na rubu nemogućnosti, koje
nikad ne posustaje i svojom vratolomnošću izaziva napetost. To je upravo i stvaralo tuţno
raspoloţenje. Ali, divljenje i ţalost, divljenje i briga, nije li to gotovo definicija ljubavi? Bolno napeta
ljubav prema njemu i prema onom što je njegovo bio je osećaj s kojim sam slušao Adrijanovo
9 Prevod Šekspirovog teksta Velimira 2ivojinovića. — Prim. prev.
338
sviranje. Nisam bio kadar da kaţem bogzna šta; Sildknap, koji je uvek predstavljao veoma dobru,
prijemčivu publiku, komentarisao je ono što nam je bilo ponuđeno mnogo do- setljivije i
inteligentnije od mene, koji sam još i posle toga, uz pranzo, sedeo ošamućen i okrenut samom sebi
za stolom Manardijevih, tronut oseća- jima pred kojima je muzika koju smo čuli ostajala tako
potpuno zatvorena. »Bevi! Bevi!« govorila je pri tom padrona. »Fa sangue ii vino!« A Amelija je micala
kašikom pred očima tamo-ovamo, mrmljajući: »Špiriti? ... Špiriti? ...«
To veče bilo je već jedno od poslednjih koje smo moja dobra ţena i ja proveli u originalnom
ţivotnom okviru prijatelja. Nekoliko dana kasnije, nakon tronedeljnog boravka, morali smo ga
napustiti i krenuti na put kući, u Nemačku, dok su oni još mesecima, sve do jeseni, ostali verni
idiličnoj rav- nomernosti svog ţivota s kojom se on odvijao između manastirskog vrta, porodične
trpeze, polja s ulja- no-zlatnim ivicama i kamene dnevne odaje, gde su provodili večeri čitajući u
svetlosti svetiljke. Tako su oni već i prošle godine proveli ćelo leto, a ni njihov način ţivota u gradu
preko zime nije se suštinski razlikovao od ovog ovde. Stanovali su u Via Torre Argentina, blizu
Teatro Costanzi i Panteona, na trećem spratu, kod gazdarice koja im je spremala doručak i uţinu.
Glavni obrok uzimali su u obliţnjoj tratoriji, plaćajući za njega paušalnu mesečnu cenu. Ulogu
manastirskog vrta u Palestrini igrala je u Rimu Villa Doria Panfili, gde su za toplih prolet- njih i
jesenjih dana radili svaki svoj posao kraj lepo oblikovanog bunara na kojem bi se s vremena na
vreme napojila neka krava ili kakav konj što je tu slobodno pasao. Adrijan bi retko kad izostao s
po- slepodnevnih koncerata muzičke kapele na Piazza Colonna. Ponekad bi veče pripalo operi. Po
pravilu su ga, međutim, provodili igrajući domine u tihom kutku kafane, uz čašu vrelog punča od
pomoranđţi.
Nisu negovali nikakve odnose s drugim ljudima — ili gotovo nikakve — njihova izdvojenost bila
je u Rimu skoro isto tako potpuna kao na selu. Nemač- ki elemenat su gledali sasvim da izbegnu,
pogotovu bi se Šildknap neizostavno nadao u beg čim bi mu do uha dopro neki glas maternjeg
jezika: bio je čak u stanju da siđe iz omnibusa, iz ţelezničkih kola, ako bi se u njima zatekli
»Germans«. Ali, njihov usamljenički ili, da kaţemo, usamljenički način ţivota udvoje, jedva da je
pruţao priliku za stvaranje poznanstava i sa tamošnjim, domaćim svetom. Dva puta u toku zime
bili su pozvani kod jedne dame neodređenog porekla, pokrovitelj ke umetnosti i umetnika: bila je
to Madame de Coniar, za koju je Ridi- ger Šildknap imao preporuku iz Minhena. U njenom stanu
na Korzu, ukrašenom fotografijama sa posvetom u plišanim i srebrenim okvirima, sreli su sa
raznih strana pristiglo, svakakvo internacionalno umetničko društvo, pozorišne ljude, slikare i
muzičare, Poljake, Mađare, Francuze, a i Italijane, čije su pojedinačne pojave smesta opet gubili iz
vida. Ponekad bi se Šildknap odvojio od Adrijana, da bi sa mladim Englezima, koje mu je simpatija
gurala u naručje, potraţio krčme u kojima je bilo malvazije, otišao na izlet u Tivoli ili kod trapista
iz Quattro Fontane pio rakiju od eukaliptusa i da bi se, pričajući s njima o kojekakvim
budalaštinama, oporavio od razjedajućih teškoća prevodilačkog umeća.
Ukratko, u gradu kao i u povučenosti planinske varošice obojica su ţivela izbegavajući svet i
ljude, vodeći ţivot onih koji su potpuno obuzeti brigama oko svog rada. Barem se to tako moţe reći.
A treba li ja sad da kaţem da je oproštaj od kuće Manar- di za mene lično, ma kako nerado da sam,
kao i uvek, ostavljao Adrijana, bio, opet, nekako povezan i sa izvesnim potajnim osećajem
olakšanja? Izgovoriti to, isto je što i obaveza da se taj osećaj i obrazloţi, a to će se teško moći učiniti
a da se pri tom samom sebi i drugima ne ukaţem u ponešto smešnoj sVet- losti. Istina je: u
određenoj tački, in puncto puncti, kako mladi ljudi vole da kaţu, ja sam među ukućanima
predstavljao donekle komičan izuzetak; nisam se, da se tako kaţe, uklapao u sliku: u svom svoj-
stvu supruga, naime, i sa takvim načinom ţivota, kao čovek koji je plaćao svoj danak onome što
smo, napola izvinjavajući se, napola uznoseći, nazivali »prirodom«. U kući-đvorcu u stepeničastoj
ulici taj danak inače niko drugi nije plaćao. Naša izvrsna domaćica, gospođa Peronela, bila je
dugogodišnja udovica, njena kćerka Amelija dete pomalo šašavo. Braća Manardi, advokat kao i
zemljoradnik, izgledali su kao okorele neţenje, čovek ih je, štaviše, mogao obojicu lako zamisliti
kao ljude koji nikada nisu dodirnuli ţenu. Tu je još bio rođak Dario, seđ i blag, sa veoma malenom,
bolešljivom ţenom, dvoje ljudi koji’ su sigurno samo u najkaritativnijem smislu reci činili jedno
drugom nešto iz ljubavi. A tu su konačno bili i Adrijan i Ridiger Šilđknap, koji su mesec za
mesecom istrajavali u spokoj no-strogom krugu s kojim smo se bili zbliţili, ne ponašajući se dru-
gačije od kaluđera u manastiru više njih. Zar da u tome onda ne bude za mene, običnog čoveka,
nečeg posramljujućeg i tegobnog?
O Sildknapovom naročitom odnosu prema širokom svetu mogućnosti za sreću i o njegovoj

sklonosti da škrtari kad je reč o tom blagu, tako što je škrtario sa samim sobom, govorio sam
ranije. Ja sam u tome video ključ za njegov način ţivota, to mi je sluţilo kao objašnjenje za meni
339
teško razumljivu činjenicu da je uspevao da ţivi na taj način. Sa Adrijanom je bilo drugačije,
premda sam bio svestan toga da je zajedništvo u čednosti bilo fundament njihovog prijateljstva, ili,
ukoliko ta reč ide predaleko, njihovog zajedničkog ţivota. Naslućujem da mi nije pošlo za rukom da
od čitaoca sakrijem izvesnu ljubomoru na Šleţaninov odnos prema Ađ- rijanu; no neka čitalac
onda shvati i to da je, u krajnjoj liniji, predmet te ljubomore bilo ono što im je bilo zajedničko,
uzdrţavanje, koje je bilo vezivno sredstvo među njima.
Ako je Silđknap, ukoliko smem tako da kaţem, ţiveo kao roué u potencijalnom, onda je Adrijan
— u to nisam mogao sumnjati — od vremena svog puta u Grac, odnosno u Bratislavu, vodio ţivot
sveca, — kao što je to činio i pre toga. No ja drhtim pri pomisli da njegova čednost o d t o g t r e n u t k a , od
onog zagrljaja, od kada je nastupilo njegovo prolazno oboljenje i nestali njegovi lekari, dok je ono
trajalo, ne potiče više iz etosa čistote, nego iz patosa ne- čistote.
U njegovom biću je uvek bilo nečega od »Noli me tangere«, — ja sam to poznavao; njegova
odvratnost prema prevelikoj fizičkoj blizini ljudi, prema ulaţenju u atmosferu kojom odiše onaj
drugi, prema telesnom dodiru, bili su mi dobro poznati. On je u doslovnom smislu reči bio čovek
»od-vraćanja«, sklanjanja, uzdrţljivosti, distanciranja. Fizičke srdačnosti izgledale su sasvim
nespojive sa njegovom prirodom; već je stisak njegove ruke bio redak, i to rukovanje je on obavljao
s izvesnom ţurbom.
Jasnije nego ikad izbilo je ćelo to neobično svojstvo na svetlost dana za vreme našeg nedavnog
sastanka i meni se pri tom činilo, teško da mogu reći zašto, da je to »Ne dođiruj me!«, to »Tri 1 koraka
od mene!« do izvesne mere promenilo smisao, kao da time ne samo što se odbacuje neki nepriličan
zahtev, već se, obrnuto, strahuje od takvog zahteva sa sopstvene strane i izbegava se da do njega
dođe — sa čim je onda očigledno bilo povezano i uzdrţavanje od ţene.
Samo prijateljstvo koje posmatra tako usrdno, kao što je to činilo moje, moglo je, osećanjem i
slutnjom, postati prijemčivo za takvu promenu značenja stvari, a što sam to opazio nije, sačuvaj
Boţe, ni najmanje naudilo radosti što sam u Adrijanovoj blizini! Ono što se dešavalo s njim moglo
je da me potrese, ali me nikada nije moglo udaljiti od njega. Ima ljudi s kojima nije lako ţiVeti, a
koje je nemoguće ostaviti.
XXV
Dokumenat na koji je u više navrata ukazivano po ovim listovima, Adrijanova tajna zabeleška
koja je, od kada je on preminuo, u mom posedu, čuvana kao dragoceno, strahotno blago — evo, taj
dokumenat je tu, ja ga saopštavam. Trenutak u biografiji kada ga treba uključiti — došao je.
Budući da sam ponovo u duhu okrenuo leđa njegovom, po sopstvenoj volji izabranom utočištu,
koje je delio sa Sleţaninom i u kojem sam ga bio potraţio, moj se govor prekida, i u ovom dvadeset
petom poglavlju čitalac će neposredno začuti njegove reći.
Da li su stvarno bile samo njegove? Ono što preda mnom leţi u stvari je dijalog. Neko drugi,
sasvim drugi, na uţasavajući način drugi, vodi šta- više glavnu reč, a onaj što piše samo spušta na
hartiju ono što je od njega čuo. Dijalog? Je li uistinu posredi tako nešto? Morao bih biti lud da u to
poverujem. A zato ne mogu da verujem ni u to da je on u dubini duše drţao za stvarno ono što je
video i čuo: dok je to slušao i gledao, i potom, kad je to stavljao na hartiju, bez obzira na cinizme
kojima je njegov partner u razgovoru pokušavao da ga uveri u svoje objektivno postojanje. Ali, ako
njega, posetioca, nije bilo — a ja se uţasavam od priznanja koje počiva u tome da se njegova
realnost do^ pusti makar samo i kondicionalno i kao mogućnosti — onda se javlja grozovita misao
da su i oni cinizmi, poruge i prividno sporenje potekli od onog kome je neko tako stravičan došao u
pohode, iz njegove sopstvene duše .. .
Razume se samo po sebi da nemam nameru da poverim štamparu Adrijanov rukopis. Vlastitim
perom ga reč po reč prenosim u svoj rukopis sa notne hartije pokrivene njegovim potezima, čija su
obe- leţja data već ranije, koje je izvodilo okruglo pero za pisanje, sitnim, starinski zavojitim,
sasvim crnim pismom, za koje bi čovek rekao da je pismo kakvog kaluđera. Notnom hartijom
posluţio se očevidno zato jer u tom trenutku nije imao pri ruci nikakvu drugu, ili pak zato što
340
radnja dole na trgu crkve Svetog Agapitusa nije imala da mu ponudi pogodnu hartiju za pisanje.
Na gornji petocrtni sistem dolaze uvek dva reda, a dva na bas-sistem; ali i prazan prostor između
njih skroz je ispunjen sa po dva ispisana retka.
Trenutak zapisivanja nije moguće odrediti s potpunom tačnošću, jer na dokumentu nema
datuma. Ako moje uverenje nešto vredi, on ni u kom slučaju nije sačinjen posle naše posete
varošici u brdima ili za vreme našeg boravka na tom mestu. On potiče ili iz nekog ranijeg perioda
tog leta, od kojeg smo mi s prijateljima proveli tri nedelje, ili iz prethodnog, prvog leta, koje su oni
proţiveli kao gosti Manardijevih. Da je u vreme kad smo mi na-
341
vratili do njih doţivljaj na kojem se temelji rukopis već bio prošao, da je Adrijan razgovor koji sledi
tada već imao za sobom, za mene je sasvim izvesno; isto tako i to da je do njegovog zapisivanja
došlo neposredno po prikazaniju, verovatno slede- ćeg dana.
Eto, prepisujem ja tako — i neće, bojim se, biti potrebne daleke eksplozije da uzdrmaju moju
izbu, pa da moja ruka zadrhti i slova mi se poremete i skliznu iz pravih redova prilikom pisanja ...
— Znaš li štogod — ćuti. Ćutaću ja već, ako ništa, ono od stida i da poštedim ljude, jeste, iz so-
cijalnog obzira. Ĉvrsta je i postojana moja volja da mi kontrola razuma nad priličnim ponašanjem
ne popusti sve do kraja. Ali, Njega sam ipak video, najzad, najzad; bio je ovde kod mene u odaji,
napravio mi je vizitu, neočekivano, a ipak odavno očekivan, sit sam se s Njim narazgovarao, a sad
me, posle svega, ljuti samo to što nisam siguran zbog čega sam sve vreme drhtao, da li samo od
hladnoće ili od Njega. Jesam li se u nečem prevario, je li me On obmanuo da je bilo hladno, kako
bih stao drhtati i po tome se uverio da je On bio tu, zbiljski, kao Neko ko postoji za sebe? Konačno,
svako zna da nijedna luda ne drhti pred svojim priviđenjima, nego su joj ova prijatna, pa se ona bez
ikakve zbunjenosti i drhtavice upušta s njima u razgovor. Je li me on to drţao za luđaka kada je
pasjom hladnoćom hteo da mi pokaţe da ja nisam luda, a da On nije priviđenje, jer sam u strahu
i plašnji drhtao pred Njim? Prevejan je on.
Znaš li štogod — ćuti. Nosim ja svoju ćutnju u sebi. U ćutanju poveravam sve to notnoj hartiji,
dok se moj drugar in eremo, s kojim se smejem, sedeći podalje od mene u odaji kinji translacijom
dragih mu stranih reči u domaće, koje mrzi. Misli da komponujem, i kad bi video da pišem reči, po-
mislio bi da je i Betoven tako činio.
Leţao sam u tami celog dana, bolom ophrvan stvor, s kletom glavoboljom, i više puta sam se
gušio i morao da povraćam, kako to već biva pri teškim napadima, ali predveče neočekivano i
gotovo iznenada bi mi bolje. Nisam povratio supu koju mi je donela majka (»Poveretto!«), popio sam
potom u dobrom raspoloţenju i jednu čašu crnjaka (»Bevi, bevi!«) i odjednom sam se osetio tako
sigurnim u sebe da sam se posluţio čak i cigaretom. Mogao sam i da izađem, kako je prethodnog
dana bilo dogovoreno. Dorio M. hteo je da nas uvede dole u klub uglednih građana Praeneste, da
nas predstavi, pokaţe nam prostorije, bilijar, čitaonicu. Nismo hteli da povredimo dobričinu i
pristali smo, što se svelo na samog Š., jer je napad za mene bio izvinjenje. Ustav- ši od stola, ode ti
on, sav kiseo, s Doriom niz uličicu seoskim i prigradskim ţiteljima, a ja ostadoh sam sa sobom.
Sedeo sam tu sam u odaji, blizu prozora koji je bio zatvoren kapcima, preda mnom se pruţala
prostorija, i kraj svoje svetiljke sam čitao Kirke- gora o Mocartovom Don Ţuanu.
Najedared osetih da me bije oštra hladnoća, kao kad neko zimi sedi u zagrejanoj sobi, pa se od-
jednom otvori prozor kroz koji nahrupi mraz. Nije mi, međutim, dolazila s leđa, gde su bili prozori,
već me je napala spreda. Dignem^ pogled s knjige i pogledam u odaju, vidim da se S. već vratio, jer
više nisam sam: Neko sedi u sumraku na sofi od konjske dlake, koja zajedno sa stolom i stolicama
stoji blizu vrata. Otprilike na sredini prostorije, tamo gde ujutro doručkujemo, — sedi u jednom
uglu sofe s prekrštenom nogom, ali to nije S., to je neko drugi, manji od njega, ni izbliza tako nao-
čit, uopšte nije pravi gospodin. Međutim, hladnoća neprestano bije prema meni.
»Chi e costa!« viknem nešto stegnutim grlom, oslanjajući se o naslonjače stolice, tako da mi
knjiga s kolena padne na pod. Odgovara miran, spor glas onog drugog, glas gotovo školovan, s
prijatnom nosnom rezonancom:
»Samo ti govori nemački! Napred samo s finim starim nemačkim, bez ikakvih prećutkivanja i
pretvaranja. Ja ga razumem. On je upravo moj omiljeni jezik. Ponekad ja uopšte i razumem samo
nemački. Uostalom, donesi ogrtač, a i šešir i pled. Hladnoća bije ka tebi. Cvokotaćeš, sve ako to i ne
vodi u prehladu.«
»Ko to meni govori ’ti’?« pitam razljućen.
342
»Ja«, kaţe on. »Ja, s milostivom dozvolom. Ah, ti misliš zato što ti nikome ne govoriš ’ti’, čak ni
tvom humoristi, dţentlmenu, nego samo jaranu iz detinjstva, vernoj duši, koji tebe zove imenom,
ali ti njega ne? Pusti to. Među nama je već takav odnos da se moţemo tikati. Hoćeš li već jednom?
Hoćeš li da doneseš štogod toplo?«
Ja buljim u polutamu, gnevno ga obuhvatam pogledom. To je čovek čija je figura više nekako
spečena, ni blizu tako visok kao Š., ali manji i od mene, sa sportskom kapom navučenom na uvo,
a s druge strane štrči mu crvenkasta kosa sa slepooč- nice; crvenkaste su mu i trepavice na
zacrvenelim očima, lice belo kao sir, s nosom čiji je vršak savijen pomalo ukrivo; preko košulje od
trikoa s poprečnim prugama ima karirani kaput odveć kratkih rukava, iz kojih se pomaljaju ruke
sa zdepastim prstima; nosi odvratno utegnute pantalone i ţute, iznošene cipele, koje se više ne
mogu očistiti. Fakin. Podvodač. A glas mu, artikulacija mu, kao u glumca.
»Hoćeš li doneti?« ponavlja.
»Pre svega ţelim da znam«, kaţem ja, savlađujući drhtavicu, »ko to dopušta sebi da provali
ovamo i da sedne kod mene.«
»Pre svega«, ponavlja on. »Pre svega nije uopšte tako loše. Ali, ti si suviše osetljiv na svaku po-
setu koju smatraš neočekivanom i nepoţeljnom. Pa ja ne dolazim da bih te odveo u društvo, da bih
te laskanjem odvukao na muzičko poselo. Nego da
343
s tobom govorim o poslovima. Hoćeš li đoneti svoje stvari? Nema razgovora kad zubi cvokoću.«
Sedeo sam još nekoliko sekundi ne ispuštajući ga iz vida. A mraz, koji bije od njega, prolazi mi
kroz kosti, reţe, tako da sam se u mom laganom odelu osećao nezaštićen i kao go pred njim. Te
tako otiđoh. Stvarno ustanem i odem kroz najbliţa vrata levo, gde je moja spavaća soba (ona druga
je tamo dalje, s iste strane), uzmem iz ormana zimski kaput, koji nosim u Rimu u dane kad duva
tramon- tana, i koji sam morao poneti sa sobom, jer ne znam gde bih ga inače ostavio; stavim i
šešir, zgrabim i pled za putovanje i vratim se, tako opremljen, nazad na svoje mesto.
On, kao i pre, sedi na svom.
»Vi ste još tu«, kaţem diţući okovratnik od kaputa i zamotavajući kolena pledom, »čak i pošto
sam ja otišao i opet se vratio? To me čudi. Snaţna sumnja u meni, naime, govori mi da Vi niste tu.«
»Nisam?« upitao je on glasom koji kao . da je školovan, s rezonancom u nosu. »Kako to nisam?«
J a : »Zato što je u najvećoj meri neverovatno da neko ko govori nemački i ispušta hladnoću se-
dne uveče ovde kraj mene da bi navodno pretresao sa mnom poslove o kojima ništa ne znam i ništa
neću da znam. Mnogo je verovatnije da se u meni upravo rasplamsava neka bolest i da ja u svom
bunilu prenosim grozničavu stud u Vašu ličnost i vidim Vas samo zato da bih u Vama video njen
izvor.«
O n (mirno i uverljivo, smejući se kao glumac): »Kakva besmislica! Kako inteligentno besmislene
stvari ti pričaš! To je upravo ono što se na dobrom starom nemačkom zove bezumlje. I tako
izveštače- no! Pametna izveštačenost, kao da je ukradena iz tvoje opere! Ali, mi ovde ipak ne
komponujemo — trenutno. Osim toga, to je čista hipohonđrija. Ne uobraţavaj, moliću te lepo, da
osećaš bilo kakvu slabost! Budi malo ponosan i nemoj odmah goniti od sebe svojih pet čula! Kod
tebe se ne rasplamsava nikakva bolest, nego si, posle ono malo napada, najboljeg mladenačkog
zdravlja. Uostalom, pardon, nisam hteo da budem netaktičan, jer — šta znači zdrav. Ali tako se,
dragi moj, tvoja bolest ne rasplamsava. Nema ni traga od groznice kod tebe i ništa uopšte ni ne daje
povoda da je bilo kad imaš.«
J a : »Nadalje, zato što Vi svakom trećom rečju koju izgovorite razobličujete svoju ništavnost. Vi
govorite sve same stvari koje u meni postoje i koje iz mene dolaze, ali ne iz Vas. Vi u načinu
izraţavanja majmunski podraţavate Kumpfa, a pri tom ne izgledate baš kao da ste ikad bili na
nekom univerzitetu, na nekoj visokoj školi, i da ste sedeli kraj mene na klupici za majmune. Vi
govorite o jadnom dţentlmenu i o onom kome se ja obraćam sa ’ti’, čak i o takvima koji su mi
govorili ’ti’ ne dobivši ništa u znak zahvalnosti, a govorite još i o operi. Pa odakle da Vi sve to
znate?«
O n (ponovo se smejući glumački uveţbano i mašući glavom, kao da je reč o nekoj ljupkoj de-
tinjariji): »Odakle? Ali, ti, evo, vidiš da znam. I odatle hoćeš da zaključiš, što ti nimalo ne sluţi na
čast, da ne vidiš dobro? E to, brate, znači stvarno svu logiku, kakva se uči po visokim školama, po-
staviti naglavce. Umesto što iz moje informisanosti izvlačiš zaključak da ne raspolaţem stvarnim,
telesnim bićem, bolje bi ti bilo da zaključiš kako moje biće ne samo što je stvarno-telesno, nego da
ja i jesam onaj za koga me sve vreme ti već i drţiš.«
Ja: »A za koga Vas ja drţim?«
O n (s puno učtivog prebacivanja): »Ta idi, molim te, znaš ti dobro! Ne bi trebalo da stvaraš ni sav
taj pričin kako delaš kao da me već odavno nisi očekivao. Znaš ti isto tako dobro kao i ja da naš
odnos na kraju krajeva ipak iziskuje da jednom dođe do objašnjenja. Ako ja jesam — as tim se ti
sad, mislim, slaţeš — onda mogu biti samo Onaj jedan. Misliš li ti pod tim k o s a m j a : k a k o s s z o v e m ? .
Ali, ti još sa visokih škola nosiš u sećanju sve one skurilne nadimčiće, sa svojih prvih studija, kada
još nisi bio gurnuo pod klupu Sveto pismeno. Sve ih znaš u prste i moţeš da izabereš među njima,
ja gotovo da i imam samo njih, samo nadimčiće, kojima me, da se tako kaţe, s dva prsta golicaju po
344
podbratku: to dolazi od moje popularnosti koja je suštastveno nemačka pojava. Coveku se na
kraju ona i dopadne, ta popularnost, je li, prihvati je i kad je nije traţio, i kad je u osnovi uveren da
ona počiva na nesporazumu. To je uvek laskavo, uvele blagotvorno. Izaberi, dakle, ako već hoćeš
da mi nadeneš ime, iako najčešće ljude uopšte i ne zoveš imenom, jer iz nezainteresovanosti
njihova imena ni ne znaš, — izaberi među seljačkim neţnostima neku koja ti je po volji! Samo
jednu neću i ne marim da čujem, jer nesumnjivo predstavlja pakosno ogovaranje i ni najmanje mi
ne odgovara. Ko me naziva gospodin Dicis et non facis, taj obitava na đubri- štu istine. I to doduše
treba da bude golicanje po podbratku, ali je u stvari kleveta. Ja izvršim ono što kaţem, drţim svoje
obećanje do posleđnje tae- kice na joti, to je upravo moj poslovni princip, otprilike kao što su
Jevreji najpouzdaniji trgovci, i kada je god došlo do prevare, tad, to je već i u poslovicu ušlo, tada
sam uvek ja, koji verujem u odanost i čestitost, bivao taj koji je prevaren ...«
J a : »Dicis et non es. Vi stvarno hoćete da se- dite tu preda mnom na sofi i da mi se obraćate spo-
Ija na dobrom kumpfovskom, s ponekom mrvicom starog nemačkog? Baš ste ovde u zemlji Latina
našli da mi pravite vizitu, gde ste u potpunosti izvan svoje zone i gde ni najmanje niste popularni!
Kakvo apsurdno odsustvo stila! U Kajzersašernu bih prihvatio Vaše pojavljivanje. U Vitenbergu ili
u Vart- burgu, pa još i u Lajpcigu bih poverovao u Vas. Ali ovde, pod pagansko-katoličkim nebom
— nikako!«
O n (mašući glavom i zabrinuto cokćući jezikom): »C, c, c, vazda ista preterana sumnjičavost,
vazda isti nedostatak samopouzdanja! Kada bi ti imao hrabrosti da kaţeš sebi: ’Gde sam ja, tu je
Kajzersa- šern’, je 1’, sve bi se odjednom slagalo i gospodin esteta ne bi više imao potrebe da uzdiše
zbog odsustva stila. Sto mu gromova! Ti bi već imao pravo da govoriš tako, samo ti zapravo
nedostaje hrabrosti za to ili se praviš da ti nedostaje. Samopotce- njivanje, prijatelju moj — a i
mene potcenjuješ kada me u toj meri ograničavaš i kada hoćeš da od mene u potpunosti napraviš
nemačkog provincijalca. Ja, doduše, jesam Nemac, pa neka budem, eto, i suštastveno Nemac, ali
sam ja to, ipak, na onaj stari, bolji način, orijentisan sam, naime, od sveg srca kosmopolitski. Ti
hoćeš da porekneš moje prisustvo ovde i sasvim gubiš iz vida staru nemačku čeţnju za lepom
zemljom Italijom, romantičarski poriv da se krene u nju! Ja sam, veliš, Nemac, ali da bi po dobrom
direrovskom običaju i moje ozeblo srce moglo jednom da poţeli malo sunca, to gospodin neće da mi
dopusti, ni onda kada osim toga, sasvim nezavisno od sunca, imam ovde hitnih, lepih poslova,
tanano sazdanog jednog stvorenja radi .. .«
Ovde me obuze neopisivo gađenje, tako da sam se unezvereno stresao. Međutim, uzroci moje
jeze nisu se mogli zaista razlučiti; ona je mogla u isti mah i ujedno s gađenjem poticati i od
hladnoće, kada je ledena struja, koja je dolazila od njega, naprasno postala još oštrija, tako da mi
je kroz tkaninu od kaputa prodirala do srţi u kostima. Nevoljno pitam:
»Zar ne biste mogli prestati s teranjem te nepodopštine, s tom ledenom promajom?!«
O n na to: »Na ţalost ne. Ţao mi je što u toj stvari ne mogu da ti učinim po volji. Ja sam ti, eto,
tako hladan. Kako bih drugačije i mogao izdrţati tamo gde stanujem, i smatrati to mesto
udobnim?«
Ja (nehotice): »Vi mislite na ad i njegovu jazbinu?«
345
O n (uz smeli kao da ga golicaju): »Odlično! Ţestoko; po nemački i vragolasto rečeno! Ima to još
mnogo ljupkih, učeno-patetičnih imena, koja gospodin eksteolog sva poznaje, kao recimo carcer,
exitium, confutatio, pernicies, condemnatio i tako dalje. Ali, meni ona prisno nemačka i
humoristička, šta ja tu mogu, ostaju uvek najmilija. Uostalom, pustimo zasad još to mesto i
njegove osobine! Vidim ti po licu da samo što me nisi stao pitati o tome. Ali, do toga je još daleko i
ni najmanje ne predstavlja goruću stvar — ti ćeš oprostiti ovu šalu da stvar nije goruća! — ima
vremena za to, mnogo, nedogledno mnogo vremena — vreme je ono najbolje i ono pravo što mi
dajemo, a naš dar je peš- čani .sat — o tako je fini njegov grlić, kroz koji curi crveni pesak, tako
tanak — kao vlas — njegov curak, oko uopšte ne vidi da se pesak u gornjoj šupljini smanjuje, samo
sasvim pri kraju, onda se čini da ide brzo i da je išao brzo, ali to je tako daleko kada je grlić tako
uzak, da nije vredno o tome govoriti ni na to misliti. Samo, to da je peščani sat postavljen, da je
pesak kako-tako ipak počeo da curi, d tome bih se ja, dragi moj, s tobom rado spo- razumeo.«
J a (istinski podrugljivo): »A, Vi sve direrovsko izvanredno volite, prvo ’Kako ću se samo smr-
zavati posle sunca’, a sad peščani sat Melanholije. Hoće li doći i kvadrat sa brojevima u kojem se
sve slaţe1? Spreman sam na sve i navikavam se na sve. Navikavam se na Vaš bezobrazluk da me
oslovljavate sa ’ti’ i ’dragi moj’, što mi u svakom slučaju uliva posebnu odvratnost. Konačno, i ja
govorim samom sebi ’ti’, što verovatno objašnjava da mi Vi taka govorite. Prema Vašoj tvrdnji, ja
vodim konverzaciju sa crnim Kesperlinom, — Kesperlin, to je Kašpar, i tako su Kašpar i Samiel
jedan i isti.«
On: »Opet počinješ?«
Ja: »Samiel. Da čovek pukne od smeha! Gde ti je tvoj C-mol fortisimo od gudačkih tremola, dr-
353
23 Doktor Faustus I
venih duvača i truba, to ingeniozno strašilo za đecu namenjeno romantičnoj publici, što izlazi iz
klisure /is-mola kao ti iz tvojih gudura? Ćudi me da ga ne čujem!«
O n : »Pusti to. Imamo mi i takvih instrumenata koji su mnogo vredniji hvale, i ti ćeš ih već čuti.
Oni će ti već zasvirati, onda kad budeš zreo da ih čuješ. Sve je to stvar zrelosti i blagog vremena.
Upravo sam o tome i hteo da govorim s tobom. Ali, Samiel — taj oblik je glup. Ja zbilja jesam za ono
što je narodsko, ali Samiel je suviše glupo, Jo- han Balhorn iz Libeka je to popravio. Kaţe se Sa-
mael. A šta znači Samael?«
Ja (ćutim za inat).
O n : »Znaš li štogod — ćuti. Imam simpatija za diskreciju s kojom mi prepuštaš da ja to

prevedem na nemački. ’Anđeo otrova’ znači to.«
J a (kroza zube, koji nisu hteli istinski da miruju jedni na drugima): »Da, bez sumnje, baš tako
i izgledate! Sasvim kao anđeo, nema šta! Znate li kako izgledate? Ordinarno uopšte nije prava reč
za to. Izgledate kao ološ pun drskosti, kao muška droca, kao najobičniji podvodač, to je Vaše
obličje, u kojem ste našli za shodno da me posetite — a ne obličje anđela!«
O n (spuštajući pogled na sebe, raširenih ruku): »Kako, kako? Kako ja to izgledam? Ne, stvarno,
dobro je što me pitaš kako izgledam, jer ja to zbilja i ne znam. Ili — nisam znao, ti si učinio da to tek
sad opazim. Uveravam te da svojoj spoljašnjosti ne poklanjam baš nikakvu paţnju, prepuštam je
tako reći njoj samoj. To kako izgledam čista je slučajnost, ili, bolje reći, to ispadne, ugodi se već
prema okolnostima, a da na to uopšte i ne mislim. Prilagođavanje, mimikrija, pa to ti je poznato,
maskarada i igra skrivalica majke prirode, koja uvek drţi jezik u uglu usta. Ali, dragi moj, nećeš
valjda to prilagođavanje, o kojem ja znam tako mnogo i tako malo kao i leptir koji liči na list, dovesti
u vezu
354
sa sobom i uzeti mi ga za zlo! Moraš priznati đa ono, kad se pogleda s druge strane, ima u sebi ne-
što zgodno, s one strane gde si navukao ono, i to upozoren, iz ugla tvoje pesme sa simbolom slova,
— o, stvarno, oštroumno napravljeno i već skoro kao pod inspiracijom:
Kada si mi jednom dala Za noć sveţi napitak Ţivot si mi otrovala ...
Odlično.
Na ranu se zmija bila,
Sišući je, priljubila . ..
Stvarno darovito. To i jeste ono što smo mi na vreme prepoznali i zbog čega smo zarana bili bacili
oko na tebe, videli smo da je tvoj slučaj sasvim sigurno vredan truda, da je to slučaj čije su okol-
nosti od najpovoljnijih, od kojeg bi se moglo napraviti nešto blistavo, samo da se tu ukreše malo
naše vatre, samo ako se malo podloţi, osokoli, izazove malo pijanstva. Zar Bizmark nije rekao tako
nešto kao da je Nemcu potrebno pola boce šampanjca da bi došao na svoju prirodnu visinu? Sve mi
se nekako čini kao da je rekao tako nešto. I to s pravom. Darovit, ali hrom, takav je Nemac —
dovoljno darovit da bi se ljutio zbog svoje hromosti i da bi je prevazilazio pomoću iluminacije,
preterujući do besvesti. Ti si, dragi moj, dobro znao šta ti nedostaje, i baš si učinio kako valja kada
si krenuo na put i navukao, salva venia, drage Francuze.«
»Ćuti!«
»Da ćutim? Vidi, vidi, to je napredak s tvoje strane. Zagrevaš se. Jedva jednom da se ostaviš te
učtivosti u pluralu i da mi kaţeš ’ti’, kao što i priliči ljudima koje vezuje ugovor i dogovor za sva
vremena i za večnost.«
23*
355
»Ćutite!«
»Da ćutimo? Ali, mi ćutimo evo ima pet godina, a jednom ipak moramo da porazgovaramo
jedan s drugim i promislimo o celini stvari i o zanimljivim okolnostima u kojima se nalaziš. To je,
naravno, stvar o kojoj treba ćutati, ali ipak ne među nama na duţi rok, — budući da je peščani sat
već postavljen, a crveni pesak počeo da curi kroz fini-prefini grlić — o, samo što je počeo! Ono što
dole leţi nije gotovo ništa u poređenju s gornjom količinom, •— mi dajemo vreme, mnogo,
nedogledno mnogo vremena, na čiji kraj uopšte nije potrebno misliti, još dugo ne, u prvi mah nije
potrebno brinuti se ni o trenutku kad bi se moglo početi misliti na kraj, kad bi se moglo reći:
’Respice finem’, budući da taj trenutak nije utvrđen, da je prepušten samovolji i temperamentu, i
mko ne zna u koji dan da ga stavi i kolika treba da bude njegova udaljenost od kraja. To je dobra
dosetka i izvrstan mehanizam: nesigurnost i proizvoljnost trenutka kad je došlo vreme da se misli
na smrt šaljivo zamagljuje trenutak koji je određen za kraj.«
»Trabunjanje!«
»’Ajde boga ti, tebi ništa nije pravo. Grub si čak i prema mojoj psihologiji, a sam si jednom na
zavičajnoj Sionskoj gori odredio psihologiji zgodan, neutralni srednji poloţaj i psihologe nazvao
ljudima koji najviše vole istinu. Ja ni u kom slučaju i nipošto ne trabunjam kada govorim o
vremenu koje je dato i o kraju koji je određen, već se u svom govoru striktno drţim stvari. Svud gde
je postavljen peš- čanik i gde je dato vreme, nezamišljivo ali ograničeno vreme i kraj koji je utvrđen,
tu smo mi svakako na svom terenu, tu nam je sekira upala u med. Mi prodajemo vreme — evo,
recimo, dvadeset četiri godine — moţe li se to dogledati? Zar to nije pristojna količina? Tu čovek
moţe ţiveti' razvratno kao beslovesna stoka, ne misleći ni na šta, i mnogom đavolskom rabotom
zaprepašćivati svet kao veliki volšebnik; tu on moţe, s vremenom sve više, svako hramanje da
preda zaboravu i da, snaţno opijen, prevaziđe samog sebe, a da sebi ipak ne postane tuđ, nego da
bude i ostane on sam, doveden samo na svoju prirodnu visinu pomoću pola boce šampanjca, i
dopušteno mu je da u pijanom naslađivanju samim sobom okusi sve miline skoro neizdrţljivog
napitka što mu je usut, tako da s manje ili više prava moţe doći do uverenja da se tako nešto već
tisućlećima više nikome ne toči, da se on u izvesnim neobuzdanim trenucima jednostavno moţe
smatrati bogom. Zar da mu u svemu tome padne na pamet da brine o času kad je došlo vreme da
se misli na kraj! Samo, kraj je naš, na kraju on je naš, to valja da bude utanačeno, i to ne samo
prećutno, ma koliko se sve inače odvijalo ćiitke, već u četiri oka i kao što čini ravan s ravnim, i
izričito.«
Ja: »Tako, znači, hoćete da mi prodate vreme?«
O n : »Vreme? Samo tako — vreme? Ne, dobri moj, nije to roba đavolova. Tako mi ne bismo za-
sluţivali da cena bude kraj koji pripada nama. Od koje je vrste to vreme, o tome se radi! Veliko vre-
me, ludo vreme, vreme skroz-naskroz vraško, u kojem se ţivi bogato i prebogato, a onda, naravno,
ponovo pomalo mizerno, takođe, čak — u dubokoj mizeriji, ja to ne samo da priznajem, nego, šta-
više, s ponosom naglašavam, jer tako i jeste pravo i pošteno, tako ti je to s umetničkim sojem i s
prirodom umetničkom. Ona, kao što je poznato, u svako doba teţi raspuštenosti na sve strane i
sasvim je normalno da pomalo prelazi granice dozvoljenog. Klatno se tu vazda njiše tamo-ovamo u
velikom luku od veselosti do melanholije, to je obično, to je tako reći još građanski-umereno, u
nirnberškom stilu, kad se uporedi s onim što mi dajemo. Jer mi u tom pogledu stvar terarno u
krajnost: uzlete dajemo i prosvetljenja, iskustvo oslobođenosti od svake stege i iskustvo
razbuktavanja, slobode, sigurnosti, lakoće, osećaj moći i trijumfa, tako da naš čova ne veruje
svojim čulima — u šta je povrh toga uračunato i kolosalno divljenje prema onom što napravi, koje
je takvo da bi se on zbog njega mogao čak, i to lako, odreći svekolikog tuđeg, spoljaš- njeg divljenja,
— jezu podarujemo i ţmarce od dubokog poštovanja prema samom sebi, suviše, onu izvanrednu
grozu pred samim sobom, koja čini da se on samom sebi ukazuje kao višom milošću obdaren
instrumenat, kao boţanska neman. U međuvremenu se u odgovarajućoj meri tu i tamo pada i na
niske grane, toliko niske da to čini čast, ne samo u prazninu i pustoš i nemoćnu tugu, već i u
bolove i mučnine — uostalom, prisno poznate, koje su već ođuvek bile tu, koje spadaju u urođene
sklonosti, samo što ih opijenost i svesno omamljivanje pojačavaju do najvišeg stepena, da to čini
čast. To su bolovi koje čovek prihvata sa zadovoljstvom i ponosom, dobivši zauzvrat sve ono u
čemu je tako enormno uţivao; bolovi, koje poznaje iz bajke, bolovi koje je imala mala sirena, kao
da je noţevima seku, u svojim lepim ljudskim nogama, kada ih je dobila umesto repa. Valjda ti je
356
poznata mala sirena od Andersena? To bi bilo luče za tebe! Reci samo jednu reč i ja ču ti je dovesti
u postelju.«
Ja: »Kad bi mogao da zaćutiš, blesavi stvore!«
O n : »De, de, samo bez tih grubosti s kojima uvek odmah navališ. Vazda bi hteo da se samo ćuti.
E, ja ti nisam iz porodice Svajgeštil.10 A i majka Elza ti je, uostalom, uza svu svoju diskretnost
punu razumevanja, unapred izbrbljala mnogo toga o svojim slučajnim gostima. Ja, međutim, ni
najmanje nisam došao kod tebe, u pagansko inostranstvo, da bih ćutao, već radi izričite potvrde u
četiri oka i čvrste nagodbe o davanju i plaćanju. Velim ti, mi već više od četiri godine ćutimo, a pri
tom je sve na najboljem, najprobirljivije izabranom putu, ko
10 Sehweigen = ćutati; still — tih, miran. — Prim. prav.
357
ji mnogo obećava, i zvono je već napola izliveno. Hoćeš da ti kaţem kako stoji stvar i šta se
dešava?«
Ja: »Izgleda da moram da čujem.«
O n : » A pored toga i ţeliš, i baš si zadovoljan što moţeš da čuješ. Verujem čak da ti se i te kako
sluša i da bi cmizdrio i kukao kada bih ti to uskratio. Imao bi i pravo. Tako je prisan taj zavičajni
svet u kojem smo mi, ti i ja, zajedno, — u njemu samo obojica u pravom smislu kod kuće, čisti Kaj-
z-ersašern, dobar staronemački vazduh negde anno 1500. ili tako nešto, malo pre nego što će doći
dr Martinus, koji je sa mnom stajao u tako sirovom, srdačnom odnosu i gađao me zemičkom, ne,
mastionicom, dakle dugo pre tridesetogodišnje zabave. Seti se samo s kakvom se bodrošću kod
vas, u srcu Nemačke, na Rajni i svuda, narod pokrenuo, s koliko su se osećaja ljudi predavali
veselosti, a kako je sve bilo i dosta grčevito, puno slutnji i uznemireno — bujica hodočasnika ka
Svetoj krvi u Nikla- shauzenu u dolini Taubera, dečje procesije i hostije što krvare, glad, seljački'
ratovi i kuga u Kelnu, meteori, komete i velika znamenja, kaluđerice na kojima se otvaraju rane
Isusove, krstovi koji se pojavljuju na odeći ljudi, koji devojačku košulju, na kojoj je iskrsnuo
čudotvorni krst, hoće da uzmu za steg i da pod njim krenu na Turke. Dobra, vraški nemačka
vremena! Zar ti nije milo oko srca kad misliš na to? Tada su se prave planete skupile u znaku
škorpije, kako je to majstor Direr veleučeno nacrtao na medicinskom listu za rasturanje, tada su
došli neţni mališani u nemačku zemlju, narod ţivih štrafčića, dragi gosti iz zapadne Indije, ti za-
nesenjaci s bičevima, — a, tu si načuljio četvore uši? Kao da govorim o putujućem bratstvu pokaj-
nika, o flagelantima, koji su se sa svoga i sa svekolikog greha šibali po leđima. Međutim, ja mislim
na flagelate, po vrsti sićušne da se ne vide golim okom, koji imaju bičeve, kao naša bleda Venera,
spiroeheta pallida, to je prava vrsta. Doduše, u pra
35£L
vu si, to zvuči kao nešto poznato iz poznog srednjeg veka i podseća na flagellum haeretieorum
fascinariorum. O, da, kao fascinarii mogli bi se oni vrlo dobro pokazati, naši zanesenjaci, — u
boljim slučajevima, kao što je tvoj. Uostalom, već odavno su sasvim civilizovani i pripitomljeni, i
više ne prave na starom kontinentu, gde su već mnogo stoleća kod kuće, tako grube straobavne
ludorije kao nekad, s otvorenim čirevima, epidemijama i otpalim nose- vima. Ni likovni umetnik
Baptist Spengler ne izgleda tako da bi, s telom zakukuljenim u kostret, morao, kuda god krenuo i
gde god se našao, da maše čegrtalj kom ljudima na opomenu.«
Ja: »Zar tako stoji stvar sa Spenglerom?«
O n : »Kako da ne? Sta misliš, samo je s tobom tako? Znam, ti bi najradije da ono što je tvoje bu-
de sasvim odvojeno i samo za tebe, i ljutiš se zbog svakog poređenja. Dragi moj, čovek uvek ima go-
milu drugova! Naravno da je Spengler esmeraldus. Ne namiguje on uzalud tako srameţljivo i
lukavo, i ne zove ga Ines Rode uzalud pritvornim potuljen- kom. Tako ti to ide, Leo Cink, faunus
ficarius, još uvek je zdrav i čitav, ali čisti, pametni Spengler zarana je uhvaćen. Uostalom, budi
miran i prištedi sebi ljubomoru na njega. To je dosadan, banalan slučaj, iz kojeg neće proisteći baš
ništa. Nije to pi- ton na kojem mi izvršavamo senzacionalna dela. Moţda je postao malo bistriji,
moţda malo više su- deluje u svetu duha zato što je dobio ono, i moţda ne bi tako rado čitao
Dnevnik braće Gonkur i opata Galijanija da nema vezu sa višom sferom, da mu nije te tajne
uspomene. Psihologija, dragi moj. Bolest, a pogotovu sablaţnjiva, diskretna, tajna bolest, stvara
izvesnu kritičku suprotnost prema svetu, prema ţivotnom prošeku, stvara buntovno i ironično
raspoloţenje prema građanskom poretku i navodi čoveka koji je ima da potraţi zaštitu u
slobodnom duhu, u knjigama, u mislima. Ali, to je i sve kad je reč o Spengleru. Vreme koje je
njemu još dato da čita, citira, pije crno vino i lenstvuje — nismo mu mi prodali, ono je sve više doli
genijalizovano vreme. Načet, trom, donekle interesantan svetski čovek — ništa više. On se vuče
tuda sa svojom jetrom, svojim bubrezima, stomakom, srcem i crevima, glas će mu jednog dana
sasvim promuknuti ili će ogluveti, i posle nekoliko godina će odapeti nepoznat, s nekom
skeptičnom šalom na usnama — i šta onda? Sve je to bez značaja, to nikada nije bila opijenost,
uznošenje i oduševljenje, jer stvar nije bila moţdana, nije bila cerebralna, razumeš, — naši
mališani se tu nisu pobrinuli za plemenitu, gornju sferu, ona za njih, očigledno, nije imala ništa
zavodljivo, nije došlo do metastaze u metafizičko, metavenerično, metainfekciono ...«
J a (s mrţnjom): »Dokle ću ja morati da sedim ovde i da se smrzavam, i da slušam Vaše

nepodnošljivo trabunjanje?«
O n : »Trabunjanje? Morati da slušaš? Ti mi tu pevaš najsmešniju moguću pesmicu. Meni se čini

da ti slušaš veoma paţljivo i samo si nestrpljiv da čuješ više o tome, da čuješ sve. Upravo si se,
nema ni sekund, svojski raspitivao za svog prijatelja Spen- glera iz Minhena, a da te nisam
presekao u pola reči, bio bi me sve vreme poţudno ispitivao o adu i njegovoj jazbini. Ne izigravaj,
molim te, čoveka kome su na dosadi! I ja imam svoje osećanje dostojanstva i znam da nisam
nepozvan gost. U dve reči, metaspirohetoza je meningijalni proces, a ja te uveravam da je stvar
upravo takva da izvestan broj mališana oseća strast za gornje sfere, da poklanja naročitu ljubav
regionu glave, meningama, da posebno voli duru mater, tvrdu moţdanu ovojnicu, i piu, koja štiti
neţni parenhim u unutrašnjosti,, i da su oni od trenutka prve opšte zaraze u rojevima strasno
pohitali tamo.«
Ja: »Baš Vam stoji to što govorite. Ĉini se da je makro studirao medicinu.«
360
O n : »Ne više nego što si ti studirao teologiju, bocu reći fragmentarno i specijalistički. Hoćeš li
poreći da si i ti najbolju među umetnostima i naukama studirao samo kao specijalista i ljubitelj?
Tvoje interesovanje bilo je upravljeno — k meni. Mnogo si me obavezao. No, kako misliš da bih ja,
Esme- ralđin prijatelj, kakvog me pred sobom vidiš, prijatelj što je podvodeći je potpomaţe, mogao
biti lišen posebnog interesa za dotično, moralno dvosmisleno, susedno polje medicine, i za to da u
njemu kao specijalista budem kod svoje kuće? Ja, doista, bez prestanka s najvećom paţnjom
pratim poslednje rezultate istraţivanja na tom području. Item, za neke doctores je neosporno,
kunu se svim na svetu, da među mališanima mora da postoje specijalisti za mozak, ljubitelji
cerebralne sfere, ukratko — virus nerveux. No, oni obitavaju na poznatom đubriš- tu istine.
Upravo je obrnuto. Mozak je taj koji ţudi za njihovom posetom i nestrpljivo je očekuje, kao što si ti
moju, on ih poziva k sebi, privlači ih, kao da inače uopšte ne bi mogao očekivati da mu dođu. Da
111 se još sećaš? Filozof, De anima: ’Radnje onih koji deluju izvršavaju se na onim patnicima koji
su za to unapred disponirani.’ Tu vidiš da je sve do disponiranosti, spremnosti, pozivanje k sebi.
Da su neki ljudi obdareniji za vršenje veštičijih delà od nekih drugih i da mi umemo da ih opazimo,
pa toga su svesni već i dostojni autori Malleusa.«*
Ja: »Klevetniče, ja s tobom nemam nikakvog posla. Nisam te zvao.«
O n : »Ah, ah, mila nevinosti! Mušterija moje male, putnik koji je daleko putovao, nije, dabome,
bio ni upozoren? A i svoje si lekare takođe izabrao sigurnim instinktom.«
J a : »Našao sam ih u adresaru. Koga je trebalo da pitam? I ko mi je mogao reći da će me ostaviti

na ceđilu? Šta ste učinili sa oba moja doktora?«
O n : »Uklonili, uklonili. O, mi smo, naravno, te šeprtlje uklonili u tvom interesu. I to u pravom

trenutku, ni odveć rano ni odveć kasno, kada su svojim lekarijama stvar doveli na pravi put i kada
su, da smo ih ostavili, taj lepi slučaj mogli samo još da upropaste. Dopustili smo im provokaciju —
i bašta, neka se gube. Ĉim su svojim specifičnim tretmanom kako doli'či ograničili prvu, opštu
infiltraciju, koja se naglašeno ispoljila na koţi, i time me- tastaziranju dali snaţan podstrek naviše,
njihov posao je bio obavljen, valjalo ih je ukloniti. Ti tikvani, naime, ne znaju, a i ako znaju ne
mogu ništa da promene, da opšti tretman snaţno ubrzava gornje, metavenerične procese. Doduše,
njih dosta često pođstiče i to ako se rani stadijumi ne lece, jednom rečju — šta god da se uradi,
pogrešno je. Ni u kom slučaju nismo smeli dozvoliti da provokacija pomoću lekarija potraje.
Povlačenje opšteg nadiranja infekcije trebalo je da dođe samo od sebe kako bi pro- gredijencija
tamo gore išla fino polako, kako bi ti bile sačuvane godine, decenije lepog, volšebničkog vremena,
čitav peščani sat genijalnog vraţijeg vremena. Danas, četiri godine od kada si navukao ono, kod
tebe je mestašce tamo gore fino ograničeno, da bude uzano i malo — ali, ono postoji — ognjište,
radna sobica za mališane, koji su tamo dospeli preko likvora, preko vode tako reći, mesto
incipijentne iluminacije.«
J a : »A, tu li si, gluperdo, uhvatio sam te? Odao si se i sam si mi naznačio mesto u mom mozgu,
ţarište upale, koje te opsenarski dovodi pređa me, a bez kojega te ne bi bilo! Odaješ mi da te ja, do-
duše, u uzbuđenju vidim i čujem, no da si ti samo upaljena rana na mom mozgu, koja mi je izašla
pred oči i izaziva dernjavu!«
O n : »O, logiko sveta! Ludo mala, stvar stoji upravo obrnuto. Nisam ja proizvod tvog pijalnog
ognjišta tamo gore, nego te to ognjište čini s p o s o b n i m — da li me razumeš? — da me opaziš, a bez
njega me, razume se, ne bi video. Je li zato moja egzistencija vezana za tvoju incipijentnu
nacvrcka- nost? Spadam li ja zbog toga u tvoju subjektivnost? Ali, molim te lepo! Samo strpljenje,
to što se tu odvija i progredira osposobiće te i za sasvim druge stvari, otkloniće sasvim drugačije
prepreke i uzvi- nuti te tamo gde nema ničeg što hramlje i što je ukočeno. Strpi se do Velikog petka,
pa će uskoro i Uskrs! Ĉekaj jednu, deset, dvanaest godina, dok opijenost, dok plameno izostajanje
sakatih obzira i sumnji bude na vrhuncu, pa ćeš videti za šta plaćaš, zbog čega nam zaveštavaš
telo i dušu. Onda će iz apotekarskog semena sine pudore krenuti da điklja osmotsko rastinje ...«
11 Malleus maleficarum (Malj veštica), priručnik za saslušavanje veštica, izašao 1489. godine. Sastavili su
ga nemački inkvizitori Henrih Institoris i Jakob Šprenger. — Prim. prev.
361
Ja (planuvši): »Zaveţi svoju prljavu gubicu! Zabranjujem ti da govoriš o mom ocu!«
O n : »O, tvoj otac u mojoj gubici uopšte nije na tako pogrešnom mestu. Prevejanko je on bio
stari, vazda je bio rad da spekuliše o elementima. Glavobolju, početnu tačku od koje kreću bolovi
male sirene, kao da noţevi paraju, dobio si, mislim, takođe od njega... Uostalom, sve što sam rekao
je tačno, u celoj čaroliji posređi je osmoza, difuzija likvora, proces proliferacije. Vi tu imate
lumbalno proširenje u kojem počiva pulsirajući stub likvora koji doseţe do cerebralnog, do
moţdanih opni, u čijem tkivu podmukli venerični meningitis tiho obavlja svoj skroviti posao. Ali, u
unutrašnjost, u parenhim, naši mališani uopšte ne bi mogli da prodru, ma koliko ih tamo ţelja
vukla i ma koliko ih odande nešto čeţnjivo privlačilo, da nije difuzije likvora, osmoze sa čeličnim
sokom pie, što ovog razvodnjava, rastvara tkivo i krči put ovom društvu s bičevima u unutrašnjost.
Sve to dolazi od osmoze, prijatelju moj, čijim si se ti zabavnim proizvodima već tako rano
naslađivao.«
J a : »Zasmejavala me je njihova beda. Voleo bih da se Sildknap vrati, pa da s njim mogu da se

smejem. Hteo bih da i ja njemu ispričam ponel^.. priču o ocu, ne samo on meni. Pričao bih mu o
su*; zama u očima moga oca kad bi govorio: ’A pri svem tom su mrtve!’«
O n : »Trista mu muka! Imao si pravo što si se smejao njegovim samilosnim suzama, čak i bez
obzira na to što je onaj koji po prirodi ima neke veze s kušateljem uvek na ratnoj nozi s osećajima
ljudi, i što je uvek u iskušenju da se smeje kad oni plaču i da plače kad se oni smeju. Sta znači
’mrtav’, kada ta flora buja i điklja tako šaroliko i mnogooblično i kad je, štaviše, heliotropska? Sta
znači to ’mrtav’, kad kapljica, ovamo, pokazuje tako zdrav apetit? Sta je bolesno, a šta zdravo, o
tome, dragi moj mladiću, poslednju reč nije uputno prepustiti ćifti. Pitanje je da li se on baš tako
dobro razume u ţivot. Ţivot je već počešće s radošću posezao za onim što je nastalo na putevima
smrti i bolesti, i uzimao to da ga vodi u daljine i visine. Jesi li zaboravio šta si učio na visokoj školi
— da Bog zlo moţe da pretvori u dobro i da mu se ne srne kvariti prilika za to? Item, jedan uvek
mora da bude bolestan i lud, kako drugi to više ne bi bili. A gde se ludost pretvara u bolest, to niko
ne uočava tako lako. Ako neko u nastupu izbezumlje- nosti uzgred napiše: ’Blaţen sam! Izvan sebe
sam! To nazivam novim i velikim! Uskiptela slasti velikog i naglog naviranja misli! Obrazi mi se ţare
kao rastopljeno gvoţđe! Pomahnitao sam, i vi ćete svi pomahnitati kada ovo stigne do vas! Neka
Bog tada bude na pomoći vašim jadnim dušama!’ — je li to još uvek ludo zdravlje, normalna ludost,
ili taj već ima nešto u mozgu? Građanin je poslednji koji to moţe da odredi; u svakom slučaju on
dugo u tome ne primećuje ništa naročito, jer svi su ti umetnici nekako udareni. Ako neko sledećeg
dana uzvrati uzvikom: ’O bedasta pustoši! O pseći ţivote, kada se ništa ne moţe učiniti! Kada bi
bar bilo rata, pa da se nešto stane događati! Da barem mogu da ođapnem kao čovek! Neka mi se
pakao smiluje, jer ja sam sin pakla!’ — treba li to zapravo uzeti ozbiljno? Je li to što on tu kaţe o
paklu doslovna istina ili je samo metafora za malo normalne dire- rovske melanholije? In summa,
mi vam dajemo samo ono za šta se klasični pesnik, onaj najvećma dostojan, tako lepo zahvaljuje
kod svojih bogova:
Sve bogovi daju, beskrajni,
Svojim ljubimcima potpuno:.
Sve radosti, beskrajne,
Sve bolove, beskrajne, potpuno.«
J a : »Pođsmešljivi laţljivče! Si Diabolus non esset mendax et homicida! Ako već moram da te
slušam, onda mi bar nemoj govoriti o zdravoj veličini i o prirodnom zlatu! Znam da zlato
napravljeno pomoću vatre, umesto pomoću Sunca, nije pravo.«
O n : »Ko to kaţe? Zar Sunce ima bolju vatru negoli kuhinja? I zdrava veličina! Samo mi ne pričaj
o tome! Veruješ li ti u tako šta, u ingenijum, koji nema baš nikakve veze s paklom? Non datur!
Umetnik je brat zločinca i luđaka. Misliš li da je bilo kad stvoreno ijedno delo koje je donelo radosti,
a da pri tom njegov tvorac nije učio kako bi se razumeo u ţivot zločinca i lude? I šta je uopšte
bolesno i zdravo! Bez onog što je bolesno ţivot ne moţe da izgura svoje dane i sastavi kraj s krajem.
362
Sta je pravo i laţno! Zar smo mi prevaranti? Zar mi dobre stvari izvlačimo ništavilu iz rukava?
Tamo gde nema ničega i đavo je izgubio svoja prava, i nikakva bleda Venera neće tu postići ništa
pametno. Mi ne stvaramo ništa novo — to je stvar drugih ljudi. Samo drešimo veze i puštamo na
slobodu. Šaljemo k vragu kljastost i plašljivost, čedne ob-
363
zire i sumnje. Sa samo malo hiperemičnog nadra- ţaja mi umor raznosimo u prah i odstranjujemo
ga, — i onaj mali i onaj veliki, i privatni i onaj koji predstavlja umor vremena. To je ono, ti ne misliš
na tok vremena, ne misliš istorijski kada se ţališ da je taj i taj mogao imati p o t p u n o radosti i bolove
u beskraj, a da mu nije bio postavljen peščani sat, da mu na kraju nije bio podnet račun. To što je
on u svojim klasičnim vremenima moţda i mogao imati bez nas, u današnje vreme moţemo da
ponudimo samo mi. A mi nudimo i nešto bolje, tek je to što mi nudimo pravo i istinsko, to već više
nije ni klasika, ono što mi omogućavamo da se iskusi, dragi moj, to je arhajsko, pradrevno, ono u
čemu se već dugo niko više ne ogleda. Ko još danas zna, ko je čak i u klasičnim vremenima znao,
šta je inspiracija, šta pravo, staro, iskonsko oduševljenje, oduševljenje koje bolest kritike, šepave
razboritosti, ubistvene razumske kontrole nije nimalo načela, ko zna šta je sveta ushićenost? Ĉini
mi se čak da đavo vaţi za nekog ko se bavi razornom kritikom? Kleveta, prijatelju moj, ponovo
kleveta! Slavu mu nebesku! Ako on išta mrzi, ako mu je na ćelom svetu išta suprotno, onda je to
razorna kritika. Ono što on hoće i daje jeste trijumfalno bivstvovanje koje je prevazilazi, blistavo
odsustvo dvoumljenja!«
Ja: »Vašarski galamdţijo, hvališeš se svojom robom.«
O n : »Dabome, naravno! Kad čovek ispravlja najgrublje nesporazume u vezi sa sobom, i to više iz
ljubavi prema istini nego iz ljubavi prema sebi, onda je on larmadţija. Nećeš ti meni zapušiti usta
svojom zlovoljnom srameţljivošću, znam ja da ti svoje afekte samo potiskuješ, a u stvari me slušaš
sa isto toliko zadovoljstva kao devojčurak momče koje joj nešto šapuće u crkvi... Evo, uzmi ideju
koja nenadano sine, to što vi tako nazivate, što tako nazivate ima sto ili dvesta godina, jer ranije ta
kategorija uopšte nije ni postojala, kao ni muzička
364
autorska prava niti išta od svega toga. Uzmi, dakle, nenadno sinulu ideju, stvar od tri-četiri
takta, je li, ne više. Sve ostalo je elaboracija, priljeţnost. Zar nije tako? Dobro, no mi smo iskusni
poznavaoci literature i primećujemo da iznenada sinula ideja nije nova, da i odviše podseća na
nešto što se javlja već kod Rimskog-Korsakova ili kod Bramsa. Sta da se radi? Uzme se i promeni
se. Ali, promenjena ideja koja je najednom sinula, je li ona još uopšte to? Uzmi Betovenove
beleţnice! Tu nijedna tematska koncepcija nije ostala onakva kakvu ju je Bog dao. On je
preoblikuje i dopisuje uz to: ’Meilleur’. Ovo još uvek nipošto oduševljeno ’Meilleur’ izraţava ne baš
veliko poverenje u Boţije nadahnuće, ne baš veliki respekt od njega! Istinski usrećujuću, zanosnu,
sumnje lišenu i verom ispunjenu inspiraciju, inspiraciju kod koje nema izbora, popravljanja i
prčkanja, kod koje se sve prima kao blaţeni diktat, noga zastaje i koleno kleca, kod koje sublimna
jeza obuzima od glave do pete onog ko je njom zgo- đen, a iz očiju mu navire potok suza-radosnica
— nju nije moguće dobiti od Boga, koji suviše toga prepušta razumu, nju moţe dati samo đavo,
istinski gospodar entuzijazma.«
U međuvremenu se s momkom koji je bio preda mnom postupice događala neka promena:
dobro ga pogledam i čini mi se nekako drugačiji nego maločas; nije više tu sedeo kao makro i drolja
muška, nego, moliću lepo, kao neko iz boljeg društva, ima beli okovratnik i traku vezanu u mašnu
umesto kravate, na kukastom nosu su mu naočare od roga, iza kojih svetlucaju vlaţno-tamne,
malo pocrvenele oči, — lice: mešavina nečeg oštrog i nečeg mekog: nos oštar, usne oštre, ali brada
meka, sa rupicom, rupica povrh toga još i na obrazu, — čelo bledo i za- svođeno, sa kojeg se kosa
već poprilično povukla, čineći ga tako višim, ali koja je sa strane bila gusta, crna i vunasto meka, —
inteligent koji piše za novine opšteg karaktera o umetnosti, o muzici, teoretičar i kritičar koji i sam
komponuje, koliko mu, naime, razmišljanje to dopušta. Uz to meke, mršave ruke, koje gestovima
fine nespretnosti prate njegov govor i koje tu i tamo neţno provlači kroz gustu kosu na
slepoočnicama i na potiljku. To je sad bila slika posetioca u uglu sofe. Nije postao veći; a pre svega
je glas, nazalan, jasan, školovano blagozvučan, ostao isti; on je u pojavi koja se menjala sačuvao
identitet. Ĉujem ga, evo, gde govori i vidim njegova široka, u uglovima stegnuta usta kako se, dok
artikulišu glasove, pokreću napred, pod gornjom, nedovoljno izbrijanom usnom:
»Šta je danas umetnost? Hodočašće na klizavom putu. U današnje vreme za ples je potrebno
više od para crvenih cipela, i ti nisi jedini koga cveli taj đavo. Pogledaj malo svoje kolege, — znam
dobro, ti ih ne gledaš, ne okrećeš svoj pogled prema njima, ti gajiš iluziju samotništva i hoćeš sve za
sebe, sve prokletstvo vremena. Ali, pogledaj ih, ipak, za utehu, pogledaj te ljude koji zajedno s
tobom inaugurišu novu muziku, mislim one poštene, ozbiljne, koji povlače konsekvencije iz
poloţaja u kojem se nalaze! Ne govorim o onima koji su našli azil u folkloru i neoklasici, čija se
modernost sastoji u tome što sebi zabranjuju muzičke izlive i sa manje ili više dostojanstva nose
stilsku odeću predin- dividualističkih vremena. Oni uveravaju sebe i druge da je ono što je
dosadno postalo zanimljivo, jer je ono što je zanimljivo počelo da biva dosadno .. .«
Morao sam se nasmejati, jer, iako mi je hladnoća i dalje smetala, moram da priznam da sam se
počeo bolje osećati u njegovom društvu otkako se promenio. Dok su mu se zatvorena usta u uglovi-
ma još čvršće stezala, smešio se i on, pri čemu je načas sklopio oči.
»I oni su nemoćni«, nastavio je, »ali ja verujem da ti i ja dajemo prednost časnoj nemoći onih
koji s prezirom odbijaju da skrivaju opštu obolelost pod obrazinom dostojanstvenosti. Bolest je,
međutim,
369
24 Doktor Faustus I
3Q8
opšta, i njene simptome oni koji su čestiti ustanovljavaju na sebi isto tako kao i na onima koji vuku
unazad. Ne preti li opasnost da se produkcija ugasi? I ono što među stvarima koje valja uzeti
ozbiljno još stiţe na hartiju svedoči o tegobnosti i neraspoloţenju. Spoljašnji, društveni razlozi?
Nedostatak potraţnje — i, kao u predliberalnoj eri, mogućnost produkcije zavisi umnogome od
slučajne blagonaklonosti mecena? Tačno, zavisi, ali to nije dovoljno kao objašnjenje. Samo je
komponovanje postalo suviše teško, očajno teško. Kako čovek da ima volju na rad tamo gde delo i
autentičnost više ne idu zajedno? Ali, tako ti stoji stvar, prijatelju moj, remek- -delo, tvorevina koja
miruje u samoj sebi, pripada tradicionalnoj umetnosti, emancipovana umetnost to negira. Stvar
počinje time što vama nipošto više ne pripada pravo da raspolaţete svim bilo kad ranije
primenjivanim tonskim kombinacijama. Umanjeni septim-akord je nemoguć, izvesne hromatske
prelazne note su nemoguće. Svaki bolji majstor nosi u sebi kanon onog što je zabranjeno, onog što
samo sebe zabranjuje, koji malo-pomalo obuhvata sredstva tonaliteta, dakle ćele tradicionalne
muzike. Šta je postalo pogrešno, šta izanđali kliše, to određuje kanon. Tonalni zvuci, trozvuci u
nekoj kompoziciji sa današnjim tehničkim horizontom — prevazilaze svaku disonancu. Kao takvi
su oni još i upotrebljivi, ali oprezno i samo in extremis, jer šok od njih je teţi nego ranije od najgorče
disonance. Sve zavisi od tehničkog horizonta. Umanjeni septim-akord je ispravan i pun izraz na
početku Opusa 111. On odgovara Betovenovom opštem tehničkom nivou, je li, napetosti između
krajnje đisonantnosti, koja je za njega bila mogućna, i konsonantnosti. Princip tonalnosti i njegova
dinamika daju akordu njegovu specifičnu teţinu. On ju je istorijskim procesom, koji niko ne
okrenu — izgubio. Oslušni taj izumirući akord, čak i u svojoj odsečenosti od ostalih on predstavlja
opšte stanje tehnike koje protivreči onom ko-
370
je stvarno postoji. Svaki zvuk nosi u sebi celinu, a i ćelu istoriju. Ali, zato je saznanje uha šta je
ispravno a šta pogrešno neosporno i direktno vezano za njega, taj jedan akord, koji sam po sebi nije
pogrešan, bez ikakvog apstraktnog odnosa s opštim tehničkim nivoom. Tu nam se javlja zahtev
dela za ispravnošću, što ga umetniku postavlja tvorevina koju stvara — malo strog zahtev, šta
misliš? Neće li se uskoro umetnikova delatnost iscrpljivati u izvršavanju onoga što je sadrţano u
objektivnim uslovima produkcije? U svakom taktu na koji se čo- vek usudi da pomisli prezentira
mu se stanje tehnike kao problem. Tehnika kao celina zahteva od njega u svakom trenutku da o
njoj vodi računa, zahteva onaj jedino ispravni odgovor koji ona dopušta u svakom pojedinom
trenutku. Dolazi se do toga da njegove kompozicije nisu ništa više doli takvi odgovori, samo još
rešavanje tehničkih zagonetki. Umetnost postaje kritika — nešto veoma časno, ko to poriče! Mnogo
nepokornosti u strogom pokoravanju, mnogo samostalnosti, mnogo hrabrosti ide uz to. A opasnost
od nestvaralačkog duha — šta misliš? Je li ona stvarno još opasnost ili utvrđena i gotova
činjenica?«
Načinio je pauzu. Gledao me je vlaţnim, zacrvenelim očima kroz naočare, neţnim pokretom je
podigao ruku i s dva srednja prsta zagladio kosu na glavi. Ja rekoh:
»Šta čekate? Treba li da se divim Vašem ruganju? Nikada nisam sumnjao da ćete znati da mi
kaţete ono što sam znam. Način kojim se Vi u tome sluţite vrlo je smišljen. Vi ţelite svime da mi
stavite do znanja kako mi u onome što sam naumio i za moje delo niko drugi ne bi mogao biti od
koristi i na usluzi, osim đavola. Pri tom ne moţete da isključite teorijsku mogućnost spontane
harmonije između sopstvenih potreba i trenutka, ’ispravnosti’, mogućnost prirodnog sklada, iz
kojeg bi čovek stvarao bez prinude i primisli.«
24*
371
O n (smejući se): »Vrlo teorijska mogućnost, zaista! Dragi moj, situacija je suviše kritična da bi
joj ono u čemu nema kritike bilo doraslo! Uostalom, odbacujem prigovor da stvari prikazujem u
tendencioznoj svetlosti. Sto se tebe tiče, nije više potrebno da se bacamo u troškove dijalektike.
Ono što ja ne osporavam, jeste izvesno zadovoljenje koje mi pruţa poloţaj ’delà’ uopšte. Ja sam, sve
u svemu, protiv delà. Kako onda da ne osetim nešto malo zadovoljstva kada vidim slabost koja je
obuzela ideju muzičkog delà! Ne pripisuj tu slabost društvenim uslovima! Znam da si sklon tome i
da imaš običaj da kaţeš kako ti uslovi ne pruţaju ništa što bi unapred bilo dovoljno obavezno i
osvedočeno da za- jemči harmoniju delà koje je dovoljno samom sebi. To je istina, ali je sporedno.
Prohibitivne teškoće delà počivaju duboko u njemu samom. Istorijsko kretanje muzičkog
materijala okrenulo se protiv zatvorenog delà. Ono postaje sve kraće, odbija da se širi u vremenu,
koje predstavlja prostor muzičkog delà, i ostavlja ga praznim. Ne zbog nemoći, ne zbog
nesposobnosti da se stvara forma. Već zato što se neumoljivi imperativ gustine, koji strogo
zabranjuje sve suvišno, koji negira frazu, razara ornament, protivi vremenskom širenju, ţivotnoj
formi delà. Delo, vreme i privid, oni su jedno, oni zajedno potpadaju pod kritiku. Ona više ne
podnosi privid i igru, fikciju, tiraniju forme, koja cenzuriše strasti i ljudsku patnju, deli im uloge,
prenosi u slike. Dopušten je samo još onaj fikcije lišeni, od samozaborava u zaigranosti slobodni,
neprerušeni i nepreobraţeni izraz patnje u realnom trenutku njenog postojanja. Njegova nemoć i
nevolja tako su narasle da nikakva igra privida sa tim više nije dopuštena.«
J a (vrlo ironično): »Dirljivo, dirljivo. Đavo postaje patetičan. Zlosrećni đavo moralizira. Ljudska
patnja leţi mu na srcu. U njenu čast on vrši nuţdu po umetnosti. Bolje biste bili učinili đa svoju
antipatiju prema delima niste prizivali u sećanje, ako niste hteli da u Vašim dedukcijama bude
prepoznata sujetna đavolja prdnjava, na sramotu i na štetu dela.
O n (ne odajući povređenu osetljivost): »U redu, neka bude. Ali, u osnovi i ti misliš što i ja — da
se ne moţe nazvati ni sentimentalnim ni pakosnim ako se priznaju činjenice sadašnjeg svetskog
trenutka. Izvesne stvari nisu više moguće. Privid ose- ćaja kao umetničko delo kompozitora,
samodovoljni privid muzike same postao je nemoguć i ne moţe se odrţati kao privid, koji se od
davnina sastoji u tome da se unapred dati i u formule nataloţeni elementi koriste tako kao da
predstavljaju neprikosnovenu nuţnost upravo tog slučaja. Ili obrnuto: poseban slučaj se izdaje za
nešto što je identično s unapred datom, poznatom formulom. U poslednjih četiri stotine godina sva
velika muzika je nalazila svoje zadovoljenje u tome da stvori obmanu kako je ovo jedinstvo
ostvareno bez pukotina, uţivala je u tome da zamenjuje opštu konvencionalnu zakonitost, kojoj je
podređena, sa onim do čega joj je bilo stalo u najličnijem smislu. Prijatelju, to više ne ide. Kritika
ornamenta, konvencije i apstraktne opštosti jedna je ista stvar. Ono što podleţe kritici jeste
karakter privida građanskog umetničkog dela, karakter koji se prostire i na muziku, iako ona ne
stvara sliku. Sigurno, ona ima prednost nad ostalim umetnostima što ne stvara sliku, ali
neumornim izmirivanjem svojih specifičnih ciljeva, do kojih joj je stalo, i vlasti konvencija ipak je,
u skladu sa svojim snagama, uzela učešća u onoj višoj podvali. Supsumcija izraza pod pomirljivu
opštost najunutraš- njiji je princip muzičkog privida. Gotovo je s tim. Zahtev da se o onom što je
opšte misli kao da je harmonično sadrţano u posebnom — demantuje sam sebe. Svršeno je sa
unapred i obavezno vaţećim konvencijama, koje su jemčile slobodu igre.«
J a : »To je moguće znati i onda, s one strane svake kritike, ponovo priznati te konvencije. Igra bi
se mogla potencirati tako što bi se igralo formama iz kojih je, kao što je poznato, ţivot iščezao.«
O n : »Znam, znam. Parodija. Ona bi mogla biti vesela, kad ne bi bila tako strašno ţalosna u svom
aristokratskom nihilizmu. Zar ti od takvih doskočica očekuješ veliku sreću i veličinu?«
Ja (odvraćam mu ljutito): »Ne.«
O n : »Kratko i nabusito! Ali, zašto nabusito? Zato što ti u četiri oka postavljam prijateljska
pitanja savesti? Zato što sam ti pokazao tvoje očajno srce i predočio ti uvidom znalca upravo
nepremostljive teškoće komponovanja danas? Kao znalca bi mirne duše mogao pomalo i da me
ceniš. Đavo bi valjda trebalo da se donekle razume u muziku. Ako se ne varam, ti si tu maločas
čitao knjigu onog u estetiku zaljubljenog hrišćanina? Taj je poznavao stvar i razumeo se u moj
naročiti odnos prema toj lepoj umetnosti, umetnosti najhrišćanskijoj, kako on misli — s
negativnim predznakom, naravno, koju je hrišćan- stvo, doduše, primenjivalo i razvijalo, ali i
372
negiralo i isključilo kao demonsko područje — i eto ti sad. Visoko teološka stvar, ta muzika, kao što
je to greh, kao što sam to ja sam. Strast hrišćanina za muziku je tu prava pasija, koja je ujedno i
saznanje i propast. Prava strast postoji samo u onom što je više- značno i kao ironija. Najviša strast
tiče se onog apsolutno sumnjivog ... Ne, stvarno, da sam muzikalan — muzikalan sam, tu nema
šta. Sad sam ti ja tu zapevao pesmicu jednog Jude zbog teškoća u koje je, kao i sve danas, dospela
muzika. Zar nije trebalo da to učinim? Ali, ja sam to ipak učinio samo zato da bih ti pokazao da ti
te teškoće treba da savladaš, da treba da se uzdigneš iznad njih do vrtoglavog divljenja prema
samom sebi i da napraviš takve stvari da će te od njih obuzeti sveta jeza.«
Ja: »Opet predskazanje. Gajiću osmotičko rastinje.«
O n : »Nije šija nego vrat! Ledeni cvetovi ili oni od štirka, šećera i celuloze — i jedno i drugo je
priroda, pa se još postavlja pitanje za šta prirtida zasluţuje najveću pohvalu. Tvoja sklonost,
prijatelju, da pitaš za objektivno, za takozvanu istinu, a da prema onom subjektivnom, prema
čistom doţivljaju; gajiš pođozrenje kao prema nečem nevrednom, uistinu je ćiftinska i valjalo bi da
se prevlada. Ti me vidiš,; dakle, ja postojim. Isplati li se pitati da li stvarno postojim? Zar stvarno ne
postoji ono što deluje, zar istina nije doţivljaj i osećaj? Ono što te uzdiţe, ono što uvećava tvoj
osećaj snage i moći i gospodarenja, đođavola — to je istina, pa makar deset puta bila laţ gledano iz
ugla vrline. Mislim zaista da se neistina čije je svojstvo da povećava snagu moţe uhvatiti ukoštac
sa svakom neprobita- čno vrlom istinom. A mislim i to da je stvaralačka bolest koja podaruje
genijalnost, koja gordo na konju savlađuje prepreke i u neustrašivom zanosu hita s litice na liticu,
ţivotu hiljadu puta draţa od zdravlja koje teških nogu geguca pešice. Nikada nisam čuo ništa
gluplje nego da od bolesnog moţe doći samo nešto bolesno. Ţivot nije probirljiv, a za moral hoće da
zna koliko i za pišljiv bob. On poseţe za smelim proizvodom bolesti, guta ga, vari ga, i je li ga se
samo prihvatio, ovaj se već pretvara -u zdravlje. Pred činjenicom ţivotne delotvornosti, dobri moj,
svaka razlika iţmeđu bolesti i zdravlja postaje ništavna. Ĉitav čopor, čitava generacija prijemčivih,
kao dren zdravih dečaka baca se na delo bolesnog genija, onoga koga je bolest učinila genijalnim;
divi mu se, ceni ga, uzdiţe ga, produţava to delo U sebi,-preobraţava ga, zaveštava ga kulturi, koja
ne ţivi: samo od hleba iz domaće pećnice, već ništa manje i od darova i otrova iz apoteke ’Kod
blaţenih glasnika’. To ti kaţe Samael, koga nisu pokvarila šeprtljava nastojanja da bude
popravljen. On ti ne garantuje samo to da će pri kraju tvojih godina, koje cure iz peščanog sata,
osećaj tvoje moći i ve-
373
ličanstvenosti sve više i više pretezati nad bolovima male sirene i konačno se uzdići do
najtrijumfalnijeg zdravlja, do entuzijastičkog afekta zdravlja, do boţanskog ţivota, — to je samo
subjektivna strana stvari, znam da ti to ne bi bilo dovoljno, da bi ti se činilo nesolidnim. Stoga znaj:
mi ti jemčimo ţivotnu delotvornost onoga što ćeš uz našu pomoć ostvariti. Ti ćeš biti vođa, ti ćeš
određivati korak budućnosti, dečaci će se kleti tvojim imenom, zahvaljujući tvojoj ludosti' njima
više neće biti potrebno da budu ludi. Oni će svoje zdravlje hraniti tvojom ludošću i u njima ćeš ti
biti zdrav. Razu- meš? Ne samo da ćeš se probiti kroz osakaćujuće teškoće vremena, izvršićeš
proboj u samom vremenu, u kulturnoj epohi, hoću reći epohi kulture i njenog kulta, i drznućeš se
da zakoračiš u varvarstvo, dvostruko varvarstvo, jer će ono doći posle humanizma, posle svih
mogućih lečenja korena i građanske pre- finjenosti. Veruj mi, ono se čak i u teologiju bolje razume
nego kultura koja se odmetnula od kulta, koja je u onom religioznom videla opet samo kulturu,
samo humanizam, a ne eksces, paradoks, mističnu strast, u potpunosti negrađansku
pustolovinu. Nadam se da se ne čudiš što ti upravo Sankt Velten govori o religioznom? Zvezdu mu
nebesku! Ko bi drugi danas i trebalo da ti govori o tome, to bih voleo da znam? Valjda liberalni
teolog? Malo-pomalo ostaću jedini ja koji to čuva i odrţava! Kome ćeš priznati teološku
egzistenciju, ako ne meni? A ko bi i hteo da vodi teološki ţivot bez mene? Ono religiozno je s isto
toliko sigurnosti moja stvar, koliko je sigurno da nije stvar građanske kulture. Otkad se kultura
otpadila od kulta i napravila od same sebe kult, ona ni sama nije više ništa drugo doli otpadak, i
ceo svet je posle samo pet stotina godina tako umoran od nje i tako je sit kao da je, salva venia,
kusao gvozdenom kutlačom.«
Na tom mestu u njegovom govoru, ranije još, već u trenutku kada je docirajuće tečno stao izla
3?6
gat! one bljuvotine o sebi kao čuvaru religioznog ţivota, o đavolovoj teološkoj egzistenciji, primetih:
momak na sofi ponovo izgleda drugačije, ne čini se više da je muzički inteligent s naočarima, u
kojem mi se obličju jedno vreme obraćao, više ni ne sedi sasvim u uglu, već je légèrement uzjahao
okrugli naslonjač sofe sa strane, zavalivši se, sklopljenih ruku u krilu, s ukrućenim palčevima koji
su se pruţali napred. Razdeljena bradica micala mu se gore-dole dok je govorio, a iznad otvorenih
usta, u kojima su se mogli videti sitni, oštri zubi, štrcali su mu pravo usiljeni brčići.
U svojoj zatutuljenosti protiv mraza morao sam se ipak nasmejati zbog njegove metamorfoze u
ono što mi je odavno prisno znano.
»Sluga sam pokoran!« kaţem. »Pa ja Vas poznajem i nalazim da je to stvarno ljubazno od Vas
što mi ovđe u odaji drţite privatno predavanje. Nadam se da ste u tom obliku, u koji Vas je sada
dovela mimikrija, spremni da ugasite moju ţeđ za znanjem i da mi lepo dokaţete svoje slobodno
postojanje, tako što mi nećete drţati predavanje samo o onim stvarima koje već sam od sebe znam,
nego malo i o onima koje bih tek hteo da saznam. Predavali ste mi mnogo o vremenu koje curi iz
peščanika, kojim Vi trgujete, a i o ratama bola koje u međuvremenu valja uplaćivati da bi se dobio
onaj visoki ţivot, ali ne i o kraju, o onom što dolazi posle, o večncj otplati. Za tim ide moja
znatiţelja, a Vi za sve ovo vreme što tu čučite niste u svom brbljanju posvetili tom pitanju nimalo
prostora. Zar da u ovakvom poslu ne znam cenu tačno u paru? Izjasnite se, pruţite odgovor! Kako
se ţivi u Kleperli- novoj kući? Sta čeka u jazbini one koji su Vama izručeni na milost?«
O n (smejući se piskavo): »Nauk o pernicies, o •confutatio, to bi ti hteo? To ja nazivam nesmotre-

nim Ijubopitstvom, učenom mladalačkom smelošću! Tà ima toliko vremena za to, nedogledno
mnogo vre-
metla,:a prethodno tek ima da dođe toliko toga uzbudljivog, da ćeš imati druga posla, a ne da
razmišljaš o kraju ili da makar samo paziš na trenutak kad bi moglo nastupiti vreme da se .misli'
nakraj. Ali, neću da ti uskratim obaveštenje, niti je potrebno da ti stvar slikam u lepim bojama,
jer kako bi te ozbiljno moglo brinuti nešto što je još tako daleko? Samo, zaista govoriti o tome nije
lako, to će reći: zaista se o tome uopšte i baš nikako i ne:, moţe govoriti, jer se ono što je tu zaista
posredi ne poklapa sa recima; mogu se upotrebiti i skovati mnoge reći, ali, sve su one listom samo
zamena, stoje umesto imena koja ne postoje, ne mogu polagati pravo da označe ono što se nikada
ne moţe označiti niti reći to mogu denuncirati. To je tajna naslada-i sigurnost pakla, da ne moţe
biti denunciran, da je za jezik skriven, on, eto, prosto-naprosto postoji, ali se
0 tonie ne moţe čitati u novinama, on ne moţe dospeti u javnost, nijedna reč ga ne moţe privesti
kritički raspoloţenom saznanju, a reći koje sluţe za to, ’podzemni’, ’podrum’, ’debeli zidovi’,
’bezglasje’, ’zaborav’, ’nikakvog spasa’, slabi su simboli. Symbo- lis nas, dobri moj, u potpunosti
moraju zadovoljiti kad je reč o paklu, jer tamo sve prestaje — ne samo reč koja potkazuje, već
uopšte sve — to jer štaviše, glavna karakteristika, i ono što u najop- štijim crtama o tome valja reći,
to je u isti mah ono što novopridošli tamo prvo saznaje i što se svojim tako reći zdravim čulima
najpre uopšte ne moţe da shvati i neće da razume, jer ga u tome sprečava razum ili koje god to
ograničenje razumevanja bilo, ukratko, jer je to neverovatno, neverovatno da od toga preblediš
kao krpa, neverovatno, mada se pridošlici odmah na samom početku kao pozdrav obznanjuje u
jezgrovitom obliku i što je moguće naglašenije da ’ovde sve prestaje’, svako saţaljenje, svaka
milost, svaka pošteda, svaki,- ma
1 najmanji trag obzira prema preklinjućem protestu, ispunjenom nevericom, kad se uzvikuje;
’Ne;.,
to ne moţete, to ipak ne moţete činiti s jednom dušom’: to će biti učinjeno, do toga će doći, i to tako
da reč ne traţi da se o tome poloţi račun, u podrumu iz kojeg zvuk ne moţe napolje, duboko- ispod
područja Boţijeg sluha, i to za svu večnost.. Ne, slabo se o tome moţe govoriti, to je po strani od
jezika i izvan jezika, ovaj s tim nema nikakve* veze, nema nikakav odnos prema tome, zbog čega
takođe nikada ne zna koji vremenski oblik treba da primeni kad je o tome reč, pa se u nuţdi ispo-
maţe futurom, kao što se i kaţe: ’Tamo će biti Mek i škrgut zuba’. Dobro, to predstavlja nekoliko
glasova koji su izabrani iz prilično ekstremne sfere, .ali su oni ipak samo slabi simboli i lišeni su
prave veze sa onim što će ’tamo biti’ — bez polaganja računa, u zaboravu, između debelih zidova.
Tačno je da će u zaptivenosti podruma, iz kojeg zvuk ne moţe napolje, biti zaista bučno, bezmerna
i za uho- sasvim nesnošljiva buka od plišta i uzdisaja, lele- kanja, stenjanja, urlikanja, krkljanja,
vriskanja, zapomaganja, gunđanja, cviljenja i jaukanja onih koji se muče, tako đa niko neće čuti
377
svoje sopstveno* pevanje, jer se ono guši u onom sveopštem, u teškom meteţu poklika, koji se ne
čuju napolju, onom sramotnom ćurlikanju, koje izmamljuje večno nanošenje neverovatnog i od
svake odgovornosti izuzetog zla. Da se ne zaboravi ni snaţno dahtanje sla- dostrašća, koje se meša
u sve to, jer beskrajna patnja, čije trpljenje ne moţe prestati, kojoj nije postavljena nikakva granica
u kolapsu, u nemoći, iz- rođava se, umesto toga, u sramotno uţivanje, zbog čega oni koji su sa tim
donekle intuitivno upoznati i govore o ’sladostrašću pakla’. S tim je, međutim, povezan elemenat
poruge i ekstremnog uniţenja, koji se spaja s mučenjem; jer to paklensko slado- strašće ravno je
najjadnijem i najbeđnijem izrugivanju bezmernom trpljenju, i prati ga prezrivo pokazivanje prstom
i grohotan smeh: otud učenje da prokletnici pored patnje trpe još i pođsmeh. i sr-a-
378
motu, da pakao, štaviše, valja definisati kao uţasni spoj sasvim neizdrţivih muka, koje, međutim,
ipak valja večno trpeti, — i podsmevanja. Tu prokletnici grizu sebe za jezik od velikih bolova, ali to
ne znači da zbog toga čine neku zajednicu; oni se međusobno u najvećoj meri preziru, rugaju se
jedni drugima i dovikuju, ćurličući i dahćući, najprljavije psovke, pri čemu su oni najfiniji i
najgordiji, kojima nikada preko usana nije prešla neka prosta reč, prisiljeni da upotrebljavaju one
najprljavije među prljavima. Deo njihove patnje i sramotne slasti sastoji se u tome što o onim
krajnje prljavim razmišljaju.«
Ja: »Dozvolite, to je prva reč koju mi kaţete

0 vrsti patnje koju prokletnici tamo imaju da trpe. Molio bih Vas da izvolite primetiti' kako ste mi
predavanje drţali zapravo samo o dejstvima pakla, ali ne i o onome što prokletnici tamo zaista i u
samoj stvari valja da očekuju.«
O n : »Tvoja radoznalost je detinjasta i indiskretna. Ističem to na prvom mestu, ali ja, dobri moj,
vrlo dobro vidim šta se iza toga krije. Ti pokušavaš da me ispitaš ne bi li se uplašio, ne bi li se
uplašio od pakla. Jer misao o povratku i spašavanju, o takozvanom spasenju tvoje duše, o
povlačenju obećanja, vreba kod tebe u pozadini, i ti teţiš za tim da probudiš u sebi attritio cordis,
samrtni strah u srcu od onoga tamo, za koji biće da si čuo kako pomoću njega čovek moţe da
stekne takozvano blaţenstvo. Dopusti da ti kaţem da je to u potpunosti zastarela teologija. Učenje
o attritio je naučno pre- vaziđeno. Neophodnim se pokazao contritio, prava
1 istinska protestantska skrušenost zbog greha, koja ne znači samo pokajanje iz straha, prema
crkvenim pravilima, već unutarnje, religiozno obraćanje, — a da li si ti za njega sposoban, to upitaj
samog sebe. tvoje gordoumlje ti neće ostati duţno odgovora. Sto vreme bude više proticalo, sve
manje ćeš biti sposoban i voljan da pristaneš na contritio, bu
dući da će te ekstravagantni ţivot, koji ćeš voditi, strašno razmaziti, iz čega se put nazad, u ono
osrednje-spasonosno, ne nalazi očas i tek tako. Zato, neka za tvoje umirenje i to bude rečeno, tebi
onda ni pakao neće imati da ponudi ništa suštinski novo, samo ono na šta si se manje ili više već
navikao, navikao s ponosom. On je u osnovi samo produţetak ekstravagantnog ţivota. U dve reći:
njegova suština ili, ako hoćeš, njegova poenta je u tome da svojim stanovnicima dopušta da biraju
samo između ekstremne hladnoće i uţarenosti koja bi mogla rastopiti granit, između ova dva
stanja se oni urlajući sklanjaju čas tamo čas ovamo, jer kad se nalaze u jednom od njih, ono drugo
im se uvek čini kao nebesko uţivanje, ali im odmah, u najpaklenskijem smislu reći, postaje
neizdrţljivo. Ekstremnost toga mora ti se dopasti.«
J a : »Dopada mi se. Pri svem tom ţeleo bih da Vas opomenem da ne budete baš previše sigurni
da sam Vaš. Izvesna plitkost Vaše teologije mogla bi Vas zavesti da to učinite. Vi se pouzdavate u to
da će me ohololost sprečiti da se skrušim, što je za spasenje neophodno, a pri tom ne uzimate u
obzir da postoji i gorda skrušenost. Skrušenost Kainova, koji je čvrsto verovao da je njegov greh
preveliki da bi mu ikada mogao biti oprošten. Contritio bez ikakve nade i kao potpuno neverovanje
u mogućnost milosti i oproštaja, kao uverenje grešnikovo, čvrsto kao stena, da je prevršio svaku
meru i da čak ni beskrajna Dobrota nije dovoljna da oprosti njegov greh, tek to je istinska
skrušenost, i ja Vam skre- ćem paţnju da je ona najbliţa izbavljenju, da je za Dobrotu
najneodoljivija. Vi ćete se sloţiti da svakodnevno-umereni grešnik milosti moţe biti zanimljiv
samo umereno. U njegovom slučaju čin milosti ima malo podstreka, on je samo mlaka praktična
potvrda. Osrednjost uopšte ne ţivi teološkim ţivotom. Grešnost koja je tako bezboţna da grešnika
baca u potpuno očajanje zbog spasenja, jeste uistinu teološki put ka spasenju.«
O n : »Prepredenjakoviću! A gde misliš da takvi kao što si ti nađu bezazlenost, onu nesuzdrţanu
iskrenost očajanja koja bi bila pretpostavka za taj bezboţni put ka spasenju? Zar ti nije jasno da
svesna spekulacija o draţi koju velika krivica ima za Dobrotu ovoj, sad već u najvećoj meri, čini
ttemo- gućnim akt milosti?«
J a : »A ipak, tek sa ovim Non plus ultra dramatično-teološka egzistencija dolazi do najvišeg
vrhunca, to jest: do najizopačenijeg greha, a time i do posleđnjeg i najneođoljivijeg izazova
beskrajno- sti- Dobrote.« •
O n : »Nije loše. Stvarno ingeniozno. A sad ću ti reći da upravo glave poput tvoje čine populaciju
pakla. Nije tako lako doći u pakao; mi bismo odavno patili od nedostatka prostora kad bi tamo
stizala svaka šuša. Ali, tvoj teološki tip, jedna tako prefrigana ptičica koja spekuliše o spekulaciji,
jer joj je spekuliranje u krvi već od oca — to ne bi bila čista posla ako taj ne bi bio đavolov.«
Dok je ovo govorio, a i koji tren pre toga, momak se ponovo preobrazio, kao što to biva s
oblacima, ni ne znajući, po sopstvenom iskazu, da je do toga došlo: ne seđi više na valjku za
naslanjanje ruku od kanabeta, već ponovo u uglu kao muška droca i sirasto bledi podvodač s
kapom, crvenih očiju. I kaţe . svojim tihim, nazalnim glasom glumca:
»Biće ti prijatno da završimo i zaključimo. Posvetio sam ti dosta vremena i dokolice, da bih s to-
bom pretresao stvar, gajim nadeţdu da ćeš to priznati. A i ti si atraktivan slučaj, to otvoreno izjav-
ljujem. Zarana smo bacili oko na tebe, na tvoju oholu glavu hitre misli, tvoj izvanredni ingehium i
memoriam. Oni su te naveli da studiraš bogosloviju, kako je to smislila tvoja uobraţenost, ali'
uskoro se ti više nisi hteo teologom zvati, pa si Sveto pismeno gurnuo pod klupu i nadalje si se sav
dao na muziku,
381
sa njenim figuris, characteribus i incantationibus, to nam se ne malo svidelo. Jer, tvoja oholost
zahtevala je ono elementarno, i ti si mislio da ćeš ga u obliku koji je za tebe najprikladniji dobiti
tamo gde se ono kao algebarska čarolija sjedinjuje sa zvukovnom mudrošću i računicom, a ipak je
u isti mah u svako doba smelo upereno protiv razuma i trezvenosti. Zar mi, međutim, nismo znali
da si ti za elemente suviše i pametan i hladan i čedan, zar nismo znali da si se zbog toga ljutio i da
si se kukavno dosađivao sa tvojom srameţljivom pameću? Tako smo marljivo udešavali da nam
uletiš u naručje, hoću reći: u naručje mojoj maloj, Esmeraldi, i da navučeš onu stvar, opijenost,
aphrodisiacum mozga, za kojim si ti telom i dušom i duhom tako očajnički ţudeo. Ukratko, među
nama nije potrebno četvorokrako raskršće u špeserskoj šumi i bilo kakav cirkel. Vezuje nas ugovor
i posao — posvedočio si to svojom krvlju i obećao si nam se i kršten si po našem — ova moja poseta
vaţi samo kao potvrda. Uzeo si od nas vreme, genijalno vreme, vreme koje uznosi u visine, pune
dvadeset četiri godine od dato recessi, njih ti postavljamo kao cilj. Kad one budu za nama, kad
budu minule, što se ne moţe do- gleđati, to je vreme čitava jedna večnost — valja da dođemo po
tebe. Mi ćemo ti, opet, sa svoje strane u međuvremenu sluţiti ponizno i poslušno, a pakao će ti biti
na korist samo ako se odrekneš svih koji ţive, sve nebeske vojske i svih ljudi, jer tako mora biti.«
Ja (zapahnut krajnjom hladnoćom): »Kako? To je novo. Sta se hoće tom klauzulom?«
On: »Odricanje, šta inače? Misliš li da je ljubomora kod kuće samo u visinama, a ne i u du-
binama? Nama si obrečen, tanano sazdani stvore, s nama si zaručen. Ti ne smeš voleti.«
J a (moram se istinski nasmejati): »Voleti ne smem! Jadni vraţe! Hoćeš li da ukaţeš čast glasu
koji prati tvoju glupost i da obesiš sebi zvonce, kao
kakvoj mački, da posao i obećanje ţeliš da zasnuješ na tako savitljivom, tako varljivom pojmu kao
što je — ljubav? Hoće li to đavo da zavede prohibiciju na uţivanje? Ako ne, onda mora prihvatiti
simpatiju, pa čak i caritas, inače je prevaren, kao što stoji u knjizi. To što sam navukao na sebe i
zbog čega ti stvar hoćeš da predstaviš tako kao da sam ti se ja obećao, šta je izvor toga, reci, doli
ljubav, iako ona što si je ti s Boţijim dopuštenjem otrovao? Savez u kojem mi, prema tvojoj tvrdnji,
stojimo, i sam je, gluperdo jedna, povezan s ljubavlju. Ti bi hteo da je to bila moja volja i da sam
išao u šumu, na četvorokrako raskršće, dela radi. Ali, zar se ne kaţe da je i samo delo povezano sa
ljubavlju.«
O n (smejući se kroz nos): »Do, re, mi! Budi uveren da tvoje psihološke smicalice kod mene ne
prolaze ništa bolje nego one teološke! Psihologija — Boţe smiluj nam se — zar još drţiš do nje? Pa
to je loše, građansko devetnaesto stoleće! Epoha je nje tako sita, da se rasplačeš, uskoro će ona za
nju predstavljati crvenu maramu, i onaj koji ţivotu bude smetao psihologijom dobiće jednostavno
po labrnji. Mi, dragi moj, ţivimo u vremenima koja neće da budu šikanirana psihologijom...
Ostavimo to na stranu. Moj uslov je bio jasan i pošten, određen legitimnom revnošću pakla. Ljubav
ti je zabranjena, ukoliko zagreva. Tvoj ţivot treba da bude hladan — zato ne smeš voleti nijedno
ljudsko biće. Sta misliš! Opijenost ostavlja tvoje duhovne snage sve do kraja intaktnim, uzdiţe ih,
štaviše, s vremena na vreme do plamenog ushićenja — i čime sve to onda treba na kraju da se
svrši, ako ne milom dušom i dragim, uvaţenim osećajnim ţivotom? Sleđi- vanje celokupnog tvog
ţivota i tvog odnosa prema ljudima leţi u prirodi stvari, leţi, bolje reći, već u tvojoj prirodi, mi ti
nipošto ne namećemo nešto novo, mališani od tebe ne prave ništa novo ni nepoznato, oni samo
pojačavaju i s mnogo smisla teraju u krajnost ono što ti sam jesi. Zar hladnoća,
384
recimo, kod tebe i prethodno nije bila tu, isto kao i očinska glavobolja, od koje treba da postanu
bolovi male sirene? Ţelimo ua budeš tako hladan da i sami plamen produkcije jedva bude dovoljno
vreo da te zagreje. U njega ćeš beţati od hladnoće svog ţivota .. . «
Ja: »A iz ognja nazad u led. Očigledno mi već unapred, na Zemlji, spremate pakao.«
O n : »To je ekstravagantni ţivot, jedini koji zadovoljava ponosit duh. Tvoja oholost ga, zaista, ni-
kada neće hteti da menja za neki mlak opstanak. Prihvataš li? Uţivaćeš čitavu večnost ljudskog
ţivota, ispunjenu delima. Kada peščanik iscuri, doći ću sa svojim potraţivanjem da nad tanano
sazda- nim stvorenjem uspostavim moć da po njemu ţarim i palim kako me bude volja i po svom
nahođenju, da ga vodim i da njim vladam, sa svim što je njegovo, bilo to telo, duša, plot, krv ili
imetak, i to na vijeki. ..«
Tu ponovo navali neobuzdano gađenje koje me je pre toga jednom već bilo obuzelo i treslo me
zajedno sa glečerski pojačanim valom zime što je ponovo prodirao k meni od one muške drolje u
pripijenim pantalonama. Zaboravih na samog sebe, tako divalj beše dégoût; kao da padoh u
nesvest. A onda čuh Šildknapa, koji je sedeo u uglu sofe, kako mi mirnim glasom i polako govori:
»Naravno, niste ništa propustili. Giornali i dva bilijara, jedna runda maršale, i one poštenjačine
su dobro prorešetali governo.«
Sedim tu u letnjem odelu, pored svoje svetiljke, a na kolenima mi knjiga onog hrišćanina! Ne
moţe biti ništa drugo: mora da sam u svojoj uzavrelosti oterao onog mangupa, a svoje ogrtače i
pokrivače vratio u pokrajnu sobu pre nego što je došao moj saputnik. —
385
25 Doktor Faustus I
XXVI
25* 387
XXVI
Utešno je što mogu samom sebi reci da čitalac neće

smeti da pripiše meni u krivicu izvanrednu opseţnost
prethodnog odeljka, koji još znatno premašuje i onaj
uznemirujuće veliki broj strana poglavlja o Krečmarovim
predavanjima. S tim povezani zahtevi i prigovori leţe
izvan moje autorske odgovornosti i ne smeju me
zabrinjavati'. Da Adri- janov rukopis podvrgnem bilo
kakvoj redakciji, koja bi olakšala čitanje; da »dijalog«
(neka se obrati paţnja na znake navoda među koje sam,
u znak protesta, stavio tu reč, ne tajeći pred sobom, ra-
zume se, da su oni kadri da joj oduzmu samo deo
grozovitosti koja je sadrţana u njoj) — da taj razgovor,
dakle, raščlanim u pojedinačne, posebnim brojevima
označene paragrafe, na to me nije mogao navesti nikakav
obzir prema umoru podloţnoj re- ceptivnoj sposobnosti
publike. Valjalo je da stvar jednom napisanu ponovo
napišem, da je sa Ađri- janove notne hartije prenesem u
svoj manuskript; i to sam ne samo reč po reč, nego, to
smera da kaţem: slovo po slovo i učinio, često odlaţući
pero, često, oporavljanja radi, samog sebe prekidajući,
kako bih od misli oteţalim koracima krenuo da pre-
25* 387
meravam svoju radnu sobu ili se s rukama sklopljenim
preko čela bacio na sofu, tako da mi, ma koliko to
neobično zvučalo, poglavlje, koje je trebalo samo da
kopiram, stvarno nije išlo brţe od ruke, koja mi je u više
navrata i dosad tako drhtala, nego bilo koje ranije
poglavlje što sam ga sam komponovao.
Smisleno i mnogim mislima praćeno prepisivanje
doista je (za mene bar; ali, i monsinjor Hin- terpfertner se
u tome slaţe sa mnom) posao koji iziskuje isto tako veliko
naprezanje unutarnjih snaga i isto tako veliki utrošak
vremena kao i zapisivanje sopstvenih misli, i kao što je
čitalac već i na ranijim tačkama moţda potcenio broj
dana i nedelja, koje sam posvetio ţivotnoj povesti moga
počivšeg prijatelja, biće da je on tako i sada u svojoj
predstavi o tome kada ovo pišem u zaostatku za
trenutkom u kojem zaista formulišem ove redove. Neka
se on i osmehne na račun moje pedanterije, ali ja
smatram ispravnim da ga obavestim kako je protekla već
gotovo ćela godina otkako sam počeo ove zabeleške i da
se, dok sam pisao ova poslednja poglavlja, pribliţio april
mesec 1944.
Samo se po sebi razume da pod ovim datumom
mislim na onaj u kojem se odvija moja sopstvena
delatnost, ne na onaj do kojeg je uznapredovala moja
pripovest, i koja pada negde u jesen 1912, dvadeset dva
meseca pre izbijanja prošlog rata, kada se Adrijan s
Ridigerom Sildknapom vratio iz Pa- lestrine u Minhen i
sam uzeo stan u jednom od pansiona za strance (Pansion
Gizela) u Svabingu. Ne znam zašto ovo dvostruko
računanje vremena prikiva moju paţnju i šta me nagoni
da ukaţem na njega: na lično i na objektivno vreme, ono
u kojem se kreće pripovedač i ono u kojem se stvar o kojoj
se pripoveda odigrava. To je sasvim osobito ukrštanje
vremenskih tokova, kojima je, uostalom, suđeno da se
poveţu sa još jednim, trećim: s vremenom, naime, koje će
čitalac jednog dana posvetiti blagonaklonoj recepciji
onoga što je saop- šteno, tako da će imati posla s
trostrukim vremenskim poretkom: svojim sopstvenim,
hroničarevim i istorijskim.
388
Neću da se dalje gubim u tim spekulacijama, koje u
mojim sopstvenim očima nose ţig izvesne uzrujane
zaludnosti, i samo ću dodati da se reč »istorijsko« s
daleko mračnijom vehemencijom poklapa s vremenom u
kojem, negoli s onim o kojem pišem. Poslednjih dana
besnela je borba za Odesu, bitka s mnogim gubicima,
koja se svršila padom poznatog grada na Crnom moru u
ruske ruke, a da protivnik pri tom, naravno, nije bio
kadar da omete naše operacije zamenjivanja starih trupa
novim. On to bez sumnje neće biti u stanju ni u
Sevastopolju, drugoj jednoj među našim zalogama, koju,
kako se čini, očigledno nadmoćni neprijatelj sada hoće da
nam otme. U međuvremenu strava gotovo svako- tvrđavu
Evropu raste preko svih dimenzija. Šta dnevnih
vazdušnih napada na našu čvrsto opasanu vreai što
mnoga od tih čudovišta, koja dole na zemlju šalju sve
razornija sredstva za uništavanje, padaju kao ţrtve naše
junačke odbrane? Na hiljade njih zamračuje nebo smelo
ujedinjenog kontinenta, i sve novi i novi naši gradovi
pretvaraju se u ruševine. Lajpcig, koji u Leverkinovom
razvitku, u njegovoj ţivotnoj tragediji, igra tako značajnu
ulogu, pogođen je ovih dana svom silinom: njegova
poznata izdavačka četvrt predstavlja, kako sam prisiljen
da čujem, samo još gomilu razvalina, a neizmerno dobro,
ono obrazovno i ono koje sluţi za korišće- nje, postalo je
plen razaranja — gubitak najteţe vrste ne samo za nas
Nemce, nego uopšte za svet koji je okrenut prema
obrazovanju, no koji je, čini se, voljan da, u svojoj
zaslepljenosti ili s punim pravom — ne usuđujem se da o
tome odlučim — pristane na taj gubitak.
Da, bojim se da će nas odvesti u propast to što nas
je jedna fatalno inspirisana politika u isti mah dovela u
sukob sa najmnogoljudnijom, povrh toga revolucionarno
uzdignutom silom, i onom po proizvodnim kapacitetima
najsnaţnijom, — kao što, takođe, izgleda da američkoj
produkcionoj mašineriji čak nije ni potrebno da se
zahukće punom parom da bi izbacila takvo obilje ratne
opreme koje će smoţditi sve. Da iznurene demokratije
ume ju štaviše i da upotrebe ova strašna sredstva, to je
389
zbunjujuće, otreţnjujuće iskustvo, koje nas svakim
danom sve više odvikava od zablude da je rat ne- mačka
prerogativa, a da se drugi u umetnosti nasilja moraju
pokazati kao diletantske šeprtlje. Mi se sad već od
anglosaksonske ratne tehnike nadamo svemu (monsinjor
Hinterpfertner i ja u tome više nismo nikakvi izuzeci), i
napetost pred invazijom raste: napad sa svih strana, s
nadmoćnošću u materijalu i s milionima vojnika na naše
evropsko utvrđenje — ili treba da kaţem: na naš zatvor,
treba li da kaţem: našu ludnicu? — očekuje se, i samo
najupečatljiviji opisi mera preduzetih protiv
neprijateljskog iskrcavanja, a one su, kako se čini,
uistinu veličanstvene, mera koje imaju za svrhu da
zaštite nas i kontinent od gubitka naših sadašnjih vođa
— kadri su da stvore duševnu ravnoteţu sve- opštem
uţasu od onog što dolazi.
Svakako, vreme u kojem pišem ima neupore- divo
moćniji povesni zamah od vremena o kojem pišem,
Adrijanovog vremena, koje ga je dovelo samo do praga
naše neverovatne epohe, i moju dušu ispunjava osećaj da
bi njemu, da bi svima onima koji nisu više sa nama i koji
nisu bili više sa nama kad je ovo počelo, valjalo doviknuti
»Blago vama!«, da bi od srca trebalo doviknuti »Počivajte
u miru!« Dragocena je za mene činjenica da je Adrijan
zaštićen od ţivota naših dana, mnogo polaţem na to i,
budući da toga mogu da budem svestan, rado se mirim
sa strahotama vremena u kojem i dalje trajem svoje
dane. Ĉini mi se kao da jemčim i ţivim za njega, umesto
njega, kao da ja nosim breme koga su njegova ramena
ostala pošteđena, ukratko, kao đa sam mu ukazao neku
miloštu time što sam od njega preuzeo na sebe đa ţivim; i
ta predstava, ma koliko iluzorna, štaviše budalasta ona
bila, meni godi, ona laska mojoj vazda ţivoj ţelji da mu
sluţim, da mu budem na pomoći, da ga štitim — toj
potrebi kojoj je za ţivota moga prijatelja bilo dopušteno
da se zadovolji samo u vrlo neznatnim razmerama.
:5«
390
I sada ml se čini vrednim paţnje da je Ađrija- nov
boravak u pansionu u Svabingu trajao samo nekoliko
dana i da on uopšte nije pokušao da u gradu pronađe
odgovarajući stan za duţe vreme. Sildknap je još iz Italije
pisao svojim ranijim stano- davcima u Amalijinoj ulici i
osigurao sebi sklonište na koje je bio navikao. Adrijan
nije pomišljao da moţebiti ponovo uzme stan kod
senatorovice Rode, niti da uopšte ostane u Minhenu.
Ĉinilo se da su njegove odluke već odavno prećutno
utvrđene •— i to u tom smislu da je čak propustio i to da
prethodno otputuje u Pfajfering kod Valdshuta, izviđanja
i dogovora radi, već je taj put zamenio običnim, a uz to još
sasvim kratkim telefonskim razgovorom. Pozvao je iz
Pansiona Gizela Švajgeštilove •— majka Elza lično mu se
odazvala na aparatu — predstavio se kao jedan od dvojice
biciklista kojima je bilo dozvoljeno da jednom prilikom
razgledaju kuću i imanje, i upitao je da li i po kojoj ceni
su oni spremni da mu ustupe jednu od spavaćih soba na
gornjem spratu i opatovu odaju u prizemlju, za dnevni
boravak. Gospođa Švajgeštil je cenu, koja se potom —
uključujući i hranu i poslugu — pokazala kao veoma
umerena, u prvi mah ostavila neizvesnom; najpre je
raspravila o kojem je od dvojice posetilaca od onda reč, o
piscu ili o muzičaru, primila je s primetnim
preispitivanjem svog ondašnjeg utiska k znanju da je reč
o muzičaru, i izrazila je onda neke nedoumice u pogledu
njegovog traţenja, isključivo u njegovom interesu i sa
njegovog sopstvenog gledišta, uostalom i to samo u tom
obliku da ona misli kako sam on najbolje mora znati šta
mu je korisno. Oni, Svajgeštilovi, rekla je, nisu uobičajeni
stanodavci, koji izdaju zarade radi, već primaju na stan i
hranu samo uzgred, tako reći od slučaja do slučaja; to su
gospoda onda iz njenih saopštenja odmah i mogla videti,
a da li on, njen sagovornik, predstavlja takav slučaj, to
ona mora prepustiti njemu da sam prosudi. Kod njih će
zaista imati mir, a biće mu jednolično, uostalom, što se
udobnosti tiče i primitivno: nema kupatila, nema WC,
nego umesto toga nešto po seljački, izvan kuće, i ona se
ipak čudi da gospodin, koji, ako je ona dobro razumela,
391
nema još ni trideset, i koji se bavi jednom od lepih
umetnosti, hoće, tako po strani od gradova, gde se
odigravaju kulturni događaji, da se nastani na selu. Bolje
reći, »čuditi se« nije prava reč, u njenoj prirodi i u prirodi
njenog muţa ne leţi to da se čude, pa ako je to moţda
upravo ono što on traţi, jer se najveći broj ljudi zaista
previše čudi, onda neka samo dođe. O tome, međutim,
valja razmisliti, pogotovu što Maks, njen muţ, a i ona
sama, polaţu na to da takav odnos ne bude posledica
gole ćudljivosti, koji se moţe otkazati posle kratkog
pokušaja, već da mu se od početka namenjuje izvesna
trajnost, zar ne, šta kaţete, i tako dalje.
On dolazi na duţe, odgovorio je Ađrijan, a stvar je
promišljena poodavno. Oblik ţivljenja koji ga očekuje
ispitao je u sebi, ocenio ga je kao dobar i prihvatio ga. Sa
cenom, sto dvadeset maraka me- sečno, sporazuman je.
Izbor spavaće sobe tamo gore prepušta njoj i raduje se
opatovoj odaji. Za tri dana htec- bi da se useli.
Tako i bi. Adrijan je iskoristio svoj kratki boravak u
gradu za dogovore sa prepisivačem nota koji mu je bio
preporučen (preporučio ga je, mislim, Krečmar), prvim
fagotistom u Capfenšteser orkestru, imenom Gripenkerl,
koji je tim sporednim zanimanjem zarađivao nešto
novaca, i već je ostavio u njegovim rukama jedan deo
partiture »Love’s La- bour’s Lost«. On svoje delo nije
sasvim dovršio u Palestrini, još je vršio instrumentaciju u
oba poslednja čina, nije još bio načisto ni sa uvertirom u
obliku soneta, u čiju je prvobitnu koncepciju uneo velike
izmene, uvodeći onu iznenađujuću i samoj operi sasvim
stranu temu, koja pri ponavljanju i u završnom alegru
igra s tako puno duha smišljenu ulogu, a imao je pored
svega toga mnogo muke s unošenjem oznakâ za
izvođenje i tempo, koje je prilikom komponovanja bio
propustio da pribeleţi za čitave velike deonice. Meni je,
uostalom, bilo jasno da nije bilo slučajno što se završetak
njegovog boravka u Italiji i okončavanje delà nisu hteli
poklopiti. Sve ako je svesno i teţio da se to sustekne, to
se, u skladu s potajnom namerom, nije ostvarilo. On je i
odviše bio čovek onoga semper idem i sklon
392
samopotvrđivanju nasuprot okolnostima, da bi mu se
činilo poţeljnim da prilikom promene ţivotne pozornice
dođe sasvim do kraja sa onim čime se bavio u pređašnjim
prilikama. Bolje je, unutarnjeg kontinuiteta radi — tako
je govorio on sam — poneti sa sobom u nove uslove
nešto poslova preostalih iz onih starih, a ono unutarnje
novo tek onda uzeti u razmatranje kada spoljašnje novo
bude postalo rutina. Sa svojim prtljagom, koji nikada nije
bio teţak i kojem su pripadali mapa za spise, u kojoj se
nalazila partitura i gumena kada, koja mu je već u Italiji
zamenjivala kupatilo, otputovao je ka svom odredištu sa
štarnberške stanice, jednim od putničkih vozova koji ne
staju samo u Valđshutu, nego, deset minuta kasnije, i u
Pfajferingu, prepustivši dva sanduka sa knjigama i
stvarima koje su mu bile potrebne teretnjaku. Oktobar se
primicao kraju i vreme je, još suvo, bilo već oštro i
sumorno. Lišće je opadalo. Sin kuće Švajgeštil Gereon,
isti onaj koji je bio uveo novu mašinu za đubrenje, ne baš
ljubazan, osorljiv i na recima škrt, ali u svojim poslovima
očevidno siguran mladi zemljoradnik, čekao je na maloj
stanici gosta na kočijaškom sedištu jednog char a
bancs-a s visokim trapom i tvrdim oprugama, i dok je
nosač tovario ručni kofer, šarao je bičem po leđima
zaprege, koju su činili dva mišićava dorata. Za vreme
voţnje nije izmenjeno mnogo reči. Romsko brdašce sa
svojim vencem od drveća, sivo ogledalo Zagrađenog
ribnjaka Adrijan je ponovo video već iz voza; njegovo oko
je sad izbliza počivalo na tim pojavama. Uskoro se
ukazao manastirski barok kuće Švajgeštilovih; vozilo je u
otvorenom četvorouglu dvorišta opisalo luk oko starog
bresta, koji se prečio na putu i čije je lišće dobrim delom
već leţalo na klupi što ga je opasivala.
Ispred kućne kapije s crkvenim grbom stajala je
gospođa Švajgeštil sa Klementinom, svojom kćerkom,
smeđookom seljančicom u smernoj seljačkoj nošnji.
Njihove reči pozdrava izgubile su se u laveţu psa-čuvara
na lancu, koji je od uzbuđenja stao gaziti po svojim
činijama i samo što nije istrgnuo svoju slamom
pokrivenu kućicu sa njenog mesta. Ništa nije vredelo što
393
su mu i majka i kćerka, a isto tako i štalska sluţavka
blatnjavih nogu (Valpurgis), koja je pomagala prilikom
istovara prtljaga, dovikivale »’Ajde, Kašperl, budi
miran!«12 Pas je i dalje besneo i Adrijan mu, pošto ga je
jedno vreme sme- šeći se posmatrao, priđe. »Zuzo, Zuzo«,
govorio je ne podiţući glas, s izvesnim začuđenim
opominja- njem u naglasku, i gle: po svemu sudeći samo
pod uticajem smirujuće zujavih glasova ţivotinja se go-
tovo u jedan mah umiri i dopusti da ovaj čovek, koji je
opominje, ispruţi svoju ruku i blago je pomiluje po
temenu, punom oţiljaka od starih ujeda, podigavši pri
tom u dubokoj ozbiljnosti pogled svojih ţutih očiju ka
njemu.
»Bogami, imate srce, svaka čast!« rekla je gospođa
Elza kada se Adrijan vratio do kapije. »Ljudi se najčešće
plaše tog ţivinčeta, a kad je ovako raspoloţeno teškp se to
nekom i moţe zameriti. Mladi učitelj iz sel/, koji je ranije
učio decu — Boţe dragi, on je bio strašna kukavica —
vazda bi govorio: !Ja se, naime, tog psa plašim, gospođo
Svaj- geštil!’« j
»Da, da!« smejao se Adrijan klimajući glavom, i oni
uđoše u kuću, u atmosferu natopljenu mirisom đuvana
za lulu, popeše se na gornji sprat, gđe ga je, hodnikom
što se osećao na buđ, gospođa odvela u spavaću sobu
koju mu je namenila, u kojoj je bio šareni onnan i krevet
s visoko nameštenom posteljinom. Stavili su, osim toga,
unutra i jednu zelenu/naslonjaču s pokrivačem od krpa
pred njom na pc/đu od smrekinih dasaka. Gereon i
Valpurgis uncši tu ručni kofer.
Već tu i na povratku dole niz stepenice počelo je
dogovaranje o come kako će gost biti posluţivan i ]mko će
urediti ţivot, što se potom nastavilo i bilo u/vrđeno dole,
u opatovoj odaji, toj karakterističnoj starovremskoj
prostoriji koju je Adrijan u sebi odavno prisvojio: veliki
bokal vrele vode ujutro, /jaka kafa u spavaćoj sobi,
12 U tekstu stoji: »u dijalektu zaostalo starovisokone-

mačko ’stati', u srednjevisokonemačkom ’staete', zatim ’stet’, to
jest: ’miran’ i ’nepokretan’!« — prim. prev.
394
vreme obeda — Adrijan ne bi jeo s porodicom, to se nije
očekivalo, a bilo bi /a njega i suviše rano — tako što bi se
za njega posebno postavljala trpeza u pola dva i u osam,
naj- olje, mislila je gospođa Švajgeštil, u velikoj sobi tamo
spreda (u seljačkoj dvorani sa Nike i sa četvrtastim
klavirom), koja mu i inače prema potrebi takođe stoji na
raspolaganju. Obećala je laku hranu, mleko, jaja,
preprţeni hleb, supe od povrća, dobar crveni biftek sa
spanaćem u podne, a potom laki omlet s marmeladom od
jabuka, ukratko, stvari
395
nih tapeta; odmah je bilo dogovoreno i to da se sprovede
električna struja u višekraki luster s krnj acima
voštanih sveca. U sobi kojoj je bilo suđeno da vidi
rađanje tolikih remek-dela, kojima je danas još uvek
manje ili više uskraćeno ono na šta imaju pravo — da ih
javnost upozna i da im se divi, izvršena je s vremenom
još ova ili ona promena. Uskoro se gotovo ćelom
površinom po oštećenim daskama poda prostirao tepih,
zimi još i te kako potreban; a već posle nekoliko dana
kraj klupe u uglu, koja je pored Savonarola-stolice
ispred radnog stola pruţala jedinu mogućnost da se na
nešto sedne, stigla je veoma duboka, sivim somotom
presvučena naslonjača za čitanje i odmor, izabrana bez
izveštačene preosetljivosti na stil, što nije bila Ađ-
rijanova stvar, hvale dostojan komad nameštaja, kup-
ljen kod Bernhajmera u Minhenu, koji je zajedno sa
delom za noge, nekom vrstom jastuka-taburea, koji mu
se mogao primaknuti, pre zasluţivao naziv
»chaiselongue«-a nego uobičajeni divan, i skoro dve
decenije dobro je sluţila svom vlasniku.
Kupovinu (tepiha i stolice) u radnji za opremu
stambenih prostorija na Maksimilijanovom trgu po-
minjem đelimično zbog toga kako bih učinio jasnim da
su udobnom saobraćanju sa gradom išle naruku
mnogobrojne ţelezničke veze, među kojima više brzih
vozova, kojima je do tamo trebalo manje od sata, te da se
Adrijan, naselivši se u Pfajferingu, nije potpuno zakopao
u samoću i odsekao od »kulturnog ţivota«, kao što bi se
moglo posumnjati na osnovu načina izraţavanja
gospođe Švajgeštil. Gak i onda kad je odlazio na neku
večernju priredbu, na neki koncert Akademije ili
Capfenšteser kapele, kad je išao da čuje neko opersko
izvođenje ili — i to se dešavalo — da poseti neko društvo,
stajao mu je na raspolaganju voz u 11 časova, kojim se
noću mogao vratiti kući. Naravno, tada nije mogao
računati s tim da će po njega doći kola Svajgeštilovih; u
takvim slučajevima on bi se pogodio s prevoznim pre-
397
hranljive a pri tom prijatne stomaku probirljivom kao što
je to, eto, njegov.
»Stomak, dragi moj, to najčešće uopšte i nije stomak,
to je glava, probirljiva, prenapregnuta glava, ona vrši tako
veliki uticaj na stomak, i onda kad njemu samom nije
uopšte ništa«., kao što je poznato na primerima morske
bolesti i migrene ... Aha, on ponekad ima migrenu, i to baš
tešku? Tako nešto je ona odmah i mislila! Stvarno je već
pre toga pomislila, kad je on u spavaćoj sobi s takvom
tačno- šću ispitivao kapke i mogućnost da se soba zamra-
či; jer tama, leţanje u tami, noć, mrak, uopšte — nikakva
svetlost u oči, to i jeste, zaista, ono pravo dok ta beda
traje, a uz to vrlo jak čaj, i vrlo ki~ seo, sa mnogo limuna.
Gospođa Svajgeštil nije ne- upoznata sa migrenom, hoće
reći: ona sama je nikada nije upoznala, ali je zato njen
Maks ranijih godina periodično patio od nje; s vremenom
se kod njega to zlo izgubilo. Nije htela ni da čujeza izvi-
njavanja gosta zbog njegovog slabog zdravlja i zato što je,
došavši, tako reći prokrijumčario u kuću pacijenta koji se
razboljeva svakog tromesečja, rekla je na to samo: »Ma
’ajde, molim te!« Na nešto poput toga, mislila je, čovek je
odmah i morao pomisliti; jer kada se neko kao on povlači
odande gde se zbivaju kulturni događaji u Pfajfering, onda
će on, svakako, imati svojih razloga za to, pa je tu onda
očigledno ipak reč o slučaju koji zahteva ray zumevanje,
»zar ne, gos’n Leverkin?« No, na ovoni mestu ima
razumevanja, ako ne i kulture. I još je štošta drugo
izgovorila dobra ţena.
Stojeći i hodajući naokolo ona i Adrijan su tada
sklopili sporazum koji je, neočekivano moţda za oboje,
imao da reguliše njegov spoljašnji ţivot za narednih
osamnaest godina. Bio je pozvan seoski stolar da na onoj
strani gde su vrata u opatovoj odaji izmeri prostor za
police, na koje će biti smeštene Adrijanove knjige, ne dalje
u visinu, međutim, od tačke do koje dopire stara drvena
oplata ispod koţ-
396
duzećem u Valdshutu, a u jasnim zimskim noćima
uostalom, voleo je da put pored ribnjaka do usnule kuće
Svajgeštilovih prevali i pešice, znajući pri tom kako da u
to vreme sa lanca puštenom Kašperlu ili Zuzu da znak,
kako ovaj ne bi dizao galamu. On je to činio malom
metalnom pištaljkom, koja se mogla podešavati pomoću
zavrtnja, čiji su najviši tonovi imali tako ekstremno visok
broj titraj a da ih je ljudsko uho čak i izbliza jedva čulo.
Nasuprot tome, oni su iz začuđujuće velike daljine veoma
snaţno delovali na pseću bubnu opnu, koja je sasvim
drugačije prirode, i Kašperl je ostajao miran kao bubica
kada bi tajni zvuk, koji niko drugi nije čuo, dopro do njega
kroz noć.
Iz radoznalosti, ali i zbog privlačne snage kojom je
hladno zatvorena, štaviše u svojoj gordosti plašljiva
ličnost mog prijatelja delovala na mnogo koga, uskoro su,
obrnuto, i u njegovo sklonište počele da stiţu posete ove ili
one ličnosti iz grada. Dajem Sildknapu prvenstvo, koje je
u stvarnosti imao: naravno da je on bio prvi koji je otišao
tamo da vidi kako Adrijan ţivi na mestu koje su zajednički
pronašli; i kasnije, naročito za vreme leta, on je često
provodio subotu i nedelju kod njega u Pfajferin- gu. Cink i
Špengler otišli su do njega biciklima, jer je Adrijan, kad je
bio u gradu u kupovini, navratio u Rambergerovu ulicu
da ponovo pozdravi Ro- deove, pa su prijatelji slikari
preko kćeri čuli za njegov povratak i saznali gde boravi. Po
svemu sudeći, inicijativa za tu posetu u Pfajferingu bila je
potekla od Špenglera, jer Cink, kao slikar obdareniji i
dinamičniji od ovoga, ali ljudski daleko manje tanan, nije
imao nikakvog smisla za Adrijanovo biće i bio je tu
sigurno samo kao nerazdvojni prijatelj, ulagujući se po
austrijski s »ljubim ruke« i s laţnim divljenjem, u stilu
»Isuse blagi«, prema svemu što mu se pokaţe, u osnovi
neprijateljski raspoloţen. Njegovo klovnovsko glupiranje,
lakrdijaški efekti koje je izvlačio iz svog dugačkog nosa, iz
svojih očiju usađenih jedno blizu drugog, koje su na
smešan način hipnotisale ţene, kod Ađrijana, opet, nisu
mnogo palili, ma koliko da je on inače bio zahvalno
prijemčiv za sve komično. No, ovome smeta taština; a
onda, faunski Cink je imao običaj — što je već bilo
dosadno — da u razgovoru pazi na svaku reč, ne bi li joj se
mogla dodati kakva seksualna dvosmislica za koju se on
mogao zakačiti — manija koja Ađrijana, kao što je Cink
dobro primećivao, takođe nije baš oduševljavala.
Spengler, ţmirkavih očiju i s rupicom na obrazu, na
ovakve
398 upadice se, mekećući, od srca smejao. Polne stvari
su ga zabavljale u nekom literarnom smislu; sexus i duh
su kod njega bili usko povezani, što samo po sebi nije
pogrešno. Njegovo obrazovanje (ta mi to znamo), njegov
smisao za profi- njivanje, esprit, kritika, sve to temeljilo se
u njegovom akcidentalnom i maleroznom odnosu prema
polnoj sferi, neraskidljivoj telesnoj vezanosti za nju,
vezanosti koja je, međutim, bila čist nesrećan slučaj i
uopšte nije bila u nekom širem smislu karakteristična za
njegov temperament, njegovu strastve- nost. Ćaskao je,
smešeći se, o umetničkim događajima, knjiţevnim ili
bibliofilskim pojavama na način svojstven onoj estetskoj
kulturnoj epohi, za koju se danas čini da je tako duboko
potonula u prošlost, referisao je o tome šta se priča po
Minhenu i zabavljao se, pripovedajući vrlo smešno,
pričom kako je velikog vojvodu od Vajmara i pozorišnog
pisca Riharda Fosa napala prava razbojnička banda dok
su zajedno putovali po Abrucima, što mora da je bio
aranţirao Fos. Adrijanu je pametno i ljubazno govorio o
pesmama na Brentanove reči, koje je bio kupio i proučio
na klaviru. On je tada dao izjavu da bavljenje tim
pesmama predstavlja nedvosmislenu i skoro opasnu
razmaženost: teško da će nekome posle toga još moći da se
dopadne bilo šta drugo od te vrste. Rekao je još i druge,
vrlo dobre stvari o razmaţenosti, kao o onom što se,
svakako, najpre odnosi na veoma potrebitog umetnika
samog i što za njega moţe postati opasno. Jer, sa svakim
delom koje ostaje za njim on, tako je govorio Spengler, čini
sebi ţivot sve teţim a na koncu bogme i nemogućim,
budući da onim što je izvanredno i onim što kvari
zadovoljstvo u svemu ostalom sebe čini razmaţenim, što
ga naposletku mora oterati u dezintegraciju, u ono što se
ne moţe napraviti, što se više ne moţe sprovesti u delo.
Problem za nekog ko je visoko obdaren jeste kako da se
uprkos razmaţe- nosti, koja sve više napreduje, i gadljivoj
probir- ljivosti, koja uzima maha, stalno ipak odrţava u
sferi onoga što je još izvodljivo.
Tako pametan bio je Spengler samo na osnovu svoje
specifične vezanosti, kao što je nagoveštavalo njegovo
ţmirkanje i njegovo meketanje. — Posle ovih došli su na
čaj Ţanet Sojrl i Rudi Svertfeger da vide kako Adrijan
stanuje.
Ţanet i Svertfeger su ponekad zajedno muzicirali,
kako pred gostima stare madame Sojrl tako i privatim, pa
su se tako dogovorili za put u Pfaj- fering, s tim što je
Rudolf preuzeo na sebe da ih najavi telefonom. Da li je i
podsticaj za posetu dao on ili je ovaj potekao od Ţanet,
ostalo je neizvesno. Oni su se oko toga čak prepirali u
Adrijanovom društvu i jedno drugom pripisivali u zaslugu 399
paţnju koju su mu ukazali. Ţanetina smešna
impulsivnost govorila je u prilog njenom autorstvu; ali se
ta ideja, opet, i te kako dobro slagala i sa Rudijevom za-
čuđujućom poverljivošću. Ĉinilo se da je on bio mišljenja
da se pre dve godine sa Adrijanom tikao, a u stvari je do
takvog obraćanja došlo samo sasvim prigodno, na
karnevalu, a i onda sasvim jednostrano, naime Rudi je
tikao Adrijana. Sad je on prosto- srdačno ponovo krenuo s
tim, i tek kada je Adrijan već po drugi ili treći put odbio da
to prihvati, odustao je od tikanja, ne pokazavši se,
uostalom, nimalo povređenim u svojoj osetljivosti.
Neprikrivena radost Sojrlove zbog tog njegovog poraza u
po
400
kušaju da ostvari veću prisnost uopšte ga se nije
kosnula. Njegove plave oči, koje su sa tako upornom
naivnošću umele da se zarivaju u oči onoga ko bi rekao
nešto pametno, učeno ili nešto što odaje obrazovanje,
nisu pokazivale ni trunku zbunjenosti. Još i danas
razmišljam o Švertfegeru i pitam se u kojoj meri je on
zapravo razumeo Adrijanovu usamljenost, a time i
potrebitost, zavodljivost takvog sa- rnotovanja, i na njemu
ţeleo da ogleda svoje zavodničke talente ili, da se grubo
izrazim, talente da se neko obrlati. Nema sumnje da je on
bio rođen da zavodi i osvaja; ali, morao bih strepeti da mu
ne nanosim nepravdu ako bih ga posmatrao samo sa te
strane. Jer, on je bio dobar momak i umetnik, i to što su
se Adrijan i on kasnije zaista t’kali i zvali jedan drugog
imenom, ne bih ţeleo da ^osmatram kao prezrenja
dostojan uspeh Svertfegerove strasti za dopadanjem, već
kao posledicu njegovog iskrenog osećanja za vrednost
izvanrednog čoveka, istinske privrţenosti njemu, u kojoj
ga baš ništa nije moglo pomesti, da je to već bilo
začuđujuće, što je konačno odnelo pobedu nad
hladnoćom melanholije, pobedu uostalom kobnu. — Ali,
po svom starom, pogrešnom običaju, opet trčim pred
rudu.
Zanet Sojrl, sa svojim velikim šeširom, sa čijeg se
oboda spuštao tanani deo ka vrhu njenog nosa, svirala je
Mocarta na četvrtastom klaviru u seljačkom salonu
Švajgeštilovih, a Rudi Švertfeger ju je zviţdeći pratio s
takvom veštinom da je to izazivalo radosno raspoloţenje i
bilo već smešno: ja sam to kasnije takođe čuo, kod
Rodeovih i kod Slagin- liaufenovih, a on mi je pričao kako
je još od malih nogu, pre nego što je krenuo na časove
violine, počeo da usavršava tu tehniku i kako se, kuda
god da krene i gde god da se nađe, veţbao u tome da
zviţdeći postigne čistu reprodukciju muzičkih komada
koje je čuo, usavršavajući kasnije stečenu veštinu sve
više. To je bilo sjajno, umešnost zrela za kaba- re, koja
gotovo da je više
imponovala nego
njegovo 401
26 Doktor
Faustos II
sviranje na violini, i za koju on mora da je bio posebno
srećno organski ustrojen. Kantilena je u najvećoj meri
bila prijatna, po karakteru bliţa violini nego flauti,
fraziranje majstorsko, a male note je, i kao staccato i
povezane, izvodio s ljupkom preciznošću, nikad ili gotovo
nikad ne zatajivši u tome. Ukratko, bilo je odlično, a spoj
nečeg od obućarskog šegrta koji zviţduće, što uz ovu
tehniku nekako ide, s onim što je u umetničkom smislu
valjalo uzeti ozbiljno, izazivao je posebnu veselost. Ĉovek
je nehotice uz smeh aplaudirao, a i Svertfeger se dečački
smejao, sleţući ramenima, kao da namešta kaput, i
praveći onu kratku grimasu uglom usta.
To su, dakle, bili prvi Adrijanovi gosti u Pfaj-
feringu. A onda sam uskoro zatim došao i ja sam. i
neđeljom koračao kraj njega oko njegovog ribnjaka i gore
na Romsko brdašce. Samo još tu zimu po njegovom
povratku iz Italije proţiveo sam daleko od njega; za Uskrs
1913. došao sam do svog name- štenja u gimnaziji u
Frajzingu, kojom prilikom mi je katolička veroispovest
moje porodice dobrodošla. Napustio sam Kajzersašern i
preselio sam se sa ţenom i detetom na obalu Izara, u ovo
časno mesto i viševekovno sedište biskupa, gde sam,
udobno kontaktirajući s glavnim gradom, pa, dakle, i sa
svojim prijateljem, ne računajući nekoliko ratnih meseci,
proveo svoj ţivot i u potresenosti, ispunjenoj ljubavlju,
prisustvovao tragediji njegovog ţivota.
XXVII
Fagotista Gripenkerl je prepisavši partituru opere
»Love’s Labour’s Lost« uradio stvar koja zasluţuje puno
priznanje. Bezmalo prve reči, koje mi je Adrijan uputio
prilikom ponovnog viđenja, odnosile su se na gotovo
potpuno odsustvo grešaka u kopiji i na njegovu radost
zbog toga. Pokazao mi je i pismo koje mu je taj čovek
napisao usred svog tegob-
nog rada i koje je na inteligentan način izraţavalo neku
vrstu zabrinutog entuzijazma za objekt njegovog truda.
Ne moţe ni da kaţe, javljao je on autoru, do koje mere ga
delo svojom smelošću, novinom svojih ideja, nagoni da
bez predaha radi na njemu. Ne moţe dovoljno da se nadivi
finoći koja odlikuje raščlanjenost fakture, ritmičkoj
pokretljivosti, tehnici instrumentacije, kojom se često
kom- plikovano tkanje pojedinih glasova odrţava savr-
šeno jasnim, a pre svega kompozitorskoj fantaziji, koja se
ispoljava u menjanju date teme u mnogostrukim
varijacijama: tako, primera radi, korišćenje lepe, a pri
tom napola komične muzike, koja pripada figuri Rozaline
ili, bolje reći, izraţava Bironove beznađem obojene osećaje
prema njoj, u srednjem delu trodelnog bourrée-a u
završnom činu, toj šaljivoj obnovi starofrancuske plesne
forme, valja nazvati izuzetno duhovitim i okretnim u
najvišem smislu te reči. K tome je dodao: ovaj bourrée ne
malo je karakterističan za razigrano-arhaični elemenat
vezanosti za društvo, koji na tako draţestan način, ali i
izazovno, stoji u kontrastu prema »modernim«, slobodnim
i preslobodnim, pobunjeničkim partijama delà, koje s
prezirom odbacuju i tonalnu vezanost; i tu on sad mora
izraziti svoju bojazan da će ovi delovi partiture u svoj
svojoj potpunoj neznanosti i nezadovoljničkoj jeretičnosti
biti gotovo pristupačniji za recepciju od onih poboţnih i
strogih. Tu se često javlja neko ukočeno, više mislilačko
nego umet- ničko spekulisanje u notama, mozaik tonova
koji je muzički jedva još delotvoran i izgleda kao da je više
namenjen čitanju nego slušanju, •— etc.
Mi smo se smejali.
»E, što volim da slušam kad mi se govori o slušanju!«
rekao je Adrijan. »Po mom mišljenju, sasvim je dovoljno
ako se nešto jednom čuje, naime onda kad kompozitor to
izmisli.«
Posle izvesnog vremena dodao je:
»Kao da ljudi ikada čuju ono što je on tu čuo.
Komponovati znači: naloţiti orkestru Capfenšteser da
izvede13 ono što peva hor anđela. Uostalom, horove
anđela smatram krajnje spekulativnim.«
Što se mene tiče, ocenio sam da Gripenkerl nije imao
pravo sa svojim oštrim razlikovanjem između »arhaičnih«
i »modernih« elemenata dela. To prelazi jedno u drugo i
proţima jedno drugo, rekao sam, i Adrijan je to uvaţio, no
pokazao je malo sklonosti da raspravlja o onom što je bilo
2G
* gotovo, činilo se da je to,403kao nešto što je okončano i što
više nije zanimljivo, ostavio za sobom. Razmišljanja o
tome šta bi se s tim počelo, kuda da se to pošalje, kome da
se pokaţe, to je prepustio meni. Bilo mu je stalo do toga
da Vendel Krečmar dobije partituru da je pročita. Poslao
13 Igra reci: »zur Exekution auf tragen« — znači i »izvršiti

presudu«, »pogubiti« — prim. prev.
mu je u Libek, gde je mucavac još sluţbovao, a ovaj je
godinu dana kasnije, već nakon izbijanja rata, operu
stvarno i izveo u nemačkoj obradi, čije stvaranje nije
prošlo ni bez mog učešća, a uspeh je bio takav da je za
vreme predstave dve trećine publike napustilo pozorište,
sasvim isto kao što se šest godina pre toga, prema onome
što se priča, dogodilo u Minhenu prilikom premijere
Debisijevog komada »Peleas i Melisanda«. Usledile su
samo dve reprize i delu privremeno nije više bilo dato da
prodre izvan hanzeatskog grada na Travi. I lokalna kritika
se gotovo jednoglasno priključila sudu laičkog
slušateljstva i podsmehivala se »muzici koja desetkuje«,
koje se gospodin Krečmar tu prihvatio. Samo je u
»Libečkom berzanskom kuriru« jedan stari, sada bez
sumnje već odavno pokojni profesor muzike, po imenu
Jimertal, govorio o sudskoj zabludi koju će vreme
ispraviti, i operu, recima nekako čudnovato po
starofranački sloţenim, proglasio delom pred kojim je
budućnost, delom punim duboke muzike, čiji autor jeste
podsmevač, ali je pri tom »čovek bogoduhovan«. Ovaj
dirljivi obrt, koji pre toga nikada nisam čuo ni pročitao, a
sa kojim se ni kasnije nikada više nisam susreo, ostavio je
na mene najneobičniji utisak, pa kako ga ja znalačkom
čudaku, koji se njime posluţio, nikada nisam zaboravio,
mislim da će mu ga i potomstvo, koje je prizivao za
svedoka protiv svojih kritički tromih i tupavih kolega po
peru, upisati u zaslugu.
U to vreme, kada sam došao u Frajzing, Adrijan se
bavio komponovanjem nekolikih pesama, ne- mačkih i
stranih, naime engleskih. Najpre se bio vratio Viljemu
Blejku i uglazbio veoma neobičnu poemu tog njemu tako
dragog autora, »Silent, silent night«, one četiri strofe od po
tri rimovana stiha istog zvuka, čija poslednja grupa,
prilično iznenađujuće, glasi:
But an honest joy

Does itself destroy
For a harlot coy.
Tim tajanstveno sablaţnjivini stihovima je kompozitor,

eto, dao vrlo jednostavne harmonije, koje su u odnosu na
tonski jezik celine delovale »pogreš- nije«, iskidanije,
strašnije od najsmelijih napetosti i omogućavale da se
zaista oseti kako trozvuk postaje nešto čudovišno. —
»Silent, silent night« je komponovano za klavir i glas.
Nasuprot tome, dve Kitsove himne, »Ode to a nightingale«
od osam strofa i onu kraću »Melanholiji«, Adrijan je snab-
deo pratnjom gudačkog kvarteta, koja je, naravno, pojam
404
pratnje u uobičajenom smislu ostavila daleko iza sebe i
ispod sebe. Jer, reč je bila o uistinu krajnje znalačkoj
formi varijacije, u kojoj nijedan ton bilo glasa bilo ona
četiri instrumenta nije bio ne- tematski. Tu bez prekida
među glasovima vlada najuţa povezanost, tako da se
odnos ne uspostavlja između melodije i pratnje, nego
između glavnih i sporednih glasova, koji se neprestano
smenjuju, i to u svojoj strogosti.
405
Divni su to komadi — a sve do danas su krivicom
jezika ostali gotovo nemi. Pri tom je duboki izraz, koji u
odi »Nightingale« kompozitor daje čeţnji za juţnjačkom
slasti ţivota što je poj one »immortal bird« izaziva u duši
pesnikovoj, svojom neobičnošću meni izmamljivao
osmeh, budući da Ad- rijan u Italiji nikada nije
ispoljavao oduševljenu zahvalnost za utehe što ih pruţa
svet sunca, koji čini da se zaborave »The weariness, the
fever, and the fret — Here, where men sit and hear each
other groan«. Ono muzički najdragocenije i najzna-
lačkije izvedeno, bez sumnje je rasplinjavanje i raz-
vejavanje sna na kraju, ovo
Adieu! the fancy cannot cheat so well

As she is fame’d to do, deceiving elf.
Adieu! adieu! thy plaintive anthem fades
Fled is that music: — Do I wake or sleep?

Dobro mogu da razumem izazov ovih — poput kakve
vaze lepih — odâ upućen muzici da ih sobom ovenča: ne
da bi ih učinila savršenijima — jer one već jesu savršene
— nego da bi jače artikulisala i učinila reljefnom njihovu
gordu, setom ispunjenu ljupkost, da bi dragocenom
trenutku, koji donosi njihove pojedinosti, podarila punije
trajanje od onog što je dato dahu koji nosi reč: takvim
trenucima zbijene slikovnosti kao što su, u trećoj strofi
»Melankolije«, iskazi o »sovran shrine«, što ga kao velom
skrivena seta ima i u svetilištu Oduševljenja samog — što,
naravno, ne vidi niko doli onaj koji ume da razlije sok
grozda uţivanja po neţnom nepcu — što je naprosto
sjajno i teško da prepušta muzici da kaţe još nešto.
Moţda ona moţe samo da izbegne da šteti reči, dok,
usporavajući je, govori zajedno s njom. Ĉesto sam čuo
kako se kaţe da pesma ne srne biti' suviše dobra da bi
od nje bila dobra pesma za pevanje. Muzika je, vele, u
mnogo bo
ljem poloţaju kada ima za zadatak da pozlati nešto
osrednje. Tako virtuozna glumačka umetnost najsjajnije
blista u lošim komadima. Ali, Adrijan se prema
umetnosti odnosio isuviše ponosno i kritički da bi bio
raspoloţen da svojom svetlošću svetli u tami. To u čemu
bi se kao muzičar osećao pozvanim, on je duhovno
istinski morao visoko da uvaţava, pa je tako i nemačka
pesma kojoj se produktivno posvećivao bila među
prvorazrednim, iako bez intelektualne distinkcije Kitsove
lirike. Njenu knjiţevnu izvrsnost tu je zamenilo nešto
monumental- nije, zanet i hučan patos
religiozno-himničkih sla- vopoja, koji je svojim
prizivanjima i opisivanjima veličanstva i blagosti muzici
pruţao čak i više, s više bezazlenosti joj kretao u susret,
negoli grčka plemenitost onih britanskih tvorevina.
Bila je to Klopštokova oda »Proslava proleća«,
poznati spev o »Kapljici na vedru«, koji' je, uz mala
skraćivanja teksta, Leverkin komponovao za bariton,
orgulje i gudački orkestar — potresno delo, koje su za
vreme prvog nemačkog svetskog rata i nekoliko godina
potom hrabri i novoj muzici prijateljski naklonjeni
dirigenti izveli u više nemačkih muzičkih centara, a i u
Švajcarskoj, uz oduševljeno odobravanje manjine, a,
razume se, naravno i uz zlobno- -filistarsko protivljenje, i
koje je veoma mnogo do- prinelo tome da se najkasnije
negde dvadesetih godina ovog veka počne širiti neka aura
ezoterične slave oko imena moga prijatelja. Ţelim,
međutim, da kaţem sledeće: ma koliko da sam u dubini
duše bio uzbuđen — iako zapravo ne i iznenađen — ovim
razbuktavanjem religioznog osećaja, koji je time što se
kompozitor uzdrţao od upotrebe jeftinih sredstava za
izazivanje efekata delovao utoliko poboţ- nije (nigde se ne
razleţe zvuk harfe, što ga, međutim, tekst upravo
zahteva; nema nikakvih bubnjeva da bi se prikazala
grmljavina Gospodnja); ma koliko da su me u srce dirale
izvesne, bez ikakvog otrcanog slikanja tonovima
ostvarene krasote ili veli-
407
čanstvene istine himne, kao ono sumorno sporo po-
vlačenje crnog oblaka nebom, onaj zov grmljavine, iz koje
se dva puta začuje »Jehova!«, kad »šuma se, pod teškim
udarcima, puši« (jako mesto), ono tako novo i
preobraţeno sazvučje visokih registara orgulja i gudača
na kraju, kada se boţanstvo više ne javlja u nevremenu,
već u tihanom lahorenju, a pod njim se »luk mira svija«
— ja tada delo ipak nisam shvatio onako kako su
nalagali njegov istinski duševni smisao, njegova
najtajnija nevolja i namera, njegov strah, koji u
slavljenju i hvaljenju traţi milost. Zar sam tada znao za
dokumenat, koji je sad poznat i mojim čitaocima, zapis
koji sadrţi »dijalog« u kamenoj odaji? Samo uslovno
mogao bih se pred njim nazvati »a partner in your
sorrow’s mysteries«, kako se kaţe na jednom mestu u
»Ode on Melancholy«: samo na temelju prava koje je da-
vala neodređena briga za spasenje njegove duše, koja je
vodila poreklo još iz doba detinjstva, a ne zato što sam
stvarno znao kako s tim stoji stvar. Tek kasnije sam
naučio da kompoziciju »Proslava proleća« shvatam kao
poziv na pokajničku ţrtvu Bogu, što je ona i bila: kao
delo proisteklo iz attritio cordis, stvoreno, kako s
grozom naslućujem, pod pretnjom onog posetioca koji je
svoje postojanje zasnivao na svom prividu.
Ali, ličnu i duhovnu pozadinu tog proizvoda, koji je
imao osnovu u Klopštokovoj pesmi, ja tada nisam
razumeo u još jednom, posebnom smislu. Trebalo je da
tu kompoziciju dovedem u vezu sa razgovorima koje sam
u ono vreme vodio s njim, koje je, bolje reći, on vodio sa
mnom, pričajući mi neobično ţivahno i s velikim
unošenjem o studijama i istraţivanjima, koji su uvek bili
vrlo daleko od moje znatiţelje i od onakvog smisla za
nauku kakav sam ja imao: uzbudljiva saznanja kojima je
on bogatio svoje znanje o prirodi i o kosmosu, i kojima
me je uvek veoma podsećao na svog oca i nje
408
I
govu mudrijašku maniju da »spekuliše o elementima«.
Za kompozitora »Proslave proleća« nije, naime, vaţio
iskaz pesnikov kako on odustaje od toga da se
»strmoglave baci u okean svetova svih« i kako hoće da
lebdi samo oko »kapljice na vedru«, oko Zemlje, i nju da
oboţava. On se jošte kako strmo- glavo bacao u ono
neizmerno, koje astrofizička nauka pokušava da izmeri,
da bi pri tom došao samo do mera, brojeva, redova
veličina, prema kojima ljudski duh nema više nikakav
odnos i koji se gube u teoretskom i apstraktnom, u onom
što potpuno izmiče čulima, da ne kaţem: izmiče smislu.
Ne ţelim, uostalom, da zaboravim da je to ipak započelo
lebdenjem oko »kapljice«, koja to ime u potpunosti i
zasluţuje, budući da se sastoji preteţno od vode, od voda
svih mora, i koja je prilikom sveopšteg stvaranja »takođe
potekla iz ruke Svemogućeg«, da je sve to, velim, započelo
ispitivanjima »kapljice« i njenih skrivenih tmina; jer,
čudesa morske dubine, ludosti ţivota tamo dole, kud ne
prodire sunčev zrak, bilo je prvo o čemu mi je Adrijan
pričao, i to na poseban, začuđujući način, koji me je u isti
mah zabavljao i zbunjivao, naime u tom smislu kao da je
sam on vršio posmatranja i lično svemu tome bio
prisutan.
Samo se po sebi razume da je on o tim stvarima
samo čitao, da je nabavio knjige o tome i hranio njima
svoju fantaziju; no, bilo zato što se on bio udubio u stvar
i sa takvom jasnoćom bio ovladao tim slikama, bilo da je
reč bila o nekoj drugoj, ko zna kakvoj ćudljivosti: tek, on
je fingirao da je sam silazio dole, u okolini Bermudskih
ostrva, nekoliko morskih milja istočno od Svetog Dţordţa,
i da mu je tamo njegov pratilac, kojeg je opisivao kao
američkog učenjaka Keperkejlzija, s kojim je hteo da
postavi novi rekord u ronjenju u dubinu, pokazao lude
maštarije prirode u morskom ponoru.
Vrlo se ţivo sedam tog razgovora. Uţivao sam ti
njemu jednog vikenda koji sam proveo u Pfajfe- ringu,
posle jednostavne večere koju nam je u velikoj sobi s
klavirom bila posluţila Klementina Svaj- geštil. To strogo
409
odeveno devojče je onda svakom od nas u opatovu odaju
ljubazno donelo po zemljani politrenjak piva i mi smo tu
onda sedeli, pušeći lake i dobre Zechbauer-cigare. U to
doba je Zuzo, pas, Kašperl dakle, već bio pušten s lanca i
slobodno je lunjao oko imanja.
Tu se, dakle, Adrijanu svidelo da mi u šali krajnje
slikovito ispripoveda kako se on sa mister Ke-
perkejlzijem ukrcao u loptastu gondolu za ronjenje, čiji je
unutrašnji prečnik bio svega 1,20 m i koja je bila
opremljena otprilike kao stratosferski balon, i kako ih je
dizalica na lađi, koja ih je pratila, zaronila u more, koje je
tu strašno duboko. Bilo je više nego uzbudljivo, barem za
njega, ako ne i za njegovog mentora i čičeronea, od kojeg
je on iznudio taj doţivljaj i koga je ćela stvar ostavljala
hladnijim, budući da mu to nije bilo prvo spuštanje.
Njihov poloţaj u tesnoj unutrašnjosti šuplje kugle, teške
dve tone, bio je sve više doli udoban, ali je zato apsolutna
pouzdanost njihove kućice obešteći- vala njihovu svest:
sagrađena da uopšte ne propušta vodu, kakva je bila,
dorasla ogromnom pritisku, snabdevena obilnim
zalihama kiseonika, telefonom, snaţnim električnim
reflektorima i kvarcnim prozorima, tako da se moglo
gledati na sve strane. Nešto duţe od tri sata, sve u svemu,
proboravili su oni unutra, pod površinom mora, što im je
prošlo kao tren oka, zahvaljujući tome što im je bilo dopu-
šteno da bace pogled i da se zagledaju u jedan svet čija se
tiha, luda neobičnost opravdava i donekle objašnjava
time da on po svojoj prirodi nije imao bilo kakvog
kontakta s našim svetom.
Pa ipak, bio je to neobičan trenutak, u kojem je srce
pomalo zamiralo, kada su se jednog jutra u devet sati za
njima zatvorila dve stotine kila te- šta oklopna vrata i oni
se, spuštajući se sa lađe, prvo našli u vazđuhu, a onda
bili uronjeni u elemenat. U početku ih je okruţavala
kristalno bistra voda, kroz koju su prosijavali sunčevi
zraci. Ali, to osvetljenje naše »kapljice na vedru«, koje
dolazi od svetlosti odozgo, moguće je samo nekih 57
metara u dubinu; onda sve prestaje, bolje reći: tada po-
činje novi svet, koji nema veze sa našim i nije nam više
dom, svet u koji je, navodno, Adrijan sa svojim vođom
prodro u dubinu skoro četrnaest puta veću od ove,
410
okruglo 2 500 stopa, i tamo, po sopstvenim recima,
proveo dobrih pola sata, imajući gotovo u svakom
trenutku na umu činjenicu da je u tom času njihovo
stanište izloţeno pritisku od 500 000 tona.
Voda je na putu dole postepeno dobila sivu boju,
dakle boju one tame u koju se još meša nešto svetlosti
koja se nije obeshrabrila. Ona se teško odricala svakog
daljeg prodiranja; njena suština i volja gonili su je da
svetli i ona je to do krajnjih granica i činila, unoseći u
sledeći stadijum svog zamora i zaostajanja čak više boje
nego u prethodni: kroz svoje kvarcne prozore putnici su
sad videli teško opisivo plavo-crno, ponajpre još
uporedljivo sa tminom na horizontu vedrog neba dok
duva fen. Onda je, naravno, unaokolo zavladalo potpuno
crnilo, i to već mnogo pre nego što je dubinomer pokazao
750 i 765 metara, tama do koje od kad je sveta i veka nije
dopro ni najslabiji sunčev zrak, kakva caruje u
interstelarnom prostoru, večno mirna i devičanska noć,
koja je sad morala pristati da je osvetle snaţnom
svetlošću, donetom iz gornjeg sveta, čije poreklo nije
kosmičko, i da je razgledaju.
Adrijan je govorio o golicanju koje je izazivalo
saznanje da se ono neviđeno, ono što se ne moţe videti,
ono što i ne očekuje da bude sagledano, izlaţe
razobličujućem pogledu. Osećaj indiskretnosti, čak
grešnosti, koji je sa tim bio povezan, nije se mogao sasvim
umiriti i otkloniti patosom nauke, kojoj mora biti
dozvoljeno da prodre onoliko daleko koliko joj to njena
dosetljivost uopšte omogući. Bilo je i odveć jasno da su
neverovatne, delom jezive, delom smešne ekscentričnosti,
koje su priroda i ţivot tu stvorili, forme i fizionomije za
koje se činilo da jedva još imaju nečeg srodnog sa onim
gore, na zemlji, i da pripadaju nekoj drugoj planeti, bile
produkt skrivenosti, produkt upornog polaganja prava na
to da se večno bude obavijen tamom. Dolazak svemirskog
broda s ljudima na Mars ili, recimo radije, na onu
polovinu Merkura koja je večno okrenuta od Sunca,
takođe ne bi mogao izazvati veću senzaciju među
eventualnim stanovnicima tih »bliskih« tela, nego što je to
učinilo Keperkejlzijevo ro- nilačko zvono kada se pojavilo
tamo dole. Narodska radoznalost s kojom su se apstruzne
411
kreature ponora tiskale oko kuće gostiju koji su im došli,
bila je neopisiva, a neopisivo je bilo i to kakve su sve lude,
tajne iskreveljenosti organskog sveta, kakve razbojničke
gubice, besramne čeljusti, teleskop- ske oči, jedrilice,
sekirice s izbuljenim očima okrenutim uvis, čunjatice i
perjari, dugački i do dva metra, u zabuni strelimice
promicali pored prozora gondole. Izgledalo je da je čak i
sluzava čudovišta s ručicama-hvataljkama, koja su
bezvoljno lebdela u struji, rojeve meduza, polipa i
pojedinačne ski- fomeduze, bilo obuzelo uzbuđenje u
kojem su se grčevito praćakali.
Uostalom, lako je moglo biti da su svi ti »na- tives«
dubine svetlećeg gosta, koji se spustio do njih, posmatrali
kao neko predimenzionirano izopačenje njih samih, jer
najveći broj njih je takođe mogao ono što je on mogao,
naime da svetli sopstvenim snagama. Trebalo je, pričao je
Adrijan, samo da posetioci ugase svoje dinamo-svetlo, pa
da im se otkrije drugačiji prizor naj neobični je vrste. Jer,
morska tmina je nadaleko bila osvetljena titravim
svetlima koja su jurila u krug i, naglo sunuvši, nekud se
gubila, ribama koje su same svetlele, a mnoge su bile
obdarene tom sposobnošću, i to tako što su neke fos-
forescirale celim telom, a neke bile opremljene barem
jednim svetlećim organom, električnom later- nom, kojom
po svoj prilici nisu samo osvetljavale sebi put kroz večnu
noć, nego su njom takođe mamile plen ili davale ljubavni
mig. Nekoliko većih među njima je zaista zračilo tako
intenzivnom belom svetlošću da je to, navodno, zaslepilo
oči po- smatrača. No, cevasto građene, kao na nekim
drškama isturene oči mnogih od njih, sluţile su vero-
vatno tome da iz što je moguće veće daljine opaze i
najslabije svetlucanje, koje je moglo predstavljati bilo
opomenu, bilo nešto što ih mami.
Izvestilac je ţalio što nije mislio na to da neke od tih
larvi dubine, bar one najnepoznatije, uhvati i ponese gore
sa sobom. Za to bi pre svega bio potreban neki uređaj koji
bi prilikom izranjanja sačuvao ogromni atmosferski
pritisak, na koji su njihova tela bila navikla i kojem su se
bila prilagodila, isti onaj čijoj su ogromnoj silini — na
obespo- koj avaj ući način, kad čovek pomisli — bili
izloţeni zidovi gondole. One su taj pritisak izjednačavale
412
isto tako velikim unutarnjim naponom u svom tkivu i u
šupljinama svog tela, tako da bi se nuţno morale raspući
kada bi pritisak opao. Nekima se to, na ţalost, dogodilo
već prilikom susreta sa vozilom prispelim odozgo — tako
se jedan posebno veliki, gotovo plemenito oblikovani
vodeni vilenjak boje mesa, kojeg su spazili, rasprsnuo u
hiljadu komada samo se lako sudarivši sa gondolom ...
Na taj način pripovedao je Adrijan uz cigaru, sasvim
u tom duhu, kao da je on sam putovao dole i sve mu to
bilo pokazano — šaljiv oblik, koji je on, samo se napola
smešeći, sprovodio tako konsekventno da ja nisam mogao
izbeći da ga, i smejući se i čudeći se, ne posmatram i
pomalo zapanjeno. Njegov osmeh izraţavao je svakako i to
da se on, zadirkujući me, zabavlja time što ja pruţam
izvestan otpor njegovim saopštenjima, koji je on morao
osećati; jer, on je dobro poznavao moju nezaintere-
sovanost, koja je išla do odvratnosti, za izmotavanja i
tajne sfere prirodnog, za »prirodu« uopšte, i moju
privrţenost sferi jezičke-humanog. Očigledno da znanje o
tome nije bilo poslednja stvar koja ga je draţila da me te
večeri saleće svojim, sve novim i novim, istraţivanjima ili,
kako je on to prikazivao, iskustvima u oblastima
čudovišno izvanljudskoga, i da se, eto, ipak, vukući i
mene sa sobom, »strmo- glavo baci u okean svetova svih«.
Prelaz ka tome olakšavali su mu njegovi prethodni
opisi. Ono što je u ţivotu morskih dubina bilo
groteskno-čudnovato, ono što je izgledalo da ne pripada
više našoj planeti, predstavljalo je tačku od koje je mogao
nastaviti. Druga takva tačka bio je Klopštokov izraz
»kapljica na vedru«, koji je u svojoj zadivljujućoj
smernosti i te kako opravdan s obzirom na sasvim
spoređno-zabačeno i, sa sićušnosti objekta, za veliki
pogled gotovo nepronalaţljivo mesto na kojem je, unutar
kovitlaca Mlečnog Puta, kojem pripada, smeštena ne
samo Zemlja, već čitav naš planetni sistem, dakle Sunce
sa svojih sedam pratilaca, i to »našeg« Mlečnog Puta, da
se milioni drugih u ovaj mah i ne spominju. Reč »naš«
daje ogromnosti na koju se odnosi izvesnu intimnost, ona
pojam zavičajnog na gotovo komičan način proširuje na
takvo prostranstvo da od toga pamet staje, a mi se imamo
osećati kao skroman, ali' sigurno zbrinut građanin
413
njegov. Ĉini se da se u ovoj skrivenosti, toj duboko
unutarnjoj skrivenosti, potvrđuje sklonost prirode prema
svemu što je sferično, i to je bila treća tačka od koje je
Adrijan pošao u svojim kosmičkim razmatranjima: na to
da ih započne navela su ga delimično i neobična iskustva
koja mu je doneo navodni boravak u šupljoj kugli, naime
u Keperkejlzijevoj gondoli za silazak u morske dubine, u
kojoj je — tako njegova priča — i on stanovao nekoliko
sati. Mi, svi zajedno, tako je bio podučen, oduvek ţivimo u
šupljoj kugli, jer sa ga- laktičkim prostorom, u kojem
nam je negde postra- ni dodeljeno jedno majušno mesto,
stvar stoji ovako:
On je oblikovan otprilike kao pljosnati dţepni sat, to
će reći okrugao je i mnogo manje debljine nego širine, ne
neizmeran, ali, dabome, ogroman zakovitlani kotur
koncentrisanog mnoštva zvezda, sa- zveţđa, zvezdanih
gomila, dvostrukih zvezda, koje opisuju eliptične putanje
jedna oko druge, magle- nih mrlja, svetlosnih magli,
prstenastih magli, zvezdanih maglina i tako dalje. Taj
kotur, međutim, nalik je samo na ravni presek, koji
nastaje kad se po sredini razreţe pomorandţa; njega,
naime, svuda okolo opasuje magleni ogrtač drugih
zvezda, koji se ponovo mora označiti ne kao neizmeran,
ali kao ogroman, čiju ogromnost izraţava neka visoka
potencija, i u čijim su prostorima, preteţno praznim
prostorima, objekti tako raspoređeni da ćela struktura
obrazuje loptu. Tu se, dakle, duboko u unutrašnjosti ove
bezumno prostrane šuplje lopte, učestvujući u koturu
zgusnutog komešanja svetova, nalazi teško pronalaţljiva i
jedva pomena vredna fiksna zvezda, oko koje, zajedno sa
svojim većim i manjim drugovima, igraju Zemlja i njen
mali Mesec. »Sunce«, koje tako malo zasluţuje da se o
njemu govori kao o nečem jedinstvenom, lopta gasa, na
čijoj površini vlada temperatura od 6000 stepeni, sa
svojih umerenih milion i po kilometara u preč- niku,
udaljena je od središta unutrašnjeg galaktič- kog
prostora isto toliko, koliko je ovaj debeo, naime 30 000
svetlosnih godina.
Moje opšte obrazovanje dozvoljavalo mi je da sa tim
izrazom »svetlosna godina« poveţem samo neki neodređen
pojam. Bio je to, razume se, prostorni pojam i reč je
414
označavala putanju koju svetlost ostavi za sobom u toku
jedne ćele zemaljske godine — brzinom koja joj je
svojstvena i o kojoj sam ja imao neku nejasnu predstavu,
ali koju je Adrijan egzaktno znao: 297 600 kilometara u
sekundi. Na taj način svetlosna godina iznosi okruglo
pristojnih 9,5 biliona kilometara, pa je, dakle, to
pomnoţeno sa trideset hiljada veličina ekscentriciteta
našeg so- larnog sistema, dok se ukupni prečnik šuplje
galak- tičke lopte penje na 200 000 svetlosnih godina.
Ne, taj prostor nije neizmeran, ali ga je valjalo meriti
na ovaj način. Sta da se kaţe na takav napad na ljudski
razum? Priznajem da sam ja lično tako ustrojen da mi ne
preostaje ništa drugo doli da u znak odustajanja, ali i s
ponešto prezira, samo slegnem ramenima na sve to
neostvarljivo-preimpo- zantno. Divljenje veličini,
oduševljenje za nju, šta- više ono stanje kad nas je ona
savladala, što sve bez sumnje predstavlja uţivanje za
dušu, moguće je samo u shvatljivo-zemaljskim i ljudskim
odnosima. Piramide su velike, Monblan i unutrašnjost
katedrale Svetog Petra — to je veliko, ako uopšte taj
atribut ne bi radije valjalo zadrţati za svet moralni i
duhovni, za uzvišenost srca i misli. Ĉinjenice koje se
odnose na kosmičke tvorevine nisu drugo do
ošamućujuće bombardovanje naše inteligencije
brojevima, za kojima se vuče kometin rep od dva tuceta
nula, koje se prave kao da još imaju bilo kakve veze sa
merom i razumom. U takvom čudovištu nema ničega što
bi čovek kakav sam ja mogao označiti kao dobrotu,
lepotu, veličinu, i nikada neću razumeti ono raspoloţenje
kad se klikće »Osana!«, u koje izvesne duhove dovode
takozvana »dela Boţija«, ukoliko se pod njima
podrazumeva fizika sveta. Zar se uopšte moţe označiti
kao Boţije delo ono što je tako priređeno da se za njega s
istim pravom moţe reći »Pa kad je već tako« kao i
»Osana!«? Meni se čini da će pre ono prvo nego ovo drugo
biti pravi odgovor na dva tuceta nula iza jedinice, kao i iza
sedmice, što već od početka ne igra više nikakvu ulogu, i
ne mogu da vidim nikakvog razloga da se pred
kvinkvilionom s oboţavanjem kleči u prašini.
Karakteristično je bilo i to što se zaneti pesnik
Klopštok, u izraţavanju i izazivanju oduševljenog
415
strahopoštovanja ograničio na zemaljsko, na »kap
416
ljicu na vedru«, a kvinkvilione je ostavio po strani.
Kompozitor njegove himne, moj prijatelj Adrijan, bio se,
kao što je rečeno, raspričao o njima, ali bilo bi pogrešno
ako bih stvorio utisak da je on to činio s bilo kakvim
uzbuđenjem ili emfazom. Način na koji se on bavio tim
ludostima odavao je hladnoću, ravnodušnost, i bio obojen
podsmevanjem mojoj neskrivenoj odbojnosti, ali i
izvesnom prisnošću posvećenog sa tim odnosima, hoću
reći: fikcijom, koja se nastavljala, da on svoja znanja nije
stekao iz druge ruke, čitajući, već ličnom predajom,
podu- kom, demonstracijom, iskustvom, recimo uz
pomoć gore navedenog mentora, profesora Keperkejlzija,
koji, kako se ispostavilo, nije s njim putovao samo u noć
dubokog mora nego i put zveţđa.
Stvar je prikazivao nekako tako kao da od njega, i to
manje ili više preko opaţanja, potiču njegova saznanja da
fizički svemir — uzimajući tu reč u njenom
najobuhvatnijem značenju, koje uključuje i ono najdalje
— ne treba nazivati ni konačnim ni beskonačnim, jer oba
izraza označavaju nešto što je na neki način statično, dok
je, međutim, istinsko stanje stvari skroz-naskroz
dinamičke prirode, i kosmos se, ako ne ođuvek ono
odavno, tačnije rečeno: za poslednjih 1900 miliona
godina nalazi u stanju besomučnog širenja, to će reći:
eksplozije. U ovo ne moţe biti nikakve sumnje s obzirom
na pomeranje prema crvenom one svetlosti koja do nas
dopire iz mnogobrojnih sistema mlečnih puteva, čija nam
je udaljenost na neki način poznata, s obzirom na onu
utoliko jaču promenu boje tog svetla u pravcu crvenog
kraja spektra, dakle, ukoliko je veće rastojanje na kojem
se te maglene mrlje nalaze. Očigledno je da one streme u
pravcu koji ih udaljava od nas, a kod najudaljenijih
kompleksa, koji leţe na sto pedeset miliona svetlosmh
godina odavde, brzina kojom se udaljavaju izjednačuje se
sa brzinom koju razvijaju alfa-čestice radioaktivnih
supstanci i koja
iznosi 25 000
kilometara u 417
sekundi,
27 Doktor Faustus II
što je prema brzini kojom leti parče rasprsle granate
puţevski tempo. Ako, dakle, svi sistemi mlečnih puteva u
najpreteranijem tempu jure jedan od drugog, onda je reč
»eksplozija« taman još dovoljno dobra, ili, takođe, to već
odavno više nije, da označi stanje modela sveta i vrstu
njegove rasprostrtosti. Nekad ranije je taj model mogao
biti statičan i jednostavno obuhvatiti milijardu
svetlosnih godina u prečniku. Kako stvari sada stoje,
moţe se doduše govoriti o rasprostiranju, ali ne i o bilo
kakvoj statičkoj rasprostrtosti, »konačnoj« ili
»beskonačnoj«. Sve što je, kako se čini, Keperkejlzi mogao
da za- jemči onome koji mu je postavljao pitanja, bilo je
da je ukupni zbir svih uopšte postojećih tvorevina
mlečnih puteva reda veličine stotinu milijardi, od čega je
samo neznatan broj miliona dostupan našim današnjim
teleskopima.
Tako Adrijan, pušeći i smeškajući se. Ja se tad
obratih njegovoj savesti i zatraţih da mi prizna da sve te
brojčane avetinje, koje beţe u ništavilo, nikako nisu u
stanju da probude osećaj za Boţiju ve- ličanstvenost, niti
da obdare bilo kakvim moralnim uzdignućem. Da sve to
mnogo pre liči na neku đavolju šegu.
»Priznaj«, rekao sam, »da ti uţasi i prekomerja
fizičkog sveta ni na koji način nisu religiozno pro-
duktivni. Kakvo strahopoštovanje i kakvo tim stra-
hopoštovanjem podstaknuto rascvetavanje duševne
vrline moţe proizaći iz predstave nereda kakav pred-
stavlja svemir koji eksplodira? Apsolutno nikakvo.
Poboţnost, strahopoštovanje, duševna pristojnost,
religioznost, mogući su samo preko ljudi i sa ljudima,
ako postoji ograničenje na zemaljsko-ljudsko. Njihov
plod treba i moţe da bude, i biće, religiozno obojeni
humanizam, određen osećaj em za transcen- dentnu
tajnu čoveka, ponosnom svešću da on nije puko biološko
biće, već da odlučujućim delom svog bića pripada svetu
duha; da mu je dato ono apsolutno, ideje istine, slobode,
pravde, da ima obavezu
418
da se pribliţava savi'šenstvu. U tom patosu, toj obavezi,
tom strahopoštovanju čoveka pred samim sobom jeste
Bog; u stotinu milijardi mlečnih puteva ja njega ne mogu
da nađem.«
»Tako si ti protiv delà«, odgovorio je on, »i protiv
fizičke prirode, od koje potiče čovek, a sa njim i njegova
duhovnost, koja se, na koncu, nalazi i na drugim
mestima u kosmosu. Fizički svet, to čudovište od
uređenja sveta, koje te ljuti, neosporno je pretpostavka
za ono moralno, bez koje ovo ne bi imalo podloge, i moţda
se dobro mora nazvati cvećem zla — une fleur du mal.
Tvoj Homo Dei na kraju je ipak — ili ne na kraju, molim
za izvinjenje, nego, eto, pre svega komad te gnusne
prirode, sa ne baš štedro ođmerenim kvantumom
potencijalnog odu- hovljenja. Uostalom, zabavno je videti
do koje mere tvoj humanizam, a jamačno i svaki drugi,
teţi ka srednjovekovno-geocentričnom, što je očigledno
nuţno. Popularno je mišljenje da je humanizam prija-
teljski naklonjen nauci; ali, on to ne moţe biti, jer ne
mogu se predmeti nauke smatrati delorn đavolovim, a da
se i u njoj samoj ne vidi isto to. To je srednji vek. Srednji
vek je bio geocentričan i antro- pocentričan. Crkva, u
kojoj je on preţiveo, zauzela je protiv astronomskih
saznanja odbrambeni stav u humanističkom duhu,
proklela je ta saznanja i zabranila ih u čast čoveka, iz
humanosti je insistirala na neznanju. Vidiš, tvoj
humanizam je čist srednji vek. On svoju stvar vidi u
kajzersašernskoj palanačkoj kosmologiji, koja ne vidi
dalje od nosa, koja vodi u astrologiju, u to da se vodi
računa o poloţaju planeta, o konstelacijama i njihovim
sreć- nim ili pogubnim najavama, što je sasvim prirodno
i opravdano; jer intimna međusobna zavisnost telâ, koja
su tako usko povezana jedno s drugim u svojoj zabačenoj
kosmičkoj skupini, kakav je naš sunčev sistem, njihov
prisno-susedski uzajamni odnos, stvar je jasna kao
dan.«
419
27*
»Već smo jednom govorili o astrološkoj konj ukturi«,
upao sam mu ja u reč. »To je bilo davno, šetali smo oko
Kravljeg korita, a razgovor se vodio o muzici. Tada si
branio konstelaciju.«
»Ja nju branim i danas«, odgovorio je. »Astro- loška
vremena znala su vrlo mnogo. Ona su znala ili slutila
stvari na koje danas ponovo pomišlja najrazvijenija
nauka. Da bolesti, zaraze, epidemije imaju neke veze sa
poloţajem zvezda, to je za ona vremena predstavljalo
izvesnost, do koje su ona došla intuitivno. Danas smo
dogurali dotle da vodimo rasprave ne potiču li klice,
bakterije, organizmi, koji izazivaju recimo epidemiju
influence na Zemlji, sa drugih planeta, Marsa, Jupitera
ili Venere.«
Zarazne bolesti, govorio je dalje, zaraze kao kuga,
crna smrt, verovatno ne potiču sa ove zvezde, utoliko pre
što je gotovo izvesno da sami ţivot, uopšte uzev, nema
svoje izvorište na Zemlji, već se na nju doselio spolja. On
je na najbolje obave- štenom izvoru saznao da ţivot
potiče sa susednih zvezda, koje obavija za njega
nesravnjivo povoljnija atmosfera, sa mnogo više
amonijaka i metana u sebi, kao što su Jupiter, Mars i
Venera. Sa njih, ili sa jedne od njih, on mi prepušta da
izaberem, dospeo je jednom ţivot na našu, pre bi se reklo
sterilnu i nevinu planetu, nošen kosmičkim mecima, ili
prosto pritiskom zrakova. Moj humanistički Homo Dei,
ta kruna ţivota, zajedno sa svojom obavezom prema
duhovnosti, jeste, dakle, po svoj prilici produkt
plodnosti močvarnog plina neke susedne zvezde ...
»Cveće zla«, ponovio sam ja, klimajući glavom.
»I u zloći ponajviše cvatuće«, dodao je on.
Tako me je zadirkivao, ne samo mojim dobro-
namernim pogledom na svet, nego i stvaranjem tog
privida izvesne naročite, lične, direktne njegove in-
formisanosti o tome kako je to sa nebom i zemljom, čega
se sve vreme razgovora u nekom nastranom
raspoloţenju čvrsto drţao. Nisam znao, ali mi je
ovo moglo reći da se sa svim tim smeralo na neko delo,
naime na kosmieku muziku, s kojom se on tada, posle
epizode s novim pesmama, nosio. Bila je to zaprepašćujuća
420
simfonija ili orkestarska fantazija u jednom stavu, koju je
izradio poslednjih meseci godine 1913. i u prvim mesecima
1914, i koja je dobila naslov »Ĉudesa svemira« — sasvim
protivno mojoj ţelji i mome predlogu. Ja sam se, naime,
plašio frivolnosti tog naslova i savetovao sam da ime bude
»Symphonia cosmológica«. Ali Adrijan je, smejući se, ostao
pri onom drugom, prividno poetičnom, ironičnom nazivu,
koji u svakom slučaju znalce bolje priprema na
skroz-naskroz sku- rilan i groteskan, mada često na
strogo-svečan, ma- tematičko-ceremonijalan način
groteskan karakter ovih opisa čudovišnoga. Sa duhom
»Proslave pro- leća«, koja je u izvesnom smislu za ovo, opet,
nekako bila i priprema, sa duhom smernog veličanja dakle,
ova muzika nema nikakve veze, i kada izvesna lična
obeleţja muzičkog rukopisa ne bi ukazivala na istog
autora, teško bi se poverovalo da su se iz iste duše iznedrile
obe te stvari. Suština i esencija tog orkestarskog portreta
sveta, koji traje otprilike trideset minuta, jeste ruganje, —
ruganje, koje je i više nego potvrđivalo mišljenje što sam ga
ja zastupao u razgovoru — da bavljenje bezmerno-
-izvanljudskim ne daje nikakve hrane poboţnosti;
luciferovska sardonika, posprdljiv livalospev u obliku
travestije, za koji se čini da se ne odnosi samo na stravični
satni mehanizam svetskog zdanja, nego i na medijum u
kojem samog sebe slika, štaviše ponavlja: na muziku,
kosmos tonova — i koji nije malo doprineo tome da
umetnost moga prijatelja navuče na sebe prigovor
virtuoznog antiumetničkog nastrojenja, klevetništva,
nihilističkog prestupništva.
No, dosta o tome. Oba naredna poglavlja imam
nameru da posvetim nekim društvenim iskustvima, koja
sam podelio s Adrijanom Leverkinom na onom prelazu iz
godine 1913. u 1914. i iz jednog doba u drugo, za vreme
poslednjih poklada u Minhenu pre izbijanja rata.
XXVIII
To da se gost-stanar Švajgeštilovih nije sasvim
zakopao u svoje manastirsko samotništvo, koje je čuvao
421
Kašperl-Ţuzo, već da je, makar i sporadično i suzdrţano,
odrţavao izvesne društvene veze u gradu, već sam rekao.
Pri tom mu je, kako se činilo, svakako bila mila i umirivala
ga je neophodnost, stalno prisutna i svima poznata, da
kući krene ranije, naime vezanost za voz u jedanaest sati.
Sastajali smo se kod Rodeovih u Rambergerovoj ulici, u
čijem sam krugu evo, dakle, i ja uspostavio prave
prijateljske odnose sa Kneterihovima, sa đr Kranihom, sa
Cinkom i Špenglerom, sa violinistom i zviţdukalom
Švertfegerom; zatim kod Šlaginhaufe- novih, a i kod
Šildknapovog izdavača Radbruha u Kneţevskoj ulici i na
bel-etage kod proizvođača hartije, industrijalca Bulingera
(poreklom sa Rajne uostalom), kod koga nas je isto tako bio
uveo Silđ- knap.
Kod Rodeovih kao i u salonu sa stubovima kod
Slaginhaufenovih rado su slušali kako sviram na svojoj
violi d’amore, što je, svakako, predstavljalo glavni prilog
koji sam ja, jednostavni i u konverzaciji nikada bog zna
kako vive učenjak i uča, imao da ponudim društvu. U
Rambergerovoj ulici su ast- matični dr Kranih i Baptist
Spengler bili ti koji su me naročito bodrili da sviram: jedan
iz numizmatič- ko-antikvarskog interesa (on je, govoreći na
svoj dobro artikulisan i jasan način, sa mnom rado raz-
govarao o istorijskim formama porodice viola), drugi zbog
opšte simpatije koju je gajio prema onom nesvakidašnjem,
štaviše ekstravagantnom. No, u toj sam kući morao uzeti u
obzir do koje mere je Kon- rad Kneterih ţudeo da ga
slušaju kako dahćući svira na čelu, kao i posebnu
naklonost male publike, uostalom opravdanu, prema
zanosnom Svertfege- rovom sviranju na violini. Utoliko je
više mojoj sujeti laskala okolnost (uopšte to ne poričem),
da se u mnogo ši'rem i društveno višem krugu, što ga je
častoljublje gospođe dr Šlaginhaufen, rođene fon Plauzig,
umelo da okupi oko nje i njenog supruga (koji je u govoru
zanosio po švapski, a pri tom bio veoma tvrd na ušima), —
veoma ţivahno traţilo da pokaţem šta umem i znam u
oblasti kojom sam se ipak vazda bavio samo kao hobijem,
što me je gotovo uvek primoravalo da u Brinerovu ulicu
ponesem sa sobom svoj instrument, kako bih društvo
počastio kakvom čakonom ili sarabandom iz sedam-
naestog, kakvim »Plaisir d’Amour« iz osamnaestog stoleća,
422
ili da bih im izveo neku sonatu od Ariostija, Hendlovog
prijatelja 'ili neki od Hajdnovih komada napisanih za violu
di bordone, koji su se, međutim, mogli dobro svirati i na
violi d’amore.
Podsticaj je obično dolazio od Ţanet Šojrl, ali ne samo
od nje, nego i od generalnog intendanta, njegove
ekselencije fon Ridezela, čiji pokroviteljski stav prema
starom instrumentu i staroj muzici izvesno nije poticao,
kao kod Kraniha, iz učeno-anti- kvarske sklonosti, nego je
imao čisto konzervativnu tendenciju. To, razume se,
predstavlja veliku razliku. Ovaj dvorski čovek, nekadašnji
konjički pukovnik, koji je u svoju sadašnju sluţbu bio po-
stavljen isključivo i jedino zato što je uţivao glas da pomalo
svira klavir (koliko li nam se samo vekova čini da je
proteklo od vremena kad je neko postajao generalni
intendant samo zato što je pripadao plemstvu a pri tom
nešto malo svirao klavir!) — baron Ridezel, dakle, video je u
svemu starom i istorijskom utvrđenje za borbu protiv
novo- vremskih i prevratničkih pojava, neku vrstu feu-
dalne polemike protiv njih, i u tom nastrojenju podupirao
je starinu, ne razumevajući u stvari bilo šta od svega toga.
Jer, koliko god da je nemoguće razumeti ono što je novo i
mlado, ako se čovek u tradiciji ne oseća kao kod svoje
kuće, i ljubav prema starom mora na isti način ostati laţna
i sterilna, kada čovek ostaje šlep i gluv za novo koje je
istorijskom nuţnošću proizašlo iz tradicije. Tako je, reci-
mo, Ridezel cenio i proteţirao balet, i to zato što je ovaj
»graciozan«. Reč »graciozan« predstavljala je za njega
konzervativno-polemički znak raspoznavanja nasuprot
svemu moderno-buntovničkom. O umetničkom svetu
tradicije rusko-francuskog baleta, čiji su reprezentanti
recimo Ĉajkovski, Ravel i Stra- vinski, on nije imao ni
pojma i bio je vrlo daleko od ideja koje je ovaj poslednji
navedeni ruski muzičar kasnije zastupao kad je reč o
klasičnom baletu: da je on, kao trijumf s merom
sprovedenog planiranja nad neobuzdanim osećajem, reda
nad slučajem, kao uzor apolinijski svesnog delanja, para-
digma umetnosti. Ono što je njemu zapravo lebdelo pred
očima bile su jednostavno suknjice od gaze, skakutanje na
vrhovima prstiju i »graciozno« ponad glave svijene ruke— a
sve to pred očima dvorskog društva u loţama, koje
423
podrţava sve što je »idealno«, a kao kaţnjivo zabranjuje sve
što je ruţno i problematično, i pred zauzdanim građan-
stvom u parteru.
Naravno, tada se kod Šlaginhaufenovih mnogo
izvodio Vagner, budući da su tamo česti gosti bili dramski
sopran Tanja Orlanda, silna jedna ţena, i herojski tenor
Harald Kjoejelund, čovek već ugojen, sa cvikerom i
tucanim glasom. Gospodin fon Ridezel je, međutim,
Vagnerovo delo, onako glasno i ţestoko kakvo je već bilo, i
bez kojeg njegovo Dvorsko pozorište ne bi moglo ni
postojati, uračunavao manje ili više u područje
feudalno-»gracioznog«, i ukazivao mu je poštovanje, utoliko
spremnije što je već postojalo nešto novije, što se moglo
odbacivati i čemu se, u ime konzervativnosti, Vagner
mogao suprotstaviti. Dešavalo se čak i to da je Njegova
Ekselencija lično pratila pevače na klaviru, što je njima
laskalo, premda njegova pijanistieka veština nije baš bila
dorasla klavirskom izvodu tih komada koje su pevali i više
nego jednom je ugrozila njihove efekte. Ni najmanje nisam
voleo kada je kamerni pevač Kjoejelund treštećim glasom
pevao Zigfridove beskrajne i zaista tupave kovačke
pesme, tako da su osetljiviji ukrasni predmeti u salonu,
vaze i umetnički predmeti od stakla, počinjali uzbuđeno da
trepere i zveckaju od tog pojanja. Ali, priznajem da teško
odolevam potresenosti koju izaziva herojski ţenski glas
kakav je tada imala Or- landa. Snaga ličnosti, moć organa,
uveţbanost dramskih akcenata, stvaraju nam iluziju
kraljevske ţenske duše u velikom afektu, pa kada je ona
izvela recimo ono Izoldino »Ţeno, ljubav zar ne spozna ti?«
sve do ekstatičnog: »Baklju, neka bi i svetio ţivota moga
bila, smejuć’ se da ugasim ne prezam ja« (pri čemu je
pevačica teatralno zbivanje istakla energičnim pokretom
ruke nadole), nije mnogo nedostajalo da sa suzama u
očima kleknem pred onu što se, obasipana aplauzom,
trijumfalno smešila. Tog puta se, uostalom, Ađrijan bio
pokazao spremnim da je prati, pa, kada je ustao sa stolice
za klavirom i svojim pogledom okrznuo moje lice, koje je u
svojoj potresenosti bilo na ivici plača, smešio se i on.
Ĉoveku godi kada pod takvim utiscima i sam moţe
nešto doprineti umetničkoj razonodi društva, tako da sam
bio ganut kada me je posle ovoga ekselencija fon Ridezel,
424
uz podršku elegantno dugonoge domaćice, koja je odmah
usledila, ohrabrio, govoreći na svoj, doduše juţnonemački
obojen, ali zbog oficirskog tona nešto oštriji način, da
ponovim andante i menuet od Milandrea (1770), koje sam
kraće vreme pre toga tu već bio izveo na svojih sedam ţica.
Kako je čovek slab! Bio sam mu zahvalan, potpuno sam bio
zaboravio svoju odvratnost prema njegovoj glatkoj i
praznoj, usled nenarušljive bezočnosti čalc donekle vedroj
aristokratskoj fizionomiji sa usukanim plavim brkovima
ispred okruglih, izbrijanih obraza i svetlucave pločice
monokla u oku, ispod beličaste obrve. Za Adrijana, to sam
dobro znao, figura ovog viteza stajala je tako reći s one
strane svakog procenjivanja, s one strane mrţnje i prezira,
štaviše, s one strane pođsmeha; on niie nalazio za vređno
ni da slegne ramenima kad je reč o njoj, a isto to sam u
stvari osećao i ja. U takvim trenucima, međutim, kada me
je on pozivao da svojom aktivnošću društvu štogod
darujem, kako bi se ono uz nešto »graciozno« oporavilo od
navale onog revolucionarnog što je uznapredovalo i
domoglo se priznanja i uspeha, nisam mogao a cla ne
osetim naklonost prema njemu.
Ĉudno je, međutim, bilo, delom mučno a delom
komično, kad bi konzervativizam fon Rideze- lov naišao na
drugi jedan konzervativizam, kod kojeg reč nije bila o tome
da i on, isto tako, »još uvek« postoji, koliko o tome da je on
»evo opet« tu, — na postrevolucionarni antirevolucionarni
konzervativizam, protivljenje ustanovljenim
građansko-liberal- nim vrednostima s druge strane, ne s
obzirom na ono što je bilo pre, već s obzirom na ono što je
došlo kasnije. Za takav, po stari i ne komplikovani
konzervativizam koliko ohrabrujući toliko i zbunjujući
susret, duh vremena je polako stao stvarati prilike, pa se i
u salonu gospođe Šlaginhaufen, ča- stoljubivo
komponovanom što je šarolikije moguće, ukazala prilika za
to: u ličnosti privatnog učenjaka đr Haima Brajzahera
naime, u visokom stepenu rasnog i duhovno odmaklog, pa
i vratolomno odvaţ- nog tipa, fascinantnog u svojoj
ruţnoći, koji je tu, očigledno s izvesnim pakosnim
zadovoljstvom, igrao ulogu stranog tela koje ima prirodu
fermenta. Domaćica je cenila njegovu dijalektičku rečitost,
snaţno obojenu falačkim naglaskom uostalom, i njegovu
425
sklonost ka paradoksima, koja je dame navodila da s
nekom vrstom poklika, koji su dolazili od silne čednosti,
diţu sklopljene ruke uvis. Što se njega samog tiče, reklo bi
se da je on iz snobizma uţivao da bude u tom krugu, pored
toga što je osećao potrebu da zapanjuje elegantnu
nedotupavnost idejama koje bi za stolom oko kojega se u
nekoj kafani okupljaju literate izazivale verovatno manju
senzaciju. Ja ga ni najmanje nisam mario, uvek sam u
njemu gledao intelektualnog smutljivca i bio sam uveren
da je i Adrijanu bio odvratan, mada, iz razloga koji mi nisu
sasvim jasni, sa njim nikada nisam pobliţe izmenio misli o
Brajzaberu. Ali, da je ovaj umeo da nanjuši duhovno
kretanje vremena i da sa njim uspostavi dodir, da je imao
nos za njegova najnovija htenja, to nikada nisam poricao, i
mnogo štošta od toga sam ponajpre susreo u njegovoj
ličnosti i čuo u razgovorima koje je on vodio po salonima.
Bio je polihistor koji ume da govori o svemu i
svačemu, filozof kulture čiji je način mišljenja, međutim,
bio utoliko usmeren protiv kulture što on u celoj njenoj
povesti, kako je tvrdio, nije video ništa doli proces
propadanja. Reč koju je izgovarao s najviše prezrenja bila
je »napredak«; način na koji je to činio već ju je uništavao, i
jasno se ose- ćaio da on konzervativnu porugu, koju je
upućivao na račun napretka, smatra istinskom ispravom
koja mu omogućava boravak u tom društvu, obeleţjem
svoje podobnosti za salon. Imao je duha, ali nije u pravom
smislu bio simpatičan rugajući se napretku slikarstva od
primitivnog prikazivanja površina do perspektive. Misliti
da je odbacivanje perspekti- vističkog privida u
predperspektivističkoj umetnosti nesposobnost,
bespomoćnost, da je to upravo neve- šti primitivizam, pa
čak saţaljivo slegati ramenima pred tim, to je on
proglašavao vrhuncem budalaste novovekovne arogancije.
Odbacivanje, odricanje, o- malovaţavanje nisu nemoć,
neukost, ne predstavljaju svedočanstvo o siromaštvu. Kao
da iluzija nije od svih najniţe, svetini najsaobraţenije
načelo umetnosti, kao da nije naprosto znak otmenog
ukusa ne hteti ništa znati o njoj! Ne hteti da se bilo šta zna
o izvesnim stvarima, ta sposobnost koja stoji vrlo blizu
mudrosti ili je, bolje reći, jedan njen deo, po njemu je na
ţalost iščezla, a prostačka nametljivost naziva se
426
napretkom.
Posada salona rođene fon Plauzig osećala je da su joj
ovi pogledi nekako prisno poznati i bliski, a verujem i da je
imala više osećaja za to da Braj- zaher nije baš pravi čovek
koji bi trebalo da ih zastupa, nego za to da oni moţda nisu
pravi ljudi, koji će tim pogledima aplaudirati.
Slično stvari stoje, govorio je on, i sa prelaskom
muzike sa monođije na višeglasnost, na harmoniju, u
čemu se tako rado vidi kulturni napredak, dok je to
zapravo bila tekovina varvarstva.
»To znači... pardon ... zar varvarstva?« kre- štao je
gospodin fon Ridezel, koji se bio navikao da u varvarstvu
vidi jedan, neka bude i malko kom- promitujući, oblik
konzervativnosti.
»Svakako, ekselencijo. Izvori višeglasne muzike, to će
reći pevanje u kvintnim ili kvartnim sa- zvučjima, počivaju
daleko od središta muzičke civilizacije, od Rima, gde su
lepi glas i njegov kult bili kod svoje kuće; oni leţe na
Severu, gde su grla rapava, i čini se da su predstavljali
neku vrstu kompenzacije za tu rapavost grla. Oni se nalaze
u Engleskoj i Francuskoj, naročito pak u divljoj Britaniji,
koja je čak prva unela tercu u harmoniju. Takozvani viši
razvoj, komplikovanje, napredak, ponekad su, dakle, delo
varvarstva. Ostavljam Vam na volju da prosudite treba li
ga zbog toga hvaliti .. . «
Bilo je jasno i razgovetno da se on sa ekselen- cijom i
sa celim društvom sprdao, nametljivo nastojeći u isti mah
da im se kao konzervativac umili. Bilo je očigledno da se
nije osećao dobro sve dotle dok bi bilo ko još znao šta on
zapravo misli. Naravno, polifona vokalna muzika, taj
pronalazak naprednog varvarstva, postala je predmet
njegove konzervativne protekcije čim se odigrao istorijski
prelaz sa nje na harmonijsko-akordski princip, a sa tim
na instrumentalnu muziku u oba poslednja sto- leća. Sad
je ova predstavljala propadanje, propadanje velike i jedine
istinske umetnosti kontrapunkta naime, do svetosti
hladne igre brojevima, koja, neka je Bogu hvala, još nije
imala nikakve veze sa prostituisanjem osećaja i
obesno-bezboţnom dinamikom; a u to propadanje spada
već veliki Bah iz Ajzenaha, koga je Gete s pravom nazvao
427
harmoni- čarem. Ne moţe, govorio je Brajzaher, neko biti
pronalazač temperiranog klavira, dakle mogućnosti da se
svaki ton višeznačno shvati i da se enharmo- nijski
zamenjuje, dakle nove harmonijske modula- cione
romantike, a da ne zasluţi opori naziv što mu ga je
Vajmarac, koji je znao stvari, bio dodelio. Harmonijski
kontrapunkt? To ne postoji. To nije ni riba ni meso.
Razmekšavanje, razneţavanje i krivotvorenje,
preinačavanje smisla stare i prave polifonije, koja se
osećala kao zvučanje različitih glasova jednih u drugima, u
ono što je harmonijsko- -akordsko počelo je već u
šesnaestom veku, a ljudi kao Palestrina, oba Gabrijelija i
naš čestiti Orlando di Laso su tu na licu mesta već
sramotno uzeli učešća u tome. Ta gospoda su nam u
»ljudskom« smislu pojam vokalno-polifone umetnosti u
najvećoj meri pribliţila, o da, i zbog toga nam se ukazuju
kao najveći majstori tog stila. No, to dolazi prosto otud što
su oni velikim delom već uţivali u čisto akord- skoj
postavci i što je njihov način primenjivanja polifonog stila
već bio do zaista ţalosnog stepena razmekšan obzirima
prema harmonijskom sazvučju, prema odnosu
konsonance i disonance.
Dok su se svi čudili ovim Brajzaherovim recima i
njima se uveseljavali, pljeskajući se po kolenima, ja sam
prilikom ovakvih sablaţnjivih govora traţio Adrijanove oči;
no, on mi nije dopustio
da ulovim njegov pogled. Sto se, pak, fon Ridezela tiče, on
je bio plen potpune konfuzije.
»Parđon«, rekao je, »dozvolite ... Bah, Pale- strina...«
Ta imena su za njega bila obavijena nimbusom
konzervativnog autoriteta, a sad ih, eto, prebacuju u
područje modernističkog raspadanja. On je pokazivao
simpatiju, a u isti mah je bio tako neprijatno dirnut, da je
čak skinuo monokl sa oka, čime je njegovo lice bilo lišeno
svake ma i najmanje trunčice inteligencije. Nije se bolje
osećao ni kada bi Brajzaher sa svojim kulturno-kritičkim
besedama zašao u područje Starog zaveta, kad bi se, dakle,
okrenuo sferi svog ličnog porekla, jevrejskom plemenu ili
narodu i njegovoj duhovnoj istoriji, da i u tome pokaţe u
428
najvećoj meri dvosmislen, štaviše nečuven, a pri tom
zloban konzervativizam. Kada bi čovek njega slušao,
propadanje, zaglupljivali je i gubitak bilo kakvog dodira s
onim starim i pravim nastupili su tu tako rano i na mestu
tako dostojnom uvaţavanja da to nikome ni u snu ne bi
palo na pamet. Mogu samo da kaţem: sve u svemu to je
bilo strašno smešno. Za njega su takve, u očima svakog
hrišćanskog deteta prečasne biblijske ličnosti, kao što su
kraljevi David i Solomon, kao i proroci sa svojim
lupetanjima o dragom Bogu na nebu, bili već propali i
oronuli predstavnici jedne is- hlapele pozne teologije, koja
o staroj i pravoj hebrejskoj zbilji narodnog Elohim Jahvea
nije više imala pojma, te je u obredima kojima se u vreme
prvog narodnog ţivota tom nacionalnom bogu sluţilo ili,
bolje reći, koji su ga prisiljavali da bude telesno prisutan,
videla samo još »zagonetku drevnih vremena«. Ljut je bio
naročito na »mudrog« Solomona i prema njemu se tako
odnosio da su se čuli zviţduci koje su gospoda puštala kroz
zube i začuđeni poklici dama.
»Pardon!« rekao je fon Ridezel. »Ja sam, blago rečeno
... Kralj Solomon u svojoj veličanstveno- s ti .. . Ne bi li
trebalo da V i. .. «
»Ne, ekselencijo, ne bi trebalo«, odvraćao je Brajzaher.
»Taj čovek je bio esteta kome su erotska uţivanja rastrojila
ţivce, a u pogledu religije napredni glupak, tipičan za
proces zakrţljavanja kulta delotvorno prisutnog
nacionalnog boga, te najviše i suštinske metafizičke snage
naroda, u pravcu pro- povedanja nekog apstraktnog i
opšteljudskog boga na nebu, dakle kretanja od narodne ka
svesvetskoj religiji. U potvrdu tome treba samo da
pročitamo skandalozni govor što ga je odrţao nakon
izgradnje prvog svetilišta, i u kojem je pitao: ,Zar Bog moţe
stanovati kod ljudi na Zemlji?’ — kao da se sav i jedini
zadatak Izraela ne sastoji u tome da Bogu pribavi stan,
šator, i da se svim sredstvima brine za njegovo stalno
prisustvo. Solomon se, međutim, ne ustručava da
izdeklamuje: .Nebesa te ne obuhvataju, kamoli ova kuća
koju sam sagradio!’ To je trtljanje i početak kraja, naime
početak degenerisa- ne predstave o Bogu kod pesnika
Psalaina, kod kojih je Bog već sasvim proteran na nebo i
429
koji neprestano pevaju o Bogu na nebu, iako Pentateuh
uop- šte ne poznaje nebo kao središte boţanstva. Tamo
Elohim predvodi narod kao ognjeni stub, tamo on hoće da
prebiva u narodu, da se kreće po narodu i da ima svoje
postolje za klanje — da se izbegne ona razvodnjena i u ţivotu
čovečanstva pozno rođena reč .oltar’. Treba li drţati za
mogućno da psalmo- pevac pita Boga: .Jedem li ja to meso
bikova i pijem li krv jaraca?’ Nešto takvo staviti u usta
Bogu, to je sad već prosto-naprosto nečuveno, udarac im-
pertinentnog prosvetiteljstva u lice Pentateuhu, koji ţrtvu
izričito označava kao ,hleb’, dakle kao stvarnu hranu
Jahvea. Od tog pitanja, ali već i od načina na koji govori
mudri Solomon, samo je jedan korak do Majmonidesa,
navodno najvećeg rabina srednjeg veka, a u stvari
asimilatora Aristotela, kome je pošlo za rukom da ţrtvu
,proglasi’ Boţijim ustupkom paganskim instinktima
naroda, ha, ha! Dobro, za psalmopevca je ţrtva od krvi i
masti, osoljena i puna zamamnih mirisa, kojom se nekad
hranio Bog, od koje je postajao telesan i koja je podrţavala
njegovu prisutnost, samo još .simbol’« (još čujem akcenat
neopisivog prezira, s kojim je dr Brajzaher izgovorio tu reč);
»više se ne kolje ţivotinja, nego, to je da čovek ne poveruje,
zahvalnost i poniznost. ,Onaj mene poštuje’, kaţe se sad,
,koji prinosi hvalu na ţrtvu.’ A na drugom mestu: ,Ţrtva je
Bogu duša kajana.’ Ukratko, to već odavno nije narod i krv
i religiozna stvarnost, već vodnjikava humana čorba . ..«
Ovo — da se vidi kako su izgledale Brajzahero- ve
izuzetno konzervativne ekspektoracije. Bilo je to koliko
zabavno toliko i odvratno. On nije mogao dovoljno naglasiti
koliko mu je stalo do toga da pravi obred, da kult realnog i
stoga nipošto apstraktno univerzalnog, a ni »svemoćnog« i
»sveprisutnog« narodnog boga, prikaţe kao magijsku
tehniku, kao manipulisanje onim što je dinamično, koje po
telo nije bilo bezopasno, prilikom kojeg je lako moglo doći
do nesrećnih slučajeva, do katastrofalnih kratkih spojeva
usled grešaka i nepravilnih zahvata. Sinovi Aronovi umrli
su jer su doneli »vrsti tuđu vatru«. To je bio takav tehnički
nesrećni slučaj, kauzalna posledica greške. Nekakav opet
čovek, imenom Uza, nepromišljeno je uhvatio sanduk, ta-
kozvani kovčeg zaveta, koji je prilikom transporta pretio da
će skliznuti s kola, i na mestu je ostao mrtav. To je isto
430
tako bilo jedno takvo transcenđen- talno-dinamičko
praţnjenje, do kojeg je došlo usled nemarnosti, i to
nemarnosti kralja Davida, koji se previše bavio sviranjem
na harfi; naime, ni on već nije ništa više razumeo i, poput
Filistejaca, dao je da se sanduk preveze kolima, umesto da
je po propisu iz Pentateuha, i te kako osnovanom, naredio
da ga nose na čabrnjacima. David se zapravo već
431
otuđio od počela, oglupeo je, da se ne kaţe da je
ogrubeo i podivljao, ništa manje od Solomona. O
dinamičkim opasnostima prebrojavanja naroda, recimo,
on više ništa nije znao, pa je, udarivši u jedno takvo
prebrojavanje, prouzrokovao teţak biološki udarac,
epidemiju, pomor, kao predvidljivu reakciju metafizičkih
snaga naroda. Pravi narod, naime, jednostavno nije
podneo takvo mehanizujuće registrovanje, numerišuće
rastvaranje dinamičke celine u istovrsne pojedince ...
Brajzaher nije krio zadovoljstvo kad je jedna od dama
načinila upadicu kako uopšte nije znala da je popis
stanovništva takav greh.
»Greh? ?« odvratio je on preterano upitnim tonom.
Ne, u pravoj religiji pravog naroda takvi bledo teološki
pojmovi kao »greh« i »kazna«, u svojoj kauzalnoj
povezanosti koja je samo još etička, uopšte se ne
pojavljuju. Ono o čemu je tu reč jeste kauzalna povezanost
greške i nesreće u pogonu. Religija i etika imaju samo
utoliko neke veze jedna s drugom što ova druga predstavlja
propast one prve. Sve moralno bilo je »čisto duhovni«
nesporazum oko ritualnog. Ima li ičeg od čega je bog više
digao ruke nego od »Ĉisto Duhovnog«? Karaktera lišenini
svetskim religijama je prvima pošlo za rukom da od
»molitve«, sit venia verbo, načine pro- sjačenje, kamčenje
milosti, ono »Ah, Gospode« i »Boţe, smiluj se«, ono
»Pomagaj« i »Daj nam« i »Budi iako dobar«. Takozvana
molitva ...
»Pardon!« rekao je fon Ridezel, ovog puta stvarno
dajući teţinu svojim recima. »Sve, sve, ali ,Na molitvu dole
šlem’ za mene je uv e k .. .«
»Molitva«, neumoljivo je dovršavao dr Brajzaher svoju
misao, »jeste vulgarizovan i racionalistič- ki razvodnjen
pozni oblik nečeg veoma energičnog, aktivnog i snaţnog:
magijskog zaklinjanja, prisi- ljavanja boga.«
Meni je barona bilo istinski ţao. Videti kako je njegov
kavaljerski
konzervativizam
nadigran uz po- 433
28 Doktor
Faustus II
moć strašno pametnog aduta atavizma, radikalizmom
očuvanja, koji u sebi više nema ničeg kavaljerskog, već bi
se pre reklo da sadrţi nešto revolucionarno, i koji stvara
utisak većeg raspadanja od bilo kojeg liberalizma, pri tom,
međutim, ipak •— kao da hoće da se naruga — sadrţi na
hvale dostojan način konzervativan apel, sve to moralo je u
dubini njegove duše izazvati pometnju, — zamišljao sam
da od svega toga ćelu noć neće moći da spava, pri čemu
sam, međutim, u svom saučešću išao moţda i predaleko.
Pri tom u Brajzaherovim govorima nipošto nije bilo sve u
redu; čovek mu je lako mogao pro- tivrečiti i ukazati mu
recimo na to da se spiritualno omalovaţavanje ţrtve moţe
naći ne tek kod proroka, nego u samom Pentateuhu, naime
kod Moj- sija, koji neuvijeno ţrtvu proglašava nečim spo-
rednim i svu teţinu stavlja na pokornost Bogu, na
pridrţavanje njegovih zapovesti. Ali, čoveku s ne- ţnijim
osećajima je odvratno da smeta; njemu je odurno da
logičkim ili istorijskim podsećanjima, koja vode u
suprotnom smeru, prodire u izgrađen misaoni poredak, pa
još i u onom antiduhovnom poštuje i štedi ono što pripada
duhu. Danas se dobro vidi da je bila greška naše civilizacije
što je u toj poštedi i tom respektu bila i odviše velikodušna,
budući da je na suprotnoj strani imala posla sa suštom
drskošću i najodlučnijom netrpeljivošću.
Na sve ove stvari sam mislio kada sam odmah na
početku ovih zabeleţaka ispovedanju svoje naklonjenosti
Jevrejima stavio ogradu, primetivši da su mi se na putu
našli i zaista nezgodni primerci toga roda, i kada mi se
preuranjeno ispod pera omaklo ime privatnog učenjaka
Brajzahera. Moţe li se, uostalom, jevrejskom duhu uzeti za
zlo ako se njegova pronicljiva prijemčivost za ono što
dolazi, za ono što je novo, osvedočavala i u zamršenim situ-
acijama, gde se avangardno podudara sa reakcionarnim?
U svakom slučaju, novi svet antihumanosti, o kojem moja
dobroćudnost nije znala uopšte ništa, bio sam prvi put u
prilici da osetim tada kod Sla- ginhaufenovih upravo preko
tog Brajzahera.
434
XXIX
Minhenske poklade 1914, te raskalašne nedelje
bratimljenja i svečarski uţarenih obraza između Bo-
gojavljenja i Pepeljave srede, s njihovim mnogobrojnim
javnim i privatnim priredbama, u kojima sam kao još mlad
gimnazijski profesor iz Frajzinga uzeo učešća, sam ili u
društvu s Adrijanom, takođe, ostale su mi u ţivoj, bolje da
kaţem: zlokobno teškoj uspomeni. Bile su to poslednje
poklade pre nego što je buknuo četvorogodišnji rat, koji se
sada za naš istorijski pogled sklapa u jednu epohu sa
strahotama naših dana: takozvani prvi svetski rat, koji je
zauvek učinio kraj estetskoj nevinosti ţivota grada na
Izaru, onoj, ako smem tako da se izrazim, đio- nizijskoj
lagodnosti u njemu. A bilo je to i vreme u kojem su se pred
mojim očima počele u krugu naših poznanika presti niti
izvesnih individualnih sudbina, što je — za ostali svet,
razume se, gotovo nezapaţeno — imalo da dovede do
katastrofa o kojima na ovim stranicama mora biti govora,
jer se one delimično blisko dodiruju sa ţivotom i sudbinom
mog junaka, Adrijana Leverkina, jer je on, po mom
najdubljem uverenju, bio čak aktivno upleten u jednu od
njih, na način tajanstveno-smrto- nosan.
Time ne mislim na sudbinu Klacise Rode, te ponosne
i podsmešljive visoke plavuše što se igrala jezovitim
stvarima i koja je tada još bila među nama, još ţivela kod
svoje majke i sudelovala u karnevalskim zabavama, ali se
već pripremala da napusti grad, kako bi nastupala u
ulogama mladih ljubavnica na nekoj sceni u provinciji, jer
joj je njen učitelj, otac junaka dvorskog pozorišta bio pri
28* 435
bavio angaţman. Iz toga se imala roditi nesreća, i
njenog teatarskog mentora, iskusnog čoveka po imenu
Zajler, valja osloboditi svake odgovornosti za to. On je
jednog dana senatorovici Rode napisao pismo u kojem je
izjavio da je njegova učenica doduše izvanredno
inteligentna i puna oduševljenja za pozorište, ali da njen
prirodni talenat nije dovoljan da bi uspešna scenska
karijera bila zajemčena; ona, pisao je, nema dovoljno
onoga što čini primitivnu podlogu svake dramske
umetnosti, nema dovoljno komedijantskog instinkta,
nedostaje joj teatarske krvi, kako se to kaţe, i on mora, u
skladu s onim što mu savest nalaţe, savetovati da ne
nastavlja putem kojim je krenula. To je, međutim, kod Kla-
i'ise dovelo do krize sa suzama, do proloma očajanja, što je
majku pogodilo u srce, pa je dvorski glumac Zajler, koji je
u svom pismu imao pokriće, bio zamoljen da završi obuku
i da preko svojih veza pomogne mladoj devojci da na startu
dobije kakvo početničko mesto.
Ima, evo, već dvadeset dve godine otkako je Klarisu
stigla njena ţalobna sudbina, i ja ću, drţeći se hronološkog
reda, dati izveštaj o tome. Ovcle imam u vidu kob njene
neţne i bolne, prošlosti i patnji predane sestre Ines,
zajedno sa udesom koji je zadesio jadnog Rudija
Švertfegera, na šta sam s uţasom pomislio kada se
maločas nisam mogao uzdrţati da za trenutak ne
progovorim o upletenosti usamljenog Adrijana Leverkina u
ta zbivanja. Ĉitalačke kod mene na takve anticipacije,
dabome, već navikao, i ja bih voleo kada ih ne bi tumačio
kao spisateljsku neobuzdanost i smetenost. Stvar je je-
dnostavno u tome što ja za izvesne stvari, koje će tek doći
na red da u određenom trenutku budu ispripovedane,
izdaleka sa strahom i sa brigom, štaviše sa uţasom, vidim
da mi predstoje, kao nešto vrlo mučno, i što pokušavam da
raspodelim njihovu teţinu, tako što dozvoljavam da pre
vremena o njima već padne pokoja reč u obliku aluzije i,
naravno, na način samo za mene razumljiv, što ih, dakle,
puštam da napola već izađu iz vreće. Time mislim da
olakšam sebi buduće saopštavanje o njima, da ih lišim
ţaoke uţasa, da razblaţim njihovu strahotnost. Toliko u
znak izvinjenja za »pogrešnu« tehniku izlaganja i da bi se
razumele moje nevolje. — Da je Adrijan bio vrlo daleko od
436
početka zbivanja o kojima je ovde reč, da im je jedva
poklanjao paţnju i da je sa njima do izvesnog stepena bio
upoznat jedino preko mene, kome je znatiţelja, ili treba da
kaţem: ljudsko saosećanje za ono što se događa u društvu
bila mnogo više svojstvena nego njemu, nije potrebno ni da
kaţem. Reč je o sledećem.
Kao što sam ranije već nagovestio, obe sestre Rode,
kako Klarisa tako i Ines, nisu se baš bogzna kako slagale
sa svojom majkom, senatorovicom, i ne retko su pokazivale
da im ide na ţivce pitoma, pomalo pohotna poluboemija
njihovog salona, njihove korena lišene egzistencije, iako je
u ovoj bilo ostataka patricijskog građanskog ţivota. Obe su
— na razne strane — teţile da izađu iz tog hibridnog stanja:
ponosna Klarisa u nedvosmisleno umetnički svet, za koji
joj je, međutim, ipak nedostajalo pravog pozvanja, krvlju
određenog, kao što je njen majstor posle nekog vremena
morao ustanoviti; tanano-melanholična i u samom
osnovu ţivotom zapla- šena Ines, nasuprot tome, nazad, u
sklonište, u duševnu zaštićenost ţivota osiguranog
građanskog staleţa, ka čemu je vodila udaja, ugledan
brak, sklopljen po mogućstvu iz ljubavi, a ako ne, onda, u
ime Boga, i bez ljubavi. Ines je, naravno uz srdačno sen-
timentalni pristanak svoje majke, krenula tim putem — i
doţivela je na njemu propast, isto kao i njena sestra na
svom. Ispostavilo se na tragičan način da ni njoj lično taj
ideal nije zapravo bio po meri, niti da epoha, koja je sve
menjala i podrivala, dalje dozvoljava da se on ispuni.
U to vreme se njoj pribliţio izvesni đr Helmut
Institoris, estetičar i istoričar umetnosti, privatni docent
na Tehničkoj visokoj školi, gde je, dajući da po slušaonici
kruţe fotografije, predavao o teoriji lepog i o neimarstvu
renesanse, no s dobrim izgledima da jednog dana bude
pozvan na univerzitet i postane profesor, ordinarijus, član
akademije etc., pogotovu ako bi svoju dičnu i uglednu
egzistenciju momka iz imućne vircburške porodice, koga
očekuje značajan deo nasledstva, uzdigao na viši stepen,
zasnovavši dom u kojem bi se okupljalo društvo. On je sebi
traţio nevestu i pri tom nije imao potrebe da brine o
finansijskim prilikama svoje izabranice, naprotiv, pripadao
je onoj vrsti muškaraca koji ţele da knjigovodstvo u braku
437
imaju potpuno sami u svojim rukama i da znaju da im je
ţena u potpunosti zavisna od njih.
To ne sveđoči o osećaju snage, i Institoris stvarno nije
ni bio snaţan čovek, što se moglo videti i po estetskom
divljenju koje je on gajio prema svemu što je jako i što je u
bezobzirnom procvatu. Bio je plavokos, izduţenog lica,
oniţi i vrlo elegantan, s glatkom, pomalo nauljenom kosom
na razdeljak. Preko usta su mu bili lako prevešeni plavi
brkovi, a iza zlatnih naočara gledale su plave oči neţnim,
plemenitim pogledom, koji je činio teško razumljivim — ili
je moţda upravo objašnjavao — da je on uvaţavao
brutalnost, naravno samo onda kada je bila lepa. Pripadao
je tipu, što su ga od- gajile one decenije, koji, kako se
Baptist Spengler jednom odlično izrazio, »neprestano viče:
kako je ţivot snaţan i lep! — dok mu se upali obrazi ţare od
sušice.«
Ono, Institoris nije vikao, on je, naprotiv, govorio tiho
i vrskajući, čak i onda kada bi i'talijansku renesansu
proglašavao dobom koje se »pušilo od krvi i lepote«. A nije
bio ni sušučav, najviše ako je, kao i svako drugi, u ranoj
mladosti preturio preko glave neku laganu tuberkulozu.
Ali, bio je neţan i nervozan, imao je tegobe koje su poticale
od simpatikusa, od plexus solaris-a, što izaziva tako brojne
strahove i preuranjeni osećaj smrti, i bio je stalni gost
jednog sanatorijuma za bogate ljude u Meranu. Od
sređenog i urednog bračnog ţivota on je bez sumnje
očekivao — a to su mu obećavali i njegovi lekari — da će
njegovo zdravlje takođe ojačati.
U zimu 1913—1914. pribliţio se on, dakle, našoj Ines
Rode na način po kojem se moglo zaključiti da će se to
završiti veridbom. Na nju se, doduše, čekalo još dosta
dugo, sve negde do prvih dana rata: plašljivost i savesnost
na obe strane prisiljavale su svakako da se pitanje jesu li
oni stvarno rođeni jedno za drugo podvrgne duţem i
briţljivijem ispitivanju. A kada bi čovek »mladi par« video
gdegod zajedno, bilo u salonu kod senatorovice, u koji se
Institoris uklopio kako dolikuje, bilo na nekoj javnoj
svečanosti, često u kakvom odvojenom kutu pogodnom za
ćaskanje, njemu se činilo da oni upravo pretresaju to
pitanje, otvoreno ili na pola usta, pa bi se prijatelj tih ljudi,
koji bi ih posmatrao i koji je video da u vazduhu lebdi nešto
438
kao prethodna i probna veridba, i nehotice osetio obavez-
nim da u sebi uzme učešća u toj raspravi.
Da je Helmut bacio oko upravo na Ines, tome se čovek
mogao čuditi, da bi na kraju tu stvar ipak sasvim dobro
razumeo. Renesansna ţena ona nije bila, — sa svojom
duševnom krhkošću, sa svojim zastrtim pogledom punim
distingvirane tuge, svojim ukoso napred izvijenim vratićem
i ustima napućenim u slabačkom i nesigurnom njenom
vragolanstvu, bila je sve drugo više do to. Ali, sa svojim
estetskim idealom taj prosac zapravo uopšte i ne bi umeo
da ţivi; njegova muška nadmoć bi tu u potpunosti ostala
kratkih rukava, — trebalo ga je samo zamisliti pokraj neke
ţene zvučne, raskošne prirode, kakva je bila Orlanda, da bi
se čovek na humorističan način u to uverio. A ni Ines
nipošto nije bila bez
439
ţenskih draţi; bilo je sasvim pojmljivo što se čo- vek
zagledan oko sebe zaljubio u njenu tešku kosu, njene
male ruke s jamicama, njenu mladost koja je polagala na
svoju otmenost. Ona je mogla biti ono što je njemu bilo
potrebno. Njene su ga prilike privlačile: privlačilo ga je,
naime, njeno patricijsko poreklo, koje je ona naglašavala,
no koje je, usleđ njenog sadašnjeg stanja, usled okolnosti
što je doseljenica, usled izvesne deklasiranosti, imalo
nešto manju vrednost, tako da nije ugroţavalo njegovu
nadmoćnost; naprotiv, mogao je imati osećaj da on nju
uzdiţe, da je reliabilituje, čineći je svojom suprugom.
Majka — udovica, napola osiromašila i pomalo ţeljna
uţivanja; sestra •— koja je otišla da igra u pozorištu;
manje ili više ciganski društveni krug u kojem se kreću,
— to su bili odnosi za koje se, u interesu svog sopstvenog
dostojanstva, nije mogao poţaliti da mu nisu po volji,
pogotovu što, s druge strane, tom vezom nije u
društvenom smislu ništa ni gubio, što mu ona nije
ugroţavala karijeru i što je mogao biti siguran da će Ines,
kojoj će senatorovica korektno i od srca dati u miraz
posteljinu, a moţda i srebro, biti domaćica koja će ga
besprekorno reprezentovati.
Tako su mi izgledale stvari viđene sa stanovišta dr
Institorisa. Kada sam pokušao da njega osmotrim
devojčinim očima, stvar je postajala manje skladna. Ni uz
ulaganje sve svoje fantazije nisam mogao tom sasvim
sitničavom i samim sobom zaokupljenom, finom doduše i
izvrsno obrazovanom, ali telesno u potpunosti
neprivlačnom čoveku (koji je, uostalom, i cupkao u hodu)
pripisati bilo šta što bi predstavljalo podsticaj za drugi
pol, dok sam ovamo, na drugoj strani, osećao da je Ines,
uza svu zatvorenu strogost njenog devojaštva, u osnovi
potreban takav podsticaj. K tome je dolazila i’ suprotnost
između filozofskih shvatanja, između teorijskih
nastrojenosti prema ţivotu kod njih dvoje, koje je valjalo
nazvati dijametralno i upravo egzemplarno suprotnim.
Svedeno na najkraću formulu, bila je to suprotnost
između estetike i morala koja je dobrim delom vladala
kulturnom dijalektikom one epohe i koju su to dvoje
440
mladih ljudi unekoliko personi- fikovali: sukob između
školaračkog glorifikovanja »ţivota« u njegovoj rašepurenoj
nepromišljenosti — i pesimističkog oboţavanja patnje, s
njenom dubinom i njenim znanjem. Moţe se reći da je ova
suprotnost na svom stvaralačkom izvoru obrazovala
jedinstvo u jednoj ličnosti, i da se tek s vremenom raspala
na međusobno zavađene i ratoborno raspoloţene delove.
Dr Institoris bio je dušom i telom ■—
0 dobri Boţe! mora se dodati •— čovek renesanse, a Ines
Rode sasvim izrazito bejaše čedo pesimističkog
moralizma. Za svet koji bi se »pušio od krvi
1 lepote« ona nije osećala ni najmanju naklonost, a što
se ticalo »ţivota«, ona je upravo i traţila zaštitu od njega u
braku strogo građanskom, otmenom i ekonomski dobro
obezbeđenom, koji će zadrţati po mogućstvu svaki
udarac. Ironija je bila u tome što je čovek — ili čovečuljak
— koji je, kako se činilo, hteo da joj pruţi to utočište
toliko ludovao za lepom opakošću i italijanskim
trovačkim ubi- stvima.
Sumnjam da su njih dvoje raspredali o kon-
troverzama pogleda na svet kada su bili sami. Biće da su
tada govorili o stvarima koje su leţale bliţe i prosto
iskušavali kako bi to bilo kada bi se verili. Filozofija je više
predstavljala predmet više društvene konverzacije, i ja se
zaista i sećam mnogih prilika u kojima su se, u širem
krugu, za stolom za kojim su se uz vino ljudi odmarali u
zasvedenom predvorju balske dvorane, u razgovoru
sudarala njihova mišljenja: kada je Institoris recimo
tvrdio da samo ljudi sa snaţnim, brutalnim nagonima
mogu stvoriti velika dela, a Ines protiv toga protestvo-
vala, dokazujući da je često ono što je u umetnosti veliko
proizlazilo iz raspoloţenja u najvećoj meri hrišćanskih,
nastalih u potčinjenosti zahtevima sa-
441
vesti, oplemenjenih patnjom i tmurno nastrojenih
prema ţivotu. Meni su se takve analize činile zaludnim i
pomodnim, činilo mi se da uopšte ne odgovaraju
stvarnosti, naime onoj ravnoteţi vitalnosti i slabosti, koja
se retko ugodi i sigurno je uvek ne- izvesna, a koja
očigledno čini genija. Ali, ovde je, eto, jedna strana
zastupala ono što je ona sama bila, naime ţivotnu
slabunjavost, a druga ono što je obožavala, naime snagu, i
čovek im je što se toga tiče morao pustiti na volju.
Jednom, sedam se, kada smo tako zajedno sedeli
(bili su s nama i Kneterihovi, Cink i Špengler, Šildknap i
njegov izdavač Radbruh), prijateljski spor nije ni izbio
između ljubavnog para, kako ih je čovek, po svemu,
mogao početi da zove, nego, na gotovo komičan način,
između Institorisa i Rudija Švertfe- gera, koji je, ođeven
vrlo zgodno kao momčić lovac, upravo bio seo kod nas.
Stvarno više ne znam o čemu je bila reč; u svakom
slučaju razlika u mišljenjima je potekla od neke sasvim
nevaţne Švertfe- gerove primedbe, pod kojom on nije
podrazumevao hogzna šta ili nije podrazumevao ništa.
Koliko znam, ona se odnosila na nečiju »zaslugu«, na
nešto što je neko izborio, neko dostignuće ostvareno
naporom volje i nadmašivanjem sopstvenih snaga, i
Rudolf, koji je sve što je bilo u vezi sa tim od srca hvalio i
nazvao zasluţnim, uopšte nije mogao razumeti otkud je
Institorisu samo palo na pamet da ga zbog toga ukori i
izrazi nespremnost da prizna bilo kakvu zaslugu stečenu
u znoju lica svojega. Sa stanovišta lepote, rekao je on, ne
treba hvaliti volju, već dar, i samo njega valja označiti kao
zasluţan. Napor je nešto što priliči prostoj svetini, otmeno
je samo ono, pa je stoga samo to i zasluţno, što se događa
instinktivno, nehotično i s lakoćom. Dobri Rudi sam nije
bio baš nikakav junak ni čovek koji savlađuje teškoće, i
celog svog ţivota nije radio ništa što mu ne bi išlo lako od
ruke, a to je, na primer, i pre svega, bilo njegovo odlično
sviranje na violini. Ali,
njegov se osećaj ipak opirao tome što je ovaj drugi
govorio, pa, premda je nejasno osećao da je tu posredi
nekakva »viša« stvar, koja njemu nije pristupačna, nije
hteo dozvoliti da mu se to kaţe. Srdito je napućio usne i
zagledao se Institorisu u lice, zarivajući se svojim plavim
očima naizmenično čas u desno čas u levo njegovo oko.
»Ma ne, kako to, pa to je besmisleno«, rekao je
nekako tiho i kao uzmičući, što je nagoveštavalo •da nije
bio baš tako siguran u svoju stvar. »Zasluga je zasluga, a
dar to nikako nije. Ti, doktore, stalno pričaš o lepoti, no
ipak je vrlo lepo kada neko smogne snage i stvar izvede
bolje nego što mu je od prirode dato. Sta ti kaţeš, Ines?«
obratio se, traţeći pomoć, njoj — pitanje koje je ponovo
pokazivalo potpunu naivnost, budući da on nije imao poj-
ma o tome da je Ines u takvim stvarima u načelu bila
suprotnog mišljenja od Helmuta.
»U pravu si«, odgovorila je ona, dok joj je fina rumen
oblivala lice. »U svakom slučaju, ja ti dajem za pravo.
Obdarenost uveseljava, ali u reči ,zasluga’ počiva
divljenje koje daru, i uopšte onom što je instinktivno, ne
pripada.«
»Eto ti!« uzviknuo je Svertfeger, likujući, a In-
stitoris mu odvrati uz smešak:
»Svakako. Obratio si se tamo gde treba.«
Bilo je, međutim, u svemu tome nečeg čudnog, što
niko nije mogao da ne oseti, makar i za tren, a što je
potvrđivala i rumen koja je bila oblila Ines, ne iščezavši
odmah s lica. Sasvim je u njenom stilu bilo da u ovom ili
onom sličnom pitanju ne da za pravo svom proscu. Ali, da
da za pravo dečaku Ru- dolfu, to nije bilo u njenom stilu.
Njemu je, zapravo, hilo sasvim nepoznato da postoji nešto
takvo kao imoralizam, a teško se moţe dati za pravo
nekome ko suprotnu tezu uopšte ne razume, bar ne pre
no što mu se ova objasni. Iako je presuda koju je Ines
izrekla logički bila sasvim prirodna i opravdana, u njoj je
ipak bilo nečeg začuđujućeg, a taj utisak je u meni
pojačao i smeli kojim je njena sestra Kla- risa propratila
Švertfegerovu nezasluţenu pobedu, — ta ponosna ličnost
s prekratkim podbratkom, kojoj sigurno nije promaklo da
443
je nadmoć, sa razloga koji nemaju nikakve veze sa
nađmoćnošću, učinila ustupak protiv svog ugleda, i koja
je isto tako sigurno bila mišljenja da ova time ništa od
ugleda izgubila nije.
»Hajde, Rudolfe, hop!« uzviknula je, »zahvalite se,
ustani dečko i pokloni se! Donesi svojoj spasiteljici jedan
sladoled i angaţuj je za sledeći valcer!«
Vazda je ona tako činila. Vrlo ponosito je pri- ticala
svojoj sestri u pomoć, i uvek bi rekla »hop!« ako je to išlo u
prilog njenom dostojanstvu. »Hajde, hop!« rekla bi ona i
Institorisu, proscu, ako bi se na bilo koji način u
galantnosti pokazao sporim, ili mu je trebalo vremena da
nešto shvati. Ona je uopšte, iz gordosti, drţala stranu
nadmoćnosti, brinula se za nju i pokazala bi najveće
čuđenje ako ova ne bi odmah dobila ono što joj po pravu
pripada. Izgledalo je kao da hoće da kaţe: »Ako ovaj hoće
nešto od tebe, onda ima da skačeš.« Dobro se sećam kako
je jednom Švertfegeru rekla »hop!« i zbog Adrijana, koji je
bio izrazio neku ţelju u vezi sa jednim od koncerata
orkestra Capfenšteser (reč je, mislim, bila o karti za Ţanet
Sojrl), u vezi sa čijim ispunjenjem je Svertfeger imao da
primeti ovo i ono. »Rudolfe, hop!« uzviknula je. »Sta je to s
Vama, za boga miloga? Treba li da Vas čovek još
poţuruje?«
»Ma ne, to uopšte nije neophodno«, odvratio je on.
»Ja sam sigurno ,.. Samo ... «
»Nema tu nikakvog ,samo’« presekla je ona s visine,
napola u šali, napola ozbiljno ga koreći. A Adrijan se
smejao, isto kao i Svertfeger, — ovaj tako što je napravio
svoju poznatu mladićku grimasu uglom usta, slegavši
ramenima i uz obećanje da će sve srediti.
Ĉinilo se da je Klarisa u Rudolfu videla neku vrstu
prosea koji valja da »skače«; a on se, zaista, na najnaivniji
i najpoverljiviji način trudio da zadobije Adrijanovu
naklonost, ne dopuštajući da ga bilo šta zastraši. Sto se
tiče stvarnog prosea, onog koji se trudio oko njene sestre,
ona me je više puta traţila ne bi li izdaleka saznala moje
mišljenje, što je, uostalom, na neţniji način i bojaţljivije
isto tako činila i sama Ines, odmah se u neku ruku i po-
444
vlačeći, kao da je htela i da čuje, a, opet, i da ne čuje i da
ne zna bilo šta o tome. Obe sestre su imale poverenja u
mene, to će reći: činilo se da su mi pripisivale vrednost
koja nekog čini sposobnim i daje mu pravo da procenjuje
druge, u šta je, naravno, da bi poverenje bilo potpuno,
spadala još i izvesna isključenost iz igre, neutralnost
ničim nepomućena. Uloga čoveka kome se poveravaju
sadrţi uvek u isti mah i nešto blagotvorno i nešto bolno,
jer čovek takvu ulogu zapravo uvek igra samo pod
pretpostavkom da on sam ne dolazi u obzir. Ali, koliko je
to ipak bolje, često sam sebi govorio, uli- vati svetu
poverenje, nego buditi njegovu strast! Koliko je bolje biti u
njegovim očima »dobar« nego »lep«!
»Dobar čovek« je u očima Ines Rode svakako bio onaj
koji prema svetu ima čisto moralni, a ne estetski
nadraţen odnos; otud njeno poverenje prema meni.
Moram, međutim, da kaţem da sam sestrama sluţio na
donekle različit način i da sam sa- opštenja o tome šta
mislim o proscu Institorisu ipak pomalo podešavao
prema ličnosti one koja je postavljala pitanje. U razgovoru
sa Klarisom bio sam daleko otvoreniji, izjašnjavao sam se
o motivima njegovog ustezanja prilikom izbora (koje,
uostalom, nije bilo jednostrano) kao psiholog i nisam se
plašio da se uz njenu saglasnost malo podsmehnem
slabiću koji od »brutalnih instinkata« stvara boţanstvo.
Drugačije je bilo kad bi me ispitivala sama Ines. Tada
sam pokazivao obzir prema osećanjima koje sam pro
forma kod nje pretpostavljao, a da u njih zapravo nisam
verovao, dakle, bolje reći, obzir prema razlozima razuma
zbog kojih će se ona po svemu sudeći udati za tog čoveka,
pa sam s uz- drţanim poštovanjem govorio o njegovim
solidnim svojstvima, njegovom znanju, njegovoj ljudskoj
či- stoti, njegovim izvrsnim izgledima. Da u svoje reći
unesem dovoljno topline, a da ove opet ne bude ni
previše, to je bio osetljiv zadatak; činilo mi se, naime,
podjednako odgovornim da kod devojke potkrepljujem
njene sumnje i da nastojim da joj ogadim sklonište za
kojim je čeznula, kao i da je nagovaram da se, tim
sumnjama uprkos, zavuče u njega, tu i tamo mi je,
445
štaviše, iz jednog posebnog razloga, nagovaranje izgledalo
još odgovornije nego odvraćanje.
Njoj je, naime, najčešće ubrzo bilo dosta onog što bi
kao moje mišljenje čula o Helmutu Institori- su, pa bi
pošla dalje u svom poverenju, u neku ruku bi ga uopštila,
izraţavajući ţelju da čuje moj sud i o drugim ličnostima iz
našeg kruga, na primer o Cinku i o Špengleru ili, da
navedem još jedan primer, o Svertfegeru. Htela je da zna
šta ja mislim o njegovom sviranju na violini, o njegovom
karakteru; da li ga, i u kom stepenu, poštujem, koju ni-
jansu ozbiljnosti ili humora to poštovanje ima. Odgovarao
sam joj rukovodeći se najtačnijom proce- nom, s
najvećom mogućom pravičnošću, upravo onako kako
sam o Rudolfu govorio i ovde, na ovim stranicama, a ona
me je paţljivo slušala, da bi onda moje prijateljski uslovne
pohvale upotpunjavala sopstvenim primedbama, s
kojima sam se opet ja mogao samo sloţiti, čijem sam se
naglašenom tonu, međutim, delimično i čudio: tonu
patnički naglašenom, koji, kada se imao u vidu karakter
devojke, njen velom nepoverenja zastrt pogled na ţivot,
nije ni mogao iznenađivati, ali je, primenjen na ovaj
predmet, ipak imao u sebi nešto začuđujuće.
Pri tom, ako se pravo uzme, nije bilo nikakvo čudo
što je ona, koja je tog privlačnog mladog čo- veka
poznavala mnogo duţe nego što sam ga ja poznavao i koja
je, kao i njena sestra, s njim bila u nekoj vrsti bratskog
odnosa, iz veće blizine nego ja posmatrala kakav je, i u
poverenju o tome umela da govori s većom tačnošću. On
je čovek bez poroka, rekla je (nije upotrebila ovu reč, već
neku drugu, slabiju, ali bilo je jasno da je mislila na to),
čist čovek — otud njena poverljivost; jer či- stota je
poverljiva. (Iz njenih usta je to zvučala dirljivo, jer ona
sama u stvari nije nipošto bila poverljiva, i pored toga što
je, po izuzetku, prema meni bila takva.) On ne pije,
govorila je — uvek samo slabo zašećeren čaj bez pavlake,
doduše njega pije triput dnevno — i ne puši — ili u
najgorem slučaju u sasvim retkim prilikama, potpuno
nezavisan od onog na šta primorava robovanje navici.
Umesto takvih muških omamljivanja (mislim da se sećam
446
da se tako izrazila), umesto onih narkotika, dakle, kod
njega postoji flert, kome se on naravno u potpunosti
predaje i za koji je rođen — a ne za ljubav i prijateljstvo,
koji za njega, shodno njegovoj prirodi, i u neku ruku
neopazice, postaju flert. Površan i sklon da stvari uzima
olako? I da i ne. Sigurno ne u smislu uobičajene plitkosti.
Treba ga samo videti u društvu fabrikanta Bulingera
recimo, koji se tako strahovito uzda u svoje bogatstvo i
ima običaj da podsmešljivo pevuši:
Srce je veselo i krvca zdrava
bolje od imanja i mnogo para, —
samo da bi mu još više zavideli na njegovom novcu, pa da
čovek vidi kakva razlika tu postoji. Ali, Ru- dolf svojom
ljubaznošću, svojom koketerijom, svojim društvenim
kicošenjem, uopšte svojim uţivanjem u svemu što ima
neke veze sa društvom, koje je u stvari, ipak nešto
uţasno, oteţava čoveku da uvek uoči njegovu vrednost i
da je trajno bude svestan. Zar ne mislim, pitala je, da
sav taj raspoloţeni
447
i đoterani umetnički svet tu, u ovom gradu, da ona
kitnjasta svečanost u bidermajer stilu, na primer, kojoj
smo nedavno prisustvovali u Cococello-klubu, stoji u
mučnom kontrastu sa neveselošću i sumnji- vošću
ţivota. Zar i ja ne poznajem onu jezu koja čoveka hvata
od duhovne praznine i ništavnosti koje vladaju na
jednom prosečnom »prijemu«, nalazeći se u oštroj
suprotnosti prema grozničavom uzbuđenju koje
izazivaju vino, muzika i podzemno strujanje u odnosima
među ljudima, što je sa tim povezano. Ponekad se golim
okom moţe videti kako neko s nekim razgovara
mehanički čuvajući društvene forme, a da je pri tom u
potpunosti odsutan mislima, naime kod neke druge
osobe koju upravo posmatra.. A uza sve to onaj rasap
pozornice na kojoj se sve to odigrava, rastući
dérangement, raspadnuta i nečista slika koju salon
ostavlja pri kraju prijema. Priznaje da ponekad po čitav
sat plače u Svom krevetu kad društvo ode ...
Govorila je tako i dalje, dajući oduška više op- štim
nevoljama i kriticizmu, i činilo se da je na Rudolf a
zaboravila. Međutim, kada bi se na njega vratila nije
ostajalo mnogo sumnje da joj je on za sve to vreme bio na
pameti. Kada govori o njegovom društvenom kicošenju,
rekla je, onda ona misli na nešto sasvim bezazleno, što,
međutim, s druge strane, ponekad ipak u čoveku izaziva
i neko melan- holično raspoloţenje. Tako on u društvo
dolazi uvek posleđnji, jer oseća potrebu da ljudi na njega
čekaju, uvek drugi na njega. Zatim, vodi računa o
konkurenciji, o društvenoj ljubomori, što se vidi po
njegovim pričama da je juče bio ovde i onde, kod Langevi-
šovih ili kako se ti njegovi prijatelji već zovu; kod
Rolvagenovih, gde su bile obe njihove rasne kćeri. (»Kada
čujem reč ,rasan’, već mi se steţe oko srca.«) No, on to
pominje izvinjavajući se, ublaţujući stvar, otprilike u
smislu: »Na kraju sam se i tamo morao jednom pojaviti,
posle toliko vremena«, — s tim što čovek moţe biti
siguran da on kod njih
448
govori isto što i ovde, da svakog ţeli da uljuljka u iluziju
da vreme najradije provodi s njim — kao da bi svako
upravo tome morao pridavati najveću vaţnost. Ali,
njegova uverenost da svačijem srcu priređuje neku
radost ima u sebi nešto zarazno. On dođe u pet sati na čaj
i kaţe kako je obećao da će između pola šest i šest biti na
nekom drugom mestu, kod Langeviševih ili Rolvagenovih,
što uopšte nije istina. Zatim ostaje do pola sedam, kako
bi pokazao da mu je milije da bude tu, da je naprosto
okovan, da drugi mogu i da čekaju — i pri tom je tako
siguran da to čoveka mora radovati, da se tome neko
moţda stvarno i raduje.
Smejali smo se, ali sam ja to činio suzdrţano,
budući da sam među njenim obrvama video tugu. Pri tom
je ona govorila tako kao da je smatrala za potrebno — ili
je stvarno smatrala za potrebno? — da me upozori da se
čuvam Švertfegerovih ljubaznosti, to će reći da im ne
pridajem isuviše veliku vaţnost. One ništa ne znače. Ona
je jednom s izvesnog rastojanja od reči do reči čula kako
je nagovarao izvesnu osobu, za koju sa sigurnošću zna da
je on prema njoj potpuno ravnodušan, da ostane još malo
u društvu, govoreći simpatično-poverljivim tonom: »’Aj’te,
bu’te srce, ostanite s nama!« — čime je takvo nagovaranje
s njegove strane, kakvim se bez sumnje i njoj obraćao i
kakvim će se moţda i meni obratiti, što se nje tiče zauvek
izgubilo svaku vrednost.
Ukratko, priznala je da gaji bolno podozrenje kad je
reč o njegovoj ozbiljnosti, njegovim izrazima simpatije i
paţljivostima: na primer, kad je neko bolestan, a on dođe
da ga poseti. Sve se to zbiva, govorila je, samo »iz
ljubaznosti«, kao što ću ja još i sam iskusiti, zato što on to
smatra prikladnim i savetnim kad je posredi društveno
ophođenje, a ne iz dubljih pobuda; to se nikako ne srne
uzimati ozbiljno. Od njega se čovek mora nadati i pravim
neukusnostima,
na primer
groznom uskliku: 449
»To-
liko je već tih nesrećnih na svetu!« Ona je to vlastitim
ušima čula od njega. Neko ga je u šali bio opomenuo da
ne unesrećuje neku devojku, ili se moţda radilo i o nekoj
udatoj ţeni, na šta je on zaista obesno odgovorio: »Ah, već
je toliko tih nesrećnih!« Ćovek je mogao samo da pomisli
u sebi: »Neka nebo spase svakoga od toga! Kakvog li samo
smešnog poniţenja — pripadati njima!«
Uostalom, ne ţeli — rekla je — da bude suviše oštra,
što je moţda bila, upotrebivši reč »poniţenje«. Neka je ne
razumem pogrešno: u izvesnu plemenitiju pozadinu
Rudolfovog bića ne treba sumnjati. Ĉovek ga ponekad u
društvu moţe jednim prigušenim odgovorom, jednim
jedinim mirnim i neznanim mu pogledom otrgnuti iz
bučnog, uobičajenog raspoloţenja, moţe ga do izvesne
mere pridobiti za ozbiljnije stvari duha. O, ponekad se
čini da je stvarno pridobijen za njih, onako izvanredno
podloţan uticajima, kakav već jeste. Langevišovi i Rol-
vagenovi, i kako se već sve ne zovu, tada su za njega samo
još senke i utvare. Ali, naravno, dovoljno je da udahne
drugačiji vazduh, da bude izloţen drugim uticajima, pa
da na mesto poverenja, uzajamnog razumevanja, stupi
potpuno otuđivanje, beznadeţna udaljenost. On to onda
oseti, jer u njega je i tanana osetljivost, pa pokajnički
pokušava da sve popravi. Sve je to komično-dirljivo, — da
bi dobri odnosi ponovo bili uspostavljeni on onda počne
da ponavlja kakvu manje ili više dobru reč koju je čovek
nekad sam izgovorio, ili reč iz neke knjige, koju je u nekoj
prilici naveo, — da bi pokazao kako je nije zaboravio i
kako je on u višim stvarima kod svoje kuće. U osnovi je
sve to da čovek suze lije. I, konačno, na odlasku njegovo
opraštanje za to veče, kada on takođe pokazuje
spremnost da se pokaje i popravi. Dolazi i pozdravlja se
nekim lakrdijama u dijalektu, od čega se čoveku krivi lice
i na koje u svom umoru reaguje moţda ponešto pasivno.
Međutim, kada zatim svima unaokolo pruţi ruku, on se
još jednom vraća i kaţe prosto i srdačno Adieu, što,
naravno, nailazi na bolji odziv. Tako postiţe da se sve
dobro završi, jer on to mora postići. U dva naredna
društva, koja potom još posećuje, ponavlja verovatno sve
to na isti na čin .. .
Je li ovo dovoljno? Ovo nije roman u čijoj kom-
450
poziciji autor čitaocu raskriljuje srca svojih likova
indirektno, sluţeći se scenskim prikazivanjem. Kao
pripovedač koji piše biografiju, imam potpuno pravo da
stvari neposredno nazovem njihovim pravim imenom i da
jednostavno konstatujem duševne činjenice koje su bile
od uticaja na ţivotna zbivanja koja valja da predstavim.
Ali, posle neobičnih izjava, koje mi je moje sećanje upravo
izdiktiralo u pero, izjava koje su imale, rekao bih,
specifičan intenzitet, ne moţe o faktu koji treba saopštiti
biti zaista nikakve sumnje. Ines Rode je volela mladog
Svertfegera, i pri tom su se postavljala samo dva pitanja:
prvo, da li je ona to znala, i drugo, kada je, u kom
trenutku, njen prvobitno bratsko-sestrinski, drugarski
odnos prema violinisti zadobio ovaj karakter vreline i
paćeništva.
Na prvo pitanje sam odgovorio sa »da«. Razume se
samo po sebi da je tako načitana, slobodno bi se moglo
reći: psihološki školovana devojka, koja pesnički
nadgleda svoj doţivljaj ni svet, kakva je bila Ines, imala
uvid u razvoj svojih osećaja, ma koliko da joj se u početku
taj razvoj moţda činio iznenađujućim, pa i neverovatnim.
Prividna naivnost sa kojom mi je otvorila svoje srce nije
davala nikakvog dokaza protiv pretpostavke da ona sve
zna; jer ono što je izgledalo kao bezazlenost, bilo je delom
izraz jake teţnje, koja ju je prinudila da sve to nekome
saopšti, delom, opet, stvar poverenja prema meni,
poverenja neobično prerušenog: jer ona se u neku ruku
pravila da me smatra dovoljno pro- stodušnim da bih bilo
šta primetio, što bi zapravo takođe predstavljalo neku
vrstu poverenja, ali je u stvari ţelela da mi istina ne
izmakne, i znala je da
ao* 451
se to neće desiti, jer je smatrala — što mi sluţi na
čast — da je kod mene njena tajna na sigurnom mestu.
To je bez daljnjeg i bilo tako. U moje humano i diskretno
saosećanje mogla je biti sigurna, ma koliko jednom
muškarcu, već po prirodi stvari, padalo teško da se
prenese u dušu i u duh ţene koja je usplamtela radi
nekoga ko pripada njegovom polu. Samo se po sebi
razume da je za nas mnogo lakše da sledimo osećaje
muškarca za neko ţensko biće — čak i kada ono nama
samima ne govori ništa — nego da se prenesemo u ono
stanje obuzetosti drugog pola ličnošću čiji je pol isti kao
naš. To se, kad se bolje pogleda, ne »razume«, samo se
učeno, uz poštovanje objektivnih prirodnih zakona,
prihvata — s tim što je drţanje muškarca u toj stvari
obično blagonaklonije i strpljivije nego drţanje ţene, koja
svoju drugaricu po polu, za koju sazna da je zapalila
oganj u srcu kakvog muškarca, najčešće posmatra
pogledom punim zavisti, bez obzira na to što je ona sama
prema tom srcu potpuno ravnodušna.
Prijateljske dobre volje, potrebne za razumevanje,
nije mi, dakle, nedostajalo, ako su se mom razumevanju
u smislu uţivljavanja moţda i prečile prepreke koje je
postavljala priroda. Boţe dragi, mali Švertfeger! Njegovo
je lice, kad se sve sabere, po onom kako je bilo sazdano,
ipak imalo u sebi nešto od mopsa, imao je nepčani glas, i
više je ličio na nekog dečka nego na pravog muškarca —
uza sve priznanje koje spremno dajem lepom plavetnilu
njegovih očiju, njegovom uspravnom stasu i njegovom
sviranju na violini i zviţdukanju, kojima je plenio,
zajedno sa svojom opštom simpatičnošću. Tako je, dakle,
stajala stvar, Ines Rode ga je volela, ne slepo, ali utoliko
dublje pateći; a u sebi sam se prema tome odnosio kao
njena podsmešljiva sestra Klarisa, koja je — kad je bila
reč o drugom polu — z.aista visoko dizala nos: i ja bih mu
rado bio rekao »hop!«, »hop, čoveče, šta Vi to sebi
zamišljate? Izvolite skočiti!«
Samo, to sa skakanjem nije bilo tako jednostavno,
sve da je Rudolf i priznao obavezu da tako postupi. Jer, tu
je, evo, bio Helmut Institoris, verenik ili verenik in spe,
Institoris prosilac, — i time se vraćam na pitanje kad se
452
to sestrinski odnos, koji je Ines imala prema Rudolfu,
preobrazio u strast. Moja ljudska moć naslućivanja mi je
govorila: to se desilo onda kada joj se, kao muškarac ţeni,
pribliţio dr Helmut i počeo da se trudi oko nje, kako bi
dobio njenu ruku. Bio sam i ostao uveren da se Ines
nikad ne bi zaljubila u Svertfegera da u njen ţivot nije
stupio Institoris, prosac. On ju je prosio, ali je to u
izvesnom smislu činio za drugog. Jer, taj osrednji čovek
je, doduše, bio u stanju da svojom prošnjom, kao i
mislima koje se s tim u vezi dalje niţu, probudi u njoj
ţenu — za toliko je bio kadar. Ali, on je nije mogao
probuditi za sebe, iako je ona, vođena razlozima razuma,
bila spremna da za njega pođe, — za to on kadar nije bio.
Njena se probuđena ţenskost odmah okrenula drugom,
prema kome je, koliko je znala, tako dugo gajila samo tihe
i blage, polusestrinske osećaje, i prema kome su se sad
usmerili osećaji sasvim druge vrste, što su se u njoj
oslobodili. O tome da ga je ona moţda smatrala pravim,
dostojnim, nema ni govora. Nego se to njena melanholija,
koja je traţila nesreću, fiksirala za njega, koga je s
odvratnošću čula kako izjavljuje: »Toliko je već tih
nesrećnih!«
Sve je to, uostalom, dosta čudno! Ona je od divljenja
što ga je njen nezadovoljavajući verenik gajio prema duha
lišenom nagonskom »ţivotu«, toliko suprotnom njenom
nastrojenju, preuzela i unela ponešto u svoju
potčinjenost onom drugom, te ga je u neku ruku varala s
njegovim sopstvenim duhovnim pravcem. Nije li, naime,
Rudolf u očima njene sete, koja zna kako stvari stoje,
predstavljao nešto kao mili ţivot?
453
U poređenju s Institorisom, koji je bio samo docent za
lepo, on je na svojoj strani imao prednost koju daje
umetnost sama, ta hraniteljka strasti i preobraziteljka
svega ljudskog. Jer, ako se uz ličnost voljenog gotovo
stalno vezuju opojni umetnič- ki utisci, ova se na taj način,
naravno, uzdiţe, a ose- ćaji prema voljenom biću crpu
odatle, kao što je i pojmljivo, stalno novu hranu. Ines je u
suštini pre- zirala bavljenje lepotom u tom gradu sklonom
čulnim uţivanjima, u koji se doselila zbog radoznalosti što
ju je veća sloboda u naravima i običajima budila u njenoj
majci, ali je u svrhu pronalaţenja svog građanskog
skloništa sudelovala u svečanostima društva, koje je
predstavljalo jedno jedino veliko umet- ničko udruţenje, a
upravo je to bilo opasno po mir koji je traţila. U mom su se
sećanju sačuvale preg- nantne i obespokojavajuće slike iz
tog vremena. Vidim nas, Rodeove, uz njih recimo
Kneterihove i sebe samog, kako posle izuzetno blistavog
izvođenja simfonije od Ĉajkovskog stojimo u masi, u
jednom od prvih redova Capfenšteser dvorane, i aplaudi-
ramo. Dirigent je dao znak orkestru da ustane, da bi
zajedno s njim primio zahvalnost publike za svoj lepi rad.
Svertfeger je stajao s leve strane, nedaleko od
koncertmajstora (čije će mesto nedugo zatim zauzeti), sa
svojim instrumentom u ruci, zajapuren i sav zračeći,
okrenut prema dvorani, i, s ne baš dopuštenom
intimnošću, lično nas je pozdravljao kliman j em glave, dok
je Ines — na koju nisam mogao da ne bacim jedan pogled
— s ukoso isturenom glavom, usta napućenih u nekom
zagonetnom vragolanstvu, tvrdoglavo gledala u neku
drugu tačku, tamo gore u kapelmajstora, ne, negde još
dalje, prema harfama. Ili: vidim Rudolfa samog kako,
oduševljen standardnim ostvarenjem nekog druga po
umetnosti, koji tu gostuje, stoji sasvim napred u već
gotovo ispraţnjenoj dvorani i revnosno pljeska prema podi-
jumu, gde se onaj virtuoz klanja po deseti put. Dva koraka
od njega, među izmešanim stolicama, stoji
Ines, koja te večeri nije s njim došla u dodir, kao ni bilo ko
drugi od nas, gleda ga i čeka da mu bude dosta, da se
okrene, da je primeti i pozdravi. On ne odustaje od
pljeskanja i ne primećuje je. Bolje reći, krajičkom oka on
454
nju ipak vidi ili, ako je time previše rečeno: pogled njegovih
plavih očiju ne ide sasvim neometeno naviše, prema
junaku, njega, a da oči stvarno ne skliznu u uglove, nešto
lako odvlači ustranu, tamo gde ona stoji i čeka, ali on ne
prekida svoju oduševljenja punu delatnost. Još nekoliko
sekundi, i ona se okreće, bleda, s borama gneva među
obrvama, i ţurno odlazi sa tog mesta. Tog trenutka on
odustaje od pokušaja da zvezđu večeri još jednom
pljeskom izazove na podij um i kreće za njom. Na vratima
on je stiţe. Ona ima izraz lica koji odaje hladno
iznenađenje što je on tu, što on uopšte postoji na svetu,
uskraćuje mu ruku, pogled i reč, i ţurno odlazi dalje.
Uviđam da ove mrvice i izdrobljene otpatke svog
posmatranja uopšte nisam smeo unositi ovamo. Oni ne
odgovaraju knjizi, u očima čitaoca će moţda izgledati kao
nešto smešno i detinjasto, i on će mi moţda uzeti za zlo što
tako bez osnova od njega očekujem da čita te dosadne
stvari. Neka mi u zaslugu pripiše bar to što na stotine
drugih, sličnih, potiskujem, a one su se isto tako, da
kaţem, zaplele u mom opaţanju, opaţanju jednog
saţaljivog prijatelja ljudi, i, zahvaljujući nesreći ka kojoj je
to, akumulirajući se, odvelo, ne mogu više uopšte iš- čileti
iz mog sećanja. Godinama sam pratio narastanje
katastrofe, koja je, razume se, u opštem svetskom
zbivanju igrala sasvim neznatnu ulogu, ne odavši nikome
tajnu onog što sam video i zbog čega sam se brinuo. Jedino
sam jednom prilikom u Pfajfe- ringu, još na početku svega,
govorio o tome Adri- janu — iako sam, u celini uzev, osećao
malo sklonosti, pa sam se čak stalno nekako i plašio, da sa
njim, koji je ţiveo u monaškoj odeljenosti od ljubavnih
stvari, govorim o društvenim zbivanjima te vrste. Ipak sam
to učinio, ispričao sam mu u četiri oka da je Ines Rode,
iako upravo namerava da se veri sa Institorisom, koliko ja
vidim neizlečivo i smrtno zaljubljena u Rudija Švertfegera.
Sedeli smo u opatovoj odaji i igrali šah.
»To su novosti!« rekao je on. »Ti izgleda ţeliš da
odigram pogrešan potez i da izgubim ovog topa?«
Smešio se, klimao glavom i dodao:
»Jadno stvorenje!«
Zatim, razmišljajući i dalje o potezu, rekao je još,
načinivši pauzu među rečenicama:
455
»To, uostalom, nije nikakva šala za njega. •—- Neka
gleda kako će se odatle izvući zdrav i čitav.«
XXX
Prvi ţarki dani avgusta 1914. zatekli su me kako —

menjajući prepune vozove, čekajući po staničnim halama
koje su vrvele od ljudi, sa peronima pokrivenim redovima
prtljaga što je tu ostao da leţi — jurim navrat-nanos od
Frajţinga prema ti- ringškom Naumburgu, gde sam kao
rezervni pođ- narednik smesta morao da se javim svom
puku.
Buknuo je rat. Kob, koja se tako dugo nađno- sila
nad Evropu, bila se sručila, i — prerušena u
disciplinovano, pa otuda »kao podmazano« funkci-
onisanje svega što je predviđeno i uveţbavano -— počela je
da mahnita našim gradovima, razbesnela se u glavama i
srcima ljudi kao uţas, istrzanje u visine, patos nuţde,
obuzetost sudbinom, osećaj snage i spremnost na ţrtve.
Lako bi moglo biti, ja u to rado verujem, da su drugde, u
neprijateljskim, pa čak i u savezničkim zemljama, ljudi
ovaj kratki spoj sudbine pre osećali kao katastrofu i »grand
malheur«, kao što smo na bojnom polju tako često imali
prilike da čujemo iz usta francuskih ţena, u čijoj se zemlji
rat odvijao, koje su ga, dabome, osećale po svojim sobama
i kuhinjama: »Ah, monsieur, la guerre, quel grand
malheur!« U našoj Nemačkoj, to se uopšte ne moţe poreći,
rat je na daleko najveći broj ljudi delovao kao uzdizanje,
povišeno osećanje za istoriju, radost polaska, odbacivanje
svakodnevi- ce, oslobađanje iz svetske stagnacije, u kojoj
se tako više nije moglo izdrţati, kao oduševljenje
budućnošću, poziv upućen duţnosti i muškosti, ukratko,
kao herojsko svetkovanje. Mojim maturantima U Fraj-
zingu su se od svega toga usij aie glave i zaţarile oči.
Mladalačka ţelja za borbom i pustolovinama sje- dinj avala
se kod njih na humorističan način s prednostima ratne
mature, kojom se čovek brzo oslobađa obaveza. Jurišali šu
ha regrutne biroe, a ja s am se radovao što pred njima ne
moram da igram ulogu čoveka koji celog ţivota samo sedi
456
iza peći.
Ne ţelim uopšte da poreknem da sam umnogome
sudelovao u povišenim osećanjima naroda, koja sam
upravo pokušao da okarakterišem, iako je ona opijenost u
svemu tome mojoj prirodi bila strana i na neugodan me
način pritajeno dirala. Moja savest — upotrebljavam tu reč
ovde u nadličnom smislu — nije bila sasvim čista. Takva
»mobilizacija« za rat, ma koliko se izdavala za
jarosno-neumoljivu i sveobuhvatno obaveznu, ima u sebi
uvek nešto od tek započetog divljeg raspusta, kad se diţu
ruke od pravih duţnosti i obaveza, nešto nalik na beţanje
iz škole, na otimanje ispod kontrole nagona koji neće da
trpe uzdu, — ona sadrţi suviše od svega toga, a da bi se
staloţen i umeren čovek, kakav sam ja, mogao pri tom
osećati sasvim dobro; a sa takvim otporima ličnog
temperamenta povezuju se moralne sumnje je li nacija do
sada radila tako dobro da bi joj zaista bila dopuštena ta
stopa zanesenost samom sobom. Ovde se, međutim, javlja
momenat spremnosti na ţrtve, spremnosti da se mre, koji
pomaţe da se pređe preko mnogo toga i predstavlja tako
reći poslednju reč, protiv koje se više ništa ne moţe reći.
Ako se rat, sa manjom ili većom jasnošću, oseća kao
sveopšta nevolja, u kojoj je pojedinac, kao i pojedini narod,
spreman da se sav zaloţi i da svojom krvlju okaje slabosti i
grehe epohe, u koje su uključeni i njegove sopstvene
slabosti, njegovi sopstveni gresi; ako se on osećaju
prikaţe kao proces ţrtvovanja, u kojem treba da bude
odbačen stari, grešni čovek, i da se zajednički izvojuje novi,
viši ţivot, onda je svakidašnji moral prevaziđen, on nemi
pred izvanrednim zbivanjem. Ne ţelim da zaboravim ni to
da smo mi tada u rat krenuli srazmerno čista srca i da
nismo mislili kako smo prethodno kod kuće radili takve
stvari da se krvava svetska katastrofa mora posmatrati
kao logično-ne- izbeţna konsekvencija našeg ponašanja u
zemlji. Tako je to, na ţalost, bilo pre pet, ali ne pre trideset
godina. Pravo i zakon, Habeas corpus, sloboda i ljudsko
dostojanstvo su se u zemlji još nekako poštovali. Doduše,
obrazovanim ljudima su bila mučna mlataranja mačem
onog u osnovi potpuno nevoj- ničkog, za sve pre nego za rat
stvorenog igrača i komedijanta na carskom prestolu, kao i
njegov stav prema kulturi, koji je bio stav zaostalog
457
glupaka. Ali, njegov uticaj na nju iscrpljivao se u praznim
gestovima kaznenih mera. Kultura je bila slobodna,
nalazila se na zavidnoj visini, pa ako je odavno bila
naviknuta na to da nema nikakav odnos prema drţavnoj
sili, njeni mladi nosioci su upravo u velikom narodnom
ratu, kakav je sad izbio, mogli vi- đeti sredstvo za proboj u
ţivotni oblik u kojem bi drţava i kultura bile jedno. Tu je
sad, naravno, zavladala, kao i uvek kod nas, neobična
pristrasnost prema samima sebi, potpuno naivni egoizam,
za koji nije od vaţnosti, za koji je, štaviše, sasvim sa-
morazumljivo da u razvojnim procesima Nemaca (a mi se u
stvari stalno razvijamo) krv s nama valja da proliva ćeli
svet koji je već otišao dalje i koji ni u kom slučaju nije lud
za dinamikom katastrofe. To nam se uzima za zlo, ne
sasvim neopravdano;
jer, ako se posmatra s moralnog stanovišta, sredstvo
kojim će se narod posluţiti u proboju ka višem obliku
svog zajedničkog ţivota trebalo bi da bude — ako se krv
pri tom već mora prolivati — ne rat protiv drugih, već
građanski rat. Međutim, ovome smo mi u najvećoj meri
neskloni, dok nas za činjenicu da je naše nacionalno
ujedinjenje — uz to još parcijalno,
ujedinjenje-kompromis — koštalo tri teška rata, nije baš
bilo mnogo briga, naprotiv, smatrali smo to divnim. Sad
smo već i odviše dugo bili velika sila; bili smo se navikli
na to stanje, a ono nam nije donosilo onoliko sreće koliko
smo očekivali. Osećaj da nas ono nije učinilo
privlačnijima, da je ono naš odnos prema svetu pre
pogoršalo nego što ga je poboljšalo, počivao je duboko u
dušama, priznalo se to ili ne. Izgledalo je da je došao dan
za novi proboj: proboj ka statusu dominirajuće svetske
sile, što se, naravno, nije moglo postići putem moralnog
rada u svojoj kući. Dakle, rat, rat protiv svih, ako tako
mora biti, kako bi se svi uve- rili i pridobili, to je bila
odluka »sudbine« (kako je »nemačka« ta reč,
predhrišćanski iskonski glas,
tragično-mitološko-muzičko-dramski motiv!), to je bilo
ono ka čemu smo oduševljeno (sasvim sami u tom
oduševljenju) krenuli — ispunjeni sigurnošću da je za
Nemačku kucnuo čas koji dolazi jednom u sto godina; da
povest drţi svoju ruku nad nama; da smo posle Španije,
458
Francuske, Engleske na redu mi da svetu utisnemo svoj
pečat i da ga povedemo; da dvadeseti vek pripada nama i
da svet treba da se obnovi u znaku Nemaca, u znaku
nekog ne sasvim do kraja definisanog militarističkog
socijalizma dakle, pošto je građanska epoha,
inaugurisana pre nekih sto dvadeset godina, prošla.
Da bih rekao »zdravo« Adrijanu, za kojeg mi se lila
je glavama zajedno sa još jednom, koja se slagala s njom,
da smo mi na rat prisiljeni, da nas je sveta nuţda pozvala
na oruţje, dobro pripremljeno oruţje u svakom slučaju, i
na kojem smo se dobro
uveţbali, čija je izvrsnost uvek mogla postati izvor potajnog
iskušenja da se ono i upotrebi, — to zajedno sa strahom,
dakle, da će nas sa svih strana preplaviti, od čega naš je
štitila samo naša uţasna snaga, to će reći: sposobnost da
rat odmah preselimo u zemlju drugoga naroda. U našem
slučaju su napad i odbrana bili isto: oni su zajedno
obrazovali patos nedaće, pozvanja, velikog časa, svete
nuţde.. Neka su nas drugi narodi tamo napolju i drţali za
narušitelje prava i mira, za nepodnošljive neprijatelje
ţivota, — mi smo imali sredstava da svet lupamo po glavi
dok ne promeni mišljenje o nama i ne počne ne samo da
nam se divi, nego i da nas voli.
Neka niko ne misli da se podsmevam! Nema nikakvog
povoda za to, nema ga pre svega zato što ja ni na koji način
ne mogu pretendovati na tvrdnju da sam iz opšte
uzbuđenosti bio isključen. Ja sam u njoj istinski
učestvovao, koliko god da me je prirodna staloţenost
učenjaka drţala daleko od svake hura-gromkosti, jest,
koliko god da su mi se pod- svesno javljale čak tihe kritičke
nedoumice i na trenutke me obuzimala laka nelagodnost
zbog toga što sam mislio i osećao ono što su svi mislili i
osećali. Ljudi poput mene imaju već neke svoje sumnje
jesu li misli koje pripadaju svima one prave. A ipak je za
višu individuu, s druge strane, i veliko uţivanje da jednom
— a gde bi to jednom trebalo da bude moguće,i ako ne sada
i ovde — od glave do pete potone u onom opštem.
Zadrţao sam se u Minhenu dva dana da se oprostim
od ovoga i od onoga i da upotpunim svoju opremu nekim
pojedinostima. Grad je vrio u ozbiljnoj svečanosti, a i u
napadima panike i pobesnelog straha, kad bi se recimo
459
pronela divlja glasina da je vodovod otrovan, ili kada bi
neko poverovao da je u gomili otkrio srpskog špijuna. Da
ga ne bi drţali za nekog takvog i u zabludi umlatili, dr Braj-
zaher, kojeg sam sreo u Ludvigovoj ulici, bio je oki- lio
grudi mnogobrojnim crno-belo-crveniin kokardama i
zastavicama. Ratno stanje, prelazak najviše vlasti sa civila
na vojnike, na generala koji je izdavao proklamacije, čovek
je osećao s prisnom drhtavicom. Umirujuće je delovalo
saznanje da će članovi kraljevske kuće, koji su kao vojni
zapovednici putovali u svoje glavne komande, imati kraj
sebe valjane štabne šefove i da ne mogu napraviti štetu
kakvu prave Preuzvišene Svetlosti. Pratila ih je, dakle,
vedra popularnost. Video sam pukove kako izlazeći iz
kapija kasarni maršuju s kiticama cveća na cevima
pušaka; pratile su ih ţene koje su drţale maramice pod
nosom, dok je civilna publika, što se brzo sjatila,
dovikivala, a u junake unapre- đeni seljački momci joj se
glupavo-ponosno i posti- đeno smeškali. Video sam jednog
kao rosa mladog oficira kako u punoj ratnoj spremi stoji na
zadnjoj platformi tramvajskih kola, okrenut licem unazad,
i kako — očigledno zabavljen mislima o svom mladom
ţivotu — bulji pred sebe i u sebe, da bi se ubrzo pribrao i,
ţurno se osmehnuvši, stao da se obazire da li ga je neko
posmatrao.
Ponovo sam osetio radost, znajući da se nalazim u
istom poloţaju kao i on i da nisam ostao da seđim iza
leđa onih koji brane zemlju. U stvari sam, bar u tom
trenutku, ja bio jedini u krugu naših poznanika koji je
krenuo na front: bili smo dovoljno jaki i brojni što se
naroda tiče da smo mogli sebi dozvoliti da budemo
probirljivi, da pokaţemo obzir prema interesima kulture,
da mnogima priznamo da su drugde preko potrebni i da
samo one koji su među omladinom i među odraslim
muškarcima bili savršeno sposobni za boj bacimo
napred. Gotovo kod svih naših se ispostavilo da im je
zdravlje nekako narušeno, o čemu jedva da se nešto
znalo, ali što.je sad uzrokovalo da budu oslobođeni.
Zugambijac Kne- terih bio je malo tuberkulozan. Slikar
Cink patio je od napada astme, koji su ličili na magareći
kašalj i čijeg otklanjanja radi se on obično povlačio iz
dru-
460
štva, a njegov prijatelj Baptist Špengler poboljevao je, kao
što se znalo, naizmenično od svega po malo. Fabrikant
Bulinger, po godinama još mlad, činilo se da je kao
industrijalac neophodan kod kuće; a u umetničkom ţivotu
glavnog grada je Capfenšteser orkestar bio suviše vaţan
elemenat, a da njegovi članovi, dakle i Rudi Švertfeger, ne
bi bili oslobođeni vojne sluţbe. Tom prilikom se uostalom
doznalo — stvar koja je izazvala prolazno čuđenje — da se
Rudi u ranom dobu morao podvrći operaciji koja ga je
koštala jednog bubrega. Ziveo je, kako se sad najednom
čulo, samo sa jednini — izlazeći s njim sasvim dobro na
kraj, kako se činilo, i ţene su to uskoro zaboravile.
Mogao bih tako nastaviti i navesti mnoge slučajeve
odsustva volje, protekcije, poštede pune obzira, koji su se
javljali u krugovima onih što su se kretali po salonu
Slaginhaufenovih i kod Sojrlovih damâ blizu Botaničke
bašte, krugovima u kojima nije nedostajalo načelne
odbojnosti prema ovom ratu, kao što je to bilo već i
prilikom prošlog: nisu nedostajala sećanja na Rajnski
savez, blagonaklonost prema Francuzima, katolička
averzija prema Pruskoj i slična raspoloţenja. Ţanet Šojrl
bila je duboko nesrećna i na ivici suza. Brutalno
rasplamsavanje antagonizma između nacija kojima je
pripadala, između Francuske i Nemačke, koje su po nje-
nom mišljenju trebale da se dopunjavaju, umesto da se
tuku, činilo ju je sasvim očajnom. »J’en ai assez jusqu’à la
fin de mes jours!« promucala je gnevno jecajući. Uprkos
mojim osećajima, koji su od ovih odudarali, nisam joj
uskratio saosećanje prosvećenog čoveka.
Da bih rekao »zdravo« Adrijanu, za kojeg mi se činilo
da je u najvećoj meri samorazumljivo što njega lično sve
ovo nije uopšte dodirnulo, otputovao sam u Pfajfering, gde
je sin kuće, Gereon, sa više konja smesta morao krenuti na
svoje zborno mesto. Tamo sam zatekao Ridigera
Sildknapa, koji je — privremeno još slobodan — provodio
week-end kod našeg prijatelja. On je sluţio u mornarici i
kasnije je bio pozvan, ali je posle nekoliko meseci ponovo
otpušten. A zar je i sa mnom bilo mnogo drukčije? Odmah
da kaţem, na bojištu sam ostao samo nepunu godinu, do
bitaka u Aragonima 1915, a onda sam transportovan kući,
odlikovan krstom, koji sam zasluţio samo time što sam
461
snosio sve neprijatnosti i što me je zakačila infekcija tifusa.
Toliko unapred. Ridigerov sud o ratu određivao je
njegov odnos prema Engleskoj, koji je bio ispunjen
divljenjem, kao što je sud Zanetin bio određen njenom
francuskom krvlju. Britanska objava rata bila je u tome
odlučujuća i prostrujala mu je kroz sve udove, izazvavši u
njemu izvanredno veliku zlovolju. Po njegovom mišljenju,
mi ulaskom u Belgiju, koji je protivan ugovoru, nikada
nismo smeli izazvati tu objavu. Francuska i Rusija •— u
redu, s njima se još nekako i moglo upustiti u borbu. Ali
Engleska! To je bila uţasna lakomislenost. Sklon
ozlojeđenom realizmu, tako je on onda video i rat, koji za
njega nije predstavljao drugo do pogan, smrad, gnusobu
amputacija, seksualnu razularenost i vašljivost, i ţestoko
se rugao ideološkom feljtoni- zmu koji je razuzdanost i
nered preobraţavao u velika vremena. Adrijan mu se nije
opirao, a ja, premda obuhvaćen dubokom ganutošću koja
je vladala, ipak sam spremno priznao da njegove izjave
sadrţe deo istine. Večerali smo utroje u velikoj sobi sa
Nike, gde me dolaţenje i odlaţenje Klementine Švajgeštil,
koja nas je ljubazno posluţivala, navelo da upitam
Adrijana kako je njegova sestra Ursula u Langenzalci.
Imala je najsrećniji brak, a zdravstveno se bila dosta dobro
oporavila od slabosti na plućima, nekog lakšeg zapaljenja
u vrhovima, koje je navukla posle tri porođaja što su brzo
sledili' jedan za drugim, 1911, 1912. i 1913. Svetio dana
su tada ugledali Snajdevajnovi potomci Roza, Jezekilj i
Rajnmund. Da se pojavi čarobni Nepomuk valjalo je da od
one večeri kada smo sedeli zajedno protekne još devet
godina.
Za vreme obeda i posle toga, u opatovoj odaji, bilo je
mnogo reči o političkim i moralnim stvarima, o mitskom
ispoljavanju nacionalnih karaktera, do čega dolazi u
ovakvim povesnim trenucima, i o čemu sam ja govorio s
izvesnom tronutošću, kako bih do izvesne mere odrţao
ravnoteţu drastično- -empirijskom načinu gledanja na rat,
koji je Silđ- knap smatrao jedino uputnim; o ulozi, dakle,
koju igra nemački karakter, o ogrešenju o Belgiju, koje je
toliko podsećalo na nasilnički čin Fridriha Velikog protiv
formalno neutralne Saske, o bučnoj povici sveta zbog toga,
o govoru našeg filozofski nastrojenog drţavnog kancelara s
462
njegovim promišljenim priznavanjem krivice, njegovim
narodski-nepre- vodljivim »Not kennt kein Gebot«,
njegovim ni- podaštavanj em starog pravnog papira
suočenog sa savremenim ţivotnim nagonom, uz pozivanje
na Bo- ţiji sud. Zahvaljujući Ridigeru, došlo je do toga da
smo se svemu tome stali smejati; jer, on je moje donekle
ganuto izlaganje dobro primao, ali je svu tu blagorodnu
brutalnost, dostojanstvenu skrušenost i časnu spremnost
na nedela pretvarao parodijom ovog mislioca tako
dugačkog pamćenja, koji je odavno utvrđeni strateški plan
zaodevao moralnom poezijom, u neodoljivu komiku, dajući
tome komičan naglasak još i više nego svake prisebnosti
lišenom urlanju o vrlini jednog sveta kome je taj suvoparni
ratni plan već odavno ipak bio poznat; a pošto sam video
da je to našem domaćinu bilo najdraţe, da je zahvalan što
moţe da se smeje, rado sam se uključio u tu razdraganost,
ne propustivši da primetim da tragedija i komedija rastu
na istom drvetu i da je dovoljna promena osvetljenja da bi
se od jednog načinilo drugo.
Nisam uopšte dozvolio da mi dušu i osećaj za ono što
je bila neodloţna potreba za Nemačku, za njeno moralno
Osamljivanje i javnu izopštenost, ko
463
ja je — tako mi se činilo — bila samo izraz opšteg
straha od njene snage i njenog preimućstva što se ratne
spremnosti tiče (pri čemu sam, međutim, priznavao da su
nam oni', ta snaga i to preimućstvo, u našoj izgnanosti
sluţili kao surova uteha) — nisam, velim, uopšte dozvolio
da mi humoristički prilaz karakterističnim pojedinostima
pomuti moje patriotsko uzbuđenje, koje je bilo toliko teţe
zastupati nego ono koje je obuzimalo druge, i, hodajući
gore- -dole po sobi, ja sam ga pustio da dođe do reči, dok je
Šiidknap, zavaljen u duboku stolicu, pušio svoju lulu za
shag, a Adrijan, kako se već ugodilo, stajao ispred svog
staronemačkog radnog stola sa udubljenom pločom u
sredini i pultom za čitanje i pisanje, postavljenim na nju. I
on je, naime, pisao na neobičan način, kao što to čini
recimo Holbajnov Era- zmo, koristeći kosu površinu. Na
stolu je leţalo nekoliko knjiga: jedna Klajstova knjiţica, u
kojoj je traka koja pokazuje gde se stalo sa čitanjem bila
kod članka o marionetama, zatim neizbeţni Sekspi- rovi
soneti i još jedan svezak sa komadima ovog pesnika —
komedija »Kako vam drago« je bila u njemu, »Mnogo vike ni
oko čega« i, ako se ne varam, »Dva viteza iz Verone«,
takođe. Na pultu je, međutim, leţalo ono na čemu je u tom
trenutku radio — bili su to rasuti listovi, nacrti, počeci, za-
beleške, skice, iz kojih se videlo da je u nekima odmakao
više, u nekima manje: često je samo najviši red bio
ispunjen violinskom deonicom ili deonicom drvenih
duvača i sasvim dole naznačeno kretanje basova, dok je
između još bila bela praznina; drugde su harmonske veze i
instrumentalne grupacije već bile razjašnjene
zapisivanjem i onih ostalih orkestarskih deonica, i on je, s
cigaretom među usnama, prilazio da zaviri u to, baš kao
što šahista procenjuje stanje u nekoj partiji na
kvadratnom polju, na. koje muzička kompozicija u stvari u
tako velikoj meri podseća. Naš je skup bio tako opušteno-
-nehajan, da je
on, kao da je sam,
bio štaviše uzeo 465
30 Doktor
Faustus II
pisaljku da, već prema nahođenju, unese neku figuru za
klarinet ili za rog.
Nismo znali baš sasvim tačno čime se bavio,, sada,
kada je ona kosmička muzika bila odštampana* i
pojavila se kod Sopovih sinova u Majncu pod istim
uslovima kao pesme na Brentanove stihove pre toga.
Posredi je bila svita dramskih groteski, čije je* sadrţaje,
kako smo čuli, uzeo iz stare knjige pripovesti i lakrdija
»Gesta romanorum«, i sa kojima je* ponešto pokušavao,
ne znajući još sasvim tačno hoće li od toga nešto biti i
hoće li se zadrţavati na* tome. U svakom slučaju, nije
bilo namenjeno ljudima već pokretnim lutkama da
otelotvore tu stvar, (Otud Klajst!) — Sto se tiče »Ĉudesa
svemira«, tom*, svečano-obesnom delu je predstojalo
izvođenje u inostranstvu, koje je sad, usled izbijanja
rata, bile palo u vodu. Za stolom smo govorili o tome.
Libečko prikazivanje »Uzaludnog ljubavnog truda«,
bezuspe- šno kakvo je bilo, uz golo bivstvovanje-u-svetu
Bren- tano-pesama, ipak je neprimetno vršilo uticaj i sta-
lo je u zatvorenim umetničkim krugovima pribavljati
Adrijanovom imenu izvestan ezoterični glas,, mada po
karakteru izazovan, a i to u Nemačkoj tek vrlo teško, a u
Minhenu već pogotovu ne, ali zato* na drugom,
senzibilnijem mestu. Pre nekoliko neđe- lja bio je Adrijan
dobio pismo od gospodina Montea, direktora Ruskog
baleta u Parizu, negdašnjeg člana*, orkestra Colonne, u
kojem je ovaj eksperimentu naklonjeni dirigent stavljao
do znanja nameru da*, ponudi publici »Ĉudesa svemira«
zajedno sa nekim, delovima »Love’s Labour’s Lost« u čisto
koncertnom izvođenju. Kao mesto gde bi se to priredilo
imao je u vidu Théâtre des Champs-Elysées i pozivao je
Ad- rijana da u tu svrhu dođe u Pariz, kako bi svoja* delà
sâm i uveţbao i izveo. Nismo pitali našeg prijatelja da li bi
on moţda bio prihvatio poziv. U svakom slučaju,
okolnosti su sada bile takve da o toj stvari više nije bilo
govora.
466
• Još vidim sebe kako hodam unaokolo po tepihu i po
patosu stare sobe, obloţene drvetom, s njenim po, obimu
veoma velikim lusterom s mnogo krakova, s ormančićem
u zidu, pljosnatim koţnim jastucima na klupi u uglu i
dubokim prozorskim udubljenjem, i kako govorim
svečano-povišenim glasom o Nemač- koj — više za sebe
samog i donekle za Sildknapa nego za Adrijana, od koga
nisam očekivao da pokaţe paţnju. Naviknut da
poučavam i da govorim, ja, pod pretpostavkom da mi je
duša donekle za- grejana, nisam loš govornik; štaviše,
nije mi mrsko da samog sebe slušam, i osećam izvesno
zadovoljstvo u tome kako mi se reči pokoravaju. Ne bez
ţivahne gestikulacije, ostavio sam Ridigeru na volju da :
moje reči ubroji u ratni feljtonizam koji ga je tako ljutio;
ali, po mom mišljenju — tako sam govorio — malo
psihološkog saučestvovanja u karakterističnom obliku,
dirljivih crta nipošto lišenom, u kakav je istorijski čas
vaskrsnuo inače mnogo- oblično nemačko biće, mora biti
dozvoljeno kao stvar prirodna, a, u krajnjoj analizi,
psihologija o kojoj je pri tom reč jeste psihologija proboja.
»Kod naroda kakav je naš«, izlagao sam, »duševna
strana je uvek primarna i predstavlja ono što u stvari
motiviše; politička akcija je u drugom redu, ona je refleks,
izraz, instrument. Ono što se u najdubljem sloju
podrazumeva pod probojem ka svetskoj moći, na koji nas
sudbina poziva, to je proboj ka svetu — proboj iz
usamljenosti koje smo mi bolno svesni, i koju otkako je
carstvo osnovano nikakvo robustno uplitanje u područje
svetske privrede nije moglo da razbije. Gorčina je u tome
što se empirijski kao ratni pohod pojavljuje ono što je u
stvari čeţnja, ţeđ za ujedinjenjem . ..«
»Neka bi Bog blagoslovio vaše studije!« čuo sam
kako je tu na pola glasa i kratko se nasmejavši rekao
Ađrijan. Pri tom nije dizao pogled sa svojih notnih
listova.
467
30*
Ja sam zastao i pogledao ga, čemu on nije poklonio
paţnju.
»Na šta«, odvratio sam, »po tvom mišljenju onda
svakako treba u dopunu odgovoriti: ,Ništa od vas neće
biti, aliluja’?«
»Moţda bolje: ,Od toga neće biti ništa’«, uţvra- tio je
on. »Izvini, zapao sam u studentski ţargon, jer me tvoja
oratio tako snaţno podsetila na naše dispute u slami na
kojoj smo spavali anno tad i tad
— kako su se ono beše zvali momci? Primećujem da sam
počeo zaboravljati stara imena.« (Bilo mu je dvadeset
devet godina u tom trenutku.) — »Dojč- majer?
Dungersleben?«
»Ti misliš na stamenog Dojčlina«, rekao sam, »i na
jednog koji se zvao Dungershajm. Bio je tu i neki
Hubmajer i fon Tojtleben. Imena ti se nikada nisu baš
bogzna kako urezivala u pamćenje. Bili su to dobri,
trudoljubivi momci.«
»Još kako! Šta misliš, jedan od njih se odazivao na
ime ,Šapeler’, a onda, bio je tu i izvesni socijalni Arct14.
Šta kaţeš sad? Ti, zapravo, po fakultetu njima i nisi
pripadao. Ali, danas mi se čini da njih čujem kada tebe
slušam. Slama za spavanje
— time ţelim samo da kaţem: jednom student, uvek
student. Akademski duh odrţava čoveka mladim i čilim.«
»Ti si bio sa njihovog fakulteta«, rekao sam, »a u
osnovi više hospitant negoli ja. To se razume samo po
sebi, Adri. Ja sam bio samo student, i ti si moţda sasvim
u pravu da sam to i ostao. No, utoliko bolje, ako
akademski duh odrţava mlađim, to jest: konzervira
vernost u duh, u slobodnu misao, u višu interpretaciju
sirovih zbivanja«...
»Ovde je reč o vernosti?« upitao je on. »Ja sam
shvatio da bi Kajzersašern hteo da postane svetski grad.
To baš nije neka vernost.«
»Hajde, hajde«, doviknuo sam mu, »ništa nalik tome
ti nisi shvatio i razumeš vrlo dobro šta sam mislio pod
14 Artzt — lekar — prim. prev.
468
nemačkim probojem u svet.«
»Bilo bi od male pomoći«, odgovorio je, »i da
razumem, jer sirova zbivanja će, barem zasad, našu
izdvojenost i zatvorenost tek učiniti u pravom smislu
potpunim, makar se vaš ratnički narod još toliko zanosio
prodorom ka onom evropskom. Ti, evo, vidiš: ja ne mogu u
Pariz. Vi idete umesto mene. U redu stvar! Među nama
rečeno: ja i tako i tako ne bih išao. Vi mi pomaţete u
neprilici...«
»Rat će biti kratak«, rekao sam stegnutim glasom, jer
su me se njegove reci bolno kosnule. »On uopšte ne moţe
dugo trajati. Mi za brzi proboj plaćamo krivicom koju smo
priznali i za koju izjavljujemo da ţelimo da je ispravimo.
Mi je moramo uzeti na sebe . . . «
»I umećete dostojanstveno da je nosite«, upao mi je
on u reč. »Nemačka ima široka ramena. I ko to zapravo
poriče da je jedan takav pravi proboj već vređan onoga što
pitomi svet naziva zločinom! Na- đam; se da ne
pretpostavljaš da omalovaţavam ideju s kojom uţivaš da
operišeš na senu za spavanje. Postoji u osnovi samo jedan
problem na svetu i on se zove: Kako se probiti? Kako doći
na slobodan prostor? Kako provaliti čauru i postati leptir?
Ce- lokupnom situacijom vlada to pitanje. Ovde je tako- đe
reč o prodoru«, rekao je, cupkajući crvenu vrpcu kojom se
obeleţava stranica na kojoj se stalo, što je izvirivala iz
Klajstovih spisa na stolu, »naime u izvrsnom članku o
marionetama, pa se on tu baš i naziva ’poslednjim
poglavljem povesti sveta’«. Pri tom se govori samo o
estetskom, o ljupkosti, slobodnoj se govori samo o
estetskom, o ljupkosti, slobodnoj graciji, na koju pravo
polaţu zapravo lutak i Bog, to jest ne-svest ili beskrajna
svest, dok svaka refleksija koja leţi negde između nule i
beskraja graciju ubija. Svest, misli ovaj pisac, mora proći
kroz nešto beskrajno da bi gracija sebe ponovo pronašla,
a Adam mora po drugi put okusiti sa drveta saznanja da
bi se vratio nazad u stanje nevinosti.«
»Kako se radujem«, uzviknuo sam, »što si: to upravo
pročitao! To je prekrasna misao, i sasvim je ispravno što
to uključuješ u ideju proboja. Ali, nemoj reći: ’Reč je samo
o estetskom’, ne reci: ’Samo’! Vrlo je pogrešno kada se u
469
estetskom vidi usko i izdvojeno, delimično područje
humanog. Ono je mnogo više do to, ono je u osnovi sve, u
svom očaravajućem ili začuđujućem delovanju, kao što i
tu, kod pesnika, reč ’gracija’ ima u stvari najširi mogući
smisao. Biti estetski iskupljen ili ne biti to, to je sudbina,
to odlučuje o sreći' ili nesreći, o tome da li ćemo u
đruţeljublju ţiveti na Zemlji kao u svojoj kući, ili u
opakom i prokletom, premda gordom usamljeništvu, i
čovek ne mora biti filolog da bi znao da je ono što je ruţno
ono što je omraţeno?. Reci, ako hoćeš, da mlatim praznu
slamu za spavanje, ali, ţudnja za probojem iz vezanosti
ruţnoćom i ispod njenog pečata, to je, ja to osećam, uvek
sam to osećao i zastupaću to protiv mnogog grubog
spoljašnjeg privida, nemački kat exochen, duboko
nemački, to je naprosto definicija nemstva, đuševno- sti
koja je ugroţena smućenošću, otrovom usamljenosti,
provincijalnim badavadţisanjem, neurotičnom
spetljanošću, tihim satanizmom . . . «
Prekinuo sam. On me je pogledao, i ja verujem da
su mu obrazi ostali bez imalo boje. Pogled koji mi je
uputio bio je onaj pogled, svesni pogled koji me je činio
nesrećnim, pri čemu je bilo gotovo svejedno da li ga je
upravljao ka meni ili ka nekom drugom: nem, zastrt,
hladno distanciran do uvredljivosti, a za njim je sledio
osmeh, dok su mu usta ostajala zatvorena i nozdrve se
podrugljivo širile
— a onda odvraćanje glave na drugu stranu. Otišao je od
stola, ne prema Sildknapovom mestu, već prema drvetom
obloţenom prozorskom udubljenju,
* Das Häßliche — ruţno; das Verhaßte — omraţeno
470
— prim. prev.
i stao je poravnavati sliku nekog sveca, tako da stoji
pravo. Ridiger je govorio ovo i ono: kada već •imam ovakva
uverenja, rekao je, treba mi čestitati što odmah mogu da
krenem u boj, i to na konju. Trebalo bi, rekao je, u boj ići
samo na konju, inače ne vredi i bolje je nikako ne ići. I
potapšao je imaginarno kljuse po vratu. Smejali smo se, i
kada je došlo vreme da sam morao na voz naš je rastanak
bio lak i veseo. Dobro je što nije bio sentimentalan; bilo bi
se pokazalo da sentimentalnosti tu anesta malo ima. Ali,
Adrijanov pogled sam poneo sa sobom u rat, i moţda je on
bio ono što me je tako brzo vratilo kući, u njegovu blizinu,
a pegavi tifus je to bio samo prividno.
XXXI
»Vi idete umesto mene«, rekao je Adrijan. No, mi

nismo stigli! Treba li da priznam da sam sasvim potajno i
nezavisno od istorijskog ugla posmatranja zbog toga
osećao dubok, intimno-lični stid? Nede- ijama smo slali
kući škrtim recima sastavljene, afek- tirano lapidarne
vesti o pobedama, koje su trijumf zaodevale u odoru
hladne samorazumljivosti. Lijeţ je odavno bio pao; dobili
smo bitku u Lotaringiji, saobrazno odavno skovanom,
majstorskom planu prešli smo sa pet armija reku Mas,
zauzeli smo Brisel, IMamur, izvojevali pobede kod Šarlroa
i Longvija, ■dobili bitke kod Sedana, Retela,
Sen-Kventina, koje su došle u seriji, i zaposeli Rems.
Napredovanje, ikojim smo bili poneti, dobilo je zamah, i
mi' smo, kako se samo u snu moţe poţeleti, kao na
krilima išli dalje, nošeni blagonaklonošću boga rata, po-
tvrdnim »Da!« koje je izgovorila sudbina. Duţnost je našoj
muţevnosti nalagala da ubilačke paljevine kao vid
napredovanja, koji je od ovog nedeljiv, podnosimo
pokazujući pri tom čvrstinu, to je bio
471
glavni zahtev upućen našem junaštvu. S lakoćom i
jasnoćom koje zasluţuju paţnju prizivam još i dan danas
sebi u sećanje sliku suvonjave galske ţene koja stoji na
nekoj uzvišici oko koje obilazi naša baterija a u čijem
podnoţju se puši razoreno selo. »Ja sam poslednja!«
doviknula nam je s tragičnim gestom, kakav nekoj
nemačkoj ţeni ne bi bio dat. »Je suis la dernière!« I, šaljući
kletvu na naše glave uzdignutim pesnicama, ponovila je
tri puta: »Méchants! Méchants! Méchants!«
Mi smo gledali na drugu stranu; morali Smo
pobediti, a ovo je bio surovi zanat pobede. To što sam še
na svom doratu osećao jadno, što me je mučio opaki
kašalj i trganje u zglobovima usled noći- vanja u vlaţnom,
ispod šatora, sluţilo mi je kao izvesno umirenje.
Razorili smo još mnoga sela, nošeni kao na krilima.
Onda je došlo ono što se nije moglo razumeti, što je
prividno izgledalo besmisleno: naredba za povlačenje.
Kako smo i mogli da je shvatimo? Mi smo pripadali vojnoj
grupi Hauzen, koja je bila u punom nadiranju iz pravca
juţno od Salona na Marni prema Parizu, kao što je na
drugom mestu isto tako nadirala grupa fon Kluka. Nismo
bili opazili da je posle petodnevne bitke Francuz negde
razbio desno krilo fon Bilova — što je bio dovoljan razlog
za bojaţljivu savesnost vrhovnog zapoveđnika, koji se na
to mesto uzdigao zahvaljujući ujaku, da naredi opšte
povlačenje. Ponovo smo prošli’ kroz ista sela, koja su
nam, dimeći se, bila ostala za leđima, prošli smo preko
breţuljka na kojem je stajala Ona tragična ţena. Ona više
nije bila tu.
Krila su nas prevarila. Nije bilo suđeno. Rat nije bilo
moguće dobiti u brzom jurišu — šta to znači razumevali
smo isto tako slabo kao i oni kod kuće. Nismo razumeli
frenetično klicanje sveta izazvano ishodom bitke na
Marni, niti smo razumeli da se kratki rat, za koji je bilo
vezano naše spasenje, pretvorio u dugački rat, koji nismo
izdrţali.
Naš je poraz bio još samo pitanje vremena i troškova za
druge — mogli smo poloţiti oruţje i prinuditi naše vođe da
odmah sklope mir, da smo to shvatili; ali, i među njima je
samo tek poneko potajno pomišljao na to. Teško da su bili
472
svesni činjenice da je vreme ratova koji se mogu lokalno
ograničiti prošlo 1 da je svaki ratni pokret, za koji smo
mislili da smo na njega prinuđeni, morao postati svetski
poţar. U jednom takvom pokretu su sada prednosti
unutrašnje linije, poboţnog predavanja borbi, visoke
bojne gotovosti i čvrsto zasnovane drţave, snaţnog
autoriteta, bile na našoj strani i davale su šansu za
munjevito brzu pobedu. Kada je ta šansa propuštena — a
bilo je pisano da ona mora biti propuštena — naša je
stvar, ma šta da smo još činili tokom godina, u principu i
unapred bila izgubljena, — tog puta, sledećeg puta, uvek.
Mi to nismo znali. Istina je u našu svest dopirala
sporo i s mukom, i rat, koji je donosio truleţ, propadanje,
bedu, i pored toga što bi s vremena na vreme zasvetleo u
varljivim polovičnim pobedama koje šu odrţavale nadu,
taj rat, za koji sam i ja rekao da sme trajati samo kratko,
trajao je četiri godine. Treba li ovde iscrpno da podsećam
na zaba- savanja na slepe puteve i malaksavanje, na
tanjenje naše ţivotne snage i trošenje naših dobara, na to
kako je ţivot postajao sve otrcaniji i sa sve više
nedostataka, na nestašicu hrane, kvarenje morala usled
oskudice, sklonost ka krađi, a uza sve to na rasipništvo
svetine koja se obogatila i provodila se na svoj neotesani
način? Neko bi me mogao ukoriti, jer bih na taj način, kao
čovek koji ne ume da se savlada, odlutao izvan granica
postavljenih mojim zadatkom, koji je intimno-biografske
prirode. To što je ovde nagovešteno ja sam od njegovih po-
četaka do gorkog kraja doţiveo u pozadini, kao vojnik na
odsustvu, a zatim konačno otpušteni vojnik, vraćen
nazad u svoju nastavničku sluţbu u Frajzingu. Jer pod
Arasom, za vreme drugog dela
473
bitke za utvrđeno mesto, koji je trajao od početka maja do
duboko u juli 1915, sluţba za uništavanje vašaka bila je
očigledno nedovoljna: infekcija me odvela u izolacionu
baraku za više nedelja, potom još jedan mesec u dom za
oporavak ranjenih ratnika u Taunusu, a naposletku se
nisam usprotivio shvatanju da sam svoju obavezu prema
domovini ispunio i da bih bolje učinio da na svom starom
mestu sluţim odrţavanju našeg obrazovnog sistema.
Tako sam i učinio, a suprug i otac sam takođe
ponovo mogao biti u skromnom domu, čiji zidovi i
predobro znani predmeti, prepušteni moţda tome da u
nekom naletu bombi budu uništeni, čine još i danas okvir
moje povučene i ispraţnjene egzistencije. Neka još
jednom bude rečeno, svakako ne u smislu nekog
hvalisanja, nego jednostavno zato da bi se ustanovile
činjenice, da sam ja svoj sopstveni ţivot, sve ako ga i
nisam baš zanemarivao, ţiveo uvek samo uzgred,
posvećujući mu polovičnu paţnju, vodeći ga nekako kao
levom rukom, a da su moja prava svesrdnost, naprezanje,
briga, bili posvećeni prijatelju iz detinjstva čija me je
blizina, u koju sam bio vraćen, tako radovala, ukoliko je
ta reč »radost« na mestu kada se ima u vidu tiha . i
hladna jeza, izazvana teskobnošću i bolnim izostajanjem
svakog odgovora s njegove strane, koja je izbijala iz
njegove sve većma stvaralačke usamljenosti. »Drţati ga
na oku«, nadzirati njegov izvanredni i zagonetni ţivot,
izgledalo mi je uvek kao pravi i neodloţni zadatak koji je
postavljen mom ţivotu; to je činilo njegov istinski sadrţaj,
i zato sam govorio o ispraznosti mojih sadašnjih dana.
Svoj dom — a bilo je u tome što je on sebi odredio
kao »dom« nekog neobičnog ponavljanja, na način koji se
nije mogao sasvim odobriti — izabrao je on srazmerno
srećno, — u godinama propadanja i stalno sve oštrijih
lišavanja, koja su nas nagrizala, bio je on, Bogu hvala,
kod svojih zemljoradničkih građana Švajgeštilovih
podnošljivo zbrinut, lcako se samo poţeleti moglo, a da to
nije istinski ni znao ni cenio; ostao je gotovo nedirnut
iznuru- jućim promenama kojima je bila izloţena
blokirana i opkoljena, iako vojno još uvek aktivna zemlja.
On je to primao kao stvar samorazumljivu i bez mnogo
474
priče, kao nešto što potiče od njega samog i leţi u njegovoj
prirodi, čije su se snage da se istra-: je i određenje da se
bude semper idem individualno suprotstavile spoljašnjim
okolnostima. Njegove jednostavne dijetetske navike
gazdinstvo Švajgeštilo- vih je moglo zadovoljiti u svako
doba. K tome se, međutim, pridruţilo i to da sam ga ja
odmah, već prilikom svog povratka s bojišta, zatekao
okruţenog negom i brigom dva ţenska bića koja su mu se
bila pribliţila i, sasvim nezavisno jedno od drugog,
nametnula kao prijateljice koje se o njemu staraju; To su
bile dame Meta Nakedaj i Kunigunda Rozen- štil — prva
učiteljica klavira, druga aktivna suvlasnica trgovine
crevima, hoću reći: preduzeća za proizvodnju koţica za
kobasice. To je zaista čudno: širokoj masi u potpunosti
skrivena, rana ezoterična slava, kakva je bila počela da se
povezuje s Leverr kinovim imenom, uvreţuje se u svest
posvećene sfere, na znalačkim vrhuncima, što se videlo
recimo po onom pozivu iz Pariza; ali, ona istovremeno ima
odsjaj i u skromno-niţim predelima, u potrebitoj
duševnosti jadnih duša koje se odvajaju od mase nekom
samotničkom i patničkom senzibilnošću, pre- rušenom u
»više stremljenje«, i svoju sreću nalaze u oboţavanju, koje
ima još i tu vrednost da ga is- poljavaju samo oni najređi.
Sto su to bile ţene, i to nerazdevičene ţene, ne moţe
izazvati čuđenje; jer ljudsko lišavanje je sigurno izvor
proročke intuicije, koja zbog ovakvog jadnog porekla ni u
kom slučaju ne zasluţuje da bude manje cenjena. Nije
bilo nikakve sumnje da je u tome neposredno lična strana
stvari igrala znatnu, štaviše preteţnu ulogu nad onim što
je tu bilo duhovno, koje su i jedna i druga ionako mogle
da shvate i procene samo u neodređenim obrisima,
rukovodeći se u potpunosti osećajem i naslućivan]em.
Ali, imam li ja, muškarac koji svakako moţe da govori o
izvesnoj, od rane dobi delotvornoj neraskidljivoj vezanosti
svoje glave i svoga srca za Adrijanovu hladnu i zagonetno
u sebe zatvorenu egzistenciju, — imam li ja ma i
najmanje pravo da se rugam fascinaciji koju je na ovu
ţensku čeljad vršila njegova usamljenost,
nolikonformizam njegovog načina ţivota?
Nakedajeva, smeteno stvorenje od nekih trideset
godina, koje večito zbog nečeg crveni i svakog trenutka
475
umire od stida, a kad govori, kao i kada sluša,
grčevito-ljubazno ţmirka očima iza cvikera, koji je nosila,
od čega su joj se, dok je uz to klimala glavom, stvarale
boriće na nosu, ta osoba, dakle, našla se jednog dana,
kada je Adrijan bio u gradu, u njegovoj blizini, na
prednjoj platformi tramvaja, pa je, kada je to otkrila,
odlepršala u bezglavom begu kroz puna kola na zadnju
platformu, odakle se, međutim, nakon nekoliko trenu-
taka pribiranja, vratila, da bi mu se obratila, oslovila ga
po imenu, da bi mu, crveneći i bledeći, sa- opštila svoje
ime, dodala nešto o svojim ţivotnim okolnostima i da bi
mu rekla kako ona njegovu muziku smatra nečim svetim,
što je on sve uz zahvalnost primio k znanju. Odatle je
poteklo to poznanstvo, koje Meta nije sklopila da bi ono
onda ostalo samo na tome: već posle nekoliko dana ona
ga je nastavila posetom Pfajferingu, došavši sa cvećem na
poklonjenje, i od tada ga bez prestanka negovala — u
slobodnom nadmetanju, podsticanom obostranom
'ljubomorom, sa Rozenštilovom, koja beše drugačije
počela.
Ovo je bila koščata Jevrejka, otprilike istih godina
kao i Nakedajeva, sa teško ukrotljivom vuna- stom kosom
i sa očima u čijim je mrkim zenicama stajala zapisana
prastara ţalost što je kćer Sionova sravnjena sa zemljom,
a njen narod bio kao izgubljeno stado. Iako čila poslovna
ţena u grubo-prostoj oblasti (jer fabrika za izradu
kobasičarskih creva ima nesumnjivo u sebi nešto grubo
i prosto), ona je ipak imala elegičnu naviku da u govoru
sve svoje rečenice započinje sa »ah!«. »Ah, da«, »ah, ne«,
»ah, verujte mi«, »ah, kako da ne«, »ah, sutra nameravam
da otputujem u Nirnberg«, govorila je dubokim,
pustinjski oporim, ţalobnim glasom, pa je čak, kad bi je
čovek upitao: »Kako ste?«, odgovarala: »Ah, vazda sasvim
dobro.« Međutim, stvar je stajala sasvim drugačije kad je
pisala, što je ona činila izvanredno rado. Kunigunda,
naime, ne samo što je, kao gotovo svi Jevreji, bila veoma
muzikalna, već je, čak i bez zamašne lektire, i prema ne-
mačkom jeziku negovala daleko čistiji i briţljiviji odnos
nego što je to slučaj s nacionalnim prošekom, pa čak i sa
najvećim brojem učenih ljudi, i svom poznanstvu s
Adrijanom, koje je ona na svoju ruku stalno nazivala
476
»prijateljstvom« (a nije li, uostalom, trajući tako dugo, ono
stvarno i postalo nešto nalik tome?), ona je prokrčila put
jednim odličnim pismom, dugim, dobro sročenim,
sadrţinski ne bogza kakvim, ali stilski po najboljim
uzorima starije, humanističke Nemačke uobličenim
listom kojim se izraţava privrţenost, koji je primalac
pročitao s izvesnim iznenađenjem i preko kojeg je,
njegovog literarnog dostojanstva radi, bilo nemoguće
preći ćut- ke. No, ona mu je onda i nadalje pisala na taj
način, sasvim nezavisno od njenih mnogobrojnih ličnih
poseta koje su je često dovodile u Pfajfering: iscrpno, ne
naročito konkretno, sadrţinski ništa posebno uzbudljivo,
ali jezički savesno, čisto i čitko — uostalom ne rukom, već
svojom poslovnom pisaćom mašinom s trgovačkim
znakom za svezu »i« — ispoljava- jući poštovanje, koje ili
nije bila u stanju da bliţe definiše i obrazloţi, ili je za to
bila suviše skromna, — bilo je to upravo poštovanje,
instinktom određeno, mnogim godinama vernosti
osvedočeno poštovanje i odanost, kojih radi je tu izvrsnu
osobu,, sasvim nezavisno od njenih ostalih vrlina, čovek
ozbiljno morao visoko da ceni. Ja sam barem tako činio i
trudio sam se da isto unutarnje priznanje odam i
smetenoj Nakedajevoj, bez obzira na to što je Ađ- rijan, sa
svom nemarnošću svojstvenom njegovom biću, uvek
zapravo samo podnosio to odavanje poštovanja i darove
ovih njemu privrţenih ţena. A zar je na kraju krajeva i
moja sudbina bila tako mnogo različita od njihove? To što
sam smatrao svojom duţnošću da prema njima budem
blagonaklon (dok one, naprotiv, međusobno nisu mogle
da se podnesu, što je bilo primitivno, i kad bi se srele,
merile su jedna drugu stisnutim pogledima), moţe da mi
sluţi na čast; jer, u izvesnom smislu pripadao sam
njihovom esnafu i mogao sam imati razloga da budem
iritiran ponavljanjem svog sopstvenog odnosa prema
Adrijanu, sada na niţem nivou i sa tim devicama kao
njegovim učesnicama.
Dolazeći uvek punih ruku, njih dve su, dakle, dok
su trajale gladne godine, njemu, koji je i bez toga bio
dobro zbrinut što se tiče osnovnih ţivotnih namirnica,
donosile sve što se moţe zamisliti, sve što se na tajnim
crnoberzijanskim putevima moglo dobiti: šećer, čaj, kafu,
477
čokoladu, razna peciva, slatko i sečeni duvan za savijanje
cigareta, tako da je od svega toga mogao da daje još i
meni, Sildknapu, a i Rudiju Svertfegeru, čije se prisnosti
nikada nije lišavao, pa su imena tih ţena, koje su mli
sluţile, među nama često bila blagosiljana. Sto Se tiče
duvana, cigareta, Adrijan se toga odricao samo kad je bio
primoran, to jest u danima kad bi dobio napad migrene,
koja je ličila na tešku morsku bolest, i kada bi u
zamračenoj sobi ostajao u krevetu, što se događalo dva do
tri puta mesečno, ali se inače tog zabavnog stimulansa,
na koji se navikao prilično kasno, tek u Lajpcigu, nije
hteo lišiti1, a ponajmanje je za to bio raspoloţen za
vreme rada, koji bi, prema njegovom sopstvenom
uveravanju, morao trajati kraće, jer ga ne bi izdrţao kada
u međuvremenu ne bi savijao cigarete i uvlačio njihov
dim.
U to vreme, međutim, kada sam se ja vratio u civilni ţivot,
on se radu bio predao vrlo pomno, ne toliko, bio je moj
utisak, zbog onog što je činilo njegov trenutni predmet,
naime zbog »Gesta«-igara, ili ne samo toga radi, već zato
što je nastojao da to ostavi iza leđa i da bude spreman za
nove zahteve svog genija, koji su se navešćivali. Na
horizontu, siguran sam u to, stajala je već tada, po svoj
prilici već od trenutka izbijanja rata, koji je za takvu moć
naslućivanja kakvu je on imao značio dubok zasek i rez,
otvaranje novog, burnog povesnog perioda, koji će sve
porušiti iz temelja i biti prepun divljih pustolovina i patnji
— na horizontu njegovog stvaralačkog ţivota već je stajala
»Apocalipsis cum figuris«, delo koje je tom ţivotu imalo
dati vrtoglav podstrek naviše, a do čijeg nastanka je on —
barem prema onome kako ja vidim taj proces — vreme
koje je valjalo da provede u čekanju prekraćivao
genijalnim groteskama s lutkama.
Staru knjigu, koja vaţi za izvor najvećeg broja
romantičnih mitova srednjeg veka, taj prevod najstarije
hrišćanske zbirke bajki i legendi s latinskog, upoznao je
Adrijan preko Šildknapa — tu zaslugu rado priznajem
miljeniku s jednakim očima. Mnogo veče su njih dvojica
proveli zajedno čitajući ponešto iz nje, a pri tom je pre
svega bio zadovoljen Adrijanov smisao za komiku, ta
poţuda za smehom, za smehom do suza čak, kojoj moja
478
donekle suvo- parna priroda nikada nije umela da pruţi
pravu hranu, a u čemu me je sprečavala i izvesna nepri-
ličnost, koju je moja bojaţljiva duša videla u toj vedrini
što ju je ispoljavalo njegovo biće, koje sam voleo s
unutarnjom napetošću i sa zebnjom. Ridi- ger, s njegovim
jednakim očima, ovu moju bojazan nije nipošto delio, nju
sam ja, uostalom, čuvao duboko u sebi, i ona me nije
mogla sprečiti da u takvim raspoloţenjima razuzdane
veselosti, kad bi se ona javila, svojski učestvujem. Na
Sleţaninu se, naprotiv, jasno moglo primetiti nesumnjivo
zadovoljstvo kad god bi mu pošlo za rukom da dovede Ad-
rijana u takvo stanje da mu od smeha poteku suze, kao
da je na taj način ispunjavao neku misiju, neki nalog, a
sa knjigom lakrdija i basni mu je to neosporno uspelo na
način koji je u najvećoj meri pobuđivao zahvalnost i imao
mnogobrojne produktivne posledice.
Ja potpuno verujem da »Gesta« u svojoj istorijskoj
neukosti, hrišćanski poboţnoj didaktici i moralnoj
naivnosti, sa svojom nesvakidašnjom kazuistikom o
ubistvu roditelja, brakolomstvu i kompli- kovanom
incestu, sa svojim rimskim carevima, čije postojanje se
ne moţe dokazati, i njihovim kćerima, koje su pod
uţasnim nadzorom i nude se na prodaju po domišljato
postavljenim uslovima u kojima je sve do poslednje
tančine predviđeno, — ne moţe se, velim, poreći da sve te
dostojanstveno-ukočeno latinštinom pretrpane i
neopisivo bezazlenim stilom prevodioca ispričane priče o
vitezovima koji hodočaste u obetovanu zemlju, o udatim
ţenama bez čednosti, prepredenim podvodačicama i
crnoj magiji odanim klericima mogu delovati izvanredno
razve- seljavajuće. One su u najvišem stepenu bile po-
godne da pokrenu Adrijanov parodistički duh i od prvog
dana kad ih je upoznao njega je zaokupljala misao da više
tih priča u saţetom obliku muzički dramatizuje za
pozorište lutaka. Tu je, recimo, iz osnova nemoralna priča
»O bezboţnom lukavstvu starih ţena«, koja je uvertira za
»Dekamerona« i u kojoj pod obrazinom svetosti skrivena
saučesnica zabranjenih strasti uspeva da plemenitu i čak
izuzetno časnu supruţnicu, čiji se muţ, koji je pun po-
verenja, nalazi na putu, pridobije da se grešno poda
nekom mladiću što kopni ţudeći za njom. Veštica, naime,
479
dva dana izgladnjuje svoju kučkicu, a nakon toga joj daje
da proţdere komad hleba sa slačicom, od čega ţivotinji
oči ţestoko suze. Tada je ona uzima sa sobom i nosi onoj
čiji je ţivot strogost i vrlina, pa budući da uţiva ugled
svetice, kako kod drugog
480
sveta tako i kod nje, ova je prima s puno poštovanja;
Kada, međutim, dama ugleda kučence koje plače i,
začuđena, pita za uzrok te pojave, stara se pravi da bi joj
bilo milije da izbegne odgovor na to pitanje, da bi onda,
pred navaljivanjem da kaţe, priznala kako je ta mala
kučka u stvari bila njena odviše vrla kći, koja je krutim
odbijanjem da izađe ususret jednom mladiću, u kojem se
bila rasplamsala čeţnja za njom, ovog oterala u smrt,
zbog čega je za kaznu pretvorena u ovo obličje, pa sad,
naravno, neprestano lije suze pokajnice zbog svog psećeg
ţivota. Govoreći ove smišljene laţi podvodačica i sama
isto tako plače; damu, međutim, prestravlju- je pomisao
na srodnost njenog sopstvenog slučaja i onog koji je
zadesio kaţnjenu kći, i priča staroj o mladiću koji zbog
nje pati, na šta joj ova ozbiljno iznosi pred oči kakva bi to
nenadoknadljiva šteta bila kada bi i ona bila pretvorena u
kučku, te stvarno i dobije nalog da onoga što sabne
dovede, kako bi svoju ţelju, eto, u ime Boga utolio, pa
tako, dakle, oboje slave najslađu preljubu zahvaljujući
bez- boţnoj šali pomoću koje je upriličena.
Još uvek zavidim Ridigeru na tome što mu je bilo
dopušteno da najpre on u opatovoj odaji pročita ovu priču
našem prijatelju, premda samom sebi moram reći da po
svoj prilici ne bi bila ista stvar da sam to učinio ja.
Uostalom, njegova saradnja na budućem delu ograničila
se na taj prvi' podsticaj. Kada se postavilo pitanje obrade
tih pričica za lutkarsku pozornicu, kada ih je valjalo
prebaciti u dijaloški oblik, on je taj zahtev odbio zbog
nedostatka vremena ili zbog one svoje poznate jogunaste
teţnje za slobodom, pa se Adrijan, koji mu to nije uzeo za
zlo, spomagao, dok sam ja bio odsutan, tako što je sam za
sebe skicirao kako bi otprilike izgledali dijalozi i
raskalašni scenario, a onda sam ja bio taj koji je u
časovima dokolice celoj stvari brzo dao konačan oblik, u
kojem se proza mešala sa slikovanim stihovima. Pri tom
je, shodno onom
što
481
31 Doktor
Faustus II
je Ađrijan hteo, mesto za pevače koji lutkama na sceni
pozajmljuju svoje glasove bilo određeno među
instrumentima, u orkestru, čiji je sastav bio veoma škrt i
koji se sastojao od violine i kontrabasa,, klarineta,
fagota, trube i trombona, pored udaraljki za jednog
čoveka i jednog aparata sa zvonima uz to, a sa njima je i
govornik, koji, isto kao testis u oratorijumu, sabija
radnju u rečitativ i pripovest..
Ova probijena forma pokazala se najsrećnijom- u
petoj priči, stvarnom jezgru ćele svite, »O rođenju
blaţenog pape Gregora«, rođenju čijom se grešnom
nesvakidašnjošću priča nipošto ne zadovoljava, na u
kojoj, ipak, svi uţasi koji su u vezi sa glavnim junakom
ne samo što nisu prepreka za njegovo konačno uzdizanje
do Hristovog namesnika, već čine da se upravo on po
čudesnoj Boţijoj milosti ukaţe kao naročito pozvan i
predodređen za to. Lanac zapleta je dugačak i sasvim je
izlišno đa ovde još jednom ponavljam tu povest o bratu i
sestri, kraljevskoj siročadi, u kojoj brat voli sestru više
nego što treba, tako da je, ne vladajući' sobom, dovodi u
više nego zanimljivo stanje i učini je majkom đe- čaka
izuzetne lepote. Oko tog dečaka, čeda brata i sestre u
opakom smislu te reči, sve se vrti. Dok njegov otac
odlaskom u Svetu zemlju pokušava da okaje greh i tamo
nalazi svoju smrt, dečak hodi ne- izvesnoj sudbini
ususret. Kraljica, naime, odlučna u tome da ne krštava
na svoju ruku biće rođeno pod' tako uţasnim
okolnostima, zatvara ga, zajedno sa njegovom
kneţevskom kolevkom, u šuplje bure i predaje ga valima
mora, ne propuštajući da kraj njega stavi pločicu s
pismenim obaveštenjem kao i zlata i srebra za njegovo
odgajanje, a ti ga vali »šestog prazničnog dana« donose u
blizi'nu manastira kojim upravlja poboţni opat. Ovaj ga
nalazi,, krštava svojim sopstvenim imenom Gregor i daje
mu obrazovanje, koje se kod telesno i umno izuzetno
obdarenog dečaka prima na najsrećniji način.. To, kako
se u međuvremenu grešna majka, na ţa-
482
lost ćele zemlje, zaklinje da se više nikad neće udavati —
i to sasvim očigledno ne samo zato što se, budući tako
oskrnavljena, smatra nedostojnom hrišćanskog braka,
već i zato što zabrinjavajuća vernost nestalom bratu u
njoj i dalje postoji; kako silni vojvoda iz ine neke zemlje
prosi njenu ruku, koju mu ona uskraćuje, zbog čega se
on razgnevi tako ţestoko da digne vojsku na njenu
zemlju i osvoji je svu do jednog jedinog čvrstog grada, u
koji se ona povukla; kako onda mladić Gregor, pošto je
saznao na koji je način rođen, namerava da kao
hodočasnik ode na Sveti grob, pa umesto toga zaluta i
slučaj ga baci u grad njegove majke, gde saznaje za
nesreću koja je zadesila onu koja upravlja zemljom, traţi
da ga izvedu pred nju i nudi joj svoje usluge, njoj koja ga,
kako se tamo kaţe, »dobro osmotri«, ali ga ne prepoznaje;
kako on ubija jarosnog vojvodu, oslobađa zemlju, i kako
ga izbav- ljenoj knjeginji njena okolina predlaţe za muţa;
kako se ona, doduše, pomalo usteţe i zahteva jedan dan
— samo jedan — kako bi razmislila, no onda, suprotno
svojoj zakletvi, daje pristanak, tako da se oni uz veliko
odobravanje i klicanje ćele zemlje venčavaju i jedna se
strahota gomila na drugu, sin greha leţe s majkom u
bračnu postelju, a da niko ništa ne sluti — neću sve to
ovde da razvijam. Ze- leo bih da podsetim samo na
vrhunce radnje nabijene afektima, koji se u operi s
lutkama ostvaruju na tako čudno-divan način: tako,
kada odmah na početku brat pita sestru zašto je tako
bleda a »oči su joj izgubile svoju crnu boju«, a ona mu
odgovara: »To nije čudo, jer ja sam trudna i, tome sled-
stveno, smrvljena.« Ili kada ona, na vest o smrti onoga
što ga je zločinački poznala, zakuka na neobičan način:
»Nestalo je moje nade, nestala je moja snaga, brat moj
jedini, moje drugo Ja!« i potom prekrije mrtvo telo od
glave do pete poljupcima, tako da se njeni vitezovi,
neprijatno dirnuti tako preteranom ţalošću, osećaju
pobuđeni da gospođa-
31* 483
ricu otrgnu od mrtvaca. Ili kad ona, pošto je viđela sa
kim ţiVi u najneţnijem braku, govori svom muţu: »O,
slatki sine moj, ti si moje jedino čedo, ti si moj muţ i moj
gospodar, ti si moj i brata moga sin, o dete moje slatko, i
ti moj Boţe, zašto si dopustio da budem rođena!« Jer,
stvari zapravo tako stoje, ona, zahvaljujući pločici sa
porukom koju je jednom sama napisala, i koju nalazi u
tajnoj odaji svoga muţa, saznaje sa kim deli postelju, ne
rodivši mu, Bogu hvala, još i brata i unuka svom bratu, i
sada je ponovo bio red na njega da razmišlja o
pokajničkom putu, na koji on onda bosih nogu odmah i
kreće. Dolazi nekom ribaru, koji »po tana- nosti njegovih
udova« prepoznaje da nema posla sa prostim putnikom i
postiţe sa njim saglasnost u tome da je ono što njemu
priliči i odgovara samo krajnja usamljenost. On ga izvozi
na more šesnaest milja od obale, na hrid o koju se
razbijaju vali, i tu Gregor, pošto mu je ribar noge okovao
lancima i hitnuo ključ za te okove u more, provodi
sedamnaest godina pokore, po čijem isteku dolazi
izvanredna, no za njega samo, kako se čini, ne baš tako
iznenađujuća milost, koja ga uzdiţe. U Rimu, naime,
umire papa, i tek što je umro, a sa neba se začuje glas:
»Potraţite Boţijeg čoveka Gregorijusa i postavite ga za
mog zastupnika!« Tu onda pohitaju glasnici na sve
strane, pa navrate i kod onog ribara, koji se priseti svega.
On tu ulovi jednu ribu, u čijem trbuhu se nađe ključ koji
je jednom potonuo u more. Onda on odveze glasnike do
onog kamena na kojem boravi pokajnik i oni mu
dovikuju tamo gore: »O, Gregorijuse, ti Boţiji čoveče, siđi
sa kamena, jer Boţija je volja da budeš postavljen za
njegovog zastupnika na Zemlji!« A šta im on odgovara?
»Ako je to Bogu ugodno«, kaţe on spokojno, »neka se vrši
volja njegova.« A, kako su došli u Rim i nastupio čas da
se počne udarati u zvona, tako su ona sama stala zvoniti,
ne čekajući na to — sva zvona zvone sama od sebe, da
najave da tako
484
poboţnog i učenog pape još nikada nije bilo. Slava
blaţenog čoveka dopire i do njegove majke, pa kako je
ona s pravom u sebi dokonala da nema boljega kome bi
poverila svoj ţivot od ovog izabranika, ona se daje na put
u Rim, da se ispovedi Svetom ocu, koji je, kada je čuo
njenu ispovest, prepoznaje i kaţe joj: »O, slatka moja
majko, sestro i ţeno. O, prijateljice moja. Đavo je mislio
da nas odvede u pakao, no Boţija nadmoć je to sprečila.«
I on joj sagradi manastir, kojim ona upravlja kao iguma-
nija, ali samo zakratko. Jer, uskoro oboma bude
dozvoljeno da svoje duše vrate Bogu.
Na ovu prekomerno grešnu, priprostu i milošću
ispunjenu povest usredsredio je, dakle, Adrijan svu
dosetljivost i stravu, svu detinju prodornost, fantastiku i
svečanost muzičkog slikanja, i čudni epitet starog
libečkog profesora, reč »bogoduhovni«, moţe se na ovaj
komad, ili: naročito na ovaj komad, dobro primeniti.
Ovoga se sećam zbog toga što »Gesta« stvarno
predstavljaju nešto kao regresiju ka muzičkom stilu
opere »Love’s Labour’s Lost«, pošto tonski jezik »Ĉudesa
svemira« ukazuje više na jezik »Apokalipse«, pa već i na
tonski jezik samog »Faustusa«. Takve anticipacije i
presecanja česti su u stvaralačkom ţivotu; no ja mogu
dobro sebi da objasnim umetnički nadraţaj koji je za
mog prijatelja potekao iz ove građe: bila je to duhovna
draţ, koja nije bez primesa pakosti i razorne travestije,
jer je proizlazila iz kritičke reakcije na nabujalu patetiku
umetničke epohe koja se bliţila kraju. Muzička drama je
svoje sadrţaje uzimala iz romantične bajke, iz mitskog
sveta srednjeg veka i pri tom stavljala do znanja da su
samo takvi predmeti dostojni muzike, saglasni njenoj
suštini. Ovde je izgledalo kao da se kompozitor
povinovao tom zahtevu: no, on je to činio na način zaista
destruktivan, tako što je na mesto moralne
visokoparnosti stupalo ono skurilno, naročito, pak,
šegačenje s erotskim, što je bila odbačena svaka
inflaciona pompeznost sredstava i što
485
je akcija bila preneta na pozornicu s pokretnim lutkama,
koje su već same po sebi burleskne. Dok se bavio
komadima iz »Gesta«, Leverkinu je bilo veoma stalo do
toga da prouči njihove specifične mogućnosti, a mnogu
priliku za to mi je pruţalo i kato- ličko-barokno uţivanje
u pozorištu tog naroda među kojim je on pustinjački
ţiveo. U obliţnjem Valds- hutu postojao je drogerista koji
je deljao i oblačio lutke, i Adrijan je u više navrata
posećivao tog čoveka. Išao je i u Mitenvalđ, selo u
gornjem delu doline Izara u kojem su se pravile violine,
čiji se apotekar predavao istom dokoličarskom uţivanju i
uz pomoć svoje ţene i svojih umešnih sinova, poput
Poćija i Kristijana Vintera, priređivao u mestu lutkarske
predstave, koje su privlačile golemu publiku, kako
tamošnji narod, tako i strance. Leverkin ih je video, a
studirao je iz knjiga, kao što sam primetio, i igre senki i
igre s lutkama koje se pokreću rukama, što ih s mnogo
veštine izvode Javanci.
Bile su to večeri pune vedrog uzbuđenja kada bi u
dvorani sa Nike, u kojoj je bio duboki prozor, nama, to će
reći meni, Šildknapu, pa i Rudiju Svert- fegeru, koga
ništa nije moglo odvratiti da nam se tu i tamo ne
pridruţi, on na četvrtastom klaviru svirao novonastale
stvari iz svojih čudnovatih partitura, u kojima je ono
harmonski u najvećoj meri samovoljno, ritmički
najvećma labirintu podobno, bilo primenjeno na ono što
je bilo najbezazlenije, dok je opet ono što je po sadrţaju
bilo naj ekstra - vagantnije propraćala muzika u stilu
dečije trube. Ponovno viđenje kraljice sa sada svetim
čovekom, koga je rodila svome bratu i koga je grlila kao
supruga, izmamilo nam je suze, kakve nikada nisu
ovlaţile naše oči, u kojima su se na sasvim jedinstven
način mešali smeli i fantastična tronutost; a Švertfeger,
u nastupu silne prisnosti, iskoristio je slobodu trenutka,
zagrlivši Adrijana s jednim »To si veličanstveno
napravio!« i pritisnuvši mu glavu na svoju. Video sam
kako se Ridigerova već i bez toga
486
gorka usta krive negodujući, a ni sam nisam mogao da ne
promrmljam »Dosta!« i da ne ispruţim ruku, kao da ţelim
da vratim tog neuzdrţanog čoveka, koji zaboravlja na
distancu, na svoje mesto.
Moguće je da je on onda imao muke da prati
razgovor koji se u opatovoj odaji nadovezao na to
izvođenje za intimni krug. Govorili smo o sjedinjavanju
onoga što je na nekom višem stupnju sa onim
narodskim, o premošćivanju provalije između umet-
nosii i pristupačnosti, između visokog i niskog, kao ■što
je to jednom u knjiţevnosti i u muzici izvela romantika,
nakon čega je sudbina umetnosti ponovo postala
razdvajanje i otuđivanje, dublje nego što je ikada bilo,
onog što je dobro od onog što je lako, dostojanstvenog od
zabavnog, naprednog od onog što je predmet opšteg
uţivanja. Je li to bila sentimentalnost što je muzika — a
govoreći o njoj mislili smo i na sve ostale umetnosti — sve
svesni- je zahtevala da napusti svoju usamljenost koja
uliva respekt, da se nađe u zajednici, ne postajući prosta,
i da govori jezikom koji će razumeti i čovek muzički
neobrazovan, kao što je razumeo Wolfs- schlucht,
Jungfernkranz, Vagnera? U svakom slučaju, sredstvo za
ostvarenje tog cilja nije sentimentalnost, nego daleko pre
ironija, poruga, koja se, pročišćujući vazduh, udruţuje
protiv romantike, protiv patosa i prorokovanja, opijanja
zvukom i literature, u jedinstvenu pobunjeničku stranku
s onim što je objektivno i elementarno, hoću reći: s
ponovnim otkrićem muzike same, kao organizacije vre-
mena. Krajnje osetljiva stvar — započeti tako! Jer, od
toga nije daleko do laţne primitivnosti, dakle opet
romantike. Ostati na visini duha; pretočiti najprobranije
rezultate razvitka evropske muzike u nešto što se razume
samo po sebi, tako da svako shvata ono novo;
zagospodariti tim rezultatima, pri- menjujući ih bez
usiljenosti kao slobodan građevinski materijal i
stvarajući mogućnost da se oseti tradicija, prekovana u
suprotnost onome što je epi-
487
gonsko; učiniti zanat, onako visoko razvijen kakav je već
bio, sasvim neupadljivim i postići da sva umeea
kontrapunkta i instrumentacije nestanu i stope se,
proizvodeći utisak jednostavnosti, koja je veoma udaljena
od priproste naivnosti, utisak intelektualno gipke
uprošćenosti — to nam se činila da je zadatak umetnosti,
ono što ona traţi.
Adrijan je bio taj koji je preteţno govorio, a mi drugi
smo mu samo pomalo sekundirali. Uzbuđen od
prethodnog sviranja, govorio je zajapurenih obraza i
uţarenih očiju, donekle grozničavo, uostalom ne baš
tečno, kad reči naviru, već više nabacujući pokoju od
njih, ali ipak s takvom ponesenošću da mi se činilo kako
ga nikada nisam video da se s takvom elokvencijom
otvorio bilo prema meni, bilo u Ridigerovom prisustvu.
Šildknap je izrazio svoju nevericu u to da će muzika
izgubiti svoju romantičnu prirodu. Ona je, govorio je, sa
romantičnim ipak i odveć duboko i suštinski povezana, a
da bi bez teških prirodnih gubitaka to ikada mogla da
porekne. Na to Adrijan:
»Rado ću Vam dati za pravo, ako pod romantičnim
podrazumevate osećajnu toplinu, koju muzika u sluţbi
tehničke duhovnosti danas poriče. To je svakako
samoporicanje. Ali, ono što smo nazvali prečišćavanjem
sloţenog u jednostavno, u osnovi je isto što i ponovno
zadobijanje vitalnog i osećajne snage. Kada bi to bilo
moguće, onoga kome — kako bi ti rekao?« obratio se meni
i sam sebi odgovorio: »Ti bi rekao proboj. Onoga, dakle,
kome bi uspeo proboj iz duhovne hladnoće u odvaţni svet
novog osećaja, svakako bi valjalo nazvati izbaviteljem
umetnosti. Izbavljenje«, nastavio je, nervozno sleg- nuvši
ramenima, »reč je romantična; i reč harmo- ničara,
delatna reč za blaţenstvo kadence u har- monskoj muzici.
Nije li čudno da su ljudi neko vreme muziku osećali kao
sredstvo izbavljenja, dok je,, međutim, ona sama ta kojoj
je, kao i svoj umetnosti, potrebno izbavljenje, i to iz
svečane izolovano- sti, koja je bila plod emancipacije
kulture, plod uzdizanja umetnosti do zamene za religiju,
— izbavljenje iz ostajanja nasamo sa obrazovanom elitom,
nazvanom ’publika’, koje uskoro više neće biti, koje već
488
sad više nema, tako da će, dakle, umetnost uskoro biti
potpuno sama, sama na smrt, osim ako ne bude našla
put do ’naroda’, to jest, rečeno manje romantično: do
ljudi?«
On je to i rekao i pitao u jednom dahu, u pola glas.a
i konverzacionim tonom, u kojem se, međutim, krilo neko
podrhtavanje, koje se sasvim razumelo tek kada je
dovršio:
»Ĉitavo ţivotno raspoloţenje umetnosti će se
promeniti, verujte mi, i to u pravcu nečeg vedro-
-skromnijeg — to je neizbeţno, i to je sreća. Mnoga
melanholična ambicija će je napustiti, a nova nevinost,
nova bezazlenost pašće joj u deo. Budućnost će u njoj
videti, ona sama će u sebi ponovo videti sluškinju
zajednice, koja će obuhvatati mnogo više od ’obrazovanja’
i koja neće imati kulture, ali će moţda sama biti kultura.
Mi to zamišljamo samo s mukom, a ipak će to postojati i
biti prirodno: umetnost bez patnje, duševno zdrava, ne
svečana, lišena tuge i prisna, umetnost koja je sa
čovečan- stvom na ’ti’.. .«
Prekinuo je, a mi smo, sva trojica, ćutali potreseni.
Bolno je, a u isti mah uznosi srce, kada se čuje kako
usamljenost govori o zajednici, nepristu- pačnost o
prisnosti. I pored sve ganutosti, u dubini duše sam bio
nezadovoljan njegovom izjavom, nezadovoljan upravo
njim samim. Ono što je rekao nije mu pristajalo, nije
pristajalo njegovoj gordosti, njegovoj oholosti, ako se tako
hoće, koju sam ja voleo i na koju umetnost ima pravo.
Umetnost je duh, a duhu ni najmanje nije potrebno da se
oseća obaveznim društvu, zajednici, on to, po mom miš-
ljenju, ni ne sme, svoje slobode, svog plemstva radi,
Umetnost koja »ide u narod«, koja od potreba go^ mile,
malog čoveka, filistarske skučenosti, stvara svoje potrebe,
postaje bedna, i stavljati joj to u duţnost, recimo od
strane drţave: dopustiti samo umetnost koju razume mali
čovek, jeste najgore filistarsko nerazumevanje umetnosti i
ubistvo duha. On, uveren sam u to, moţe biti siguran da
svojim najsmelijim, najneobuzdanijim, najmanje po me-
ri gomile izvedenim prodorima, istraţivanjima, opitima,
sluţi čoveku na neki vlsoko-posredan način, štaviše da
sluţi ljudima na dugi rok.
489
Nesumnjivo je to bilo i Adrijanovo prirodno
mišljenje. Ali, njemu se prohtelo da ga porekne, i ja sam
se svakako veoma prevario kada sam to osetio kao
poricanje njegove oholosti. Po svoj prilici, to je bio pokušaj
da se pokaţe snishodljivim, koji je dolazio od — krajnje
oholosti. Samo da nije bilo onog podrhtavanja u njegovom
glasu kad je govorio o tome da je umetnosti potrebno
izbavljenje, da joj je potrebno da s čovečanstvom bude na
»ti« — te uzbuđenosti, koja me je, uprkos svemu, dovela u
iskušenje da mu krišom stegnem ruku. Nisam to učinio,
naprotiv, zabrinuto sam pazio na Rudija Švertfegera neće
li na kraju ushteti da ga ponovo zagrli.
XXXII
Venčanje Ines Rode i profesora dr Helmuta
Institorisa obavljeno je početkom rata, u proleće 1915,
dok je stanje u zemlji još bilo dobro i pruţalo krepku
nadu, a ja sam se još nalazio na frontu, obavljeno sasvim
u građanskom stilu, s civilnom procedurom i crkvenim
obredom, sa svadbenim ručkom u hotelu »Ĉetiri godišnja
doba« i putovanjem mladog para u Drezden i u
Saksonsku Svajcarsku što je zatim usledilo — sve to kao
kraj dugog uzajamnog ispitivanja, koje je očigledno imalo
za rezultat da oni jedno drugom sasvim odgovaraju. Ĉi-
talac oseća ironiju, koju, uostalom zaista bez zlobe,
unosim u ovo »očigledno«; jer, takav rezultat u stvari nije
bio tu, ili je bio tu od samog početka, a od trenutka kada
se Helmut prvi put pribliţio senatorovicinoj kćeri,
njihovom odnosu nije bilo suđeno da doţivi bilo kakav
razvoj. Ono što je na obe strane govorilo u prilog toj vezi
nije bilo u trenutku veridbe i sklapanja braka ni jače ni
slabije nego odmah na početku, i ništa novo se tome nije
pridruţilo. Ali, klasičnoj opomeni: »Zato neka proveri onaj
koji se zanavek veţe« formalno je bilo udovoljeno, a
konačno i sama duţina ispitivanja kao da je iziskivala
pozitivno rešenje — a uz to je došla i izvesna potreba za
zdruţivanjem, koju je donosio rat: on je odmah na
početku ubrzao sazrevanje mnogog kolebljivog odnosa.
No za Inesin pristanak, za koji je ona iz duševnih — ili
490
moram reći: materijalnih razloga, dakle, moglo bi da se
kaţe razloga razuma, — bila zapravo oduvek manje ili više
spremna, od velikog značaja je bila okolnost što je Klarisa
pred kraj protekle godine napustila Minhen i preuzela
svoj prvi angaţman u Celeu na Aleru, tako da je njena
sestra ostajala, dakle, sama sa majkom, čije boemske
sklonosti, ma koliko da su bile pitome, ona nije
odobravala.
Uostalom, senatorovica se s ganu tošću radovala što
je njeno dete u građanskom pogledu sredilo svoj ţivot, na
čemu je i ona kao majka radila, drţeći salon i odrţavajući
društvene veze. Pri tom je i ona sama dobro prošla, to je
išlo naruku njenoj ţelji za ţivotom, u kojoj je strogost bila
»po ju- ţnonemački« olabavljena i koja je htela ponešto da
nadoknadi, i puštala je da se njenoj sve manjoj lepoti
udvaraju muškarci koje je pozivala, Knete- rih, Kranih,
Cink i Spengler, mladi učenici koji su pohađali glumačku
školu etc. Da, neću otići predaleko, naprotiv, otići ću, kad
se sve uzme u obzir, taman dokle treba, ako kaţem da je
ona i sa Rudi- jem Svertfegerom bila u veoma šaljivom,
začiklji- vom odnosu, koji je bio travestija odnosa majke i
sina, i da bi se posebno često u ophođenju s njim začuo
onaj njen poznati, umiljato gugutavi smeh. No, posle
svega što sam gore nagovestio, pa i izrekao o pokretima
Inesinog unutarnjeg ţivota, mogu da prepustim čitaocu
da sam sebi dočara komplikovani jed, stid i sramotu
koje je ona osećala u vezi s ovim flertovanjem. U mom
prisustvu se dogodilo da je ona takvom jednom prilikom
zacrvenevši se u licu napustila salon svoje majke i
povukla se u svoju sobu, na čija je vrata, kako se ona
moţda nadala i kako je očekivala, posle četvrt sata zaku-
cao Rudolf, da je upita za razlog njenog nestanka, koji mu
je sigurno bio poznat, no o kojem se, naravno, nije moglo
govoriti, da joj kaţe koliko im mnogo ona tamo nedostaje i
da joj, koristeći se svim tonovima, pa i onim bratske
neţnosti, izmami pristanak da se vrati. Nije se smirio dok
mu nije obećala da će se ponovo pridruţiti društvu,
doduše ne zajedno s njim, to ipak neće, ali neko vreme
posle njega.
Neka mi se oprosti što naknadno u izlaganje
uključujem ovaj događaj koji mi se utisnuo u se- ćanje i
491
koji je iz sećanja senatorovice Rode sad, kada su Inesina
veridba i brak postali činjenica, bio na blagorodan način
izgnan. Ne samo da je priredila velelepnu svadbu i da se,
u nedostatku nekog novčanog miraza koji bi bio vredan
pomena, pobrinula za dostojnu spremu, rublje i srebro;
lišila se ona i ponekog komada nameštaja iz starih
vremena, izvesnih rezbarenih škrinja, ove ili one
pozlaćene rešetkaste stoličice, kako bi doprinela op-
remanju gospodstvenog stana što ga je mladi par bio
iznajmio u ulici Princa regenta, na drugom spratu, s
prednjim sobama prema Engleskoj bašti. Da, kao da je
samoj sebi i drugima htela da dokaţe da je njena
društvenost, da su vesele večeri u njenom salonu stvarno
sluţile samo tome da njene kćeri ostvare svoju sreću i
nađu sebi dom, obelodanila je ona sad odlučnu ţelju da
se odrekne svega, sklo
492
nost da se povuče iz sveta, nije više primala i već
negde nakon godinu dana po Inesinoj udaji raspustila je
svoje domaćinstvo u Rambergerovoj ulici, kako bi svoj
udovički ţivot zasnovala u sasvim drugim, seoskim
okolnostima: preselila se u Pfajfering, gde je, a da to
Adrijan gotovo nije ni primetio, uzela stan u onoj niskoj
zgradi koja je leţala na slobodnom prostoru preko puta
imanja Svajgeštilovih, ispred koje su bili kestenovi i u
kojoj je ranije obitavao slikar setnih pejzaţa valdshutske
močvare.
Taj skromni, ali s mnogo stila uređeni kutak delovao
je neobičnom privlačnom snagom na di- stingviranu
rezignaciju ili povređenu čovečnost svake vrste: to se
svakako mora objasniti karakterom vlasnika imanja,
posebno karakterom krepke domaćice Elze Svajgeštil i
njenim darom za »razumevanje«, koji se — pokazujući
čudesnu sposobnost da se prozru stvari — osvedočio i
prilikom uzgrednog razgovora s Adrijanom kada mu je
ona naime saopštila da senatorovica ima nameru da se
useli tamo preko. »To je sasvim prosto«, rekla je (izgo-
varajući na gornjobavarski način n ispred f kao m)15,
»sasvim prosto i razumljivo, gospodine Leverkine, odmah
sam to videla. Njoj je dosta grada i ljudi i društva, dosta
joj je gospode i dama, jer je starost čini srameţljivom. To
Vam je različito, ima nekih kojima to ne smeta, koje to
nekako sebi prilagode, pa im to i stoji. S vremenom se
samo pretvore u vrlo raskošne i vragolaste osobe, sa
sedim uvojcima oko ušiju, je li, i tako dalje, a njihovo
sadašnje dostojanstvo navodi, baš onako pikantno,
onako u naslućivanju, na pomisao šta su sve ranije radile
— muškarce to često šarmira više nego što bi se pomislilo.
Ali, kod nekih to ne ide, ne stoji im, i kad obrazi počnu da
mršave i vrat da se sme- ţurava, a ni od zuba više nema
ništa kad se nasmeju, one se pred ogledalom stide i jede,
ne izlaze više pred ljude i nešto ih, kao stvorenje koje pati,
goni da se sakrivaju. A ako to nisu zubi ili vrat, onda je
kosa ono što je njihov krst i sramota. A kod gospoje
senatorovice je kosa, odma’ sam to primetila. Inače bi ona
15 Recimo umesto einfach (prosto) — eimfach — prim.
prev.
493
bila još sasvim fino drţeća, al’ kosa joj, znate, opada po
čelu, povlači se, tako da se frizura kvari, a sa gvoţđem za
kovrdţanje uza svu muku ona tu više ništa čestito ne
moţe da postigne, i ona zbog toga očajava — jer je to veliki
jad, moţete mi verovati! — i odriče se sveta i povlači se k
Švajgeštilovima, to je sasvim prosto.«
Tako majka Švajgeštil, čije su zategnute vlasi
obrazovale srebrnast razdeljak koji je po sredini glave
otkrivao belu prugu koţe. Adrijan, kao što je rečeno, nije
bio bozgna kako dirnut time što se tamo preko uselila
nova stanarka, koju je, kada je prvi put posetila imanje,
domaćica odvela k njemu na kratak razgovor, no koja je
potom, poštujući mir potreban za njegov rad, na njegovu
povučenost uzvratila svojom povučenošću, i samo ga
jednom, odmah u početku, pozvala k sebi na čaj — u tih
nekoliko jednostavno obojenih i niskih soba u prizemlju,
iţa kestenova, soba začuđujuće natrpanih
građansko-elegantnim ostacima njenog pokućstva,
kandelabrima, prošivenim foteljama, »Zlatnim rogom« u
teškom okviru, klavirom prekrivenim brokatnim
prekrivačem. Od tada, kada bi se sreli u selu ili na
poljskom putu, razmenjivali bi samo ljubazan pozdrav ili
bi i zastali nekoliko minuta u razgovoru o teškom
poloţaju u kojem se nalazila zemlja, o rastućoj nestašici
hrane u gradovima, od koje se tu daleko manje trpi, tako
da je senatoro- vicino povlačenje dobijalo praktično
opravdanje i nešto prividno nalik na briţnu hotimičnost,
utoliko što joj je dopuštalo da svoje kćeri, pa i nekadašnje
prijatelje njene kuće, kao što su Kneterihovi, snab- deva
iz Pfajferinga ţivotnim namirnicama, jajima, maslacem,
kobasicama i brašnom. Od spremanja tih paketa i slanja
tih pošiljki načinila je ona za naj- oskudnijih godina
upravo svoj poziv. —
Ines Rode, sada bogata, sa sređenim ţivotom i
zaštićena od njega, preuzela je Kneterihove iz malog jata
gostiju koji su negda dolazili u salon njene majke, a onda
recimo još i numizmatičara dr Kra- niha, Šildknapa,
Rudija Švertfegera i mene samog, kao ljude s kojima će
ona i njen muţ razvijati svoj sopstveni društveni ţivot, —
ali Cinka i Spenglera ne, a ni pozorišno društvance
umetnika, Klarisinih kolega sa studija takođe ne — ţivot
494
koji su dopunjavali elementi sa univerziteta, stariji i mlađi
docenti obeju visokih škola i njihove dame. Sa gospođom
Kneterih, Natalijom, čija je pojava bila španski egzotična,
bila je ona štaviše u prijateljskim, pa čak i prisnim
odnosima, premda je ovu zaista ljupku ţenu pratio glas,
koji je u priličnoj meri izmicao sumnji, da se odaje
uţivanju morfiju- ma — govorkanje koje se u mom
posmatranju potvrđivalo njenim draţesno rečitim sjajem
u očima na početku kakve sedeljke i njenim povremenim
iščezavanjem iz društva, kako bi se ta bodrost, koja bi
postepeno opadala, ponovo osveţila. To što je Ines, kojoj
je toliko bilo do konzervativnog dostojanstva, do
patricijske uvaţenosti, koja je, štaviše, stupila u brak
samo zato kako bi mogla da ispuni te svoje čeţnje,
druţenje sa Natalijom pretpostavila druţenju sa sređenim
i ozbiljnim suprugama kolega svoga muţa, onim tipom
ţene nemačkog profesora, Natalijom koja ju je privatno
posećivala i viđala se s njom nasamo u svom stanu, jasno
mi je pokazivalo rascep u njenoj prirodi, kao i to kako je u
osnovi bila sumnjiva legitimnost i priličnost njene čeţnje
za građanskim domom na ličnom planu.
Da ona svog supruga, tog od prirode sitnog uče-
njaka koji se bavi lepotom i uţiva u estetskim ambicijama
da se bude snaţan, nije volela, u to nikada nisam
sumnjao. Ljubav koju mu je pruţala bila je voljom
upravljana ljubav iz pristojnosti, a istina je da je njegov
poloţaj ona reprezentovala sa savršenom distinkcijom,
koju je ono neko neţno i zagonetno obešenjaštvo u izrazu
činilo još tananijom. Briţljivost s kojom je ona upravljala
njegovim domaćinstvom, s kojom je pripremala njegove
prijeme, trebalo je već nazvati bolesnom pedanterijom — i
to u ekonomskim uslovima koji su iz godine u godinu sve
više oteţavali odrţavanje građanske korektnosti. Kao
ispomoć u spremanju skupog i lepog stana sa persijskim
tepisima po blistavim parketima imala je dve dobro
vaspitane i comme ii faut odevene sluţavke, s kapicama i
uštirkanim trakama na keceljama, od kojih je jedna,
sobarica, dvorila nju lično. Da zvoni po tu Sofiju bila joj je
strast. Ĉinila je to bez prestanka, kako bi uţivala u tome
da je kao gospođu posluţuju i kako bi se uverila u
zaštićenost, u negu, do kojih je došla udajom. Sofija je
495
takođe bila ta koja je imala da spa- kuje bezbroj kofera i
koferčića, koje je ona nosila sa sobom kada bi s
Institorisom putovala na selo, na Tegernsko jezero ili u
Berhtesgaden, makar to bilo i samo na nekoliko dana. Ta
brda prtljaga, kojima se opterećivala pri svakom
najmanjem izletu iz svog gnezda u kojem su vladali briga i
staranje, predstavljala su za mene isto tako simbol njene
potrebe za zaštićenošću i njene ustrašenosti ţivotom.
Moram da govorim još o osmosobnom stanu u ulici
Princa regenta, u koji nije prodirala ni najmanja trunčica
prašine. On je sa svoja dva salona, od kojih je jedan bio
namešten sa više prisnosti i sluţio kao dnevna soba, sa
svojom prostranom trpezarijom u rezbarenoj hrastovini,
sa sobom za gospodu, odnosno za pušenje, u svoj njenoj
udobnosti što je pruţa koţni nameštaj, sa spavaćom
sobom bračnog para, iznad čijeg dvostrukog leţaja od
ţuto poliranog kruškovog đrveta je lebdelo nešto što je
nagoveštavalo baldahin i po čijem su damskom toaletnom
stočiću stajale tačno prema veličini pore
496
dane svetlucave bočice i druge potrebne stvarčice od
srebra, — on je, velim, bio uzorna slika doma nemačkog
kulturnog građanstva, koja je u tom vremenu raspadanja
potrajala još nekoliko godina, ne na poslednjem mestu i
zbog »dobrih knjiga«, koje su svuda stajale izloţene, u
dnevnoj sobi, u sobi za primanje, u sobi za gospodu, i
prilikom čije se nabavke, delom iz reprezentativnih
razloga, delom iz xazloga duševne poštede, izbegavalo sve
što bi izazivalo uzbuđenje ili predstavljalo raspadanje:
osnovu je činilo ono što je sluţilo valjanom obrazovanju,
istorijska dela Leopolda fon Rankea, Gregorovijuso- vi
spisi, dela iz istorije umetnosti, nemački i francuski
klasici, ukratko, ono što je stabilno i konzervativno. S
godinama je stan postajao još lepši ili bar puniji i šareniji;
jer dr Institoris je bio prijatelj s ponekim minhenskim
umetnikom koji je pripadao opreznijem pravcu Staklene
palate (njegov umetnički ukus je, uza sve teorijsko
potvrđivanje onog što je rašepureno-silovito, bio
skroz-naskroz pitom), naročito sa izvesnim Notebomom,
koji je bio rodom iz Hamburga, čovek oţenjen, upalih
obraza, šiljate brade i smešan, obdaren za veselo
imitiranje glumaca, ţivotinja, muzičkih instrumenata i
profesora, oslonac karnevalskih svečanosti, koje su sada,
naravno, izumirale, vešt u društvenoj tehnici hvatanja
mušterija za portrete i kao umetnik, mogu to slobodno
reći, čovek koji se bavio inferiornim, sladim
javo-lepuškastim slikarstvom. Institoris, naviknut da se
onim što je majstorsko bavi kao naučnik, ili, to nije
razlikovao od umešne prosečnosti, ili je verovao da je kao
dobar prijatelj duţan da kod njega naručuje, pa za svoje
zidove nije ni zahtevao ništa drugo doli ono što je bilo
Ijupko-pristojno i otmeno-umirujuće, u čemu ga je
njegova ţena, ako ne zbog toga što je to bio njen ukus, ono
iz razloga koji su počivali u njenom nastrojenju, bez
sumnje ■odlučno podrţavala. Stoga su oboje traţili od No-
teboma da ih za
dobre pare
naslika, u oba 497
slučaja
vrlo slično i beznačajno: kako njih dvoje zajedno*, tako i
svako posebno, a kasnije, kada su došla đeća, bilo je
ovom šaljivdţiji dopušteno da izradi i porodičnu sliku
Institorisovih u prirodnoj veličini*, tvorevinu koja ih je
prikazivala kao lutke, na čijoj je pozamašnoj površini bilo
straćeno vrlo mnogo; uljane boje s dosta firnajza, i koja je
u bogatom, okviru, snabdevena sopstvenim električnim
osvetlje- njem odozgo i odozdo, krasila sobu za primanje.
Kada su došla deca, rekao sam. Jer, deea su došla, i
sa kakvom su samo čistunskom urednošću,, s kako su
ţilavim, gotovo bi se reklo: junačkim poricanjem
okolnosti, koje su sve manje bile sklone svemu
otmeno-građanskom, ona bila gajena i podizana — u
neku ruku za svet kakav je jednom, bio, a ne kakav je bio
na putu da postane. Već krajem 1915. obdarila je Ines
svog supruga kćer- kicom, koja ja dobila ime Lukrecija,
rođenom u ţuto poliranoj postelji ispod potkresanog
neba, blizu simetrično poredanih srebrnih stvari na
staklenoj ploči toaletnog stočića, i odmah je izjavila kako.
ima nameru da od nje stvori savršeno vaspitanu. mlađu
devojku, une jeune fille accomplie, kako se izrazila na
svom karlsrueškom francuskom. Dve godine kasnije
usledili su blizanci, opet đevojčice, koje su uz isto tako
korektnu domaću ceremoniju,, sa čokoladom, porto
vinom i slatkišima, krštene imenom Anica i Rikica iz
srebrne, cvećem ovenčane* činije. Sve tri su bile bele,
sobom ţalosno zaokupljene biljčice što rastu u hladu i
luksuzna stvorenjca. koja umiljato-razmaţeno vrskaju,
zabrinuta za svoje haljinice s mašnicama, očigledno pod
pritiskom majčinog ludila besprekornosti, koja su svoje
prve dane provodila u precioznim korpicama sa svilenim
zavesama i koja je u niskim kolicima najelegantnije
konstrukcije, na gumenim točkovima, dojilja; (jer Ines ih
nije hranila sama; kućni lekar joj je- bio savetovao da to
ne čini), ţena iz naroda, na- kinđurena još sasvim onako
u stilu seoske mlade
498
u: gradu, vozila u šetnju pod lipama u ulici Princa
regenta. Kasnije se o njima brinula gospođica koja je'bila
školovana za rad u dečjim vrtićima. Svetla soba u kojoj su
rasle, u kojoj su stajali njihovi kre- veci i gde ih je Ines
posećivala čim bi joj to dozvolile obaveze u domaćinstvu i
briga za sopstvenu negovanost, bila je sa svojim frizom
koji je prikazivao bajke i protezao se uokolo po zidovima,
svojim isto tako bajoslovnim patuljastim namešta- jem,
šarenom prostirkom od linoleuma i čitavim svetom lepo
sloţenih igračaka, s Teddy-medvedima, s jaganjcima na
točkićima, pajacima, lutkama i ţe- leznieom po zidnim
policama, uzorna slika kućnog đečjeg raja, tačno onako
kako stoji u knjizi.
Moram li sad reći ili ponavljati da sav taj ţivot,
uđešavan da sve u njemu bude u redu, ni u kom slučaju
nije bio u redu, niti se odvijao u istini, da je počivao na
usiljavanju, da ne kaţem: na laţi, i da njegova sređenost
nije samo spolja sve više i više bila dovođena u pitanje,
nego je za oštrije, saučestvovanjem izoštreno oko ona bila
krhka i iznutra, te niti je donosila sreće, niti joj se u du-
bini duše verovalo, niti ju je neko makar samo istinski
hteo? Ćela ta korektnost sreće meni je uvek izgledala kao
svesno poricanje i premazivanje onoga što je bilo
problematično; ona je bila u neobičnoj suprotnosti sa
Inesinim kultom patnje, a po mome mišljenju ta je ţena
bila odveć pametna da joj ne bi bilo jasno kako je idealno
leţenje mladunčadi, u koje je, prenemaţući se,
preobrazila egzistenciju svoje dece, bilo izraz i
prenaglašena korekcija činjenice da ih ona nije volela, već
je u njima videla plodove veze u koju je ušla sa rđavom
ţenskom savešću i u kojoj je ţivela uz otpore svoje puti.
Boţe blagi, samo se po sebi razume da spavati sa
H'ćlmutom Institorisom jednoj ţeni nije donosilo nikakvu
opojnu nasladu! Za toliko se i ja razumem u ţenske snove
i zahteve, i uvek mi se nametala predstava da je ona svoju
decu začinjala s njim
32* 499
podnoseći to prosto po duţnosti i tako reći s licem
odvraćenim na drugu stranu. Jer, deca su bila njegova, o
tome nije moglo biti nikakve sumnje s obzirom na sličnost
sve tri devojčice s njim, koja je daleko nadmašivala
sličnost s majkom, moţda i zato što je njeno duševno
učešće u njihovom rađanju bilo tako malo. I uopšte, ne
bih ţeleo da na bilo koji način previše zalazim u prirodni
brak maloga gospodina. On je sigurno bio potpun
muškarac, iako u obliku čovečuljka, i Ines je s njim
spoznala uţivanje, uţivanje bez sreće, na čijem je
oskudnom tlu mogla da buja njena strast.
Već sam rekao da je Institoris, kad je počeo s
prošnjom Inesinog devičanstva, činio to u stvari za nekog
drugog. A tako je on zapravo i sada, kao muţ, bio samo
onaj koji budi stranputične ţelje, neko polovično, u osnovi
ucveljujuće iskustvo sreće, koje je ţudelo za dopunom,
verifikacijom, zadovoljenjem, i koje je učinilo da se njeno
tugovanje za Rudij em Švertfegerom, što mi se na
neobičan način otkrilo u razgovoru s njom, rasplamsa u
strast. To je sasvim jasno: kao predmet prošnje ona je
počela da ga se s puno tuge seća, kao iskusna ţena
zaljubila se u njega s punom svešću, okrećući sve svoje
osećanje i svu svoju poţudu prema njemu. A ne podleţe
nikakvoj sumnji ni to da mladi čovek nikako nije mogao a
da se ne pokori tom osećanju što je, proţeto patnjom i
duhom nadmoćno, nadiralo prema njemu, — umalo da
kaţem: »još bi lepše« bilo da mu se nije pokorio, pri čemu
mi u ušima odzvanja ono sestrinsko »Hop, čoveče, šta
Vam pada na pamet, izvolite skočiti!« Još jednom da ka-
ţem, ja ne pišem nikakav roman i ne ţelim da zavaram
sveznajućim autorskim pogledom u dramatične faze
razvoja intimnih događaja, skrivenih od očiju sveta. Ali,
izvesno je to da je Rudolf, prite- ran u ćošak, onoj gordoj
komandi parirao sasvim nehotično i uz pomisao »Pa šta
da radim?« —. pri Ĉemu mogu sasvim lepo da zamislim
kako ga je njegova strast prema flertovanju, ono u
početku bezazleno zadovoljstvo što ga pruţaju situacije,
koje postaju sve napetije i uţarenije, odmamilo u avan-
turu, koju je bez te sklonosti da se igra vatrom mogao da
izbegne.
Drugim recima, pod velom građanske bespre-
500
kornosti, za čijom je zaštitom ipak tako bolno čeznula,
ţivela je Ines Institoris sa ljubimcem ţena, koji je po svojoj
duševnoj konstituciji, pa čak i po ponašanju, bio nalik na
kakvog dečaka, koji joj je zadavao muke i budio u njoj
sumnje — kao što inače lakoumna ţena zadaje muke
muškarcu koji je ozbiljno voli i budi sumnje u njemu — i
u čijem su naručju njena čula, razbuđena nemilim bra-
kom, nalazila zadovoljenje. Ona je tako ţivela godinama,
od trenutka koji je, ako se ne varam, došao samo nekoliko
meseci po njenom venčanju, pa sve do pred kraj decenije,
a ako potom nije više ţivela tako, onda je to bilo zato što se
on, koga je ona svim silama pokušavala da zadrţi, od nje
oteo. Ona je bila ta koja je, igrajući u isti mah ulogu
primerne domaćice i majke, dirigovala tim odnosom,
manipulisala s njim i skrivala ga: svakodnevno
majstorstvo i dvostruki ţivot, koji su, naravno, nagrizali
njene ţivce i na njen najveći uţas ugroţavali neizvesnu
umilnost njene pojave, produbljujući joj, na primer, na
neki manijakalan način obe bore na korenu nosa, među
njenim plavim obrvama. Pri tom, opet, uza svu opreznost,
lukavstvo i virtuoznu diskreciju, koja se koristi da se
ovakva za- basavanja po stranputicama sakriju pred
očima društva, nije ni volja da se to stvarno postigne ni na
jednoj strani nikada sasvim jasna i nepopustljiva: kako
kod muškarca, kome, dabome, mora laskati ako se
njegova dobra sreća barem naslućuje, tako ni kod ţene,
čak ni kod nje, čiji seksualni ponos potajno upravo i ide
za tim da se zna kako se ona ne mora zadovoljiti samo
milovanjima svoga supruga, koja niko ne ceni baš
previše. Stoga teško da ću se prevariti ako pretpostavim
da su stranputice Ines Institoris u njenom minhenskom
krugu bile skoro opšte poznate, iako ja ni sa kim, izuzev s
Adrijanom Leverkinom, o tome nikada nisam raz- menio
nijednu reč. Da, idem tako daleko da računam sa
mogućnošću da je čak i sam Helmut znao za istinu: ovoj
pretpostavci ide u prilog to što se ponekad javlja izvesna
mešavina prosvećene dobrote, trpeljivosti koja sa
ţaljenjem klima glavom i — ljubavi prema miru, i uopšte
nije tako redak slučaj da društvo drţi supruga za jedinog
ko je ostao šlep, dok on opet misli da izuzev njega niko
ništa ne zna. Ovo kao primedba starog čoveka koji je imao
501
prilike da posmatra ţivot.
Nisam imao utisak da se Ines ne znam kako brir
nula hoće li još neko saznati za sve to. Ona je činila sve
što je mogla da do toga ne dođe, ali to je bilo više čuvanje
dekora, ko je baš hteo, što se nje tiče, mogao je znati,
samo ako joj ne bi smetao. Strast je suviše zaokupljena
sama sobom da bi mogla zamisliti da bilo ko moţe ozbiljno
imati nešto protiv nje. Bar je tako u ljubavnim stvarima,
gde osećaj uzima sebi svako pravo na svetu i sasvim
nehotično računa na razumevanje, bez obzira koliko sve
to bilo zabranjeno i za negodovanje. Kako je Ines, ako je
inače smatrala da se o njenoj tajni ništa ne zna, mogla
tako bez daljnjeg da pretpostavi da sam ja u nju
posvećen? Ona je to, međutim, učinila mal’ te ne bez
ustručavanja — samo što nije baš spominjano jedno
određeno ime — u večernjem razgovoru koji smo — biće
da je to bilo s jeseni 1916. — vodili ona i ja, i do kojeg joj je
očigledno bilo stalo. U to vreme sam ja, za razliku od
Adrijana, koji se, kada bi veče proveo u Min- henu, uvek
drţao svog voza u jedanaest sati, kojim se vraćao kući u
Pfajfering, iznajmio u Svabingu, u blizini Kapije pobede, u
ulici Hoencolerna, jednu sobicu, kako bih bio nezavisan i
kako bih, ako zatreba, imao krov nad glavom u glavnom
gradu. Tako sam, kada sam kao dobar prijatelj bio pozvan
kod 'Institorisovih na večeru, spremno mogao da pri-
hvatim molbu koju je Ines iznela još za stolom, a koju je
njen muţ podrţavao, da joj kasnije još meko vreme
pravim društvo, kada Helmut, koji je imao u planu da u
Alotrija klubu igra karte, bude otišao. On je otišao odmah
posle devet, poţelevši ,nam prijatno ćaskanje. Onda su
domaćica i gost sedeli sami u dnevnoj sobi, koja je bila
nameštena pletenim nameštajem sa jastucima, i u kojoj
je na konzoli sa stubovima stajalo Inesino poprsje što ga
je u alabasteru izradio neki njihov prijatelj va- jar, — s
mnogo sličnosti, vrlo pikantno, u veličini prilično manjoj
od prirodne, ali izvanredno re- čito, sa tešom kosom,
zastrtim očima, neţno, ukoso napred istegnutim
vratićem, ustima napućenim u zagonetnoj vragolastosti.
I ponovo sam ja bio poverenik, »dobri« čovek koji ne
budi emocije, nasuprot svetu onog što je dražilo, koji je
Ines našla ovaploćen u mladiću o kojem je bila rada da sa
502
mnom porazgovara. Ona sama je to rekla: stvari, ono što
se događa, doţivljava, sreća, ljubav i bol, ne dolaze do
svog prava ako ostanu nemi i samo proţivljeni u uţivanju,
pro- paćeni. U noći i ćutanju oni nisu bili dovoljni sami
sebi. Što su većma ţiveli u potaji, sve im je više bio
potreban neko treći, neko poverljiv, dobar, kome bi se, sa
kim bi se o tome moglo govoriti, a taj ne ko bio sam ja;
video sam to i prihvatio sam svoju ulogu.
Neko vreme po Helmutovom odlasku, dok je još
tako reći mogao da nas čuje, govorili smo o Tavnodušnim
stvarima. A onda, najednom, skoro kao na prepad, ona
reče:
»Serenuse, Vi me prekorevate, prezirete, od-
bacujete?«
Bilo bi besmisleno da sam izigravao nerazume-
tvanje.
»Nipošto, Ines«, odvratio sam. »Boţe sačuvaj? Uvek
šam puštao da mi do sluha dopre ono ,Osveta je moja, ja
ću je vratiti’. Znam, On polaţe kaznu već u sam prestup i
sasvim ga natapa njom, tako da se jedno od drugog ne
moţe razlikovati, a sreća i kazna su jedno i isto. Mora da
mnogo patite. Zar bih sedeo ovde da sam stvoren za
moralnog sudiju? Ne poričem da se za Vas plašim. Ali, ja
bih i to zadrţao za sebe da me niste pitali da li Vas preko-
revam.«
»Sta je patnja, šta su strah i poniţavajuća Opas-
nost«, rekla je ona, »u poređenju sa onim jednim,,
slatkim, neophodnim trijumfom, bez kojeg čovek ne bi
hteo da ţivi: zadrţati ono lakomisleno, ono što izmiče, što
pripada svetu i muči dušu nepouz- danošću, zaokupljeno
samo time da sve bude zgodno, no što ipak ima i istinsku
ljudsku vrednost, tu njegovu ozbiljnu vrednost zadrţati,
prisiliti njegovo kicoštvo na ozbiljnost, posedovati ono
vetropirasto i konačno, konačno ga videti, ne samo
jednom, nego u znak potvrde i sigurnosti tog posedovanja
nikad dovoljno često, u stanju koje priliči njegovoj
vrednosti, kad se ovo predaje i sa strašću duboko uzdiše!«
Ne kaţem da se ta ţena posluţila tačno tim recima,
ali izrazila se sasvim pribliţno ovome. Bilai je načitana i
naviknuta da ne ţivi unutarnjim ţivotom koji ostaje nem,
već da ga artikuliše, i kao devojka se, štaviše, okušavala u
503
pesništvu. Njene reci su imale preciznost koju daje
obrazovanje, i nešto od one smelosti koja se uvek javlja
kada jezik stremi ka tome da ozbiljno dosegne do oseća-
nja i do ţivota, da ih pretopi i pretvori u sebe, gde bi tek
istinski počeli da ţive. To nije neka svakodnevna ţelja,
nego proizvod afekta, i utoliko su afekt i duh srodni, no
utoliko je duh takođe dirljiv. Dok je nastavljala da govori,
tek tu i tamo slušajući na pola uha ono što bih ja
ubacivao, njene su reći — otvoreno to kaţem — bile
natopljene nekim čulnim slađostrašćem, zbog kojeg se
ustručavam da ih ovđe dam u direktnom govoru.
Saţaljenje, diskrecija, čo- večno strahopoštovanje
sprečavaju me u tome, a moţda i neka malograđanska
zebnja da čitaocu ne namećem nešto mučno. Ines se više
puta ponavljala — gonjena ţeljom da onom što je već
rečeno, a za šta joj se činilo da još nije iskazano na pravi
način, da odgovarajući izraz. A pri tom je vazda u pitanju
bilo neobično izjednačavanje vrednosti i čulne strasti,
čudno zanesene fiks-ideje da se unutarnja vrednost moţe
ispuniti, da se moţe ostvariti samo u uţivanju, koje je
očigledno bilo nešto po ozbiljnosti jednako s »vređnošću«,
i da je u isti mah najviša i čoveku najneophodnija sreća
da podrţava »vrednost« na tom putu. Naprosto je neopi-
sivo kakvo je ţarko i setno, uostalom nesigurno za-
dovoljstvo davalo naglasak tom sljubljivanju i me- šanju
pojmova vrednosti i uživanja u njenim ustima; do koje se
mere uţivanje pri tom ukazivalo kao elemenat najdublje
ozbiljnosti, tako strašno suprotan mrskom elementu
»društva«, kome se vrednost, koketno se igrajući, odavala,
i koji je bio vi- lenjački, izdajnički elemenat njenog
omotača, ljubaznosti, od koga se ona morala oduzeti,
oteti, kako bi je čovek imao samu, samu u najvećoj meri,
samu u najdubljem smislu te reči. Kroćenje ljubaznosti,
kako bi postala ljubav — oko toga se sve vrtelo; no,
posredi je u isti mah bilo i nešto apstraktnije, ili nešto u
čemu su se ono misaono i ono čulno na neugodan način
stapali u jedno: ideja da je protiv- rečnost između
frivolnosti društvene svetkovine i sumnjive vrednosti
ţivota bila ukinuta u njihovom zagrljaju, da je on
predstavljao najslađu osvetu za patnje koje je to
protivrečje izazivalo.
504
Jedva da se još mogu setiti pojedinosti onoga što
sam ja sam ubacivao u razgovor, no sećam se jednog
pitanja koje je svakako imalo za svrhu da ukaţe na
erotsko precenjivanje predmeta i da dokuči kako je ono
moguće: opominjem se da sam s puno obzira nagovestio
kako ono za šta se strast ovde grčevito uhvatila nije baš
ono što bi bilo u vitalnom smislu najdivnije,
najsavršenije, ţelje najveema dostojno; da se prilikom
odlučivanja o sposobnosti za vojnu sluţbu ispostavilo da
postoji fiziološki funkcionalni defekt, resekcija organa.
Odgovor je glasio u tom smislu da ovo ograničenje duh
koji pati pribliţava onome ljubaznom; da bez ovog
ograničenja za takav duh ne bi postojala nikakva nada i
da je ono ta okolnost koja je vetropirstvo uopšte učinilo
pristupačnim za zov bola; pa i više od toga, stvar u velikoj
meri karakteristična: da skraćivanje, ţivota, koje odatle
moţda rezultira, za ţudnju da se on poseduje znači pre
utehu, umirenje i osiguranje negoli gubitak na
vrednosti... Uostalom, tu su ponovo bile sve neobično
mučne pojedinosti onog razgovora u kojem mi je ona prvi
put otkrila svoju čvrstu osećajnu vezanost, samo ovog
puta rastvorene u gotovo zlobnom zadovoljstvu: mogao je
on sada primedbom da se posle toliko vremena ipak
jednom mora pojaviti i kod Langevišovih ili Rolva-
genovih, ljudi koje sami nismo poznavali, mogao je on tom
primedbom, izrečenom da čoveka njome odobrovolji,
odavati kako je i tamo isto tako govorio da se konačno
posle toliko vremena mora ipak jednom pojaviti i kod nje
— sada je prilikom takvih izjava bilo moguće imati
trijumfalne misli. »Ras- nost« Rolvagenovih kćeri nije više
bila razlog za strah i mučenje kada su joj usta bila na
njegovim, a ljubazne molbe upućivane ljudima prema
kojima se osećala samo ravnodušnost — da ipak ostanu
još malo, bile su lišene otrova. Sto se tiče onih groznih
reči »Toliko je već tih nesrećnih!« — postojao je jedan
uzdah kojim je ţaoka bolnog poniţenja i sramote u njima
bila slomljena. Ta ţena je očigledno bila proţeta mišlju
kako ona, istina, pripada svetu znanja i patnje, ali je u isti
mah i žena, i kako u svojoj ţenskosti raspolaţe sredstvima
da ţivot i sreću prigrabi za sebe i natera oholost da se
zaustavi na njenom srcu. Ranije se ludost, kada je to bilo
505
potrebno, jednim pogledom, jednom ozbiljnom rečju
mogla navesti da se na trenutak zamisli, mogla se
prolazno osvojiti; čovek ju je mogao pobuditi da svoje
»Ađieu«, koje ništa ne vredi, koriguje, vrativši se još
jednom, pomoću kakvog mirnog i ozbiljnog pozdrava na
rastanku. Sada su ti efemerni dobici bili učvršćeni
posedovanjem, sjedinjenošću — onoliko koliko su
posedovanje i sjedinjenost bili mogući u dvojstvu, koliko
je ţenskost na koju je pala senka bila kadra da ih osigura.
Prema tom dvojstvu je Ines ispoljavala nepoverenje,
saopšta- vajući svoju nevericu da joj je dragan veran.
»Sere- nuse«, rekla je, »ja znam, to je neminovno, on će me
ostaviti.« I ja sam video kako joj s izrazom zadrtosti bore
među obrvama postaju dublje. »Ali tada jao njemu! Jao
meni!« dodala je ona bez gla-^ sa, i ja nisam mogao da se
ne setim Adrijanovih reći, koje je izgovorio kada sam mu
prvi put pričao o ovom odnosu: »Neka gleda kako će se
odatle izvući zdrav i čitav!«
Taj razgovor je za mene bio stvarna ţrtva. Trajao je
dva sata, i bilo je potrebno mnogo samo- pregora, ljudske
simpatije, prijateljske dobre volje, da bi čovek prošao kroz
sve to. Ĉinilo se da je Ines toga svesna, ali, moram to reći,
bila je to neobična stvar: njenu zahvalnost za strpljenje,
vreme, nervnu energiju, koju joj je čovek posvećivao,
kompliko- valo je, što mi nije moglo promaći, izvesno
pakosno zadovoljstvo, nešto kao zluradost, koja se
odavala u uzgrednom zagonetnom smeškanju, i na koju
još ni danas ne mogu da pomislim, a da se ne začudim da
sam tako dugo izdrţao. Zaista, sedeli smo sve dok se
Institoris nije vratio iz »Alotrije«, gde je sa gospodom iz
boljeg društva igrao tarok. Kada je video da smo još
zajedno, preko lica mu je prele- teo izraz zbunjenosti,
kakav ima čovek koji nešto hoće da odgonetne. Zahvalio
mi je što sam ga ljubazno zastupao i ja nisam više sedao
posle ponovnog pozdravljanja s njim. Poljubio sam
domaćicu u ruku i, ţivaca istinski rastrojenih, napola ljut
a na- napola ispunjen saučešćem i dirnut, otišao izumr-
lim ulicama u svoj stan.
506
XXXIII
Vreme o kojem pišem bilo je za nas Nemce era sloma
drţave, era kapitulacije, revolta izazvanog iscrpljenošću i
bespomoćnog predavanja u ruke tuđinu. Vreme u kojem
pišem, koje ima da mi posluţi za to da u tihoj povučenosti
stavim na hartiju ova sećanja, nosi, grozno nabubrelog
trbuha, katastrofu otadţbine u svom krilu, u poređenju
Sa kojom še ondašnji poraz ukazuje kao osrednja ne-
prilika, kao razborita likvidacija preduzeća koje je
propalo; Sramotni kraj još uvek je nešto drugo, još uvek je
nešto normalnije od kazne kakva se sad nadvila nad nas,
kakva se svojevremeno sručila na Sodomu i Gomoru, i
kakvu onda, onog prvog puta, ipak nismo izazvali.
Da se ona pribliţava, da već odavno više nije moguće
zadrţati je — ne mogu verovati da o tome bilo ko još gaji
ma i najmanju sumnju. Monsinjor Hinterpfertner i ja
sasvim sigurno nismo više usamljeni u tom jezivom
saznanju, koje u isti mah ■— neka bi nam Bog pomogao!
— potajno uzdiţe dušu. Sto oho ostaje obavijeno
ćutanjem, predstavlja sablasnu činjenicu za sebe. Jer,
ako je strašno već i to kada mali broj onih koji znaju mora
u velikoj masi zaslepljenih da ţivi zalivenih usta, onda
uţas, tako mi se čini, postaje potpun kada zapravo svi već
znaju, Uli su zajedno naterani u ćutanje, čitajući jedni
.drugima istinu iz očiju koje se skrivaju ili zure ispunjene
strahom.
Dok sam u tihom, trajnom uzbuđenju iz dana u dan
iskreno nastojao da udovoljim svom biografskom
zadatku, da onom intimnom i ličnom; dam dostojan oblik,
pustio sam da se napolju dešava ono što se dešavalo i što
pripada vremenu u kojem pišem. Invazija Francuske,
priznavana odavno kao mogućnost, izvršena je —
tehničko-vojna operacija prvog, ili uopšte novog ranga,
pripremljena savršeno promišljeno, u kojoj smo
neprijatelja mogli sprečiti utoliko manje što nismo smeli
staviti na kocku da naše odbrambene snage sakupimo na
jednoj određenoj tački iskrcavanja, budući da nismo sa
sigurnošću znali mora li se ta tačka posmatrati kao jedna
među drugim mogućim tačkama i treba li moţda očekivati
daljnje napade na mestima. koja se ne mogu predvideti.
507
Uzaludna i kobna nedoumica: to je bilo tu. I uskoro se na
obali našlo više trupa, tenkova, topova i svega drugog što
je bilo potrebno, nego što smo mi bili u stanju da ponovo
bacimo u more. Serbur, čije je pristanište, kao što se
moţemo pouzdati, nemačka inţinjerska veština učinila iz
temelja neupotrebljivim, kapitulirao je posle herojskih
radiograma kako komandujućeg generala, tako i
admirala, Vođi, a već danima , besni bitka za
normandijski grad Kan — boj kojim se u stvari, ako u
svojoj zabrinutosti dobro vidimo, svakako već ţeli da se
otvori put prema francuskom glavnom gradu: tom Parizu
kome je u novom poretku bila dodeljena uloga evropskog
luna-parka i javne kuće, a gde sada otpor, koji udruţene
snage naše Drţavne policije i njenih francuskih
saradnilca jedva još nekako obuzdavaju, drsko diţe svoju
glavu.
Da, dogodilo se mnogo toga što se mešalo sa mojim
samotničkim poslom, a da to ničim nisam pokazao! Nije
prošlo ni nekoliko dana od iznenađujućeg iskrcavanja u
Normandiju, kada se na sceni zapadnog ratnog pozorišta
pojavilo naše novo oruţje za odmazdu, koje je Vođa, od
srca se radujući, već više puta najavljivao: bomba-robot,
divljenja dostojno borbeno sredstvo, kakvim samo sveta
nuţda moţe nadahnuti pronalazačevog genija, ti krilati
glas-
508
riici razaranja kojima ne treba posade, koji se, odaslani u
velikom broju sa francuske obale, eksplo- dirajući
sručuju na juţnu Englesku i koji su, ako sve ne vara, za
kratko vreme postali prava beđa za protivnike. Hoće li oni
biti u stanju da spreće orio što je u svemu tome
suštinsko? Sudbina nije htela da neophodne instalacije
budu blagovremeno gotove, kako bi se letećom tanadi
invazija omela i zadrţala. U međuvremenu čitamo da je
zauzeta Peruđa, koja se, među nama budi rečeno, nalazi
ria pola puta između Rima i Firence; čak se već šuškalo i
o strateškom planu da se Apeninsko polu- ostrvo uopšte
napusti, moţda zato da bi se trupe oslobodile za
odbrambeni boj na istoku, odbranu koja sve više
malaksava, no kuda naši vojnici ni po koju cenu ne ţele
da budu poslati. Tamo se sada valjaju talasi ruskih
napada, koji su išli preko Vi'tebska i sada ugroţavaju
Minsk, glavni grad Be- lorusije, posle čijeg pada, po
mišljenju onih koji o tome krišom šapuću, nama ni na
Istoku nema više ostanka.
Nema više ostanka! Dušo, ne dovodi tu misao do
kraja! Ne upuštaj se u presmelo rasuđivanje šta bi
značilo kada bi u našem ekstremnom, po svojoj strahoti
potpuno jedinstvenom slučaju popucale brane — a
upravo su stale da pucaju — i kada više ne bi bilo
nikakvog uporišta protiv neizmerne mrţnje koju smo
protiv sebe umeli da ras- palirno među okolnim
narodima! Istina, razaranja naših gradova iz vazduha
odavno su učinila da i Nemačka postane ratno poprište;
no pomisao da bi ona to mogla postati u pravom smislu
za nas je ipak neshvatljiva i nedopuštena, i naša
propaganda na neobičan način opominje neprijatelja da se
pripazi i ne povredi naše tle, sveto nemačko tle, jer bi to
bilo grozno nedelo ... Sveto nemačko tle! Kao da na njemu
ima još bilo čega svetog, kao da ono neizmerjem povreda
prava odavno nije preko svake granice oskrnavljeno, i kao
da se i u moralnom isto kao i u stvarnom smislu nije
otvorilo i izloţilo nasilju, osudi i kazni. Neka ona dođe! Ne
ostaje ništa drugo čemu bi se čovek nadao, što bi hteo,
što bi poţeleo. Poziv da se sklopi mir sa Anglosakson-
cima, ponuda da se sami dalje borimo protiv sarmat- ske
509
bujice, zahtev da se u traţenju da se bezuslovno predamo
u nečemu popusti, to će reći: da se pregovara — i to s
kim? — nije ništa drugo doli bezumlje koje koluta očima,
zahtev reţima koji neće da shvati, koji se još i danas pravi
da ne razume da je zanavek osuđen, da mora da nestane,
pritisnut prokletstvom da je — sam svetu nepodnošljiv —
sve nas, Nemačku, Rajh, otići ću i dalje i reći: nemstvo,
sve što je nemačko, svetu učinio nepodnošljivim. — Ovo
je pozadina mog rada na biografiji u sadašnjem trenutku.
Mislim da sam duţan da tu i tamo dam čitaocu skicu
toga. Sto se tiče pozadine same moje pripovesti u
trenutku do kojeg sam je doveo, nju sam na početku ovog
poglavlja okarakterisao izrazom »u ruke tuđinu«.
»Strašno je ~ ti u ruke tuđinu«, tu rečenicu i njenu gorku
isunu često sam promišljao i zbog nje patio u onim
danima sloma i predaje; jer ja, kao Nemac, gajim ţiv
osećaj za nacionalnu osobenost, bez obzira na uni-
verzalistički preliv u mom odnosu prema svetu, koji
potiče od katoličke tradicije, osećaj za karakterističnu
posebnost ţivota moje zemlje, za njenu ideju tako reći,
kako se ona, kao jedno prelamanje čoveštva, potvrđuje
prema drugim, bez sumnje isto tako opravdanim
njegovim preobličenjima, i samo se uz izvesni spoljašnji
ugled, pod zaštitom drţave koja stoji uspravno, moţe
potvrđivati. Ono što je novo u uţasu odlučujućeg vojnog
poraza jeste to što ovu ideju savlađuje, što je fizički
opovrgava jedna strana, pre svega i za tuđi jezik vezana
ideologija, što se ostaje potpuno prepušten njoj, a od
koje, upravo zato što je tuđa, za sopstveno biće očigledno
ne moţe doći ništa dobro. Ukus tog strašnog doţivljaja
okusili su potučeni Francuzi prošlog puta, kada su
njihovi pregovarači, da bi ublaţili uslove pobednika,
veličinu slave, la gloire, ulaska u Pariz naših trupa ocenili
najvišim rečima, a nemač- ki im drţavnik odvratio kako
se reč gloire ili bilo kakav ekvivalenat za nju ne pojavljuje
u našem rečniku. U francuskoj skupštini se 1870.
prestrašeno, prigušenim glasom govorilo o tome. Sa
strahom su nastojali da razjasne sebi šta to znači biti
izloţen na milost i nemilost protivniku čiji pojmovni svet
ne poznaje la gloire ...
Cesto sam na to mislio kada je jakobinsko-pu-
510
ritanski ţargon vrline, koji je četiri godine već uo-
bličavao ratnu propagandu »Antante«, postao vaţeći jezik
pobede. U mojim očima se potvrdilo i to da od kapitulacije
nije daleko do čiste abdikacije i do predloga da pobednik
izvoli i sam preuzme upravu nad poraţenom zemljom,
prema vlastitim idejama, budući da ona sa svoje strane
ne zna šta bi i kako bi. Takva čuvstva je Francuska
upoznala četrdeset osam godina ranije, a sada ona ni
nama nisu bila strana. Međutim, takvi predloţi se
odbacuju. Poraţeni je duţan da se sam podigne na neki
način, a do toga da ga spolja vode na uzici dolazi samo sa
svrhom da se spreči da revolucija, koja ispunjava
vakuum posle iščezavanja starog autoriteta, ne ode do te
mere u krajnost da to ugroţava i građanski poredak
pobednika. Tako je anno 1918. odrţavanje blokade i
posle polaganja oruţja zapadnim silama sluţilo za to da
kontrolišu nemačku revoluciju, da je drţe u
građansko-demokratskoj kolotečini i da preduprede
njeno izrođavanje u rusko- -proleterskom pravcu. Tako
se pobedom ovenčani burţoaski imperijalizam nije mogao
dovoljno nau- pozoravati da preti »anarhija«, nije mogao
biti dovoljno odlučan u odbijanju svih pregovora sa rad-
ničkim i vojničkim sovjetima i sličnim telima, nije mogao
dovoljno puta ustvrditi kako će mir biti sklopljen samo sa
solidnom Nemačkom, kako će samo .takva Nemačka dobiti
da jede. Ono što je kod
511
TI as bilo kao neka vlada onda je i sledilo to očinsko
vodstvo, bilo je na strani Narodne skupštine, a protiv
diktature proletarijata, i pokorno je odbacivalo ponude
Sovjeta, i onda kada su se one odnosile na isporuke ţita.
Ne na moje isključivo zadovoljstvo, ako to smem da
dodam. Kao čoveka umerenog i kao sina obrazovanja,
mene, doduše, obuzima prirodan uţas od radikalne
revolucije i diktature niţe klase, koje od rođenja teško
mogu da zamislim drugačije doli u slikama anarhije i
vladavine svetine, ukratko, kao razaranje kulture. Me-
đutim, kada se setim groteskne anegdote kako oba
spasioca evropske uljudbe, nemački i italijanski, koje je
plaćao krupni kapital, zajedno koračaju firentinskom
palatom Ufici, gde im zaista nije bilo mesto, i uveravaju
jedan drugoga kako bi, eto, sva ta »prekrasna umetnička
blaga« bila prepuštena boljševičkom razaranju da nebo,
uzvisivši njih dvojicu, to nije predupredilo, onda moji
pojmovi o vladavini ■svetine doţivljavaju ispravku,
oblikujući se na nov način, i meni, nemačkom građaninu,
vladavina donje klase ukazuje se kao idealno stanje u
poređenju s vladavinom ološa, poređenju koje je sada po-
stalo moguće. Koliko znam, boljševizam nikada nije
uništavao umetnička dela. To je daleko više bilo u krugu
zadataka onih koji su tvrdili da nas od boljševizma štite.
Ta zar je mnogo nedostajalo, pa da i delo junaka ovih
stranica, Adrijana Leverkina, postane ţrtva njihove ţelje
da se zgazi ono što je duhovno, ţelje, koja je veoma daleko
od takozvane vladavine svetine? Zar njihova pobeda i
punomoćje da svet urede prema svom gnusnom
nahođenju, koje bi im istorija tako dala, ne bi njegovo
delo lišili ţivota i besmrtnosti?
Pre dvadeset šest godina odvratnost prema bujici
reči koje je burţoaski retor i »sin revolucije«, uveren u
njihovu ispravnost, posvećivao vrlini, pokazala se u mom
srcu jačom od straha pred neredom i budila je u meni
ţelju za onim što
onaj
513
.*33 Doktor
Faustus II
upravo nije ţeleo: da se moja potlačena zemlja osloni na
svog brata u patnji, na Rusiju, pri čemu sam bio spreman
da se pomirim sa socijalnim preokretima koji bi proistekli
iz takve zajednice, pa čak i da ih odobrim. Ruska
revolucija me je potresla i u mojim očima nije bilo nikakve
sumnje u pogledu istorijske nadmoćnosti njenih principa
nad principima sila koje su nam stale nogom za vrat.
Od tada me je povest naučila da ondašnje naše
pobednike, koji će prvom narednom prilikom ponovo biti
u savezu sa revolucijom na Istoku, posmatram drugim
očima. Istina je: izvesni slojevi građanske demokrati je
činili su se i čine se danas zrelim za ono što sam nazvao
vladavinom ološa, voljni da sa njim sklope savez kako bi
sačuvali svoje privilegije. Pa ipak, iz te demokratije su
proizašli i vođi koji su, isto kao i ja, sin humanizma, u toj
vladavini videli ono poslednje što je čovečanstvu moglo I
smelo biti dosuđeno, i koji su protiv nje pokrenuli svoj
svet u borbu na ţivot i smrt. Tim se ljudima za to ne moţe
biti dovoljno zahvalan, a to dokazuje da se demokratija
zapadnih zemalja, i pored sve prevaziđenosti njenih
institucija u vremenu, i pored sve skorelosti njenog
pojma slobode kad je reč o onom što je novo i nuţno, u
suštini ipak nalazi na liniji ljudskog napretka, liniji dobre
volje da se društvo usavršava, i da je po svojoj prirodi
sposobna za obnavljanje, popravljanje, podmlađiva- nje,
prelaţenje u stanja koja više pogoduju ţivotu. —
Sve ovo uzgred. Ono što ovde prizivam u se- ćanje
jeste gubitak autoriteta monarhističke vojničke drţave,
koja je tako dugo bila oblik i navika našeg ţivota, gubitak
što je, kako se poraz pribliţavao, bivao sve veći, da sa
njegovim nastupanjem postane potpun; to je slom te
drţave, abdikacija koja ga je pratila i stanje diskurzivne
raspuštenostl i spekulativne slobode, kao ishod
neprestane oskudice i progresivnog propadanja valute; to
je izvesno ţalosno i nezasluţeno ovlašćenje da se
građanski osamostalimo, raspadanje tako dugo
disciplinom vezane drţavne organizacije na gomile
podanika koji su ostali bez gospodara, pa su se dali u
debatovanje. Nije to neki ne znam kako blagotvoran
prizor, i ne treba bilo šta da oduzmem reci »mučno«, ako
valja da opišem svojstva utisaka koje sam, kao čisto
514
pasivni posmatrač, stekao na skupovima izvesnih »saveta
duhovnih radnika« etc., što su tada po salama
minhenskih hotela stupali u ţivot. Đa sam romanopisac,
rado bih čitaocu plastično dočarao jednu takvu sednicu,
na kojoj je recimo neki beletrist, ne bez ljupkosti, na
način, štaviše, sibaritski i s osmejkom, govorio o temi
»Revolucija i čovekoljubije«, i time raspirio slobodnu,
suviše slobodnu, difuznu i konfuznu diskusiju, čiji su
učesnici bili najekstra- vagantniji tipovi, koji samo u
ovakvim prilikama za trenutak izađu na svetlost dana,
lakrdijaši, manijaci, utvare, zlobni smutljivci i
nadrifilozofi iz raznih budţaka — rado bih, velim, iz svog
bolnog sećanja dočarao čitaocu jednu takvu bespomoćnu
i nedostojnu sednicu nekog od tih saveta. Tu se govorilo
za čovekoljublje i protiv njega, za oficire i protiv njih, za
narod i protiv naroda. Jedna mala devojčica odrecitovala
je pesmu; nekakvog vojnika u uniformi sa fronta jedva su
sprečili da nastavi čitanje rukopisa koji je počinjao
obraćanjem »Dragi građani i građanke!« i koji bi bez
sumnje zahtevao ćelu noć; neki kandidat koji se ljutio
obasipao je sve svoje predgovornike nemilosrdnim
prigovorima, a da skup nije udostojio nijednim vlastitim
pozitivnim mišljenjem — i tako dalje. Ponašanje slu-
šalaca koji su uţivali u neotesanim upadicama bilo je
turbulentno, detinjasto i podivljalo, oni koji su vodili
sastanak nesposobni, vazduh uţasan, a rezultat manji od
nule. Osvrćući se oko sebe, čovek se više puta pitao je li
on jedini koji pati, i na kraju bi bio radostan što se
dokopao slobodne ulice, gde je već satima tramvajski
saobraćaj bio obus-
33* 515
tavljen, a kroz zimsku noć odjekivali nekakvi,,.po svemu
sudeći besmisleni, pucnjevi.
Leverkin, kome sam saopštavao ove utiske, bio je u
to vreme izloţen izvanredno velikim patnjama, —
bolestan na način koji je u sebi imao nešto od
poniţavajućeg kinjenja, trganja i mučenja usijanim
gvoţđem, pri čemu čovek nije morao neposredno
strahovati moţebiti i za njegov ţivot, ali je ovaj, činilo se,
bio dospeo do svoje najniţe tačke, tako da je on, vukući se
iz jednog dana u drugi, samo još tavorio u njemu.
Spopadala ga je muka u stomaku, koja je nastupala
praćena najţešćom glavoboljom i nije se mogla obuzdati
ni najstroţom dijetom, trajala je danima i vraćala se u
kratkim razmacima, sa povraćanjem, koje je, i pored
praznog stomaka, trajalo satima, pa čak i danima,
istinsko zlopaćenje, nedolično, pakosno i poniţavajuće,
koje se završavalo dubokom iznurenošću, uz neprestanu
veliku osetljivost prema svetlosti, kada bi napad prošao.
Ni govora o tome da bi njegove jade moţda trebalo svesti
na duševne uzroke, na mučitelj ska iskustva vremena,
poraz zemlje i pometnju koja ga je pratila. U njegovoj
manastirsko-seoskoj povučenosti, daleko od grada, te su
ga se stvari jedva doticale;, mada je, doduše ne preko
novina, koje nije čitao, već preko svoje koliko saosećajne
toliko i spokojne negovateljice, gospođe Elze Svajgeštil,
ipak bio u toku događaja. Ovi su, došavši za razboritog
čoveka ne kao naprasan šok, nego kao ispunjenje nečega
što je odavno očekivao, jedva bili u stanju da ga navedu
da slegne ramenima, a moje pokušaje da iz te nesreće
izvučem nešto dobro dočekivao je na isti način kao moje
ekspektoracije koje sam raspredao na početku rata, pri
čemu mislim na ono hladno bezverničko »Neka bi Bog
blagoslovio vaše studije!«, što mi je tada uputio kao
odgovor.
A ipak! Ma koliko neznatna bila mogućnost da se
pogoršanje njegovog zdravlja dovede u duševnu vezu sa
nesrećom otadţbine, moju sklonost da te dve stvari vidim
kao objektivno povezane, kao simbolično paralelne,
sklonost koja se nadahnjivala moţda samo činjenicom da
516
je do toga došlo upravo u isto vreme, njegova udaljenost
od spoljašnjih stvari nije mogla da nadvlada, bez obzira
na to što sam tu' iriisao briţljivo zadrţavao za sebe i dobro
se čuvao da je pred njim ne izgovorim ni u nagoveštaju.
Lekara Adrijan nije zahtevao, jer je u svojim jadima
moţda video nešto u načelu prisno poznato, upravo samo
akutno pogoršavanje nasleđene migrene, Gospođa
Svajgeštil je bila ta koja je konačno insistirala da se iz
Valdshuta pozove okruţni fi- zikiis, dr Kirbis, onaj isti koji
se našao gospođici iz Haj roj ta prilikom porođaja. Taj
dobri čovek nije hteo da čuje nijednu reč o migreni, pošto
ti često ekščesivni bolovi u glavi nisu bili samo s jedne
strane, kao što to kod migrene treba da bude, nego su
rovali u oba oka i ponad njih, što je doktor uostalom
procenta kao simptom propratnog karaktera. Njegova
dijagnoza glasila je, uostalom uz ogradu, da je tu posredi
nešto kao čir na ţelucu, i pripremivši pacijenta na
moguća povremena krvarenja, do kojih, međutim, nije
došlo, prepisao mu je da uzima rastvor lapisa. Pošto to
nije dejstvovalo, prešao1 je na jake doze kinina, koje je
trebalo uzimati dva puta dnevno i koje su zaista i donele
prolazno olakšanje. Međutim, u razmacima od dve
nedelje teški napadi, veoma slični morskoj bolesti, obnav-
ljali' su se i trajali tada po dva puna dana, a Kirbis se u
svom određenju bolesti uskoro pokolebao ili ga učvrstio u
drugom smislu: verovao je da boljku moga prijatelja, ovog
puta sa sigurnošću, valja označiti kao hroničan stomačni
katar, sa znatnim proširenjem ţeluca, i to na desnu
stranu, povezan sa zastojem u cirkulaciji, što ide nauštrb
ishrane glave krvlju. Prepisao je sad karlsbađsku so i
dijetu, koja je bila određena sa stanovišta što je moguće
manje zapremine, tako da je jelovnik činilo gotovo samo
lagano meso, a razne tečnosti, supa, takođe i povrće,
testenine, hleb, bili su zabranjeni. To je bilo usmereno i
protiv stvaranja očajno jake kiseline od koje je Adrijan
patio, a što je Kirbis bio sklon da, barem delimično,
pripiše uzrocima ţivčane prirode, dakle nekom dejstvu iz
centra, dakle mozgu, koji je tu prvi put počeo da igra
neku ulogu u njegovim dijagnostičkim spekulacijama.
517
Pošto je proširenje ţeluca bilo izlečeno, a glavobolje i
teške mučnine nisu prestale, on je sve više i više razlog
pojavljivanja bolesti pomerao prema mozgu, u čemu ga je
učvršćivalo to što je bolesnik uporno traţio da bude
pošteđen od svetla: i onda kada je bio van kreveta
provodio je po pola dana u sasvim zamračenoj sobi,
budući da je jedno sunčano pre- podne bilo dovoljno da
njegove ţivce izmori do te mere da je vapio za tamom i
uţivao u njoj kao u blagotvornom elementu. I sam sam
proveo mnoge dnevne časove ćaskajući s njim u opatovoj
odaji, koja je bila tako zamračena da su se tek posle du-
ţeg privikavanja mogli razlikovati obrisi nameštaja i bledi
odsjaj svetlosti spolja po zidovima.
U to vreme su bili propisani ledeni oblozi i polivanje
po glavi hladnom vodom ujutro, i to je delovalo bolje od
prethodnih mera, mada i to samo kao palijativno
sredstvo, čije ublaţujuće dejstvo nije dozvoljavalo da se
govori o ozdravljenju: nelagoda nije bila odstranjena,
napadi su se s vremena na vreme stalno vraćali, i paćenik
je izjavljivao da bi ih on dobro mogao izdrţati kada ne bi
bilo svega onog između, što nije prestajalo, stalni bol i pri-
tisak u glavi, u očima, teško opisiv opšti osećaj uko-
čenosti od glave do pete, koja je, kako se činilo,
obuhvatala i govorne organe, tako da je u govoru
bolesnika, bio ovaj toga svestan ili ne, ponekad bilo nečeg
otegnutog i, zbog tromih pokreta usana, nedovoljno
artikulisanog. Pre bih verovao da on na to nije obraćao
paţnju, jer nije dopuštao da ga to spreči da govori; ali, s
druge strane, ponekad sam imao utisak da se on tom
smetnjom upravo koristi i da uţiva u njoj, kako bi,
govoreći kao u snu, na neki ne sasvim artikulisan način,
kao da hoće da bude shvaćen samo do pola, rekao stvari
za koje mu se ta vrsta saopštavanja činila podesnom.
Tako mi je govorio o maloj sireni iz Andersenove bajke,
koju je izvanredno voleo i kojoj se divio, ne na poslednjem
mestu zbog zaista izvrsnog opisa odvratnog carstva
morske veštice iza silovitih vrtloga, u šumi polipa, kamo
se čeţnjivo dete osmelilo, kako bi umesto svog ribljeg repa
dobilo ljudske noge i kako bi, zahvaljujući ljubavi'
518
crnookog kneţevića — ona sama imala je oči »plave kao
najdublje more« — moţda zadobilo besmrtnu dušu,
kakvu imaju ljudi. Igrao se poređenjem između bolova
kao kad noţevi seku, koje je nema lepotica bila spremna
da podnosi u svojim belim udovima, i ■onog što je on sam
neprestano morao da trpi, nazivao ju je svojom sestrom u
jadu i nevolji, a podvrgavao je, uostalom, i nekoj vrsti
familijarne i hu- moristički realne kritike njeno
ponašanje, njenu svo- jeglavost, njenu sentimentalnu
čeţnju za dvonoţnim svetom ljudi.
»To počinje odmah s kultom mramornog kipa koji je
dospeo 11a morsko dno,« rekao je, »sa de- čakom, koji je
očigledno Torvaldsenov i koji joj se u nedozvoljenoj meri
dopada. Baka je trebalo da joj oduzme stvar, umesto što
je dopustila da mala u plavi pesak posadi još i ţalosnu
vrbu crvenu kao ruţa. Rano su joj mnogo toga progledali
kroz prste, a onda se ţudnja za histerično precenjenim
gornjim svetom i za ’besmrtnom dušom’ više ne moţe
obuzdati. Besmrtna duša, a zašto? Sasvim budalasta
ţelja! Znatno više umiruje kada se zna da će se posle
smrti biti morska pena, kao što maloj po prirodi stvari
priliči. Prava vodena vila bi tog šupljoglavca od kneţevića,
koji uopšte i ne ume da je ceni i na njene oči se ţeni
drugom, zavela na mramornim stepenicama njegovog
dvorca, povukla bi ga u vodu i neţno utopila, umesto što
je svoju sudbinu učinila zavisnom od njegove gluposti,
kao što je učinila. Verovatno bi je on mnogo- strastvenije
voleo sa ribljim repom, sa kojim je rođena, nego sa bolnim
ljudskim nogama . . . «
I sa objektivnošću, koja je mogla biti samo šaljiva,
ali skupljenih obrva, uz to samo napola razumljivo, s
usnama koje su se nevoljno pomicale, govorio je o
estetskim prednostima obličja vodene vile nad
račvasto-ljudskim obličjem, o draţi crta ţenskog tela koje
se iz bedara sliva u snaţan, gibak i glatkom krljušti
prekriven riblji rep, koji je kao stvoren da se njime krmani
u hitrom promicanju vodom. Poricao je da tu postoji bilo
šta monstruozno, kako je to inače slučaj u mitološkim
kombinacijama ljudskog i ţivotinjskog, i pravio se da
519
uop- šte ne priznaje da je pojam mitološka fikcija ovde na
mestu: morska ţena, govorio je, poseduje najza-
vodljiviju, savršenu organsku stvarnost, lepotu i nuţnost,
kao što se sasvim dobro opaţa kad se uzme u obzir
deklasirano stanje male sirene u kojem' se našla stekavši
noge, na čemu joj se niko nije zahvalio, a koje na ţalostan
način pobuđuje saţaljenje — to je nesumnjiv deo prirode,
koji je priroda ostala duţna, ako je ostala duţna, u šta on
ne veru je, što on, štaviše, bolje zna, i tako dalje.
Još ga čujem kako ovako govori ili mrmlja, s nekom
tmurnom šaljivošću, na koju sam ja odgovarao šaljivo,
osećajući, kao i obično, neku zebnju u srcu, pored tihog
divljenja prema raspoloţenju koje je umeo da izvuče iz
pritiska što je očigledno počivao na njemu. To
raspoloţenje bilo je ono što me je navodilo da odobrim
njegovo odbacivanje predloga koje mu je u to vreme dr
Kirbis po duţnosti davao: preporučivao je da se o celoj
stvari zatraţi mišljenje nekog većeg autoriteta ili da se o
tome razmisli; ali, Adrijan je to izbegao, nije za to hteo ni
da čuje. Prvo, tako je govorio, on ima puno poverenje u
Kirbisa, a osim toga, uveren je da sa tim zlom mora izići
na kraj manje ili više sam, koristeći sopstvenu snagu i
prirodu. To je odgovaralo mom vlastitom osećaju. Bio sam
pre za to da se eventualno promeni okolina, da se ode u
kakvu banju, što je isto tako predlagao i doktor, ne mo-
gavši nagovoriti svog pacijenta na to, kao što se i moglo
predvideti. I odveć je ovaj bio vezan za ţivotni okvir, koji je
bio izabran s takvom odluč- nošću i na koji se bio
navikao, za kuću i imanje, za crkveni toranj, ribnjak i
brdašce, odveć je zavisio od svoje starinske radne sobe,
svoje somotske stolice, da bi dopustio pomisao da sve to,
makar samo na četiri nedelje, zameni za uţas ţivota u ne-
kom banjskom mestu, sa table d’hote, promenadom i
muzikom u banjskom parku. Isticao je pre svega obzire
prema gospođi Svajgeštil, koju nije ţeleo da povredi,
pretpostavljajući neku prosečnu negu, kakva se svuda
moţe naći, njenoj nezi, budući da se on ipak daleko
najbolje oseća u njenom okrilju, okruţen razumevanjem,
spokojnim, ljudski-vičnim,, majčinskim staranjem.
520
Ĉovek se stvarno mogao pitati gde bi on to mogao imati
kao kod nje, koja mu je sada, u skladu s najnovijom
preporukom, donosila da jede svaka četiri sata: u osam
sati jedno jaje,-kakao i dvopek, u dvanaest mali biftek ili
kotlet, u četiri supu, meso i malo povrća, u osam hladno
pečenje i čaj. Ovaj reţim mu je dobro činio. On je
sprečavao groznicu od varenja nakon velikih obroka.
Nakedajeva i Kunigunda Rozerištil su naizme- nično
navraćale u Pfajfering. Donosile su cveće, slatko,
pepermint-draţeje ili šta bi im već oskudica koja je
vladala dopuštala. Nisu uvek mogle ući k njemu, štaviše,
to je bivalo retko, što, međutim, nijednu od njih dve nije
zbunjivalo. U slučajevima kada bi bila odbijena,
Kunigunda je nalazila obeštećenje u posebno dobro
sročenim pismima, napisanim na najčistijem i
najdostojanstvenijem nemač- kom. Ovu utehu
Nakedajeva, razume se, nije imala.
Bilo mi je drago kada sam saznao da je kod našeg
prijatelja bio Ridiger Šildknap, sa svojim jednakim očima.
Njegovo prisustvo je na njega delovalo tako umirujuće,
tako ga je razvedravalo — kamo da je češće mogao uţivati
u njemu! Ali, Adrijanova bolest bila je jedan od onih
ozbiljnih slučajeva koji je obično gušio Ridigerovu
ljubaznost, mi već znamo da ga je osećaj koji je u njemu
budila nečija ţiva ţelja da se kod njega hitno pojavi činila
jogunastjm i navodila ga da škrtari sa sobom. Nije mu
nedostajalo izvinjenja, hoću reći nije oskudevao u mo-
gućnostima da racionalizuje ovu svoju neobičnu duševnu
potrebu i sklonost: upregnut u svoju knjiţevnu delatnost,
kojom je zarađivao hleb, u to mučenje i kinjenje
prevođenjem, on je stvarno teško mogao da ostavi svoj
posao, a osim toga njegovo sopstveno zdravlje je bilo
narušeno rđavim okolnostima što se ishrane tiče; često
su ga napadali crevni katari, i kada bi se pojavio u
Pfajferingu — jer tu i tamo bi on ipak došao — nosio je na
sebi pojas od flanela, pa čak i neki vlaţni zavoj obloţen
gutaperkom — što je za njega bio izvor gorke komike i
anglosaksonskih jokes, a to je razveseljavalo i Adrijana,
koji se ni sa kim nije mogao uzdići nad telesnim mulama
521
u slobodu šale i smeha kao sa Ridigerom.
S vremena na vreme je, razume se, dolazila i
senatorovica Rode iz svog građanskim nameštajem
pretrpanog utočišta da se kod gospođe Svajgeštil raspita
kako se Adrijan oseća, ako ga već sama nije mogla videti.
Ako bi je on primio ili ako bi se sreli negde napolju, ona
mu je pričala o svojim kćerima, drţeći, ako bi se
nasmejala, usne zatvorene na mestu gde je među
prednjim zubima bila praznina; jer, pored kose na čelu,
sada su se i tu javile nevolje, koje su je terale da beţi od
ljudi. Klarisa, izveštavala je ona, veoma je volela svoj
umetnički poziv i nije dala da joj u bavljenju njim radost
umanje izvesna hladnoća publike, zanoveta- nja kritike i
drsko divljaštvo ovog ili onog reditelja, koji bi pokušao da
joj pokvari raspoloţenje, dovikujući joj iza kulisa »Tempo,
tempo!«, kada se upravo spremala da sa uţivanjem odigra
neku solo scenu. Njen početni angaţman u Celeu je
istekao, a sledeći je nije baš odveo naviše: sada je igrala
mlade ljubavnice u dalekom Elbingu u istočnoj Pruskoj,
ali je postojao izgled za sluţbu u zapadnom delu Rajha,
naime u Pforchajmu, odakle onda skok na scene u
Karlsrueu ili Stutgartu konačno i nije tako daleko. Ono
što je u takvoj karijeri vaţno, jeste da se čovek ne zaglavi
u provinciji, već da se dok je vreme učvrsti u kakvom
velikom zemaljskom pozorištu ili na nekoj privatnoj sceni
u glavnom gradu, koja ima duhovnog značaja. Klarisa se
nada da će se probiti. Ali, iz njenih pisama, barem iz onih
koja je pisala svojoj sestri, proizlazilo je da su njeni uspesi
bili više lične, to će reći: erotske negoli umetničke prirode.
Videla je sebe izloţenu mnogobrojnim napastvovanjima, i
jedan deo njene energije odlazio je na to da ih odbija s
podrugljivom hladnoćom. Saopštavala je Ines, ako nije i
izravno svojoj majci, da ju je neki bogati vlasnik robne
kuće, čovek, uostalom, iako sede brade, dobro drţeći,
hteo učiniti svojom ljubavnicom, i da joj je bio obećao
izvanredno izdrţavanje, stan, kola i haljine, čime je
svakako mogla ućutkati ono bezobzirno reţiserovo
»Tempo, tempo!«, a isto tako promeniti i raspoloţenje
kritike. Ipak, bila je suviše ponosna da svoj ţivot postavi
522
na tu osnovu. Njoj je stalo do njene ličnosti, ne do ličnog
statusa; veletrgovac je dobio korpu, a Klarisa je otišla u
Elbing u novu bitku.
O svojoj kćeri Institoris u Minhenu senatorovica je
govorila manje podrobno: njen je ţivot izgledao manje
uzburkan i odvaţan, činilo se da je normalniji, sigurniji —
ako se gledalo površno, a gospođa Rode je očigledno htela
da ga posmatra na taj način, to jest, Inesin brak je ona
ocenjivala kao srećan, što je svakako govorilo o snaţno
izraţenoj površnosti punoj duševnosti. Tada su upravo na
svet bili: došli blizanci i senatorovica je s jednostavnom
ganutošću govorila o tom događaju, o ono troje raz-
maţenih zeka i belih pahuljičica, koje je s vremena na
vreme posećivala u njihovoj idealnoj dečijoj sobi.
Naglašeno i s ponosom hvalila je ona svoju stariju kćer
zbog nepokolebljivosti sa kojom je umela da odrţi svoje
domaćinstvo u besprekornom stanju, uprkos
nepovoljnim okolnostima. Nije se moglo razabrati da li za
ono o čemu su cvrkutali' već i vrapci po krovovima, naime
za priču sa Svertfegerom, stvarno nije znala, ili se samo
pravila da ne zna. Kao što je čitaocu poznato, Adrijan je
preko mene bio obavešten o tim stvarima. Jednog dana
mu se ispovedio štaviše sam Rudolf — neobičan
postupak.
Violinista je za vreme akutne bolesti našeg prijatelja
pokazao mnogo saučešća, vernosti i privrţenosti, činilo
se, štaviše, da je hteo da iskoristi priliku da mu pokaţe
koliko mu je stalo do njegove blagonaklonosti, njegove
simpatije, pa i više: stekao sam utisak da je poverovao
kako Adrijanovo bolesno, redukovano i, kako je on
svakako mislio, u" heku ruku bespomoćno stanje, treba
iskoristiti da mu ponudi svu svoju neuništivu
predusretljivost, koja se oslanjala na mnogo ličnog
šarma, kako bi savladao krutost, hladnoću, ironično
odbijanje, što su ga, iz razloga manje ili više ozbiljnih,
vređali, ili boleli, ili pogađali njegovu sujetu, ili ranjavali
neiki stvaran osećaj — bog će ga znati kako je ta stvar
stajala! Ako se govori o Rudolf ovoj prirodi okrenutoj
flertu — a o tome se mora govoriti — lakO; se zapada u
523
opasnost da se kaţe koja reč pre- više>, Ali, ne treba reći
ni reč premalo, i, što se mene tiče, meni se ta priroda,
njena su mi se ispoljavanja vazda ukazivala u svetlosti
neke apsolutno naivne, detinjaste, štaviše obešenjačke
demonije, čiji sam odsjaj verovao da vidim kako se smeje
iz njegovih tako neobično ljupkih, plavih očiju.
Elem, kao što rekoh, Švertfeger se revnosno brinuo
za Adrijanovu bolest. Počešće se telefonski raspitivao kod
gospođe Švajgeštil o stanju njegovog zdravlja i nudio se
da dođe u posetu čim to bolesniku ikako bude
podnošljivo i na razonodu. Uskoro je onda, jednog dana
kad je ovome bilo bolje, mogao zaista i da dođe, ispoljio je
najneodoljiviju radost zbog ponovnog viđenja i' na
početku svoje posete dva puta se Adrijanu obratio sa
»ti«, da bi se tek treći put, budući da se onaj nije upuštao
u to, ispravio i ostao pri ličnom imenu sa »Vi«. Da ga
donekle uteši i kao da eksperimentiše, i Adrijan je tu i
tamo njega oslovljavao ličnim imenom, ako ne prisno
umanjenim oblikom, za Švertfegera opšte prihvaćenim,
ono ipak punim imenom, dakle Rudol- fe* no ubrzo je
ponovo odustao od toga. Uostalom, čestitao mu je na
lepim uspesima koje je violinista bio postigao u poslednje
vreme. Imao je soli- stički koncert u Nirnbergu i pobudio
paţnju publike i štampe naročito izvrsnim izvođenjem
Bahpve partite u E-duru (za solo violinu). Posledica toga
bilo je njegovo nastupanje kao soliste na jednom od
koncerata minhenske Akademije u Odeonu, kojom
prilikom je njegova čista, umilna i tehnički perfektna
interpretacija Tartini'ja naišla na izvanredno dopadanje.
Ljudi su se pomirili s njegovim malim tonom. U naknadu
za to mogao je on da im ponudi muzičko (a i lično)
obeštećenje. Njegov uspon do mesta koncert-majstora u
orkestru Capfenšteser, u kojem se dotadašnji vlasnik tog
mesta povukao, kako bi se posvetio još samo nastavi, bio
je, uprkos njegovoj mladosti — a on je izgledao još znatno
mlađi nego što je bio, pa, štaviše, da stvar bude čudnija,
mlađi nego u vreme mog prvog poznanstva s njim čak —
taj uspon bio je sada svršena stvar.
I pored svega toga videlo se da je Rudi potišten zbog
524
izvesnih okolnosti u svom privatnom ţivotu, zbog svoje
veze sa Ines Institoris, o kojoj je u četiri oka Adrijanu
opširno i s poverenjem govo
525
rio. Uostalom, reći »u četiri oka« nije sasvim is-
pravno ili nije sasvim dovoljno, budući da se razgovor
odigrao u zamračenoj sobi i da njih dvojica jedan drugog
uopšte nisu videli, ili su se videli samo kao senke, što je
bez sumnje predstavljalo oh- rabrenje i olakšanje za
Svertfegera u njegovim priznanjima. Bio je, naime,
izvanredno svetao, vedar i sunčan, od snega blještav
januarski dan godine 1919, i Adrijan je odmah po
Rudolfovom dolasku, nakon prvog pozdravljanja s njim
napolju, dobio tako tešku glavobolju da je zamolio svog
gosta da makar neko vreme podeli s njim okušano
blagotvornu tamu, koja mu je donosila poštedu. Zameni-
li su, dakle, dvoranu sa Nike, u kojoj su se najpre
zadrţali, opatovom odajom, koju su kapcima i zavesama
zatvorili za svetlosne zrake tako potpuno da je u njoj
zavladala atmosfera kakvu sam poznavao: najpre je oči
pokrivala duboka noć, a onda su one počinjale da
razaznaju otprilike raspored name- štaja i da opaţaju
slabačko svetlucanje spoljašnjeg svetla koje se probijalo,
neki bledi odsjaj po zidovima. Adrijan je iz svoje somotske
stolice više puta upućivao u tamu svoje izvinjenje zbog
takvog zahteva, ali Svertfeger, koji je bio seo u
Savonarola- -stolicu ispred pisaćeg stola, bio je u
potpunosti saglasan. Ako njemu, rekao je, to čini dobro
— a on moţe sasvim dobro da predstavi sebi kako mu to
mora prijati — onda je i njemu tako najdraţe. Raz-
govaralo se prigušenim glasom, čak tiho, delom jer je to
zahtevalo Adrijanovo stanje, delom jer čovek u tami i
nehotice spušta glas. Mrak izaziva čak izvesnu sklonost
da se zamukne, da se razgovor ugasi, ali Svertfegerova
drezdenska civilizovanost i društveno vaspitanje nisu
trpeli nikakvu pauzu, kad bi se razgovor našao na mrtvoj
tački on je tečno čavrljao dalje, uprkos nesigurnosti koja
vlada u pogledu reakcije onog drugog kada je okolo mrkla
noć. Dotakli su se pustolovnog političkog poloţaja, borbi
u glavnom gradu Raj ha, došli su onda na razgovor
0 najnovijoj muzici, i Rudolf je veoma čisto od- zviţdao
nešto iz Faljinih »Noći u vrtovima Španije«
1 iz Debisijeve sonate za flautu, violinu i harfu. Od-
526
zviţdao je i bure iz »Love’s Labour’s Lost«, tačno u pravom
tonalitetu, a odmah zatim komičnu temu psetanceta koje
plače iz lutkarske igre »O bezboţ- nom lukavstvu«, a da
nije mogao istinski da proceni izaziva li to kod Adrijana
zadovoljstvo ili ne. Naposletku je uzdahnuo i rekao da mu
uopšte nije do zviţdanja, da mu je, naprotiv, vrlo teško
oko srca, ili, ako ne teško, ono ipak tako da ga to čini
ljutim, mrzovoljnim, nestrpljivim, a i nekako bespo-
moćno-zabrinutim — dakle: ipak mu je teško. Zašto?
Odgovoriti na to nije, naravno, lako a nije, zapravo, ni
dopušteno, osim, u najboljem slučaju, među prijateljima,
gde zapovest diskrecije nije od tolike vaţnosti, ta
kavaljerska zapovest da se afere sa ţenama zadrţavaju za
sebe, čega se on — svakako — obično i drţi, nije on
nikakav brbljivac. Ali, govorio je dalje, nije on ni puki
kavaljer, veoma se varaju oni koji u njemu vide samo to,
površnog svetskog čoveka i sentimentalnog, čeţnjivog
ljubavnika, to je uţasno. On je čovek i umetnik, i fućka
mu se na kavaljersku diskreciju — utoliko mu je zaista do
zviţdanja — a to on, kome sad upravo govori, zna isto
tako dobro kao i ceo svet. Ukratko, reč je o Ines Rode,
tačnije Institoris, i o njegovom odnosu prema njoj, za koji
on nije ništa kriv. »Ad- rijane, veruj — verujte mi, nisam
ništa kriv! Nisam ja zaveo nju, nego ona mene, i rogovi
malog Institorisa, da upotrebim taj glupi izraz, isključivo
su njeno delo, ne moje. Sta da radite sa ţenom koja se kao
davljenica uhvati za vas i bezuslovno hoće da joj budete
ljubavnik? Hoćete li joj ostaviti svoj gornji kaput u
rukama i pobeći?« Ne, to se više ne čini, nego tu sad
ponovo postoje kavaljerske zapo- vedi, koje čovek ne srne
izneveriti, ako se uz to još pretpostavi da je ţena i zgodna,
mada na način pomalo fatalan i stradalnički. Ali, govorio
je dalje,
527
i on je fatalan i stradalnik, prenapregnut, brigama i
nevoljama često ophrvan umetnik; on nije nikakav fićfirić
ili bezbriţni dečko ili šta već ljudi zamišljaju da on još
predstavlja. Ines zamišlja o njemu svakojake stvari,
sasvim pogrešne, a to stvara-nezgodan odnos, kao da
takav odnos sam po sebi već nije dovoljno nezgodan, sa
svim onim glupavim situacijama u koje čoveka
neprestano dovodi, primoravajući ga na oprez u svakom
pogledu. Ines preko svega toga prelazi lakše, iz prostog
razloga što strasno voli, on to moţe reći utoliko pre što
njena ljubav počiva na pogrešnim pretpostavkama. On je
tu u lošijem poloţaju, on ne voli: »Nikada je nisam voleo,
to otvoreno priznajem; za nju sam gajio uvek samo
bratsko-drugarska osećanja, a to što sam se upustio u taj
glupi odnos s njom, koji se sad vuče i za koji se ona
grčevito uhvatila, bilo je s moje strane stvar puke
kavaljerske duţnosti.« Međutim, nastavio je, s tim u vezi
on u poverenju mora da kaţe sledeće: ima nečeg mučnog,
štaviše degradira- jućeg, u tome kada strast, strast
upravo očajničku, oseća ţena, dok muškarac samo
ispunjava kavaljerske duţnosti. To nekako preokreće
odnos poseđova- nja i vodi ka tome da nadmoć u ljubavi
stekne ţe- nas što nije prijatno, tako da on mora reći da se
Ines ophodi s njegovom ličnošću, s njegovim telom, onako
kako se u stvari i po pravilu muškarac ophodi sa ţenom,
na šta se nadovezuje još i njena bolesna i grčevita, pri tom
sasvim neopravdana ljubomora, povezana s njenom
ţeljom da sama poseduje njegovu ličnost: neopravdano,
kao što je rekao, jer njemu je nje dosta, od nje mu je,
uostalom, takođe svega dosta, sit je njenog stiskolja, i
njegov nevidljivi sagovornik teško moţe i zamisliti kakvo
osveţenje i okrepu za njega upravo pod ovim okolnostima
predstavlja blizina čoveka koji se nalazima takvoj visini i
koga on tako visoko ceni, sfera u kojoj se kreće takav
čovek, izmena misli sa njim. Ljudi njega procenjuju
uglavnom pogrešno: on mnogo radije s takvim čovekom
vodi ozbiljan razgovor, koji ga uzdiţe i unapređuje, nego
što leţi kraj kakve ţene; štaviše, ako treba da
okarakteriše sam sebe, onda veruje da će najbolje učiniti
34 Doktor Faustus II 528

ako, posle tač- nog ispitivanja, sebe nazove platonskom
prirodom.
I kao da je na neki način hteo da ilustruje to što je
upravo rekao, Rudi je odjednom stao govoriti o
violinskom koncertu, što bi, kao što je njegova ţarka
ţelja, Adrijan valjalo da ga napiše za njega, po mogućstvu
uz priznavanje isključivog prava izvođenja, to je, eto,
njegov san! »Vi ste mi potrebni, Adrijane, za moje
uzdizanje, moje usavršavanje, moje popravljanje, za moje
očišćenje, u neku ruku, od drugih stvari. Dajem Vam reč,
to je tako, nikada nisam na ozbiljniji način osećao neku
stvar, neku potrebu. A koncert koji ţelim od Vas samo je
najsaţetiji', rekao bih: simbolični izraz za tu potrebu. Vi
biste ga divno načinili, mnogo bolje nego Delijus i
Prokofjev, sa nečuveno jednostavnom i pevnom prvom
temom u glavnom stavu, koja se posle kadence ponovo
javlja, to je uvek najbolji trenutak u klasičnom
violinskom koncertu, kada se posle solo akrobatike
ponovo javi prva tema. Ali, nije uopšte potrebno da ga
napravite tako, nije uopšte potrebno da pravite bilo
kakvu kadencu, to je suviše starinski, moţete uništiti sve
konvencije a i podelu na stavove, nema uopšte potrebe za
bilo kakvim stavovima, što se mene tiče allegro molto
moţe stajati u sredini, istinski đavolji triler u kojem
ţongliraš s ritmom, kako to samo Vi umete, a adagio bi
mogao doći na kraju, kao ozarenje — sve bi uopšte moglo
biti nekonvencionalno da nekonvencio- nalnije više ne
ide, a ja bih ga u svakom slučaju tako svirao da bi ljudima
suze navirale na oči. Tako bih ga utelovio u sebe da bih ga
mogao svirati i u snu, i čuvao bih ga i negovao u svakoj
noti, kao majka, jer ja bih mu bio majka, a Vi' biste bili
otac, on bi bio kao dete među nama, platonsko dete — da,
naš koncert, to bi bilo pravo ispunjenje svega što ja
podrazumevam pod platonskim.« —
Tako Švertfeger tom prilikom. Ja sam po ovim
listovima u više navrata govorio u njegovu korist, pa i
danas, puštajući da mi sve to još jednom mine pred
očima, blago sam raspoloţen prema njemu, potkupljen
na neki način njegovim tragičnim krajem. Ali, čitalac će
34* 529
sada bolje razumeti izvesne izraze koje sam primenio na
njega, onu »obešenjačku naivnost« ili »detinjastu
demoniju«, koje sam označio kao pogodne da opišu
njegovo biće. Na Adrija- novom mestu — ali, besmisleno
je, razume se, stavljati mene na njegovo mesto — više
stvari koje je Ruđolf izrekao je ne bih otrpeo od njega. To
je predstavljalo očiglednu zloupotrebu tame. Ne samo da
je on u više mahova išao predaleko u otvorenosti što se
svog odnosa sa Ines tiče, išao je on predaleko i u drugom
pravcu, kaţnjivo i obešenjački daleko — zaveden
mrakom, rekao bih, ako se pri tom ne bi stvorio utisak da
je pojam zavođenja sasvim pogrešno upotrebljen i da bi
moţda bolje bilo govoriti o drskom nasrtanju poverljivosti
na usamljenost.
To je u stvari ime za odnos Rudija Svertfegera prema
Adrijanu Leverkinu. Nasrtanje je potrajalo nekoliko
godina i izvestan setom ispunjen uspeh nije mu se mogao
osporiti: pokazalo se na duţi rok da se usamljenost ne
moţe odbraniti od ovakvih pokušaja da bude pridobijena,
što je, međutim, onda značilo i propast onoga ko je te
pokušaje vršio.
XXXIV
U vreme kada je njegovo zdravlje bilo na najniţoj
tački, Adrijan sopstvenu muku nije upoređivao samo sa
bolovima »male sirene«, koji kao da dolaze od noţeva što
seku: on je u razgovoru za to imao još jednu drugu sliku
kojom se koristio, postiţući neobično veliku očiglednost, i
koje sam se setio kada je nekoliko meseci kasnije, u
proleće 1919, bolest kao nekim čudom prestala da ga
pritiska i njegov duh se, nalik feniksu, vinuo do najviše
slobode i divljenja dostojne moći nesputanog, da ne
kaţem: razularenog, u svakom slučaju nezadrţljivog i
silovitog stvaranja, od kojeg gotovo staje dah — pri čemu
mi je, međutim, upravo ona slika odavala da oba ta
stanja, ono depresivno i ono uzvišeno, iznutra nisu mogla
biti oštro odvojena jedno od drugog, da se nisu delila na
530
međusobno nepovezane stvari, već da se ovo drugo
pripremalo u onom prvom i da je u neku ruku u njemu
već bilo sadrţano, — kao što je i obrnuto period zdravlja i
stvaralaštva, koji bi tada nastupio, bio sve više doli vre-
me lagodnosti i na svoj način isto tako predstavljao vreme
unesrećenosti, bolne progonjenosti i teskobe ... Ah, loše
pišem! Od ţelje da sve odjednom kaţem, moje se rečenice
rasplinjuju, udaljuju se od misli čijeg beleţenja radi sam
ih započeo, i stvaraju utisak da su, odlutavši nekud dalje,
tu misao izgubile iz vida. Dobro ću učiniti ako čitaocu uz-
mem kritiku iz usta. To prenagljivanje, međutim, to što se
moje ideje gube, dolazi od uzbuđenja u koje me baca
sećanje na vreme kojim se bavim, vreme nakon sloma
autoritativne nemačke drţave, sa njegovom
dalekoseţnom diskurzivnom raspuštenošću, koja je u
svoj vrtlog povukla i moje mišljenje, a moj staloţeni
pogled na svet izloţila navali novosti koje on nije mogao
da svari tako lako. Osećaj da se svršava jedna epoha, koja
ne obuhvata samo devetnaesti vek, nego seţe unazad do
jeseni srednjeg veka, do raskidanja skolastičkih okova,
do emancipacije individue, rođenja slobode, epoha koju
sam zaista morao smatrati epohom moje daljnje duhovne
domovine u stvari, ukratko, epoha građanskog hu-
manizma: — osećaj, velim, da je njoj odzvonilo, da se
imala izvršiti mutacija ţivota, da je svet hteo da stupi u
znak novih, još bezimenih zvezda, taj
34* 531
osećaj, koji je nagonio da se dobro načulje četvore uši,
nije, doduše, proizveo tek kraj rata, on se javio već
prilikom njegovog izbijanja, četrnaest godina posle
početka našeg veka, i bio je u osnovi one potresenosti,
one obuzetosti sudbinom, koju su ljudi poput mene tada
iskusili. Nije, dakle, nikakvo čudo što je poraz, u kojem se
sve gubilo, doveo taj osećaj do vrhunca, a nije čudo ni to
što je on odlučnije zagospodario dušama u jednoj
srušenoj zemlji, kao što je bila Nemačka, nego kod
pobedničkih naroda, kod kojih je prosečno stanje duše,
upravo zahvaljujući pobedi, bilo daleko konzervativnije.
Oni rat ni u kom slučaju nisu osećali kao duboku i pre-
lomnu istorijsku promenu koja deli epohe, kao što se to
nama činilo, nego su u njemu videli poremećaj koji je
srećno prošao, posle čijeg okončanja bi ţivot valjalo
ponovo usmeriti onom kolotečinom iz koje ga je rat
izbacio. Ja sam im zbog toga zavideo. Zavideo sam
naročito Francuskoj što joj je pobedom palo u deo da
njeno konzervativno građansko duhovno usmerenje
bude, makar i prividno, opravdano i potvrđeno; na
osećaju zaštićenosti u onom što je klasično-racionalno,
koji je mogla crpsti iz pobede. Sigurno je da bih se ja
tada osećao bolje i više kod kuće s one strane Rajne, nego
ovde kod nas, gde je, kao što sam rekao, u moj pogled na
svet prodiralo mnogo novog, zbunjujućeg i
zastrašujućeg, sa čim sam, međutim, sopstvene savesti
radi, morao da se pozabavim i da o tome sebi poloţim
računa, — i ovde pomišljam na večeri zbrkanih diskusija
u stanu izvesnog Sikstusa Kriđvisa u Svabingu, koga
sam upoznao u salonu Slaginhaufenovih, i na koga ću se
odmah vratiti, a ovde, za prvi mah, neka bude rečeno
samo toliko da su u meni izazivali ne malu teskobu
sastanci i duhovna savetovanja koja su se odrţavala kod
njega, a u kojima sam ja češće uzimao učešća iz čiste
savesnosti, dok sam u isto vreme svom svojom duboko
uzbuđenom i često uţasom obuzetom dušom iz
prijateljske blizine prisustvovao rađanju delà koje nije
bilo lišeno izvesnog smelog i proročanskog odnosa
prema onim raspravama, koje ih je na višoj, stvaralačkoj
532
razini potvrđivalo i ostvarivalo... Ako sada tome dodam
da sam uza sve to morao da obavljam još i svoj
nastavnički poziv, i da nisam smeo da zanemarim svoje
duţnosti kao otac porodice, onda će se razumeti koliki su
tada bili moji preveliki napori, koji su, zajedno sa
ishranom siromašnom kalorijama, ne malo smanjili moju
telesnu teţinu.
Ja i ovo govorim samo da bih okarakterisao ţurbom
i opasnošću ispunjene prilike tog vremena, a izvesno ne
stoga da bih saučešće čitaoca upravio na svoju neznatnu
ličnost, kojoj uvek pripada samo neko mesto u pozadini
ovih memoara. Već sam dao izraza svom ţaljenju zbog
toga što moja saopštava- lačka revnost tu i tamo mora
stvarati utisak da mi misli beţe. Ipak, to je varljiv utisak,
jer se ja i te kako drţim onog što sam u mislima bio
naumio, i nisam zaboravio da sam, pored onog poredenja
s »malom sirenom«, hteo da navedem drugo, uzbudljivo i
rečito poređenje kojim se Adrijan sluţio u vreme svojih
patnji što su ga najvećma mučile.
»Kako se osećam?« rekao mi je on tada. »Otprilike
kao Ivan Mučenik u ko tlu s uljem. To prilično tačno
odgovara mom osećaju i moraš to sebi tako predstaviti.
Ĉučim kao poboţni stradalnik u čabru ispod kojeg veselo
pucketa vatra zaloţena drvima, koju neka dobričina
savesno raspiruje ručnim mehom; a pred očima carskog
veličanstva, koje ćelu stvar posmatra sasvim izbliza — to
je car Néron, treba da znaš, divotni sultan iza kojeg je
raširen italijanski' brokat — dţelatov pomoćnik, koji nosi
nakitnjak i lepršavu jaknicu, sipa mi kutlačom s drškom
za vrat ključalo ulje, u kojem ja sedim duboko utonuo u
misli. Poliva me po svim pravilima, kao pečenje,
paklensku pečenku, vredi pogledati, i ti si pozvan da se
umešaš među iskreno za- interesovane posmatrače iza
ograde, među sluţbe-
533
nike gradskog poglavarstva, pozvanu publiku, delom
pod turbanima a delom sa dobrim staronemač- kim
kapama, koje imaju još i klobuk odozgo. Ĉestiti su to
građani — a njihovo kontemplativno raspoloţenje uţiva
zaštitu momaka s halebardama. Jedan pokazuje drugom
kako se provodi paklenska pečenka. Dva su im prsta na
obrazu, a dva pod nosom. Neki ugojenko diţe ruku kao da
hoće da kaţe: ’Sačuvaj Boţe i sakloni* svakoga od ovog!’
Na licima ţena priprosta uznesenost. Je 1’ vidiš? Stojimo
tik jedni uz druge, scena je verno ispunjena figurama.
Psetance gospodar Nerona je takođe došlo, tako da
nijedno mestašce ne ostane prazno. Ono ima ljutit izraz
nekog pinča. U pozadini se vide tornjevi, šiljati erkeri i'
zabati Kajzersašerna . . . «
Naravno, trebalo je da kaţe: Nirnberga. Jer, to što je
opisao, opisao s istom prisno poznatom očigleđnošću kao
i prelaz tela vodene vile u riblji rep, tako da sam
prepoznao o čemu je reč mnogo pre nego što je on završio
svoj opis, bio je to prvi list Direrove serije drvoreza za
Apokalipsu. Kako sam mogao da, vraćajući se unazad, ne
pomislim na ovo poređenje, koje mi se tada činilo
neobičnim, a ipak mi odmah ulilo izvesnu slutnju kada mi
se kasnije polako stala otkrivati Adrijanova namisao, de-
lo kojim je ovladavao, dok je ono njega savladavalo, i za
koje su se sabirale njegove snage, dok su, nemoćne i
pateći se, bile ophrvane bolešću? Zar nisam imao prava
da kaţem kako depresivna i produktivno uzvišena stanja
umetnika, bolest i zdravlje, ni u kom slučaju ne stoje
oštro odvojena jedno nasuprot drugom? Kako su,
naprotiv, u bolesti, i u neku ruku pod njenom zaštitom,
na delu elementi zdravlja, a elementi bolesti se, genijalno
delotvorni, prenose u zdravlje? To je tako i nikako
drukčije, dugujem to saznanje prijateljstvu koje mi je
zadalo mnogo brige i mnogo straha, ali me je stalno
ispunjavalo i ponosom: genije je oblik ţivotne snage koja
ima duboko iskustvo bolesti, koja iz nje crpe i zahvaljujući
njoj postaje stvaralačka.
Koncepcija apokaliptičkog oratorij uma, potajno
534
bavljenje njim, seţe, dakle, daleko unazad, u vreme
prividno potpune iscrpljenosti Adrijanovih ţivotnih snaga,
a vehemencija i brzina sa kojima je on potom, za nekoliko
meseci, bio stavljen na hartiju uvek su u meni budile
predstavu da je ono bedno stanje bilo neka vrsta
pribeţišta i skrovišta, u koje se njegova priroda povukla
da bi, neprisluškivana, neiz- loţena podozrenjima, u
isključenosti skrovitosti bolno odvojene od našeg ţivota u
zdravlju, stvarala i razvijala nacrte za koje prosto zdravlje
uopšte ne podaruje pustolovnu smelost i koji u neku ruku
hoće da ih čovek ugrabi donjim regijama, donese ih sa
sobom odande i iznese na svetlost dana. Da mi se ono što
je nameravao otkrivalo tek korak po korak, od jedne do
druge posete, to sam već rekao. On je pisao, skicirao,
sakupljao, studirao i kombi- novao; to mi nije moglo ostati
skriveno, opazio sam to osećajući duboko zadovoljstvo.
Obazriva raspitivanja nedeljama su još nailazila na
uzdrţljivost i odbijanje, napola kao u igri, napola kao da
se time plašljivo i ljutito čuva strašna tajna, nailazila su
na smeh, uz stisnute obrve, na fraze kao: »Ne budi previše
radoznao, da ne uprljaš svoju dušicu!« Ili: »Saznaćeš to još
uvek suviše rano, dobričino moja.« Ili, jasnije i s nešto više
spremnosti da se prizna u čemu je stvar: »Da, tu se
kuvaju svete grozote. Ćo- vek, kako se čini, ne izbacuje
tako lako teološki virus iz krvi. Kad se najmanje nadaš tu
je buran recidiv.«
Taj mig potvrdio je one slutnje koje su mi se javile
prilikom posmatranja njegove lektire. Na njegovom
radnom stolu zatekao sam neku čudnovatu staru
kupusaru: francuski prevod u stihovima vizije svetog
Pavla, koji potiče iz trinaestog veka, a čiji grčki tekst
pripada četvrtom stoleću. Na moje pitanje otkud mu to,
odgovorio je:
»Rozenštilova mi je nabavila. Nije to prvi ku- riozum
koji je ona iščeprkala za mene. Zna ţena gde je šta. Nije joj
izmaklo da osećam izvesnu slabost prema onima koji su
’otišli dole’. Mislim: dole u pakao. To uspostavlja
familijarnost između figura koje su tako daleko jedna od
druge, kao što su sveti Pavle i Vergilijev Eneja. Sećaš li se
535
da ih Dante pominje zajedno, kao braću, kao dvojicu koji
su bili dole?«
Sećao sam se. »Na ţalost«, rekao sam, »tvoja filia
hospitalis ne moţe odatle da ti čita.«
»Ne«, nasmejao se on, »za starofrancuski se moram
posluţiti svojim sopstvenim očima.«
U vreme, naime, kada se on nije mogao sluţiti svojim
očima, kada mu je pritisak bola na njih i u njihovoj dubini
onemogućavao da sam čita, poče- šće mu je morala čitati
Klementina Svajgeštil, i to stvari koje su iz usta tog
ljubaznog seoskog de- vojčeta zvučale dosta neobično, a
opet nekako i prikladno. Ovo dobro dete sam i sam
jednom zatekao kod Adrijana u opatovoj odaji, kako,
sedeći vrlo uspravnih leđa u Savonarola-stolici ispred
pisaćeg stola, dirljivo tromom i usiljeno knjiţevnom into-
nacijom osnovne škole čita Adrijanu, koji se odmarao u
Bernhajmerovoj stolici, o ekstatičnim doţivljajima
Mehthilde od Magdeburga iz neke plesnive knjige
povezane u karton, koja je po svoj prilici takođe stigla u
kuću zahvaljujući dovitljivoj Rozen- štilovoj. Seo sam tiho
u ćošak, na klupu u uglu, i još neko vreme začuđen
slušao to poboţno-neprirodno i šeprtljavo-ekscentrično
čitanje.
Tada sam saznao da se to češće događalo. U svojoj
seljački čednoj nošnji, koja je svedočila o duhovničkom
nadzoru, maslinasto-zelenoj haljini od vune, čiji je gornji
deo, visoko zakopčan malim, gusto poredanim metalnim
dugmadima, činio ravnim njen mladalački stas i šiljatim
krajevima padao po široko nabranoj i do zemlje dugačkoj
suknji, uz koju je ona kao jedini ukras pod vratnim
porubom nosila lančić od srebrnih novčića, sedela je ta
srne- đooka moma kraj bolesnika i čitala mu s molepstve-
nim naglaskom učenice spise kojima gospodin paroh
sigurno ne bi imao šta da zameri: ranohrišćan- sku i
srednjovekovnu knjiţevnost, koja je pričala
0 vizijama, i spekulacije o onostranosti. Tu i tamo bi
majka Svajgeštil promolila glavu kroz vrata da vidi gde joj
je kći, koja joj je svakako bila potrebna u kući, ali bi im
oboma samo ljubazno klim- nula glavom u znak
536
odobravanja i ponovo bi se povukla. Ili bi pak i ona sela na
desetak minuta kraj vrata na stolicu i slušala, a onda bi
bešumno opet nestala. Ako to što je Klementina recitovala
ne bi bili Mehthilđini zanosi, bili su zanosi Hildegard od
Bingena. A ako nije bilo ni to, onda je bio nemački prevod
spisa učenog kaluđera Bede Venerabilisa »Historia
Ecclesiastica gentis Anglorum«, delo u kojem je sačuvan
dobar deo keltskih fantazija o onostranosti, vizionarskih
doţivljaja iz ranih vremena irsko-anglosaksonskog
hrišćanstva. Sva ta ekstatič- na knjiţevnost posvećena
prehrišćanskim i ranohriš- ćanskim eshatologijama, koje
navešćuje Strašni sud
1 pedagoški raspaljuje strah od večne kazne, predstavlja
nadasve zgusnutu sferu predanja, prepunu motiva koji se
ponavljaju, u koju se Adrijan zatvorio kako bi u sebi
stvorio raspoloţenje za delo koje sve elemente te sfere
pribira u jednu ţiţu, preteći iz saţima u poznoj
umetničkoj sintezi i, slušajući neumoljivi nalog,
čovečanstvu stavlja pred oči ogledalo Otkrivenja da u
njemu vidi čemu se pribliţilo.
»Kraj dođe, kraj dođe, usta na te, evo dođe. Dođe
jutro tebi, stanovnice zemaljski, dođe vrijeme, pribliţi se
dan.« Ove reči, koje u utvarnoj metodici, zasnovanoj na
poloţenim neznanim harmonijama i sačinjenoj od pokreta
čistih kvarti i umanjenih kvinti, obznanjuje Adrijanov
testis, svedok, narator, i koje onda čine tekst onog
smelo-arhaič- nog responzorijuma koji ih na nezaboravan
način ponavlja u dva četvoroglasna hora što se kreću je-
dan prema drugom — već te reći uopšte ne pripadaju
Otkrivenju svetoga Jovana; one potiču iz drugog sloja, iz
proročanstava vavilonskog progonstva, Jezekiljevih
povesti i lamentacija, sa kojima uostalom u odnosu
neobične zavisnosti stoji tajanstvena poslanica sa
Patmosa, iz vremena Neronova. Tako je ono »proţdiranje
knjige«, koje je Albreht Direr odvaţno uzeo za predmet
jednog od svojih drvoreza, gotovo od reči do reči
pozajmljeno od Jezekilja, sve do takvih pojedinosti da je
knjiga (ili »pismo« i u njemu jadikovka, lele i kuku) u
ustima onog što pokorno jede k’o med slatka. A tako je
537
isto kod Jezekilja vrlo opseţno i u sasvim srodnim
obrtima ocrtana i ona velika arhidrolja, ţena koja jaše
zver, u čijem prikazivanju je Nirnberţanin sebi na veseo
način pomogao tako što se posluţio studijem portreta
neke venecijanske kurtizane, što ga je bio doneo sa
sobom. Doista, postoji apokaliptična kultura koja
ekstatičarima daje do izvesnog stepena ustaljena lica i
doţivljaje, ma koliko nam se inače, psihološki gledano,
moglo činiti neobičnim da neko u svetoj groznici nastavlja
da bunca isto ono što su u istoj takvoj groznici drugi
buncali pre njega, da pada u zanos nesamostalno,
koristeći se pozajmicama, i po šablonu. Pa ipak, stvari
tako stoje, i ja na to ukazujem u vezi sa tvrdnjom da se
Leverkin u svom inkomenzurabilnom horskom delu
tekstualno nipošto nije drţao samo Otkrivenja Jovanovog
već da je u svoje delo uneo tako reći čitavu proročku
baštinu o kojoj sam govorio, tako da ono postaje kreacija
jedne nove i sopstvene Apokalipse i predstavlja u neku
ruku resume svih naveštanja kraja. Naslov »Apocalipsis
cum figuris« znači odavanje pošte Direru i ima svakako za
svrhu da naglasi ono što se vizuelno ostvaruje, a uz to ono
grafički-minuciozno, prostor gusto ispunjen
fantastično-egzakt- nim pojedinostima, što je zajedničko i
njegovom i Direrovom delu. Međutim, nedostaje mnogo
toga da bi bila moguća tvrdnja kako Adrijanova ogromna
freska programski sledi onih petnaest ilustracija
Nirnberţaninovih. Doduše, njeni stravični, snaţno
umetnički oblikovani zvuci podastrti su mnogim recima
tajanstvenog dokumenta koji je inspirisao i ovoga; ali,
Adrijan je proširio prostor muzičkih mogućnosti što se
tiče hora, rečitativa, arije, uključivši u svoju kompoziciju
kako poneku od turobnih partija psaltira, na primer ono
»Jer moja duša je prepuna jada i moj je ţivot blizak
paklu«, što srce para, tako i najizraţajnija prokazivanja i
slike strave u apokrifima, zatim izvesne odlomke iz Plača
Je- remijinog, koji danas deluje neizrecivo dvosmisleno, i
poneku još udaljeniju stvar, što sve mora doprineti
stvaranju opšteg utiska da se otvorio drugi svet, da je
nastupio čas obračuna, da je počeo silazak u pakao, u
538
čemu su obrađene predstave onostranosti ranijih,
šamanskih stupnjeva, a i one koje su vizionarski razvili
antika i hrišćanstvo do Dantea. Leverkinova zvučna slika
ima mnogo od Danteovog speva, a još više od onog zida
načičkanog premnogim telima, na kojem anđeli ovde
duvaju u trube koje objavljuju propast, onde se Haronov
čun oslobađa tereta, mrtvi vaskrsavaju, sveci molitvom
slave Boga, demonske obrazine očekuju mig zmijama
opasanog Minosa, prokletnik, bujne puti, koga iscereni
sinovi kala steţu, nose, vuku, kreće grozovnim putem,
pokrivši jedno oko rukom a drugim zureći pun uţasa u
večnu propast i zlo, nedaleko od njega, međutim, milost
još zaustavlja propadanje dve grešne duše i podiţe ih
gore, gde je spas — ukratko, delo je njegovo imalo mnogo
od rasporeda skupina i scenske kompozicije Strašnoga
suda.
Neka čoveku obrazovanja, kakav već jesam, bude
oprošteno ako pokušava da o delu koje mu je obes-
pokojavajuće blisko govori poredeći ga sa postojećim i
dobro poznatim momentima kulture. To sluţi mom
smirenju, koje mi je još i danas potrebno kada govorim o
tome, kao što mi je bilo potrebno i onda kada sam s
uţasom, zaprepašćenjem, teskobom i ponosom
prisustvovao njegovom nastajanju — doţivljaj na koji je
moja ljubavlju ispunjena privrţenost njegovom autoru
svakako imala pravo, no koji je zapravo prevazilazio moje
duševne mogućnosti, tako da sam od naprezanja koja je
sve to iziskivalo od mene sav drhtao. Ubrzo posle onog
prvog perioda skrivanja i odbijanja, naime, Adrijan je
svom prijatelju iz detinjstva otvorio pristup u ono što čini
i radi, tako da sam prilikom svake posete Pfaj- feringu — a
ja sam tamo, naravno, navraćao što sam češće mogao,
gotovo svake subote i nedelje — bio u prilici da vidim nove
partije onog što je nastajalo: od jednog do drugog puta bili
su rešavani zadaci i nastajali su novi delovi katkad
neverovatnog obima, tako da je onoga ko je naviknut na
građanski umereno i staloţeno napredovanje u radu od
toga mogao spopasti strašan strah, pogotovu kada se
uzme u obzir duhovna i tehnička sloţenost fakture,
539
podređene strogim zakonima. Da, priznajem da je mojoj
moţda naivnoj, ja bih rekao: ţivom čoveku svojstvenoj
uplašenosti pred tim delom skoro najviše doprinosila
rapidnost sa kojom je ono nastajalo — ono glavno bilo je
gotovo za četiri i po meseca, u vremenskom rasponu koji
bi čovek u najboljem slučaju predvideo za mehaničko
ispisivanje, za puko prepisivanje.
Očigledno, i prema sopstvenom priznanju, taj je
čovek tada ţiveo u velikoj napetosti nadahnuća koje bez
sumnje nije bilo čista sreća, nego ga je tlačilo i nije mu
dalo da dahne dušom, i u kojem je postavljanje nekog
problema što bi mu sinuo pred očima, onog što je zadatak
kompozicije, kako mu se on odvajkada rado predavao,
bilo jedno sa njegovim rešenjem koje je imalo prirodu
prosvetljenja, i koje mu je jedva ostavljalo vremena da
perom, da pisaljkom prati ideje što su se strmoglavom
brzinom nizale jedna za drugom, ne ostavljajući mu mira i
pretvarajući ga u svog roba. Iako zapravo još sasvim
iznemogao, radio je po deset sati dnevno, i više,
prekidajući nakratko samo oko podne i kada bi s vremena
na vreme izašao napolje, u šetnju oko Kravljeg korita ili
na Sionsku goru — bile su to ekskurzije pune ţurbe, koje
su više ličile na pokušaje bekstva nego na odmor i
oporavak, i na njima se po njegovim prebrzim koracima,
koji su onda prelazili u zastajkivanje, videlo da su bile
samo drugi oblik delatnosti bez počinka. U mnogo
subotnje veče koje sam proveo u njegovom društvu dobro
sam video kako malo je on bio svoj gospodar, kako malo je
bio u stanju da ostane opušten, za čim je navlastice teţio
u razgovoru koji je sa mnom vodio o svakodnevnim ili pak
indiferentnim stvarima. Vidim ga kako se najednom
uspravlja, trg- nuvši se iz nekog nemarnog poloţaja, kako
mu pogled postaje ukočen i kao da nešto vreba, usne se
razdvajaju a u obraze mu se penje neko meni neprijatno
rumenilo, koje ga obliva kao u nekom naletu. Sta je to
bilo? Je li to bilo neko od onih melodijskih prosvetljenja
kojima je on tada gotovo bih rekao: bio izloţen, i čije
javljanje je značilo da sile o kojima ne ţelim ništa da znam
drţe svoju reč, rođaj neke od tema u njegovom duhu,
540
silovite u svojoj plastičnosti, kojima apokaliptično delo
obiluje i kojima se u njemu uvek smesta hladno ovladava,
koje bivaju tako reći stavljene pod zapt, preinačene i
prilagođene za pevanje, tretirane kao građa za
kompoziciju? Vidim ga kako, mrmljajući »Govori ti! Samo
ti govori dalje!«, prilazi svom stolu, kako naglim pokretom
rasklapa orkestarske skice, tako da je pri tom jedan list
koji je plahovito okrenuo dole zaista i začepio, i kako —
mršteći' se na takav način da ja i ne pokušavam da
imenujem onu mešavinu izraza koji su tako dospeli na
njegovo lice, no koji su u mojim očima njegovu umnu i
gordu lepotu izobličavali — upire pogled tamo, gde je
moţda skiciran strahotni hor čovečanstva koje beţi pred
četvoricom jahača, posrče, stropoštava se
541
i biva pregaţeno, gde je zabeleţen grozoviti »Jauk ptice«,
poveren podrugljivom meketavom fagotu, ili tamo gde je
bio sloţen liturgijski' naizmenični poj, koji je odmah, kad
je prvi put dopro do mene, tako duboko potresao moje
srce — opora horska fuga na reci Jeremijine:
Za što se tuţi čovjek ţiv, čovjek na kar za

grijehe svoje? Pretraţimo i razgledajmo
pute svoje, i povratimo se ka Gospodu.
Zgriješismo i nepokorni bismo; ti ne

praštaš.
Obastro si se gnjevom, i goniš nas, ubijaš i
ne ţališ.
Načinio si od nas smetlište i

odmet usred tijeh naroda.
Ja taj deo nazivam fugom, i on kao fuga i deluje, a da se

tema, međutim, čestito i ne ponavlja, već se s razvojem
celine razvija i ona sama, tako da stil, za koji se čini da
mu se umetnik podredio, biva oslobođen i u neku ruku
doveden ad absurdum, što nije lišeno ukazivanja na
prošlost, na arhaičnu formu fuge izvesnih kancona i
ričerkata iz predbahov- skog vremena, u kojima tema
fuge nije uvek jednoznačno definisana ni utvrđena.
Zavirio bi on u ovo ili u ono, mašio bi se za notno
pero, ponovo ga bacao na stranu i mrmljao: »Dobro neka
ostane do sutra« i vraćao se meni, čela još uvek
zacrvenelog. Ali, ja sam znao ili sam se bojao da se on
neće drţati onog »do sutra«, već da će nakon rastanka sa
mnom sesti da radi i da izvede ono što ga je tako nezvano
obuzimalo u razgovoru, da bi potom uz dve tablete
luminala pao u dubok san — to što je bio dubok moralo je
nadoknaditi njegovo kratko trajanje — i sa svanućem
ponovo početi da radi. Citirao je:
542
Hajd’ sad, psaltiru i harfo!
Uraniti ţelim ja.
Jer, on je ţiveo u strahu da će mu stanje prosvet- ljenosti,

kojim je bio blagoslovljen, ili kojega je dopao, kao kazne,
biti uskraćeno pre vremena, i zaista, nedugo pre
okončavanja rada na delu, tog strašnog kraja, koji je
zahtevao svu njegovu hrabrost i koji je, veoma dalek od
romantične muzike izbavljenja, tako neumoljivo
potvrđivao teološki negativan i svake milosti lišen
karakter celine, — zaista, velim, upravo pred konačnu
odluku kako da odredi te prekomerno mnogoglasne
zvuke duvačkog korpusa, koji se, valjajući se, primiču iz
najveće daljine, stvarajući utisak otvorenog grotla u koje
se tone bez nade, ponovo su mu se javili bolovi i mučnine
od ranije, stanje koje se oduţilo na tri nedelje i u kojem je,
prema njegovim vlastitim recima, za njega bilo iščezlo čak
i sećanje na to šta znači komponovati i kako se to radi.
To je minulo, početkom avgusta 1919. on je ponovo
radio, i pre kraja tog meseca, u kojem je bilo mnogo vrlo
sunčanih i vrelih dana, sve je bilo gotovo. Ĉetiri i po
meseca, koja sam označio kao vreme nastajanja dela,
računaju se do početka prekida izazvanog izmorenošću.
To vreme, zajedno sa vremenom završnih radova, čini
onih šest meseci, što je rok dostojan svakog divljenja, koji
su mu bili potrebni da u obliku skice napiše
»Apocalipsis«.
XXXIV
(nastavak)
I zar je to sad sve što u biografiji moga počiv- šeg

prijatelja imam da kaţem o njegovom delu, koje su na
hiljade njih mrzeli i sa gnušanjem zaobilazili, ali koje su
na stotine njih ipak već i voleli
I uzdizali? Ne, nije tako. Toliko mnogo mi još leţi na srcu
u vezi s njim, ali moja namera je odmah bila da
osobinama i karakternim crtama što su me u tom đelu —
543
razume se: tako što sam bio pun divljenja — pritiskale i
ustravljivale, što su me, bolje reći, zanimale, izazivajući
bojaţljivost u meni — moja je, velim, namera odmah bila
da svemu tome dam neko obeleţje u vezi' sa onim
apstraktnim zahtevima i očekivanjima kojima sam bio
izloţen u ukratko već dotaknutim diskusijama, vođenim
u stanu gospodina Sikstusa Kridvisa. Upravo su novosti,
koje su bile rezultat tih večeri, bile ono što je, zajedno sa
sudelovanjem u Adrijanovom samotničkom delu, izazvalo
duševnu prenapregnutost u kojoj sam tada ţiveo, i koja
me je stvarno koštala dobrih sedam kilograma telesne
teţine.
Kridvis, grafičar, umetnik koji se bavi ukra-
šavanjem knjiga, skupljač istočnoazijski'h drvoreza u
boji i keramike — oblast o kojoj je, na poziv ovog ili onog
kulturnog udruţenja, u raznim gradovima Rajha, pa čak
i u inostranstvu, drţao i predavanja, stručna i pametna
— bio ie malen gospodin, neod- redljive starosti, koji je
govorio sa jakim rajnsko- hesenskim naglaskom i
posedovao neobičnu ţivost duha, čovek koji je, nevezan
bilo kakvim uverenjem koje bi se moglo ustanoviti, iz
čiste radoznalosti osluškivao kretanja u vremenu i koji je
ponešto od onog što bi mu doprlo do ušiju označavao kao
»bo’me enormno vaţno«. Bilo mu je stalo do toga da svoj
stan u Marcijusovoj ulici u Svabingu, čija je soba za
primanje bila ukrašena draţesnim kineskim slikama u
tušu i boji (iz vremena Sunga!), učini sastajalištem
vodećih ili svakako bar upućenih ljudi, koji sudeluju u
duhovnom ţivotu, koliko god ih je, to jest, od te vrste
dobri grad Minhen skrivao u svojim zidinama, i
priređivao je tu večeri na kojima su gospoda mogla da
razgovaraju, intimne ro- und-table sedeljke sa najviše
osam do deset ličnosti, na koje se dolazilo posle večere,
recimo oko devet sati, i koje su, bez izlaganja domaćina
trošku za neko naročito daljnje posluţenje, sluţile za
neobavezno sastajanje i izmenu misli. U toj izmeni se,
uostalom, nije bez prestanka odrţavao visoki inte-
lektualni napon; ona bi počešće skliznula u ugodno
ćaskanje o svakodnevnim stvarima, već i iz tog razloga
što je, zahvaljujući Kridvisovim društvenim sklonostima i
544
obavezama, duhovni nivo učesnika bio ipak ponešto
nejednak. Tako su, recimo, na sedeljke dolazila dva
studenta koji su bili članovi nađvoj- vodske kuće
Hesen-Nasau, ljubazni mladi ljudi, koje je domaćin s
izvesnim oduševljenjem nazivao »lepim prinčevima«, i
prema čijem prisustvu je u razgovoru valjalo pokazati
obzir, makar samo i stoga što su bili tako mnogo mlađi
nego svi mi. Neću da kaţem da su smetali. Ĉesto bi se
neki viši razgovor bezbriţno vodio preko njihovih glava, a
oni su predstavljali slušaoce koji se skromno osmehuju
ili se pak ozbiljno dive. Mene lično je više iritirala pri-
sutnost onog čitaocu već poznatog ljubitelja paradoksa,
dr Haima Brajzahera, koga, kao što sam već odavno
priznao, nisam mogao da podnesem, no čija se
oštroumnost i pronicljivost činila neophodnom u
ovakvim prilikama. Isto tako me je ljutilo što je i fabrikant
Bulinger spadao među zvanice, legitimisan da se svojim
zvučnim nagvaţdanjima uključi u razgovor o
najozbiljnijim pitanjima kulture jedino svojom visokom
poreskom klasom.
Slobodno ću otići i dalje i priznati da mi zapravo
niko iz tog kruga nije bio bogzna kako prirastao za srce,
da nikome od tih ljudi nisam mogao ukazati nepomućeno
poverenje, izuzimajući moţda Helmuta Institorisa, koji je
takođe bio gost u tom društvu i sa kojim su me spajale
prijateljske veze preko njegove ţene, no njegova je, opet,
ličnost budila, kao što se zna, briţne asocijacije druge
vrste. Uostalom, pitanje je šta sam ja mogao imati protiv
dr Unruea, Egona Unruea, filozofskog paleozoologa, koji
je u svojim spisima s mnogo duha povezivao
nauku o dubinskim slojevima i o fosilima i oprav-
davanje i naučno verifikovanje blaga prastarih pre-
danja, tako da je u njegovom učenju, nekom, ako se tako
ţeli, sublimiranom darvinizmu, postajalo istinito i
stvarno sve ono u šta je razvijeno čove- čanstvo odavno
prestalo ozbiljno da veruje. Da, otkuda moje nepoverenje
prema tom učenom, misaono veoma aktivnom čoveku?
Otkud nepoverenje prema profesoru Georgu Fogleru,
knjiţevnom isto- ričaru, koji je napisao veoma zapaţenu
istoriju ne- mačke knjiţevnosti sa stanovišta plemenske
35 Doktor Faustus II 545

pripadnosti, u kojoj se pisac, dakle, ne obrađuje i ne
vrednuje izravno kao pisac i univerzalno izobraţen duh,
nego kao krvlju i predelom vezani nepatvoreni produkt
onog realnog, konkretnog, specifičnog kutka iz kojeg je
potekao, o kojem svedoči i koji o njemu svedoči? Sve je to
zapravo bilo vrlo čestito, muţevno, valjano i zahvalno za
kritiku. Na sličan način je teško bilo opravdati zašto mi je
bio neprijatan poznavalac umetnosti i istraţivač Direra
profesor Gilgen Holcšuer; a pogotovu je to vaţilo za češće
prisutnog pesnika Danijela cur Heea, suvo- njavog
tridesetogodišnjaka, obučenog u duhovničku crninu i
zakopčanog do grla, čiji je profil bio kao kod ptice-grablj
ivice, a način govora imao nešto od kucanja čekićem,
kada bi, recimo, izgovarao: »Dabome, dabome, nije tako
loše, o pa da, svakako, to se moţe reći!«, pri čemu je
neprestano nervozno i uporno kuckao vrškom noge o
pod. Voleo je da prekrsti ruke na grudima ili da
napoleonovski jednu sakrije u nedra, a njegovi su
pesnički snovi bili posvećeni svetu koji je u krvavim
ratnim pohodima potčinjen čistom duhu, što onda svet
drţi u strahu i pod velikom stegom, kako je opisao u
svom, mislim jedinom delu »Proklamacije«, koje se na
hartiji ručne proizvodnje pojavilo još pre rata: lirsko-
-retorička provala raskalašnog terorizma, kojoj se morala
priznati znatna silovitost reči. Potpisnik tih proklamacija
bilo je neko biće po imenu Christus
546
imperator maximus, neka energija koja komanduje
i poziva na smrt spremne trupe da podjarme zemaljsku
kuglu, koja je izdavala poslanice u vidu dnevnih
zapovesti, određivale uslove koji su uţivali u svojoj
neumoljivosti, proklamovala siromaštvo i čednost i nije
se mogla zasititi u postavljanju zahteva, kao da udara
čekićem i lupa pesnicom, za bespogovornom i
bezgraničnom pokornošću. »Vojnici!« stajalo je na kraju
poeme, »dajem vam da opljačkate — svet!«
Sve to je bilo »lepo« i vrlo je snaţno samo sebe
osećalo kao »lepo«; bilo je »lepo« na uţasno i apsolutno
estetizantski način, u neodgovornom duhu, onako kao
što to već pesnici sebi dopuštaju, gde se ništa ne odnosi
ni na šta i sa čitaocem se tera šega, — najbezočnija
estetska neslana šala za koju uopšte znam. Helmutu
Institorisu se to, naravno, mnogo sviđalo, no autor i delo
su i inače uţivali ozbiljan ugled, a moja antipatija i protiv
jednog i protiv drugog nije bila sasvim sigurna u sebe, jer
je znala da je saođređuje ona opšta razdraţenost koju su
u meni izazivali Kridvisov krug i neprihvatljivi kul-
turno-kritički nalazi do kojih se dolazilo u njemu, a u vezi
sa kojima me je neki osećaj duţnosti prema duhu
podsticao da se o njima ipak obavestim.
Pokušaću da na što je moguće manjem prostoru
ocrtam ono suštinsko u tim rezultatima, za koje je naš
domaćin s mnogo prava smatrao da su »bo’me enormno
vaţni«, a Danijel cur Hee propraćao svojim stereotipnim
»O, pa da, svakako, nije tako loše, dabome, dabome, to se
moţe reći«, čak i onda kada nisu vodili baš ka pljačkanju
sveta koje bi izvršila tvrdom zakletvom zakleta soldateska
Chri- stusa imperatora maximusa. To je, razume se, bila
samo simbolička poezija, dok je konferenciji bilo stalo do
pogleda na socijalnu stvarnost, do toga da ustanovi šta
jeste i šta će doći, a ovo je, mora se reći, imalo u
pojedinim tačkama neke veze sa as- ketsko-lepim
uţasima Danijelovih fantazija. Ja sam
S5* 547
gore i sam, iz sopstvenih pobuda, zabeleţio kako se
uzdrmavanje i razaranje prividno učvršćenih ţivotnih
vrednosti, do kojeg dolazi u ratu, osećalo veoma ţivo
posebno u poraţenim zemljama, koje su na taj način
imale izvesnu duhovnu prednost nad drugima. Osećali
su se veoma snaţno i objektivno su ustanovljeni:
ogroman gubitak vrednosti, koji je usled ratnih zbivanja
pretrpela individua kao takva, nehaj s kojim u današnje
vreme ţivot prelazi preko pojedinca i koji se onda u
ljudskoj duševnosti i istalo- ţio u opštu ravnodušnost
prema njegovoj patnji i njegovom propadanju. Moglo je
izgledati da je ovaj nehaj, ovu indiferentnost prema
sudbini pojedinačnog bića odgajio četvorogodišnji krvavi
vašar koji je upravo bio za nama; ali, niko se nije hteo
zavaravati: kao i u pogledu mnogo čega drugog, rat je i
ovde dokrajčio, razjasnio i pretvorio u drastično iskustvo
ono što je dugo pre toga krčilo sebi put, što se ugrađivalo
u temelje novog osećanja ţivota. No, kako ovo nije bila
stvar hvaljenja ili kuđenja, nego objektivnog opaţanja i
ustanovljavanja, i kako u strasti lišenom saznavanju
stvarnog upravo zbog radosti koju saznanje pruţa uvele
ima nešto od odobravanja — kako da se sa ovakvim
posmatranjem ne poveţe mnogostrana, štaviše
obuhvatna kritika građanske tradicije, pod čim mislim:
vrednosti obrazovanja, prosvećivanja, humanosti,
kritika takvih snova kao što je uzdizanje naroda putem
uljuđiva- nja na naučnoj osnovi? To što su ovu kritiku
vršili ljudi koji su se bavili obrazovanjem, nastavom,
naukom — i to je vršili puni vedrine, ne retko uz
samođopadljivo-razdragan smeh — davalo je toj stvari
još jednu naročitu, peckavo uznemirujuću ili i malko
perverznu draţ; a biće da je pri tom suvišno reći kako
drţavni oblik koji je nama Nemcima porazom bio
dodeljen, ona sloboda koja nam je pala s neba, jednom
rečju: demokratska republika, nije ni jednog jedinog
trenutka bila priznata za ozbiljnog pomena vredan okvir
onog novog, ka če
548
mu je uperen, pogled, nego je jednodušno i kao da se to
razume samo po sebi odbacivana kao efemerna i za
stanje u kojem se stvari nalaze od početka značaja
lišena, pa čak i kao rđava šala.
Citiran je Tokvil (Aleksis de), koji je rekao da su iz
revolucije kao zajedničkog izvora proistekle dve struje:
jedna, koja je za ljude i koja vodi ka slobodnim
ustanovama, druga, koja vodi ka apsolutnoj moći. U
»slobodne ustanove« niko od gospode koja je konverzirala
kod Kridvisa nije više verovao, pogotovu što tu sloboda
iznutra samoj sebi protivreči, budući prisiljena da radi
svog samopo- tvrđivanja slobodu ograničava, naime
slobodu svojih protivnika, to će reći da samu sebe ukine.
To je, govorilo se, njena sudbina, ako se patos slobode i
ljudskih prava ne odbaci od samog početka, prema čemu
vreme pokazuje mnogo više sklonosti, nego da se tek
upušta u dijalektički proces koji od slobode stvara
diktature njene stranke. Diktaturom, silom se sve
ionako završava, jer je sa razaranjem tradicionalnih
drţavnih i društvenih oblika, što ga je donela francuska
revolucija, osvanulo razdoblje koje se, svesno ili ne,
priznajući to ili ne, usmerilo prema despotskoj vladavini
prinude nad nivelisa- nim, atomiziranim, kontakta
lišenim masama, bespomoćnim kao i individua što je.
»Vrlo dobro! Vrlo dobro! O, pa da, svakako, to se
moţe reći!« uveravao je Cur Hee, i brzo bi zalupao nogom
po podu. Naravno da se to moglo reći, samo što je, sudeći
po mom osećaju, o tome trebalo govoriti sa nešto više
zebnje i zgraţanja, jer reč je, konačno, bila o opisu
varvarstva koje se nagoveštavalo i pribliţavalo, a ne sa
onim vedrim zadovoljstvom za koje se tada čovek još
nekako mogao nadati da se odnosi na saznanje o
stvarima, a ne na stvari same. Hteo bih da o toj veselosti,
koja me je priti'skala, dam jasnu sliku. Nikoga neće
začuditi da je u razgovorima ove kulturno-kri- tičke
avangarde značajnu ulogu igralo Sorelovo đe-
549
lo »Réflexions sur la violence«, knjiga koja se pojavila
sedam godina pre rata. Njeno neumoljivo predskazanje
rata i anarhije, njena karakterizacija Evrope kao tla
ratničkih kataklizmi, njeno učenje o tome da su se narodi
ovog delà Zemlje mogli sjediniti samo u jednoj ideji: da
vode rat — sve to je činilo da s pravom bude nazvana
knjigom epohe. Ono što je takvoj oceni još više davalo za
pravo jesu njen uvid i njena objava da se u razdoblju masâ
parlamentarna diskusija mora pokazati sasvim nepri-
kladnom kao sredstvo za obrazovanje političke volje; da u
budućnosti umesto nje masama valja obezbe- diti mitske
fikcije, određene da kao primitivni bojni pokliči
oslobađaju, aktiviraju političke energije. Oštro i
uzbuđujuće proročanstvo knjige je stvarno bilo to da će od
sada popularni ili, bolje reći, masama saobrazni mitovi
biti zamajac političkog pokreta: izmišljotine, pričine,
tlapnje, kojima uopšte nije potrebno da imaju bilo kakve
veze sa istinom, umom, naukom, a da ipak deluju
stvaralački, da određuju ţivot i istoriju, i da se tako
pokaţu kao dinamičke realnosti. Jasno se vidi da knjiga
nije uzalud nosila svoj preteći naslov, jer raspravljala je o
nasilju kao o pobedonosnoj suprotnosti istini. Iz nje je
postajalo shvatljivo da je sudbina istine veoma srodna
sudbini individue, da je sa njom čak identična, a to je
naime — obezvređenost. Ona je otvorila podrugljiv bezdan
između istine i snage, istine i ţivota, istine i zajednice.
Implicitno je stavljala do znanja da zajednici pripada
prvenstvo daleko ispred istine, da istini cilj mora biti
zajednica, i da onaj ko hoće da bude deo zajednice mora
biti spreman na brisanje mnogih slojeva istine i nauke, na
sacrificium intellectus.
A sada neka čitalac predstavi sebi (dolazim do »jasne
slike« koju sam obećao da ću dati) kako se ta gospoda,
naučnici i sâmi, učenjaci, univerzitetski profesori, Fogler,
Unrue, Holcšuer, Institoris i Braj- zaher uz njih,
naslađuju stanjem stvari koje je za
mene sadrţalo toliko toga uţasnog, a koje su oni
posmatrali ili kao već u potpunosti postignuto ili, pak, kao
nešto što će nuţno doći. Zabavljali su se zamišljajući
sudski pretres na kojem se vodila rasprava o jednom od
onih mitova za masu koji su sluţili kao politički podstrek i
za podrivanje građanskog političkog poretka, na kojem su
protagonisti morali da se brane od prekora zbog »laţi« i
»krivotvorenja«, a stranke, tuţilac i optuţeni, ne samo da
su se sukobljavale, već su na najsmešniji način i
promašivale jedna drugu i jedna se s drugom u govoru
mimoilazile. Ono groteskno u tome bio je silni aparat svih
mogućih naučnih svedočanstava koja su potrgnuta da se
pokaţe kako je podvala — podvala, skandalozna uvreda
naneta istini, pošto se s te strane dinamičkoj fikciji koja
tvori istoriju, takozvanom krivotvorenju, to će reći:
verovanju koje obrazuje zajednicu, uopšte nije moglo
doskočiti, pa su njihovi branitelji pravili utoliko
podrugljivije- -nadmoćnija lica ukoliko se čovek revnosni
je trudio da ih opovrgne u njima sasvim stranoj i za njih
irelevantnoj ravni, naime u ravni nauke, ravni poštene,
objektivne istine. Eh, Boţe dragi, nauka, istina! Duh i ton
tog uzvika vladao je dramatskim maštarijama učesnika u
ćaskanju. Nisu se mogli dovoljno nauţivati uveseljavajući
se na račun očajničkog navaljivanja kritike i razuma na
verovanje, koje za razum i kritiku ostaje sasvim
nedodirljivo i s njihove strane neranjivo, i zajedničkim su
snagama umeli da prikaţu nauku u svetlosti tako ko-
mične nemoći da su se pri tom čak i »lepi prinčevi« sjajno
zabavljali na svoj detinjasti način. Veseli krug okupljen
oko stola nije se ustezao da isto ono odricanje od samog
sebe, koje je postojalo kad je reč o njemu samom, prenese
i na pravdu, koja je trebalo da kaţe poslednju reč, da
donese presudu. Pravosuđe koje ţeli da počiva u osećanju
naroda i koje neće da se izoluje od zajednice nije smelo
sebi da dozvoli da kao svoje uzme stanovište takozvane
551
— teorijske, prema zajednici neprijateljske — istine;
ono je moralo da se osvedoči kao moderno, a i'sto tako i
kao otadţbinsko u najmodernijem smislu, respektujući
plodotvornu zabludu, oslobađajući od optuţbe njene
apostole i puštajući nauku da ode obešenog nosa.
O, pa da, naravno, razume se, na svaki način, to se
moglo reći. Tup, tup.
Premda mi je u ţeludačnoj duplji bilo muka, nisam
smeo da budem kvariigra i pokaţem bilo šta od gađenja
koje sam osećao, nego sam se morao uključiti u opštu
veselost koliko sam najbolje mogao, pogotovu što ta
veselost zapravo nije bez daljeg značila odobravanje, nego,
barem u prvi mah, samo to da se kroz smeh i razdraganog
duha saznaje ono što jeste ili što će doći. Jednom prilikom
sam doduše predloţio da — »ako bismo za trenutak hteli
da budemo ozbiljni« — razmislimo ne bi li mislilac, kome
nevolje zajednice svakako leţe na srcu, moţda ipak bolje
učinio da sebi kao cilj postavi istinu a ne zajednicu, jer se
ovoj posredno i na dugi rok istinom, pa čak i gorkom
istinom, sluţi bolje nego mišljenjem koje smatra da treba
da joj sluţi na račun istine, a u stvari takvim poricanjem
na najstrašniji način iznutra razara osnove prave za-
jednice. Ali, nikada u ţivotu nisam načinio primedbu
koja je naišla na manje odjeka i koja bi potpunije bila
ignorisana. Priznajem i to da je bila netaktična, jer se nije
uklapala u duhovno raspoloţenje, i da ju je nadahnjivao
idealizam koji je, naravno, bio poznat, i odveć poznat, do
bljutavosti poznat, i koji je onom Novom samo smetao.
Mnogo je bolje bilo da, udruţen s uzrujanim krugom go-
spode okupljene oko stola, to novo posmatram i
istraţujem i da, umesto stvaranja neke zaista sasvim
dosadne opozicije, prilagodim svoje predstave toku
diskusije i u njenim okvirima predočim sebi svet koji
dolazi, koji je potajno već počinjao da nastaje
— pa kakvi mi se god osećaji u ţeludačnoj duplji pri
tom stvarali.
Bio je to staro-novi, revolucionarno reakcionarni
svet, u kojem su vrednosti, vezane za ideju individue,
recimo dakle: istina, sloboda, pravo, razum, u potpunosti
bile obesnaţene i odbačene, ili su pak dobile sasvim
različit smisao od onog koji su imale u poslednjih nekoliko
stoleća, tako, naime, što su bile otrgnute od blede teorije i
relativisane na punokrvan način, što su bile dovedene u
vezu sa daleko višom instancom sile, autoriteta, diktature
vere, — i to ne na neki moţebiti reakcionaran način od
juče ili prekjuče, nego tako da se to izjednačavalo sa
novostima ispunjenim vraćanjem čovečanstva nazad, u
teokratsko-srednjovekovne prilike i uslove. To je bilo isto
tako malo reakcionarno koliko se i put oko neke lopte,
koji, naravno, vodi naokolo, to će reći: nazad, moţe
označiti kao nazadak. Ovde je bilo ovako: nazadak i
napredak, staro i novo, prošlost i budućnost, postajali su
jedno, a politička desnica se sve više i više podudarala sa
levicom. Stanje u kojem je istraţivanje oslobođeno
pretpostavki, slobodna misao, daleko od toga da
reprezentuju napredak, pripadali su, naprotiv, svetu
zaostalosti i dosade. Misli je data sloboda da opravdava
silu, kao što je pre sedam stotina godina razumu bila
ostavljena sloboda da raspravlja o veri, da dokazuje
dogmu: on je radi toga bio tu, a toga radi je danas bilo tu
mišljenje ili će to biti sutra. Istraţivanje je u svakom slučaju
imalo pretpostavke — i te kako ih je imalo! Bile su to sila,
autoritet zajednice, i to sa takvom samorazumljivošću da
nauci uopšte nije padalo na pamet da moţebiti nije
slobodna. Ona je subjektivno to u potpunosti bila — u
granicama objektivne vezanosti, koja je bila tako
utelovljena u njoj i tako prirodna da je ona ni na koji način
nije osećala kao okov. Da bi čovek sebi razjasnio šta
predstoji i da bi se oslobodio nerazumnog straha od toga,
morao se samo setiti da bezuslovnost određe- nili
pretpostavki i sakrosanktnih uslova nikada nije bila
prepreka za fantaziju i individualnu odvaţnost misli.
Naprotiv: upravo zato što je ono duhovno uniformno i
zatvoreno bilo dato srednjovekovnom čoveku posredstvom
crkve kao nešto unapred apsolutno samorazumljivo, on je
553
bio daleko više čovek fantazije nego građanin
individualističkog razdoblja i mogao se utoliko sigurnije i
bezbriţnije prepustiti ličnoj uobrazilji kada je reč o
pojedinostima.
O da, sila je stvarala čvrsto tle pod nogama, bila je
anti-apstraktna, i ja sam činio vrlo dobro što sam,
sarađujući s Kridvisovim prijateljima, stvorio sebi
predstavu kako će to staro-novo na ovom i onom području
metodično izmeniti ţivot. Pedagog je, na primer, znao
kako već danas postoji teţnja u elementarnoj nastavi da
se napusti primarno učenje slova i sricanje, i da se pređe
na metod učenja reči, da se pisanje poveţe sa konkretnim
posmatranjem stvari. To je u neku ruku značilo
napuštanje apstraktno-univerzalnog, jezički nevezanog
slovnog pisma i predstavljalo u i'zvesnom smislu povratak
pismima drevnih naroda, kojima su se beleţile čitave reči.
Ja sam u potaji mislio: čemu uopšte reči, čemu pisanje,
čemu jezik? Radikalna objektivnost morala bi se drţati
stvari, samo njih. I sećao sam se jedne Sviftove satire u
kojoj reformama radi učenjaci zaključuju da, u svrhu
poštede pluća, a i da bi izbegli frazu, ukinu reč i govor
uopšte, i da razgovaraju samo pokazujući stvari same,
koje će, dabome, u interesu sporazumevanja morati
nosati sa sobom na leđima u što je moguće potpunijem
broju. To je mesto veoma komično, posebno još i zbog toga
što su oni koji se protiv novine bune i insistiraju da
brbljaju pomoću reči — ţene, svetina i nepismeni. Ono,
moji sabesednici nisu na svoju ruku otišli sa svojim
predlozima tako daleko kao ovi Sviftovi učenjaci. Više su
se izdavali sa distancirane posmatrače i kao »enormno
vaţnu« uočavali su opštu i već jasno ispoljenu spremnost
da se takozvana kulturna dostignuća bez mnogo
ustezanja napuste izvesnog uprošćavanja radi, za koje se
ose- ćalo da je neophodno i da ga je donelo vreme, i koje
se, ako se baš hoće, moglo označiti kao inten- cionalno
revarvarizovanje. Da li je trebalo da verujem svojim
ušima? Morao sam se nasmejati i bukvalno sam pri tom
ustuknuo od straha kada su u vezi s tim gospoda
najednom stala govoriti o zubnoj medicini i, sasvim
konkretno, o Adrijanovom i mom muzičko-kritičkom
simbolu »mrtvog zuba«! Stvarno verujem da sam se,
554
smejući se s njima, u licu bio zacrveneo, kada se u veseloj
atmosferi razdraganih duhova raspravljalo o rastućoj
sklonosti zubnih lekara da zube čiji je ţivac mrtav bez
mnogo ustezanja vade, budući da se došlo do zaključka da
ih treba smatrati stranim telima koja donose infekciju —
nakon dugog, mukotrpnog i takvog lečenja korena u 19.
veku, da je to prelazilo u sferu rafinovanosti. Nota bene —
a upravo je dr Brajzaher glavom i bradom bio taj koji je
oštroumno i uz opšte odobravanje primetio: higijensko
stanovište mora pri tome manje ili više vaţiti kao
racionalizacija prvobitno postojeće tendencije ka
napuštanju, odustajanju, ostavljanju i uprošćavanju — u
obrazloţenjima koja su se sluţila higijenom svako
podozrenje da je posredi ideologija bilo je na mestu.
Sumnje nema, i ne-odrţavanje ţivota bolesnika u većem
stilu, ubijanje za ţivot nesposobnih i slaboumnih, kada se
jednog dana bude prešlo na to, obrazlagaće se higijenom
naroda i rase, dok će u stvari — to se uopšte nije htelo
poricati, već se, naprotiv, naglašavalo — posredi biti
daleko dublje odluke, odricanje od svakog humanog
razneţavanja, koje je bilo delo građanske epohe:
instinktivno nastojanje čovečanstva da dovede sebe u
formu za teške i mračne tokove istorije, koji će se
podsmevati humanosti, za razdoblje sveobuhvatnih
ratova i revolucija, koje će svakako odvesti nazad, daleko
iza hrišćanske civilizacije srednjeg veka i vratiti po svoj
prilici u mračnu epohu pre njenog nastanka, nakon sloma
antičke kulture ...
XXXIV
(kraj)
Hoće li se shvatiti da čovek dok svari ovakve novosti

moţe izgubiti sedam kilograma? Ja ih sigurno ne bih
izgubio da nisam verovao u rezultate sedeljki kod Kridvisa
i da sam bio uveren da su ta gospoda trućala neke
besmislice. Ali, to ni najmanje nije bilo moje mišljenje.
Naprotiv, nisam sebi nijednog trenutka tajio da su oni sa
osetljivo- šću vrednom svakog priznanja drţali prste na
555
bilu vremena i prema tom bilu istinski predskazivali ono
što će doći. Samo bih im ja — moram to da ponovim — bio
tako beskrajno zahvalan i verovatno ne bih smršao
sedam, nego moţda samo tri i po kilograma, da su oni
sami bili nešto više zastrašeni svojim nalazima i da su im
suprotstavljali malo moralne kritike. Mogli su reći: »Na
nesreću, po svemu izgleda da stvari hoće da uzmu taj i taj
tok. Shodno tome, mora se intervenisati, opominjati na
ono što dolazi i učiniti šta sleduje da bi se taj dolazak
sprečio.« Međutim, ono što su oni, tako reći, govorili bilo
je: »To dolazi, to dolazi, a kada bude tu naćiće nas na
visini trenutka. To je zanimljivo, to je, štaviše, dobro —
jednostavno zato jer dolazi, i saznati ono što dolazi
dovoljno je i kao postignuće i kao zadovoljstvo. Nije naša
stvar da protiv toga još nešto i činimo.« — Tako ti učenjaci,
u potaji. No, radost izazvana saznanjem bila je podvala;
oni su osećali simpatiju za ono što su saznavali' i što, bez
te simpatije, po svemu sudeći uopšte saznali ne bi, u tome
je bila stvar, i otuda moj ljutnjom i uzrujanošću izazvani
gubitak teţine.
A ipak, sve ovo što ovde govorim nije tačno. Samo
zbog poseta Kriđvisovom krugu, u koji sam odlazio kao po
nekoj duţnosti, i zbog neumesnih zahteva i očekivanja
kojima sam se tamo voljno izlagao, ja uopšte ne bih
smršao, ni sedam kilograma, ni polovinu od toga. Nikada
ja ona naklapanja ne bih bio uzeo k srcu, kao što sam to
činio, da ona nisu predstavljala bezosećajno-intelektualni
komentar ţarkog doţivljaja umetnosti i prijateljstva —
mislim: doţivljaja nastajanja jednog prijateljskog
umetničkog dela — meni prijateljskog posredstvom svoga
stvaraoca, a ne zbog sebe samog, to ne, za moj je osećaj u
njemu bilo suviše nečeg začuđujućeg i zastrašujućeg, —
dela koje je, izrastajući tamo, u samotnom, odveć
zavičajnom seoskom kutku grozničavom brzinom, bilo u
neobičnom saglasju, u odnosu duhovne analogije s onim
što sam čuo kod Kridvisa.
Zar nije tamo, za okruglim stolom, bila stavljena na
dnevni red kritika tradicije, koja je bila rezultat razaranja
ţivotnih vrednosti što su dugo vaţile za neprikosnovene, i
zar nije bilo izričito pri- mećeno — ne znam ko je to učinio,
Brajzaher, Un- rue, Holcšuer? — da se ta kritika nuţno
556
mora okrenuti protiv ustaljenih oblika i rodova umetnosti,
na primer protiv estetskog pozorišta, koje se nalazilo u
krugu građanskog ţivota i predstavljalo činilac
obrazovanja? A sad, evo, pred mojim očima je dramsku
formu smenjivala epska, muzička drama se preobraţavala
u oratorijum, operska drama u opersku kantatu — i to u
duhu i saobrazno shvatanju, na kojem se sve to
temeljilo, koji su se sasvim tačno slagali sa nepovoljnim
sudovima mojih sabe- sednika u Marcijusovoj ulici o
poloţaju individue i svekolikog individualizma u svetu:
shvatanju, hoću reći, koje se više ne zanima za ono što je
psihološko i što teţi ka objektivnom, ka jeziku koji je
izraţavao ono apsolutno, ono što vezuje i obavezuje, i koji
je, shodno tome, sebi najradije nametao poboţne okove
predklasički strogih formi. Kako sam često, posmatrajući
napregnuto šta Adrijan radi, morao da se setim onog što
nam se kao dečacima urezalo u pamćenje, a poticalo je od
onog govorlji- vog mucavca, njegovog učitelja:
suprotstavljanje »harmonijske subjektivnosti« i
»polifonijske objektivnosti«. Put oko lopte, o kojem je bilo
govora u mučitelj ski pametnim razgovorima kod Kridvisa,
taj put na kojem su nazadak i napredak, staro i novo,
prošlost i budućnost, postajali jedno — njega sam ja ovde
video ostvarenog tako što je došlo do vraćanja, punog
novosti, preko granica Bahove i Hendlove umetnosti, koja
je već harmonijska, u dublju prošlost pravog višeglasja.
Ću vam pismo koje mi je u ono vreme Adrijan pisao
iz Pfajferinga u Frajzing — zaokupljen upravo radom na
himni »velike čete, koju niko prebro- jati ne mogaše,
sastavljene od svih neznaboţaca i naroda i jezika, koja
stajaše pred prestolom i pred jagnjetom« (vidi Direrov
sedmi list) — pismo kojim je izraţavao ţelju da ga posetim,
a koje je potpisao sa »Perotinus Magnus«. Bila je to šala
koja je mnogo govorila i igri sklona identifikacija puna
samoporuge; jer taj Perotinus bio je u dvanaestom veku
rukovodilac crkvene muzike u Notre Dame i učitelj
pevanja, čija su uputstva za komponovanje odvela ka
višem razvitku mlade umetnosti polifonije. Mene je taj
šaljivi potpis veoma snaţno podsetio na jedan isti takav
potpis Riharđa Vagnera, koji je u vreme »Parsifala« svom
imenu na kraju jednog pisma dodao titulu »viši crkveni
557
savetnik«. Za nekog ko nije umetnik zaista je intrigirajuće
pitanje do koje mere umetnik ozbiljno drţi do onog što bi
trebalo da mu bude ili se čini da za njega i jeste
usrdno-najozbiljnije; koliko on pri tom samog sebe uzima
ozbiljno, a koliko je u igri prisutna za- netost njom,
maskarada, viša lakrdija. Ako ovo pitanje nije opravdano,
kako je onda onaj veliki majstor muzičkog pozorišta
mogao sebi da da tako posprdno ime u vezi sa
najsvečanijim delom posvećenja? U slučaju Adrijanovog
potpisa osećao sam nešto veoma slično; štaviše, moja
pitanja, brige i zebnje išli su preko toga i u tišini moga
srca odnosili su se upravo na legitimnost njegovog
delanja, na njegovo vremensko pravo na onu sferu u koju
se za- gnjurio i na čijem je ponovnom stvaranju radio,
koristeći se krajnjim, najrazvijenijim sredstvima; ukratko,
sastojali su se u podozrenju, punom ljubavi i straha, da je
reč o esteticizmu, što je reč moga prijatelja: da suprotnost
građanskoj kulturi, koja će je zameniti, nije varvarstvo,
nego zajednica — pod- vrglo naj mučitelj ski j im
sumnjama.
Ovde me niko ne moţe slediti ko susedstvo
esteticizma i varvarstva, esteticizam kao ono što utire put
varvarstvu, nije doţiveo u sopstvenoj duši, kao ja što sam,
— ja, koji tu nevolju, naravno, nisam doţiveo sam od sebe,
već uz pomoć prijateljstva što sam ga gajio prema milom i
u visokom stepenu ugroţenom umetničkom duhu.
Obnavljanje kultske muzike iz profanih vremena ima
svoje opasnosti. Ona je, zar ne, sluţila svrhama crkve, ali
je pre toga sluţila i u svrhe manje civilizovane,
vradţbinske, čarobnjačke: naime u vreme kada je onaj
koji je upravljao sluţbom za nadzemaljske stvari,
sveštenik, još bio vrač i mag. Moţe li se poreći da je to bilo
pred-kulturno, varvarsko stanje kulta — i da li je to
shvatljivo ili nije da u poznim kulturama obnavljanje
kultskog, s ambicijom da se od atomiziranosti dođe do
zajednice, poseţe za sredstvima koja ne pripadaju samo
stadijumu crkvenog prosvećivanja kulta, nego i njegovom
primitivnom stadijumu? Ogromne teškoće koje stvara
svako uveţ- bavanje i izvođenje Leverkinove »Apocalipsis«
upravo su s tim neposredno povezane. Tu postoje horovi
koji počinju tako što govore i tek postepeno, krećući se
558
putem najneobičnijih prelaza, to se pretvara u najbogatiju
vokalnu muziku; horovi, dakle, koji prolaze kroz sve
prelive sve glasnijeg šapata, skandiranog govora,
polupevanja, sve do najvećma polifone pesme, — praćeni
zvucima koji počinju kao obični šumovi, kao
magijsko-fanatično-crnačko bubnjanje i treštanje
gongova, i doseţu do najviše muzike. Koliko je samo puta
to preteče delo, u svojoj teţnji da muzički raskrije ono
najskrivenije, ţivotinju u čoveku, kao i najsublimnije
pokrete njegove duše, bilo pogođeno prebacivanjem zbog
krvavog varvarstva, kao i zbog beskrvnog intelektuali-
zma! Kaţem: pogođeno; jer, njegova ideja da u sebe unese
u izvesnom smislu povest ţivota muzike od njenih
predmuzičkih, magijsko-ritmičkih elementarnih stanja do
njenog najsloţenijeg savršenstva, izlaţe ga onom
prigovoru moţda ne samo parcijalno, nego kao celinu.
Navešću jedan primer koji je uvek posebno afi- cirao
moju humanu bojaţljivost i uvek bio predmet poruge i
mrţnje neprijateljski nastrojene kritike. Moram u tu
svrhu krenuti poizdalje: svi mi znamo da je prva stvar koja
je za umetnost tonova bila vaţna, da je njeno najranije
dostignuće bilo u tome da denaturiše zvuk, da pevanje
koje je prvobitno, kod pračoveka, moralo biti neko
zavijanje što prelazi preko više tonskih stupnjeva, učvrsti
na jednom jedinom, i da iz haosa dobije tonski sistem. To
je izvesno i razume se samo po sebi: pretpostavka i prvo
samoispoljavanje onoga što podrazumevamo pod
muzikom bio je normativni poredak mera u području
zvuka. U njemu je tako reći kao natura- listički atavizam,
kao varvarski rudiment iz predmuzičkih dana, zaostao
klizeći zvuk, glisando — sredstvo s kojim, iz duboko
kulturnih razloga, valja postupati s velikim oprezom, i u
kojem sam ja vazda bio sklon da čujem neku
antikulturnu, štaviše antihumanu demoniju. Mislim na to
kako je Lever- kin glisandu — ne moţe se, naravno, reći:
davao prvenstvo, ali ga je ipak izrazito često primenjivao,
bar u ovom delu, u »Apokalipsi«, čije slike strave, doduše,
predstavljaju najzavodljiviji i u isti mah
559
najlegitimniji povod za upotrebu tog divljeg sredstva.
Kako uţasno deluju glisanda trombona, koja ovde
zastupaju temu, na onom mestu gde četiri glasa s oltara
određuju da se puste četiri anđela smrti, koji' će pokositi
ata i jahača, cara i papu i trećinu čovečanstva — to
razorno prolaţenje kroz sedam poretkom obuhvaćenih
tonskih stepena ili poloţaja instrumenta! Urlikanje kao
tema — kakav uţas! I kakva samo akustička panika
proizlazi iz glisanda bubnjeva, predviđenih u više navrata,
kakvi tonski ili trešteći efekti, mogućni s obzirom na
pomičnost mašinskih doboša na različite tonske stepene,
sa kojom se ovde manipuliše za vreme dobovanja. Dej-
stvo je do krajnjih granica stravično. Ali, ono što najviše
potresa do srţi u kostima jeste primena glisanda na
ljudski glas, koji je ipak bio prvi objekt tonskog poretka i
oslobađanja iz prastanja zavijanja koje se provlači svim
stepenima, dakle povratak u to prastanje, kako to na jeziv
način ostvaruje hor u. »Apokalipsi«, u ulozi ljudi koji vrište
prilikom raskidanja sedmog pečata, pomračivanja Sunca,
krvarenja Meseca, prevrtanja brodova.
Neka mi ovde, ako smem da zamolim za to, bude
dopušteno da kaţem neku reč o načinu na koji se koristi
hor u delu moga prijatelja, o tom nikada iskušanom
razbijanju vokalnog tela, koje vodi u ukrštajuće
sučeljavanje grupa na koje ono biva i'zdeljeno, u
dramatsko-dijaloško i u pojedinačne uzvike, koji svoj
klasično daleki uzor imaju svakako u onom odgovoru
poput udarca »Barabam!« iz Pasije po Mateju.
»Apokalipsa« se odriče orkestarskih me- đuigara; zbog
toga hor više nego jednom dobij a izrazit, čudesno
orkestralan karakter: tako u koralnim varijacijama koje
predstavljaju himnu 144 000 izabranih što ispunjavaju
nebesa, pri čemu se ono što tu čini koral sastoji zapravo
samo u tome da sva četiri glasa bez prestanka teku u
istom ritmu, dok se orkestar, kao kontrast tome,
pridruţuje ili suprotstavlja najvećim obiljem ritmova.
Ekstremno
36 Doktor 561
Faustus II
polifone oporosti tog komada (i ne samo njega) dale su
mnogo povoda za porugu i mrţnju. Ali, to je tako i mora
se prihvatiti, ja ga barem s blagonaklonim čuđenjem
prihvatam: celim delom vlada paradoks (ako je to
paradoks) da u njemu disonanca sluţi za izraţavanje
svega višeg, ozbiljnog, poboţnog, duhovnog, dok su
harmonija i tonalnost sačuvane za svet pakla, dakle, u
tom sklopu, za svet banalnosti i opštih mesta.
Međutim, hteo sam da kaţem nešto drugo. Htec?
sam da ukaţem na neobičnu razmenu zvukova do koje
često dolazi između vokalnih i instrumentalnih deonica
»Apokalipse«. Hor i orkestar ne stoje jasno jedan
nasuprot drugom, kao područje ljudi i područje stvari;
oni se jedan s drugim stapaju: hor je
instrumentali'zovan, orkestar vokalizovan, u tom
stepenu i s takvim ishodom da se čini kako je granica
između čoveka i stvari pomerena, što sigurno ide u prilog
umetničkoj jedinstvenosti, mada — bar za moje osećanje
— ima u sebi i nešto teskobnor opasno, zloćudno. Da
navedem nekoliko pojedinosti: glas drolje vavilonske,
ţene na ţivotinji, s kojom su bludničili kraljevi na Zemlji,
na neobično iznenađujući način poveren je
najgracioznijem ko- loraturnom sopranu, i njeni
virtuozni tokovi deluju katkad na zvuk orkestra u koji se
uključuju u potpunosti kao flauta. S druge strane, na
različite načine prigušivana truba predstavlja groteskni
vox humana, a to čini i saksofon, koji igra neku ulogu u
više malih rascepkanih orkestara, koji prate poj đavolov,
sramotno kolo pesama sinova kala. Adrija- nova
sposobnost da podsmevajući se podraţava, čiji je koren
duboko u setnosti njegovog bića, ovde se produktivno
ispoljava u parodiji najrazličitijih muzičkih stilova u
kojima se iţivljava budalasta obest pakla: zvuci
francuskog impresionizma odvučeni u: sferu smešnog,
građanska salonska muzika, Ĉajkov- ski, music hall,
sinkope i ritmička prevrtanja preke glave svojstvena
dţezu — sve to ide naokolo u ša-
562
renom svetlucanju alkarsltog turnira: naime preko
osnovnog jezika glavnog orkestra, jezika koji, onako
ozbiljan, taman, teţak, s radikalnom strogošću potvrđuje
duhovni rang dela.
Dalje! Još mi toliko toga leţi na srcu kad je reč o
ostavštini moga prijatelja, koja jedva da je otvorena, i
osećam da bi moţda bilo najbolje ako svoje primedbe i
dalje budem iznosio sa stanovišta prigovora koji se,
priznajem, moţe objasniti, mada bih ja sebi pre pregrizao
jezik nego što bih priznao njegovu opravdanost: prigovora
varvarstva. On je upućivan na račun sjedinjavanja
najstarijeg sa najnovijim, postupka koji karakteriše delo i
koji nipošto nije delo samovolje, nego leţi u prirodi stvari:
to sjedinjavanje počiva, rekao bih, na zakrivljenosti sveta
koja čini da se u najpoznijem vrati ono što je najranije.
Tako stara muzika nije poznavala ritam u smislu u kojem
ga je razumevala kasnije. U pevanju je pesma imala
metar prema zakonima jezika, ono nije proticalo u
vremenskim merama, raščlanjenim u taktove i periode,
već se pre pokoravalo duhu slobodne recitacije. A kako
stvar stoji s ritmom naše najmlađe muzike? Nije li i on
pribliţen jezičkom naglasku? Rastvoren u prevelikoj
pokretljivosti punoj promena? Već kod Betovena postoje
stavovi takve ritmičke slobode koja omogućava da se
nasluti ono što dolazi. Kod Leverkina ne nedostaje ništa
što bi sprečavalo da bude napuštena i sama podela na
taktove. To, u skladu s nekim ironičnim
konzervativizmom, nije učinjeno. Ali, ne obazirući se na
simetriju i prilagođen čisto jezičkom akcentu, ritam se
zaista menja od takta do takta. Govorio sam o onom što
nam se kao dečacima urezalo u sećanje. Ima tu takvih
stvari koje, neznatne za razum, kakvima se mogu učiniti,
nastavljaju da deluju u duši i vrše svoj podsvesni uticaj,
od- ređajući čoveka. Eto, i figura onog čudaka preko
mora, sa njegovom samovoljno-neznalačkom muzičkom
rabotom, o kojem nam je u danima naše mladosti
563
36*
pričao drugi čudak, Adrijanov učitelj, i o kojem se moj
drug na putu kući izrazio s tako oholim odobravanjem, —
i povest tog Johana Konrada Bajsela bila je takva jedna
stvar koja se urezala u sećanje. Zašto da se pravim da već
odavno, da već u više navrata ne pomišljam na strogog
uču i začetnika pevačke umetnosti tamo u Efrati, preko
mora? Između njegove naivno srčane pedagogike i
Leverki- novog delà koje je doterano do poslednjih
granica učenosti, tehnike, duhovnosti', leţi čitav svet.
A.ipak, za mene, koji sam kao prijatelj u to upućen, u
svemu tome se utvarno javlja duh pronalazača »tonova
gospodara« i »tonova slugu« i muzičkih recitacija himni.
■
Doprinosim li ja ovom intimnom primedbom ob-
jašnjenju za mene tako bolnog prigovora, koji- nastojim
da objasnim ne čineći mu ni najmanjeg ustupka:
prigovora varvarstva? On po svoj prilici pre ima veze s
izvesnom primesom masovne modemosti što u tom delu
religiozne vizije, koje sferu teološkog poznaje gotovo
isključivo kao suđenje i stravu, ostavlja leden utisak, —
primesom »aerodinamično- sti«, da se osmelim na tu
insultirajuću reč. Uzmimo testisa, svedoka i pripovedača
uţasnih zbivanja, onoga koji kaţe »Ja, Jovan« dakle,
opisivača ţivotinja iz ponora s lavljim, telećim, ljudskim i
orlovskim glavama — tu partiju koja se po tradiciji daje
tenoru, no koji je ovog puta gotovo uškopljenički visok i
čije je hladno, objektivno, reportersko krešta- nje u jezivoj
suprotnosti sa sadrţajem njegovih katastrofalnih
saopštenja. Kada je 1926. godine, prilikom svečanosti
»Internacionalnog društva za novu muziku« u Frankfurtu
na Majni »Apokalipsa« đo- ţivela svoje prvo i zasad
poslednje izvođenje (pod Klempererovom palicom),
izuzetno tešku deonicu majstorski je pevao jedan tenor
evnuhovskog tipa po imenu Erbe, čija su prodorna
kazivanja stvarno izgledala kao »najnoviji izveštaj o
smaku sveta«. To je bilo sasvim u duhu delà, taj duh je
pevač veoma inteligentno shvatio. — Ili uzmimo, kao
drugi primer tehničkog komfora u uţasu, dejstva koja je
proizvodio zvučnik (u jednom oratorijumu!), što ih je
kompozitor predvideo na različitim mestima, pomoću
čega se postiţe takva prostorno-akustička gradacija
564
kakva inače nikada nije bila postignuta: i to tako što se
nešto pomoću pojačala ističe u prvi plan, a nešto povlači
u pozadinu, kao neki hor ili orkestar koji dopire iz daljine.
Setimo se pored toga još jednom, doduše sasvim retkih,
zvukova dţeza, korišće- nih u čisto infernalne svrhe, pa
će mi se oprostiti što sam, koristeći se oštrom reči,
označio kao »aero- dinamično« delo, koje po svom
osnovnom duhovno-đuševnom raspoloţenju ima više
veze sa »Kajzer- sašernom« negoli sa modernim
shvatanjem sportske elegancije, i čiju bih suštinu odredio
— smelo rečeno — kao starinu koja se nalazi u stanju
eksplozije.
Bezdušnost! Znam ja dobro da oni koji protiv
Adrijanovog stvaralaštva izgovaraju reč »varvarstvo« u
osnovi misle na to. Jesu li oni ikad, makar samo i uz
pomoć oka koje čita, oslušnuli izvesne lirske partije — ili
smem reći samo: momente? — »Apokalipse«, mesta u
pesmi praćena kamernim orkestrom, koja bi i nekom
tvrđem nego što sam ja mogla naterati suze na oči, jer
zvuče kao usrdna molitva za dušu? Neka mi bude
oprošteno što polemiku usmeravam donekle nasumice,
ali ja varvarstvo, nečovečnost, vidim u tome da se ovakva
čeţnja za dušom — čeţnja male sirene — naziva
bezdušnošću!
Pišem ovo obuzet odbranom, a hvata me nešto
drugo, što me isto tako obuzima: sećanje na panđe-
monijum smeha, paklensko smejanje koje, kratko ali
grozno, čini kraj prvog dela »Apokalipse«. Ja taj kraj
mrzim, volim i bojim ga se; jer — budi mi oprošteno ovo
odveć lično »jer!« — uvek sam se plašio Adrijanove
sklonosti prema smehu, kojoj sam, za razliku od Ridigera
Sildknapa, vazda loše umeo da sekundiram, a isti taj
strah, istu tu bojaţljivu
565
i briţnu neumešnost osećam pri ovom sarđoničkom ga-
udiumu gehene, koji proleće kroz pedeset taktova,
počinjući cerekanjem solo glasa, da onda naglo stane da
se širi, obuhvatajući hor i orkestar, i uz ritmičke
preokrete i ukrštanja nabuja u strahoviti tutti-
-fortissimo, koji sve preplavljuje kao salva podrugljivog i
trijumfalnog smeha pakla u kojoj se jezovito mešaju
vrištanje, siktanje, kreštanje, vrečanje, rikanje, zavijanje i
njištanje. Ove epizode same po sebi, koja je svojim
poloţajem u celini još i posebno istaknuta, tog iznenadnog
vihora infernalnog uţivanja u smehu, ja se do te mere
gnušam, da bih teško nagnao samog sebe da o tome
progovorim, da mi, s druge strane, upravo ta epizoda nije,
u povezanosti celine, na takav način otkrila i najdublju
tajnu muzike, koja je tajna identiteta, da od toga srce
zamire.
Jer, pakleni smeh na kraju prvog dela ima i svoj
pandan u sasvim čudesnom dečjem horu koji, praćen
jednim delom orkestra, odmah otvara drugi deo — komad
kosmičke muzike sferá, leden, jasan, prozračan kao
staklo, oporo disonantan doduše, ali pri tom pun, rekao
bih, nepristupačno-nadzemalj- skog i neznanog milja
zvuka, koje srce ispunjava čeţnjom bez nade. A taj
komad, koji je očarao, dirnuo, ushitio i protivnike, jeste za
onog ko ima uši da to čuje, i oči, da vidi, po svojoj
muzičkoj supstanci đavolji smeh ponovljen još jedanput!
Adrijan Leverkin je velik svud gde treba učiniti nejed-
nakim ono što je jednako. Poznato je kako on temu fuge
već pri prvom odgovoru ritmički tako modifi- kuje da je,
uprkos striktno sačuvanoj tematici, nije moguće
prepoznati kada se ponovi. Tako i ovde — ali nigde tako
duboko, tajanstveno i velelepno kao ovde. Svaku reč koja
čini da zazvuči ideja »onog tamo«, preobraţenje mistične
duše, dakle promene: transformacija, transfigurad] a —
ovde valja pozdraviti kao tačnu. Strahota, koju je slušalac
prethodno čuo, u neopisivom dečjem horu je, doduše,
dovede- ma u sasvim drugi poloţaj, instrumentacija i
ritam su, zaista, sasvim promenjeni; ali, u zujnom, ranja-
vajućem razleganju muzike sfera i anđeoskih glasova
566
nema nijedne note koja se, strogo korespondirajući, me bi
nalazila i u smehu pakla.
U tome je čitav Adrijan Leverkin. U tome je .čitava
muzika koju on reprezentuje, a zvučnost je, kao
dubokoumnost, proračun uzdignut do tajne. Prijateljstvo,
koje se odlikovalo bolom, naučilo me je da tako vidim
muziku, mada bih ja, shodno svojoj jednostavnoj prirodi,
moţda u njoj rado bio video mešto drugo.
XXXV
Nova brojka stoji na čelu odeljka koji treba da
donese izveštaj o tuţnom slučaju u području u kojem se
odvijao i ţivot moga prijatelja, izveštaj o jednoj ljudskoj
katastrofi — ali, Boţe moj, koja to rečenica, koja reč, koju
sam ovde napisao, nije obavijena velom nečeg
katastrofalnog, koje je postalo ţivotni vazduh svih nas?
Koja reč nije potajno zadrhtala, kao što je to odveć često
činila ruka koja ju je pisala, od vibracija katastrofe ka
kojoj stremi moja priča, a u isti mah i one u čijem znaku
danas stoji svet, bar onaj humani, građanski svet?
Ovde je reč o intimnoj ljudskoj katastrofi, na koju
spoljašnji svet jedva da je obratio paţnju, a da hi do nje
došlo susteklo se mnogo toga: muški nit- kovluk, ţenska
slabost, ţenski ponos i profesionalni meuspeh. Ima, evo,
dvadeset dve godine kako je, gotovo pred mojim očima,
nastradala Klarisa Rode, glumica, sestra isto tako vidno
ugroţene Ines: po isteku zimske sezone 1921—22. u
maju, ona je u Pfajferingu, u kući svoje majke, ne
obazirući se mnogo na nju, plaho i odlučno oduzela sebi
ţivot pomoću otrova, koji je već odavno drţala u pri-
pravnosti upravo za trenutak kada njen ponos ne bude
više mogao da podnese ţivot.
Ţelim da u nekoliko reci izloţim ovde tok događaja
koji su doveli do uţasnog čina što nas je sve potresao, a da
ga u osnovi ipak nismo mogli kuditi, kao i okolnosti pod
kojima je ona taj čin izvršila. Već je napomenuto da su se
zabrinutost i opomene njenog minhenskog učitelja
567
pokazale i te kako ve- rodostojnim i da se Klarisina
umetnička karijera tokom godina nikako nije htela vinuti
iz provincijskih nizija u nešto više, ugledno-dostojnije. Iz
El- binga u istočnoj Pruskoj došla je u Pforchajm u
Badenu, to jest: nije se bila makla s mesta, ili tek malo;
veće pozorišne kuće u Rajhu nisu hajale za nju; nije imala
uspeha ili bar ne pravog uspeha, i to iz prostog, a ipak za
onog koga se to tiče tako teško shvatljivog razloga, što
njena prirodna obdarenost, naime, nije bila ravna njenoj
slavoljubivosti, što nije imala istinske i prave teatarske
krvi da pri- tekne u pomoć njenom znanju i htenju, kako
bi joj gluma bila delotvorna i osvajala na sceni čula i srca
jogunaste gomile. Nedostajalo joj je nečeg primitivnog, što
je u svoj umetnosti stvar naprosto odlučujuća, a u
komedijantskoj umetnosti posebno, pa bilo to sad rečeno
u čast umetnosti, i posebno kome- dijantstva, ili na njenu
i njegovu sramotu.
Tome se pridruţilo još nešto drugo, da pomuti
Klarisinu egzistenciju. Kao što sam to odavno bio
primetio, ona nije dobro razlikovala pozornicu od ţivota;
bila je glumica i naglašavala je da je glumica i izvan
pozorišta, moţda upravo zato što to nije bila u pravom
smislu; telesno-lični karakter ove umetnosti zavodio ju je
da se kao civilna ličnost doteruje koristeći se sredstvima
kozmetike lica, na- tapiranim frizurama i suviše
dekorativnim šeširima, što je bila potpuno nepotrebna
samoinscenacija koja je izazivala nesporazume, delujući
na prijateljska ose- ćanja mučno, na građanska izazovno
a na mušku pohotljivost podsticajno — sasvim pogrešno i
protiv svake namere; jer, Klarisa je bila najhladnije, naj-
čeđnije, najotmenije, sa svoje podsmešljivosti naj-
odbojnije stvorenje, makar taj oklop ironične oholosti i bio
zaštitna tvorevina protiv ţudnji njene ţenskosti, koje su
je, s druge strane, eto, ipak činile pravom sestrom Ines
Institoris, ljubavnice •— ili ci devant-ljubavnice Rudija
Švertfegera.
U svakom slučaju, posle onog dobro očuvanog
šezdesetogodišnjaka, koji ju je hteo učiniti svojom
metresom, propao je kod nje neslavno još mnogi lepotan s
568
manje solidnim namerama, a takođe i ovaj ili onaj čovek
čiji je sud nešto značio u javnosti, koji joj je mogao
koristiti, no koji se, naravno, za svoj poraz svetio
podrugljivim omalovaţavanjem njenih ostvarenja. Onda
ju je konačno sudbina ipak stigla i na ţalostan je način
naterala da spusti svoj naprćeni nos: kaţem »na ţalostan
način«, jer je pobednik nad njenim devičanstvom bio
apsolutno nedostojan svoje pobede, a ni sama ga Klarisa
ni u kom slučaju nije smatrala dostojnim nje: neki pse-
udodemonski ţenskaroš sa šiljatom bradom, habitué u
pozorištu i provincijski viveur, koji je u Pforchaj- mu radio
kao advokat, branilac u krivičnim procesima, i koji za
svoja osvajanja na raspolaganju nije imao ništa drugo do
bujicu reči punih jeftinog prezrenja prema ljudima, fino
rublje i mnogo crnih malja po rukama. Zajedljiva, no u
osnovi neiskusna i bespomoćna devojka podlegla je sa
svom svojom krutošću i nepristupačnošću njegovoj rutini
jedne večeri posle predstave, verovatno i pod opojnim
uticajem vina, — što je u njoj izazvalo najveći mogući gnev
i olujno preziranje same sebe; jer, taj zavodnik je, doduše,
umeo da za trenutak pridobije njena čula, ali ona prema
njemu nije osećala ništa drugo osim mrţnje, koju je u njoj
probudio njegov trijumf, i koja je bila pomešana s
izvesnom začuđenošću njenog srca da je on nju, Klarisu
Rode, bio u stanju da uhvati u klopku. U potpunosti, pri
tom i s prezirom, odbacivala je ona od tada zahteve
569
njegove poţude, — ţiveći, međutim, stalno u strahu da bi
on mogao razglasiti kako mu je bila ljubavnica, čime joj je
on, ne bi li je tako prinudio, pretio već tada.
U međuvremenu su se napaćenom, razočaranom,
poniţenom čeljadetu otvorili ljudski i građanski izgledi
koji su značili izbavljenje. Ponudio joj ga je mladi alzaški
industrijalac, koji je s vremena na vreme iz Strazbura
poslovno dolazio u Pforchajm, upoznao je u širem krugu i
smrtno se zaljubio u lepo sazdanu i podsmešljivu
plavušu. To što tada Klarisa nije ostala bez ikakvog
angaţmana, već je po drugi put preuzela obaveze u
pforchajmskom Gradskom pozorištu, makar i za ne baš
zahvalne epizodne uloge, imala je zahvaliti simpatiji i
zauzimanju jednog starijeg dramaturga, koji, doduše, i
sam se baveći pisanjem, u njenu pozvanost da se posveti
pozornici takođe nije verovao, ali je umeo da ceni njen
opšti duhovni i ljudski rang, koji je znatno prevazilazio
uobičajeni nivo tog lakrdijaškog društvanceta i često u
njemu predstavljao samo smetnju. Moţda ju je on, ko
zna, čak i voleo i bio samo i odviše čovek naviknut na
razočarenja i odricanja da bi smogao hrabrosti za svoju
tihu naklonost.
Na početku nove sezone, dakle, srela je Klarisa
mladog čoveka koji joj je obećavao da će je osloboditi
promašenog poziva i da će joj umesto toga kao svojoj
supruzi pruţiti spokojnu i osiguranu egzistenciju, štaviše
ţivot vrlo imućnog sveta, istina u stranoj, ali po
građanskom poreklu srodnoj sferi. Sa očiglednom
radošću, koju je budila nada, zahvalnošću, čak neţnošću
(koja je bila plod zahvalnosti) izvestila je ona pismom
svoju sestru, pa čak i svoju majku, o Anrijevoj prošnji, a i
o otporima na koje su u tom trenutku njegove ţelje još
nailazile kod njegovih. Otprilike istih godina kao i njegova
izabranica, sin — ili moţda i sinčić — svoje porodice,
ljubimce svoje majke, saradnik svoga oca u poslovima,
zastupao je on te ţelje kod kuće sa ţa
570
rom, a svakako i snagom volje, — no moţda je morao
učiniti i nešto više u tom pravcu da bi se brzo savladala
predrasuda njegovog građanskog klana prema glumici,
skitnici, koja je uza sve još i »Sva- bica«. Anri je imao
mnogo razumevanja za brige svoje porodice za njegovu
slobodu i čistotu, za njihov strah da se nije moţda zaćorio
i da bi mogao upropastiti svoju budućnost. Njima nije bilo
tako lako objasniti da, dovodeći Klarisu u svoj dom, oh to
ni u kom slučaju ne bi učinio. Najbolje bi bilo da je on
lično dovede u roditeljsku kuću, da je predstavi svojim
ljubavlju zadahnutim roditeljima, ljubomornim sestrama
i kritički raspoloţenim tetkama, pa neka je podvrgnu
ispitu, i nedeljama je radio na tome da udesi taj entrevue:
listićima, koje je redovno slao, kao i prilikom svakog
ponovnog dolaska u Pforchajm obaveštavao je on svoju
voljenu o tome kako napreduje.
Klarisa je bila sigurna u svoju pobedu. Prilikom
ličnog susreta Anrijevoj bojaţljivoj rodbini već će postati
jasno da im je ona u društvenom pogledu ravna, činjenica
na koju je bacao senku samo njen poziv, koji je ona,
međutim, bila spremna da napusti. U svojim pismima, a i
prilikom jedne posete Minhenu, ona je svoju zvaničnu
veridbu, kao i budućnost koju je videla pred sobom,
uzimala kao gotovu stvar. Ta budućnost se ukazivala u
sasvim drugačijoj svetlosti nego što je to iz svoje sredine
isko- renjeno patricijsko dete, koje je stremilo u sferu
duha, umetnosti, zamišljalo u svojim snovima, ali je ona
predstavljala luku, predstavljala je sreću — građansku
sreću, koja joj se očigledno činila prihvatljivijom s
obzirom na draţ koju pruţa ono strano i drugoj ačije,
novina nacionalnog ţivotnog okvira u koji je valjalo da se
prenese: zamišljala je kako njena buduća deca čavrljaju
na francuskom.
Tu se podigla avet njene prošlosti, glupa, bes-
mislena i nedostojna, ali drska i nemilosrdna avet, koja
se okrenula protiv njenih nadanja i cinično ih razorila,
saterala jadno stvorenje u škripac i oterala ga u smrt.
Onaj u pravne nauke dobro upućeni lupeţ, kome je
pripala u jednom trenutku slabosti* stao ju je ucenjivati
svojom jednokratnom pobedom. Anrijevi rođaci, sam
Anri, saznaće za njihov odnos ako mu se ona ponovo ne
poda. Po svemu onome što smo kasnije saznali, između
ubice i njegove ţrtve mora da su se odigrale očajne scene.
Uzalud je devojka preklinjala — naposletku na kolenima
571
— da je poštedi, da je pusti, da je ne prisiljava da svoj
ţivotni mir plaća izdajom prema čoveku koji je voli i kome
ona uzvraća ljubav. Upravo to priznanje raz- đraţilo je
čudovište na svirepost. On — tako je rekao -T- uopšte ne
taji da ona, prepuštajući mu se sada, stiče mir samo na
trenutak, samo do daljnjeg, da time kupuje put u
Strazbur, veridbu. Pustiti on nju neće nikad, traţiće od
nje kad god mu to bude volja da mu pokaţe koliko je
spremna da uzvrati zahvalnošću na njegovo ćutanje, koje
će on prekinuti čim mu ona tu zahvalnost uskrati.
Moraće da ţivi u brakolomstvu — to će biti pravedna
kazna za njeno filistarstvo, za ono što je taj čovek nazvao
njenim kukavičkim traţenjem utočišta u građanskom.
Ako dalje ne bude išlo, ako njen muţić i bez njegove
pomoći dokuči šta je i kako je s njom, onda joj još uvek
ostaje supstanca koja sve dovodi u red i koju ona
odvajkada čuva u onom dekorativnom predmetu, u knjizi
s mrtvačkom glavom. Ona, gordo posedujući hipokratsku
lekariju, ne treba uzalud da se oseća nadmoćnom nad
ţivotom, da mu se jezivo i mračno podsmeva — taj je
podsmeh bolje pristajao uz njeno lice nego burţoasko
zaključivanje mira sa ţivotom, za koji se htela pokazati
spremnom.
Po mom mišljenju, ta bitanga je, pored iznuđenog
zadovoljstva, išla upravo za tim da je otera u smrt.
Njegova infamna sujeta ţudela je za ţenskim lešom na
svom putu; zaţeleo je da neko ljudsko stvorenje, ako ne
baš za njega, ono bar zbog njega umre, da propadne. Ah,
baš mu je Klarisa morala priuštiti to zadovoljstvo! Ona je
to zaista morala, po svemu kako su stvari tekle i odvijale
se, ja to uviđam, svi smo mi to morali uvideti. Još jednom
mu je učinila po volji da privremeno dođe do mira, i na taj
način je više nego ikad bila u njegovoj ruci. Ona je
svakako računala da će, kada jednom bude primljena u
porodicu, kada bude udata za Anrija, naći već puta i
načina (uz to još skrivena na stranoj drţavnoj teritoriji) da
se odupre ucenjivaču. Do toga nije došlo. Njen mučitelj je
očigledno odlučio da uopšte i ne dozvoli da do venčanja
dođe. Anonimno pismo, u kojem je o Klarisinom
ljubavniku bilo reči u trećem licu, odigralo je svoju ulogu
u strazburškoj porodici, kod Anrija samog. On joj je
poslao tekst — kao opravdanje, ako je tako nešto bilo
moguće. Njegovo propratno pismo nije baš odisalo
nepokolebljivom, snaţnom verom u ljubav koju je osećao
572
prema njoj.
Klarisa je preporučenu pošiljku primila u Pfaj-
feringu, gde je po završetku pozorišne sezone u
Pforchajmu došla na nekoliko nedelja u goste, u kućicu
svoje majke iza kestenova. Bilo je rano posle podne.
Senatorovica je videla svoje dete kako se brzim korakom
vraća sa šetnje u koju je posle ručka sama otišla. U
malom tremu ispred kuće Klarisa je pored nje ţurno
prošla sa letimično-zbunje- nim i slepim osmehom u
svoju sobu, okrenuvši za sobom kratko i energično ključ
u bravi. U svojoj sopstvenoj spavaćoj sobi, koja je bila
pored ove, stara gospođa je posle nekog vremena čula
kćerku kako nad umivaonikom grglja vodu u grlu —
danas znamo da je to činila ne bi li rashladila razgrizena
mesta koja joj je u ţdrelu stvorila uţasna kiselina. Zatim
je zavladala tišina, neugodna tišina koja je potrajala, dok
posle nekih dvadesetak minuta senatorovica nije
pokucala kod Klarise i pozvala je po imenu. Koliko god da
je ona to uporno ponavljala, odgovora nije bilo. Uplašena
ţena potrčala je, Sa svojom kosom koja se na čelu više
nije mogla istin-
573
ski dovesti u red i sa svojom krezub inom, u glavnu
zgradu, i stegnutim glasom obavestila je gospođu
Svajgeštil. Ova veoma iskusna ţena pošla je za njom sa
jednim momkom, koji je, nakon što su obe još nekoliko
puta kucale i zvale, razvalio bravu u vratima. Klarisa je
leţala otvorenih očiju na kanabetu uz donji kraj postelje,
komadu nameštaja iz sedamdesetih ili osamdesetih
godina, sa naslonjačem za leđa i sa strane, koji sam
poznavao iz Rambergerove ulice i ka kojem se ona ţurno
uputila kad ju je pri grgljanju zatekla smrt.
»Tu se više ništa neće moći učiniti, draga gospođo
senatorovice«, rekla je gospođa Svajgeštil drţeći prst na
obrazu i tresući glavom dok je gledala u Klarisu kako se,
napola uspravljena, opruţila po kanabetu. Još kasno
uveče i sâm sam imao prilike da vidim taj isuviše uverljiv
prizor, kada sam kao stari kućni prijatelj, koga je
gazdarica telefonski obavestila, pohitao tamo iz Frajzinga
i zagrlio ucve- Ijenu majku, uzbuđen i uz reći utehe, dok
sam sa njom, Elzom Svajgeštil i Adrijanom, koji je bio
došao s njima, stajao kraj leša. Tamno modre mrlje od
zgrušane krvi po Klarisinim lepim rukama i po licu
ukazivale su na munjevitu smrt usled gušenja, na to da je
naglo došlo do paralizovanja centra za disanje, jer je doza
cijanske kiseline bila dovoljna da se njom pobije valjda
čitav bataljon vojnika. Na stolu je, ispraţnjen i sa
odvrnutom donjom stranom, leţao onaj bronzani sud,
knjiga na kojoj je grčkim slovima stajalo ispisano
Hipokratovo ime t počivala mrtvačka glava. Uz to cedulja,
upućena njenom vereniku, na kojoj je u ţurbi stajalo
olovkom napisano:
»Je t’aime. Une fois je t’ai trompé, mais je t’aime.«
Mladi čovek se našao na pogrebu, za koji sam ja
morao izvršiti sve pripreme. Bio je neutešan, ili, bolje reći,
»désolé«, što, iako je to svakako zabluda, ne zvuči tako
ozbiljno i deluje pomalo kao fraza.
Ne ţelim da dovedem u sumnju bol s kojim je uzviknuo:
»Ah, monsieur, dovoljno sam je voleo da bih joj
oprostio! Sve je moglo biti dobro. Et maintenant —
comme ga!«
Da, »comme ga«! Sve je stvarno moglo ispasti
drugačije da on nije bio takav neodlučni sinčić svoje
porodice i da je Klarisa u njemu imala pouzdaniji oslonac.
One noći, dok je senatorovica u dubokoj tuzi sedela
kraj ukočenih ostataka svoga deteta, sastavili smo
574
Adrijan, gospođa Švajgeštil i ja smrtovnicu, koju je
trebalo da potpišu Klarisini najbliţi, a koju je s puno
obzira trebalo sročiti tako da bude nedvosmislena. Sloţili
smo se oko formulacije u kojoj je stajalo da se pokojnica
posle teške, neizleč- ljive boli koja je pritisla njeno srce
rastala sa ovim svetom. To je pročitao dekan u Minhenu,
kod koga sam otišao da ga pridobijem za crkvenu
sahranu, koju je senatorovica neizostavno ţelela. Počeo
s^m ne suviše diplomatski, unapred naivno-poverlj ,vo
priznajući činjenicu da je Klarisa smrt pretpostavila
nečasnom ţivotu, o čemu, međutim, sveštenik, ro- bustni
boţiji čovek, pravi luterovski tip, nije hteo ni, da čuje.
Priznajem da je potrajalo izvesno vreme dok sam shvatio
da crkva, istina, s jedne strane ne ţeli da vidi sebe kao
nekog čije je delovanje isključeno, da, međutim, s druge
strane nije spremna da otvoreno priznatom samoubistvu,
makar kako ono časno bilo, da blagoslov — ukratko, da
snaţni čovek nije ţeleo ništa drugo doli da ga slaţem.
Tako sam onda, bez ikakvog prelaza, tako da je bilo
gotovo smešno, udario u druge ţice, opisao sam sve kao
nerazjašnjeno, dopustio sam mogućnost nesrećnog
slučaja, zamene bočice, izjavio sam, štaviše, da je to
verovatno, i' tako postigao da tvrdoglavko, ipak i
polaskan vaţnošću koja se pridavala učestvovanju
njegove svete firme, izjavi kako je spreman da učestvuje u
pogrebnom obredu.
Pogreb je obavljen na minhenskom groblju uz puno
učešće onih koji su pripadali krugu prijatelja Rođeovih.
Nije izostao ni Rudi Švertfeger, nisu ni Cink i Špengler,
čak ni Sildknap. Ţalost je bila iskrena, jer je jadna,
izazivačka, gorda Klarisa svima bila draga. Izraze
saučešća je, umesto svoje majke koja se nije pojavila, u
dubokoj crnini, s vratićem istegnutim koso napred,
dostojanstveno primala;Ines Institoris. Nisam mogao a da
u tragičnom kraju ţivota kojim je pokušala da ţivi njena
sestra ne vidim zao predznak njenog sopstvenog usuda.
Uostalom, u razgovoru sa njom stekao sam utisak da ona
Klarisi pre zavidi nego što je ţali. Prilike njenog muţa
stalno su se pogoršavale usled pada vrednosti novca,
koji su izvesni krugovi hteli i prouzrokovalo Grudobran
luksuza, ta zaštita od ţivota, pretio je strašljivici da će
nestati, i već je postalo neizvesno hoće li se još moći
drţati raskošni stan kraj Engleske bašte. Sto se tiče
Rudija Svertfegera, on je Klarisi, svojoj dobroj drugarici,
575
doduše ukazao poslednju počast, ali je groblje napustio
što je brţe mogao, pošto je najbliţoj oţalošćenoj srodnici
izrazio svoje saučešće, na čiju sam formalnu prirodu i
štu- rost skrenuo Adrijanu paţnju.
To je bez sumnje bio prvi put da je Ines ponovo
videla svog dragana otkako je on raskinuo njihov odnos,
raskinuo, bojim se, uz izvesnu brutalnost, jer izvesti to
»na zgodan način« sigurno da nije bilo lako moguće, s
obzirom na očajničku ţilavost s kojom se ona grčevito
hvatala za njega. Onako kako je tu stajala kraj svog
sićušnog supruga na grobu svoje sestre, pruţala je sliku
napuštene ţene i, po svemu sudeći, bila je uţasno
nesrećna. Oko nje se, međutim, u neku ruku na utehu i
kao naknada okupilo maleno ţensko društvo, čiji su
članovi delom i došli da prisustvuju pogrebnoj svečanosti
više nje radi nego Klarisi u čast. Ovoj maloj i čvrstoj -sku-
pini, druţini, udruţenju, tom klubu prijateljica, ili kako
bih se već izrazio, pripadala je Natalija Knete-
576
rih kao Inesina najbliţa, poverljiva prijateljica; ali,
tome je pripadala i nekakva razvedena rumunsko-
-erdeljska spisateljica, tvorac nekolikih komedija i
vlasnica boemskog salona u Švabingu; zatim dvorska
glumica Roza Cvičer, u čijoj je igri često dolazio do
izraţaja veliki, nervozni intenzitet, i još ova ili ona ţenska
figura čije je karakterisanje ovde izlišno, pogotovu jer
nisam za svaku od njih siguran da li je savezu aktivno
pripadala.
Vezivno sredstvo koje ih je drţalo na okupu bio je —-
čitalac je već pripremljen da to čuje — morfijum: preko
svake mere jako sredstvo; jer, ne samo da se drugovi, u
nekom strašnom drugarstvu, međusobno ispomaţu
usrećujućom i upropašćujućom drogom, nego među
robovima te bolesti i slabosti i u moralnom pogledu
postoji neka sumorna, ah i ne- ţna, pa čak i uzajamnog
uvaţavanja puna solidarnost, a u našem slučaju je
grešnice pored toga spajala još i određena filozofija ih
maksima, koja je potekla od Ines Institoris i koju su, ne bi
li se opravdale, odobravale svih pet ih šest prijateljica.
Ines je, naime, zastupala stanovište — ja sam to sam
jednom prilikom čuo iz njenih usta — da bol nije dostojan
čoveka, da je sramotno patiti. Međutim, i ţivot sam po
sebi, golo postojanje, animalna egzistencija jeste, sasvim
nezavisno od svakog konkretnog i posebnog poniţenja što
ga izaziva bol u telu i jad u srcu, nedostojan teret, koji
valja podnositi u lancima, i niska tegoba, — te odbaciti to
breme, skinuti ga s vrata, steći slobodu, lakoću, neku
vrstu bestelesne lagodnosti', opskrbljujući fizis
blagoslove- nom materijom koja mu jemči ovakvu
emancipaciju od patnje, samo je otmeno i ponosito, čin
zasnovan na pravima čoveka i duhovnom ovlašćenju.
To što je ova filozofija prihvatala u moralnom i
telesnom pogledu razorne posledice stvaranja razmaţene
navike, spadalo je očigledno u njenu otmenost, i
verovatno je ta svest o zajedničkoj ranoj propasti bila onaj
činilac koji je
među
drugaricama 577
37 Doktor
Fauslus II
stvarao takvo raspoloţenje neţnosti, štaviše zaljubljenog
strahopoštovanja. Ne bez gađenja posmatrao sam
ushićeno svetlucanje njihovih pogleda, ganutljive
zagrljaje i poljupce, kada bi se sastajale u društvu. Da, ja
priznajem svoju unutarnju netrpeljivost prema ovom
samorazrešavanju, priznajem je sa izvesnim čuđenjem,
budući da inače ni u kom slučaju ne uţivam u ulozi
zatočnika vrline i cepidlač- kog sudije. Moţda je ono što
mi uliva nesavladljivu odvratnost ona neka sladunjava
neiskrenost, ka kojoj vodi porok ili koja mu je od početka
imanentna. Takođe sam Ines uzimao za zlo bezobzirnu
ravnodušnost prema njenoj deci, koju je dokazala odajući
se toj budalaštini, a koja je onda i svu njenu majmunsku
ljubav prema belim luksuznim stvorenj- cima razobličila
kao laţ. Ukratko, otkada sam znao i video šta ta ţena sebi
dozvoljava, ona mi se U duši zgadila i sasvim je tačno
primetila da sam je u svom srcu napustio, pa je to
opaţanje potvrdila jednim osmehom koji me je svojom
mučnom i mangupskom zlobom podsetio na jedan raniji
osmeh, koji mi je uputila kada je dva sata upijala moje
ljudsko sa- učestvovanje u njenim ljubavnim bolima i
ţeljama.
Ah, malo je razloga imala za podsmevanje, jer to
kako se srozavala bilo je bedno. Verovatno je uzimala
preterane doze, koje u njoj nisu stvarale lagodnost punu
ţivahnosti, nego su je prenosile u stanje u kojem nije
mogla izaći pred svet. Ona Cvi- čerova je pod dejstvom tog
sredstva igrala genij al- nije, a Natalija Kneterih je time
uvećavala svoj društveni šarm. Ali se jadnoj Ines u više
navrata događalo da priđe stolu u napola besvesnom
stanju i da staklastog pogleda i klimajući glavom sedne
kraj svoje najstarije kćeri i svog sitničavo-mučno dirnu-
tog supruga za još uvek dobro postavljenu trpezu, na
kojoj je svetlucao kristal. Ţelim pri tom nešto da priznam:
Ines je nekoliko godina kasnije počinila teţak zločin, koji
je pobudio opšte zgraţanje i učinio kraj njenoj građanskoj
egzistenciji. Ali, ma ko~
578
liko da sam se grozio tog nedela, ipak sam, zbog starog
prijateljstva bio gotovo ponosan, ne, nego baš
nedvosmisleno ponosan što je u svojoj propasti našla
snage i divlje energije za taj čin.
XXXVI
O, Nemačka, ti propadaš, a ja se sećam tvojih
nadanja! Mislim na nadanja koja si budila (a da ih moţda
nisi ni delila); koja je svet posle tvog prošlog, u poređenju
s ovim blagog sloma i abdikacije cara, hteo da poloţi u
tebe i za koja se nekoliko godina činilo da ih do izvesnog
stepena opravdavaš, uprkos razuzdanom ponašanju,
uprkos sasvim ludom, divlje očajnom i divlje
demonstrativnom »naduva- vanju« tvoje bede i one pijane
inflacije koja se uspinjala do neba.
Istina je, nered koji se tada izrugivao svetu i koji je
trebalo da zaplaši svet tih godina, već je imao u sebi
mnogo od one monstruozne neverovat- nosti, one
ekscentričnosti, onog što čovek nikada ne bi smatrao za
moguće, mnogo od opakog sankilo- tizma našeg
ponašanja posle 1933, a pogotovu posle 1939. Ali, jednog
dana je i toj opijenosti milijardama, toj visokoparnosti
bede došao kraj, izobličenom licu našeg privrednog ţivota
vratio se izraz razuma, i činilo se da nama Nemcima sviće
epoha duševnog oporavljanja, društvenog napretka u
miru i slobodi, zrelih kulturnih pregnuća kakva zahteva
budućnost, epoha dragovoljnog prilagođavanja našeg
osećanja i mišljenja onome što je u svetu normalno. Bez
ikakve sumnje, to je, uprkos svoj urođenoj slabosti i
antipatiji prema samoj sebi, bio smisao, to je bila nada
nemačke republike — mislim ponovo: nada koju je ona
probudila u strancima. Ona je predstavljala pokušaj,
nipošto bezizgledan pokušaj (drugi po redu posle
Bizmarkovog promašaja i njegove ujedi-
37*
579
niteljske veštine) normalizovanje Nemačke u smislu njene
evropeizacije ili i »demokratizacije«, njenog duhovnog
uključivanja u društveni ţivot naroda. Ko će poreći da je u
drugim zemljama ţivelo, mnogo dobre vere u mogućnost
tog procesa, i ko će osporiti da se među nama. u
Nemačkoj, svuda u zemlji sa izuzecima seljačke
tvrdoglavosti, moglo ustanoviti kretanje u tom pravcu,
koje je davalo mnogo nade?
Govorim o dvadesetim godinama veka, a naročito,
razume se, o njihovoj drugoj polovini, u kojoj je sasvim
ozbiljno došlo do pomicanja ţarišta kulture iz Francuske
u Nemačku, i za koju je, ipak, u velikoj meri bilo
karakteristično da je tada, kao što je već napomenuto,
došlo do prvog izvođenja, tačnije: do prvog celovitog
izvođenja apokaliptičkog oratorij uma Adrijana Leverkina.
Mada je po svom' karakteru Frankfurt kao pozornica bio
jedan od do- bronamernih i otvorenijih gradova Rajba, to
izvođenje, kao što se samo po sebi razume, nije prošlo bez
gnevnog protivljenja, bez prigovora, koji se; nošen
ogorčenjem, mogao čuti, da je tu reč o izrugivanju
umetnosti, o nihilizmu, muzičkom zločinstvu, ili, da
upotrebim tada uobičajenu pogrdu; prigovaralo se da je
posredi »kulturni boljševizam«. Ali, delo i smelost sa
kojom je izvedeno našli su inteligentne branioce, koji su
umeli da vladaju recima, i ovo dobro stanje duhova, koje
je — onako kosmopolitski i slobodarski obojeno — oko
1927. godine bilo na vrhuncu, ta suprotnost
nacionalistič- ko-vagnerijansko-romantičnoj reakciji, što
se posebno bila odomaćila u Minhenu, sve je to takođe u-
svakom slučaju već predstavljalo elemenat našeg javnog
ţivota u prvoj polovini decenije, pri čemu mislim na
kulturne događaje kao što su bile muzičke svečanosti u
Vajmaru iz godine dvadesete i prva muzička svečanost u
Donauešingenu sledeće godine. Pred publikom koja ni u
kom slučaju nije bila neprijemči- va, koja je, rekao bih, u
umetničkom pogledu bila »re
publikanski« nastrojena, u obe te prilike — na ţalost
u odsustvu kompozitora — bila su, pored drugih primera
novog duhovno-muzičkog stava, izvedena i Leverkinova
dela: u Vajmaru »Kosmička simfonija« pod ritmički
izuzetno pouzdanim vodstvom Bruna Valtera, a u
badenskom festivalskom mestu svih pet komada »Gesta
Romanorum«, u zajednici sa čuvenim pozorištem lutaka
Hansa Platnera — doţivljaj koji je kao nikada ranije
talasao dušu tamo-ovamo, između poboţne ganutosti i
smeha.
Ţelim, međutim, da spomenem i udeo nemač- kih
umetnika i prijatelja umetnosti u osnivanju »In-
ternacionalnog društva za novu muziku« godine dvadeset
druge, kao i u priredbama tog udruţenja dve godine
kasnije u Pragu, kada su već zazvučali horski i
instrumentalni fragmenti iz Adrijanove »Apocalipsis cum
figuris« pred slušaocima među kojima je bilo mnogo
čuvenih gostiju iz svih muzičkih zemalja. Delo se tada već
bilo pojavilo u štampi, i to ne kao Leverkinovi raniji radovi
kod Sota u Majn- CU, nego u okviru »Univerzalne edicije«
u Beču, čiji je još mlad, jedva tridesetogodišnji direktor po
imenu dr Edelman, koji je, međutim, u muzičkom ţivotu
srednje Evrope igrao uticajnu ulogu, iznenada iskrsao
jednog dana u Pfajferingu, u trenutku, naime, kada
»Apokalipsa« još nije bila ni završena (bilo je to u onim
nedeljama u kojima zbog povra- ćaja bolesti Adrijan beše
prekinuo rad), kako bi gostu Svajgeštilovih ponudio svoje
izdavačke usluge. Poseta je, kao što je bilo i rečeno, bila
povezana sa jednim člankom posvećenim Adrijanovom
stvaralaštvu, koji se kratko vreme pre toga bio pojavio u
radikalno-progresivnom bečkom muzičkom časopisu
»Početak« i koji je poticao iz pera mađarskog muzikologa i
filozofa kulture Deziderijusa Fehera. Feher je o
intelektualnoj visini i o religioznim sadrţajima, o ponosu i
očaju, o grešnoj inteligentnosti té muzike, koja je bila
odvučena u područje inspi- rativnoga, a na koju on ovde
upozorava kulturni svet, pisao s izrazom duboke
prisnosti, koju je pojačavao stid što pisac, koji je
priznavao da se stidi, nije samostalno otkrio to što je bila
stvar najvećma zanimljiva i dirljiva, što ga ka njoj nije
odveo sopstveni unutarnji putokaz, nego je morao biti
581
usmeren spolja, ili, kako je rekao, odozgo, iz sfere koja je
viša od svake učenosti, sfere ljubavi i verovanja, jednom
rečju sfere večno-ţenskog. Ukratko, kroz članak, u kojem
se, saobrazno njegovom predmetu, mešalo analitičko sa
lirskim, probljeskivao je, iako u veoma neodređenim
obrisima, lik senzitivne ţe- ne-znalca, koja se za ono što je
znala delatno zauzimala i koja je bila stvarni inspirator
napisa. Kako se, međutim, pokazalo da je do posete dr
Eđelmana došlo na podstrek bečke publikacije, moglo se
reći da je posredno i ta poseta bila delo one neţne energije
i ljubavi koja je ostajala skrivena.
Samo posredno? Nisam sasvim siguran. Smatram
mogućnim da su do mladog poslovnog čoveka koji se
bavio muzikom bili doprli direktni podsticaji, migovi,
uputstva iz one »sfere«, a u toj me pretpostavci učvršćuje
činjenica da je on znao više nego što je autor članka,
praveći se pomalo tajanstvenim, bio spreman da saopšti:
okolnost da je znao ime i da ga je naveo — ne odmah, ne
na samom početku, ali u toku razgovora, negde pred kraj.
Pošto je najpre gotovo bio odbijen, ali je umeo da se
nametne i bude primljen, zamolio je on Leverkina za
obaveštenja o njegovoj tekućoj produkciji, čuo je za
oratorij um — da li po prvi put? Ja u to sumnjam! — i
postigao je da mu Adrijan, mada bolestan da se hteo
srušiti, u odaji sa Nike odsvira veće partije iz rukopisa,
nakon čega je Edelman na licu mesta otkupio delo za
»Ediciju«: sledećeg dana stigao je ugovor iz hotela
»Bavarski dvor« u Minhenu. Međutim, pre nego što je
otišao upitao je on Adri- jana, koristeći se bečkim
načinom obraćanja, koji je preuzet iz francuskog:
»Poznajete li majstore«, — mislim, štaviše, da je
rekao: »Poznaje li majstor — gospođu fon Tolna?«
Evo, upravo se nalazim pred zadatkom da u svoju
priču uvedem figuru kakvu pisac romana nikada ne bi
smeo da ponudi svojim čitaocima, budući da je nevidljivost
u očiglednoj suprotnosti sa uslovima pod kojima je
moguće bilo šta što je umetnič- ko, pa dakle i
pripovedanje romana. Gospođa fon Tolna je, međutim,
nevidljiva figura. Ja je čitaocu ne mogu izvesti pred oči, o
njenoj spoljašnjosti ne mogu da dam ni najmanje
582
svedočanstvo, jer je ni- Trađa nisam video niti sam ikada
došao do njenog •opisa, budući da je niko od onih koje
sam poznavao nikada nije video. Ne upuštam se u to jesu
li se dr Edelman ili barem onaj saradnik časopisa »Poče-
tak«, koji je bio njen zemljak, mogli pohvaliti time da su je
poznavali. Što se Adrijana tiče, on je tada na Bečlijino
pitanje odgovorio odrečno. Damu ne poznaje, rekao je, ali
sa svoje strane nije pitao ko je ona; zbog čega je onda i
Edelman odustao od davanja objašnjenja, nego je samo
uzvratio:
»U svakom slučaju nemate« — ili: »majstor nema
usrdnije oboţavatelj ke.«
On je »ne-poznavanje« očigledno uzeo kao us- lovnu i
velom diskrecije obavijenu istinu, kakva je i bila. Adrijan
je mogao odgovoriti onako kako je •odgovorio, jer je u
njegovim odnosima sa mađarskom aristokratkinjom
izostao bilo kakav lični susret i — ovo dodajem ja — u
skladu sa obostranim prećutnim sporazumom do njega
nikad nije ni trebalo da dođe. To što se on sa njom odavno
dopisivao, što je vodio korespondenciju u kojoj se ona
pokazala kao najpronicljiviji i najbolje obavešten po-
znavalac i pristalica njegovog dela, a uz to kao briţna
prijateljica i savetnica, kao neko ko, ne postavljajući
uslove, sluţi njegovoj egzistenciji, u čemu je, opet, on, sa
svoje strane, išao do one granice poverljivosti i spremnosti
da se o nečem progovori do koje je usamljenost sposobna
da dođe — to je druga stvar. Govorio sam o potrebitim
ţenskim dušama, koje su svojom nesebičnom predanošću
osvojile za sebe skromno mesto u bez sumnje besmrtnom
ţivotu ovog čoveka. Ovde je treća takva duša, sazdana
sasvim drugačije, koja po nesebičnosti ne samo da nije
zaostajala za onim jednostavnijima, već ih je i
prevazilazila: kako asketskim odricanjem od svakog
direktnog pribliţavanja, tako i time što se neprekršivo
pridrţavala zahteva da se ostane skriven, povučen,
nevidljiv, da se ne bude na dosadi, što svakako nije moglo
počivati na smetenjačkoj bo- jaţljivosti, pošto je tu bila reč
o svetskoj ţeni, koja je pfajferinškom pustinjaku stvarno i
predstavljala svet — svet kakav je on voleo, kakav mu je
bio potreban i kakav je mogao podneti, svet na odsto-
janju, inteligentnim obzirima ispunjen svet, koji, jer je
583
njima određen, ostaje dalek ...
Kazaću ono što znam o tome retkom biću. Ma- dame
de Tolna bila je bogata udovica, koju je njen viteški, ali
razvratni suprug — koji uostalom nije propao sa svojih
poroka, nego je doţiveo nesreću na konjskim trkama —
ostavio za sobom bez dece, kao vlasnicu palate u Pešti,
ogromnog vlastelinskog imanja nekoliko sati juţno od
glavnog grada, blizu Stulvajsenburga, između Blatnog
jezera i Dunava, a uz to još i vile, nalik na dvorac, na
pomenutom jezeru Balatonu. Imanje, sa prekrasnim
zamkom, obnovljenim u osamnaestom veku, tako da su u
njemu postojale sve udobnosti, obuhvatalo je, pored
neizmernih ţitnih polja, prostrane zasade šećerne repe,
čiji se rod prerađivao u pogonima sopstvene rafinerije na
samom dobru. Ni na jednom od tih mesta, ni u kući u
gradu, ni u dvorcu na imanju, ni u letnjikovcu vlasnica
nije boravila duše vreme. Ona se preteţno, moţe se reći
skoro uvek, nalazila na putu, prepuštajući upraviteljima i
kućepazitelji- ma brigu i nadzor nad zavičajnim
boravištima, za kojima očigledno nije baš bila luda, iz
kojih su je terali nemir i mučna sećanja. Ţivela je po
Parizu,
Napulju, Egiptu, u Engadinu, kuda su je, iz mesta u
mesto, pratili jedna devojka, jedan nameštenik, koji se
brinuo o smeštaju i bio maršal puta, i lekar koji je svoje
usluge posvećivao samo njoj, što je davalo osnova za
zaključak da je bila neţnog zdravlja.
Ćini se da ono nije pogađalo njenu pokretljivost koja
je, zajedno sa njenim entuzijazmom što je počivao na
instinktu, slutnji, senzitivnom znanju
— bog bi ga znao — na tajanstvenom uţivljavanju i
duševnoj srodnosti, imala za rezultat iznenađujuće
pojavljivanje gospođe fon Tolna na raznim mestima.
Ispostavilo se da se ta ţena svaki put, umešavši se
neupadljivo u publiku, našla na mestu kad god bi se neko
osmelio da izvede nešto od Adrijanove muzike: u Libeku
(na ismejanoj premijeri opere), u Cirihu, u Vajmaru, u
Pragu. Ne umem reći kako često je bivala u Minhenu, pa,
dakle, sasvim blizu njegovom staništu, ostajući pri tom
nepri'metljiva. Ali, ona je poznavala i Pfajfering, to se
jednom prilikom u potaji obelodanilo: krišom se upoznala
584
sa Adrijanovim pejzaţom, s njegovom najbliţom oko-
linom, ako se ne varam stajala je upravo pod prozorom
opatove odaje — i ponovo se udaljila, a da je niko nije
video. Ovo već ostavlja dovoljno dubok utisak, ali me se
na još čudesniji način doima i u još većoj meri budi
predstavu hodočašća i poklonjenja to što je ona, kako se
mnogo kasnije i manje-više slučajno takođe ispostavilo,
išla i u Kajzer- sašern, upoznala selo Obervajler i samo
imanje Bu- hel, pa joj je, dakle, blisko znan onaj
paralelizam
— koji je u meni svagda izazivao neku teskobu •—
između pozornice Adrijanovog detinjstva i njegovog
kasnijeg ţivotnog okvira.
Zaboravio sam da pomenem da nije izostavila
ni.,ono mesto u Sabinskim brdima, Palestrinu, da je
proboravila nekoliko nedelja u kući Manardi i da se, po
svemu sudeći', brzo i od sveg srca sprijateljila sa sinjorom
Manardi. Kada bi u svojim delom na ne- mačkom, delom
na francuskom pisanim pismima gaz-
585
daricu spomenula, nazivala ju je »majka Manardi«, »mère
Manardi«. Na isti način nazivala je i gospođu Švajgeštil,
koju je, kako je proizlazilo iz njenih reci, bila videla, a da
ova nju niti je ugledala niti je osmotrila. A kako je stvar
stajala sa njom samom? Je li njena ideja bila da se
priključi tim materinskim figurama i da ih nazove
sestrama? Koje joj je ime priličilo, s obzirom na njen
odnos prema Adrijanu Leverkinu? Kakav je naziv ţelela,
na kakav je naziv polagala pravo? Boginja zaštitnica, Ege-
rija, utvarna ljubavnica? Prvo pismo koje mu je uputila —
(iz Brisela) — bilo je propraćeno kletve- ničkim darom:
prstenom kakvome nisam video ravna, što svakako ne
znači bogzna šta, budući da je pisac ovih redova zaista
slabo upućen u stvari koje se tiču blaga ovog sveta. Bio je
to dragulj — za mene — neprocenljive vrednosti i velike
lepote. Sam cizelirani prsten bio je veoma star, renesansni
rad; kamen, brušen u velikim površinama, bio je sjajan
primerak svetlozelenog uralskog smaragda, predivan za
oko. Ĉoveku je dolazila pomisao da je taj prsten nekada
krasio ruku kakvog crkvenog velikodostojnika —
paganski natpis što ga je nosio jedva da je govorio protiv te
predstave. U tvrdinu plemenitog berila, naime, u njegovu
gornju brušenu površinu, bila su najtananijim grčkim
slovima ugravirana dva stiha, koji bi, prevedeni na
nemački, glasili otprilike:
Kakav to drhat prođe Apolonovim ţbunom lovora! Gornje

grede hrama trepere! Bezboţni, beţ’te!
Utecite!
Nije mi bilo teško da ove stihove lokalizujem kao

početne reći jedne Kalimahove himne Apolonu. One sa
svetim uţasom opisuju predskazanje epifa- nije boga u
njegovom svetilištu. Pismo je u svoj svojoj sićušnosti
sačuvalo savršenu oštrinu. Nešto izlizaniji izgledao je
znak koji je, kao vinjeta, bio urezan ispod toga i za koji se,
najbolje pod lupom, moglo ustanoviti da predstavlja
krilato zmijoliko čudovište, čiji je palacavi jezik bio izrađen
u obliku strele. Mene je ta mitološka fantazma podsećala
586
na Filokteta Krizejskog i njegove rane od strele i zmijskog
ujeda, i na ime koje je Eshil jednom dao stre- li: »krilata
siktava zmija«, ali i na odnos koji postoji između munja
Febovih i Sunčevog zraka.
Mogu da posvedočim da se Adrijan tom značajnom
poklonu, koji mu je stigao iz nepoznate daljine iz koje se
saosećalo sa njim, radovao kao dete, da ga je bez
predomišljanja primio i da je, mada se s njim nikada nije
pokazivao pred drugima, imao običaj — ili to treba da
nazovem vršenjem obreda — da ga u časovima rada
stavlja na ruku: za sve vreme dok je pisao »Apokalipsu«
nosio je, kao što mi je poznato, taj dragi kamen na levici:
Je li on pomišljao da je prsten simbol vezanosti,
okova, štaviše ropstva? On očigledno nije mislio o tome, i
u skupocenom beočugu nevidljivog lanca, što ga je
stavljao na prst dok je komponovao, nije video ništa drugo
doli vezu svoje usamljenosti sa svetom, koji je za njega bio
lišen lica, skoro da nije imao ličnih obrisa, i o čijim se
individualnim crtama pitao, kako se činilo, mnogo manje
nego što sam to ja činio. Postoji li nešto, pitao sam se, u
spoljašnjosti' te ţene, što bi objasnilo osnovni princip
njenog odnosa prema Adrijanu, nevidljivost, iz-
begavanje, to da se nikada ne sretnu? Moţda je bila
ruţna, hroma, krţljava, unakaţena nekom koţnom
bolešću. Ja pretpostavljam da posredi nije bilo to, već,
naprotiv, da je, ako je neka mana postojala, ona počivala
u duševnoj sferi, i da je tako u njoj stvorena dispozicija za
razumevanje prema svakoj vrsti čovekove potrebe da
ostane pošteđen. A ni njen partner nije nikada pokušao
da uzdrma taj zakon, nego se prećutno povinovao tome da
je odnosu suđeno da strogo ostane u sferi čisto duhovnog.
Nerado upotrebljavam taj banalni obrt: »u sferi čisto
duhovnog«. U njemu ima nečeg bezbojnog i slabačkog, što
se loše slaţe sa izvesnom praktičnom krepkošću koja je
bila svojstvena toj dalekoj skrovitoj odanosti i staranju.
Veoma ozbiljno muzičko i opšte evropsko obrazovanje
tamo, na onoj strani, dalo je prepisci koja se odvijala u
vreme priprema za apokaliptično delo, kao i za vreme dok
ga je Adrijan pisao, okosnicu samoj stvari sasvim prime-
587
renu. Sto se tiče tekstualne strane delà, nevidljiva
prijateljica umela je da dâ podstreka mom prijatelju, da
mu nabavi teško pristupačan materijal, kao što se onda
naknadno pokazalo da mu je onaj starofrancuski prevod
stihova koji govore o viziji svetog Pavla došao iz »sveta«. Taj
»svet« je, sluţeći mu, delao energično, iako se koristio
zaobilaznim putevima i posrednicima. S te strane je
potekao duhoviti članak u »Početku«, tada svakako
jedinom mestu na kojem se o Leverkinovoj muzici moglo
govoriti Sa divljenjem. To što je »Univerzalna edicija« ora-
torijum koji je nastajao osigurala za sebe, ima se pripisati
nagovoru prišapnutom sa iste te strane. Godine dvadeset
prve iz tog izvora su Platnerovom pozorištu lutaka uz
punu tajnost stavljena na raspolaganje značajna sredstva
za skupocenu i muzički savršenu inscenaciju delà »Gesta«
u Donauešingenu, a da pri tom nije bilo jasno odakle je u
stvari dar potekao.
Zeleo bih da naglasim tu reč i obuhvatni gest koji uz
nju ide, to »staviti na raspolaganje«. Adrijan nije mogao
sumnjati da mu na raspolaganju stoji sve što je bilo u
vlasti mondenske oboţavateljke njegove usamljenosti —
njeno bogatstvo, koje joj je, kao što se jasno moglo osetiti,
zbog njene kritičke savesti predstavljalo teret, mada ona
ţivot u kojem njega ne bi bilo nije poznavala, niti bi, po
svemu sudeći, takav ţivot umela da vodi. Njena ţelja, koje
se nije odricala, bila je da, koliko god je moguće, koliko
god joj samo hrabrost dopusti, stavi od svog bogatstva na
oltar genija, i da je Adri- jan hteo, ceo njegov ţivotni stil
mogao se od danas- do sutra promeniti po uzoru na onaj
dragulj, nakit koji je on stavljao kada su ga mogla videti
samo četiri zida opatove odaje. On je to znao isto tako
dobro kao i ja. Ne moram ni reći da se on nijednog tre-
nutka nije ozbiljno bavio tom mogućnošću. Za razliku od
mene, za koga je pomisao da njemu pred nogama leţi
dţinovski imetak i da je potrebno samo da zahvati u njega,
pa da sebi obezbedi kraljevski ţivot, uvek sadrţala nešto u
izvesnom smislu opoj-. no, sigurno je da njemu takva
misao nikada nije bila bliska. A ipak je jednom, kada je
iznimno napustio svoj Pfajfering i kada je već ionako bio
588
na putu, okusio, srknuvši ga za trenutak, gotovo kra-
ljevski ţivot, koji ja nisam mogao a da mu u potaji ne
poţelim za stalno.
Ima, evo, dvadeset godina od tada, a zbilo se kada se
on odazvao stalnom, jednom zauvek vaţećem pozivu
gospođe de Tolna da se nastani na jednom od njenih
poseda i da ostane dokle god ţeli, onda, naime, kada ona
ne bude tamo. On je tada, u pro- leće 1924, bio u Beču, gde
je u okviru takozvanih »,Početkovih’ večeri« u dvorani
Erbar Rudi Švert- feger sa velikim uspehom — koji je
dobrim delom bio njegov sopstveni — prvi put svirao
violinski koncert, što je za njega naposletku bio napisan.
Kaţem: »dobrim delom«, a mislim »pre svega«, jer izvesna
usredsređenost interesa na veštinu inter- pretatorovu
počiva u samoj nameri dela, koje, uza svu izrazitost
muzičkog rukopisa po kojem se Le- verkin mora
prepoznati, ne spada među njegove najviše i najponosnije
stvari, već, barem u pojedinim partijama, ima u sebi nešto
učtivo, popustljivo, bolje reći: nešto snishodljivo, što me je
podsetilo na jedno rano predviđanje iz usta koja su u
međuvremenu zanemela. — Adrijan je na kraju i odbio da
se, kad je komad bio završen, pojavi pred publikom koja je
veoma radosno odobravala, i već je bio napustio kuću,
kada su ga traţili. Sreli smo se s njim kasnije, priređivači,
Rudi, koji je blistao od sreće, i ja, u restoranu malog
hotela u Gospodarskom sokaku, gde je on i odseo, dok je
Svertfeger verovao da duguje sebi to da uzme stan u
nekom hotelu na Ringu.
Slavlje je bilo kratko jer je Adrijana bolela glava. S
obzirom na trenutno olabavljivanje stega u njegovom
ţivotu, međutim, mogu da razumem što se on sledećeg
dana odlučio da se ne vrati odmah u kuću Svajgeštilovih,
već da svojoj svetskoj prijateljici pričini radost svojom
posetom na njenom mađarskom imanju. Uslov da ona
bude odsutna bio je ispunjen, pošto je ona, dabome —
nevidljivo — boravila u Beču. U tako kratkom roku on je
svoju najavu telegrafski uputio direktno na imanje, na šta
je, kako pretpostavljam, usledilo hitno sporazumevanje
tamo-ovamo između jednog i drugog hotela u Beču. On je
589
otputovao, a na tom putu ga na ţalost nisam pratio ja, koji
sam se od svojih sluţbenih duţnosti jedva mogao
osloboditi i za koncert, nije to ovog puta bio ni jednakooki
Ridiger Sild- knap, koji se čak ni do Beča nije potrudio, za
šta, svakako, nije imao ni sredstava. Nego je to, kao što se
vrlo lako moţe objasniti, bio Rudi Svertfeger, koji je bio
slobodan za mali izlet i koji se nalazio na licu mesta, sa
kojim je upravo bila ostvarena srećna umetnička
saradnja, i čija je neumorna poverljivost uopšte upravo u
ono vreme bila krunisana uspehom — uspehom koji je bio
koban.
S njim u društvu, dakle, proveo je Adrijan — koga su
dočekali kao da je on gospodar koji se vratio s puta —
dvanaest dana u atmosferi otmeno raskošnog doma, po
dix-huitieme-dvoranama i odajama zamka Tolna, kao i u
voţnji kolima po imanju, velikom kao kakva kneţevina, i
do vedrih ţala Blatnog jezera; dvorila ga je ponizna,
delimično turska posluga, a mogao se koristiti
bibliotekom na pet jezika, dvama divnim klavirima na
pođijumu muzičke dvorane, kućnim orguljama i
svakojakim luksuzom. Rekao mi je da su posetioci selo
koje pripada dobru zatekli u stanju najdubljeg
siromaštva, na sasvim arhaičnom, predrevolucionarnom
ţivotnom stupnju. Njihov vodič, sam upravnik imanja,
pričao im je, uz saţaljivo klimanje glavom, kao neobičnu
stvar koju vredi znati, da stanovnici samo jednom
godišnje, za Boţić, jedu meso, i da nemaju ni lojanih sveca
koje bi zapalili, već idu na spavanje bukvalno s
kokoškama. Promeniti nešto u tim posram- ljujućim
okolnostima, na koje su navika i neznanje ljude učinili
neosetljivim, u pogledu neopisive pr- ljavštine seoskog
puta, na primer, i'li potpunog nedostatka bilo kakve
higijene u kolibama za stanovanje, svakako bi već
predstavljalo revolucionaran čin, koji nije mogao izvesti
pojedinac, a ponajmanje jedna ţena. Ali, moglo se
naslutiti da je prizor koji je pruţalo selo bio jedna od onih
stvari koje su Adrijanovoj skrivenoj prijateljici ogadile
boravak na njenom posedu.
Uostalom, nisam ja čovek koji bi o ovoj donekle
590
ekscentričnoj epizodi u strogome ţivotu moga prijatelja
mogao dati nešto više od slike koja će po svojoj prirodi
ostati samo skica. Nisam ja u toj prilici bio uz njega, niti
sam to mogao biti, čak i da me je pozvao da idem s njim.
Kraj njega je bio Svertfeger, on bi mogao pričati. Ali on je
mrtav. —
XXXVII
Bolje bih učinio da ovom odeljku ne priznam pravo
na poseban broj, već da ga označim kao nastavale prošlog
odeljka, kojem on bez ikakve sumnje još pripada. Bilo bi
ispravno nastaviti bez dublje cezure, jer je još uvek u toku
poglavlje »Svet«, poglavlje o odnosu ili nepostojanju
odnosa moga počivšeg prijatelja prema njemu — »svetu«,
koji ovde sad u svakom slučaju napušta svaku tajan-
stvenu diskreciju i više nije ovaploćen u boginji zaštitnici
koja, skrivena iza mnogih velova, šalje sku- pocene
simbole, nego u naivno nametljivom tipu koji ne štedi
ničiju samoću, olako se angaţuje i kraj svega toga je, u
mojim očima, čak i privlačan — tipu kakav je bio gospodin
Saul Fitelberg, internacionalni muzički poslovan čovek i
organizator koncerata, koji se pojavio u Pfajferingu jednog
lepog dana potkraj leta, upravo kada sam i sam bio
prisutan,’ dakle jedne subote posle podne (u neđelju rano
ujutro sam hteo da se vratim kući, pošto je moja ţena
imala rođendan) i zasmejavao nas, Adrijana i mene,
najmanje jedan sat, tako da smo se dobro zabavljali, a
onda je otišao, doduše neobavljena posla — ukoliko je reč
o poslu i ponudama — ali ne ose- tivši se ni najmanje
povređenim u svojoj osetljivosti.
Bila je to godina 1923. — ne moţe se baš reći* da se
taj čovek pojavio ne znam kako rano. Pa ipak, on nije
čekao da dođe do izvođenja u Pragu i u Frankfurtu, ona
su još pripadala bliskoj budućnosti. Ali, Vajmar je bio
prošao, Donauešingen je bio prošao — pri čemu ostavljam
sasvim po strani šajcar- ska izvođenja Leverkinovih
mladalačkih dela — i naslućivanje da tu postoji nešto što
591
se mora ceniti i propagirati više nije bila stvar neke
zapanjujuće proročke intuicije. Bila je već izašla iz štampe
i »Apokalipsa«, i meni se čini sasvim mogućnim da je
monsieur Saul bio u prilici da to delo prouči. U svakom
slučaju dakle čovek je tu nešto nanjušio, ţeleo je da se
uključi u stvaranje jednog slavnog imena, u izvlačenje
genija na svetlost dana, i da ga radoznalosti mondenskog
društva, u kojem se kretao, predstavi kao njegov
menadţer. Da sve to pripremi, to je bila svrha njegove
posete, njegovog ţeniranjem neopterećenog prodiranja u
utočište stvaralačke patnje. — Stvar je tekla ovako:
592
Ja sam u Pfajfering stigao u ranim poslepodnev- nim
časovima i na povratku sa šetnje u polju, na koju smo
Adrijan i ja krenuli odmah posle čaja, dakle nešto posle
četiri, pred očima nam se, na naše čuđenje, ukazao
automobil koji je stajao u dvorištu kraj bresta — ne neki
običan taksi, nego vozilo koje je izgledalo više privatno,
kakvo se, zajedno sa šoferom, iznajmljuje kod prevoznog
predu- zeća na sat ili na dan. Šofer, u čijoj je odeći ta-
kođe bilo nagoveštaja gospodstvenosti, stajao je, pu- šeći,
pored svojih kola i, dok smo mi prolazili, ve- trio svoju
kapu s obodom uz širok osmeh, misleći verovatno na šale
čudnovatoga gosta kojeg nam je doveo. U kapiji nam je
došla u susret gospođa Svaj- geštil, s posetnicom u ruci i
govoreći uplašeno prigušenim glasom. Nekakav »svetski
čovek« je tu, saopštila nam je — ta reč je, pogotovu jer je
bila prošaputana, imala za mene kao brz opis čoveka koji
samo što je pušten u kuću, nešto utvarno i sibilsko u
sebi. Moţda je kao objašnjenje za tu neskromnu oznaku
trebalo da posluţi to što je gospođa Elza čoveka koji je
čekao odmah zatim nazvala »udarenim tipom«. Rekao joj
je, veli, »šer madam«, a onda »petite maman«, 16 a
Klementinu je uštinuo za obraz. Ona je dete privremeno,
dok svetski čovek ne ode, zatvorila u njenu sobu. Vratiti
ga ipak nije mogla, jer je autom došao iz Minhena. Ĉeka,
šaputala nam je, u velikoj dnevnoj sobi.
S podozrivim izrazom na licu pruţili smo jedan
drugom posetnicu, koja je o svom vlasniku davala sva
obaveštenja koja bi čovek poţeleo. »Saul Fitelberg.
Arrangements musicaux. Représentant de nombreux
artistes prominents.«17 Bilo mi je drago što sam bio tu,
kao zaštita Adrijanu. Nemila mi je bila pretpostavka da je
on sam izručen tom »repre- zentantu«. Uputili smo se u
dvoranu sa Nike.
16 Mamica.
17 Muzički posrednik. Predstavnik mnogih istaknutih
umetnika. 593
Fitelberg je već stajao u blizini vrata, i mada je
Adrijan pustio mene da uđem prvi, sva paţnja tog čoveka
se odmah upravila na njega: bacivši ovlaš jedan pogled na
mene kroz svoje naočare od roga, on se čak izvio svojim
čvrstim telom da iza mene pogledom potraţi onoga zbog
koga se bacio u troškove dvočasovne voţnje automobilom.
Naravno da nije nikakva majstorija razlikovati nekog ko je
obeleţen genijem od običnog gimnazijskog profesora; ali,
sposobnost tog čoveka da se tako brzo orijentiše, hitrina sa
kojom je, bez obzira na to što sam ušao prvi, shvatio da
sam ja tu sporedan i uhvatio se za onog pravog, imala je
uprkos tome u sebi nešto što je ostavljalo utisak.
»Cher Maître«, počeo je on, smešeći se, da brblja, s
tvrdim akcentom, ali neobično tečno, »comme je suis
heureux, comme je suis ému de vous trouver! Même pour
un homme gâté, endurci comme moi, c’est toujours une
expérience touchante de rencontrer un grand homme. —
Enchanté, Monsieur le professeur«, 18 dodao je uzgred i
nemarno mi pruţio ruku, pošto me je Adrijan predstavio,
nakon čega se odmah ponovo obratio na pravu adresu.
»Vous maudirez l’intrus, cher Monsieur Leverkühn«,
rekao je, naglašavajući ime na trećem slogu, kao da se piše
Le Vercune. »Mais pour moi, étant une fois à Munich,
c’était tout à fait impossible de manquer19... O, govorim ja
i nemački«, prekinuo je on sam sebe, izgovarajući pojedine
glasove na isti onaj za uho zaista prijatan način. »Ne
govorim ga dobro, nije za uzor, ali dovoljno za
sporazumevanje. Du reste, je suis convaincu 20 da Vi
sasvim vladate francuskim — Vaše kompozicije na
Verlenove stihove su najbolji dokaz za to. Mais après
18 Dragi Maestro. .. kako sam srećan, kako sam uzbuđen što

sam Vas našao. Čak i za čoveka razmaţenog, ogu- glalog, kao što
sam ja, uvek je dirljiv doţivljaj sresti jednog velikog čoveka. —
Drago mi je, gospodine profesore.
19 Proklinjaćete uljeza, dragi gospodine Leverkin. Ali, što se
mene tiče, kad sam se već našao u Minhenu, sasvim mi je
nemoguće bilo da propustim ...
20 Uostalom, ubeđen sam.
594
tout,21 mi smo na nemačkom tlu — i to kako nemačkom,
zavičajnom, karakterističnom! Očaran sam idilom u koju
ste, Maître,22 bili dovoljno mudri da se sklonite ... Mais
oui, certainement, sednimo, merci, mille fois merci!«23
On je bio punačak četrdesetpetogodišnjak, ne tr-
bušast, ali podgojenih i mekih udova, belih, punač- kih
ruku, glatko izbrijan, okruglog lica s dvostrukim
podbratkom, s jako izraţenim, lučno izvijenim obrvama i
veselim bademastim očima, koje su iza naočara od roga
bile pune sredozemnog sjaja. Kosa mu je bila proređena,
no imao je dobre, bele zube, koji su se, pošto se stalno
smejao, uvek videli. Bio je odeven s letnjom elegancijom,
u plavi- často odelo od flanela na pruge, šiveno po meri, uz
koje je nosio cipele od platna i ţute koţe. Karakteristiku,
koju mu je dala majka Svajgeštil, na vedar način
opravdavala je ugodna bezbriţnost njegovih manira, te
razgaljujuća lakoća koja je bila svojstvena kako njegovom
brzom, pomalo zbrkanom govoru, čiji je ton, uvek prilično
visok, s vremena na vreme prelazio u diskant, tako i ćelom
njegovom ponašanju, i koja je bila u izvesnoj opreci sa
gojaznošću njegove ličnosti, a opet se s njom nekako na
skladan način i povezivala. Nazivam je razgaljujućom, tu
lakoću što mu je bila prešla u meso i krv, jer je ona čoveku
zaista ulivala komično-utešan osećaj da se ţivot sasvim
nepotrebno shvata suviše ozbiljno. Kao da je vazda htela
da kaţe: »Ali zašto da ne? Pa šta onda? To nema veze!
Budimo zadovoljni!« I čovek se i nehotice trudio da ga u
tom shvatanju sledi.
Da je on bio sve pre nego glupak, o tome ovo što ţelim
da saopštim o stvarima koje nam je govo
21Ali, najposle.
* Maestro.
«* 23Pa da, naravno... hvala, hiljadu puta hvala! 595
rio, a koje su mi još i danas sveţe u sećanju, neće
dopustiti nikakvu sumnju. Najbolje ću učiniti ako mu
sasvim prepustim reč, pošto ono što smo Adrijan ili ja tu i
tamo po potrebi uzvraćali i ubacivali jedva da je igralo
neku ulogu. Seli smo, na jednom njegovom kraju, za
glomazni, dugački sto, koji je činio glavni komad
nameštaja u seljačkoj dvorani: Adrijan i ja jedan pored
drugog, gost preko puta nas. On svoje ţelje i svoje namere
nije dugo tajio, bez mnogo okolišenja prešao je na stvar.
»Maître«, rekao je, »u potpunosti razumem koliko
mora da Vam je stalo do povučenosti u kojoj ste izabrali da
boravite i u kojoj ima tako mnogo stila — o, sve sam video,
breţuljak, jezero, selo sa crkvom, et puis, cette maison
pleine de dignité avec son hôtesse maternelle et
vigoureuse. Madame Schweige-still! Mais ca veut dire: ’Je
sais me taire. Silence, silence!’ Comme c’est charmant!24
Koliko vremena ţivite već ovde? Deset godina?
Neprekidno? S neznatnim prekidima? C’est étonnant!25 O,
sasvim razumljivo! A ja sam ipak, figurez-vous,26 došao da
Vas odvedem, da Vas navedem na privremeno neverstvo,
da Vas na mom plaštu ponesem put visina i pokaţem Vam
carstva ovog sveta i njegove divote, još i više, da Vam ga
poloţim pred noge... Izvinite zbog mog pompeznog načina
izraţavanja! On je stvarno ridiculement exagérée, 27
naročito što se tiče .divotâ’. To sa tim divotama nije baš ne
znam kako, ni u kom slučaju nije tako uzbudljiva stvar —
to kaţem ja koji sam dete malih ljudi, koji potičem iz
veoma skromnih, da ne kaţem bednih prilika, naime iz
Lublina usred Poljske, od roditelja
Jevreja koji su stvarno bili mali ljudi — ja sam Jevrejin,
treba da znate: Fitelberg, to je izrazito bedno,
poljsko-nemačko-jevrejsko ime, samo što sam ga ja učinio
imenom čoveka koji je ugledan pobornik avangardne
24 Pa, onda, ova kuća puna dostojanstva, sa svojom

materinskom i snaţnom domaćicom. Gospođa Schweige-still! Pa
to znači: ’Umem da ćutim. Tišina, tišina!’ Kako je to krasno!
25To je čudnovato!
26Zamislite.
596 * Smešno preteran.

kulture i, mogu to slobodno da kaţem, prijatelj velikih
umetnika. C’est la vérité pure, simple et irréfutbale. 28
Osnov tome je to što sam od mladih dana stremio ka
nečem višem, duhovnom i zabavnom — a pre svega ka
novom, koje je još i skandalozno, ah na častan način
skandalozno, nešto pred čim je budućnost, što će sutra
postati stvar koja se skupo plaća, velika moda, umetnost.
A qui le dis-je? Au commencement était le scandale.29
Bogu hvala, bedni Lublin je ostao tamo daleko! Već
više od dvadeset godina ţivim u Parizu — šta mislite, tamo
sam jednom čak čitavih godinu dana slušao na Sorboni
filozofska predavanja, ali, à la longue 30 to mi je bilo
dosadno. Ne zato što i filozofija ne bi mogla biti
skandalozna. Moţe ona to, još kako. Ah, ona je za mene
suviše apstraktna. A onda, imam neki mutan osećaj da bi
metafiziku pre trebalo studirati u Nemačkoj. U tome će mi
moj poštovani vis-à-vis,31 gospodin profesor, moţda dati za
pravo ... Sledeća stvar je bila sasvim malo, eks- lduzivno
bulevarsko pozorište, koje sam vodio, un creux, une petite
caverne za sto osoba, nomme ’Théâtre des fourberies
gracieuses’.32 Zar to nije očaravajući naziv? Ah šta ćete, to
se nije moglo ekonomski odrţati. Malobrojna mesta
morala su biti tako skupa da smo bih primoravani da ih
sva ispo- klanjamo. Bih smo dovoljno nepristojni, je vous
assure,0 ali smo pri tom bih isuviše highbrow, kako kaţu
Englezi. Sa Dţemsom Dţojsom, Pikasom, Ez- rom
Paundom i Duchesse de Clermont-Tonnère kao jedinom
publikom čovek ne moţe opstati. En un mot, ,Fourberies
gracieuses’ 33 smo morali posle vrlo kratkog vremena
ponovo da zatvorimo, ali za mene taj eksperiment nije bio
28 To je čista, prosta i nepobitna istina.

1 Ali kome ja to govorim? Na početku bese skandal.
30 Vremenom.
31 Koji sedi naspram mene.
32 Jedna rupa, jedna mala jazbina... zvana ’Pozorište
ljupkih podvala’.
4 Uveravam Vas.
33 Jednom reci, ’Ljupke podvale’.
597
neplodan, jer me je ipak doveo u vezu sa vrhovima
pariškog umetničkog ţivota, sa slikarima, muzičarima,
pesnicima — au Parizu, to valjda smem reći čak i na ovom
mestu, trenutno bije puis ţivoga sveta — i otvorio mi, u
mom svojstvu direktora, pristup u više aristokratskih
salona, po kojima su se ti umetnici kretali...
Vi ćete se moţda čuditi. Moţda ćete reći: ,Kako je on
to izveo? Kako je tom malom jevrejskom momku iz poljske
provincije pošlo za rukom da uđe u te probirljive krugove,
među crème de la crème?34 Ah, gospodo moja, ništa lakše
od toga! Kako čovek brzo nauči da veţe mašnu koja ide uz
smoking, da sa savršenom nonšalancijom stupi u salon,
čak i onda kada mora sići niz nekoliko stepenica, i da
otkloni svaku pomisao da bi neko mogao sebi stvarati ma i
najmanju brigu oko toga šta će sa rukama. Zatim, on ima
samo neprestano da govori .Madame’. ,Ah, Madame, Oh,
Madame, Que pensez- -vous, Madame, On me dit,
Madame, que vous êtes fanatique de musique?’ 35 To je
mal’te ne sve. Covek strašno precenjuje te stvari kad ih
posmatra iz daljine.
Enfin, 36 veze koje imam da zahvalim pozorištu
.Fourberies’ bile su mi od velike pomoći i još su se
umnoţile kada sam potom otvorio svoj ured za
organizaciju koncerata savremene muzike. No, od svega je
najbolje što sam ja u tome pronašao sebe,
jer ja sam impresario, kakvog me tu pred sobom vidite,
to sam po krvi, nuţno, to je moja radost i moj ponos, j’y
trouve ma satisfaction et mes délices,37 da nekog ko je
talenat, genije, interesantna ličnost, izvedem na videlo,
da udarim u doboš da se to razglasi, da društvo
oduševim za to, ili, ako ne da oduševim, ono ipak da
uzbudim — jer to je sve za čim ono čezne, et nous nous
3 Najotmenije među najotmenijima.

35 Ah,gospođo. O, gospođo. Šta Vi mislite, gospođo, Kaţu
mi, gospođo, da ste Vi fanatičan ljubitelj muzike.
36Najposle.
37 Ja u tome nalazim zadovoljstvo i nasladu.
598
rencontrons dans ce désir 38 — društvo ţeli da bude
uzbuđeno, izazvano, podeljeno na pro i contra, ni na
čemu nije tako zahvalno kao kad mu se priredi zabavna
gungula, qui fournit le sujet 39 za karikature po
novinama i beskrajna naklapanja — put ka slavi vodi u
Parizu preko ozloglaše- nosti — prava premijera mora
proteći tako da više puta u toku večeri sve ţivo skoči sa
svojih mesta i da većina urla: .Insulte! Impudence!
Bouffonnerie iniominieuse!’,40 dok šest, sedam initiés,41
Erik Sati, nekoliko nadrealista, Virgil Tompson, viču iz
loţe: ’Quelle précision! Quel esprit! C’est divin! C’est
suprême! Bravo! Bravo!’42
Bojim se da vas ne uplašim, messieurs, — ako ne
Maître Le Vercunea, ono moţda ipak gospodina
profesora. Ali, kao prvo, hitam da dodam da još nikada
jedno takvo koncertno veče nije zaista moralo biti
prekinuto pre vremena, do toga u osnovi nije stalo ni
onim najgnevnijima, naprotiv, oni ţele da se još više puta
razgneve, u tome se sastoji uţivanje koje im to veče
pričinjava, a uostalom mali broj onih koji se razumeju u
stvar na neki neobičan način zadrţava nadmoćan
autoritet. Kao drugo, međutim, nipošto nije rečeno da
svaka priredba
38 I u toj ţelji se podudaramo.

39Koja pruţa teme.
40 Bezobrazluk! Bezočnost! Sramna lakrdija!
, 5 Posvećeni.
8 Kakva precioznost! Kakav duh! To je boţanstveno! To je
599
nenadmašno! Bravo! Bravo!
naprednog karaktera mora da se odvija ovako kako sam
naznačio. Uz zadovoljavajuću publicističku pripremu,
kada se glupost unapred dovoljno zastraši, moţe se
garantovati da će sve proteći sasvim dostojanstveno, i ako
se danas predstavlja pripadnik nekada neprijateljske
nacije, dakle Nemac, valja računati upravo na savršeno
učtivo drţanje publike ...
Upravo je to zdrava spekulacija na kojoj se zasniva
moj predlog, moj poziv. Nemac, un boche qui par son génie
appartient au monde et qui marche à la tête du progrès
musical! 43 U današnje vreme to je ekstremno pikantan
izazov radoznalosti, nepostojanju predrasuda, snobizmu,
dobrom vaspitanju publike, utoliko pikantniji ukoliko taj
umetnik manje poriče obeleţenost svojom nacijom, svoje
nemstvo, ukoliko pruţa više prilike za uzvik ’A ça c’est
bien allemand, par exemple!’ 44 Jer Vi to činite, cher
Maître, pourquoi pas le dire?45 46 Vi takvu priliku pruţate
na svakom koraku — ne toliko na svojim počecima, u
vreme cette phosphorescence de la mer’* i Vaše komične
opere, ali kasnije od delà do delà sve više. Vi sigurno
mislite da ja pre svega imam u vidu Vašu preteranu
disciplinu, et que vous enchaînez votre art dans un
système de règles inexorables et néo-classiques 47 48 ,
prisiljavajući je da se kreće u tim gvozdenim okovima —
ako ne s ljupkošću, ono ipak s duhom i smelošću. Ali, ako
je to ono što ja mislim, onda u isti mah mislim i više od
toga kada govorim o Vašoj qualité d’Allemand/3 — mislim
na — kako da kaţem? •— izvesnu četvrtastost, ritmičku
tromost, nepokretnost, grossièreté 49 , što je sve po
starinski nemačko — en effet, entre nous,50 nalazimo to i
43 Jedan Švaba koji po svom geniju pripada ćelom svetu i

korača na čelu muzičkog progresa.
- O, pa ovo je sasvim nemački, molim vas!
45Što da se to ne kaţe?
46 One 'Fosforescencije mora’.
47 I to da Vi svoju muziku okivate u jedan sistem
neumoljivih, neoklasičnih pravila.
48 Svojstvu Nemaca.
49 Grubost.
® Zaista, među nama budi rečeno.
600
kod Baha. Hoćete li mi zameriti zbog moje kritike? Non,
j’en suis sûr!51 Vi ste i odviše veliki za to. Vaše teme, one
se gotovo bez izuzetka sastoje od parnih vrednosti, od
polovinki, četvrtinki, os- minki; one su doduše
sinkopirane i povezane s onim na drugoj strani, ali ipak
često ostavljaju utisak nečeg nespretnog i neelegantnog
što radi kao mašina, trupka i lupka. C’est ’boche’ dans un
degré fascinant.52 Nemojte misliti da ja to kudim! To je
jednostavno énormément caractéristique, 53 54 i u seriji
koncerata internacionalne muzike koju pripremam ta je
nota neophodno potrebna ...
Vidite, evo širim svoj čarobni plašt. Odvešću Vas u
Pariz, u Brisel, Antverpen, Veneciju, Kopenhagen. Bićete
dočekani sa najintenzivnijim zanimanjem. Sta- viću Vam
na raspolaganje najbolje orkestre i soliste. Dirigovaćete
.Phosphorescence’, delove iz ,Lo- ve’s Labour’s Lost’, Vašu
.Symphonie Cosmologique’. Pratićete na klaviru svoje
pesme na stihove francuskih i engleskih pesnika, i ceo
svet biće očaran da jedan Nemac, dojučerašnji neprijatelj,
pokazuje takvu širokogrudost u izboru svojih tekstova —
ce cosmopolitisme généreux et versatile!6 Moja prijateljica,
madame Maja de Strozzi-Pečić, Hrvatica, danas moţda
najlepši sopran na obe hemisfere, sma- traće za čast da
peva te stvari. Za instrumentalnu deonicu Kitsovih himni
angaţovaću Quartett Flon- zaley iz Ţeneve ili
,Pro-Arte’-Quartett iz Brisela.. Najbolje od najboljeg —
jeste li zadovoljni?
Sta to čujem, Vi ne dirigujete? Vi se time ne bavite? A
nećete da budete ni pijanista? Odbijate da pratite svoje
pesme? Razumem. Cher Maître, je vous comprends à demi
mot!55 56 Nije Vam svojstveno da se zadrţavate na onom
što je završeno. Za Vas je stvaranje nekog delà njegovo
izvođenje, jednom napisano, ono je za Vas svršena stvar.
Vi ga ne svirate, ne dirigujete, jer biste ga odmah
51 Ne, siguran sam!

* To je ’švapski’ u opčinjavajućoj meri.
3 Silno karakteristično.
* Taj širokogrudi i prevrtljivi kosmopolitizam!
55 Dragi maestro, razumem Vas i koliko ne kaţete!
601
' Ali to je ipak šteta.
promenili, rastočili u varijantama i varijacijama, razvijali
biste ga dalje i moţda pokvarili. O, kako ja to razumem!
Mais c’est dommage, pourtant.57 Na taj način, to je jasno,
koncerti gube što se tiče lične draţi. Ah, ništa, snaći ćemo
se već! Potraţićemo Chefs d’orchestre3 koji su kao
interpretatori svetski poznati — nećemo ih dugo morati
traţiti! Stalni pratilac madame de Strozzi-Pečić preuzeće
accompagnement 58 pesama, a ako Vi, Maître, uopšte
dođete, ako uopšte budete prisutni i samo se pokaţete
pred publikom, ništa neće biti izgubljeno, sve će biti dobij
eno.
Ovo je onda svakako uslov, — ah, non!59 Vi mi ne
smete prepustiti izvođenje Vaših delà in absentia! Vaše
lično pojavljivanje je neminovno, particulièrement à
Paris,60 gde se muzička slava stvara u tri, četiri salona.
Šta Vas košta da nekoliko puta kaţete: ,Tout le monde
sait, Madame, que votre jugement musical est
infaillible?’ 61 62 To Vas ne košta ništa, a doneće Vam
strašno puno zadovoljstva. Kao društveni događaji, moje
priredbe dolaze odmah iza premijerâ Ballet Russe3
gospodina Đagiljeva — ako dolaze iza njih. Pozivaće Vas u
goste svake večeri. Uopšte uzev, ništa nije teţe nego
prodreti u otmeno pariško društvo. Za jednog umetnika,
međutim, ništa nije lakše od toga, makar se nalazio i u
stadij umu koji prethodi slavi, skandaloznoj izvika- nosti.
Radoznalost ruši sve barijere, savlađuje svaku
ekskluzivnost...
Ali, šta ja tu toliko pričam o otmenom društvu i
njegovoj radoznalosti! Ja sasvim dobro vidim da time ne
uspevam da raspalim Vašu radoznalost, cher Maître.
Kako bih i mogao? Ja uopšte nisam ozbiljno ni pokušavao
tako nešto. Šta se Vas tiče otmeno društvo? Entre nous63
57 Dirigenta.
58Pratnju.
59O, ne.
60Osobito u Parizu.
61 Sav svet zna, gospođo, da je Vaš muzički sud nepo-
grešiv.
62Ruskog baleta.
63 Među nama budi rečeno.
602
— šta se ono i mene tiče? Poslovno — i ovako i onako. Ali
iznutra, u duši? Ni toliko. Ovaj milieu,64 ovaj Pfajfering, i
to što sam se tu sastao s Vama, Maître, doprinose ne malo
da postanem svestan toga sa koliko ravnodušnosti i
nipodaštavanj a se odnosim prema onom svetu frivolnosti
i površnosti. Dites-mai done: 65 ne potičete li Vi iz
Kajzersašerna na Zali? Kakvo ozbiljno, dostojanstveno
poreklo! Dakle, što se mene tiče, ja svojim mestom rođenja
nazivam Lublin, mesto ta- kođe dostojanstveno,
starodrevno, iz kojeg čovek ponese sa sobom jedan fonds
von sévérité66 u ţivot, un état d’âme solennel et un peu
gauche67. .. Ah, ja sam poslednji koji bi hteo da Vam hvali
elegantno društvo. Ali, Pariz će Vam pruţiti priliku da
sklopite najzanimljivija, najstimulativnija poznanstva
među Vašom braćom po Apolonu, s onima koji streme
kuda i Vi, perovima, slikarima, piscima, zvezdama
baleta, sa muzičarima pre svega. Prvaci evropskog
iskustva i artističkog eksperimenta, svi oni su moji
prijatelji i spremni su da budu i Vaši. Ţan Kokto, pesnik,
baletski majstor Masen, Manuel de Falja, kompozitor, Les
Six,0 šestorica velikih u novoj muzici — cela ta visoka i
zabavna sfera odvaţnosti i drskosti samo čeka na Vas, Vi
ćete joj pripasti čim Vam se ushte ...
Je li moguće da na Vašem licu čitam izvestan otpor i
protiv ovoga? Ali ovde, cher Maître, stvarno nema mesta
baš nikakvoj bojazni, nikakvoj embarras,68 ma u čemu se
nalazio razlog takvim izoluju- ćim osećajima. Daleko sam
od toga da istraţujem te osnove, sasvim mi je dovoljno da
sa puno uvaţavanja i, rekao bih, kao čovek obrazovan
pretpostavim da oni postoje. Ovaj Pfajfering, ce refuge
étrange et érémitique69 70 — biće da u njemu ima nečeg
naročito zanimljivog, da on ima neku posebnu dušu. Ja ne
pitam, preispitujem sve mogućnosti, uzimam ih otvorena
* Sredina.
65Ta recite mi.
66 Duboko usađenu strogost.
3 Jedno svečano i pomalo nezgrapno duševno ustrojstvo. 8
Šestorica.
68 Nedoumici.
69To je čudno, pustinjačko skrovište.
J Polušašavih osobenjaka.
603
,
srca sve u obzir, uključujući i one najekstravagancije. Eh
bien, šta sada? Je li to razlog za embarras pred sferom u
kojoj vlada potpuno odsustvo predrasuda, koje sa svoje
strane ima dobre razloge? O, la, la! Takav krug genija i
mondenskih korifeja umetnosti, koji određuju ukus, često
se sastoji od sve samih demi-fous excentriquf y 1 posusta-
lih duša i prevejanih starkelja. Impresario, c’est une
espèce d’infirmier, voilà!71
Pa sad vidite kako ja loše vodim svoju stvar, dans
quelle manière tout à fait maladroite!72 73 Jedino što meni
govori u prilog jeste što to primećujem. U nameri da Vas
ohrabrim ja vređam Vaš ponos i naočigled radim protiv
samog sebe. Ja sebi, naravno, govorim da ljudi nalik
Vama — ali ne bi trebalo da govorim o onima koji su nalik
Vama, nego samo o Vama — da Vi, dakle, svoju
egzistenciju, svoju destin8 posmatrate kao nešto
neponovljivo i drţite je za odveć svetu da biste je trpali
zajedno s drugima. Vi uopšte ne ţelite da znate za druge
destinées, već samo za svoju sopstvenu — znam, razu-
mem. Vama je odvratno uniţenje koje donosi svaka
generalizacija, uvršćivanje među nekoga, supsumi- ranje.
Insistirate na neuporedljivosti ličnog slučaja. Vi ste
poklonik personalističke gordosti usamljeni- štva, koja je
moţda i nuţna. ’Zar se ţivi, ako drugi ţive?’ Pročitao sam
negde to pitanje, nisam siguran gde, bez sumnje na
nekom vrlo prominentnom mestu. Svi vi postavljate to
pitanje, izričito ili ćutke, samo iz puke učtivosti i više
prividno se obavešta- vate jedan o drugom — ako se jedan
o drugom uopšte obavestite. Volf, Brams i Brukner
godinama su ţiveli u istom gradu, naime u Beču, ali su se
međusobno sve vreme izbegavali i nijedan se, koliko
vidim, nikada nije susreo sa drugim. To bi i bilo pénible,74
budući da su onako sudili jedan o drugom. To nisu bili
sudovi kritičke kolegijalnosti, već poricanje,
anéantissementa, kako bi svaki od njih mogao ostati sam.
Brams je do Bruknerovih simfonija drţao tako malo da
71 To je neka vrsta bolničara, znate.

72 Nekakav, sasvim nespretan način!
* Sudbinu.
74 Mučno.
604
manje ne moţe biti; nazivao ih je nakaradno uobličenim
dţinovskim zmijama. Obrnuto, Brukner je o Bramsu imao
krajnje skromno mišljenje. On je prvu temu D-mol kon-
certa smatrao sasvim dobrom, ali je ustanovio da Brams
nikada više nije pronašao ništa što bi bilo pribliţno iste
vrednosti. Vi nećete ništa da znate jedan o drugom. Za
Volfa je Brams predstavljao le dernier ennui.75 A jeste li
ikada čitali njegovu kritiku Bruknerove Sedme u bečkom
’Salonskom listu’? Tu se nalazi njegovo mišljenje o
značaju ovog čoveka uopšte. On mu prebacuje
’nedostatak inteligencije’ — avec quelque raison, 76 jer
Brukner je stvarno i bio ono što se naziva jednostavnom,
đe- tinjastom dušom, utonuo u svoju veličanstvenu ge-
neralbas-muziku, i kompletan idiot u svim stvarima koje
se tiču evropskog obrazovanja. No, ako čo- vek natrapa na
izvesne Volfove izjave o Dostojev- skom, koje je davao po
pismima i qui sont simplement stupéfiants,77 on se pita
kako je bio oblikovan i Volfov sopstveni duh. Tekst za
svoju nikad završenu operu ’Manuel Venegas’, što ga je
sročio izvesni dr Hernes, nazvao je on čudesnim delom,
šek- spirovskim, vrhuncem poezije, i postajao je neuku-
sno zajedljiv kada bi mu prijatelji izraţavali svoje sumnje.
Nije mu, inače, bilo dovoljno što je komponovao himnu
’Domovini’ za muški hor, nego je hteo i da je posveti
nemačkom caru. Sta kaţete na to? Molba upućena
direktno najvišem mestu bila je odbijena! Tout cela est un
peu embarrassant, n’est-ce pas? Une confusion
tragique.78
Tragique, messieurs.79 Ja tu zbrku nazivam tako, jer
po mom mišljenju nesreća sveta počiva na razjedinjenosti
duha, na gluposti, odsustvu razumevanja, što sve odvaja
njegove sfere jednu od druge. Onako strogo konzervativan,
kakav je na tom polju bio, Vagner se o slikarskom
impresionizmu svog vremena izraţavao pogrdno,
smatrajući ga macka- njem. A pri tom njegovi sopstveni
75Najgoru neprijatnost.
76 Sa nešto razloga.
77 Koje su prosto poraţavajuće,
78 Sve to pomalo zbunjuje, zar ne? Jedna tragična zbrka.
79 Tragična, gospodo. 605
rezultati u oblasti harmonije imaju mnogo toga
zajedničkog sa im- presionizmom, oni' vode ka njemu, kao
disonance često već idu i dalje od impresionizma.
Pariškim mazalima suprotstavio je Ticijana; on je, po
njemu, predstavljao ono istinsko. A la bonne heure.80 Ali
je u stvarnosti njegov umetnički ukus svakako bio pre
negde između Pilotija i Makara, pronalazača dekorativnog
Bouquetsa, a Ticijan je bio više stvar za Lenbaha, koji je sa
svoje strane, opet, tako dobro razumeo Vagnera da je
’Parsifala’ nazvao varijeteom — i to majstoru u lice. Ah, ah,
comme ¿’est mélancolique, tout ça! 81
Gospodo moja, ja sam strašno zabasao. Ţelim reći:
zabasao s puta koji vodi ka onom što sam nameravao.
Uzmite moju raspričanost kao izraz činjenice da sam
odustao od plana koji me je ovamo doveo! Uverio sam se
da se on ne moţe sprovesti. Vi se, Maître, nećete popeti na
moj čarobni plašt. Neću Vas odvesti u svet kao Vaš
menadţer. Vi to odbijate, i to bi za mene trebalo da bude
veće razočarenje nego što u stvari jeste. Sincèrement,82
pitam se da li je to uopšte neko razočarenje. U Pfajfering se
moţe dolaziti s izvesnom praktičnom svrhom, ali ona je
uvele i nuţno od drugostepenog značaja. Ĉak i kada je
neko impresario, on u prvom redu dolazi pour saluer un
grand homme. 83 Nikakav stvarni promašaj ne moţe
umanjiti to zadovoljstvo, pogotovu kada se dobar deo
pozitivnog zadovoljenja zasniva na razočarenju. Tako je,
cher Maître, Vaša nepristupačnost budi u meni i
zadovoljenje, i to zahvaljujući razumevanju, simpatiji,
koju ja i nehotice pokazujem prema njoj. Ja to činim
protiv svog interesa, ali činim — kao čovek, rekao bih,
kada ta kategorija ne bi bila preširoka, trebalo je da se
izrazim određenije.
Maître, Vi moţda uopšte i ne znate kako je ne-
mačka Vaša répugnance 84, koja se, alo mi dozvolite da
80 Vrlo dobro!
81 O, o, kako je tuţno sve to!
82Iskreno.
83 Da pozdravi jednog velikog čoveka.
84 Odvratnost.
606
govorim en psyhologue85, na karakterističan način sastoji
od oholosti i osećaja inferiornosti, od prezira i straha —
ona je, rekao bih, ressentiment ozbiljnosti protiv salona
sveta. Sto se mene tiče, ja sam Jevrejin, to treba da znate,
Fitelberg, to je eklatantno jevrejsko ime. U krvi nosim
Stari zavet, a to nije manje ozbiljna stvar od nemstva — u
osnovi to ne stvara bogzna kakvu dispoziciju za sferu onog
Valse brillante86. Istina, to je nemačka prazno- verica da
napolju postoji samo Valse brillante, a da ozbiljnosti ima
samo u Nemačkoj. Pa ipak, kao Je- vrejin čovek je u osnovi
skeptično raspoloţen prema svetu, u prilog nemstvu, uz
opasnost, naravno, da zbog svoje naklonosti zaradi
udarac nogom. Ne- mački, tà to pre svega znači:
narodnjački — a ko bi poverovao u narodnjaštvo jednog
Jevrejina? Ne samo da u njega niko ne bi verovao, nego bi
onaj ko bi bio toliko nametljiv da se u njemu oproba dobio
nekoliko puta po glavi. Mi Jevreji moramo se svega bojati
od nemačkog karaktera, qui est essentiellement
anti-sémitique,87 što je, naravno, dovoljan razlog za nas
da se drţimo sveta, kojem aranţiramo zabave i senzacije, a
da to ne znači da smo ve- tropiri ili da smo udareni u
glavu. Mi vrlo dobro znamo da razlikujemo Gunoovog i
Geteovog ’Fausta’, i onda kada govorimo francuski, i onda
...
Gospodo moja, ja sve ovo govorim samo zato što sam
se odrekao onog što sam smerao, poslovno smo mi
zapravo rekli šta smo imali, ja samo što nisam otišao, evo
već drţim kvaku u ruci, ta već smo odavno ustali, brbljam
samo još pour prendre congé.88 Gunoov ’Faust’, gospodo
moja, ko bi još na to prčio nos? Ja ne, a i vi ne, kao što na
svoje zadovoljstvo vidim. To je biser — une marguerite89,
krcat najčarobnijim muzičkim pronalascima. Laisse-
-moi, laisse-moi contempler90 — očaravajuće! Očaravajući
85 Kao psiholog.
86 Briljantnog valcera.
87 Koji je suštinski antisemitski.
88 Opraštajući se.
89Margarita, bela rada; staro značenje: biser.
90Pustite, pustite da osmotrim.
1 I on takođe. 607
je i Masne, lui aussi3. Mora da je bio naročito privlačan
kao pedagog, kao profesor na kon- zervatorijumu, poznate
su priče o tome. Kaţu da je učenike koji su kod njega
studirali kompoziciju
608
od samog početka podsticao da sami prođukuju, bez
obzira na to da li je njihovo tehničko umeće bilo dovoljno
da se napiše stav bez greške. Humano, zar ne? Nije po
nemački, ali je humano. Neki mladić mu je došao sa sveţe
komponovanom pesmom, svezom pesmom koja je
svedočila o izvesnoj darovitosti. ’Tiens!’91 rekao je Masne.
’To je stvarno vrlo zgodno. Ĉuj, ti svakako imaš neku
dragu malu prijateljicu. Odsviraj joj to, njoj će se sigurno
dopasti, a sve ono dalje će se onda već naći.’ Neizvesno je
šta treba razumeti pod onim ’dalje’ — verovatno sve
moguće što se tiče ljubavi i umetnosti. Imate li Vi učenike,
Maître? Njima svakako ne bi bilo tako dobro. Ali Vi ih, eto,
nemate. Brukner ih je imao. On sâm rano je počeo da se
rve sa muzikom i njenim svetim teškoćama, kao Jakov s
anđelom, i upravo je to on zahtevao i od svojih studenata.
Godinama su morali da se veţbaju u svetom zanatu,
osnovnim elementima harmonije i izradi strogog stava, pre
nego što im je bilo dopušteno da zapevaju neku pesmu, a
sa dragom malom prijateljicom ta muzička pedagogija nije
imala ni najmanje veze. Moţeš biti čovek jednostavne,
detinjaste duše, ali muzika ti je tajanstveno otkrovenje
najviših saznanja, sluţba Boţija, a poziv nastavnika
muzike sve- šteničko zvanje ...
Comme c’est respectable! Pas précisément humain,
mais extrêmement respectable!92 Zar mi Je- vreji, koji smo
sveštenički narod i onda kada se prenemaţemo po
pariškim salonima, da ne osećamo kako nas privlači
nemstvo, zar da ono u nama ne proizvede ironično
raspoloţenje prema svetu i prema umetnosti za malu
prijateljicu? Narodnjaštvo bi za nas bila drskost koja bi
izazvala pogrom. Mi smo internacionalni, ali mi smo
pro-nemački na-
91Gle!
609
Kako je to dostojno poštovanja! Ne baš zapravo ljudski,
a
— ali krajnje dostojno poštovanja!

stroj eni, mi smo to kao inače niko drugi u svetu, već
samo i zbog toga što uopšte ne moţemo a da ne vidimo
srodnost među ulogama koje igraju nemstvo i jevrejstvo.
Une analogie frappante! 93 Na isti način su omraţeni,
prezreni, na isti način izazivaju strah i zavist, u istoj meri
bude čuđenje i začuđeni su. Govori se o razdoblju
nacionalizma. Ali, u stvari postoje samo dva nacionalizma,
nemački i jev- rejski, a nacionalizam svih drugih je prema
ovima samo dečja igra, kao što je zadrto francustvo jednog
Anatola Fransa čisto mondenstvo u poređenju s ne-
mačkom usamljenošću — i sa jevrejskim uobraţe- njima
da su izabrani narod ... France — nacionalistički nom de
guerre.94 Neki nemački pisac teško da bi se mogao zvati
’Deutschland’, u najboljem slučaju tako se zove kakav
ratni brod. Morao bi se zadovoljiti sa ’Deutsch’ — a time bi
sebi dao jevrejsko ime — o, la, la!
Gospodo moja, ovo je sad zaista ruka na kvaki, već
sam napolju. Reći ću samo još jednu stvar. Nem- ci bi
trebalo da puste Jevreje da budu pro-nemač- ki. Oni će sa
svojim nacionalizmom, svojom oholo- šću, kićankom svoje
neuporedljivosti, sa svojom mrţnjom prema uvršćivanju
među druge ljude i prema izjednačenosti, svojim
odbijanjem da budu uvedeni u svet i da se priključe
društvu drugih, — oni će time navući na sebe nesreću,
istinski je- vrejsku nesreću, je vous le jure.95 Nemci treba
da dopustite Jevrejinu da bude médiateur96 između njih i
društva, da bude menadţer, impresario, preduzi- mač
nemstva — on je upravo pravi čovek za to, ne bi ga trebalo
isterivati, on je internacionalan, a nastrojen je
pro-nemački.. . Mais c’est en vain. Et c’est très
dommage!97 Šta još da kaţem? Već sam
93 Upadljiva sličnost!
94 Pseudonim.
95 Kunem Vam se.
96Posrednik.
97 Ali uzalud. A to je velika šteta.
610
odavno otišao. Cher Maître, j’étais enchanté. J’ai
manqué ma mission, 98 ali sam očaran. Mes respects,
Monsieur le professeur. Vous m’avez assisté trop peu,
mais je ne vous en veux pas. Mille choses à Madame
Schwei-ge-still. Adieu, adieu .. .«99
XXXVIII
Moji čitaoci su obavešteni da je Ađrijan udovoljio
molbama i ţeljama Rudija Švertfegera, koje je ovaj
godinama uporno gajio i izraţavao, i da je napisao
violinski koncert po njegovoj meri, kao stvoren za njega,
da mu je blistavi, violinski izvanredno zahvalni komad i
lično posvetio, i da ga je čak pratio u Beč na prvo
izvođenje. O činjenici da je nekoliko meseci kasnije, to jest
krajem 1924, prisustvovao i ponovnim izvođenjima u
Bernu i Ci- rihu, govoriću na svom mestu. Pre toga bih,
međutim, ţeleo da se u najozbiljnijem kontekstu vratim
na karakteristiku koju sam, moţda brzopleto, moţda na
način koji meni ne priliči, tamo gore dao ovoj kompoziciji,
a čiji je smisao u tome da ona donekle ispada iz okvira
Leverkinovog neumoljivo radikalnog celokupnog dela, koje
ne zna za ustupke, jer je stav koji je u njoj zauzet prema
muzici određen izvesnom učtivom,
virtuozno-koncertantnom popust- ljivošću. Ne mogu a da
ne verujem da će se potomstvo sloţiti s ovim mojim
»sudom« — Boţe moj, mrzim tu reč! — i ovo što ja ovde
radim nije zapravo ništa drugo do davanje tom potomstvu
duševnih razjašnjenja za pojavu, za koju bi mu inače
nedostajao ključ.
98 Dragi Maestro, drago mi je bilo. Promašio sam svoj

zadatak.
a Moje poštovanje, gospodine profesore. Vi ste md suviše
malo pomogli, ali ne ljutim se na Vas. Mnogo pozdrava gospođi

39’
Švaj-ge-štil.
!
Zbogom, zbogom.
611
U tom komadu ima nečeg posebnog: napisan u tri
stava, on nema predznaka, no u njega su, ako tako mogu
da se izrazim, ugrađena tri tonaliteta, B-dur, C-dur i
D-dur, od kojih, kao što to muzičar vidi, D-dur čini neku
vrstu dominante drugog stepena, B-dur subdominantu,
dok se C-dur drţi tač- no sredine. Između tih tonaliteta se
sad razvija đe- lo na umetnički najzreliji način, tako da
najveći deo vremena nijedan od njih nije jasno na snazi,
već se svaki samo nagoveštava proporcijama između
zvukova. Oni se širokim kompleksima delà proteţu tako
što se sva tri međusobno preklapaju, dok se konačno
C-dur otvoreno ne pokaţe, na način bez sumnje
trijumfalan, koji će naelektrisati svaku kon- certnu
publiku. Ima tu, u prvom stavu, nad kojim stoji »Anđante
amoroso« i u kojem vladaju zaslađe- nost i neţnost koje su
stalno na granici podsmeha, jedan vodeći akord, koji za
moje uho ima u sebi nešto francusko: c-g-e-b-d-fis-a,
sazvučje koje, sa visokim violinskim / iznad, sadrţi u sebi,
kao što se vidi, tonske trozvuke ona tri glavna tonaliteta. U
njemu čovek ima tako reći dušu delà, u njemu ima i dušu
glavne teme tog stava, koja će ponovo biti preuzeta u
trećem stavu koji predstavlja šareni sied varijacija. To je u
svojoj vrsti prekrasan melodijski pogodak, opojna
kantilena, koja se razvija u velikom luku î od koje se
čoveku um muti, a u kojoj bez sumnje ima nešto od
velelepnog izloga, nešto raskošno, kao što uz to ima i
melanholije, kojoj — prema duhu svirača — ne nedostaje
dopadljivosti. Ono što je u tom pronalasku
karakteristično-očara- vajuće jeste neočekivano i neţno
akcentovano samo- prevazilaţenje melodijske linije koja je
dospela do određenog vrhunca za jedan daljnji tonski
stepen, da bi onda, vođena vrhunskim ukusom, vođena
moţda s previše ukusa, povela svoju pesmu ka njenom
kraju, povlačeći se kao bujica koja sahne. To je
manifestacija lepote koja đeluje već i telesno, pokreće
glavu i ramena, dotiče se »nebeskog«, za kakvu je
sposobna samo muzika i nijedna druga umetnost. A
provalu u otvoreni C-dur donosi trenutak kada tutti
nastupe sa veličanjem upravo ove teme u poslednjem delu
stava sa varijacijama. Prasku prethodi neka vrsta smelog
zaletanja s dramatičnim parlando-karakterom, jasna
612
reminiscencija na re- čitativ prve violine u poslednjem
stavu Betoveno- vog A-mol kvarteta, samo što posle
veličanstvene fraze tamo sledi nešto drugo, različito od
karaktera melodijske svetkovine, u kojoj parodija
zanosnog postaje sasvim ozbiljno shvaćena strast, koja
stoga deluje nekako posramljujuće.
Znam da je Leverkin, pre nego što je komponovao
ovo delo, tačno proučio postupak s violinom kod Berioa,
Vijetana i Vjenjavskog, i napola s uvaţavanjem, napola
karikaturalno, on ga primenjuje — postavljajući,
uostalom, sviraču takve neođme- rene zahteve u pogledu
tehnike, naročito u krajnje raspojasanom i virtuoznom
srednjem stavu, jednom skercu u kojem se nalazi citat iz
Tartinijeve sonate s đavolovim trilerom, da je dobri Rudi
morao da se napregne do krajnjih granica kako bi tim
zahtevima udovoljio: svaki put kad bi izveo zadatak
zasvetlu- cao bi znoj pod uvojcima njegove našušurene
plave kose, a beonjače njegovih ljupkih očiju, plavih poput
različka, provreţile bi crvene ţilice. Ali, kakvo mu je samo
obeštećenje, kakvu priliku za »flert«, u povišenijem smislu
te reči, bez sumnje pruţalo delo koje sam ja majstoru u
lice nazvao »apoteozom salonske muzike«, unapred
siguran da mi on tu kvalifikaciju neće uzeti za zlo, već da
će je prihvatiti sa smeškom.
Ne mogu da pomislim na ovaj hibridni proizvod, a da
se ne setim razgovora čija pozornica je bio stan fabrikanta
Bulingera u ulici Videnmajer u Minhenu: beletage
gospodstvene kuće za izdavanje, koju je on sagradio, pod
čijim je prozorima Izar u dobro regulisanom koritu
nastavljao nepo- remećeni ţubor brdske vode. Otprilike
petnaest oso-
613
ba večeralo je u sedam sati kod tog bogatog čoveka: uz
pomoć školovanog personala, a pod vodstvom jedne
dame izveštačenog ponašanja, čija je ţelja bila da se uda,
vodio je on domaćinstvo koje je bilo otvoreno za goste, a
društvo su mu najčešće pravili ljudi iţ finansijskog i
poslovnog sveta. Ali, zna se da je on voleo da se, kao
razmetljiv brbljivac, meša u duhovni ţivot, pa su u
njegovim komfornim prostorijama priređivane i večeri na
kojima bi se skupljali umetnički i učenjački elementi —
niko, pa ni ja, to priznajem, nije video razlog da prezre
kulinarske miline na njegovim prijemima i elegantni
okvir što su ga njegovi saloni pruţali za podsti- cajne
razgovore.
Te večeri su bili prisutni Ţanet Šojrl, gospodin i
gospođa Kneterih, Šildknap, Rudi Svertfeger, Cink i
Špengler, numizmatičar Kranih, izdavač Rad- bruh sa
suprugom, glumica Cvičerova, autorka komedija iz
Bukovine po imenu Binđer-Majoresku, a pored njih ja i
moja draga ţena; ali, bio je došao i Adrijan: posle mnogog
nagovaranja, u koje su pored mene uloţili truda i
Šildknap i Svertfeger. Ne istraţujem čija molba je bila
presudna i ni u kom slučaju ne uobraţavam da je to bila
moja. Pošto je za stolom sedeo sa Ţanet, čija blizina je na
njega uvek blagotvorno delovala, i pošto su ga i inače
okruţivala prisno poznata lica, činilo se da se ne kaje
zbog svoje popustljivosti, već da se tokom tri časa koja je
tamo proboravio osećao sasvim dobro, pri čemu sam ja
još jednom s tihom radošću posmatrao sa kakvom su ga
nehotičnom predusretljivošću, racionalno obrazloţenom
samo kod vrlo malog broja njih, i manje ili više bojaţljivim
strahopoštovanjem prihvatali u društvu, njega, koji je,
ipak, imao samo trideset i osam godina. Ta me je pojava,
velim, činila radosnim, a opet, ona je i potresala moje
srce na način pritešnjujuće-briţan; jer, razlog za takvo
drţanje bila je u stvari atmosfera neopisive stranosti i
usamljenosti, koja ga je u sve većoj meri okruţavala — u
tim godinama sve osetnije i distanciranije — i koja je kod
čoveka svakako mogla stvoriti osećaj da on dolazi iz
zemlje u kojoj inače niko drugi ne ţivi.
614
Te večeri, kao što je rečeno, osećao se on sasvim
dobro i bio je razgovorljiv, za šta ja ponešto pripisujem u
zaslugu i Bulingerovom šampanjskom koktelu,
začinjenom angosturom, i njegovom pre- divnom
falačkom vinu. Razgovarao je sa Špengle- rom, koji se
osećao već sasvim loše (njegova bolest udarila je na srce)
i smejao se, kao i svi mi, lakr- dijanjima Lea Cinka koji se,
usturen za stolom, bio pokrio svojom dţinovskom
servijetom od damasta kao kakvim krevetskim čaršavom,
navukavši' je sve do svog grotesknog nosa, i spokojno
prekrstio ruke preko nje. Još više ga je razveseljavala
spremnost ovog šaljivdţije da se izvuče, kada je Bulinger,
koji je amaterski slikao u ulju, pokazao jednu svoju
mrtvu prirodu, spremnost da o njoj uskrati svaki sud, a i
da nama drugima prištedi da ga dajemo, posma- trajući s
dobrim namerama rađenu slikariju sa svih strana —
jednom ju je čak i okrenuo — uzviknuvši bezbroj puta
»Isuse blagi«, što je moglo značiti naj- različitije stvari.
Uostalom, ovo začuđeno uzvikivanje, koje nije
obavezivalo ni na šta, bilo je tehnika tog u osnovi
neprijatnog čoveka kojom se on koristio i onda kada bi
uzimao učešća u razgovorima koji su nadilazili njegov
horizont slikara i učesnika karnevala, a pada mi na um
da se njom sluţio neko vreme čak i u jednom razgovoru
koji se doticao područja estetičko-moralnih pitanja.
Razgovor se zapođenuo u vezi sa mehaničkim
muzičkim reprodukcijama kojima nas je posle kafe
posluţio domaćin, dok smo u nastavku pušili i pili liker.
U to vreme je gramofonska ploča bila započela svoj veoma
srećni razvitak, i iz Bulingerovog skupo- cenog aparata u
ormančiću zaorilo se više komada koji su otvarali carstvo
uţivanja: najpre, sećam se, dobro odsvirani valcer iz
Gunoovog »Fausta«, kojem je Baptist Špengler imao da
zameri samo to da je kao melodija narodnog plesa na
livadi bez sumnje previše elegantan i salonski. Sloţili smo
se da ovaj stil mnogo bolje odgovara draţesnoj balskoj
muzici u Berliozovoj »Fantastičnoj simfoniji« i traţili smo
da je čujemo. Te ploče nije bilo. Umesto toga Svert- feger
nam je svojim nepogrešivim usnama odzviţ- dao melodiju
615
u violinskom tembru, čisto i izvrsno, i smejao se aplauzu,
mičući na svoj način ramenima pod kaputom i praveći
grimasu uglom usta koja je trzao nadole. Radi poređenja
sa francuskim tonom zahtevali' smo bečki, Lanera i
Johana Štrau- sa mlađeg, i naš domaćin nas je iz svojih
zaliha spremno obdario tim, dok je jedna dama — još
uvek tačno znam, bila je to gospođa Radbruh, izdavačeva
ţena — izraţavala nedoumicu ne dosađujemo li mi tim
lakomislenim stvarčicama velikom kompozitoru koji je
prisutan među nama. To je naišlo na zabrinuto
odobravanje, a Adrijan je, budući da pitanje nije shvatio,
začuđeno osluškivao unaokolo o čemu je reč. Kada su
mu pitanje ponovili, ţivo je protestovao. Za boga miloga,
ne, to je nesporazum. Niko — izjavio je — ne moţe više
uţivati u tim, u svojoj vrsti majstorskim delima, nego on.
»Vi potcenjujete moje muzičko vaspitanje«, rekao je.
»U svojoj neţnoj dobi imao sam jednog učitelja« (i tu je on
pogledao preko, prema meni, sa svojim lepim, tananim i
dubokim osmehom), »jednog entuzijastu sasvim
ispunjenog svim mogućim zvukovnim tvorevinama na
svetu, koje su se iz njega prelivale, čoveka koji je i odviše
bio zaljubljen u svaku, ama baš svaku organizovanu
galamu, da bi se neko od njega mogao naučiti tome da na
bilo koji način digne nos ili da sebe u muzičkim stvarima
smatra suviše dobrim za ovo ili za ono. Bio je to čovek koji
se vrlo dobro razumevao u ono što je visoko i strogo. Ali,
za njega je muzika bila — muzika, pa ma kakva da je bila,
a Geteovoj reči: ’Umet- nost ima posla sa teškim i dobrim’
nalazio je za potrebno da primeti da je teško i ono što je
lako, ako je dobro, što ono moţe biti isto tako kao i' ono
što je teško. U meni je ostalo nešto od toga, to mi je od
njega. U svakom slučaju, ja sam ga uvek razumevao u
tom smislu da čovek mora biti vrlo čvrsto u sedlu kad je
posredi ono što je teško i dobro, da bi se na ovaj način
uhvatio ukoštac s lakim.
U sobi je zavladalo ćutanje. U suštini, on je rekao da
samo on ima pravo da se raduje onom što nam je tako
ljubazno bilo ponuđeno. Društvo je pokušavalo da to ne
shvati na taj način, ali je pođo- zrevalo da je on tako
616
mislio. Sildknap i ja smo se zgledali. Dr Kranih je
promrmljao jedno »hm«. Ţa- net je tiho rekla:
»Magnifique!« Leo Cink se oglasio glupo impresioniranim,
u stvari glupim »Isuse blagi!«. »Pravi Adrijan Leverkin«,
uzviknuo je Švert- feger, crven u licu od brojnih vieilles
cures, ali ne samo od njih. Znao sam da se potajno
osećao povre- đenim.
»Da nemate slučajno u svojoj zbirci«, nastavio je
Adrijan, Des-dur ariju Delile iz Sen Sansovog
’Samsona’?« Pitanje je bilo upućeno Bulingeru, kome je
pričinilo najveće moguće zadovoljstvo što je mogao da
uzvrati uzvikom:
»Ja? Da nemam tu ariju? Dragi moj, Vi o meni
bogami svašta mislite! Evo je — i to uopšte ne ’slučajno’,
uveravam Vas u to!«
Na to Adrijan:
»Ah, dobro. To mi pada na pamet jer se Kreč- mar —
to je, znate, moj učitelj, organista, čovek fuge — neobično
strastveno odnosio prema tom komadu, imao je za njega
istinski faible. Usput bi on tome umeo i da se nasrne je,
ali to nije trebalo da znači ništa što bi išlo nauštrb
njegovom divljenju, koje je osećao moţda samo prema
onom što je toj stvari primerno. Silentium.«
Igla je krenula po ploči. Bulinger je preko nje
spustio teški poklopac. Kroz rešetkasti zvučnik za-
617
strujao je gordi mecosopran, koji se nije mnogo brinuo za
dobar izgovor: razumelo se »Mon coeur s’ouvre à ta voix, a
onda jedva još ponešto, ali pesma, praćena na ţalost
donekle pištavim orkestrom, bila je prekrasna u svojoj
toplini, neţnosti, tamnoj jadikovci za srećom, kao i
melodija, čija lepota u obe podjednako građene strofe
arije tek u sredini uzima punog maha i završava se,
zasenjujući slu- šaoca, naročito drugi put, kada violina,
sada sasvim punim zvukom, vuče bujnu pevnu liniju, što
pruţa mnogo uţivanje, i ponavlja svoju završnu figuru u
setno neţnoj svirci na kraju.
Svi su bili potreseni. Jedna dama je vezenom
maramicom za izlazak ovlaš brisala oko. »Budalasto
lepo!« rekao je Bulinger, posluţivši se frazom koja je među
estetama već duţe vremena bila omiljena i raširena, i koja
je sanjarski sud »lepo« na neotesano-znalački način
rastreţnjivala. Zaista, moglo se reći da je ona ovde sasvim
egzaktno i u doslovnom smislu reči na mestu, i moţda je
to bilo ono što je razdragalo Ađrijana.
»Dakle, evo!« uzviknuo je, smešeći se. »Vi sada
razumete da je ozbiljan čovek u stanju da oboţava tu
tačku. To, doduše, nije duhovna lepota, nego eg-
zemplarno čulna. Ali, čulnog se na kraju krajeva ne treba
ni plašiti niti ga se treba stideti.«
»Moţda ipak«, začuo se dr Kranih, direktor nu-
mizmatičkog kabineta. On je, kao i uvek, govorio iz-
vanredno razgovetno, čvrsto, jasno artikulisano i ra-
zumljivo, premda mu je pri tom dah zviţdao zbog astme.
»Moţda ipak u umetnosti. Na tom području je, izgleda,
dopušteno ili bi zaista trebalo da se čovek boji onog što
nije ništa drugo do čulno i da se toga stidi, jer to je nešto
prosto, prema pesni- lcovom određenju: ’Prosto je sve čija
reč nije upućena duhu i što ne budi nikakav drugi interes
doli čulni.’«
»Plemenita reč«, odgovorio je Adrijan. »Ĉovek koji
pušta da mu ona neko vreme odzvanja u uši
618
ma pre nego što iznese ma i najmanju primedbu na
njen račun — postupa vrlo dobro.«
»A šta biste joj Vi primetili?« hteo je da zna učenjak.
Adrijan je slegao ramenima i načinio pokret ustima
koji je otprilike izraţavao: »Ja za činjenice ništa nisam
kriv«, pre nego što je rekao:
»Idealizam gubi iz vida da se duhu nipošto ne
obraća samo ono što je duhovno, već da ga do samog dna
moţe obuzeti animalna seta čulne lepote. Duh je čak i
frivolnosti već činio poklonjenje. Fi- lina je na kraju
krajeva ipak samo jedna kurvica, ali Vilhelm Majster, koji
od svog autora uopšte nije tako daleko, poklanja joj
paţnju koja otvoreno poriče prostotu čulne nevinosti.«
»Predusretljivost i trpeljivost prema onome što je
dvosmisleno«, uzviknuo je numizmati'čar, »nikada nisu
smatrane najuzornijim crtama u karakteru našeg
Olimpljanina. Uostalom, kada duh pred pro-
stački-čulnim zatvara jedno oko ili mu, štaviše, njime
namiguje, u tome se svakako moţe videti opasnost za
kulturu.«
»Mi o opasnosti očigledno mislimo različito.«
»Nazovite me radije odmah kukavicom!«
»Sačuvaj Boţe! Vitez straha i prekora nije nikakav
plašljivac, nego upravo vitez. Sve za šta bih ja lomio
koplje jeste izvesna velikodušnost u stvarima umetničke
moralnosti. Kako mi se čini, čovek je s više spremnosti
sebi dopušta, ili mu je drugi daju, u drugim umetnostima
nego u muzici. To moţda ovoj čini veliku čast, ali na
zabrinjavajući način suţava njeno ţivotno polje. Šta će
preostati od svekolikog zveketanja, ako se na njega
primene naj- rigoroznija duhovno-moralna merila?
Nekoliko čistih Bahovih spektara. Moţda neće preostati
uopšte ništa što bi se moglo slušati.«
Došao je sluga sa viskijem, pivom i soda-vodom na
velikom posluţavniku.
G19
»Ko bi još hteo da bude kvariigra, vodeći ovakve
razgovore u društvu«, rekao je još Kranih, zbog čega ga je,
uz gromko »bravo!«, Bulinger potapšao po ramenu. Za
mene, a svakako za još ponekog među gostima, reči koje
su izmenjene predstavljale su naglo uskipteli dvoboj
između skučene osrednjosti i dubokog, patničkog
iskustva, stečenog u području duha. Međutim, ovu
društvenu scenu sam ovde uključio ne samo zato što tako
snaţno osećam njene veze sa koncertnim đelom na kojem
je Adrijan tada radio, nego i zato što su mi se već tada
nametale veze koje su je spajale sa ličnošću mladog
čoveka na čije je uporno traţenje to delo bilo napisano i za
kojeg je ono u više nego jednom smislu predstavljalo
uspeh.
Verovatno je to moja sudbina da mogu samo
ukočeno i suvoparno-mudrij aški da u opštim crtama
govorim o fenomenu koji mi je Adrijan jednog dana
označio kao čudesnu i uvek pomalo neprirodnu promenu
odnosa između Ja i Ne-Ja — o fenomenu ljubavi.
Strahopoštovanje pred tajnom uopšte, a povrh toga još i
lično strahopoštovanje, dodatne su prepreke koje mi
zatvaraju usta ili bar čine da postanem škrt na recima
kada treba progovoriti o preobraţaju, obavijenom nekom
demonskom tajnovitošću, koji je ovde zadesio tu samu po
sebi već napola čudesnu pojavu, koja protivreči
zasebnosti pojedinačnog bića. Ţelim ipak da nagovestim
da je neka specifična domišljatost, koja potiče od mog
bavljenja klasičnom filologijom — aktivnosti, dakle, koja
će, inače, čoveka pre zaglupeti u stvarima koje se tiču
ţivota — bila ono što mi je omogućilo da tu uopšte nešto
vidim i shvatim.
Ne moţe biti nikakve sumnje u to ■— a ta stvar i
nalaţe da bude izloţena u čovečnom obliku — da je
neumorna poverljivost, koja se ničim nije mogla
zastrašiti, konačno odnela pobedu nad naj nepristu-
pačni] om usamljenošću, — pobedu koja je, kada se ima
u vidu polarna — naglašavam tu reč: polarna različitost
partnera, njihova duhovna udaljenost, mogla imati samo
jedan određeni karakter, i ka kojoj se, obešenjački, u tom
620
smislu uveli i teţilo. Meni je sasvim jasno da je za
Švertfegerovu prirodu, koja je bila sklona flertu,
savladavanje usamljenosti po- verljivošću od početka
svesno ili nesvesno imalo taj naročiti smer i teţnju, čime
nije rečeno da je njegovoj prirodi nedostajalo plemenitijih
motiva. Naprotiv: obletač je mislio sasvim ozbiljno kad je
govorio o tome kako mu je za usavršavanje njegove
prirode neophodno Adrijanovo prijateljstvo, kako ga ono
pod stiče, uzdiţe, čini boljim; samo što je bio dovoljno
nelogičan da se u svrhu osvajanja tog prijateljstva koristi
urođenim sredstvima flerta, da bi se, onda, osećao
povređenim kada setna naklonost, koju je pobuđivao,
nije poricala obeleţje erotske ironije u sebi.
Ono što je u svemu tome za mene bilo najneo-
bičnije i najdirljivije jeste to što sam svojim očima video
kako onaj koji je osvojen ne primećuje da je bio opčinjen,
nego sebi pripisuje inicijativu, koja je, međutim, u svemu
pripadala drugoj strani; kako je izgledao ispunjen
fantastičnim čuđenjem zbog pri- hvatanja i
predusretljivosti, koja se prostosrdačno ne obazire ni na
šta, a kojoj bi ipak pre priličilo ime zavođenja. Da, on je
govorio o čudu da melanholija i osećaj nekoga nikako ne
mogu zbuniti ni pomesti, i ja gotovo i ne sumnjam da ta
»začuđenost« seţe unazad sve do one već daleke večeri ka-
da se Švertfeger pojavio u njegovoj sobi da bi ga zamolio
da se vrati u društvo, u kojem je, kako je rekao, bez njega
tako dosadno. A ipak su u tom takozvanom čudu stvarno
uvek bila u igri i više puta hvaljena plemenita, umetnički
slobodna i pristojna karakterna svojstva jadnoga Rudija.
Postoji pismo koje je Adrijan pisao Svertfegeru negde u
vreme onog večernjeg razgovora kod Bulingera i koje je
ovaj, kao što se samo po sebi razume, trebalo da uništi,
no koje je on, delom iz pijeteta, delom, sva-
621
kako, i kao trofej, sačuvao. Odbijam da citiram odatle,
hoću samo da ga označim kao ljudski dokument, koji
deluje kao razgolićavanje kakve rane i u čijoj je bolnoj
neuvijenosti onaj koji ga je pisao svakako video čak veliku
odvaţnost. Odvaţnosti nikakve nije bilo. Ali, način na koji
se pokazalo da je nije bilo bio je ipak lep. Odmah,
najţurnije, bez ikakvog mučnog otezanja, usledila je tada
primaočeva poseta Pfajferingu, objašnjenje među njima,
uveravanje u najozbiljniju zahvalnost — jednostavan,
smeo, bezazleno-neţan način ponašanja ispoljio se tu,
pri čemu se revnosno mislilo na to da se spreči svako
postiđivanje ... Moram to da pohvalim, ne mogu drugačije
do da to učinim. A sa nekom vrstom odobravanja
naslućujem da je tom prilikom bilo rešeno da se napiše
violinski koncert i da bude posvećen Rudiju.
To je Adrijana odvelo u Beč. To ga je, zatim, zajedno
sa Rudijem Švertfegerom, odvelo u dvorac na mađarskom
imanju. Kada su se odatle vratili, Rudolf je uţivao
prerogativ koji je do tada, s obzirom 11a zajedničko
detinjstvo, pripadao isključivo meni: on i Ađrijan govorili
su jedan drugom »ti«.
XXXIX
Jadni Rudi! Kratak je bio trijumf tvoje detinjaste
demonije, jer ona se zaplela u polju sila đemo- nije dublje
i zlokobnije, koja ju je smesta slomila, rastočila, uništila.
Zlosrećno »ti«! Niti je ono priličilo plavookoj beznačajnosti,
koja ga je osvojila za sebe, niti je onaj koji se do tog »ti«
spustio mogao a da se ne osveti za — moţda usrećujuće
— uni- ţenje koje ga je na taj način snašlo. Osveta je bila
nehotična, brza, hladnokrvna i tajanstvena. Ispri- čaću
kako je bilo, ispričaću.
Posleđnjih dana 1924. godine odrţana su u Bernu i
Cirihu reprize uspelog violinskog koncerta u okviru dveju
priredbi švajcarskog »Kamernog orkestra«, čiji je dirigent,
gospodin Paul Zaher, bio pozvao Švertfegera pod vrlo
622
povoljnim uslovima, ne propustivši da izrazi ţelju da
kompozitor svojim prisustvom posebno podigne ugled tih
izvođenja. Ad- rijan se protivio; ali Rudolf je umeo da
moli, a mlado »ti« bilo je tada dovoljno snaţno da utre put
onom što je imalo doći.
Kao centralna tačka programa, koji je sadrţao još i
nemačku klasiku i savremene ruske stvari, koncert se,
zahvaljujući solisti koji je s punom predanošću upeo sve
svoje snage, u oba grada, u dvorani konzervatorij uma u
Bernu i u koncertnoj dvorani u Cirihu, iznova osvedočio u
svojim svojstvima, onim duhovnim i onim koja
pridobijaju srce. Kritika je primetila izvesnu stilsku
nejedinstvenost, štoviše neujednačenost u nivou, a i
publika se drţala malo uzdrţanije nego u Beču, no ipak je
priredila burne ovacije ne samo izvođaču, već je traţila na
obe večeri da se pojavi i autor, koji je svom interpretatoru
učinio to zadovoljstvo da više puta zajedno s njim zahvali
na pljesku. Taj dva puta ponovljeni jedinstveni događaj,
dakle, kada se usamljenost lično izloţila gomili, ja sam
propustio. Bio sam iz toga isključen. Ličnost koja je drugi
put, u Cirihu, bila s njim i koja mi je pričala o tome bila je
Ţanet Sojrl, koja je upravo tada boravila u tom gradu i
sastala se s Adrijanom u privatnoj kući za izdavanje čiji
su gosti bili on i Svertfeger.
Bilo je to u Mitskoj ulici, blizu jezera, u domu
gospodina i gospođe Rajf, bogatog bračnog para bez dece,
već u godinama i prijateljski nastrojenog prema
umetnosti, koji je oduvek nalazio zadovoljstva u tome da
umetnicima od ranga, koji su na propu- tovanju, pruţi
udobno utočište i društvenu razonodu. Muţ, nekadašnji
industrijalac koji je proizvodio svilu i sada se odmarao od
poslova, Svajcarac starođe- mokratskog kova, imao je
stakleno oko, koje je crtama njegovog u bradu zaraslog
lica davalo izvesnu ukočenost, stvarajući varljiv utisak,
jer je on drţao do liberalne prostosrdačnosti', pa mu ništa
nije bilo milije nego da se u svom salonu udvara damama
iz pozorišta, heroinama i subretama. S vremena na vre-
me bi on na svojini prijemima zasvirao i na čelu, i to ne
rđavo, a na klaviru ga je pratila njegova ţena, koja je
vodila poreklo iz Rajha i nekad se bavila pevanjem. Ona je
bila lišena njegovog smisla za humor, ali je bila
623
energično-gostoljubiva građanka, koja je sasvim isto kao i
njen suprug nalazila zadovoljstvo u tome da slavi pruţi
konačište i da svoje prostorije prepusti bezbriţnom duhu
virtuoznosti. U njenom budoaru čitav jedan sto bio je
pokriven fotografijama sa posvetom slavnih evropskih
ličnosti, koje su sebe sa zahvalnošću nazivale duţnicima
Raj- fovih zbog njihove gostoprimljivosti.
Oni su Svertfegera pozvali k sebi još pre nego što se
njegovo ime bilo pojavilo u novinama, jer je kao mecena
široke ruke stari industrijalac bio oba- vešten o onom što
predstoji u muzičkom ţivotu pre nego sav ostali svet; a
svoj su poziv bez okle- vanja proširili i' na Adrijana čim su
saznali da i on dolazi. Stan je bio prostran, za goste je u
njemu bilo dosta mesta, i zaista, njih dvojica su, stigavši
iz Berna, tamo već zatekli Zanet Šojrl, koja se, kao i svake
godine, bila tamo namestila u prijateljskoj sredini,
odmah na nekoliko nedelja. Međutim, osoba pored koje je
Adrijan sedeo na večeri posle koncerta, na kojoj su se u
malom krugu okupili poznanici u trpezariji Rajfovih, nije
bila ona.
U vrhu je sedeo domaćin, koji je iz divno bru- šene
čaše ljuštio neko bezalkoholno piće i ukočenog lica se
šalio s dramskom sopranistkinjom Gradskog pozorišta,
koja je sedela do njega, silnom jednom ţenom, koja se u
toku večeri stisnutom pesnicom mnogo lupala u prsa. Tu
je bio još jedan član opere, herojski bariton rodom sa
Baltika, visok čovek, koji
624
je govorio veoma glasno, ali inteligentno. Nadalje,
razume se, priređivač koncertne večeri, kapelnik Zaher,
zatim dr Andree, stalni dirigent koncertne dvorane, i
izvrsni muzički recenzent »Novih ciriš- kih novina«, dr Šu
— svi oni sa svojim damama. S druge strane stola sedela
je krepka gospođa Rajf između Adrijana i Svertfegera, koji
su, dalje, kao svoje susetke levo i desno imali mladu, ili
još mladu, devojku, aktivnu u svom pozivu, francusku
Svaj- carkinju mademoisele Godo i njenu tetku, izrazito
dobroćudnu, staru damu s brčićima, koja je ostavljala
utisak u kojem je bilo nečeg gotovo ruskog; nju je Mari (to
je bilo ime Godoove) oslovljavala sa »ma tante« ili sa »tetka
Izabo«, a po svemu sudeći ona je sa svojom nećakom
ţivela kao druţbenica, domaćica, počasna pratilja.
Osećam se svakako pozvanim da dam sliku ove
devojke, budući da je malo kasnije moje oko s dobrim
razlozima dugo počivalo na njoj, usrdno je ispitujući. Ako
je ikada bilo neizostavno potrebno da se upotrebi reč
»simpatičan«, kako bi se okarakteri- sala neka ličnost,
onda je to u opisu ove ţene, koja je svakim svojim
pokretom, svakom rečju, svakim osmejkom, svim što je
izraţavalo njeno biće, od glave do pete ispunjavala
smireno-ođmereni, estetsko- -moralni smisao te reči.
Odmah ću reći da je imala najlepše crne oči na svetu,
crne kao crni koral, kao katran, kao zrele kupine, oči ne
baš velike, ali otvorenog, u svojoj tamnini jasnog i čistog
pogleda, pod obrvama čiji se tanani, srazmerni crteţ isto
tako malo mogao postići pomoću kozmetike kao i ume-
reno ţivotno crvenilo neţnih usana. Na devojci nije bilo
ničeg veštačkog, ona se nije doterivala maţući se,
pojačavajući ili ističući svoje crte. Prirodno-tre- zvena
ljupkost s kojom je, recimo, njena tamno smeđa, na
zatiljku teška kosa bila pokupljena pozadi, ostavljajući
uši, čelo i neţne slepoočnice slobodnim, davala je pečat i
njenim rukama, smotreno lepim, ni u kom slučaju jako
malim, ali vitkim
rukama
625
40 Doktor
Faustas n
tankih kostiju, čije su zglobove jednostavno obavijale
manţete bele svilene bluze. Glatki okovratnik obgrljivao
je i njen vrat, koji se iz njega dizao, vitak i poput stuba
obao, zaista kao isklesan, koji je kao krunu nosio umilno
zašiljeni oval lica boje slonove kosti, sa tananim i lepo
uobličenim nosićem koji je privlačio paţnju ţivahno
otvorenim nozdrva- ma. Njen ne baš čest osmeh, njen još
redi smehr što je za sobom povlačio izvesno dirljivo
naprezanje slepoočnica koje kao da su bile prozirne,
otkrivao je sjaj čvrstih i ravnomerno raspoređenih zuba.
Svako će shvatiti da s ljubavlju i navlaš pokušavam
da prizovem pred oči pojavu ţene s kojom je jedno kratko
vreme Adrijan imao nameru da se oţeni. I ja sam Mari
najpre video u onoj beloj, svilenoj bluzi za izlazak, koja je
bez sumnje do izvesne mere svesno pojačavala
tamnoputost njenog tipa, no onda preteţno u
jednostavnoj svakodnevnoj ili putnoj odeći od tamnog
škotskog materijala, s la- kovanim pojasom i sedefnim
dugmadima, koja joj je stajala još bolje, a i u radnom
kombinezonu do kolena, koji je navlačila preko toga;
njega bi nosila kada bi po svojoj dasci za crtanje radila
grafitnim olovkama i olovkama u boji. Jer ona je bila crta-
čica — Adrijana je o tome unapred već bila informisala
gospođa Rajf — umetnica koja je, praveći svoje skice za
manje pariške operske i operetske scene, »Gaîté Lyrique«,
stari »Théâtre du Trianon«, smišljala i izrađivala figurine,
kostime, scenografiju, po kojima su onda radili krojači i
slikari dekoracija. Radeći taj posao, ţivela je ova ţena,
rodom iz Niona na Ţenevskom jezeru, sa tetkom Izabo, u
sićušnim prostorijama jednog stana u Ile de Paris.
Međutim, glas o njenoj valjanosti, pronalazačkom daru,
stručnom poznavanju istorije kostima i o tome kako ima
delikatan ukus, sve se više širio, pa njen boravak u
Cirihu nije imao samo poslovnu pozadinu, već je ona
svom susedu za stolom, koji joj je bio s desne strane,
ispričala i to da će za nekoliko nedelja
626
doći u Minhen, gde tamošnje pozorište ţeli da joj
poveri opremanje jedne moderne stilske komedije.
Adrijan je svoju paţnju delio između nje i domaćice,
dok se preko puta njega umorni, ali srećni Rudi šaljakao
sa »ma tante«, koja je, smejući se, veoma lako prolivala
dobroćudne suze i počešće se naginjala prema svojoj
nećaki da bi joj, mokrog lica i jecajućim glasom, ponovila
ponešto od onog što je ćeretao njen sused, a što je ona po
njenom mišljenju obavezno morala čuti. Mari bi joj onda
ljubazno klimala glavom, očigledno radosna što se ona
tako dobro zabavlja, a oči bi joj se s izvesnim zahvalnim
priznanjem zadrţavale na uzročniku te veselosti, koji se
svakako od sveg srca starao da još jednom i stalno iznova
budi u staroj dami potrebu da dalje prenosi njegove šale.
S Adrljanom je gospođica Go- do, izlazeći u susret
njegovim raspitivanjima, govorila o svom radu u Parizu, o
novijim predstavama francuskog baleta i opere, koje su
njemu bile poznate samo delimično, o delima Pulena,
Orika, Ri- jetija. Zagrejali su se izmenjujući misli o
Ravelovom komadu »Dafnis i Hloe« i o Debisijevom »Jeux«,
o Skarlatijevoj muzici za »Dobro raspoloţene ţene« od
Goldonija, o Ĉimarozinom »Tajnom braku« i »Ne-
dovoljnom vaspitanju« Šabrijera. Za ovaj ili onaj od tih
komada Mari je dala nacrte za novu postavu i
objašnjavala je pojedina scenska rešenja, skicirajući ih
potezima olovke po svojoj stolnoj karti. Salila Fitelberga
poznavala je dobro — pa naravno! Tu je bljesnuo sjaj
njenih zuba, srdačan smeh je tako umiljato napregnuo
njene slepoočnice. Nemač- ki je govorila bez muke, s
lakim, draţesnim stranim naglaskom; imala je glas
toplog, zanosnog tembra, glas pevačice, bez ikakve
sumnje »materijal« od kojeg bi se nešto moglo napraviti —
da se bude sasvim tačan: po poloţaju i boji ne samo
sličan glasu Elizabete Leverkin, nego je čovek s vremena
na vreme, kada bi je slušao, stvarno verovao da čuje glas
Adrijanove majke.
627
40*
Društvo u kojem bude i po petnaestak lica, kao što
je bilo ovo, kada ustane od stola obično obrazuje različite
skupine, napuštajući poredak za trpezom, tako da razni
ljudi dođu jedni s drugima u dodir. Posle večere Adrijan
jedva da je izmenio još koju reč s Mari Godo. Gospoda
Zaher, Andree i Su, a pored njih Ţanet Šojrl, zadrţali su
ga duţe vreme u razgovoru o muzičkim prilikama u
Cirihu i u Minhenu, dok su pariške dame sedele s
operskim pevačima, domaćinima i Svertfegerom oko stola
sa skupocenim Sevr-servisom, i sa zaprepašćenjem po-
smatrale kako stari gospodin Rajf jednu za drugom
prazni šolje jake kafe, za šta je on, sa švajcarskom
značajnošću, objašnjavao kako to radi po savetu lekara,
radi jačanja srca i da bi lakše zaspao. Troje gostiju koji su
tu stanovali povukli su se odmah po odlasku stranih.
Mademoiselle Godo stanovala je više dana sa svojom
tetkom u hotelu Eden au Lac. Kada je Švertfeger, koji je
sledećeg jutra hteo da se vrati s Ađrijanom u Minhen,
prilikom rastanka veoma ţivahno izrazio nadu da će tamo
dame uskoro ponovo sresti, Mari je čekala jedan
trenutak, dok Adrijan nije ponovio tu ţelju, a onda se
ljubazno saglasila.
Prve nedelje godine 1925. bile su prošle, kada sam u
novinama pročitao da je privlačna dama, koja je u Cirihu
za stolom sedela pokraj moga prijatelja, stigla u naš
glavni grad i da je — ne slučajno, jer mi Adrijan beše
rekao da joj je on preporučio adresu — sa svojom tetkom
odsela u istom pansionu u Svabingu, u kojem je i on po
svom povratku iz Italije stanovao nekoliko dana, u
»Pansionu Gizela«. Vest je lansiralo pozorište, kako bi
pojačalo interes svoje publike za predstojeću premijeru, a
odmah potom je ona bila potvrđena pozivom kod
Šlaginhau- fenovih da sledeće subotnje veče provedemo
kod njih sa poznatom scenografskom umetnicom.
Ne mogu da opišem napetost sa kojom sam iš-
čekivao taj sastanak. U mojoj duši su se mešali
628
očekivanje, radoznalost, radost, teskoba, izazivajući
duboku uzbuđenost. Zašto? Ne — ili ne samo ■— zato što
mi je Adrijan po povratku sa one umetnič- ke turneje po
Švajcarskoj pored ostalog pričao o svom susretu sa Mari i
što mi je dao opis njene ličnosti koji je, kao spokojnu
konstataciju, uključivao i to da postoji sličnost njenoga
glasa s glasom njegove majke, no koji me je i inače odmah
naveo da otvorim četvore uši. To što mi je saopštio
sigurno nije bio oduševljeni portret, naprotiv, njegove su
reči bile tihe i uzgredne, izraz njegovog lica pri tom
nepokretan i s pogledom koji beţi ustranu po sobi. Da je,
međutim, poznanstvo na njega načinilo utisak, bilo je
jasno već odatle što je znao devojčino ime i prezime — ja
sam već rekao da je u većem društvu retko znao i ime
onoga sa kim je govorio — i njegov je izveštaj
nedvosmisleno prelazio okvire pukog po- minjanja.
Međutim, ovome se pridruţilo još nešto drugo, što je
moje srce, ispunjeno radošću i sumnjom, na tako
neobičan način gonilo da lupa. Prilikom moje sledeće
posete Pfajferingu, naime, načinio je Adrijan nekoliko
primedaba u tom smislu da je sad moţda prošlo sasvim
dovoljno vremena otkako on tu obitava, da u njegovom
spoljašnjem ţivotu, moţe- biti, predstoje promene; u
svakom slučaju, moglo bi se desiti da se samački ţivot
uskoro završi; nosi se mišlju da tome učini kraj etc., —
ukratko, bile su to primedbe koje se nisu mogle drugačije
protumačiti doli tako da on namerava da se oţeni. Smo-
gao sam hrabrosti da ga upitam imaju li njegovi na-
goveštaji neke veze sa slučajnim susretima koje je sa
sobom doneo njegov boravak u Cirihu, a on je odgovorio:
»Ko te moţe sprečiti da praviš svoje pretpostavke?
Uostalom, ova uzana sobica uopšte nije prava pozornica
za to. Ako se ne varam, ti si mi slično otkriće u svoje
vreme poverio na Sionskoj gori tamo kod kuće. Trebalo je
da se popnemo na Romsko brdašce da bismo vodili ovu
našu konverzaciju.«
Moţe se zamisliti moja preneraţenost!
»Dragi«, rekao sam, »to je senzacionalno i dirljivo!«
On mi je savetovao da obuzdam svoje uzbuđenje.
Konačno, činjenica da će uskoro imati četrdeset godina —
tako je mislio — dovoljna je opomena da se poţuri kako
ne bi propustio sve prilike. Neka ne pitam dalje, sve ću
već videti. Samom sebi nisam tajio radost zbog toga što je
629
njegova namera značila oslobađanje od one vilenjačke
vezanosti za Švertfegera, i rado bih je bio shvatio kao
sredstvo svesno izabrano u tu svrhu. Kakav će stav sa
svoje strane prema svemu tome zauzeti violinista i fiću-
kalo, bilo je sporedno pitanje, u kojem nije bilo mnogo
toga što bi uznemiravalo, pošto je njegova dečačka sujeta
ostvarila svoj cilj i on dobio svoj koncert. Zamišljao sam
da će on posle svog trijumfa ponovo zauzeti neko
razumnije mesto u ţivotu Adrijana Leverkina. Ono što mi
se motalo po glavi bio je samo neobičan način na koji je
Adrijan govorio o svojoj nameri, kao da njeno ostvarenje
zavisi samo od njegove volje i kao da uopšte nije potrebno
voditi brigu o devojčinom pristanku. Kako sam bio
spreman da pozdravim tu samosvest, koja je verovala da
joj je dozvoljeno samo da bira, samo da kaţe reč svog
izbora! A ipak je u mom srcu bio ţiv i strah zbog naivnosti
tog verovanja, koja je meni samom izgledala kao izraz
usamljenosti i otuđenosti što su obrazovale njegovu auru
i protiv volje u meni izazivale sumnju da li je taj čovek
stvoren da privuče ljubav ţene. Kada sam sebi sve
priznavao, sumnjao sam, štaviše, da ni on sam u stvari
ne veruje u tu mogućnost, i morao sam se boriti protiv
osećaja da se on namerno samo pravi da mu njegov
uspeh izgleda kao nešto što se samo po sebi razume. Da li
je u tom trenutku izabranica makar
630
samo i slutila kakve misli i namere on povezuje sa
njenom ličnošću — to je ostalo obavijeno tamom.
To je za mene ostalo obavijeno tamom i posle večeri
provedene u društvu u Brinerovoj ulici, kada sam se
upoznao sa Mari Godo. Koliko mi se ona dopala, vidi se iz
opisa koji sam gore dao. Nije me na njoj privukla samo
blaga noć njenog pogleda, za koju sam znao kako je
senzitivno Adrijan na nju reagovao, njen draţesni osmeh,
njen muzikalni glas, nego i ljubazna i inteligentna
suzdrţanost njenog bića, objektivnost, određenost,
štaviše osorljivost samostalno-zaposlene ţene, lišena
svega gugutavo-ţen- skastog. Ĉinilo me je srećnim da je
zamišljam kao Adrijanovu ţivotnu saputnicu i stvarno
sam verovao da razumem osećaj što ga je ona ulila u
njega. Zar ga u njoj »svet«, kojega se njegova usamljenost
plašila — a takođe i ono što bi se moglo nazvati »svetom«
u artističko-muzičkom pogledu, ono izvan-nemačko —
nije susretao u ljubazno-najozbiljnijem obličju, budeći
poverenje, obričući upotpunjenje, ohrabrujući na
sjedinjavanje? Nije li on nju voleo polazeći od sveta svog
oratorij uma, sveta muzičke teologije i' matematičke
čarolije brojeva? Vi- deti ih oboje kako ih okruţuje isti
prostor, izazivalo je u meni uzbuđenje puno nade, mada
sam ih ja samo nakratko video u ličnom dodiru. Kada bi
se, zahvaljujući talasavom kretanju društva, desilo da se
na okupu slučajno nađemo Mari, Adrijan, ja i još neko
četvrti, ja sam se gotovo odmah udaljavao, u nadi da će i
taj četvrti imati toliko pameti da ode svojim putem.
Veče kod Šlaginhaufenovih nije bilo diner nego
prijem sa bifeom za osveţenje, koji je počeo oko devet sati
u salonu sa stubovima, pokraj trpezarije. Slika društva
se od vremena rata suštinski prome- nila. Nikakav se
baron Ridezel nije tu više zalagao za »graciozno«; odavno
je konjanik koji je svirao klavir sasvim potonuo u zaborav
povesti, a nije više bilo ni Silerovog praunuka, gospodina
fon Giaj-
631
hen-Rusvurma, jer ga je jedan s luđačkom inge-
nioznošću smišljen, ali neuspeo pokušaj prevare, koji mu
je bio i dokazan, oterao iz sveta i načinio od njega
quasi-dobrovoljnog zatvorenika na njegovom imanju u
donjoj Bavarskoj. U tu stvar se gotovo nije moglo verovati.
Baron je, navodno, nekom stranom juveliru poslao dobro
upakovan i na veoma visok iznos, daleko preko stvarne
vrednosti, osiguran komad nakita, da ga ovaj preradi, a
on, kad je paket do njega stigao, u njemu nije našao ništa
osim jednog mrtvog miša. Pokazalo se da taj nesposobni
miš nije ispunio zadatak koji mu je pošiljalac bio
namenio. Ideja je očigledno bila da taj glo- dar progrize
omot i da utekne, stvorivši iluziju da je dragocenost
ispala kroz bog će ga znati kako nastalu rupu i da je
izgubljena, što bi značilo da se mora isplatiti svota na
koju je bila osigurana. Ume- sto toga, ţivotinja je uginula,
ne napravivši izlaz koji bi objasnio nestanak ogrlice koja
nikad nije ni bila stavljena u paket, a pronalazač ove
lupeške lukavštine bio je na najsmešniji način
razobličen. Moţda je on na nju naišao u nekoj knjizi iz
istorije umetnosti i postao ţrtva svoje lektire. A moţda je
krivicu za njegovu ludu zamisao snosila, sasvim uop-
šteno govoreći, moralna pometnja vremena.
U svakom slučaju, naša domaćica, rođena fon
Plauzig, morala se ponečeg odreći i gotovo u potpunosti
napustiti svoj ideal, koji je objedinjavao plemstvo po
rođenju i umetnički ţivot. Na stara vremena podsećalo je
prisustvo nekih bivših dvorskih dama, koje su sa Ţanet
Sojrl govorile francuski. Inače se pored pozorišnih zvezda
mogao videti ovaj ili onaj poslanik u parlamentu,
pripadnik katoličke narodne partije, pa i poneki
znameniti socijaldemokrata, nekoliko viših i visokih
funkcionera nove drţave, među kojima bi se našlo ipak i
ljudi iz porodice, kao što je bio izrazito ţovijalni i na sve
spremni gospodin fon Stengel, ali već i izvesni »libera-
lističkoj« republici delotvorno nenaklonjeni elemen
632
ti, kojima je drzovitim znacima po čelu bilo ispisano
da nameravaju da osvete nemačku sramotu i svest da
reprezentuju svet koji dolazi.
Bilo je to ovako: neki posmatrač je tamo više mogao
videti mene zajedno u društvu s Mari Godo i njenom
dobrom tetkicom nego Adrijana, koji je bez sumnje bio
došao zbog nje i odmah na početku je, vidno obradovan,
ponovo i pozdravio, ali je onda najveći deo vremena
proveo u razgovoru sa svojom dragom Ţanet i jednim
socijal-đemokratskim poslanikom, koji je bio ozbiljno
obavešten poštovalac Ba- ha. Posle svega što mi je
Adrijan bio poverio, biće shvatljiva moja koncentracija,
sasvim nezavisno od ljupkosti predmeta na koji se
odnosila. I Rudi Švert- feger je bio s nama. Tetka Izabo je
bila oduševljena što ga ponovo vidi. Kao i u Cirihu, on ju
je često navodio na smeh — a Mari da se osmehne — no
nije ometao staloţeni razgovor koji se vrteo oko pariških i
minhenskih umetničkih događaja, dotakao se takođe
stvari koje su se ticale evropske politike,
nemačko-francuskih odnosa, a u kojem je sasvim na
kraju, već se opraštajući, Adrijan, stojeći, za nekoliko
trenutaka uzeo učešća. On je, naime, uvek morao da
stigne na svoj voz za Valdshut u jedanaest sati, pa je
njegovo učestvovanje na soareu trajalo samo nepunih sat
i po. Mi ostali zadrţali smo se malo duţe.
To je, kao što sam rekao, bilo jedne subote uve- če.
Nekoliko dana kasnije, u četvrtak, javio se telefonom.
XL
Nazvao me je u Frajzing, da me, kako je rekao,
zamoli za jednu uslugu. (Glas mu je bio prigušen i
pomalo monoton, po čemu se moglo zaključiti da je imao
glavobolju.) Oseća, rekao je, da bi damama
63S
iz pansiona Gizela trebalo u Minhenu pruţiti malo
zabave. Planirano je da im se priredi izlet u okolinu, lepo
zimsko vreme ih naprosto zove da to učine. On ne polaţe
autorsko pravo na tu ideju, ona potiče od Švertfegera. Ali,
on ju je prihvatio i razmislio o njoj. U obzir dolazi Fisen,
sa Noj- -Švanštajnom. Međutim, moţda bi još bolje bilo
otići u Oberamergau, pa odatle saonicama do manastira
Etal, koji je njemu lično drag, preko dvorca Linderhof,
koji ipak predstavlja kuriozitet i vredi ga posetiti. Šta ja
mislim.
Sama zamisao je dobra i ispravna, a i Etal kao cilj
izleta — rekao sam.
»Naravno, morate poći i vi«, rekao je on, »ti i tvoja
ţena. Napravićemo to jedne subote — koliko znam u
ovom polugođu subotom nemaš časove — recimo, dakle,
preksutra za osam dana, ako ne budemo imali suviše loše
vreme s jugovinom. Ja sam već rekao Šildknapu. On
ovakve stvari strasno voli i hoće da se na smučkama
priveţe za saonice.«
Ja sam sve to smatrao odličnim.
On me, nastavio je, moli da shvatim sledeće: Plan,
kao što je rečeno, potiče prvobitno od Svert- fegera, ali ja
ću svakako imati razumevanja za njegovu, Adrijanovu,
ţelju da u pansionu Gizela ne bude stvoren taj utisak. On
ne bi ţeleo da poziv tamo uruči Rudi, već pridaje izvesnu
vaţnost tome da to učini sam, premda opet ne odveć
direktno. Da li bih ja bio tako dobar da za njega sredim tu
stvar, naime tako što ću pre moje sledeće posete Pfajfe-
ringu, dakle preksutra, potraţiti dame u gradu i tako reći
kao njegov glasnik, mada to samo u na- goveštaju,
preneti im poziv.
»Mogao bi me tom prijateljskom uslugom sada
veoma zaduţiti«, završio je nekako čudnovato ukočeno.
Zaustio sam da ja njemu postavim nekoliko pitanja,
ali sam ih ugušio u sebi i jednostavno mu obećao da ću
učiniti kako ţeli, uveravajući ga da se radujem tom
poduhvatu, zbog njega i zbog svih nas. Stvarno sam se i
radovao. Ja sam se već bio ozbiljno pitao kako bi namere
u koje me je posvetio trebalo potpomoći, kako pokrenuti
ćelu tu stvar. Nije mi se činilo bogzna kako uputnim da se
prilike za daljnje sastajanje sa devojkom koju je izabrao
prepuste dobroj sreći. Okolnosti nisu tome išle baš
previše naruku. Trebalo je pomoći da se nešto udesi, bila
634
je potrebna inicijativa, i evo, ona je bila tu. Je li stvarno
Svertfeger bio njen pokretač, ili mu je Adrijan nju samo
poturio, stideći se uloge zaljubljenog, koji, sasvim
suprotno svojoj prirodi i svom ţivotnom raspoloţenju,
odjednom snuje o društvenom ţivotu i saniranju? To mi
je, zaista, do te mere izgledalo ispod njegovog
dostojanstva, da sam poţeleo da je rekao istinu kada je
odgovornost za tu ideju prebacio na violinistu, — a opet,
pri tom, nisam mogao sasvim potisnuti ni pitanje nema li
taj vilenjački platoničar neki svoj interes u ćelom
poduhvatu.
Da ja njemu postavljam pitanja? Imao sam u stvari
samo jedno: zašto se, naime, Adrijan — ako je ţeleo da
Mari sazna kako on priţeljkuje da je vidi — nije onda
obratio direktno njoj, zašto je nije nazvao, otišao, štaviše,
u Minhen, navratio do dama, izneo svoj predlog. Tada
nisam znao da je tu posredi bila teţnja, ideja, prethodno
veţbanje tako reći, za nešto što će doći kasnije, sklonost
da se voljenoj — moram devojku da nazovem tako — neko
pošalje, neko kome će se prepustiti da govori pred njom.
Najpre sam ja bio taj kome je povereno da to učini, i
ja sam spremno izvršio svoj nalog. To je bila ta situacija
kada sam Mari zatekao u belom radnom kombinezonu,
navučenom preko škotske bluze bez okovratnika, koji joj
je tako dobro stajao. Našao sam je za njenom daskom za
crtanje, jednom debelom, ukoso postavljenom drvenom
pločom, za koju je zavrtnjem bila pričvršćena električna
sve- tiljka, od koje je ona ustala da me pozdravi. Sedeli
smo sigurno dvadeset minuta u maloj dnevnoj sobi koju
su dame iznajmile. Obe su se pokazale sasvim spremne
da prihvate paţnju koja im je bila ukazana i ţivahno su
pozdravile plan da se ide na izlet, za koji sam rekao da ga
se nisam ja setio, ubacivši pre toga onako uzgred da
upravo idem svom prijatelju Leverkinu. Rekle su mi da
bez takvog viteškog vodstva one moţda nikada ne bi
upoznale nešto od čuvene okoline Minhena, od bavarskih
Alpa. Dan i sat sastanka, polaska, bili su dogovoreni.
Mogao sam Adrijanu doneti vest koja će ga zadovoljiti i
tačno sam sve raportirao, uplevši u to i pohvalu Marijine
zgodne pojave u radnom kombinezonu. Zahvalio je
recima u kojima — koliko sam čuo — nije bilo ironije: 635
»Eto ti, vidiš, ipak ima nečeg dobrog u tome kad
čovek ima pouzdane prijatelje.«
Ţeleznička pruga za selo u kojem se odrţavaju
pasionske igre, koja je velikim delom ona ista koja vodi u
Garmiš-Partenkirhen i tek se pred kraj odvaja od nje, išla
je preko Valdshuta i Pfajferinga. Adrijan je stanovao na
pola puta do cilja, pa smo se određenog dana samo mi
ostali oko deset sati našli kod voza na minhenskoj glavnoj
ţelezničkoj stanici, dakle, samo Švertfeger, Sildknap,
pariške gošće, moja ţena i ja. Bez našeg prijatelja,
privremeno, protekao je prvi sat voţnje kroz ravan,
smrznuti predeo. Prekratili smo to vreme doručkom koji
je pripremila moja Helena i koji se sastojao od na-
mazanog hleba i tirolskog crnjaka, a pri tom nam je
Sildknap svojom revnošću s kojom je, humori- stički je
ispolj avaj ući, brinuo da ne dobije manje od drugih,
davao mnogo prilike za smeli. »Nemojte Knapiju« (sam je
sebe, anglizirajući, tako nazivao, pa su ga tako svi i zvali),
»nemojte Knapiju«, govorio je, »dati knap!« Njegovo
prirodno, neskriveno i šaljivo naglašeno zadovoljstvo što
učestvuje u zajedničkom hranjenju bilo je neodoljivo
komično. »Ah, divno li prijaš!« uzdisao je zaţarenih očiju,
dok je ţvakao svoj sendvič. A pri tom su sasvim nesum-
njivo njegove šale u prvom redu bile namenjene
mademoiselle Godo, koja se njemu, naravno, dopadala
isto kao i svima nama. Ona je u svom masli- nastom
zimskom kostimu, koji je bio opšiven uskim, smeđim
krznenim trakama, izgledala izvanredno dobro i ja sam
se, povinujući se na izvestan način svom osećaju —
jednostavno zato što sam znao šta je sad na redu — sve
iznova oduševljavao po- smatrajući njene čarne oči, taj
poput uglja crni a pri tom vedri sjaj u tami trepavica.
Kada nam se u Valdshutu pridruţio Adrijan, koga je
veselo društvo pozdravilo s razdraganošću pređuzimljivih
ljudi, mene je obuzeo neobičan strah, ukoliko ta reč
odgovara mojim osećanjima. U svakom slučaju, nečeg od
straha je u tome bilo. Tek tada sam, naime, postao
svestan da su se u odeljku koji smo bili zauzeli, dakle na
uskom prostoru (bez obzira što to nije bio kupe, nego
otvoreni deo vagona druge klase kroz koji se prolazilo),
pred njegovim očima našle zajedno crne, plave i jednake
oči, privlačnost i indiferentnost, uzbuđenost i
ravnodušnost, i da će one ostati zajedno za vreme celog
ovog izleta, koji je na taj način u neku ruku bio u znaku
te konstelacije, koji je u tom znaku moţda trebalo da
636
bude, tako da je neko ko je bio upućen u okolnosti u ovoj
konstelaciji mogao raspoznati pravu ideju dana.
Ugodilo se sasvim prirodno i ispravno da je posle
Adrijanovog dolaska okolni predeo počeo da se diţe i
prelazi u nešto značajnije, da je počeo da se pomalja
zavejani svet visina, od kojeg smo, međutim, bili još
daleko. Silđknap se isticao time što je znao po imenu
pojedine vrhove koji su se mogli razaznati. Među
uzvišenjima bavarskih Alpa nema giganata
najveličanstvenijeg ranga, ali je kraj u koji smo dolazili u
svojoj čistoj sneţnoj odori ipak pruţao velelepan zimski
prizor, smelo i ozbiljno uz-
637
dignut, u kojem su se smenjivali šumski klanci i čistine.
Pri tom je dan bio oblačan, obećavao je mraz i još snega, a
tek predveče se pomalo razvedrilo. Naša paţnja je i pored
toga bila uglavnom usmerena na slike napolju, čak i onda
kada se poveo razgovor koji je Mari navela na zajedničke
doţivljaje u Cirihu, na veče u tamošnjoj koncertnoj
dvorani, na violinski koncert. Posmatrao sam Adri- jana
dok je razgovarao s njom. On je seo preko puta nje, ona je
sedela između Šildknapa i Svertfegera, dok se tetkica
posvetila Heleni i meni, dobroćudno čavrljajući. Jasno
sam mogao videti kako se morao čuvati da ne bude
indiskretan kada je posmatrao njeno lice, njene oči.
Rudolf je svojim plavim očima gledao to uranjanje, to
predomišljanje, odvraćanje pogleda. Zar nije bilo nečeg
od utehe i obeštećenja u tome što je Adrijan tako
neobično emfatično hvalio violinistu pred devoj kom?
Pošto se ona skromno uzdrţala od toga da sudi o muzici,
bH lo je reči samo o izvođenju, pa je Adrijan izjavio,
posebno naglašavajući, da ga prisustvo soliste ne sme
sprečiti da njegovu svirku nazove majstorskom,
savršenom, naprosto nenadmašnom, na šta je nadovezao
još nekoliko veoma toplih, čak uznesenih reči o
Rudijevom umetničkom razvoju uopšte i o njegovoj bez
sumnje velikoj budućnosti.
Hvalom obasuti to kao da nije mogao da sluša,
uzvikivao je »No, no!« i »Daj zaustavi' se!«, uve- ravajući da
majstor uţasno preteruje, ali je bio crven od zadovoljstva.
Bilo mu je nesumnjivo drago što doţivljava takvu pohvalu
pred Mari, ali radost što ona dolazi iz tih usta bila je
takođe nedvosmisleno vidljiva, i njegova se zahvalnost
ispoljila u divljenju Adrijanovom načinu izraţavanja.
Godoova je bila čula i čitala o fragmentarnom praškom
izvođenju »Apokalipse« i raspitivala se o delu. Adrijan je
odbijao razgovor o tome.
»Ne govorimo«, rekao je, »o tim poboţnim gresima!«
638
Time je Rudi bio oduševljen.
»Poboţni gresi!« ponavljao je kličući. »Jeste li čuli to?
Kako on samo govori! Kako ume da se sluţi recima! On je
veličanstven, taj naš majstor!«
Pri tom je, po svom običaju, stisnuo Adrijanovo
koleno. Pripadao je onoj vrsti ljudi koji uvek moraju da
grabe, dodiruju, hvataju, za mišicu, lakat, rame. On je to
činio čak i sa mnom, pa čak i sa ţenama, kojima to
uglavnom nije bilo mrsko. —
U Oberamergauu je naše malo društvo načinilo
šetnju uzduţ i popreko po lepo uređenom mestu, sa
njegovim idealnim seljačkim kućama, bogatim, po
slemenima i balkonima, rezbarijom, i stanovima apo-
stola, Spasitelja i Majke Boţije. Dok su se prijatelji popeli
još i na obliţnje brdo sa Kalvarijom, ja sam se privremeno
odvojio od njih, da bih pronašao radnju jednog
prevoznika, koju sam poznavao, i da bih poručio sanke.
Našao sam ostalih šestoro ponovo za ručkom u gostionici
u kojoj je postojao stakleni plato za ples, osvetljavan
odozdo i okruţen stolovima, i koja je u sezoni verovatno, a
za vreme odrţavanja igara sigurno, bila sastajalište
prepuno stranaca. Sada je bila gotovo prazna, što je u
nama izazivalo ponajpre zadovoljstvo: izuzev nas, samo
su još dva društva obedovala za stolovima koji su stajali
podalje od platoa za igru, za jednim neki gospodin koji je
izgledao kao da je bolestan, sa svojom ne- govateljicom u
odori časne sestre, za drugim skupina zimskih sportista.
Na ravnom podijumu mali orkestar od pet članova izvodio
je za goste salonske komade, između kojih su umetnici
pravili duge pauze koje su sluţile za počinak, ne nanoseći
na taj način bilo kome neku štetu. To što su svirali bilo je
glupo, a svirali su pored toga i malaksalo i loše, tako da
posle pečenog pileta Rudi Švertfeger nije više izdrţao i
odlučio je, baš kao što piše u knjizi, da zablista punim
sjajem. Oduzeo je violinisti violinu i, pošto ju je malo
okretao u rukama i ustanovio njeno poreklo, stao je
veoma širokim potezima da improvizuje na njoj, uplevši
nekoliko zahvata iz kadence »svog« violinskog koncerta,
što je kod naših izazvalo smeh. Muzičari su bili zinuli od
čuda. Potom je upitao pijanistu, mladića umornih očiju,
koji je sigurno sanjao o nečem višem nego što je bilo 639
bavljenje njegovim zanatom tu, moţe li da prati
»Humoresku« od Dvorţaka, i odsvirao je na osrednjem
ćemanetu taj u najvećoj meri mio komad, sa njegovim
mnogobrojnim predudarima, ljupkim glisandima i
gizdavim dvohvatima, tako bodro i briljantno, da je
dočekan burnim pljeskom svih u lokalu, nas, susednih
stolova, zbunjenih muzičara, pa čak i obojice kelnera.
Bila je to u osnovi konvencionalna šala, kao što mi
je Šildknap iz ljubomore i došapnuo, ali i pored toga
dramatična i draţesna, ukratko »zgodna«, sasvim u stilu
Rudija Svertfegera. Ostali smo duţe nego što smo mislili,
naposletku sasvim sami, sede- ći uz kafu i lincuru, pa
smo čak malo i zaplesali po staklenoj ploči: Šildknap i
Svertfeger su naizme- nično cupkali unaokolo s
gospođicom Godo, a potom, po bogzna kakvom obredu, i
sa mojom dobrom Helenom, praćeni đobronamernim
pogledima onih koji su se uzdrţali. Napolju su već čekale
saonice, prostrani dvopreg dobro snabdeven krznenim
pokrivačima. Pošto sam ja izabrao mesto pored kočijaša,
a Šildknap sproveo u delo svoju nameru da ga na
smučkama (koje je vozač poneo) vučemo za nama, ostalih
petoro su se u unutrašnjosti vozila smestili sasvim
udobno. Bio je to najsrećnije isplanirani deo dnevnog
programa, ako se ne uzme u obzir da se Ridigerova
muška ideja naknadno okrenula na zlo. Izduvan ledenim
vetrom za vreme voţnje, vitlan na sve strane preko
neravnina i zasipan snegom, navukao je trbušnu
prehladu, jedan od njegovih iz- nurujućih crevnih katara,
koji ga je danima drţao prikovanog za postelju. No to je
bila nezgoda koja se otkrila tek kasnije. Kao što ja lično
neobično volim da, toplo umotan, klizim kroz čist, krepki
vaz-
640
duh, dok mraz steţe i praporci prigušeno zveckaju,
tako su, po svemu sudeći, i svi ostali uţivali u toj
situaciji. Svest o tome da iza mojih leđa Adrijan sedi oči u
oči sa Mari izazivala je u meni radoznalost, radost, brigu i
prisne ţelje, zbog čega mi je srce uzbuđeno lupalo.
Linderhof, mali rokoko dvorac Ludviga II, leţi
usamljen među šumama i brdima veličanstvene lepote.
Kraljevski strah od ljudi nije za sebe mogao naći bajovitije
pribeţište. Naravno, uza sve uzvišeno raspoloţenje koje
moţe izazvati čar tog mesta, ukus koji je dao pečat
neumornoj ţelji za građenjem ovog čoveka koji je pobegao
od sveta — tom izrazu teţnje da uveliča svoje kraljevanje
— predstavlja sa svoje strane opet i znak izvesne
smetenosti. Zaustavili smo se, pod voćstvom jednog
kaštelana prošli smo kroz raskošem pretrpane kabinete,
koji su bili »sobe za stanovanje« u toj fantastičnoj kući, i u
kojima je dušom bolesni provodio svoje dane, ispunjene
samo idejom sopstvenog veličanstva, u kojima mu je
svirao Bilov i u kojima je slušao očaravajući Kajncov glas.
U kneţevskim dvorcima najveća prostorija je obično
prestona dvorana. Ovde takve dvorane nema. Umesto
toga, postoji spavaća soba, čije su dimenzije u odnosu na
neveliki prostor za boravak preko dana ogromne, a čija je
svečano uzdignuta paradna postelja, koja, s obzirom na
svoju preteranu širinu, izgleda kratka, okruţena sa svih
strana višekrakim zlatnim sveć- njacima, kao mrtvački
odar.
Razgledali smo sve to s pristojnim interesova- njem,
a i uz skriveno klimanje glavom, pa smo zatim, dok se
nebo razvedravalo, nastavili našu voţnju prema Etalu,
koji je zbog svoje benediktinske opatije i barokne crkve
koja joj je pripadala što se arhitekture tiče uţivao dobar
glas. Sećam se da se razgovor u toku daljnje voţnje, a
potom i u čisto odrţavanom hotelu, koji je leţao koso
preko puta poboţnih mesta, u kojem smo večerali, stalno
vrteo
41 Doktor 641
Faustus IX
oko ličnosti, kako se to obično kaţe — »nesrećnog« (zbog
čega zapravo nesrećnog?) kralja, sa čijom smo
ekscentričnom ţivotnom sferom upravo bili stupili u
nekakav dodir. Rasprava je bila prekinuta samo
razgledanjem crkve i predstavljala je u suštini prepirku
između Rudija Svertfegera i mene o Luđvi- govom
takozvanom ludilu, njegovoj nesposobnosti da vlada,
skidanju s prestola i stavljanju pod staratelj stvo, što sam
ja, na Rudijevo najveće zapre- pašćenje, proglasio
neopravdanim i izjavio da je to bilo brutalno filistarstvo,
a, uostalom, i delo politike i nasledničkog interesa.
On je, naime, u potpunosti zastupao ono ne toliko
narodsko koliko burţoasko i zvanično shvatanje da je
kralj bio »sto posto lud«, kako se izrazio, i da je njegovo
izručivanje psihijatrima i čuvarima s uma sišavših i
uspostavljanje duhovno zdravog regentstva za zemlju bilo
bezuslovno potrebno, i ni najmanje nije shvatao kako tu
uopšte moţe biti prigovora. Po svom običaju u takvim
slučajevima, to će reći kada bi mu neko stanovište bilo
odveć novo, zarivao je, dok sam govorio, svoje plave oči
naizmenično u moje desno i moje levo oko, Ijutito pućeći
usne. Moram reći da mi je taj predmet razvezao jezik, što
sam i sam primetio s izvesnim iznenađenjem, premda se
do tada njime gotovo nisam ni bavio. Ustanovio sam,
međutim, da sam o tome potajno stvorio sasvim
decidirano mišljenje. Ludilo, tako sam razlagao, pojam je
veoma neodređen, kojim se ćifta sluţi odviše proizvoljno,
primenjujući sumnjiva merila. On granice razumnog
ponašanja postavlja suviše blizu, tik uz sebe i svoju
prostotu, a ono što ide preko toga po njegovom mišljenju
je budalasto. Kraljevski oblik ţivota, međutim, kao
suveren, okruţen devocijom, izuzet u veoma velikoj meri
od kritike i odgovornosti i vlastan da svoje dostojanstvo
razvij a u stilu koji je uskraćen i najbogatijem privatnom
licu, pruţa fantastičnim sklonostima, nervoznim
potrebama i osećajima ođ- vratnosti, kao i začuđujućim
strastima i poţudama svog nosioca široko polje
mogućnosti, čije gordo i potpuno korišćenje veoma lako
moţe da se ukaţe kao vid ludila. Kojem bi to smrtniku,
koji nema tako visok poloţaj, bilo dopušteno da na
probranim tačkama u divotnom predelu gradi svoje
zlatne usamljenosti, kao što je to činio Ludvig! Ti dvorci,
nastavljao sam, jesu monumenti kraljevskog straha od
642
ljudi, svakako. Ali, ako je teško dopustljivo smatrati
simptomom ludila beg od ljudi uopšte, onda kada postoje
prosečna svojstva naše vrste, zašto bi to bilo dozvoljeno
upravo onda kada ta bojaţlji- vost moţe da se ispolji u
kraljevskim oblicima?
Ali, šest učenih i pozvanih lekara za duševne bolesti
— glasio je odgovor — sluţbeno su ustanovili potpuno
ludilo kraljevo i njegovo interniranje proglasili
neminovnim!
Ti poslušni učenjaci su to učinili, jer su upravo zbog
toga bili i pozvani, učinili su to, a da Lud- viga nikada
nisu ni videli, niti su ga, makar i po svojim metodama,
»pregledali«, ne progovorivši sa njim ni jedne jedine reči.
Naravno, jedan razgovor sa njim o muzici i poeziji te bi
ćifte takođe uverio da je on pomerio pameću. Na osnovu
njihove odluke taj čovek, koji je bez sumnje odstupao od
norme, ali zbog toga ni u kom slučaju nije bio lud, lišen je
mogućnosti da raspolaţe samim sobom, poniţen je do
psihijatrijskog pacijenta, zatvoren je u zamak na jezeru, u
kojem su sa vrata bile poskidane kvake, a na prozore
postavljene rešetke. To što on ovo nije podneo, već je
potraţio slobodu ili smrt, po- vukavši pri tom u smrt i
svog lekara-tamničara, govori u prilog njegovom osećaju
dostojanstva, a ne u prilog dijagnozi da je bio lud. Njoj u
prilog ne govori ni ponašanje njegove okoline, koja mu je
bila toliko privrţena da je bila spremna da se bori za
njega, a ni sanjalačka ljubav seoskog stanovništva za
svog »Kinija«. Kada bi ga ti seljaci videli kako noću,
umotan u svoje krzno, u zlatnim saonicama
i uz svetlost baklji juri sasvim sam po svojim brdima, a
konji jezde pred njim, oni u njemu nisu videli luđaka,
nego kralja koji je odgovarao njihovom grubom, ali
sanjarskom srcu, pa da je njemu uspelo da prepliva
jezero, kao što je očigledno nameravao, oni bi ga tamo
preko vilama i močugama za mlaćenje ţita branili od
medicine i politike.
Ali, njegovo pomamno rasipništvo je ipak bez ikakve
sumnje bilo bolesno i nije se više moglo snositi, a njegova
nesposobnost da vlada proizlazila je jednostavno odatle
što on za to nije imao volje: on je o kraljevanju samo još
sanjao, ali je odbijao da svoje kraljevske duţnosti obavlja
u skladu sa razumskim normama, a drţava ne moţe
ţiveti na taj način.
•u* 643
Ma, Ruđolfe, sve je to besmislica. Normalno sazdan
ministar-preziđent već će moći da vlada modernom
federativnom drţavom i onda kada je kralj odveć
senzitivan da bi podnosio njegovo lice i lica njegovih
kolega. Bavarska ne bi propala ni da je Ludvigu bila
ostavljena mogućnost da se i dalje bavi svojim omiljenim
samotničkim zabavama, a po- mamna rasipnost jednog
kralja baš ništa ne znači, to su prazne reči, podvala i
izgovor. Pa novac je ostao u zemlji, kamenoresci i zlatari
su se na tim građevinama kao iz bajke dobro omastili.
Uostalom, ti dvorci su so odavno i te kako isplatili,
zahvaljujući novcu od ulaznica koji se, za njihovo razgle-
danje, ubire od romantične radoznalosti dvaju svetova.
Mi sami smo danas doprineli tome da se ludilo pretvori .u
dobar posao ...
»Ja Vas ne razumem, Ruđolfe«, uzviknuo sam.
»Vama se obrazi puče od iznenađenosti zbog moje
apologije, a u stvari sam ja taj koji bi imao prava da se
čudi i da ne razume kako upravo V i . . . mislim kao
umetnik i, ukratko, upravo Vi. . .« Traţio sam reči koje bi
izrazile zašto sam mu se morao čuditi, ali ih ipak nisam
nalazio. No, u svojoj sam se govoranciji zbunio i zbog toga
što sam sve vreme
644
imao osećaj da mi ne priliči da u Adrijanovom pri-
sustvu tako govorim. Trebalo je da on govori, a ipak je
bilo bolje što sam to činio ja, jer sam osećao zabrinutost,
i to me je mučilo, da bi on mogao Švert- fegeru dati za
pravo. Morao sam to preduprediti, tako što sam govorio
umesto njega, za njega, u pravom njegovom duhu, i
zaista je i izgledalo da Mari Godo moje istupanje shvata
tako, i da mene, koga je on poslao k njoj radi izleta tog
dana, posmatra kao nekog ko govori njegovim ustima.
Jer, dok sam se ja ţestio, ona je više gledala u njega nego
u mene — baš kao da sluša njega a ne mene, čijoj se
zaţagrenosti on, uostalom, izrazom koji je imao na licu
neprestano pomalo i podsmevao, sa zagonetnim
smeškom, koji je bio daleko od toga da mi, u svojstvu
njegovog zastupnika, da bezuslovnu potporu.
»Sta je istina«, rekao je naposletku. A Ridiger
Šildknap je brzo pristao uz njega, iznoseći tvrdnju da
istina ima različite aspekte i da u slučaju kao što je ovaj
medicinsko-naturalistički aspekt moţda i nije
najsuperiorniji, ali da ipak ne moţe biti ni odbačen kao
sasvim nevaţan. U naturalističkom viđenju istine, dodao
je, na neobičan način se sjedinjuju plitkost i melanholija,
što ne treba da bude shvaćeno kao napad na »našeg
Rudolfa«, koji ni u kom slučaju nije melanholik, ali moţe
biti oznaka čitave jedne epohe, devetnaestog veka, kojem
je bila svojstvena izrazita sklonost ka plitkoj turobnosti.
Ad- rijan se nasmejao — ne zato što je bio iznenađen,
naravno. Ĉovek je u njegovom prisustvu stalno imao
osećaj da su sve ideje i sva gledišta, koja su se čula oko
njega, bila u njemu sakupljena i da je on, ironično
slušajući, prepuštao pojedinim tipovima ljudi da ih
izraţavaju i zastupaju. Bila je izraţena nada da će
mladalačko dvadeseto stoleće moţda razviti neko
uzvišenije ţivotno raspoloţenje, čiji će duh biti vedriji. U
iskidanim raspravama ima li za to kakvih znakova ili
nema razgovor se rasplinuo i zamro. Uopšte se posle čilih
časova, provedenih na zimskom planinskom vazduhu,
počeo javljati zamor. Red voţnje je takođe rekao svoju reč,
pozvali smo kočijaša, i pod nebom koje se osulo sjajnim
zvezdama saonice nas odvezoše do male stanice, na čijem
smo peronu sačekali voz za Minhen. 645
Povratak kući protekao je manje-više u tišini, već i iz
obzira prema tetkici, koja je zađremala. Šildknap je s
vremena na vreme prigušenim glasom prozborio pokoju
reč s njenom nećakom; u razgovoru sa Švertfegerom ja
sam se uverio da mi on ništa nije uzeo za zlo, a Adrijan se
kod Helene raspitivao o svakodnevnim stvarima. Protivno
svakom očekivanju, on nas nije ostavio u Valdshutu, što
je u meni izazvalo tihu, gotovo vedru dirnutost, nego je
uporno ostao pri tome da naše gošće, pariške dame,
otprati nazad u Minhen, do njihovog stana. Na glavnoj
ţelezničkoj stanici mi ostali smo se oprostili od njih i od
njega i otišli svojim putem, a on je tetku i nećaku
kočijama odvezao do njihovog pansiona u Svabingu —
viteški čin, koji je u mojim mislima zadobio taj smisao da
je on poslednje časove, dok se dan klonio svome kraju,
proveo sam, samo još sa crnim očima u društvu.
Tek ga je njegov uobičajeni voz u jedanaest sati
vratio u njegovu skromnu usamljenost, gde je onda još
izdaleka svojim previsokim zviţdukom obavestio
Kašperl-Zuza, koji je budno tumarao oko kuće, o svom
dolasku.
XLI
Ĉitaoci moji saosećajni i prijatelji — nastavljam.
Nemačka tone u propast, u ruševinama naših gradova
vršljaju pacovi, pregojeni od leševa, grmljavina ruskih
topova valja se prema Berlinu, prelaz Anglosaksonaca
preko Rajne bio je dečja igra, izgleda da ga je naša
sopstvena volja, koja se sjedinjuje s voljom neprijatelja,
učinila takvim, kraj dođe, kraj dođe, dođe jutro,
stanovnice zemaljski, dođe vrijeme, pribliţi' se dan, kad
će biti polom a ne jeka gorska — ali ja nastavljam. Ono
što se samo dva dana posle opisanog izleta, koji je za
mene bio događaj dostojan razmišljanja i vređna
uspomena, odigralo između Adrijana i Rudija
Švertfegera, kao i način na koji se to odigralo — ja to
znam, makar mi se i deset puta prigovorilo da tu stvar ne
mogu znati, pošto nisam bio »prisutan«. Ne, nisam bio
prisutan. Ali, danas predstavlja duševnu činjenicu da
sam ja tamo prisutan bio, jer, ko jednu povest doţivi i
ponovo je preţivljava onako kao što sam ja ovu ovde,
njega njegova strašna intimnost sa njom čini očevicem i
646
svedokom, koji je sve čuo i u njenim skrivenim fazama.
Adrijan je telefonom zamolio svog saputnika sa
putovanja u Mađarsku da dođe k njemu u Pfaj- fering.
Neka dođe što pre, molio je, stvar o kojoj ima s njim da
razgovara hitna je. Rudolf je uvek dolazio odmah. Poziv je
usledio oko deset sati pre podne — kada je Adrijanovo
radno vreme, što je samo po sebi naročita okolnost — a
već u četiri posle podne bio je violinista na licu mesta. Uz
to je te večeri imao još da svira na pretplatničkom
koncertu orkestra Capfenšteser, na šta Adrijan nije čak
ni pomislio.
»Zapovedio si«, pitao je Rudolf, »šta se događa?«
»O, odmah«, odgovorio je Adrijan. »Ti si tu, a to je u
prvi mah najvaţnije. Radujem se što te vidim, čak i više
nego obično. Zapamti to!«
»To će svemu što imaš da mi kaţeš«, odvratio je
Rudolf, posluţivši se iznenađujuće ljupkim obrtom, »dati
zlatnu pozadinu.«
Adrijan je predloţio da prošetaju, bolje se govori,
rekao je, kad se hoda. Svertfeger se sa zadovoljstvom
sloţio, ţaleći jedino što nema mnogo vremena, jer se do
šest sati mora vratiti na ţelezničku stanicu, kako bi
uhvatio voz i stigao na posao. Ad-
647
rij an se lupio po čelu i zamolio za izvinjenje što nije mislio.
Moţda će ga, rekao je, on bolje razumeti kada ga bude
čuo.
Duvao je jugo. Sneg, tamo gde je sa strane bio
nagomilan, kopneo je i kapao, a po putevima se počela
stvarati bljuzgavica. Prijatelji su nosili kaljače. Rudolf
svoju kratku krznenu jaknu nije ni skidao, a Adrijan je
obukao svoj kaput od kamilje dlake sa pojasom. Išli su
prema Zagrađenom ribnjaku i uz njegovu obalu. Adrijan se
raspitivao za program tog dana. Ponovo Bramsova »Prva«
kao pièce de résistance? Ponovo »Deseta simfonija«? »E, pa
raduj se, u adađu ćeš imati da kaţeš laskavih stvari.« Onda
je pričao kako je kao mladić, mnogo pre nego što je bilo šta
znao o Bramsu, izmislio na klaviru motiv koji je bio gotovo
identičan onoj veoma romantičnoj temi horne u
poslednjem stavu, istina bez ritmičkog trika s produţenom
osminkom posle še- snaestinke, ali melodijski sasvim u
istom duhu.
»Zanimljivo«, rekao je Švertfeger.
Da, a izlet u subotu? Da li se Rudolf zabavljao. Misli li
da su se i drugi učesnici zabavljali.
»Zgodnije nije moglo proteći«, izjavio je Rudolf. On je
siguran, rekao je, da će svi taj dan sa zadovoljstvom
zadrţati u sećanju, izuzimajući, razume se, Šildknapa, koji
je precenio svoje snage, i sad leţi bolestan. »On je u
društvu dama uvek suviše častoljubiv.« Uostalom on,
Rudolf, nema razloga za saţaljevanje, budući da je Ridiger
prema njemu bio prilično impertinentan.
»On zna da ti razumeš šalu.«
»I razumem. Ali, šta mu je trebalo da me još i
zavitlava, kad me je već Serenus onako poklopio svojom
vernošću kralju.«
»On je učitelj. Ĉovek ga mora pustiti da docira i
ispravlja.«
»Crvenim mastilom, da. U ovom času sam prema
obojici u najvećoj mogućnoj meri ravnodušan
— sad kad sam ovde i kada ti imaš nešto da mi kaţeš.«
»Sasvim ispravno. A budući da govorimo o izletu,
već smo zapravo došli na samu stvar, stvar u kojoj bi me
648
ti sada mogao veoma zaduţiti.«
»Zaduţiti? Stvarno?«
»Reci mi, šta misliš o Mari Godo?«
»Godoova? Ona se valjda svakome mora dopasti!
Sigurno se i tebi sviđa?«
»Sviđanje nije baš prava reč. Priznaću ti da me ona,
još od Ciriha, ozbiljno zaokuplja; da će mi biti teško da
susret s njom shvatim kao puku epizodu; da mi je teško
podnošljiva pomisao da će ona ubrzo da ode, da je moţda
više nikada neću videti. Imam u duši takav osećaj da bih
ţeleo i morao uvek da je gledam, da je uvek imam pokraj
sebe.«
Švertfeger je zastao i onome koji je tako govorio
zagledao se prvo u jedno, zatim u drugo oko.
»Stvarno?« rekao je, krećući ponovo i oborivši glavu.
»Tako je«, potvrdio je Adrijan. »Siguran sam da se
ne ljutiš na mene zbog poverenja koje ti poklanjam. To
poverenje se i sastoji upravo u tome što sam u to
siguran.«
»Budi siguran!« promrmljao je Rudi.
A Adrijan će opet:
»Pogledaj na sve to s ljudske strane! Ja polako
zalazim u godine, još malo pa će i četrdeseta. Zar bi mi ti
kao prijatelj poţeleo da ostatak svojih dana provedem u
ovoj izbi? Kaţem uzmi me kao čoveka koga, u strahu da
će nešto propustiti, da će biti suviše kasno, moţe obuzeti
ţelja za toplijim domom, za saputnicom koja će mu se
dopadati i odgovarati mu u najpotpunijem smislu te reci,
ukratko — za blaţim, ljudskijim ţivotnim vazduhom, i to
ne samo lagodnosti radi, da bi imao mekšu postelju, nego
pre svega zato što on od toga očekuje i mnogo toga do-
brog i velikog kad je reč o njegovoj volji za rad i
649
0 snazi koju on traţi, o ljudskoj sađrţini njegovih
budućih dela.«
Švertfeger je ćutao nekoliko koraka. Onda je
potišteno izjavio:
»Ti si sad četiri puta rekao ,čovek’ i .ljudski’. Brojao
sam. Otvorenost za otvorenost: u meni se nešto steţe
kada upotrebljavaš tu reč, kada je upotrebljavaš u vezi sa
samim sobom. Ona u tvojim ustima zvuči tako
neverovatno neprikladno i — čak
1 posramljujuće. Izvini što ti to kaţem! Je li tvoja muzika
do sada bila neljudska? U tom slučaju ona svoju veličinu,
na kraju krajeva, zahvaljuje svojoj nečovečnosti. Oprosti
na toj priglupoj primedbi! Ne bih hteo da čujem neko tvoje
delo koje bi bilo in- spirisano čovečnošću.«
»Ne bi? Zar to baš nikako ne bi hteo? A jedno takvo
si ipak već tri puta svirao pred ljudima? Dopustio si da ti
bude posvećeno? Znam da ti nije namera da mi govoriš
svirepe stvari. Ali, zar ne misliš da je svirepo stavljati mi
do znanja da je ono što ja jesam sačinjeno od same
nečovečnosti i da čovečnost nije za mene? Surovo i
nepromišljeno, kao što surovost uvele i dolazi od
nepromišljenosti? Da ja sa čovečnošću nemam nikakve
veze, da sa njom nikakve veze ne smem imati, to mi kaţe
neko ko me je sa zadivljujućim strpljenjem pridobio za
ono ljudsko, preobratio me da mu govorim ,ti’, neko kod
koga sam po prvi put u svom ţivotu našao ljudsku
toplinu.«
»Izgleda da je to bilo samo privremeno rešenje u
nevolji.«
»Pa da je bilo i to? Recimo da je posredi i bilo neko
uveţbavanje u ono što je ljudsko, prethodni stupanj na
tom putu, koji, time što je to bio, ništa ne bi izgubio od
sopstvene unutarnje vrednosti. U mom ţivotu je postojao
neko čija je srčana istraj- nost — moglo bi se gotovo reći:
nadvladala smrt; neko ko je u meni oslobodio ljudsko, ko
me je učio sreći. O tome se moţda ništa neće znati, moţda
neće pisati ni u jednoj biografiji. Ali, zar će to naneti neki
uštrb njegovoj zasluzi, umanjiti čast koja mu potajno
pripada?«
650
»Umeš da okreneš stvari veoma laskavo po mene.«
»Ja ih. ne okrećem, ja ih postavljam onako kakve
jesu!«
»No, reč u stvari i nije o meni, nego o Mari Godo. Da
bi je uvek gledao, uvek imao pokraj sebe, kako kaţeš,
morao bi se oţeniti njom.«
»To je moja ţelja, moja nada.«
»O! Zna li ona o čemu ti misliš?«
»Bojim se: ne. Bojim se da ne raspolaţem izraţajnim
sredstvima kojima bih joj saopštio svoje osećaje i ţelje,
pogotovu ne u društvu drugih ljudi, pred kojima se, eto,
ipak ţeniram da igram ulogu udvarača i seladona.«
»Zašto je ne posetiš?«
»Zato što se nešto opire u meni da iznebuha
direktno nasrnem na nju sa priznanjima i ponudama,
kojima se ona, zahvaljujući mojoj neumešnosti,
verovatno ni najmanje ne nada. U njenim sam očima još
jednostavno jedan zanimljiv samotnik. Bojim se njene
zbunjenosti i — moţda prebrzog —- odbijanja, koje bi
moglo rezultirati odatle.«
»Zašto joj ne pišeš?«
»Zato što bih je tako doveo verovatno u još veću
nepriliku. Morala bi da odgovori, a ja ne znam da li je ona
čovek od pera. Koliko bi je muke stalo da me poštedi, ako
mora da kaţe ,ne’! A kako bi mene zabolela ta pošteda
koja je iziskivala truda! Plašim se i od apstraktnosti takve
korespondencije — ona bi, kako mi se čini, mogla biti
opasna po moju sreću. Nerado zamišljam Mari kako
sama, na svoju ruku, bez uticaja ličnih utisaka — gotovo
bih rekao: bez uticaja onih sredstava kojima ličnost vrši
pritisak, na napisano odgovara pismeno. Ti vidiš, zazirem
od direktnog prepada, a od poštanskog puta zazirem
takođe.«
651
»Koji put, dakle, imaš u vidu?«
»Rekao sam ti već da mi u ovoj teškoj prilici moţeš
učiniti mnogo dobra. Zeleo bih da tebe po- šaljem njoj.«
»Mene?«
»Tebe, Rudi. Zar bi ti se to učinilo tako besmislenim
ako bi svoju zaslugu za mene — u iskušenju sam da
kaţem: za spas moje duše — tu zaslugu za koju svet
potomstva moţda neće znati, ali moţebiti i da hoće, —
kada bi je ti učinio potpunom, tako što bi posluţio kao
posrednik, kao tumač između mene i ţivota, kao moj
zastupnik kod sreće? To je moja ideja, pomisao kakva
čoveku dolazi prilikom komponovanja. Uvek se mora
unapred pretpostaviti da jedna takva pomisao nije sasvim
nova. Sta je u notama baš sasvim novo! Ali, tako kako se
ovde pokazuje, na ovom mestu, u ovom kontekstu i u
ovom osvetljenju, moglo bi ono što je već bilo ipak biti
novo, ţivotno novo tako reći, originalno i jedinstveno.«
»Novina mi je posleđnja briga. To što mi govoriš
dovoljno je novo da me zapanji. Ako te dobro razumem,
trebalo bi da ja za tebe zaprosim njenu ruku?«
»Dobro si me razumeo — a jedva da si i mogao
pogrešno čuti. Lakoća sa kojom me razumeš govori o
prirodnosti te stvari.«
»Misliš? — Zašto ne pošalješ tvog Serenusa?«
»Ti izgleda hoćeš da se podsmehneš mom Sere-
nusu. Očigledno te uveseljava da moga Serenusa
zamišljaš kao ljubavnog glasnika. Upravo smo govorili o
ličnim utiscima kojih devojka prilikom donošenja svoje
odluke ne bi trebalo da bude sasvim lišena. Nemoj se
čuditi što sam uobrazio da će ona sa više naklonosti
saslušati tvoje reči nego jednog prosca tako ukočenog
lica.«
»Uopšte mi nije do šale, Ađri, već i zbog toga što me,
razume se, u srce dira i na neki način budi u meni
svečano raspoloţenje to kakvu mi ulogu ti pripisuješ u
svom ţivotu, čak i pred potomstvom. Za Cajtbloma sam
pitao jer je on mnogo duţe tvoj prijatelj —«
»Da, duţe.«
»Dobro, dakle samo duţe. Ali, zar ne misliš da bi
upravo to ,samo’ moglo da mu olakša njegov zadatak, da
652
ga učini sposobnijim za to?«
»Ĉuj, kako bi bilo kad bismo njega konačno ostavili
na stranu? On u mojim očima jednostavno nema nikakve
veze sa ljubavnim stvarima. Ti si taj, a ne on, kome sam
se poverio, koji sada svo zna, kom sam, kako se ranije
govorilo, rasklopio najtajnije stranice u knjizi moga srca.
Ako se sad uputiš k njoj, učini da i ona čita iz te knjige,
pričaj joj o meni, govori dobro o meni, obazrivo joj otkrij
osećanja koja gajim prema njoj, ţelje za ţivot koje su
jedno sa tim osećanjima! Iskušaj je blago i vedro, onako
zgodno kako ti već umeš, da li bi ona — kako da kaţem,
da li bi mogla da me voli! Hoćeš li? Ne moraš mi doneti
njen puni pristanak, Boţe sačuvaj. Malo nade sasvim je
dovoljno da zaključi tvoje poslanstvo. Ako mi se vratiš s
tim da joj pomisao da sa mnom deli ţivot nije sasvim
odvratna, uţasna, onda dolazi moj čas, onda ću ja sam
govoriti s njom i sa njenom tetkicom.«
Bili su ostavili Romsko brdašce sa svoje leve strane i
išli su kroz šumarak omorika koji je leţao iza njega, dok je
sa grana kapalo. Onda su udarili putem koji je išao ivicom
sela i vodio ih natrag. Poneki seljak ili stanovnik okolnih
udţerica koga bi sreli pozdravljao je dugogodišnjeg gosta
Svajge- štilovih, oslovljavajući ga po imenu. Pošto su neko
vreme ćutali, Rudolf je ponovo započeo:
»Da mi neće pasti teško da o tebi tamo dobro
govorim, to ćeš mi verovati. Utoliko manje, Adri, što si ti
pred njom tako dobro govorio o meni. No, ţelim da budem
sasvim otvoren prema tebi, — isto tako otvoren kao što si
ti bio prema meni. Kada si me pitao šta mislim o Mari
Gođo, brzo sam imao
653
spreman odgovor da bi se ona verovatno svakome
morala dopasti. Moram ti priznati da je u tom odgovoru
počivalo više nego što se na prvi pogled moţe videti. Ja ti
to nikada ne bih priznao da ti meni nisi dopustio da čitam
u knjizi tvoga srca, kako si to na starinski način poetično
rekao.«
»Tvoje priznanje, i sam vidiš, očekujem s iskrenom
paţnjom.«
»U stvari si ga već čuo. Cura — ti ne voliš taj izraz —
devojka dakle, Mari, ne ostavlja ni mene ravnodušnim, a
kada kaţem da me ne ostavlja ravnodušnim, onda ni time
još nije rečeno ono pravo na pravi način. Ta cura je, čini
mi se, nešto najzgodnije i najmilije od sveg ţenskog sveta
što sam ga ikad sreo. Već u Cirihu — svirao sam, svirao
sam tebe, i bio zagrejan i osetljiv •— ona je ostavila utisak
na mene. A ovde — ti znaš, izlet sam predloţio ja, a u
međuvremenu, to ne znaš, takođe sam je video, pio sam
čaj sa njom i sa tetkom Izabo u pansionu Gizela, strašno
smo se zgodno zabavljali... Ponovo ti velim, Adri, govorim
o tome samo zbog našeg današnjeg razgovora, samo naše
uzajamne otvorenosti radi —«
Leverkin je ćutao nekoliko trenutaka. Onda je,
glasom koji je neobično i višeznačno podrhtavao, rekao:
»Ne, to nisam znao. Ni za tvoje osećaje, ni za čaj.
Smešno, izgleda da sam zaboravio da si i ti od krvi i mesa
i da nisi zaštićen azbestom od draţi onoga što je umiljato i
lepo. Ti je, dakle, voliš, ili, recimo tako, zaljubljen si u nju.
No, dozvoli da te nešto pitam. Stoji li ta stvar tako da se
naše namere ukrštaju; da li bi ti' hteo da je moliš da
postane tvoja ţena?«
Ĉinilo se da švertfeger razmišlja. Rekao je:
»Ne, na to još nisam mislio.«
»Ne? Moţda si imao nameru da je jednostavno
zavedeš?«
»Kako to govoriš, Adrijane! Nemoj govoriti tako! Ne,
ni na to nisam mislio.«
»Onda dopusti da ti kaţem da je tvoje priznanje,
tvoje otvoreno priznanje koje zasluţuje zahvalnost, daleko
više podobno da me učvrsti u mojoj molbi nego što bi me
moglo navesti da od nje odustanem.«
»Kako to misliš?«
654
»Mislim na više načina. Ja sam te izabrao za ovu
ljubavnu uslugu, jer si ti tu daleko više u svom elementu
nego, recimo, Serenus Cajtblom. Jer iz tebe zrači nešto
što njemu nedostaje, a za šta ja smatram da je povoljno za
moje ţelje i moje nade. To je razlog i tako i tako. No, sad ti,
štaviše, deliš moja osećanja do izvesnog stepena, ne deleći
ipak, kao što tvrdiš, i moje namere. Govorićeš rukovođen
sopstvenim osećanjem — za mene i moju nameru. Ja ne
mogu da zamislim pozvanijega, poţeljnijega prosioca.«
»Ako na to gledaš u toj svetlosti —«
»Nemoj misliti da gledam samo u njoj! Ja na to
gledam i u svetlosti ţrtve, i ti istinski moţeš zahtevati da
to tako vidim. Zahtevaj samo! Zahte- vaj svom snagom!
Jer to znači da ti, priznavši ţrtvu kao ţrtvu, hoćeš da je
prineseš. Prinećeš je u duhu uloge koju igraš u mom
ţivotu, ispunjavajući do kraja zaslugu što si je stekao za
moju čovečnost, i koja će za svet moţda ostati tajna, a
moţebiti i da neće. Obećavaš li mi?«
Rudolf je odgovorio:
»Da, otići ću i vodicu tvoju stvar kako najbolje
budem mogao.«
»Na rastanku ću ti zbog toga stisnuti ruku«, rekao je
Adrijan.
Bili su došli nazad i Svertfegeru je još ostalo
vremena da se u dvorani sa Nike zajedno sa prijateljem
osveţi malim obedom. Gereon Svajgeštil upregao je kola
za njega, ali je, uprkos Rudolfovoj molbi da se ne
inkomodira, sa njim seo i Adrijan u mala kola s tvrdim
oprugama da bi ga otpratio do stanice.
»Ne, tako treba. Ovog puta naročito«, izjavio je on.
Voz, koji je saobraćao dovoljno sporo da bi stajao i u
Pfajferingu, ušao je u stanicu, i kroz spušteni prozor oni
izmeniše stisak ruke.
»Ni reci više«, rekao je Adrijan. »Zdravo, svrši to na
lep, na zgodan način!«
Podigao je ruku pre nego što se okrenuo da pođe.
Onoga koji je klizeći odlazio nije više nikada video. Primio
je od njega samo još jedno pismo na koje je uskratio svaki
odgovor. 655
XLII
Kada sam sledeći put bio kod njega, deset ili
jedanaest dana kasnije, on je to pismo već imao u rukama
i obznanio mi je svoju čvrstu odluku da na njega uzvrati
ćutanjem. Bio je bled i ostavljao je utisak čoveka koji je
pretrpeo teţak udarac — delovao je tako naročito zbog
toga što se sklonost, koju sam ja, razume se, posmatrao
kod njega već izvesno vreme, naime da u hodu glavu i
gornji deo tela naginje pomalo na stranu, sad upadljivije
isticala. Ipak, bio je sasvim miran, štaviše hladan, ili se
takvim pravio, i činilo se da ima gotovo potrebu da mi se
izvini zbog tog spokojstva s kojim je slegao ramenima i s
visine gledao na izdaju što je bila počinjena prema njemu.
»Mislim«, rekao je, »da od mene nisi očekivao
nikakve provale srdţbe i besa. Neveran prijatelj. Pa šta
onda? Ja se ne bunim mnogo protiv toka stvari u svetu.
To, doduše, izaziva gorčinu i čovek se pita u koga još valja
da ima poverenja kad se naša desnica okreće protiv naših
grudi. Ali, šta ćeš? Takvi
<656
su danas prijatelji. Ono što mi ostaje jeste stid — i
saznanje da zasluţujem batine.«
Hteo sam da znam čega on ima da se stidi.
»Ponašanja«, odgovorio je, »koje je bilo tako
budalasto da me ţivo podseća na ponašanje kakvog
đačića, koji, vođen nepomućenom radošću što je našao
ptičije gnezdo, ovo pokaţe drugome, a ovaj ode i ukrade
mu ga.«
Sta sam drugo mogao reći nego:
»Nećeš valjda od poverenja načiniti greh i sramotu.
Oni svakako pripadaju lopovu.«
Da sam samo mogao da se s više uverenja oprem tim
prebacivanjima koja je on upućivao samom sebi!
Međutim, ja sam ih u svom srcu morao potvrđivati, jer mi
je njegovo ponašanje, ćela ta stvar sa zauzimanjem za
njega, sa prošenjem, i to upravo preko Rudolfa, izgledala
nategnuta, usiljena, kaţnjiva, i bilo mi je potrebno samo
da zamislim da sam u svoje vreme mojoj Heleni, umesto
da se posluţim sopstvenim jezikom, poslao nekog
privlačnog prijatelja, da joj on otvori moje srce, pa da
sagledam svu zagonetnu apsurdnost načina na koji je on
postupio. Ali, čemu raspaljivati njegovo kajanje — ako je
to, što je govorilo iz njegovih reći, iz izraza njegovog lica,
bilo kajanje? Odjednom je izgubio prijatelja i' voljenu
ţenu, sopstvenom krivicom, mora se reći — kad bi čovek,
kada bih ja samo bio sasvim siguran da je tu posredi bila
krivica u smislu nesvesnog promašaja, fatalne
nepromišljenosti! Kada se samo u moje umovanje ne bi
uvek iznova prokradalo podozrenje da je on ono što će se
desiti manje ili više bio predvideo i da se to dogodilo po
njegovoj volji! Zar se moţe ozbiljno verovati da je on bio
kadar da pomisli kako će ono što je »zračilo« iz Rudolfa,
neosporna erotska privlačna snaga tog čoveka, delovati
njemu u prilog i posluţiti u prosidbi za njega? Da li mu se
smelo verovati da se uzdao u njega? Ponekad se u meni
javljala slutnja da je on, koji je stvar postavio tako kao da
je od
42 Doktor 657
Faustus II
onog drugog zahtevao ţrtvu, najveću ţrtvu bio izabrao za
sebe samog, da je namerno hteo da spoji ono što je po
dopadljivosti jedno drugom pripadalo, a on sam da se,
odričući se svega, vrati u svoju usamljenost. Ali, ta misao
je više ličila na mene nego na njega. Meni i mom
uvaţavanju njega tako bi odgovaralo da je u osnovu
prividne greške, takozvane gluposti, za koju je tvrdio da ju
je počinio, počivao motiv od tako neţne, bolno-usluţne vr-
ste! Događaji su imali da me suoče oči u oči sa istinom,
suviše oporom, hladnom, uţasnom, da bi joj moja
dobroćudnost bila dorasla, da se u ledenoj grozi ne bi
ukočila pred njom — nedokazanom, nemom istinom,
koja se upravo moţe i prepoznati samo po svom
ukočenom pogledu, i koja neka i ostane nema, jer ja
nisam čovek koji će joj podariti reči. —
Siguran sam u to da se Švertfeger, koliko je sam
znao, uputio k Mari Godo s najboljim, najkorektni- jim
namerama. Ali, isto je tako sigurno da njegove namere od
samog početka nisu stajale na najčvršćim nogama, nego
su bile iznutra ugroţene, spremne na popuštanje,
spremne da se rasplinu, da dobiju drugi oblik. Ono što je
Adrijan utisnuo u njega o značaju njegove ličnosti za
prijateljev ţivot i čo- večnost nije ostalo bez laskavog i
podstičućeg dejstva na njegovu sujetu, a misao da
njegovo sadašnje poslanstvo proizlazi iz tog značaja on je
prihvatio od jednog nadmoćnijeg tumača stvari. Ali, ljubo-
morna povređenost zbog toga što je onaj koga je osvojio
promenio svoja osećanja, kao i zbog toga što mu je sad bio
dobar još samo kao sredstvo i oruđe, delovala je protiv tih
uticaja, i ja verujem da se on potajno osećao slobodnim, to
će reći: nevezanim da na neverstvo, puno tolikih zahteva,
uzvrati vernošću. To mi je u priličnoj meri jasno. A jasno
mi je i to da je zavodljivo ići po putevima ljubavi kada se to
čini za drugog, pogotovu za jednog fanatika flertovanja, za
kojeg je već sama svest da
658
je reč o flertu ili o poduhvatu koji je flertu srodan,
morala u sebi imati nečeg što će učiniti da se moralno
opusti.
Sumnja li iko u to da bih ja ono što se odigralo
između Rudolfa i Mari Godo mogao da prikaţem isto
onako doslovno kao i razgovor u Pfajferingu? Sumnja li
iko da sam tamo »bio prisutan«? Mislim da nema takvog.
Ali mislim takođe da niko više i ne zahteva da se sve to
naširoko raspreda u tančine, niti to uopšte ţeli. Kobni
ishod toka događaja, vedar, kako se to najpre — meni ne,
ali drugima — činilo, nije, svako će se sloţiti s tom
pretpostavkom, bio plod samo jednog razgovora. Za to je
bio potreban još jedan, na koji je Rudolfa podstakao način
na koji ga je Mari ispratila posle prvog razgovora. —
Stupivši u malo predsoblje pansionskog stana, on je
naišao na tetku Izabo. Pitao je za njenu nećaku, zamolio
je za dopuštenje da sa njom razmeni nekoliko reči u četiri
oka, u interesu nekog trećeg. Stara ga je dama uputila u
dnevnu i radnu sobu uz obešenjački smešak koji je
odavao da ne veruje u priču o nekom trećem. Ušao je kod
Mari, koja ga je pozdravila koliko ljubazno toliko i
iznenađeno, i krenula da obavesti svoju tetku, na šta je
on, na njeno sve veće, no u svakom slučaju vedro nagla-
šeno čuđenje, izjavio da je to suvišno. Tetka zna da je on
tu i pridruţiće im se kada sa njom bude završio razgovor o
jednoj veoma vaţnoj, veoma ozbiljnoj i lepoj stvari. Šta je
ona uzvratila? Sigurno nešto šaljivo i u najvećoj meri
svakodnevno. »Stvarno jedva čekam da to čujem« ili nešto
slično. Moli gospodina da se raskomoti pre nego što počne
svoje izlaganje.
On je seo kraj nje, na stolicu koju je privukao uz
njenu dasku za crtanje. Niko na svetu ne moţe reći da je
prekršio svoju reč. Odrţao je on nju, pošteno je ispunio
svoje obećanje. Govorio joj je o Adrijanu, o njegovom
značaju, njegovoj veličini, koju publika tek polagano
otkriva, o svom divljenju
42*> 659
i odanosti koje oseća prema tom izvanrednom čo- veku.
Govorio joj je o Cirihu, o susretu kod Šlagin- haufenovih,
o danu provedenom u brdima. Priznao joj je da je njegov
prijatelj voli — kako se to radi? Kako se jednoj ţeni
izjavljuje ljubav nekog drugog? Nagne li se čovek prema
njoj? Gleda li joj u oči? Da li, moleći, uzima njenu ruku, za
koju izjavljuje da bi je hteo rado poloţiti u ruku onog
trećeg? Ne znam. Ja sam imao samo da prenesem poziv za
izlet, a ne ponudu za brak. Sve što znam jeste da je ona
naglo trgla ruku, bilo da se ona nalazila u njegovoj, bilo da
je slobodno leţala u njenom krilu; da je juţnjačko bledilo
njenih obraza u trenutku oblila rumen, a iz tame njenih
očiju iščezao smeh. Nije shvatala, stvarno nije bila
sigurna da shvata. Pitala je da li dobro razume da Rudolf
nju prosi za gospodina dr Leverkina. Da, glasio je odgovor,
on to čini po duţnosti, kao prijatelj. Adrijan ga je, s ob-
zirom na neţnost svojih osećaja, zamolio za to, a on je
mislio da ne srne to da mu odbije. Njen primetno hladni,
primetno podrugljivi odgovor da je to veoma lepo od njega,
nije bio stvoren da ublaţi njegovu zbunjenost.
Ekstravagantnost njegovog poloţaja tek mu je tada
istinski doprla do svesti, a bojazan da bi u tome moglo biti
i nečeg uvredljivog za nju mešala se takođe u sve to. Njeno
drţanje, to do krajnjih granica začuđeno drţanje, uplašilo
ga je, a u isti mah ga potajno i radovalo. Mucajući još
neko vreme, trudio se da opravda svoje ponašanje. Ona ne
zna, govorio je, kako je teško odbiti nešto čoveku kakav je
on. U neku ruku se i on osećao odgovornim za preokret
koji je nastupio u Adrija- novom ţivotu zahvaljujući
buđenju tog osećanja, jer je on bio taj koji ga je naveo da
krene na put u Svajcarsku, što je dovelo do njegovog
susreta sa njom, Mari. To je dosta neobično, violinski
koncert je posvećen njemu, ali u krajnjoj liniji je posluţio
kao sredstvo da kompozitor ugleda nju. On je moli da
razume da je ta svest o odgovornosti snaţno doprinela
njegovoj spremnosti da ispuni Adrijanovu ţelju.
Ovde je ona ponovo malo trgla ruku koju je on,
izgovarajući svoju molbu, pokušao da uhvati. Odgovorila
mu je sledeće. Rekla je da se ne trudi dalje, njeno
660
razumevanje za ulogu koju je preuzeo nije ni od kakve
vaţnosti. Ţao joj je što mora da izneveri njegova
prijateljska nadanja, ali, ako je ličnost njegovog
nalogodavca na nju, što se samo po sebi razume, ostavila
utisak, poštovanje koje mu ona ukazuje nema nikakve
veze sa osećanjima koja bi mogla biti podloga za vezu što
joj je na tako rečit način ponuđena. Poznanstvo sa dr
Leverkinom činilo joj je čast i radovalo ju je, ali, odluka
koju mu ona sada mora saopštiti isključuje na ţalost
svaki daljnji susret, kao nešto što bi bilo mučno. Ona
iskreno ţali što to mora tako da shvati da ta promena
okolnosti pogađa i prenosioca ţelja koje se ne mogu
ispuniti, a koje je on kao prenosilac podupirao. Nema
sumnje da je bolje i lakše da se posle ovoga što se desilo
više ne vide. Ona se time od njega ljubazno oprašta,
»Adieu monsteur!«
On je molio: »Mari!« Ali je ona samo izrazila svoje
čuđenje da je upoznat s njenim imenom i ponovila reči
oproštaja, koje tako jasno čujem, izgovorene njenim
glasom: »Adieu monsieur!«
Otišao je, spolja gledano sav pokisao, ali u sebi
zadovoljan do blaţenstva. Adrijanova ideja da se oţeni
pokazala se kao besmislica, što je i bila, a to što je on
pristao da joj tu ideju iznese ona mu je jako zamerila,
njena se osetljivost snaţno bunila protiv toga, da se čovek
oduševi. Nije se ţurio da Adri- janu podnese izveštaj o
ishodu svoje posete, kako se samo radovao što se časnim
priznanjem da ni on sam nije hladan prema devojčinim
draţima obez- bedio od njegovog podozrenja! Ono što je
učinio bilo je da sedne i sastavi pismo Godoovoj u kojem
joj je rekao da on sa njenim »Adieu monsieur« ne moţe ni
ţiveti ni umreti, i da je, ţivota radi i' umiranja radi, mora
ponovo videti, naime zbog toga da bi joj postavio pitanje,
koje joj već sad, tim pismom, upućuje svom svojom
dušom: zar ona ne razume da čovek iz poštovanja prema
drugom čoveku moţe ţrtvovati sopstvene osećaje i preći
preko njih, stvorivši od sebe nekoristoljubivog zastupnika
ţelja onog drugog. I zar ona, nadalje, ne razume da661
potisnuti, verno savladani osećaji slobodno, štaviše
kliktavo provaljuju, čim se ispostavi da onaj drugi', eto,
nema nikakvog izgleda da bude uslišen. On je moli da mu
oprosti izdajstvo, koje nije počinio ni prema kome drugom
doli prema samom sebi. On se zbog njega ne moţe
pokajati, ali čini ga presreć- nim što sada to više ne znači
izdaju prema bilo kome ako joj kaţe da je — voli.
U tom smislu. Ni najmanje nevešto. Krila mu je
davalo oduševljenje flertom, a verujem da je to pisao čak i
bez jasne svesti da, posle njegove prošnje za Adrijana,
njegova izjava ljubavi ostaje povezana sa ponudom braka,
na šta njegova flertom obuzeta glava sama nikad ne bi
pomislila. Pismo je Mari, koja ga nije htela primiti,
pročitala tetka Izabo. Rudolf na njega nije dobio odgovora.
Međutim, kada se samo dva dana kasnije preko sobarice
pansiona Gizela najavio kod tetke, nije bio odbijen. Mari je
bila u gradu. Posle njegove prošle posete ona je, kako mu
je odala stara dama uz vragolast pre- kor, na njenim
grudima suzicu prolila, što je, po mom mišljenju, bila
izmišljotina. Tetka je sama istakla gordost svoje nećake.
Ona je devojka koja duboko oseća, ali je ponosita. Ne
moţe mu pruţiti određenu nadu što se prilike za novi
razgovor tiče. Ali neka zna to da nju neće mrzeti da
predoči Mari časnost toga kako se on poneo.
Posle još dva dana bio je ponovo tu. Madam
Ferblantije — to je bilo tetkino ime, ona je bila udovica —
ušla je kod svoje nećake. Ostala je tamo dosta dugo, no
konačno se ipak vratila i uz ohrabrujuće namigivanje
dozvolila mu da uđe. Naravno, on je nosio cveće.
Sta da kaţem dalje? Suviše sam star i tuţan da bih
slikao scenu do čijih pojedinosti nikome ni ne moţe biti
stalo. Rudolf je ponovio Adrijanovu prošnju — ovog puta
za sebe, premda je taj vetro- pir bio za bračni ţivot koliko i
ja za Don Ţuana. Ali, zaludno je lupati glavu o
budućnosti, o izgledima za sreću jedne veze kojoj
budućnost nije bila suđena, već je ubrzo imala biti
uništena nasilničkim udesom. Mari se usudila da zavoli
tog skršitelja srdaca s »malim tonom«, o čijoj je
umetničkoj vrednosti i sigurnoj karijeri s ozbiljnog
mesta dobila tako topla jemstva. Verovala je da je kadra
662
da ga zadrţi, da ga veţe, da će moći da pripitomi' tog đi-
du, dala mu je svoje ruke, prihvatila njegov poljubac, i
nije prošlo ni dvadeset četiri sata a radosna novost da je
Rudi ulovljen, da su koncert-majstor Švertfeger i Mari
Godo verenici, već je bila obišla čitav krug naših
poznanika. Govorilo se, u dopunu, da on ţeli da raskine
ugovor s Capfenšteser orkestrom, da se venča u Parizu i
da tamo svoje usluge stavi na raspolaganje novom
muzičkom udruţenju, koje se upravo konstituiše, po
imenu »Orchestre Symphonique«.
Nema sumnje, on je tamo bio dobrodošao, a isto je
tako nesumnjivo da je postupak oko raskidanja ugovora u
Minhenu, odakle su ga nerado puštali, napredovao
sasvim polako. No, njegovo učestvovanje na sledećem
koncertu orkestra Capfenšteser — bio je to prvi koncert
posle onog na koji je u zadnji čas bio stigao iz Pfajferinga
— ipak je bio shvaćen kao neka vrsta oproštajne
predstave. A kako je, pored toga, dirigent, dr Edšmit,
upravo za to veče bio izabrao program sa Berliozom i Vag-
nerom koji posebno puni kuću, tu je što ’no se kaţe bio
ceo Minhen. Brojna poznata lica gledala su iz redova sale,
a kada sam ustao, imao sam da pozdravljam na sve
strane: Šlaginhaufenove i habitués
663
sa njihovih prijema, Radbruhove sa Sildknapom,
Ţa- net Sojrl, Cvičerovu, Binder-Majoreskucvu i mnoge
druge, a za sve njih se moglo reći da sigurno nisu na
poslednjem mestu došli i sa ţeljom da, levo napred, za
njegovim pultom, vide Rudija Švertfegera kao verenika.
Uostalom, njegova verenica nije bila prisutna, ona se,
kako smo čuli, već bila vratila u Pariz. Naklonivši se
pozdravio sam Ines Institoris. Bila je sama, to će reći: u
društvu Kneterihovih, bez svog muţa, koji je bio
nemuzikalan i veće provodio verovatno u »Alotriji«. Sedela
je prilično daleko pozadi u dvorani, u haljini čija
jednostavnost nije bila daleko od oskudnosti, s ukoso
istegnutim vratićem, podignutih obrva, s ustašcima
napućenim u fatalnom vragolanstvu, pa kada mi je tako
odgovorila na moj pozdrav, ja se nisam mogao osloboditi
utiska, u kojem je bilo ljutnje, da se ona u zlobnom
trijumfu još uvek smeška zbog toga što je prilikom onog
dugog večernjeg razgovora u njenoj dnevnoj sobi tako
izvrsno iskoristila moje strpljenje i sao- sećanje.
Sto se tiče Švertfegera, on — dobro znajući koliko bi
radoznalih očiju sreo — ćele večeri jedva da je i pogledao u
dvoranu. U trenucima kada je to mogao da učini on je
osluškivao svoj instrument ili je listao po notama. I, eto
tako, na kraju programa došla je predigra za Majstore
pevače, odsvirana sa širinom i veselo, a pljesak, koji je
ionako bio bučan, još se primetno pojačao kada je
Ferdinand Edšmit dao znak orkestru da ustane i,
zahvaljujući, pruţio ruku njegovom koncert-majstoru.
Kada se to odigravalo ja sam već bio gore, u srednjem
hodniku, pobrinuvši se za svoju garderobu, koju sam
uzeo dok još nije bila velika guţva oko pulta za izdavanje.
Imao sam nameru da barem jedan deo puta do kuće, to
jest do mog svratišta u Svabingu, prevalim pešice. Pred
koncertnom zgradom sreo sam se sa jednim gospodinom
iz Kridvisovog kruga, profesorom Gilgenom Holcšuerom,
stručnjakom za Di-
rera, koji je takođe bio u dvorani. On me je uvukao u
razgovor, koji je s njegove strane počeo kritikom programa
te večeri: to spajanje Berlioza i Vagnera, romanske
virtuoznosti i nemačkog majstorstva, pokazuje, po
njegovom mišljenju, odsustvo ukusa, koje pored toga
dosta loše prikriva političku tendenciju. To i suviše miriše
na nemačko-francusko sporazumevanje i pacifizam, kao
što je taj Edšmit uop- šte poznat kao republikanac i
nacionalno nepouzdan. Ta misao mu je smetala ćelo veče.
Na ţalost, upravo danas je sve politika, duhovne čistote
više nema. Da bi se ona ponovo uspostavila, pre svega bi
na čelo velikih orkestara jednom morali stati ljudi
nesumnjivo nemačkih shvatanja.
Nisam mu rekao da je upravo on taj koji stvari
politizuje i da reč »nemački« danas ni u kom slučaju ne
znači isto što i duhovna čistota, već predstavlja partijsku
parolu. Samo sam istakao da i u Vagnero- voj muzici, koja
se u međunarodnim okvirima svuda rado sluša, ima
poprilično virtuoznosti, romanske ili ne, a onda sam
pomirljivo skrenuo razgovor, počevši da govorim o članku
o problemima proporcija u gotskoj arhitekturi, što ga je on
nedavno bio objavio u časopisu »Umetnost i umetnik«.
Učtivosti koje sam mu u vezi sa tim uputio učinile su ga
sasvim srećnim, mekim, nepolitičnim i vedrim, pa sam to
njegovo poboljšano raspoloţenje iskoristio da se od njega
oprostim i krenem svojim putem nadesno, dok je on
udario nalevo.
Uskoro sam iz gornje Turske ulice došao do Lud-
vigove i nastavio levom stranom tihog Monumen-
tal-Chaussea (već godinama, razume se, potpuno
asfaltiranog) prema Kapiji pobede. Veče je bilo oblačno i
veoma blago, moj zimski kaput mi je s vremenom postajao
pomalo teţak, pa sam se zaustavio na tramvajskoj stanici
u Terezijinoj ulici, da sačekam kola na bilo kojoj liniji koja
vodi u Švabing. Ne znam zbog čega je trajalo neobično
dugo dok jedna od njih nisu došla. U saobraćaju dolazi
katkad do zastoja i zakašnjenja. Konačno su se pojavila
kola na liniji broj 10, što mi je sasvim odgovaralo. Još ih665
vidim i čujem kako se pribliţavaju od Dvorane
vojskovođa. Ta minhenska tramvajska kola, obojena u
bavarsko plavo, tako su građena da su veoma teška i
stvaraju znatnu buku, bilo zbog te svoje teţine, bilo zbog
naročitih svojstava podloge. Električni oganj stalno je
sevao ispod točkova vozila, a još više gore na troli, odakle
su se ti hladni plamenovi pucketajući raspršivali u čitave
rojeve varnica.
Kola su stala i ja sam se sa prednje platforme, gde
sam ušao, uputio u njihov unutrašnji deo. Odmah kraj
pomoćnih vrata, levo od ulaza, našao sam slobodno
mesto, sa kojeg je očigledno ustao neko ko je upravo
sišao. Tramvaj je bio dupke pun, kod zadnjih vrata su,
štaviše, stajala dva gospodina u hodniku i drţala se za
drţače. Najveći deo putnika činili su verovatno posetioci
koncerta koji su se vraćali kući. Među njima je, na sredini
klupe preko puta mene, sedeo Svertfeger, drţeći kutiju sa
svojom violinom među kolenima. On me je sigurno video
kako ulazim, ali je izbegao moj pogled. Ispod kaputa je
nosio beli šal, koji je pokrivao njegovu kravatu što se nosi
uz frak, ali je po svom običaju bio bez šešira. Izgledao je
zgodno i mladalački sa svojom plavom kosom koja se
kovrdţala naviše, rumen u licu od posla koji je obavio,
tako da su njegove plave oči u toj poštovanja vrednoj
zaţare- nosti delovale čak kao da su pomalo natečene. Ali,
njemu je i to dobro stajalo, isto kao i nešto deblje usne,
kojima je tako majstorski umeo da zviţdi. Ja nisam čovek
koji brzo zapaţa; tek malo po malo video sam da su se u
kolima nalazili još i drugi poznanici. Izmenio sam pozdrav
s dr Kranihom, koji je sedeo na istoj strani na kojoj i
Svertfeger, ali daleko od njega kod zadnjih vrata.
Nagnuvši se slučajno napred, opazio sam, na svoje
iznenađenje, Ines Institoris, koja je sedela na istoj strani
kao i
666
ja, nekoliko mesta ispred mene prema sredini, uko-
so naspram Svertfegera. Kaţem: na svoje iznenađenje, jer
to zapravo nije bio put prema njenoj kući. Kako sam,
međutim, ponovo nekoliko mesta dalje, primetio njenu
prijateljicu gospođu Binder- -Majoresku, koja je stanovala
daleko napolju u Sva- bingu, još iza »Velikog krčmara«,
kalkulisao sam da je Ines nameravala da kod nje popije
večernji čaj.
No tada mi je postalo jasno zašto je Svertfe- ger svoju
lepu glavu najvećma drţao okrenutu na desnu stranu,
tako da je prema meni bio okrenut samo njegov pomalo
zatupasti profil. On nije imao da ignoriše samo čoveka
koga je moţda smatrao Adrijanovim drugim Ja, i ja sam
mu u potaji zamerao što je sad morao da se poveze
upravo tim kolima, zamerao sam mu to verovatno
nepravedno, jer niko ne kaţe da je on u kola ušao zajedno
sa Ines. Ona je mogla, isto kao i ja, ući posle njega, ili, ako
je bilo obrnuto, on, ugledavši nju, nije baš mogao zaţditi
napolje.
Bili smo prošli Univerzitet i upravo je preda mnom
stajao kondukter u svojim filcanim čizmama da bi od
mene primio novčić i dao mi moju kartu, kad se dogodilo
ono neverovatno i, kao i sve što se ne očekuje, u prvi mah
sasvim nerazumljivo. U kolima se začula pucnjava,
ravnomerne, oštre, praskave detonacije, jedna za drugom,
tri, četiri, pet, podivljalo i omamljujući brzo, i Svertfeger
se, sa svojom kutijom za violinu u rukama, tamo sručio
najpre na rame, a zatim u krilo dame koja mu je sedela s
desne strane i koja se, kao i ona sa leve, uţasnuta,
okrenula od njega, dok je kola zahvatio opšti meteţ, više
beţanje i panika ispunjena kricima, negoli neka
intervencija koja bi pokazivala da se zadrţalo prisustvo
duha, a vozač je napred, bogzna zašto, kao lud gazio
nogom po zvoncetu, moţda zato da bi dozvao straţare.
Naravno, u blizini, gde se to moglo čuti, nije bilo nijednog.
U kolima, koja su se zaustavila, stvorila se gotovo opasna
guţva,
667
pošto su neki od putnika hteli da izađu napolje, a drugi
su se, iz radoznalosti ili u ţelji da nešto učine, sa
platformi tiskali unutra. Oba ona gospodina koja su
stajala u hodniku bacili su se zajedno sa mnom na Ines —
i odveć kasno, naravno. Nije bilo potrebe da joj revolver
»izbijemo« iz ruku; ona ga je ispustila ili, bolje reći, bacila
dalje od sebe, i to u pravcu svoje ţrtve. Lice joj je bilo belo
kao list hartije, sa oštro ocrtanim, veoma crvenim
mrljama po obrazima. Oči je drţala zatvorene i suludo se
smeškala napućenim ustima.
Drţali su je za ruke, a ja sam se sjurio prema
Rudolfu, koga su ispruţili po klupi, sada potpuno
praznoj, na drugoj klupi je, krvareći i u nesvesti, leţala
dama na koju je on bio pao i koju je, kao što se
ispostavilo, po ruci bezopasno bio okrznuo jedan hitac.
Kraj Rudolfa je stajalo više ljudi, među kojima i dr Kranih,
koji mu je drţao ruku.
»Kakvo uţasno, nepromišljeno, nerazumno de~ lo!«
govorio je, bled u licu, na svoj jasni, akademski dobro
artikulisani a pri tom astmatični način, izgovarajući reč
»uţasno«, kao što se to često čuje i kod glumaca, »ušasno«.
Dodao je da nikada nije više poţalio što nije medicinar
nego samo numizmati- čar, i stvarno mi je u tom trenutku
nauka o starom novcu izgledala kao najizlišnija od svih
nauka, još ne- korisnija nego filologija, što se kao gledište
ni u kom slučaju ne moţe odrţati. Tu zaista nije bilo
nijednog lekara, ni jednog jedinog među tolikim
lconcertnim posetiocima, premda su upravo lekari vrlo
često muzikalni, već i zbog toga što među njima ima toliko
Jevreja. Sagnuo sam se ponad Rudolfa. On je davao
znake ţivota, ali je bio uţasno pogođen. Pod jednim mu je
okom krvarila rana na koju je ušlo zrno. Drugi meci su
mu, kao što se pokazalo, prošli kroz vrat, pluća, srčane
krvne sudove. Podigao je glavu, pokušavajući nešto da
kaţe, ali su mu odmah briznuli krvavi mlazevi između
usana, čija mi se blaga debljina odjednom učinila dirljivo
lepom, prevrnuo je očima i glava mu je tvrdo pala nazad
na drvo.
Ne mogu reći kakvo me je kukavno saţaljenje prema
tom čoveku proţelo, gotovo me sasvim ophr- vavajući.
668
Osećao sam da mi je na neki način uvek bio drag i moram
priznati da sam daleko prisnije saučestvovao sa njim
nego sa zlosrećnicom, koja je u svojoj potonulosti sigurno
bila dostojna ţaljenja i koju su patnja i razvraćujući
porok, što je, oša- mućujući je, valjalo da je patnje
oslobodi, pripremili za to gnusno delo. Izjavio sam da sam
dobar poznanik njih oboje i savetovao sam da teško
povre- đenog prenesemo na Univerzitet, odakle se od po-
sluţitelja moţe telefonirati po sanitet i po policiju, a gde
se, koliko znam, nalazi i stanica za hitnu pomoć za slučaj
nesreće. Naloţio sam da se i počini- teljlca odvede tamo.
Tako je i bilo. Jedan revnosni mlad čovek sa
naočarima i ja izneli smo jadnog Rudolfa iz kola, iza kojih
je već stajalo dva ili tri druga tramvaja. Iz jednog od njih je
sada ka nama ipak pohitao lekar sa kovčeţićem u kojem
se nose instrumenti i — prilično suvišno — dirigovao
prenošenjem. Stvorio se tu i jedan novinski reporter,
sakupljajući obave- štenja. Još i sada me muči sećanje
koliko nas je truda stalo da zvoneći izvučemo posluţitelja
iz njegovog stana u prizemlju. Lekar, koji je bio mlađi
čovek i koji nam se svima predstavio, pokušao je da
onesvešćenom Rudiju pruţi prvu pomoć. Sanitetski
automobil iznenađujuće je brzo stigao na lice mesta.
Rudolf je umro na putu ka gradskoj bolnici, kao što mi je
lekar odmah posle pregleda i rekao da će na ţalost
verovatno biti.
Ja sam se, sa svoje strane, priključio policijskim
sluţbenicima, koji su stigli nešto kasnije, i njihovoj
uhapšenici, koja je sad grčevito jecala, kako bih
komesara upoznao sa okolnostima u kojima se ona
nalazila i zaloţio se da je predaju psihij atrij- skoj klinici.
To, međutim, za tu noć nije bilo odobreno.
Sa crkava je izbijala ponoć kada sam napustio to
nadleštvo i, osvrćući se ne bih li našao kakav auto,
zaputio se da obavim još jedan gorki zadatak koji mi je
preostao: u ulicu Princa regenta. Smatrao sam svojom
obavezom da — štedeći ga koliko669 god budem mogao —
obavestim malog supruga o onome što se dogodilo. Prilika
da se nečim povezem ukazala se tek kada više nije vredelo
obraćati paţnju na nju. Kućna vrata sam našao
zaključana, ali kada sam zazvonio upalilo se svetio na
stepenicama i Institoris je sam sišao — da pred kapijom,
umesto svoje ţene, nađe mene. Stajao je otvorenih usta,
traţeći vazduha, kako je on to već umeo, i pritom je donju
usnu čvrsto stezao oko donjih zuba.
»Ovaj, kako to?« mucao je. »To ste Vi? Sta Vas
v o d i . . . Da li mi V i . . . «
Na stepenicama nisam rekao gotovo ništa. Gore, u
njegovoj dnevnoj sobi, istoj onoj u kojoj sam slušao
Inesina obespokojavajuća priznanja, izvestio sam ga
posle nekoliko reči, koje su imale za svrhu da ga
pripreme, o onome što sam video. On je stajao i brzo seo u
pletenu naslonjaču kada sam izgovorio sve do kraja, no
onda je pokazao prisebnost čove- ka koji je dugo ţiveo u
teskobno pretećoj atmosferi.
»Tako dakle«, rekao je, »do toga je moralo doći.« I iz
tih reči čovek je jasno shvatao da je on sa strahom samo
čekao kako će se to zbiti.
»Hoću k njoj«, izjavio je i ponovo ustao. »Nadam se da
će mi tamo« (mislio je na policijski zatvor) »dozvoliti da
razgovaram s njom.«
Za tu noć mu nisam mogao pruţiti mnogo nade, ali
je on slabašnim glasom izrazio mišljenje da je njegova
duţnost da to pokuša, bacio je na sebe kaput i izjurio iz
stana.
Kada sam ostao sam u sobi, u kojoj je sa stalka
distingvirano i fatalno gledalo Inesino poprsje, misli su mi
odlutale tamo kuda su, kao što će mi se
670
verovati, u poslednjih nekoliko sati već u više na-
vrata uporno odlazile. Trebalo je, tako mi se činilo, obaviti
još jednu bolnu stvar, obavestiti još nekoga. Ali, neka
čudna ukočenost, koja mi je ovladala udovima i protegla
se čak na mišiće lica, sprečavala me je da podignem
telefonsku slušalicu i da zatraţim vezu sa Pfajferingom.
Ne, nije istina, ipak sam je digao, drţao je u spuštenoj
ruci i čuo kako se kroz kabl prigušenim i podmorskim
glasom javlja deţurna devojka. Ali, predstava rođena iz
moje već bolesne premorenosti, da se, naime, spremam
da usred noći sasvim nepotrebno alarmiram kuću
Svajgeštil, da nije potrebno da Adrijanu pričam svoje doţiv-
ljaje, da ću, štaviše, sebe na neki način time učiniti
smešnim, sprečila me je u onome što sam nameravao,
pa sam slušalicu stavio nazad na viljušku.
XLIII
Moja priča hita svom svršetku •— sa svim stvarima
je tako. Sve se tiska i survava prema kraju, svet stoji u
znaku kraja — stoji u tom znaku barem za nas Nemce,
čija se hiljadugodišnja istorija, opovrgnuta, dovedena do
apsurda, zlosrećno promašena, sa ovim ishodom koji
dokazuje da je bila stranputica, uliva u ništavilo, u
očajanje, u bespri- merni bankrot, i kreće putem koji vodi
u pakao, oko kojeg liţu gromoglasni plamenovi. Ako je
istinito ono sa čim se slaţe i nemačka poslovica, da je
svaki put ka pravom cilju ispravan i u svakom svom delu,
onda valja priznati da je put koji je vodio u ovo
prokletstvo — a tu reč ja upotrebljavam u njenom
najstroţem, najreligioznijem značenju — bio proklet i
bezboţan svuda, na svim njegovim tačkama i zavijucima,
ma koliko za ljubav moglo biti gorko da pristane na ovu
logiku. Neizbeţnost priznavanja prokletosti i
bezboţništva ne znači isto
671
što i poricanje ljubavi. Ja, jednostavni nemački čo- vek i
učenjak, voleo sam mnogo toga nemačkog, štaviše, moj
beznačajni, ali za fascinaciju i predanost sposoban ţivot
bio je posvećen ljubavi, često zastrašivanoj, uvek
plašljivoj, ali za svu večnost vernoj ljubavi prema jednom
znamenitom nemač- kom čoveku i umetniku, čija
tajanstvena grešnost i strašni rastanak toj ljubavi — koja
je moţda, ko to zna, samo odsjaj milosti — nisu mogli
ništa.
U očekivanju kobi, preko čijeg ispunjenja čovek nije
u stanju da misli ništa dalje, obitavam ja u svojoj
frajzinškoj izbi i izbegavam pogled na naš gadno udešeni
Minhen, na oborene kipove, na fasade koje gledaju
praznim očnim dupljama i prikrivaju ništavilo što iza njih
zjapi, sklone, međutim, kako se čini, da ga —
povećavajući ruševine kojima su pločnici već prekriveni
— učine očiglednim. Srce mi se steţe od saţaljenja prema
ludim dušama mojih sinova koji su verovali, kao što je
masa naroda verovala, klicala, ţrtvovala se i borila, a
sada već duţe vreme, kao i milioni drugih njima sličnih,
ukočenog pogleda doţivljavaju otreţnjenje, kome je su-
đeno da bude poslednja bezizlaznost, sveobuhvatno
očajanje. Meni, koji nisam mogao verovati u ono u šta su
oni verovali, koji nisam mogao deliti njihovu sreću,
njihova duševna mora ih neće pribliţiti. Oni će me zbog te
more još i teretiti, kao da bi sve proteklo drugačije da sam
njihov izopačeni san i ja sanjao s njima. Neka im je Bog u
pomoći. Ja sam sam sa svojom starom Helenom, koja se
brine za moj telesni deo i kojoj s vremena na vreme pro-
čitavam odlomke, kojima je njena jednostavnost dorasla,
iz ovog spisa ka čijem su dovršavanju, usred propasti,
upravljene sve moje misli. —
Proročanstvo kraja, nazvano »Apocalipsis cum
figuris«, zazvučalo je resko i velelepno u februaru 1926. u
Frankfurtu na Majni, otprilike godinu dana posle
strahotnih događaja o kojima sam morao da izvestim, i
moţda je utučenost što je posle njih
672
ostala u Adrijanu bila delimično povezana s tim da
on nije nagnao sebe da prekine svoju uobičajenu
suzdrţanost i da prisustvuje u velikoj meri senzacio-
nalnom, iako sa mnogo opake vike i budalastog smeha
propraćenom događaju. On to delo, jedno od dva glavna
znamenja njegovog oporog i gordog ţivota, nije nikada
čuo, što, međutim, posle svega što je obično govorio o
»slušanju«, nije ni dopušteno odviše ţaliti. Pored mene,
koji sam umeo da nađem slobodnog vremena za taj put,
samo je još draga Ţanet Šojrl iz našeg kruga poznanika,
uprkos svojim skromnim sredstvima, otputovala u
Frankfurt na izvođenje i zatim podnela o tome prijatelju u
Pfajferingu izveštaj na svom veoma ličnom dijalektu, u
kojem su se mešali francuski i bavarski. U to vreme je on
posebno voleo da vidi kraj sebe elegantnu seljanku: u njoj
je bilo nečeg što ga je, kada bi bio s njom, na blagotvoran
nači umirivalo, neka vrsta zaštićujuće snage, i ja sam ga
stvarno i video kako u opatovoj odaji sedi sa njom držeći je
za ruku, ćuteći i kao da se sakrio. To drţanje za ruku nije
mu bilo nalik, ono je predstavljalo promenu koju sam
opazio s ganutošću, štaviše s radošću, a ne ni sasvim bez
straha.
Više nego ikada voleo je on u ono vreme da ima kraj
sebe i Ridigera Šildknapa sa njegovim jednakim očima.
Ovaj je, doduše, po starom običaju tvrdičio sa sobom; no
kada bi se taj otrcani dţentlmen obreo tamo, on je bio
spreman na dugačke šetnje po polju, koje je Ađrijan voleo,
pogotovu kada nije mogao da radi, a koje mu je Ridiger
za- činjavao nagorkom i grotesknom komikom. Siromah
kao crkveni miš, on je u ono vreme imao dosta muke sa
svojim zapuštenim i propalim zubima i nije ni o čemu
drugom pričao doli o nevernim zubarima •koji su najpre
stvarali utisak da ga lece iz prijateljskih pobuda, no onda
iznenada stali postavljati preterane zahteve, o sistemima
otplate, propuštenim terminima, posle kojih je bivao
prisiljen da se
43 Doktor 673
Faustus II
ponovo obrati nekom drugom dobročinitelju, znajući
dobro da ni on nikada neće ni hteti ni moći da ga
zadovolji, i tome slično. Na bolno korenje, koje mu je
ostalo, bili su mu, uz veliko mučenje, stavili veliki most, a
ono je pod tim teretom za kratko vreme počelo da se
klima, tako da je u izgledu bilo mračno raspadanje
veštačke građevine, čija posledica će biti stvaranje novih
dugova, koje nikada neće biti moguće vratiti. »Lo-mi-se«,
najavljivao je on tu grozotu, ali ne samo što nije imao
ništa protiv kad bi se Adrijan njegovom jadu smejao do
suza, nego je izgledalo da mu je upravo to i bila namera,
pa se i sam savijao od dečačkog smeha.
Njegovo crnohumorno društvo je usamljeniku tada
bilo upravo po volji, i ja, na ţalost lišen dara da mu
pruţim štogod komično, nastojao sam sa svoje strane da
mu to društvo pribavim, bodreći Riđi- gera, koji je
uglavnom bio jogunast, da ga posećuje u Pfajferingu.
Adrijanov ţivot, naime, ćele te godine nije bio ispunjen
radom: nije imao ideja, bila ga je uhvatila duhovna
ukočenost, što ga je u najvećoj meri mučilo, poniţavalo i
plašilo, kao što je proizlazilo iz njegovih pisama upućenih
meni, i predstavljalo je, bar kako je meni rekao, glavni
razlog što je odbio da ode u Frankfurt. Nemoguće je, pisao
je, baviti se nečim što je urađeno, kada se nalaziš u stanju
u kojem osećaš nesposobnost da načiniš nešto bolje.
Prošlost je snošljiva samo onda kada se čovek oseća
nadmoćnim nad njom, umesto što joj se, svestan
sadašnje nemoći, glupo mora diviti. »Pusto, gotovo
bedasto«, tako je nazivao stanje svog duha u pismima
koja mi je upućivao u Fraj- zing, »pseća egzistencija«,
»ţivot biljke, lišen se- ćanja, pun nepodnošljive
idiličnosti«, tako da je jedino, jadno i ţalosno spašavanje
časti bila grdnja na račun tog ţivota, koji ga moţe odvesti
dotle da poţeli novi rat, revoluciju ili neku takvu
spoljašnju galamu, samo da bi se otrgao od tuposti. O
komponovanju bukvalno nema više ni najneznatniju
pređ-
674
stavu, uopšte se više ne seća kako se to radi i pouzdano
veruje da više nikada neće napisati nijednu notu. »Neka mi
se pakao smiluje«, »moli za moju dušu!« — takvi obrti
ponavljali su se u tim dokumentima koji, koliko god da su
me ispunjavali snuţ- denošću, toliko su me, s druge
strane, ipak i uzdizali, jer sam govorio samom sebi kako
sam, eto, ipak samo ja, jaran iz mladosti, i niko drugi na
svetu, mogao biti primalac takvih ispovesti.
U svojim odgovorima pokušavao sam da ga ute- šim,
ukazujući na to kako je teško čoveku da misli preko
granica svog trenutnog stanja, koje je, sle- deći svoje
osećaje, makar to bilo protivno razumu, uvek sklon da
posmatra kao svoju trajnu sudbinu, nesposoban, tako
reći, da zaviri za sledeći ugao, što moţda vaţi još i više za
loša nego za srećna stanja. Njegova sustalost je sasvim
objašnjiva s obzirom na strašna razočarenja koja je
nedavno pretrpeo i bio sam dovoljno slab i »poetičan« da
njegov duh, koji je bio na ugaru, upoređim sa »zemljom
što preko zime miruje«, u čijem se krilu ţivot potajno i
dalje kreće, pripremajući novo klijanje — slika
nedopušteno dobroćudna, kao što sam i sam osećao, koja
je loše pristajala uz ekstremizam njegove egzistencije, uz
smenjivanje stvaralačkog razobručavanja i pokajničke
oduzetosti, u čijoj je vlasti bio. Zajedno sa stagnacijom
njegovih stvaralačkih moći išlo je i novo pogoršanje
njegovog zdravlja, koje je doseglo najniţu tačku, što je đe-
lovalo više kao propratna pojava nego kao uzrok: teški
napadi migrene drţali su ga u tami, naizme- nični katari
ţeluca, bronhija i ţdrela naročito te zime 1926. nisu mu
dali oka otvoriti i već bi sami bili dovoljni da mu
onemoguće putovanje u Frankfurt, kao što su ga u
skladu sa kategoričnim zahtevom lekara, bespogovorno,
do opipljivosti uverljivo, sprečili da ode i na drugi jedan
put, koji je, ljudski gledano, bio još hitniji.
675
43*
Naime, krajem godine su se istovremeno, gotovo
istog dana — neobično je to reći — preselili u večnost
Maks Svajgeštil i Jonatan Leverkin; obojica
sedamdesetpetogodišnjaci — otac i sta- rešina
gornjobavarskog domaćinstva u kojem je Adrijan dugo
godina bio gost, i njegov sopstveni otac tamo gore na
imanju Buhel. Majčin telegram, kojim mu je javljala blago
preminu- će »spekulativca«, zatekao ga je kraj odra isto
tako spokojno u misli utonulog, strasnog pušača sa
drugačijim dijalektom, koji je teret privređivanja odavno
sve više i više prepuštao sinu-nasledniku Gereonu, kao
što ga je i onaj, po svemu sudeći, prepuštao svom Georgu,
i sada mu ga konačno ustupio. Adrijan je mogao biti
siguran da je Elizabeta Leverkin tu smrt primila sa istom
onom mirnom sa- branošću, s istim onim razboritim
prihvatanjem ljudske sudbine, kao i majka Svajgeštil. Na
putovanje do sasko-tirinške oblasti, na pogreb, nije se u
njegovom tadašnjem stanju moglo ni pomisliti. Ali, iako je
u nedelju imao groznicu i osećao se veoma rđavo, hteo je,
protivno opomenama doktora, da neizostavno prisustvuje
pogrebnoj ceremoniji za svog domaćina u seoskoj crkvi u
Pfajferingu, na koju je iz ćele okoline došlo mnogo sveta. I
ja sam ukazao poslednju počast pokojniku, s osećajem da
je u isti mah ukazujem i onom drugom, pa smo se zajedno
pešice vratili u kuću Svajgeštil, neobično ganuti
opaţanjem, koje i nije bilo tako čudno, da, uprkos tome
što starog više nema, miris krdţe iz njegove lule, koji je
izbijao iz otvorene dnevne sobe, ali su ga, svakako,
duboko bili upili i zidovi u hodniku, i sad, kao i pre,
ispunjava atmosferu.
»To će potrajati«, rekao je Adrijan. »Potrajaće izvesno
vreme; moţda dok god kuća bude postojala. Traje i u
Buhelu. Vreme našeg trajanja posle smrti, malo duţe,
malo kraće, naziva se besmrtnost.«
To je bilo posle Boţića — oba oca, napola već
okrenuti na drugu stranu, napola već otuđeni od
zemaljskog, proveli su još praznik sa svojima. Kako je tad
dan počeo da duţa, Adrijanovo zdravlje se već početkom
nove godine vidno popravilo, serija muka kojima ga je
676
bolest pritiskala se prekinula, činilo se da je duševno
prevladao propast svojih ţivotnih planova i one potresne
gubitke koji su sa tim bili povezani, njegov je duh
vaskrsnuo — sada je već imao muke da sačuva pribranost
u oluji ideja koje su nadirale, i ta godina 1927. urodila je
mnogobrojnim i čudesnim plodovima na polju kamerne
muzike: najpre muzikom za ansambl od tri gudača, tri
duvača i klavir, jednim, rekao bih, lu- tajućim komadom,
sa veoma dugim temama, punim fantazije, koje se
mnogostruko prerađuju i razre- šavaju, a da se nikada
otvoreno ne vraćaju. Kako volim tu čeţnju što olujno
nadire napred, koja čini karakter tog komada, ono
romantično u njegovom tonu! — budući da je on ipak
rađen najstroţim modernim sredstvima — doduše
tematski, ali u tako jakim varijacijama, da pravih
»repriza« nema. Prvi stav se izričito zove »Fantazija«, drugi
je adađo, koji se uzdiţe u moćnom uspinjanju, treći je
finale, koji počinje lako, gotovo kao u igri, zatim se kon-
trapunktski sve više zgušnjava i u isti mah sve više dobij a
karakter tragične ozbiljnosti, da bi se završio u
sumornom epilogu, koji je nalik posmrtnom maršu.
Klavir tu ni u jednom trenutku nije instrument koji
popunjava harmoniju, njegova deonica je solistička kao u
nekom klavirskom koncertu — tu, po svemu, još deluje
stil violinskog koncerta. Ono čemu se moţda najviše
divim jeste majstorstvo sa kojim je rešen problem
kombinovanja zvuka. Nigde duvači ne pokrivaju gudače,
nego im stalno ostavljaju slobodnim zvučni prostor i
izmenjuju se sa njima, a samo na vrlo malom broju mesta
su duvači i gudači sjedinjeni u tutti. I ako treba da
rezimiram utisak: čoveku se čini da ga sa čvrstog i prisno
znanog polazišta mame sve dalje u sve udaljenije regione
— sve se odigrava drugačije nego
677
što se očekuje. »Nisam hteo da napišem sonatu«, rekao je
Adrijan, »nego roman.«
Ta tendencija ka muzičkoj »prozi« dostiţe vrhunac u
gudačkom kvartetu, moţda najzaoštrenijem
Leverkinovom delu, koji je sledio u stopu komad za
ansambl. Ako je kamerna muzika inače poprište
tematsko-motivskog rada, ovaj je ovde na upravo
provokativan način izbegnut. Tu uopšte nema mo- tivskih
povezanosti, razvoja, varijacija i ponavljanja; neprekidno
sledi sve novo i novo, prividno sasvim nepovezano,
odrţavajući se zajedno pomoću sličnosti tona ili zvuka, ili,
gotovo još i više, pomoću kontrasta. Nigđe ni traga od
tradicionalnih formi. Izgleda kao da je majstor u ovom
prividno arhaičnom komadu duboko udahnuo vazduh za
kantatu o Faustu, najpovezanijem od svih njegovih dela.
U kvartetu se on prepustio samo svom uhu, unutrašnjoj
logici invencije. Pri tom je polifonija dovedena do kraja i
svaki je glas u svakom trenutku sasvim samostalan.
Celina se artikuliše pomoću međusobno veoma jasno
odvojenih tempa, mada sve delove treba svirati bez
ikakvog prekida dalje. Prvi od njih, s natpisom Moderato,
liči na zamišljen, duhovno napregnut razgovor i
međusobno savetovanje četiri instrumenta, na razmenu
mišljenja koja protiče ozbiljno i mirno, gotovo bez
dinamičkih promena. Sledi Presto-ođlomak, koji kao da
predstavlja neki šapat u delirijumu, a sviraju ga sva četiri
instrumenta s prigušivačima, zatim lagani stav, koji traje
kraće, u kojem glavni glas apsolutno nosi viola, praćena
upadima drugih instrumenata, tako da to čoveka podseća
na neku opersku scenu. U stavu »Allegro con fuoco«
polifonija konačno ima priliku da se iţivi u dugim
potezima. Nije mi poznato ništa uzbudljivije od kraja, gde
se čini da sa sve četiri strane liţu plamenovi: kombinacija
brzog nizanja tonova i trilera, koja stvara utisak kao da se
čuje ćeli orkestar. Iskorišćavanjem razmaknutih poloţaja i
najizvrsnijih zvukovnih mogućnosti svakog instru
678
menta stvarno je postignuta sonornost koja probija
uobičajene granice lcamerne muzike, i ja uopšte ne
sumnjam da će kritika prigovoriti kvartetu da je on
prikriveno orkestarsko delo. Neće biti u pravu.
Proučavanje partiture poučava nas da su tu isko- rišćena
najsuptilnija iskustva u izgradnji stava gudačkog
kvarteta. Naravno, Adrijan mi je u više navrata izrazio
svoje gledište da se stare granice između kamerne muzike
i orkestralnog stila ne mogu više odrţati i da to dvoje
prelazi jedno u drugo otkako se emancipovala boja.
Sklonost prema dvo- rodnom, prema mešanju i
zamenjivanju, kako se pokazuje već u obradi vokalnih i
instrumentalnih momenata u »Apokalipsi«, bila je kod
njega u svakom slučaju u porastu. »Na predavanjima iz
filozofije sam naučio«, rekao je, »da postaviti granice znači
već ih prekoračiti. Od tada sam se toga uvek pridrţavao.«
Ono na šta je on mislio bila je Hege- lova kritika Kanta, a
ta izjava pokazuje kako je njegovo stvaranje bilo duboko
određeno iz perspektive onog duhovnog — i onog što se
zarana urezalo u njega.
A uz to onda trio za violinu, violu i violončelo, koji je
jedva moguće odsvirati i koji tehnički nekako mogu da
savladaju stvarno samo tri virtuoza; on zapanjuje kako
svojom konstruktivnom pomamom, moţdanim radom koji
predstavlja, tako i neslućenim zvukovnim mešavinama
što su ih uho, ţeljno onoga što se nikada nije čulo, i
kombinator- na fantazija kakvoj nema ravne — izvukli iz
ova tri instrumenta. »Nemoguć, ali zahvalan«, tako je
Adrijan, kad je bio dobro raspoloţen, okarakterisao ovaj
komad, koji je počeo da piše još dok je nastajala muzika
za ansambl, i koji je nosio u glavi i usavršavao opterećen
radom na kvartetu, za koji je čovek imao razloga da misli
da bi on sam za dugo vremena i do poslednjeg ostatka
morao da istroši organizirajuće snage jednog čoveka. Bilo
je to međusobno proţimanje prekomernih nadahnuća, za-
I
hteva, ispunjenja i
opoziVanja, kako bi se
savladali novi nalozi,
urnebesno naviranje
problema zajedno sa
njihovim rešenjima — »noć«,
kako je rekao Ađ- rijan, »u
kojoj se od munja ne
smračuje.«
»Ne baš blaga i ponešto drhturava vrsta osvet-
ljenja«, dodao je takođe. »No, šta onda, ja se i sam
koprcam, to me je tako ščepalo za vrat i drmusa me da mi
se ćelo telo trese. Te iznenadne ideje su ti nemila ţgadija,
dragi prijatelju, imaju vrele obraze i čine na ne baš sasvim
umilan način da se i tebi samom obrazi zaţare. Kad je
neko prisan prijatelj jednog humaniste, on bi bez sumnje
u svako doba trebalo da je u stanju da jasno razlikuje
sreću od mučenja...« I dodao je da ponekad ne zna nije li
spokojna nesposobnost, u kojoj je još do pre kratkog
vremena ţiveo, poţeljnija kao stanje u poređe- nju sa
sadašnjim zlopaćenjem.
Prekorio sam ga zbog nezahvalnosti. Sa divljenjem,
sa suzama-radosnicama u očima, a i sa potajnom stravom
680
onoga koji voli, čitao sam i slušao iz nedelje u nedelju ono
što je — i to čisto-egzakt- nim, štaviše lcićenim
rukopisom, koji nije odavao ni traga od usplahirenosti —
on stavljao na hartiju, ono što mu je, kako se izrazio,
došapnuo »njegov duh i tetreb« 100 i što je od njega
zahtevao. Ta tri komada napisao je u jednom dahu, bolje
reći: ne dolazeći do daha, a i samo jedan od njih bio bi
dovoljan da godinu njegovog nastanka učini znamenitom,
i još istog dana, zaista, kada je završio »Lento« u kvartetu,
koji je komponovao na kraju, počeo je da pravi beleške za
trio. »Stvar ide«, pisao mi je kada jednom četrnaest dana
nisam mogao doći, »kao da sam studirao u Krakovu« —
izraz koji nisam odmah razumeo, dok se nisam setio da se
na Univerzitetu u Krakovu u šesnaestom veku javno
predavala magija.
Moţe mi se verovati da sam veoma paţljivo
osluškivao ovakve stilizacije u njegovom izraţavanju, koje
je on, doduše, uvek voleo, no koje su se sada češće nego
ikad — ili treba da kaţem: »uče- stateljnije«? — pojavljivale
u njegovim pismima, pa čak i u njegovom usmenom
nemačkom. Uskoro se imalo razjasniti zašto. Prvi znak je
za mene bio kada mi je jednog dana pao u oči na njegovom
radnom stolu notni list na kojem je on širokim perom bio
napisao:
»Ta tuga pobudi doktora Faustusa da zabeleţi svoje
naricanje.«
Video je šta sam video i, uzviknuvši »Kakva to
nedostojnaja nametljiva radoznalost goni gospodina i
brata!«, sklonio mi je cedulju ispred očiju. To što je
planirao i smerao da mirno izvede, bez sudelovanja bilo
kog čoveka, tajio je od mene još duţe vremena. Ali, od
onog trenutka ja sam znao što sam znao. Ne podleţe
nikakvoj sumnji da je 1927, godina kamerne muzike,
bila i godina u kojoj je koncipirana »Naricaljka dr
Faustusa«. Ma koliko neverovatno to zvučalo: boreći se sa
zadacima tako strašno kom- plikovanim da čovek njihovo
savladavanje moţe da zamisli samo uz postojanje najviše
koncentracije, koja u najvećoj meri isključuje sve ostalo,
100 »Auerhan« (što Leverkin piše u starom obliku

»Awerhan«) znači »veliki tetreb«, na engleskom: »capercailzie-«;
upor. poglavlje XXVII. — Prim. prev.
681
njegov duh je — misleći na budućnost, eksperimentišući,
napipavajući — u isti mah već stajao u znaku drugog
oratorijuma, te tuţbalice koja sve mlavi, no od čijeg ga je
ozbiljnog započinjanja najpre imao još odvratiti jedan
ţivotni događaj, koji je bio koliko pun milja, toliko i
strašan, da čoveku srce prepukne.
XLIV
Ursula Šnajdevajn, Adrijanova sestra u Lan-
genzalci, poboljevala je nešto na plućima posle uzastopnih
porođaja u godinama 1911, 1912. i 1913, kada je rođeno
njeno prvo troje dece, i morala je da provede nekoliko
meseci u jednom lečilištu u Harcu. Izgledalo je da je posle
toga katar u plućnom vrhu zalečen, i tokom decenije koja
je protekla, dok se nije rodio njen najmlađi sin, mali
Nepomuk, Ursula se kao supruga i majka bezbriţno
predavala poslu za svoju porodicu, mada period
gladovanja za vreme rata i kasnije nije dozvolio da ona baš
puca od zdravlja, često su je hvatale prehlade, koje su
počinjale kao obična kijavica, ali su se onda redovno
spuštale u bronhije, pa je njen izgled (u pogledu kojeg je
dobronamerno veseli i smotreni izraz lica mogao da
zavara) ostao ako ne bolestan, ono ipak neţan i bledunjav.
Trudnoća godine 1923. činilo se da je pre podigla
njenu vitalnost nego što joj je naudila. Od porođaja se,
razume se, onda oporavljala s mukom, i smetnje, praćene
groznicom, koje su pre deset godina dovele dotle da je
morala da provede neko vreme na lečenju, ponovo su se
rasplamsale. Već tada je bilo reči o ponovnom prekidu
njenog doma- ći'čkog ţivota, kako bi joj se pruţila
specifična nega, ali, kako ja sa sigurnošću
pretpostavljam, pod uticajem psihičke blagodeti,
materinske sreće, radosti koju joj je donosio njen sinčić,
koji je bio najmirnija i najmilija, najprijaznija beba, koju
ni najmanje nije bilo teško čuvati, simptomi su se ponovo
povukli i godinama se ova hrabra ţena odrţavala u
krepkom stanju — sve do maja 1928, kada je petogodišnji
Nepomuk dobio veoma jake male boginje i danonoćna,
strahom ispunjena nega izuzetno voljenog deteta postala
teško opterećenje za njene snage. Bolest je napala i nju
682
samu, posle čega temperaturna kolebanja nisu htela da
prestanu, niti je kašalj hteo da popusti, tako da je lekar
koji ju je lečio sad kategorički zatraţio da ode u bolnicu na
neko vreme, čije je trajanje bez laţnog optimizma unapred
odmerio na pola godine.
To je Nepomuka Šnajdevajna odvelo u Pfaj- fering,
njegova sedamnaestogodišnja sestra Roza, koja je, kao i
godinu dana mlađi Jezekilj, već bila zaposlena u optičkoj
trgovini (dok je petnaestogodišnji Rajmund još išao u
školu), imala je, naime, sada u isti mah prirodni zadatak
da, u odsustvu majke, vodi svome ocu domaćinstvo i bila
bi, po svemu sudeći, suviše zauzeta da bi mogla preuzeti
na sebe još i nadzor nad malim bratom. Ursula je to
objasnila Adrijanu, pisala mu je kako bi lekar video veoma
srećno rešenje u tome kada bi mali rekonvalescent mogao
provesti neko vreme na gor- njobavarskom seoskom
vazduhu i zamolila ga je da pridobije svoju gazdaricu za
ideju da malome na određeno vreme zameni majku ili
baku. Na to je Elza Svajgeštil bila rado spremna, na šta ju
je povrh toga podsticala i Klementina, pa dok je, dakle,
sredinom juna te godine Johanes Snajdevajn pratio svoju
ţenu u planinske predele Harca, u isto ono lečilište blizu
Zuderođea, u kojem joj je boravak jednom već dobro činio,
krenula je Roza sa svojim malim bratom put juga i dovela
ga u krilo druge roditeljske kuće njegovog ujaka.
Nisam bio prisutan kada su brat i sestra stigli na
imanje, ali mi je Adrijan opisao scenu kako su se svi
ukućani, majka, kćer, sin naslednik, devojke i sluţinčad,
uz bučno oduševljenje, smejući se od radosti, okupili oko
maloga i nisu ga se siti mogli nagledati, kako je mio i
umiljat bio. Pogotovu su ţene, naravno, a među njima one
narodske, koje su tu sluţile, uz najmanje ustručavanja,
bile načisto izgubile glavu, saginjale su se prema tom
muškar- čiću sklapajući ruke, čučale kraj njega i prizivale
Isusa, Mariju, Josifa, zbog lepog dečka — uz blago
smeškanje njegove velike sestre, na kojoj se videlo da ona
ništa drugo nije ni očekivala i koja je bila navikla na opštu
zaljubljenost u najmlađeg pripadnika njene kuće.
683
Nepomuk ili »Nepo«, kako su ga njegovi zvali, ili
»Eho«, kako je on, još od kada je počeo da tepa, samog
sebe nazivao, grešeći na čudesan način u suglasnicima,
bio je obučen na veoma jednostavan način za leto, u
odeću koja jedva da je bila gradska: nosio je belu
pamučnu košuljicu s kratkim rukavima, sasvim kratke
lanene pantalonice, a na bosim nogama imao je iznošene
koţne cipele. Uprkos tome, kada bi ga čovek pogledao
činilo mu se kao da vidi malog vilinskog kneţevića. Ljupko
savršenstvo male prilike sa vitkim, lepo oblikovanim no-
ţicama; neopisiva umiljatost duguljaste, nevino raz-
barušenom plavom kosom pokrivene glavice, čije su crte
lica, ma koliko bile detinjaste, imale u sebi nešto
izrazito-završeno, što ostaje, pa čak i neizrecivo draţestan
i čist, u isti mah dubok i nestašan pogled naviše njegovih
dugim trepavicama osenče- nih očiju, u kojima je bilo
najbistrije plavetnilo, •— ni sve to nije bilo ono glavno što
je u čoveku stvaralo utisak bajke, utisak da je posredi
poseta iz umilnog sveta malenih i tananih bića. Tome
treba dodati način na koji se dete drţalo i ponašalo, okru-
ţeno nasmejanim svetom velikih, koji su ispuštali tihe,
razdragane uzvike i uzdahe izazvane ganuto- šću, treba
tome dodati njegov osmeh koji, samo se po sebi razume,
nije bio sasvim lišen koketnosti i svesti o svojoj čari,
odgovore i ispoljavanja u kojima je bilo nečeg poučitelnog,
što je on ljupko hteo da poruči, srebreni glasić iz groca mu
i govor nošen tim glasićem, koji je, još izmešan sa detinje
pogrešno izgovorenim glasovima kao »neću« i »ništa«, imao
pomalo zamišljenu, pomalo svečano otegnutu i značajnu
švajcarsku intonaciju, sa tvrdim »r« i smešnim deljenjem
reči na slogove, što je mali nasledio od oca i od majke
koja je to i sama zarana od oca preuzela, govor koji je mali
čovek pratio izraţajnim pokretima svojih ručica i malih
šaka kojima se igrao, na način koji kod dece nikada
nisam video, a sve sa svrhom da objasni svoje reči, što je,
međutim, budući da ti pokreti često nisu sasvim
odgovarali recima, ove pre činilo nejasnim i čudnim, no
pri tom u najvećoj meri ljupkim.
Ovo je otprilike opis Nepoa Snajdevajna, opis »Eha«
kako su ga, sledeći njegov sopstveni primer, odmah svi
684
nazivali, koliko je bespomoćna i pribliţna reč uopšte u
stanju da onome ko dečaka nije video neki opis da. Koliko
li je pisaca pre mene već uzdahnulo nad nesposobnošću
jezika da dosegne vidljivost, da proizvede stvarno tačnu
sliku onoga što je individualno! Reč je stvorena da slavi i
hvali, dato joj je da se divi, da se ushićuje, da blagosilja i
da karakteriše pojavu osećajem što ga ona izaziva, ali joj
nije dato da tu pojavu prizove i reprodukuje. Umesto što
pokušavam da načinim njegov portret, verovatno ću više
učiniti za milotni predmet svog opisa ako priznam da mi i
danas, posle punih sedamnaest godina, naviru suze na
oči pri pomisli na njega, što me, međutim, ispunjava i
nekom sasvim neobičnom, eteričnom, ne sasvim
ovozemaljskom vedrinom.
Odgovori koje je uz draţesnu igru svojih gestova
davao na pitanja o svojoj majci, svom putovanju, svom
boravku u velikom gradu Minhenu, imali su, kao što je
rečeno, izrazit švajcarski akcenat, i sadrţali, u
srebrnastom tembru njegovog glasića, mnogo
dijalekatskog, kao »Hüsli« umesto »Haus«101, »Oppis Feins«
umesto »Etwas Feines« 102 i »es bitzli« umesto »ein
bißchen**1*. Naročita ljubav prema reći »dakle« bila je isto
tako upadljiva, u obrtima kao »Bilo je, dakle, slatko« i
tome slično. Bilo je u njegovom govoru dosta toga što se
dostojanstveno sačuvalo od starijeg jezika, pa je tako, na
primer, za ono čega se više nije mogao setiti, rekao: »Desi-
lo se da to zabudem«, a na kraju je izjavio: »Nemam vam
više novosti ni izvešća«. Međutim, to je, kao što se moglo
primetiti, rekao samo zato da bi se razišao krug oko njega,
jer zatim su sa njegovih medenih usta došle sledeće reci:
»Ehu se ne čini blagopristojnim da dalje ostane
napolju. Bio bi red da uđe u kuću i pozdravi ujaka.«
Ujedno je pruţio svoju ručicu sestri da ga uvede. U
taj čas je, međutim, Adrijan, koji se odmarao i u
međuvremenu se bio spremio, i sam izašao napolje u
dvorište da svojoj sestričini zaţeli dobrodošlicu.
»A ovo je«, rekao je, posle pozdravljanja sa mladom
101 kuća;
102 nešto fino;
malo. — Prim. prev.
685
devojkom i izraţenog utiska o njenoj sličnosti s majkom,
»ovo je, dakle, naš novi ukućanin?«
Uzeo je Nepomuka za ruku i zagledao se, namah
obuzet, u slatku svetlost tih očinjih zvezda što su se u
aţurnom osmejku dizale prema njemu.
»Bogami, bogami«, rekao je samo, lagano klim- nuvši
glavom onoj koja ga je dovela, a onda je pogled ponovo
spustio na njega. Nikome nije moglo izmaći njegovo
uzbuđenje, pa ni đetetu, i, umesto da zvuči drsko, bilo je
nečeg obzirno zabašurujućeg, prostosrdačno smirujućeg,
nečeg kao da se stvar ţeli shvatiti kao jednostavna i
prijateljska, kad je Eho — a to su bile prve reci koje je
uputio ujaku — jednostavno ustanovio:
»Ti se raduješ što sam ja došao, jel’ da.«
Svi su se nasmejali, pa i Adrijan.
»Sigurno da se radujem!« odgovorio je. »A ja se
nadam da se i ti raduješ što si nas sve ovde upoznao.«
»Blagougodan je to susretaj«, predivno je izustio
dečačić.
Ponovo su oni koji su stajali okolo hteli da prasnu u
smeh, ali Adrijan je stavio prst na usta, mašući glavom
prema njima.
»Ne smemo«, rekao je tiho, »zbunjivati dete smehom.
A i nema nikakvog razloga za smeh, šta Vi mislite,
majko?« obratio se gospođi Svajgeštil.
»Baš nikakvog!« odgovorila je ona preterano tvrdim
glasom i prinela krajičak svoje kecelje očima.
»E pa, da uđemo« odlučio je Adrijan i ponovo uzeo
Nepomuka za ruku, da ga povede. »Sigurno ste našim
gostima pripremili malo osveţenje.«
Tako je i bilo. U dvorani sa Nike posluţili su Rozu
Snajdevajn kafom, a maloga mlekom i kolačima. Njegov
ujak je sedeo s njim za stolom i posmatrao ga dok je jeo,
što je on činio veoma milo i uredno. Pri tom je Adrijan
ponešto i razgovarao sa svojom sestričinom, ali slabo je
slušao ono što mu je govorila, onako zauzet, kako je bio,
posmatranjem vilinčeta, a isto tako i time da svoju uzbu-
đenost zadrţi u granicama diskretnog i da njome ne bude
na teretu, što je, uostalom, bila nepotrebna briga, budući
da Eho, kako se činilo, odavno više nije pridavao bogzna
kakav značaj nemom divljenju i opčinjenim pogledima.
686
Propustiti ljupki pogled tih očiju, koje su izraţavale
zahvalnost za parče kolača, za pruţeno slatko, bilo bi
ionako greh.
Konačno je muškarčić izustio slogove »’otov«. To je,
kako je sestra objasnila, oduvek bio njegov izraz za to da
je sit, da mu je dosta, da ne moţe više, skraćenica iz ranog
detinjstva od »Ja sam gotov«, koju je zadrţao do danas,
»’Otov!« rekao je; a kad je majka Švajgeštil iz
gostoljubivosti htela da ga natera da uzme još nešto,
izjavio je on s izvesnom nadmoćnom razumnošću:
»Eho bi radije da to zaobiđe.«
Protrljao je oči malim pesnicama, što je bio znak da
je pospan. Stavili su ga u krevet, i dok je on spavao,
Adrijan je u svojoj radnoj sobi razgovarao sa sestrom
Rozom. Ona je ostala samo dva dana, duţnosti u
Langenzalci zvali su je kući. Kad je odlazila Nepomuk je
malo plakao, ali je onda obećao da će sve dok ona ponovo
ne dođe po njega biti »mio«. Boţe moj, zar nije odrţao
svoju reč! Zar je uopšte bio sposoban da je ne odrţi! Sirio
je svud nešto kao blaţenstvo, vazda vedru i neţnu toplinu
oko srca, ne samo na imanju, nego i u selu i sve do grada
Valdshuta, kuda su ga Svajgeštilove, majka i kćerka,
pune ţelje da se pojave sa njim, očekujući svuda isto
oduševljenje, vazda vodile sa sobom, kako bi kod
apotekara, kod bakalina, kod obućara, reci tovao svoje
stihove uz čarobnu igru gestova i s veoma izrazito
otegnutim naglaskom: bili su to stihovi o zapaljenoj Pavici
iz Štruvelpetera ili oni o Johanu koji dolazi kući tako
prljav posle igre da se gospođa pat-ka i gospodin pa-tak
čude, pa je čak i svinja za-pa-nje-na. Paroh iz Pfajferinga,
pred kojim je sa sklopljenim rukama — drţao ih je u visini
svoga lišća, malo udaljene od njega — izgovorio molitvu, i
to jednu neobično staru molitvu, koja počinje recima:
»Ništa ne pomaţe čedu vremena protiv smrti«, mogao je u
svojoj potresenosti samo da kaţe: »Ah, ti blagoslovljeno
Boţije detence!«, pomilovao ga je po kosi svojom belom
svešte- ničkom rukom i poklonio mu odmah jednu šarenu
sliku jagnjeta. Učitelj se takođe, kako je kasnije rekao,
osećao »sasvim drugačije« razgovarajući sa njim. Na pijaci
i po sokacima svaki treći je hteo da sazna od »gospo’ice
Klementine« ili od majke Svaj- geštil šta im je to palo s
687
neba. Ljudi su zaneseno govorili: »Gledaj ga samo! Gledaj
ga!« ili ne mnogo drugačije od gospodina paroha: »Ah, ti
milo, blaţeno detence!«, a kod ţena se uglavnom primeći-
vala sklonost da kleknu kraj Nepomuka.
Kada sam sledeći put navratio na imanje, od
njegovog dolaska bilo je proteklo već četrnaest dana; on
se saţiveo sa svim tamo i bio je poznat unaokolo u
čitavom kraju. Video sam ga najpre iz daljine: Adrijan mi
ga je pokazao sa ugla kuće kako sasvim sam sedi na
zemlji u bašti iza kuće, između leja sa jagodama i sa
povrćem, s jednom noţicom ispruţenom, drugom do pola
skupljenom, s razde- ljenim pramičcima kose koji su mu
padali po čelu, i s ponešto distanciranim ¿opadanjem,
kako se činilo, posmatra slikovnicu koju mu je poklonio
ujak.
688
On ju je spustio na kolena, drţeći je desnom rukom za
ivicu. Leva ručica, međutim, i njegova malena šaka,
kojom je okrenuo list, ostale su i dalje, nesvesno
zadrţavajući kretnju kao pri listanju, da lebde pokraj
knjige, u neverovatno gracioznom poloţaju, sa
rastvorenom ručicom, tako da mi se činilo da nikada
nisam video dete da tako đraţesno sedi (mojoj sopstvenoj
deci nije ni u snu bilo dato da očima pruţe prizor poput
ovog!), i mislo sam u sebi kako anđelčići gore mora da na
isti taj način okreću listove knjiga iz kojih pevaju svoje
»ale- luja«.
Otišli smo tamo, kako bih se upoznao sa tim
čudesnim malim stvorenjem. Učinio sam to pedagoški
usredsređeno, spreman da ustanovim kako je tu sve
sasvim prirodno i uobičajeno, i odlučan da ni u kom
slučaju ne dopustim da se na meni nešto primeti i da mu
se ne dodvoravam. U tu svrhu sam se namrštio, bore na
licu davale su mi osorljiv izraz, spustio sam glas vrlo
duboko i oslovio ga onim poznatim oporo pokroviteljskim
tonom: »No, sine moj!? Jesmo li za sve ovo vreme bili
dobri?! Šta to tu radimo?!« — No učinio sam se sebi
neizrecivo sme- šnim dok sam izigravao tu strogost, a loše
je bilo što je on to primetio, što je opazio i moj osećaj, koji
sam sam u sebi izazvao, očigledno ga sa mnom delio i,
stideći se umesto mene, sagnuo glavu, kri- veći usta
naniţe kao neko ko se suzdrţava da se ne nasmeje, što me
je tako zbunilo da duţe vremena nisam uopšte ništa više
rekao.
On još nije bio u godinama kada dečak pred
odraslima treba da ustane i da se nakloni, a ako su
nekome pristajale neţne privilegije i zahteva lišena
neprikosnovenost, koje se priznaju onome što je na Zemlji
još novo, napola strano i neiskusno, onda je to bio on.
Rekao nam je da sednemo103, i mi
103 »Švajcarac upotrebljava ’absitzen’ i ’abliegen’ za Sichsetzen

und — legen {— sesti i leći)«. — Prim. iz teksta.
•41 Doktor Faustus II 689
smo tako i učinili, stavili smo vilinče u sredinu među nas
na travu i razgledali smo s njim njegovu slikovnicu, koja
je od onoga što je u radnji bilo na izbor od knjiţevnosti za
decu bila još ponajprihvat- Ijivija: sa sličicama po
engleskom ukusu; uz njih su stajali sasvim tečni stihovi,
neka vrsta Kate- -Greenaway stila, koje je Nepomuk (ja
sam ga uvek tako nazivao, a ne »Eho«, što mi se, bilo je to
idiotski, činilo kao poetsko razneţavanje) gotovo u ce-
losti već znao napamet i koje nam je »čitao«, povlačeći
prstićem duţ štampanih redova na sasvim pogrešnom
mestu.
Ono što je neobično jeste to što i ja još i danas znam
te »pesme« napamet, samo zato što sam ih jednom — ili
je moţda bilo više puta? — čuo izgovorene njegovim
glasićem i njegovim bajnim naglaskom. Kako dobro još
uvek znam onu o tri vergla- ša koji su se svi našli na uglu
jedne iste ulice i bili tako kivni jedan na drugog da se
nijedan nije micao s mesta. Mogao bih je svakom detetu
ponovo iz- recitovati, ali ni izbliza tako dobro kao što je to
činio Eho, opisujući šta su susedi morali da izdrţe na toj
gozbi za uši. Miševi su počeli da poste, pacovi su se
iselili! Na kraju se kaţe:
Onaj ko koncert do kraja ču

mlađano pseto beše čilo, al’
kada kući ono stiţe, zdravlje
mu je popustilo.
Trebalo je videti ono Zabrinuto klimanje glavom s kojim

je mali, tuţno spuštajući glas, izgovorio da se pas osećao
loše. Ili je trebalo posmatrati otmenu grandezzu s kojom
se, u njegovoj recitaciji, pozdravljaju na morskom ţalu
dva čudnovata mala gospodina:
Dobro Vam jutro ţelim, Vaša Milosti!

Od kupanja danas svako mora da se oprosti.
690
Ovo sa više razloga: prvo, jer je danas voda tako strašno
mokra, a i ima samo pet stepeni Reomira, no, onda, i
zbog toga jer su tu »tri gosta iz Švedske« —
Sabljarka, testerača i morski pas — i

sve troje pliva sasvim blizu nas.
On je ove poverljive opomene saopštio na tako sme- šan

način, oči su mu se tako razrogačile dok je nabrajao ona
tri nepoţeljna gosta i, uz obavest da plivaju sasvim blizu,
uzimao prisno-strahotnu intonaciju, da smo obojica
prasnuli u glasan smeh. On nas je pri tom gledao u lice,
posmatrajući s obešenjač- kom radoznalošću našu
veselost, moju pogotovu, kako mi se učinilo, jer je,
verovatno, hteo da vidi da li se, pre svega za moje dobro,
u njoj gubi moja neukusna pedagogija oporosti i
suvoparnosti.
Dobri Boţe, tako je zaista i bilo, posle prvih glupih
pokušaja nisam joj se više vraćao, izuzev što sam malog
poklisara iz dečjeg i vilinskog carstva oslovljavao uvek
čvrstim glasom »Nepomuče!« a »Ehom«, ga nazivao samo
kada bih o njemu razgovarao s njegovim ujakom, koji je,
kao ţene, bio prihvatio to ime. Pri tom će se razumeti da
je vaspi- tač i učitelj u meni ostao donekle zabrinut,
uznemiren, štaviše zbunjen pred umiljatošću svakako
dostojnom oboţavanja, no koja je ipak bila u vlasti
vremena i kojoj je bilo suđeno da zri i ţivi ovozemaljskim
ţivotom. Za kratko vreme će nasmešeno nebesko
plavetnilo tih očiju izgubiti svoju iskonsku čistotu, koja
potiče sa nekog drugog mesta; to anđeosko lišće, tako
neobično izrazito dečje, s neznatno rascepljenom
bradom, draţesnim ustima, koja su, kad bi se nasmešila
i otkrila svetlucave mlečne zube, postajala nešto punija
nego što su bila dok miruju, i ka čijim su se uglovima od
tananog nosića spuštale dve meko zaobljene crte koje su
razdvajale obraze i đelove oko usta i brade, postaće lice
jednog
44» 691
manje ili više običnog dečaka, s kojim će se morati
postupati trezveno i prozaično i koji više neće imati
nikakvog osnova da se prema takvom postupanju odnosi
s ironijom, s kojom je Nepo posmatrao moj pedagoški
nasrtaj. A ipak je tu bilo nečega — i ono vilenjačko
podsmevanje izgledalo je kao izraz znanja da je to tako —
što je čoveka sprečavalo da veruje u vreme i njegovo nisko
delo, u njegovu moć nad tom milotnom pojavom, a to je
bila njena neobična zatvorenost u samu sebe, njena
punovaţnost kao pojave cleteta na Zemlji, osećaj da je
nešto sišlo odozgo i da je, ponavljam to, stiglo milo
poslanstvo, osećaj što ga je ta pojava budila i što je
uljuljkivalo razum u vanlogičke snove, obojene našim
hrišćan- stvom. Ta pojava nije mogla poricati neizbeţnost
rastenja, ali se spasla u sferu predstava onoga što je
mitsko i bezvremensko, što je istovremeno i postoji jedno
pored drugoga, u kojoj muţevni lik Gospoda ne protivreči
detetu na rukama majke, koje ta- kođe jeste on, koje
zauvek jeste i koje, pred svecima što ga oboţavaju, uvek
podiţe svoju ručicu da se prekrsti.
Kakvo zanesenjaštvo! reći će neko. Ali, ja ne mogu
učiniti ništa drugo doli da ponovo iznesem svoje iskustvo
i da priznam duboku pometenost koju sam uvek osećao
pred pomalo neizvesnom egzistencijom tog mališana.
Trebalo je da za primer uzmem Adrijanovo ponašanje —
što sam ja i pokušavao da učinim — ponašanje čoveka
koji nije bio učitelj nego umetnik i koji je stvari uzimao
onakvima kakve su bile, očigledno ne misleći na njihovu
nestalnost. Drugim recima: on je nezaustavljivom posta-
janju davao karakter bivstva, verovao je u sliku, a ta je
vera bila ispunjena izvesnim spokojstvom i duševnim
mirom (tako se barem meni činilo), i, budući naviknuta
na sliku, nije dopuštala da je zbuni ni najnezemaljskija
od svih slika. Eho, vilinski kraljević, bio je došao, e pa
dobro, s njime je trebalo postupati shodno njegovoj
prirodi i ne dizati neku veliku galamu oko toga. Ĉini mi se
da je to bilo Adrijanovo stanovište. Naravno, on je bio
daleko od toga da mršti lice i govori trivijalnosti poput
»Dakle, momče, jesi li uvek dobar?« No s druge strane,
prepuštao je on »Ah, ti blaţeno detence« — — ekstazu
jednostavnim ljudima napolju. Njegovo drţanje prema
692
detetu određivala je zamišljeno na- smešena, a i ozbiljna
neţnost, bez ulagivanja, bez umiljavajućeg tepanja, čak i
bez blagosti. Ja njega zaista nijednom nisam video da se
na bilo koji način mazi sa tim detetom, on jedva da ga je
pomilovao po kosi. Samo, da je rado s njim išao da šeta u
polje, drţeći ga za ruku, to je istina.
Mene njegovo ponašanje, razume se, nije moglo
zavesti da ne opazim kako je on svog malog nećaka neţno
voleo od prvog dana, kako je s njegovim pojavljivanjem
nastupilo jasno i svetio razdoblje u njegovom ţivotu. Bilo
je isu- više nedvosmisleno koliko ga je zaokupljala
duboka, prisna, srećna i slatka, lagana, da trag ne ostavi
tako reći, a pri tom u dostojanstveno stare reči zaodevena
vilinska draţ tog deteta, do koje mere je ona ispunjavala
njegove dane, iako se on u njegovoj blizini nalazio samo
po nekoliko sati, budući da je staranje o dečačiću, kao što
se samo po sebi razume, bilo posao ţena, koje su ga, s
obzirom da su majka i kćerka imale da posvršavaju
mnogo toga, često prepuštale i samome sebi na kakvom
sigurnom mestu. Posle malih boginja malome je ostala
jaka potreba za snom, kakvu imaju sasvim mala deca,
kojoj je on često u toku dana, a ne samo u poslepod-
nevnim časovima određenim za počinak, udovoljavao gde
god bi se zatekao. Kada bi ga spopao san, imao je običaj
da kaţe »’noć!«, kao što je govorio kada bi uveče pošao u
postelju, no to je bio i njegov pozdrav pri rastanku
uopšte: upotrebljavao ga je u svako doba dana kada je
nekud odlazio, ili kada bi neko drugi odlazio — umesto
»adieu«, »zdravo« govorio je »’noć!« — bio je to pandan
onom »’otov!«,
693
Pruţao je on i ručicu govoreći svoje »’noć!« pre nego što bi
zaspao na travi ili u stolici, a ja sam zatekao Adrijana
kako u bašti iza kuće, sedeći na veoma uskoj klupici, koja
se sastojala samo od tri sastavljene daščice, straţari nad
Ehovim snom, u koji je dečak utonuo kraj njegovih nogu.
»Pre toga mi je pruţio svoju ručicu«, obavestio me je, kad
me je, diţući pogled, prepoznao. Jer, moje pribliţavanje
nije bio primetio.
Po onome što su mi saopštavale Elza i Klemen- tina
Svajgeštil, Nepomuk je bio najuljudnije, naj- poslušnije,
najvedrije dete na koje su ikada naišle, što se slagalo i sa
obaveštenjima o njegovim najranijim danima. Stvarno, ia
sam ga video i kako plače kada se udario, ali ga nikada
nisam čuo da cvili, da se dere ili da urla, kao što to deca
čine onda kad ih ostavi lepo ponašanje. To se kod njega
uop- šte nije moglo zamisliti. Ukore, zabrane, recimo da
ne ide u nevreme s momkom konjima ili sa Val- purgis u
staju s kravama, prihvatao je s naglašenom
pređusretljivošću i pri tom je govorio utešne reči: »malo
kasnije, moţda sutra«, za koje se činilo da je trebalo da
sluţe manje sopstvenom umirenju a više kao uteha
onima koji mu, sigurno nerado, nisu ispunili ţelju.
Staviše, on je pri tom imao običaj da pomiluje onoga ko
mu je nešto zabranjivao, baš kao da je hteo reći: »Ne
uzimaj to k srcu! Sledeći put nećeš se morati prisiljavati i
moći ćeš da mi dozvoliš.«
Tako je bilo i onda kada nije smeo da uđe u opatovu
odaju, kod svog uiaka. Ovaj ga je veoma privlačio, već u
trenutku kad sam ga upoznao, samo četrnaest dana po
njegovom dolasku, bilo je jasno da mu je Adrijan izuzetno
prirastao za srce i da je teţio za tim da bude u njegovom
društvu, sigurno i zbog toga jer je ono bilo nešto naročito
i zanimljivo, dok je društvo njegovih negovateljica bilo
obična stvar. Kako mu je, uostalom, i moglo izmaći da taj
čovek', brat njegove majke, zauzima kojim je uvek
potvrđivao da se nečega nauţivao. među pfajferinškim
seljacima jedinstven i uvaţen poloţaj, u koji se gledalo
čak i sa strahom! Upravo je moţda taj strah drugih
podsticao njegovu detinju sujetu da moţe da bude sa
694
ujakom. Tu se, međutim, ne moţe reći da je Adrijan
neograničeno izlazio u susret mališanovom nastojanju.
Nije ga viđao po čitave dane, nije ga puštao k sebi, činilo
se da ga izbegava i da sebi zabranjuje da vidi onog koga je
bez sumnje voleo. Onda je, naravno, ponovo provodio
duge sate sa njim, uzimao ga je, kao što sam rekao, za
ručicu kad su išli u šetnju, koje su bile onoliko duge
koliko se to od neţnog saputnika uopšte moglo zahtevati,
hodao je sa njim ćuteći, kao da su se oko toga sloţili, ili
pomalo razgovarajući — po putevima kojima su išli širili
su se kroz vazduh, koji je u godišnjem dobu kad je Eho
stigao zasićen vlagom, mirisi pasje leske i zove, a zatim i
jasmina, a puštao je Adrijan laganog dečačića i da ide
pred njim uskim stazama između zidova ţita koje je,
ţuteći se, već zrilo ususret kosidbi i čije su stabljike s
lelujavim klasjem, po visini do koje su izrasle iz oranice,
bile jednake sa Nepomukom.
Bolje da kaţem »izrasle iz zemljišta«, jer tako je
govorio mališan, izraţavajući svoje zadovoljstvo što je
»daţd« ove noći »okrepio« zemljište.
»Daţd, Eho?« upitao ga je ujak, uzimajući da je ono
»okrepio« rečeno dečijim ustima.
»Da, daţd«, potvrdio je njegov saputnik i nije hteo
da se upušta u dalju diskusiju.
»Zamisli, on govori o okrepnom daţdu!« saop- štio
mi je Adrijan začuđeno sledećeg puta. »Zar to nije čudno?«
Mogao sam svog prijatelja poučiti da je taj oblik
»Rein« ili »Reigen«104 u našem srednjovekovnom jeziku
stolećima, sve do petnaestog veka, bio u upotrebi u
značenju »kiša«, a da je, osim toga, »er-
104 kiša;
695
kicken« ili »erkücken« 105 u sređnjevisckonemačkom
postojalo pored »erquicken«.
»Da, on dolazi iz daleka«, klimao je glavom Adrijan
izraţavajući izvesno zaneseno priznanje.
Kada bi morao otići u grad, donosio bi odande
dečaku poklone: svakojake ţivotinje, patuljka koji skače
iz kutije, ţeleznicu iz koje su sevale varnice dok je jurila
ovalnim šinama, čarobni kovčeţić, u kojem je
najdragocenija stvar bila čaša s crnim vinom koje se nije
prosipalo kad bi se čaša okrenula. Eho se tim darovima
svakako radovao, ali bi ipak uskoro rekao »’otov!«, kad bi
se igrao time, i daleko je više voleo kad bi mu ujak
pokazivao i objašnjavao predmete kojima se on sam
sluţio — uvek jedne te iste i uvek nanovo, jer upornost i
ţelja za ponavljanjem kod dece su velike u stvarima koje
se tiču zabave. Noţ za hartiju izbrušen od slonove kosti,
globus koji se okretao oko svoje kose osovine, s
razbacanim kopnenim masama, morskim zalivima što se
u njih zasecaju, kopnenim vodama neobičnih oblika i
okeanima koji su, plaveći se, prekrivali prostor; kaminski
sat koji izbija i čiji se tegovi ručicom ponovo diţu iz
dubine u koju su se spustili: to su bile neke od neobičnih
stvari koje je mališan ţu- deo da ispita, kada bi onako
vitak i tanan ušao kod njihovog vlasnika i upitao svojim
glasićem:
»Ljutiš li se zato što dolazim?«
»Ne, Eho, ne ljutim se naročito. Ali, tegovi od sata
sišli su tek do pola.«
U tom slučaju on bi zatraţio kutiju koja svira. Ona je
bila moj prilog, ja sam mu je doneo: smeđu kutijicu koju
je trebalo naviti sa donje strane. Tad bi se stao okretati
valjak prekriven malim metalnim ispupčenjima,
zakačinjući tonski usaglašene zup- ce jednog češlja, i
svirao bi, u početku s uţurbanom ljupkošću, da bi se
onda polako Zamorio, tri blagoglasne male
bidermajer-melodije, koje je Eho slušao sa uvek istom
opčinjenošću, dok su mu se u očima na nezaboravan
105 osveţiti, okrepiti. — Prim. prev.
696
način mešali zadovoljstvo, čuđenje i sanjarenje zagledano
u dubinu.
Voleo je da posmatra i ujakove rukopise, te prazne i
crne rune, razasute po linijskom sistemu, ukrašene
zastavicama i percima, povezane lukovima i prugama, i
traţio je da mu se objasni o čemu se govori pomoću svih
tih znakova: — a govorilo se, među nama rečeno, o
njemu, i ja bih zaista ţe- leo da znam je li on iz
majstorovih tumačenja to, naslućujući, zaključio, da li se
u njegovim očima moglo pročitati da je to zaključio. Tom
detetu je, pre od svih nas, bilo dopušteno da »baci pogled«
na nacrt partiture Arijelovih pesama iz »Oluje«, na kojima
je Adrijan tada potajno radio: komponovao ih je za
sopran, celestu, sordiniranu violinu, obou, prigušenu
trubu i flaţolet tonove harfe, tako što je prvu pesmu,
»Come unto these yellow sands«, koja je ispunjena
sablasno razvejanim glasovima prirode, spojio u
jedinstvenu celinu sa drugom, »Where the bee sucks,
there suck I«, koja je čista ljupkost, i zaista, ko čuje te
»ljupko sablasne« zvuke, ko ih čuje makar samo svojim
duhovnim uhom, prilikom čitanja, moţe se zaista upitati
poput Ferdinanda iz komada: »Gde je muzika? U
vazduhu? Na Zemlji?« Jer, onaj koji je tu muziku pisao
uhvatio je u svoje paučinasto, šaputavo tkanje ne samo
lebdeću, detinje-ljupko-zbunju juću lakoću Arijelo- vu —
of my dainty Ariel — nego čitav vilinski sve! breţuljaka,
potočića, gajeva, pun šumskih duhova koji se, prema
Prosperovom opisu, kao nejaki majstori i čovečuljci
zabavljaju po mesečini, praveći krugove ljute trave
vilinske, koje ovce neće ni đa okuse, i ponoćne gljive
teraju da niču.
Eho je svaki put iznova hteo da vidi ona mesta u
notama gde pas laje »vau, vau« a petao peva »ku- kuriku«.
A Adrijan mu je uz to pričao o zloj ve- štici Sikoraks i
njenom malom sluzi, kojega je ona, jer je bio odviše neţan
duh da bi se pokoravao njenim niskim zapovestima,
uklještila u procep jedne omorike, pa je on u tom
prinudnom poloţaju proveo dvanaest ţalosnih godina,
dok nije došao dobri čarobnjak i oslobodio ga. Nepomuk
697
je ţuđeo da sazna koliko je godina mali duh imao kada je
bio uklješten, a koliko onda, posle dvanaest godina, kad
je bio oslobođen; ali mu je ujak rekao da taj mališa nije
imao starosti, već da je i pre i posle zatočeništva vazda bio
ljupko čedo vazduha, što je kako se činilo, Eha
zadovoljilo.
Gospodar opatove odaje pričao mu je i druge hajke,
koliko je mogao da ih se seti: o Rumpelštil- chenu, o
Faladi i o Rapuncelu, o Levenekerhenu koji peva i skače,
a pri tom je mali, naravno, ţeleo da sedi ujaku na
kolenima, postrance, obavijajući mu s vremena na vreme
ruke oko potiljka. »To šumori tako čudnovato«, rekao bi
kada bi priča bila gotova, ali bi često zaspao pre toga,
spuštajući glavu na pripovedačeve grudi. Ovaj bi tada
dugo sedeo nepomično, lako naslanjajući bradu na kosu
usnulog đeteta, dok ne bi došla neka od ţena i ođnela
Eha.
Kao što sam rekao, Adrijan je po čitave dane
dečačića drţao daleko od sebe, bilo zato što je bio zauzet,
bilo stoga što je zbog migrene bio prisiljen da potraţi mir,
čak da boravi u mraku, bilo iz nekog drugog razloga. Ali,
upravo posle onog dana u kojem ne bi video Eha, on je s
večeri, kada bi dete stavili u postelju, rado ulazio k
njemu, tih i gotovo ne- primetan, kako bi prisustvovao
večernjoj molitvi koju je on, leţeći na leđima, sklopivši
male dlanove na grudima, molio sa jednom od svojih
negovate- Ijica, a i sa obe, s gospođom Švajgeštil i s
njenom kćerkom. Bili su to neobični blagoslovi što ih je,
gledajući nebesnim plavetnilom svojih očiju put tavanice,
recitovao na način u najvećoj meri izraţajan, a raspolagao
je čitavim izborom molitava, tako da gotovo nikad u dve
uzastopne večeri nije molio istu molitvu.
Ćovek koji ţivi po Boţjoj zapovesti,
On jest u Bogu i Bog je u njemu.
U Boga uzdaću se ja u svemu.
Do pravog mira mene će on odvesti. Amin.
Ili:
698
Ma koliko da je delo nečije zlosti,
U Boga je ipak više milosti.
Ne odveć veliki moji su gresi,
A premilošću nošeni Boţji osmesi. Amin.
Ili ova veoma neobična molitva zbog svoje jasno

prepoznatljive obojenosti učenjem o predestinaciji:
Neka ne odustane niko sa greha svoga Od truda i oko

ponekog dela dobroga.
Jer, ničije delo blago izgubljeno nije,
Ako već rođenje put u pakao ne krije.
O, kada bi oni koje volim, kada bih ja,
Stvoreni bili svi da stignemo do blaţenstva. Amin.
A onda, s vremena na vreme i ova:

Đavola Sunce obasjava, ali ipak čisto zalazi.
Ćist na Zemlji nek ostanem ja.
Dok smrt svog duţnika ne spazi. Amin.
Ili konačno:
Znajte, ko se za druge moli.
I sebe tako spasava taj.
Eho se moli za svet ćeli —
Da Bog i njega primi u raj. Amin.
Ganut u najvećoj mogućoj meri, ove sam reči ja i

sam čuo od njega, a da on, verujem, nije ni primetio
moje prisustvo.
699
»Šta kaţeš na ovu teološku spekulaciju?« pitao me
je Adrijan napolju. »On moli odmah za sve što je stvoreno,
a izrično da i sam bude uključen u to. Treba li zapravo
onaj ko je poboţan da zna da, moleći za druge, on sluţi
samom sebi? Nesebičnost prestaje čim čovek primeti da
je korisna.«
»Što se toga tiče, u pravu si«, uzvratio sam. »Ali, on
stvar ipak preokreće u nesebičnost, ne ţeleći da moli
samo za sebe, već to čini za sve nas.«
»Da, za sve nas«, rekao je Adrijan tiho.
»Uostalom, mi o njemu govorimo«, nastavio sam,
»kao da je on te stvari sam izmislio. Jesi li ga ikad pitao
otkud ih zna? Od svog oca, ili od koga?«
Odgovor je glasio:
»O, ne, više volim da ne diram u to pitanje, a
pretpostavljam da mi on ne bi ni znao odgovoriti.«
Ĉinilo se da i ţene iz porodice Švajgeštil misle isto
tako. Ni one, koliko znam, nisu dete nikada upitale kako
je došlo do svojih malih večernjih molitvi. Od njih sam
čuo one koje iz daljine nisam sam čuo. Traţio sam da mi
ih kaţu u vreme kada Nepomuka Šnajdevajna više nije
bilo među nama.
XLV
Uzeto nam je bilo, uzeto je sa ove Zemlje bilo to
čudesno-umilno biće — ah, Boţe moj, kakve sve blage
reci traţim za naj neshvatljivi ju grozotu čiji sam svedok
ikada bio i koja i danas navodi moje srce da podigne glas
gorke optuţbe, štaviše pobune. S uţasavajućom
divljačnošću i pomamom ščepala ga je i za nekoliko dana
pokosila bolest, koja se u ćelo j okolini duţe vremena nije
uopšte pojavljivala, no za koju nam je dobri dr Kirbis,
sasvim zapre- pašćen ţestinom s kojom je buknula, rekao
da su, zaista, deca za vreme rekonvalescencije posle
malih boginja ili velikog kašlja neotporna na nju.
Računajući i prve znake da se mali ne oseća dobro,
sve se odigralo za nepune dve nedelje; u toku prve od njih
niko — ja verujem, niko — nije mogao ni slutiti kakve sve
stravične stvari još predstoje. Bila je sredina avgusta i u
polju je ţetva, koja je iziskivala i dopunsku radnu snagu,
bila u punom jeku. Nepomuk je već dva meseca bio
radost kuće. Nekakva kijavica je pomutila milu jasnost
njegovih očiju — a sigurno je samo zbog te dosadne infek-
cije bio izgubio i volju na jelo, postao mrzovoljan, a
pojačala se i njegova pospanost kojoj je, od kada smo ga
upoznali, bio naklonjen. Na sve što bi mu se ponudilo
govorio bi »’otov«, na hranu, igru, razgledanje slika,
pričanje bajki. »’Otov!« rekao bi bolno kriveći lice i okretao
bi glavu. Uskoro više nije mogao podneti svetlost ni
zvukove, što je izazivalo veći nemir nego njegovo loše
raspoloţenje pre toga. Ĉinilo se da su zvuci kola koja
ulaze u dvorište ili ljudski glasovi postali previše jaki za
njegovo uvo. »Govorite tiho!« molio je i sam je šaputao,
kao da hoće da da primer. Nije hteo da sluša čak ni zvec-
kavu kutiju koja svira, brzo bi rekao svoje patnič- ko
»’otov, ’otov!«, svojeručno bi zaustavljao mehanizam i
onda gorko plakao. Beţao je tih dana po- odmakiog leta
sa sunca u dvorištu i bašti, sklanjao se u sobu i sedeo
tamo pognut, trljajući oči. Teško je bilo gledati kako je,
traţeći sebi leka, išao od jednog do drugog od onih koji su
ga voleli i svijao im ruke oko vrata, da bi uskoro, ne
našavši utehe, svakog od njih ostavljao. Tako se on
hvatao za majku Švajgeštil, za Klementinu, za sluškinju
Valpurgis, a više puta je, gonjen istom ţeljom, dolazio i
kod svog ujaka. Privijao bi mu se uz grudi, slušajući
njegove blage reči, pa bi se pomalo i nasmešio, no onda bi
mu se glavica postepeno spuštala sve niţe i niţe i on bi
promrmljao »’noć!«, skliznuo bi tada na svoje noge i
lagano se zanoseći napustio bi sobu.
Došao je lekar da ga pogleda. Dao mu je kapi za nos
i prepisao mu neki tonikum, ali nije zatajio ni
pretpostavku da bi mogla nastupiti i kakva ozbiljnija
bolest. Svoju zabrinutost izrazio je on i svom 701
dugogodišnjem pacijentu u opatovoj odaji.
»Mislite?« upitao je Adrijan prebledevši.
»Stvar izgleda sumnjiva«, mislio je doktor.
»Sumnjiva?!«
Ponovio je to tako prestrašenim i gotovo stravičnim
tonom da se Kirbis upitao nije li rekao više nego što je
trebalo.
»Pa, ovaj, u tom smislu, kao što sam rekao«,
odgovorio je. »Vi biste i sami mogli bolje izgledati,
poštovani prijatelju. Do dečkića Vam je bez sumnje
mnogo stalo?«
»O, svakako«, glasio je odgovor. »Odgovornost je to,
doktore. Dete su poverili našem nadzoru kako bi ovde, na
selu, ojačalo njegovo zdravlje . . . «
»Slika bolesti, ako o tako nečem uopšte moţe biti
govora«, uzvratio je lekar, »ne daje u ovom trenutku
nikakvog povoda za tmurnu dijagnozu. Doći ću sutra
opet.«
Došao je, i tad je mogao i sa prevelikom sigurnošću
odrediti o čemu je u datom slučaju reč. Ne- pomuka je
naglo spopalo povraćanje nalik na erupcije, a
istovremeno su se javili i bolovi u glavi, praćeni, doduše,
ne prevelikom vrućicom, koji su se u toku nekoliko
časova očigledno pojačali do nepod- nošljivosti. Kada je
doktor stigao, dete su već bili stavili u krevet, a ono se
obema ručicama drţalo za glavicu i ispuštalo krike, koji
su za svakog ko ih je čuo — a razlegali su se kroz ćelu
kuću — predstavljali pravo mučenje, produţavajući se
često do poslednjeg ostatka daha. Između dva jauka
mališan je pruţao ručice prema onima koji su ga okruţa-
vali i vikao: »Pomozite! Pomozite! O glavobolja!
Glavobolja!« Onda bi ga novo divlje povraćanje naglo
trzalo uvis, posle kojeg bi, cepteći u grčevima, padao
nazad u postelju.
702
Kirbis je detetu pregledao oči, čije su se ţenice bile
veoma skupile i pokazivale teţnju ka raz- rokosti. Puls se
ubrzavao. Jasno su se videle kontrakcije mišića, kao i to
da se vrat počinje kočiti. Bio je to cerebro-spinalni
meningitis, upala moţdane opne, — dobri čovek je
izgovarao taj naziv uz mučan pokret glavom prema
ramenu, kao da se ipak nada da prisutnima moţda neće
biti do kraja jasna gotovo potpuna bespomoćnost koju je
njegova nauka morala da prizna pred tom fatalnom
infekcijom. Na- goveštaj toga sadrţao je njegov predlog da
bi roditelje detetove moţda ipak trebalo telegrafski oba-
vestiti. Barem majčino prisustvo će, kako je rekao,
verovatno delovati umirujuće na malog pacijenta.
Zahtevao je zatim i to da se i'z glavnog grada pozove
internista, sa kojim bi on ţeleo da podeli odgovornost za
ovaj na ţalost nimalo neozbiljan slučaj. »Ja sam
jednostavan čovek«, rekao je. »Ovđe bi bilo sasvim na
mestu da se pozove viši autoritet.« Mislim da je u njegovim
recima bilo snuţdene ironije. Da se poduhvati
punktiranja kičmene moţdine, neophodnog kako radi
postavljanja dijagnoze, tako i radi toga što je to bilo jedino
sredstvo koje je bolesniku donosilo olakšanje, za to je on
imao sasvim dovoljno poverenja u samog sebe. Gospođa
Švajgeštil, bleda, ali čvrsta, i, kao uvek, verna čo-
večnosti, drţala je dete, koje je cvilelo, sklupčano, tako da
su mu se brada i kolena gotovo dodirivali, a Kirbis je među
razmaknute pršlienove zavukao svoju iglu u spinalni
kanal, iz kojeg je kap po kap izlazila tečnost.
Izbezumljujući bolovi u glavi su gotovo odmah popustili.
Ako se budu vratili, rekao je doktor — a on je znao da se
oni već za nekoliko časova moraju vratiti, jer samo toliko
traje rasterećenje od pritiska koje se postiţe vađenjem
tečno- sti iz moţdanih ventrikula — onda pored obavezne
kese s ledom treba dati hloralnu medicinu, koju je
prepisao, i' koju su doneli iz okruţnog mesta,
703
Kada su novo povraćanje, konvulzije njegovog malog
tela i bolovi od kojih mu se rasprskavala lo- banja
probudili Nepomuka iz sna u koji je bio utonuo zbog
iznurenosti posle punktiranja, ponovo je počelo njegovo
zapomaganje, od kojeg se srce ce- palo, i prodorno
vrištanje — bio je to tipični »hi- drocefalni krik«, protiv
kojeg je, upravo zato jer ga shvata kao tipičan, donekle
zaštićena samo lekar- ska duša. Tipično ostavlja
hladnim, samo ono što je shvaćeno kao individualno
uspeva da nas dovede u stanje u kojem smo izvan sebe.
To je spokojstvo nauke. Ona svog seoskog učenika nije
sprečila da sa bromskih i hloralmh preparata, koje je
najpre bio prepisao, ubrzo pređe na morfijum, čije je
dejstvo bilo nešto bolje. On se na to odlučio moţda isto to-
liko ukućana radi — pri čemu naročito jednog od njih
imam na umu — koliko i iz samilosti prema detetu koje se
patilo. Vađenje tečnosti iz kičme smelo se ponavljati samo
jednom u dvadeset četiri sata, a olakšanje je trajalo samo
dva. Dvadeset dva sata kricima praćenih i stalno sve
većih muka jednog deteta, i to ovog deteta, koje je sklapalo
drhtave ručice i mucalo: »Eho će biti mio, Eho će biti mio!«
Dodaću tome još nešto i reći da je za one koji su
Nepomuka videli jedan sporedni simptom bio moţda ono
najstrašnije. Bila je to rastuća razrokost njegovih
nebeskih očiju, koja se mogla objasniti time što je kočenje
vrata polako dovelo do oduzetosti očnih mišića. To je,
međutim, izobličavalo njegovo slatko lice na najgrozniji
način i, pogotovu kada je nesrećno đete uskoro stalo
škrgutati zubima, stvaralo utisak besomučnosti.
Sledećeg dana došao je iz Minhena profesor fon
Rotenbuh, autoritet koga je valjalo konsulto- vati;
dovezao ga je bio iz Valdshuta Gereon Svajge- štil. Među
onima koje je predloţio Kirbis, Adrijan je izabrao njega
zbog glasa koji je uţivao. Bio je to čovek visokog rasta,
okretan u društvu, s ličnim plemstvom koje je stekao u
vreme kraljevstva, veo
704
ma traţen i skup, s jednim do pola zatvorenim
okom, kao da stalno neko pred njim polaţe ispit. Zamerio
je što je dat morfijum, jer je on mogao stvoriti privid kome,
koja »još uopšte nije nastupila«, i dozvolio je da se daje
samo kodein. Očigledno mu je pre svega bilo stalo do toga
da ceo slučaj teče korektno, jasan u svim svojim
stadijumima. Uostalom, posle pregleda on je odobrio
mere što ih je preduzeo njegov seoski kolega koji mu se
duboko klanjao, oblećući oko njega: zaklanjanje dnevne
svetlosti, dakle, usturenost glave, koju treba hladiti,
najpaţljivije dodirivanje malog pacijenta, trlja- nje koţe
alkoholom i koncentrovanu hranu, koju će verovatno biti
potrebno unositi kroz nos pomoću tankog creva. Njegova
tešenja, valjda zato što se nije nalazio u roditeljskoj kući
deteta, bila su pro- stosrdačno-nedvosmislena.
Pomućenost svesti, legitimno i ne preuranjeno
prouzrokovana morfijumom, neće se dugo morati čekati i
brzo će se produbiti. Dete će onda manje patiti i konačno
više uopšte neće patiti. Iz tog razloga ni najgore simptome
ne treba previše uzimati k srcu. Pošto je onda još bio tako
dobar da svojeručno izvrši drugo punktiranje,
dostojanstveno se oprostio i više nije dolazio.
Sto se mene tiče, tek sam četvrtog dana nakon
punog izbijanja bolesti, obaveštavajući se u među-
vremenu svakodnevno preko majke Svajgeštil telefonom o
ţalosnom razvoju događaja, mogao jedne subote da
dođem u Pfajfering, kada je, uz besne grčeve koji kao da
su razapinjali maleno telo na točku za mučenje i očne
jabučice dečakove izvrnuli nagore, već bila nastupila
koma, detetovi krici zamukli i ostao još samo škrgut
zuba. Dočekala me je u kapiji gospođa Svajgeštil, s
umornim izgledom nekog ko noćima bdi, očiju jako
oteklih od plača, i ţivo mi preporučila da smesta odem do
Adrijana. Za to da vidim jadno dete, kraj kojeg su,
uostalom, od sinoć već i njegovi roditelji, ima vremena.
Međutim, gospodin doktor, njemu je potrebno da čuje od
mene
45 Doktor 705
Faustus II
neku utešnu reč, s njim nije dobro, u poverenju govoreći
njoj se ponekad čini da on govori kao da je poludeo.
Sa strahom sam se uputio k njemu. Sedeo je za
svojim radnim stolom i kad sam ušao samo je letimično,
i gotovo kao s prezirom, digao pogled prema meni. Bio je
zastrašujuće bled, imao je zacrvenjene oči, kao i svi ostali
ukućani, i mehanički je micao jezikom tamo-ovamo po
unutrašnjosti zatvorenih usta, gurajući donju usnu
nekud ustranu.
»To si ti, dobri čoveče?« rekao je kada sam mu
prišao i poloţio mu ruku na rame. »Sta ćeš ti ovde? Ovo
nije mesto za tebe. Prekrsti se barem, onako od čela
prema ramenima, kako si to naučio kao dete, da bi se
zaštitio!«
A, budući da sam ja izgovorio nekoliko reći utehe i
nade —
»Te humanističke burgije nisu potrebne!« prekinuo
me je grubo. »On ga uzima. Kad bi bar hteo da sve to
skrati. Moţda on sa svojim bednim sredstvima to ni ne
moţe da izvede brţe.«
I tu je skočio, naslonio se na zid i pritisnuo
potiljkom njegovu oplatu.
»Uzmi ga, gnusno čudovište!« povikao je glasom koji
mi je prodirao do srţi u kostima. »Uzmi ga, dţukelo
prokleta, ali poţuri se, nitkove, koliko ti to tvoje snage
dopuštaju, kada ni to nisi' hteo da dozvoliš! Mislio sam«,
obratio se on iznenada tiho-poverljivim glasom meni,
zakoračivši napred i gledajući me izgubljenim pogledom,
koji nikada neću zaboraviti, »da će ovo dopustiti, da će to
moţda ipak dopustiti, ali ne, odakle milosti u onoga ko je
Milosti dalek, upravo je to valjda i morao pogaziti u
zverskom besu. Uzmi ga, izrode!« povikao je i ponovno
uzmaknuo jedan korak od mene, kao na krst. »Uzmi
njegovo telo, nad kojim imaš moć! Ali ćeš njegovu milu
dušu morati ipak lepo da mi ostaviš na miru, i to je tvoja
nemoć i ono što te čini sme- šnim, zbog čega ću ti se
podsmevati eonima. Neka
706
se večnosti i večnosti navaljuju između mesta koje će pripasti
meni i onog koje će pripasti njemu, ja ću ipak znati da je on
tamo odakle si ti, govnaru govnjivi, bio izbačen, i to će biti
sveţa voda koja će rositi moj jezik, i osana u najcrnjem
prokletstvu, tebi na porugu!«
Pokrio je lice rukama, okrenuo se i naslonio čelo na
drvo.
Šta je trebalo da kaţem? Sta da uradim? Šta da
suprotstavim takvim recima? »Dragi, tako ti svega, umiri se,
ti si izvan sebe, bol te navodi da pove- ruješ u svakakve
besmislice«, tako se otprilike kaţe, a iz strahopoštovanja
prema onom što je u čove- ku duša, pogotovu kad je reč o
čoveku kakav je bio ovaj, ne pomišlja se na telesne patnje i
poniţenja, na bromural koji se nalazi u kući.
Na moje molbe i utehe odgovorio je opet samo:
»Nije potrebno, nije potrebno, ti se samo prekrsti! Tamo
gore se sve to zbiva. Nemoj se krstiti samo za sebe, nego
odmah i za mene i zbog moje krivice! — Kakva krivica, kakav
greh, kakav zločin« — i on tu ponovo sede za pisaći sto,
pritiskajući slepoočnice pesnicama — »što smo ga pustili da
dođe, što sam ga pustio u svoju blizinu, što sam svoje oči
naslađivao na njemu! Treba da znaš, deca su sazdana od
neţne materije, ona su i odveć lako podloţna otrovnim
uticajima . . . «
Tu sam sad ja bio taj koji je počeo da viče i razgnevljeno
mu zabranio da govori.
»Ne, Adrijane!« uzviknuo sam. »Šta to radiš od sebe i
kakvim se to apsurdnim samooptuţivanji- ma mučiš — zbog
slepog udesa koji je to milo, moţda za ovu Zemlju premilo
dete mogao stići ma gde da se nalazilo! Taj udes moţe biti
razlog da nam se srce čepa, ali ne treba da nam oduzme
razum. Ti mu nisi učimo ništa što ne bi bilo milje i dobrota
...«
On je samo odmahivao rukom. Sedeo sam kod njega
dobar sat i tu i tamo sam mu upućivao poneku tihu reč, na
šta je on odgovarao mrmljanjem koje
707
45*
sam jedva razumeo. Onda sam rekao da bih hteo da posetim
našeg bolesnika.
»Samo hajde«, uzvratio je on i dodao nemilosrdno:
»Ali mu nemoj reći kao onda ’E pa, mladiću, jesmo li
uvek dobri’ i tako dalje. Prvo, on te ne čuje, a zatim, bilo bi to,
svakako, i inače protivno humanističkom ukusu.«
Hteo sam da pođem, ali me je on zadrţao, pozvavši me
prezimenom: »Cajtblome!«, što je zvučalo isto tako oporo. A
kada sam se okrenuo:
»Pronašao sam«, rekao je, »toga ne treba da bude.«
»Ĉega to, Adrijane, ne treba da bude?«
»Dobrog i plemenitog«, odgovorio mi je, »onog što se
naziva ljudskim, premda je dobro i plemenito. Onog za šta su
se ljudi borili, zbog čega su jurišali na zamkove tlačrtelja, i
onog što su ljudi, ovim idealima zadahnuti, kličući
navešćivali — toga ne treba da bude. To će biti opozvano. Ja
ću to opozvati.«
»Ne razumem te sasvim, dragi. Sta hoćeš da opozoveš?«
»Devetu simfoniju«, odvratio je. A onda nije sledilo ništa
više, koliko god da sam čekao.
Zbunjen i ophrvan tugom, uputio sam se gore, u kobnu
sobu. Tamo je vladala atmosfera bolesničke odaje,
medikamentozna, zagušljiva i bljutavo-či- sta, iako su prozori
bili otvoreni. Kapci su, međutim, bili zatvoreni, tako da je
ostala samo jedna pukotina među njima. Oko Nepomukove
postelje stajalo je više osoba, kojima sam pruţao ruku, dok
su moje oči, međutim, bile upravljene samo prema detetu
koje je umiralo. Ono je leţalo na strani, zgrčeno, sa
skupljenim laktovima i kolenima. Onako za- ţarenih obraza,
udahnulo bi jednom duboko, a onda se dugo moralo čekati
da udahne sledeći put. Oči mu nisu bile sasvim zatvorene, ali
između trepavica še nije mogla videti plavet duţice, nego
samo tmina. Bile su to ţenice koje su postajale sve veće i
veće, iako ne podjednako velike, i koje su tako gotovo
progutale obojenu zvezdu. No, bilo je još dobro dok se videlo
njihovo zacakljeno crnilo. S vremena na vreme prorez bi
postajao beo: tada bi se ručice još jače priljubile uz slabine
deteta i grč, praćen škrgutom zuba, savijao je male udove, što
je bilo uţasno pogledati, iako dete moţda više nije patilo.
Majka je jecala. Ja sam joj stegnuo ruku i ponovo sam
je stezao. Da, ona je bila tu, Ursel, smeđo- oka kći imanja
708
Buhel, sestra Adrijanova, i u ucve- ljenim crtama te sada
tridesetosmogodišnje ţene ukazivale su se mojim očima, još i
jače nego pre, sta- ronemačke crte lica Jonatana Leverkina,
što je budilo ganu tost u meni. S njom je bio njen muţ, kome
je bila upućena depeša i koji ju je doveo iz Zuđero- dea:
Johanes Snajdevajn, visoki, lepi, jednostavni čovek plave
brade i plavili Nepomukovih očiju, koji je govorio
čestito-značajnim tonom, što ga je Ursu- la zarana bila
preuzela od njega, a čiji ritam smo upoznali kod Eha, u zvuku
vilinčetovog glasa.
Pored gospođe Švajgeštil, koja je ulazila i izlazila, u sobi
je inače bila i kudrava Kunigunda Rozenštil, koja se prilikom
jedne posete, za koju je dobila dopuštenje, bila upoznala sa
dečačićem i sa strašću ga zatvorila u svoje tugom ophrvano
srce. Ona je tada Adrijanu o svojim utiscima napisala
mašinom, na hartiji za poslovna pisma njene grubo- -proste
firme, sa trgovačkim znakom za »i«, jedno dugačko pismo,
sluţeći se uzoritim nemačkim. Sada je, istisnuvši
Nakedajevu, postigla to da joj bude dopušteno da smeni
Svajgeštilove i, naposletku, Ursel Snajdevajn u negovanju
deteta, pa mu je menjala kesu s ledom, prala ga alkoholom,
pokušavala da mu da medicinu i hranljivi sok, a noću je
nerado i retko bila spremna da prepusti svoje mesto kraj
kreveta nekom drugom ...
U dvorani sa Nike smo Švajgeštilovi, Adrijan, njegova
rodbina, Kunigunda i ja večerali uz veoma malo reči, a neka
od ţena bi često ustajala da vidi
709
šta je s bolesnikom. Ma koliko da mi je to teško padalo,
ja sam već u nedelju pre podne morao da napustim
Pfajfering. Morao sam da korigujem za pone- deljak čitavu
gomilu školskih zadataka iz latinskog. Oprostio sam se od
Adrijana s blagim ţeljama na usnama, a to kako me je pustio
da odem bilo mi je milije od onog kako me je juče dočekao. S
nekom vrstom osmeha izgovorio je engleske reči:
»Then to the elements. Be free, and fare thou well!«
Onda se brzo okrenuo od mene.
Nepomuk Snajdevajn, Eho, dete, poslednja Ad- rijanova
ljubav, usnuo je zanavek već dvanaest časova potom.
Roditelji su mali mrtvački sanduk poneli sa sobom u svoj
zavičaj.
XLVI
Ima skoro četiri nedelje kako sam prekinuo sa pisanjem
ovih beleţaka, sprečen najpre izvesnom duševnom
iscrpljenošću, koja je nastupila kao posledica napred
iznetih uspomena, oţivelih u mom sećanju, no u isti mah
onemogućen i dnevnim događajima, koji se velikom brzinom
niţu jedan za drugim, zbivanjima koja smo, shodno njihovom
logičnom razvoju, bili predvideli, koja smo na izvestan način
i priţeljkivali, a koja sada ipak izazivaju grozu, punu
neverice, te ih naš zlosrećni narod, iznuren nevoljom i
stravom, prima s tupim fataliz- mom, nesposoban da ih
shvati, a moja im je, od stare ţalosti, od starog uţasa umorna
duša, takođe bila bespomoćno izloţena.
Već od kraja marta — danas je 25. april ove sudbonosne
1945. godine — naš otpor u zapadnim krajevima zemlje na
putu je, i to vidno, da doţivi potpuni slom. Javna glasila,
napola već oslobođena onog što ih je vezivalo, registruju
istinu, glasine, hra-
njene vestima koje emituje neprijatelj preko radija i
pričanjima izbeglica, ne znaju za cenzuru i pronose se,
slikajući pojedinačne slučajeve katastrofe što se rapidno
širi, svuda po onim krajevima Rajha koje ta katastrofa
još nije progutala, koji još nisu oslobođeni, sve do moje
izbe. Više nema zaustavljanja: svi se predaju, sve se
710
raspada. Naši razoreni gradovi, čiji je otpor slomljen,
padaju kao zrele šljive. Darmštat, Vircburg, Frankfurt su
mrtvi, Manhajm i Kasel, pa već i Minster i Lajpcig,
pokoravaju se tuđinu. U jednom danu našli su se
Englezi u Bremenu, Amerikanci u gornjofranačkom
Hofu. Predao se Nirnberg, grad u kojem su drţavne
svečanosti visoko uznosile nepromišljena srca. Među
reţimskim veličinama, koje su se valjale u moći,
bogatstvu i nepravdi, besni samoubistvo, presuđujući
im.
Ruski korpusi, koji su zauzimanjem Kenigsber- ga i
Beča otvorili sebi slobodan put za forsiranje Odre,
krenuli su — milionska armija — na glavni grad Rajha,
koji leţi u ruševinama i koji su sva drţavna nadleštva već
napustila — dovršavajući svojom teškom artiljerijom ono
što je iz vazduha već odavno učinjeno, i trenutno se
pribliţavaju centru grada. Jezivi čovek, čiji je ţivot —
ţivot koji je, doduše, bio još samo suludo podrhtavanje i
lelujanje — izmakao prošle godine udarcu očajničkih
patriota, kojima je bilo stalo do spašavanja poslednje
supstance, do budućnosti, naredio je svojim vojnicima
da napad na Berlin utope u moru krvi, a svakog oficira
koji govori o predaji da streljaju. Ta zapovest je mnogo
puta bila i izvršena. Istovremeno eterom blude neobične
radio-emisije na nemačkom jeziku, čiji duh isto tako nije
više sasvim nepomućen: kako one koje stanovništvo, pa
čak i pandure Gestapoa, budući mnogo puta oklevetane,
preporučuju blagonaklonosti pobeđnika, tako i one koje
javljaju o oslobodilačkom pokretu kr- štenom
»Vukodlak«: savezu pomahnitalih dečaka koji su,
skriveni po šumama, iz kojih onda noću navaljuju, već
stekli zasluge za otadţbinu, junački ubijajući uljeze i
osvajače. O kukavna grotesko! Tako se do poslednjeg
časa priziva surova bajka, jarosni talog skaske u duši
naroda, ne bez dobro poznatog odziva.
U međuvremenu jedan general s one strane At-
lantika naređuje da stanovništvo Vajmara prode- filuje
ispred krematorijuma tamošnjeg koncentracionog
logora i proglašava ga —- treba li reći: neopravdano? —
proglašava te građane, koji su prividno časno išli za
svojim poslovima i pokušavali da ništa ne znaju, premda
711
im je vetar donosio odande smrad sagorelog ljudskog
mesa i duvao im ga u nos —, proglašava ih za sukrivce u
tim, sada razobličenim grozotama, na koje ih prisiljava
da uprave svoje poglede. Neka gledaju — i ja gledam sa
njima, puštam da me u duhu guraju njihovi tupi ili i
zgroţeni redovi. Mučionica debelih zidova, u koju je
nedostojna vlast, što se od početka bila zaklela ništavilu,
pretvorila Nemačku, provaljena je, i naša sramota leţi
otvorena pred očima sveta, pred stranim komisijama
kojima sada svuda pokazuju te neverovatne slike i koje
izveštavaju kod svojih kuća: to što su videli po gnusobi
prevazilazi sve što ljudska uobrazilja moţe da zamisli.
Kaţem: naša sramota. Jer, da li je to puka hipohondrija
kada čovek sebi kaţe da su i svekoliko nemstvo, i
nemački duh, nemačka misao, nemačka reč, takođe
pogođeni ovim obeščašćujućim razobličavanjem i da su
se survali tamo gde su izloţeni dubokom podozrenju? Je
li to bolesna skrhanost ako se postavi pitanje kako će
uopšte još »Nemačka«, u bilo kom svojem vidu, u
budućnosti moći sebi da dopusti da otvori usta kada
bude reči o ljudskim stvarima?
Neka se to što ovde izlazi na svetlost dana nazove i
mračnim mogućnostima ljudske prirode uopšte, ipak je
nemački čovek, desetine hiljada, stotine hiljada Nemaca
su ipak bili ti koji su počinili ono pred čim čovečanstvo
hvata jeza, i sve ono što je igda ţivelo i mislilo nemački
stoji sad tu kao gnusoba i kao pnmer zla. Kako će se
osećati onaj ko bude pripadao jednom narodu čija je
istorija u sebi nosila ovaj uţasni neuspeh, narodu koji
ne zna šta će sa sobom, koji je duševno sagoreo i pri-
znaje da pada u očajanje kada mora da upravlja sam
sobom, pa smatra još za najbolje da postane kolonija
stranih sila; narodu koji će morati ţive- ti zatvoren sam
u sebe, kao Jevreji u getu, jer mu mrţnja, koja je svud
naokolo strahovito narasla, neće dozvoliti da iskorači
izvan svojih granica, ■— narod koji ne moţe da izađe
svetu na oči?
Prokleti, prokleti da su upropastitelji koji su jedan
izvorno valjan, pravedno nastrojen, samo i odviše poduči
r&d i povodljiv ljudski soj, koji i odveć rado ţivi po teoriji,
poveli u školu zla! Kako godi ovo proklinjanje, kako bi
712
godilo kad bi se izvijalo iz slobodnih, ničim nesputanih
grudi! Međutim, ljubav prema otadţbini koja bi smelo
htela ustvrditi da je u krvi ogrezla drţava — drţava čiju
dahćuću agoniju sada doţivljavamo; koja je, luterovski
rečeno, »uzela na svoju dušu« neizmerne zločine; pri-
likom čijeg je proglašenja, praćenog urlanjem, prilikom
čije je obznane, kojom su ukinuta ljudska prava,
opijenost prevelikom srećom zanosila masu, i pod čijim
je drečećim stegovima, čvrsta u svojoj veri i blistajući od
ponosa, marširala naša omladina, sevajući očima, — da
je ta drţava prirodi našeg naroda bila nešto apsolutno
strano, natureno i svakog korena lišeno — takva ljubav
prema otadţbini izgledala bi mi pre velikodušna, nego
što bi mi se učinila savesnom. Nije li ova vladavina po
svojim rečima i delima bila samo nakazan, ološu
podoban, gadan proces postajanja istinitim jednog
shvatanja i prosuđivanja sveta, kojima se mora priznati
karakterna verodostojnost i koje hrišćanski human
čovek ne bez straha nalazi izraţene u crtama naših
velikana, onih u čijim je figurama nemstvo otelotvo- reno
na najmoćniji način? Pitam — a pitam li previše? Ah, to
što ovaj potučeni narod sada stoji s unezverenim
pogledom pred ništavilom, i to zato jer njegov poslednji i
krajnji pokušaj da nađe sopstvenu političku formu
doţivljava propast u ovako uţasnom neuspehu, to je
svakako više nego tek pitanje.
*
Kako se sad čudnovato spajaju vremena — ono
vreme u kojem pišem sa onim koje čini prostor ove
biografije! Jer, poslednje godine duhovnog ţivota mog
junaka, obe te godine, 1929. i 1930, posle propasti
njegovih bračnih planova, pošto je izgubio prijatelja i bilo
mu oteto predivno dete koje je bilo došlo k njemu, u
stvari su već pripadale usponu i razmahivanju onog što
je potom zavladalo zemljom, a sad doţivljava propast u
krvi i ognju.
Bile su to za Adrijana Leverkina godine silovite i
veoma uzrujane, čovek je u iskušenju da kaţe: 713
monstruozne stvaralačke aktivnosti, koja je čak i one
koji su, saosećajući, samo prisustvovali tome bacala u
neki opojni zanos, i nemoguće je bilo oteti se utisku da
ona predstavlja nagradu i poravnanje za lišavanje kojem
je bio izloţen, za uskraćenu ţivotnu sreću i uskraćeno
dopuštenje da voli. Ja govorim o godinama, ali nisam u
pravu: samo jedan njihov đeo, samo druga polovina
jedne i nekoliko meseci druge bilo je dovoljno da bude
stvoreno poslednje njegovo delo, nešto što je i u
istorijskom smislu poslednje i zaista u najvećoj meri
ekstremno: simfonijska kantata »Naricanje dr Faustusa«,
čiji plan, kao što sam već nagovestio, pada u vreme pre
boravka Nepomuka Šnajdevajna u Pfajferingu i kojoj
sada ţelim da posvetim svoju ubogu reč.
Pre toga ne smem da propustim da bacim nešto
svetlosti na lične prilike njenog tvorca, tada
714
četrdesetčetvorogodišnjaka, na njegovu pojavu i način
ţivota, onako kako su se ukazivali mom uvek
napregnutom posmatračkom oku. Ono što mi pri tom
kao prvo navire u pero jeste činjenica na koju sam već
negde na početku ovih listova pripremio čitaoca, da je
njegovo lice, koje je, dok se glatko bri- jao, pokazivalo
veliku sličnost s licem njegove majke, od pre kratkog
vremena bilo promenjeno tamnom bradom prošaranom
sedim dlakama, nekom vrstom pune brade na koju su
padali uski brčići s gornje usne i koja je, iako ni obraze
nije ostavljala slobodnim, bila daleko gušća na
podbratku, a tu, opet, jača sa strane nego u sredini, te,
dakle, nije bila nikakva šiljata bradica. Ĉovek se mirio s
neobičnošću koja je bila posledica tog parcijalnog za-
stiranja crta njegovog lica, jer je brada, verovatno zajedno
s njegovom sve većom sklonošću da ide s glavom
nakrivljenom ustranu, licu davala nešto
produhovljeno-patničko, štaviše hristoliko. Nisam mogao
a da ne volim taj izraz i verovao sam da simpatiju smem
sebi dozvoliti utoliko pre što on očigledno nije
nagoveštavao neku slabost, već je bio praćen
neverovatnom energijom i zdravljem, čiju nenarušljivost
moj prijatelj preda mnom nije mogao dovoljno naveličati.
Ĉinio je to ponešto usporenim rečima, zastajkujući s
vremena na vreme u govoru, glasom s vremena na vreme
monotonim, koji sam u poslednje vreme bio primetio kod
njega, i koji sam bio spreman da protumačim kao znak
produktivne smotrenosti, znak vladanja samim sobom
usred zanosne navale nadahnuća. Bio je lišen telesnog ši-
kaniranja, stomačnih katara, upala grla i mučitelj- skih
napada migrene, dan, sloboda za rad, bili su mu
osigurani, on sam je izjavljivao da je u potpunosti,
trijumfalno zdrav, a vizionarska energija, sa kojom se
ponovo svakog dana laćao posla, mogla mu se pročitati u
očima na način koji me je ispunjavao ponosom, a, opet,
budio i strah u meni da se bolest ne povrati, — onim
očima koje su ranije najčešće
715
do pola zastirali gornji kapci, a koji su se sad otvarali,
šireći očni prorez gotovo previše, tako da se ponad duţice
videla traka beonjače. U tome je moglo biti nečeg
pretećeg, utoliko pre što se u tako raširenom pogledu
mogla zapaziti neka vrsta ukočenosti, ili treba da kaţem:
zamrlosti, na koju sam se stalno vraćao u mislima,
pokušavajući da odredim u čemu je njena suština, dok
nisam došao do toga da ta zamrlost počiva na okolnosti
da njegove ne sasvim okrugle, pomalo nepravilno
izduţene ţenice uporno ostaju vazda iste veličine, kao da
na njih nijedna promena osvetljenja nema uticaja.
Govorim ovde o donekle skrivenoj i unutarnjoj
nepokretnosti, za koju je čovek trebalo da bude vrlo
briţljiv posmatrač da bi je opazio. Nasuprot njoj stajala je
jedna druga, mnogo upadljivija, spo- ljašnja pojava — i
dragoj Ţanet Šojrl bila je ona pala u oči, i posle jedne
posete kod Adrijana ona mi je, što nije bilo neophodno,
skrenula paţnju na nju. Bila je to navika, stečena
odnedavno, da u izvesnim trenucima, recimo kada bi
razmišljao, brzo pokreće očne jabučice tamo-ovamo — i to
prilično daleko na obe strane — dakle da, kako se to kaţe,
»koluta« očima, od čega bi se, kao što se moţe zamisliti,
mnogi ljudi uplašili. Stoga, sve ako mi je i bilo lako — a
meni se čini da mi je bilo — da takve, po mom mišljenju
ekscentrične znake stavim na račun dela koje je u njemu
stvaralo ogromnu napetost, potajno je za mene to što ga
osim mene skoro niko nije viđao ipak predstavljalo
olakšanje — upravo zato što sam se bojao da bi se ljudi od
njega mogli uplašiti. Stvarno, za njega je sada svako
posećivanje društva u gradu bilo prestalo. Pozive je
njegova verna domaćica odbijala preko telefona, ili su oni
ostajali bez odgovora, što se takođe dešavalo. Otpala su
bila čak i kratka putovanja u Minhen, čija je svrha bila
kupovina, i ona koja je bio preduzeo kako bi nabavio
igračke za preminulo dete mogu se nazvati poslednjim.
Delovi garderobe koji su mu ranije sluţili kada bi išao
među ljude i uzimao učešća u večernjim zabavama i na
javnim priredbama, visili su sada neupotrebljeni u
ormanu, a on se oblačio u najjednostavniju kućnu odeću,
— nije to ni u kom slučaju bio kućni kaput, za koji on
716
nikada, ni ujutru, nije mario, izuzev kada bi noću
napustio krevet i sat ili dva proveo u stolici. Ali je zato u to
vreme njegovu stalnu odeću sačinjavao široki, ravni
kaputić od grubog sukna, visoko zakopčan, tako da mu
uz njega nije bila potrebna kravata, što ga je nosio sa
nekakvim isto tako širokim, neopeglanim, sitno
iskockanim pantalonama, u čemu je išao i u uobičajene i
neizostavne šetnje koje sumu širile pluća. Moglo se čak
govoriti o zapuštenosti njegove spoljašnjosti, da takav
utisak nije sprečavala prirodna distinkcija njegove
pojave, koja je poticala iz područja duhovnog.
A zbog koga je i trebalo da se na nešto primorava?
Viđao je Zanet Sojrl, sa kojom je pročitavao izvesne
kompozicije iz sedamnaestog veka, što ih je ona bila
donela (pada mi na um jedna čakona od Jakopa Melanija,
koja bukvalno prethodi jednom mestu iz »Tristana«),
viđao je s vremena na vreme jeđnakookog Ridigera
Šildknapa, s kojim se smejao, pri čemu se nisam mogao
uzdrţati od setno-ţalob- nih razmatranja da su sad
preostale samo još te jednake oči, dok su one crne i one
plave nestale... Viđao je, konačno, mene, kada bih krajem
nedelje došao kod njega — i to je bilo sve. Pored toga,
časovi u kojima mu je društvo uopšte moglo biti potrebno
bili su sasvim kratki, jer on je radio osam časova dnevno,
ne izuzimajući ni nedelju (koju on nikada nije
»svetkovao«), a kako je u tih osam časova bilo uključeno
još i popodnevno vreme za odmor u tami, ja sam prilikom
svojih poseta Pfaj- feringu u velikoj meri bivao prepušten
samome sebi. Zar sam ţalio zbog toga! Bio sam u njegovoj
blizini i u blizini delà koje je nastajalo, a koje sam Voleo s
bolom i sa jezom, delà što evo već deceniju i po leţi kao
mrtva, zabranjena i skrivena velevred- nost, čije
oţivljavanje neka bi donelo ovo uništa- vajuće
oslobođenje, koje upravo uz trpljenje doţivljavamo. Bilo je
godina u kojima smo mi, deca tamnice, sanjali o kliktavoj
pesmi, o »Fideliju«, o »Devetoj simfoniji«, kao jutarnjem
slavlju oslobođenja Nemačke — slavlju njenog
samooslobođenja. Sada nam na korist moţe biti samo ova
pesma, i samo će nam ona zapevati iz duše: jadikovka
sina pakla, najstrašnija ljudska i Boţija jadikovka kojom
je ikada neki subjekt, od kojeg se 717 ona stalno širila sve
dalje i zahvatila tako reći sav kosmos, zakukao na ovoj
Zemlji.
Jadikovka, jadikovka! De profundis što ga moja
ljubavlju ispunjena revnost naziva besprimernim. Ali, zar
ovaj jezoviti dar odštete i obeštećenja, sagledan sa
stvaralačkog stanovišta, sa stanovišta istorije muzike
kao i s obzirom na lično dovrhunjenje, nije ipak kliktav,
zar nije, i pored svega, u najvećoj meri izraz pobede? Zar
on ne znači »proboj« o kojem je kao o problemu, kao o
paradoksalnoj mogućnosti, među nama tako često bilo
reči kada smo razmišljali i raspravljali o sudbini
umetnosti, o njenom poloţaju i trenutku, zar ne znači
ponovno zadobijanje, rekonstrukciju, da ipak to,
tačnosti radi, kaţem, iako ne ţelim reći: zar ne znači
rekonstrukciju izraza, najvišeg i najdubljeg obraćanja
osećaju na jednom stupnju duhovnosti i formalne
strogosti koji je morao biti dostignut, kako bi se mogao
zbiti taj preokret kalkulatorske hladnoće u ekspresivni
glas duše i ljudskom stvorenju svojstvenu srdačnost koja
se poverava?
Zaodevam u ruho pitanja ono što nije ništa drugo
doli opis činjeničnog stanja, koje svoje objašnjenje nalazi
kako u onom predmetnom, tako i u
umetnički-formalnom. Naricanje, naime — a o trajnom,
neiscrpno akcentovanom naricanju u najbolnijem
Ecce-homo stilu i jeste reč — naricanje jeste izraz sam,
smelo se moţe reći da je svekoliki izraz u stvari naricanje,
te tako i muzika, čim samu sebe shvati kao izraz, na
početku svoje moderne istorije, postaje naricanje i
»Lasciatemi morire«, naricanje Arijadne, tuţbalica nimfi
što tiho odjekuje. Ne nadovezuje se u stilističkom pogledu
kantata o Faustusu uzalud tako snaţno i izrazito na
Monte- verdija i na sedamnaesti vek, čija je muzika —
opet ne uzalud — davala prvenstvo efektu eha, što je
katkada postajalo već manir: eho, vraćanje ljudskog glasa
kao prirodnog glasa i njegovo otkrivanje kao glasa prirode
u suštini je naricanje, setno »Ah, da!« prirode, izrečeno
nad čovekom, i pokušaj da se izrazi njegova usamljenost,
— kao što je i, obrnuto, naricanje nimfi sa svoje strane
srodno ehu. Međutim, u delu koje je Leverkin stvorio kao
poslednje i najviše, taj omiljeni dessin baroka, eho,
718
prime- njivan je često s neizrecivo setnim dejstvom.
Ogromno delo naricanja, poput ovog, nuţno je,
velim, ekspresivno delo, delo izraza, a na taj način je isto
tako delo oslobađanja, kao što je i rana muzika, na koju
se nadovezuje, vraćajući se stolećima unazad, htela da se
oslobodi do izraza. Samo što se dijalektički proces — u
kojem se, na stupnju razvoja na kojem se ovo delo nalazi,
vrši preokret iz najstroţe vezanosti u slobodni jezik
afekata i dolazi do rađanja slobode iz vezanosti — ukazuje
kao beskrajno komplikovaniji, beskrajno divniji' u svojoj
logici i kao izvor zaprepašćenja beskrajno snaţniji, nego u
vreme madrigalista. Ţelim na ovom mestu da uputim
čitaoca na razgovor koji sam jednog, sada već dalekog
dana, kada se u Buhelu udala njegova sestra, vodio s
Adrijanom šetajući duţ Kravljeg korita, kojom prilikom
mi je, pritisnut glavoboljom, on razvijao svoju ideju
»strogog stava«, izvodeći je iz načina na koji su u pesmi
»O, curo mila, kako si samo zla« melodija i harmonija
određene varijacijom osnovnog motiva od pet tonova,
slovnog simbola h e a e e s . Zahvaljujući njegovim rečima,
sagledao sam tada »magični kvadrat« stila ili tehnike koja
do krajnjih granica razvija raznolikost pomoću materijala
koji ostaje identičan, i u kojoj nema više ničeg
netematskog, ničeg što se ne bi moglo pokazati kao
varijacija uvek istog. Taj stil, ta tehnika, tako je govorio,
ne dopuštaju ni jedan jedini ton koji u celokupnoj
konstrukciji ne bi ispunjavao svoju motivsku funkciju,
nema više nijedne slobodne note.
A onda, zar nisam, pokušavši da dam sliku
Leverkinovog apokaliptičnog oratorij uma, ukazao na
supstancijalnu identičnost onog što je najsvetije sa onim
najgroznijim, na unutarnju istovetnost hora anđeoske
dečice sa paklenskim smehom? Tu je, izazivajući mistični
uţas kod onog ko to primećuje, ostvarena formalna
utopija jezovite misaonosti, koja u kantati o Faustusu
postaje univerzalna, obuhvata čitavo delo i, ako mogu
tako da kaţem, čini da ono bez ostatka bude rastočeno u
tematskom. Taj dţinovski »Lamento« (njegovo trajanje
iznosi circa pet puta po četvrt časa) u stvari je sasvim
nedina- mičan, ne razvija se, nedramatičan je, kao što se
koncentrični krugovi, koji nastaju kada 719 se kamen baci u
vodu, šire bez dramatike jedan oko drugog u daljinu i
uvek su isti. Ogromno delo u kojem se varira naricanje —
i kao takvo na negativan način srodno finalu »Devete
simfonije«, sa njegovim varijacijama klicanja ■— širi se u
prstenovima, od kojih svaki nezadrţljivo povlači sledeći za
sobom: u stavovima, veličajnim varijacijama koje
odgovaraju jedinicama teksta ili poglavljima knjige, a ni u
samima sebi nisu opet ništa drugo do sledovi varijacija.
Sve se one, međutim, tematski svode na jednu u najvećoj
meri plastičnu osnovnu tonsku figuru, koja je data
određenim mestom u tekstu.
Svako će se setiti da u staroj narodnoj knjizi koja
priča o ţivotu i smrti velikog čarobnjaka, a čije je odlomke
Leverkin s nekoliko odlučnih poteza podesio da mu
posluţe kao podloga za stavove njegove kompozicije, dr
Faustus, kada njegov peš-
720
čanik iscuri, poziva svoje prijatelje i prisne drugare,
»Magistros, Baccalaureos i druge studente«, u selo Itimlih
blizu Vitemberga, časti ih tamo štedro celog dana, pije s
njima uveče još i poslednju oproštajnu čašu, a onda im u
skrušenom, ali dostojanstvenom govoru obznanjuje svoju
sudbinu i daje im na znanje da njeno ispunjenje
neposredno predstoji. U toj »Oratio Fausti ad Studiosos«
on ih moli da milostivo sahrane njegovo telo u zemlju,
kada ga budu našli mrtvog i zadavljenog; jer on, veli,
umire kao rđav i dobar hrišćanin: dobar, zbog svog
kajanja i jer se u srcu vazda nada u milost za svoju dušu,
rđav, utoliko što zna da ga sad čeka grozan kraj i da đavo
hoće i mora da dobije njegovo telo. — Te reči: »Umirem kô
rđav i dobar hrišćanin« čine generalnu temu ovog delà s
varijacijama. Ako se prebroje slogovi te rečenice, vidi se
da ih ima dvanaest, i svih dvanaest tonova hromatske
lestvice su joj dati, svi zamislivi intervali su primenjeni u
njoj. Pre nego što na odgovarajućem mestu horska
skupina koja zastupa solo — solo ne postoji u »Fa-
ustusu« — tekstualno izloţi ovu temu, s rastućim
zamahom do sredine, a onda opadajući, u duhu i
intonaciji Monteverdijevog »Lamenta«, ona je kao muzička
tema već odavno prisutna i delotvorna. Svemu što tu
zvuči ona je u temelju — ili bolje: ona, gotovo kao
tonalitet, stoji iza svega i obezbe- đuje identitet najvećem
mnoštvu oblika, onaj identitet koji vlada između
kristalnih anđeoskih horova i paklenske dreke u
»Apokalipsi«, i koji je sada postao sveobuhvatan:
krajnje rigorozna formalna
tvorevina, koja više ne poznaje ništa netematsko, u kojoj
je sređenost materijala postala totalna i unutar koje ideja
fuge, recimo, gubi svaki smisao, upravo zato što više
nema nijedne slobodne note. Identitet sada, međutim,
sluţi višoj svrsi, jer, o čuda, o duboke li demonske
dosetke! — zahvaljujući sve- obuhvatnosti forme muzika
se oslobađa kao jezik. U izvesnom grubljem smislu, s
obzirom na tonski
46 Doktor 721
Faustus U
materijal, posao je u stvari obavljen tek što kompozicija
započne, i ona se tada moţe razvijati sasvim nevezano, to
će reći: prepustiti se izrazu, koji se ponovo zadobija s one
strane onog konstruktivnog ili unutar njene najpotpunije
strogosti. Stvaralac Faustove naricaljke se u prethodno
organizo- vanom materijalu moţe nesputano, ne vodeći
brigu o već unapred datoj konstrukciji, prepustiti sub-
jektivnosti, pa je tako ovo njegovo najstroţe delo, delo
krajnje proračunatosti, u isti mah čisto ekspresivno.
Vraćanje Monteverdiju i stilu njegovog vremena upravo i
jeste ono što sam nazvao »rekonstrukcijom izraza«, izraza
u njegovoj prvobitnoj, iskonskoj pojavi, izraza kao
jadikovke.
Tu su sad upotrebljena izraţajna sredstva one
emancipatorske epohe, od kojih sam već naveo efekat
eha, što je naročito prikladno za jedno u potpunosti
varijaciono, na neki način nepomično delo, u kojem je već
svaka promena oblika sama po sebi eho prethodne
promene. Ne nedostaje u njemu nastavaka koji odjekuju,
ponavljanja završne fraze postavljene teme, koje je vodi
ka višem poloţaju. Tiho su dozvani u sećanje akcenti
Orfejeve jadikovke, koji Fausta i Orfeja čine braćom što
prizivaju duhove iz carstva seni: u onoj epizodi u kojoj
Faust zove Helenu, koja će mu roditi sina, da dođe gore.
Ima stotinu aluzija na ton i duh madrigala, a čitav jedan
stav, tešenje prijatelja za obedom poslednje noći,
napisan je u korektnoj formi madrigala.
Upotrebljeni su, međutim, upravo u smislu rezimea,
svi mogući momenti muzike koji se, kao nosioci izraza,
uopšte mogu zamisliti: ne kao mehaničko podraţavanje i
kao vraćanje, razume se, nego je to u svakom slučaju
svesno raspolaganje svekolikim izraţajnim karakterima
što su se od kada postoji muzika nataloţili kroz njenu
povest, a ovde se u nekoj vrsti alhemijskog destilacionog
procesa prečišćuju i kristališu u osnovne tipove značenja
osećaja. Sreću se tu duboki uzdah, iz dna duše, kada se
izgovaraju takve reći kao: »Ah, Fauste, ti drsko i
nedostojno srce, ah, ah, razume, obesti, pre- smelosti i
voljo slobodna ...«, mnogostruko obrazovanje
zaostajalica, iako još samo kao ritmičko sredstvo,
melodijska hromatika, uplašena opšta zaneme- lost pre
početka fraze, ponavljanja kao u onom »Las- ciatemi«,
razvlačenje slogova, silazni intervali, deklamacija koja
gasne — sve to uz uţasne kontrastne efekte, kao što je
onaj kada upada tragični hor, a cappella i s najvećom
snagom, posle Faustovog silaska u pakao, ostvarenog
orkestralno i datog kao velika baletska muzika i galop
fantastične ritmičke radoznalosti — silovita provala
jadovanja posle orgije infernalne veselosti.
Ova divljačna ideja propadanja u donje carstvo kao
igračkog furioza podseća još ponajviše na duh
kompozicije »Apocalipsis cum figuris«, a uz to moţda i
grozni, ne usteţem se da kaţem: cinični horski skerco u
kojem »zli duh spopada snuţdenog Fausta čudnovatim,
posprdnim pošalicama i poslovicama«, onim uţasnim
»Zato ćuti, trpi, sklanjaj se i snosi, sa svoje nesreće
nikome ţalbe ne podnosi, prekasno je, svaku nadu
napusti sad u Boga, bliţi se svakim danom čas nesrećnog
pada tvoga.« Uostalom, Leverkinovo pozno delo ima malo
toga zajedničkog sa delom koje je stvarao kao trideseto-
godišnjak. Od ovoga je ono stilski čistije, kao celina u
tonu tamnije i bez parodije, u svojoj okrenutosti unazad
ne i konzervativnije, ali blaţe, me- lodičnije, sa više
kontrapunkta nego polifonije, čime hoću da kaţem da
sporedni glasovi u svojoj samostalnosti pokazuju više
obzira prema glavnom glasu, koji često teče u dugim,
melodičnim lukovima, i čije jezgro, iz kojeg se sve razvija,
čini upravo dvanaestotonsko »Umirem ko rđav i dobar
hrišća- nin«. Već odavno je negde na ovim listovima una-
pred bilo rečeno da i u »Faustusu« vrlo često metodikom i
harmonijom vlada onaj slovni simbol,
46* 723
Hetaera-Esmeralda-fi'gura koju sam ja prvi zapazio, h e a e
e s : svuda, naime, gde god je reč o pismenoj obavezi i
obećanju, o ugovoru napisanom krvlju.
Kantata o Faustu se od »Apokalipse« razlikuje pre
svega po svojim velikim orkestarskim međuigrama, koje
tu i tamo samo uopšteno, u nagovešta- ju, izraţavaju stav
dela prema svom predmetu, kao da hoće da kaţu »Tako je
to«, a ponegde i zame- njuju delove radnje, kao jeziva
baletska muzika silaska u pakao. Instrumentacija tog
uţasavajućeg plesa sastoji se samo od duvača i sistema
pratnje, sastavljene od dve harfe, čembala, klavira,
celeste, zvončića i udaraljki, koji kao neka vrsta
»continua« proţima ćelo delo, uporno se stalno iznova
javljajući u njemu. Pojedini horski delovi imaju samo ovu
pratnju. Kod drugih se ovom sistemu pridruţuju duvači,
kod nekih trećih, opet, gudači; a ima i takvih delova koji
imaju punu orkestarsku pratnju. Kraj je čisto
orkestralan: simfonijski Adagio u koji postepeno prelazi
hor koji nariče, moćno se uključivši posle galopa kroz
pakao, to je u neku ruku obrnut put od onog kojim se
kreće »Pesma radosti«, kongenijalni negativ onog prelaza
simfonije u vokalni kliktaj, to je opoziv ...
Jadni' moj, veliki moj prijatelju! Koliko li sam puta,
čitajući delo koje je ostalo za njim, delo njegove propasti,
koje je vidovito anticipiralo toliku propast, pomislio na
bolne reči koje mi je uputio kada je dete umiralo: na reč
da ne treba da bude dobrote, radosti, nade, da toga ne
treba da bude, da će to biti opozvano, da se to mora
opozvati! Kako to »Ah, toga ne treba da bude« stoji, gotovo
kao muzičko uputstvo i propis, ponad horskih i
instrumentalnih stavova »Naricanja dr Faustusa«, kako je
prisutno u svakom taktu i svakoj intonaciji ove »Pesme
ţalosti«! Sumnje nema, ona je napisana s pogledom
uperenim na Betovenovu »Devetu«, kao njena protivnost
u najturobnijem značenju te reči. Ali, ne samo da ona nju
formalno više nego jednom preokreće u nešto negativno,
da je opozivom prenosi u područje negativnog: ima u tome
i negativi- teta koji se odnosi na sferu religioznog — pod
čime ne mislim da je posredi negiranje te sfere. Delo u
724
kojem je reč o kušatelju, o otpađništvu, o prokletstvu, šta
bi ono moglo biti drugo nego religiozno delo! Ono na šta
mislim jeste preokretanje, oporo i gordo preokretanje
smisla, kakvo, barem ja, nalazim na primer u
»prijateljskoj molbi« đr Faustusa upućenoj drugovima koji
su s njim u poslednjem času da odu u postelju, spokojno
spavaju i ne beru brigu. Teško će biti moguće ne
prepoznati u ovom nalogu, u okviru kantate, svesno i
hotimično naličje reči »Bdijte sa mnom!« iz Getsimanije. A
opet: po- sleđnja oproštajna čaša što je onaj koji odlazi
ispija s prijateljima ima u potpunosti ritualni karakter, to
je dato kao neka druga Tajna večera. Sa tim se, međutim,
povezuje preokretanje ideje kušanja, i to tako što Faust
odbacuje misao o spasenju kao kuša- nje, ne samo zbog
formalne vernostl paktu i zato što je »suviše kasno«, nego
zato što on iz dubine duše prezire pozitivnost sveta za koji
bi mogao biti spašen, laţnost njegovog blaţenstva što ga
donosi vera. To postaje još mnogo jasnije i izrađeno je sa
još mnogo više snage u onoj sceni sa dobrim starim le-
karom i susedom, koji Fausta poziva k sebi kako bi
pokušao da ga obrati ka poboţnosti, i koji je u kantati s
jasnom namerom označen kao zavodnička figura. Na
nedvosmislen način se priziva u sećanje kako je sotona
kušao Isusa, nedvosmisleno je da se Apage pretvorilo u
gordo očajno Ne! upućeno laţnom i otuţno-beskrvnom
građanskom načinu ţivota onih koji veruju.
Drugo jedno, i posleđnje, zaista poslednje pre-
okretanje smisla, međutim, traţi da bude spomenuto, da
bude spomenuto zaista od srca, ono koje na kraju ovog
dela beskrajnog jadikovanja tiho, nadmoćno nad
razumom i sa rečitom neizrecivošću, što je data samo
muzici, dira osećaj. Mislim na orkestralni završni stav
kantate u kojem se gubi hor i koji zvuči kao jadikovka
Boga nad propašću njegovog sveta, kao pečalno »Nisam to
hteo« koje izgovara Stvoritelj. Ovde, pri kraju, dostignuti
su, mislim, krajnji akcenti ţalosti, krajnje očajanje dobilo
je izraz, i — neću to reći, značilo bi narušiti odsustvo bilo
kakvog ustupka u delu, njegov neizle- čivi bol, ako bi se
htelo reći da ono sve do svoje poslednje note pruţa bilo
725
kakvu drugu utehu osim one koja počiva u samom izrazu
i u tome što se oglašava, dakle u tome što je stvorenju
uopšte dat glas za njegov jad. Ne, taj mračni tonski spev
ne dopušta sve do poslednjeg časa nikakvu utehu, po-
mirenje, ozarenje. Ali, šta onda ako umetničkoj pa-
radoksalnosti, da se iz totalne konstrukcije rađa izraz —
izraz jadikovke — odgovara religiozni paradoks da i'z
najdubljeg bezboţnog očajništva, makar i kao najtiše
pitanje, klija nada? To bi bila nada s one strane beznađa,
transcendencija očajanja, ne njegova izdaja, već čudo
koje prevazilazi veru. Osluš- nite samo kraj, oslušnite ga
sa mnom: jedna za drugom povlače se grupe
instrumenata, a ono što preostaje, ono sa čim se delo
završava, jeste visoko g jednog čela, poslednja reč,
poslednje zamiranje zvuka koji se lagano gubi u
pianissimo-fermati. Onda nema više ničeg — ćutanje i
noć. Ali, onaj ton koji se, kao da još treperi, zadrţao u
ćutanju, kojega više nema, nego ga samo još duša
osluškuje, i koji je bio poslednji glas tuge, nije više to, on
menja smisao i stoji kao svetio u noći.
XLVII
»Bdijte sa mnom!« Sve ako je u delu Adrijan ovu reč
bogoljudske bede i okrenuo u samotničko- -muţevno i
gordo »Spavajte mirno i ne berite brigu!« njegovog
Faustusa, ipak ostaje ono ljudsko,
726
poriv da se zatraţi, ako ne pomoć, ono ipak prisu-
stvo bliţnjih, molba: »Ne ostavljajte me! Budite kraj mene
kad mi dođe sudnji čas!«
Stoga Leverkin, kada je bilo prošlo gotovo pola
godine 1930, u maju mesecu, poziva na razne načine k
sebi u Pfajfering društvo, sve svoje prijatelje i poznanike,
štaviše i takve sa kojima se malo ili uopšte nije poznavao,
masu ljudi, negde oko trideset: delom dopisnicama,
delom preko mene, pri čemu su pojedine zvanice bile
zamoljene da poziv prenesu dalje, dok su se opet neki iz
radoznalosti koja se odnosila na samu stvar pozvali sami,
što će reći zamolili preko mene ili preko nekog drugog
člana uţeg kruga za dopuštenje da dođu. Jer, Adri- jan je
na svojim kartama stavio do znanja da pred
blagonaklonim skupom prijatelja ţeli da klavirskim
izvođenjem nekih karakterističnih partija prikaţe svoje
novo horsko-simfonijsko delo, koje je upravo završio; a za
to su se zanimale i mnoge ličnosti koje on nije imao
nameru da pozove, kao na primer heroina Tanja Orlanda i
tenor gospodin Kjoejlund, koje su doveli Slaginhaufenovi,
ili recimo izdavač Radbruh i njegova ţena, koji su došli sa
Sildkna- pom. Pismenim putem je on, uostalom, pozvao i
Baptista Špenglera, iako ovog, kao što je Ađrijan zapravo
morao znati, već mesec i po dana više nije bilo među
ţivima. Duhoviti čovek, tek na sredini pete decenije, bio je
na ţalost podlegao svojoj srčanoj boljci.
Meni, priznajem to, ćela ova priredba nije bila baš
prijatna. Teško je reći zašto. To dovlačenje velikog broja
njemu, kako u nekom unutarnjem, tako i u spoljašnjem
smislu najvećim delom veoma dalekih ljudi, na mesto
njegove povučenosti, sa svrhom da budu posvećeni u
njegovo najusamljeničkije delo, u osnovi nije pristajalo uz
Adrijana; to u meni nije toliko stvaralo nelagodnost samo
po sebi, koliko stoga što mi se činilo da je to način
ponašanja koji je njemu stran, a samo po sebi odurno je
bilo i meni. No sad, ma šta da je razlog tome — a ja mislim
da sam to šta je razlog nagovestio — mom je srcu draţe
bilo kada sam znao da je on sam u svome utočištu — gde
su ga videli samo njegovi humano nastrojeni domaćini,
727
koji su mu s puno respekta bili privrţeni, i mali broj nas,
Šildknap, draga 2anet, dubokim poštovanjem proţete
ţene Rozenštilova i Nakedajeva, kao i ja sam — nego da
sad na njega, koji se odvikao od sveta, budu uperene oči
mešovite gomile, koja sa svoje strane nije naviknuta na
nj. Ali, šta mi je preostajalo nego da se poduhvatim onoga
što je on sam već uveliko bio započeo i da, sledeći njegova
uputstva, obavim svoje telefonske razgovore? Niko nije
otkazao, naprotiv: bilo je, kao što sam rekao, samo
dodatnih molbi za dopuštenje da se prisustvuje.
Ja ne samo da nisam rado gledao na ćelu priredbu:
idem u svom priznanju i dalje i izjavljujem da sam čak bio
u iskušenju da lično sve to izbegnem. Tome se ipak
suprotstavio briţni osećaj duţnosti koji se sastojao u
tome da, rado ili ne, bezuslovno moram biti prisutan i
nadgledati sve. I tako sam se, dakle, tog subotnjeg
popodneva uputio sa Helenom u Minhen, gde smo
uhvatili putnički voz za Valdshut i Garmiš. Delili smo
kupe sa Sildkna- pom, Ţanet Šojrl i Kunigundom
Rozenštil. Po ostalim kolima bilo je rasuto ostalo društvo,
samo sa izuzetkom bračnog para Slaginhaufen, starog
penzionera sa švapskim naglaskom i rođene fon Pla- uzig,
koji su se, zajedno sa svojim prijateljima pe- vačima,
dovezli svojim autom. Ovaj je dobro posluţio prilikom
našeg dolaska u Pfajfering, tako što je, budući da je stigao
pre nas, više puta išao tamo-ovamo između male stanice i
imanja Svaj- geštil i u grupama odvozio tamo goste koji su
više voleli da taj put ne prevaljuju pešice (vreme je još bilo
dobro, mada se na horizontu pomaljala oluja potmulo
tutnjeći). Jer, za prevoz od ţelezničke stanice do kuće
niko se nije bio pobrinuo — gospođa Svajgeštil, koju smo
Helena i ja potraţili u kuhinji, u kojoj je ona uz
Klementininu pomoć navrat- -nanos pripremala zakusku
za tolike ljude, kafu, iseckane kriške hleba sa maslacem i
hladan jabukov sok, izjavila nam je, ne malo
zaprepašćena, da je Adrijan ni sa jednom rečju nije
pripremio za invaziju.
Za to vreme napolju nije bilo kraja besnom laveţu
starog Zuza ili Kašperla, koji je, zvečeći lancem, skakao
728
oko svoje kućice i smirio se tek kada su prestali da
pristiţu novi gosti i kada su se svi okupili u dvorani sa
Nike, u koju su sluţavka i momak dovlačili stolice iz
porodične dnevne sobe, pa čak i iz gornjih spavaćih soba,
kako bi bilo više mesta za sedenje. Pored već imenovanih
ličnosti, pomenuću nasumice i po sećanju još neke od
prisutnih: imućnog Bulingera, slikara Lea Cinka, za koga
u stvari ni ja ni Adrijan nismo marili, i kojeg je ovaj pozvao
valjda zajedno sa preminulim Spen- glerom, Helmuta
Institorisa, koji je sad bio neka vrsta udovca, dr Kraniha s
njegovom jasnom artikulacijom, gospođu
Binder-Majoresku, Kneterihove, šaljivog portretistu
upalih obraza Noteboma sa ţenom, koje je doveo
Institoris. Došli su, pored ovih, Sikstus Kridvis i krug koji
se okupljao oko njegovog diskusionog stola, naime
istraţivač Zemljinih slojeva dr Unrue, profesori Fogler i
Holcšuer, pesnilc Danijel cur Hee u crnom zakopčanom
kaputu, pa čak — što me rasrdilo — i izvrtanju stvari
skloni Haim Brajzaher. Stručno muzički elemenat bio je,
pored operskih pevača, zastupljen preko Ferdinanda
Edšmita, direktora Capfenšteser orkestra. Na moje veliko
iznenađenje, i svakako ne samo na moje, tamo se pojavio
i baron Glajhen-Rusvurm, koji se, koliko je meni poznato,
od onog događaja sa mišem, po prvi put uopšte mogao
videti u društvu, sa svojom punačkom ali elegantnom
suprugom, Austrijankom. Ispostavilo se da mu je Adrijan
još osam dana unapred poslao poziv na njegov zamak, i
ve-
729
rovatno se Šilerov potomak, koji se kompromitovao na
tako neobičan način, veoma obradovao čudnoj prilici da
se ponovo uključi u društvo.
I tako, svi ti ljudi, njih okruglo trideset, kao što sam
rekao, stoje sad u seljačkoj dvorani, ispunjeni
očekivanjem, upoznaju se jedni s drugima, izmenjuju
poneku reč obojenu radoznalošću. Vidim Ridigera
Sildknapa u njegovom večitom, iznošenom sportskom
kostimu, okruţenog ţenama, kojih je bilo čitavo mnoštvo.
Ĉujem blagozvučno nadmoćne glasove dramskih pevača,
astmatično-razumno jasni govor dr Kraniha, Bulingerovo
razmetljivo naklapanje, Kridvisovo uveravanje da je ovaj
sastanak, i ono što on obećava, »bo’me enormno vaţan« i
kako Cur Hee, lupkajući nogom, nadovezuje na to svoje
fanatično »Dabome, dabome, to se moţe reći!«. Ba- i’onica
Glajhen išla je naokolo, nastojeći da pobudi simpatiju za
abstruzni zao udes koji je zadesio nju i njenog muţa. »Vi
sigurno znate, imali smo taj ennui«, govorila je ovde i
onde. — Posmatrao sam od samog početka kako mnogi
uopšte nisu primetili da je Adrijan odavno u sobi i kako
govore kao da ga još očekuju, jednostavno zato jer ga nisu
prepoznali. On je sedeo leđima okrenut prozoru, obučen
kao i uvek u to vreme, za teškim ovalnim stolom u sredini
dvorane, za kojim smo u svoje vreme sedeli sa onim
Saulom Fitelbergom. No mnogi među gostima su me pitali
ko je onaj gospodin tamo, i na moje u početku začuđeno
objašnjenje začulo bi se jedno »Pa da, tako!«, kao da im je
odjednom sinulo, nakon čega bi pohitali da pozdrave
domaćina. Koliko se on meni naočigled morao promeniti,
kada je bilo moguće da dođe do toga! Sigurno je da je
mnogo činila puna brada, i to sam govorio i onima kojima
nije išlo u glavu da je to on. Pored njegove stolice stajala je
duţe vremena, uspravna kao straţar, kudrava
Rozenštilova, a to je bio razlog zbog kojeg ■se Meta
Nakedaj skrivala u najudaljenijem uglu sobe. Kunigunda
je ipak bila lojalna i posle izvesnog
730
vremena napustila je mesto na kojem je stajala, da
bi ga odmah zauzela druga poštovanjem proţeta duša. Na
pultu otvorenog četvrtastog klavira uza zid leţala je
rasklopljena partitura »Naricaljke dr Faustusa«.
Pošto sam prijatelja drţao na oku i za vreme
konverzacije sa ovim ili onim od gostiju, nije mi promakao
njegov mig, koji mi je dao glavom i obrvama, i koji je
značio da treba da pozovem okupljene zvanice da zauzmu
svoja mesta. Učinio sam to ne odugovlačeći, tako što sam
u tom smislu zamolio one najbliţe, dao znak onima koji
su stajali dalje, pa sam čak naterao sebe da zapljeskam
rukama kako bih u tišini mogao saopštiti da dr Leverkin
ţeli da započne svoje izvođenje. Ćovek oseća kada ble-
dilo prekrije njegovo lice; izvesna skamenjena hladnoća
njegovih crta omogućava mu da to opazi, a i kapljice
znoja, koje mu onda izbijaju po čelu, hladne su na isti taj
način. Ruke, kojima sam tek slabašno, suzdrţljivo lupao,
drhtale su mi, kao što mi, evo, drhte i sada kad se
spremam da spustim na hartiju tu uţasnu uspomenu.
Publika je sledila moju molbu dosta spremno. Red i
mir su se uspostavili brzo. Desilo se da su za stolom sa
Adrijanom sedeli stari Slaginhaufenovi, a osim njih Ţanet
Sojrl, Šildknap, moja ţena i ja. Ostali su se s obe strane
sobe u nepravilnom rasporedu smestili po različitim
komadima nameštaja, po išaranim drvenim stolicama,
foteljama od konjske dlake, sofi, a nekolicina među
gospodom je i stajala naslonjena na zidove. Adrijan se još
nije spremao da ispuni opšte očekivanje, uključujući i
moje, i da se uputi prema klaviru, kako bi zasvirao. Sedeo
je skrštenih ruku, s glavom nagnutom na stranu, pogleda
upravljenog pred sebe, tek malo naviše, i u potpunoj
tišini, koja je tad zavladala, otpočeo je onim pomalo
jednoličnim glasom, koji mi je sada kod njega bio poznat,
a koji je donekle i zapinjao, svoje slovo upućeno
okupljenima — slovo koje je imalo smisao pozdravnog
govora, kako mi se u početku učinilo; a tako nešto je to s
početka i bilo. Silim sebe da dodam i to da je, govoreći,
često pravio greške i da je — bilo je to za mene pravo
mučenje, zarivao sam sebi nokte u dlanove zbog toga —
prilikom pokušaja da ispravi lapsus činio novi, zbog čega
731
kasnije na te pogreške jednostavno više nije obraćao
paţnju i prelazio je preko njih. Uostalom, nije trebalo da
me svakojake nepravilnosti u njegovom načinu
izraţavanja toliko cvele, jer se on u govoru delimično
sluţio jednom vrstom starijeg ne- mačkog, kao što je to,
uostalom, rado činio i pišući, pa je tu uvek bilo nečeg
problematičnog, ali i opro- stljivog, što se nedostataka i
nezavršene rečenične konstrukcije tiče, jer koliko ima od
onda kad je naš jezik prerastao varvarski stadij um i
gramatički i pravopisno se kojekako sredio!
Počeo je veoma tiho i mrmljajući, tako da je samo
mali broj prisutnih razumeo njegov pozdrav, a i oni su
tome pridavali malu vaţnost ili su ga shvatili kao veselu
šaljivu floskulu, jer je glasio otprilike ovako:
»Poštovanja dostojna, naročito mi draga braćo i
sestre.«
Zatim je neko vreme ćutao, kao da razmišlja,
naslonivši obraz na ruku kojom se podnimio o sto. Ono
što je sledilo bilo je shvaćeno isto tako, kao šaljivi uvod i
poziv da se bude vedro raspoloţen, i mada su
nepokretnost crta na njegovom licu, umor koji se video u
njegovom pogledu i njegovo bledilo tome protivrečili, tu se
dvoranom još širio pre- dusretljivi smeh, prigušeno i kroz
nos, ili kao kikot dama, takođe.
»Kao prvo i prvo«, rekao je, »hoću da vam se zahvalim
na blagovoljenju i prijateljstvu što ste svojim dolaskom
ovamo pešice i kolima, a da ih nisam zasluţio, hteli da mi
ih ukaţete, budući da sam vam iz samotne pustoši ovog
zabitog skrovišta pisao i pozvao vas, a i dao vas nazvati i
pozvati preko moga od srca vernoga famulusa i prijatelja
mi specijalnog, koji još ume da me opomene na naše
pohađanje škole u mladosti, budući da smo mi zajedno
studirali u Haleu, no o tome, i kako su se već za vreme tih
studija javile oholost i gnusoba, kasnije u mom slovu.«
Tu su mnogi, smeškajući se, pogledali prema meni,
a ja se od ganutosti nisam mogao nasmešiti, jer mom
dragom prijatelju uopšte nije bilo svojstveno da me
spominje u ovako neţnom sećanju. Ali, upravo to što su u
mojim očima videli suze uveseljavalo je većinu njih; ja se
sa odvratnošću sećam da se Leo Cink svojim velikim
nosom, kome se sam toliko podsmevao, glasno useknuo u
svoju maramicu, kako bi karikirao moje vidno uzbuđenje,
732
čime je, opet, i on sa svoje strane naveo ponekog da se
zakikoće. Ĉinilo se da Adrijan sve to ne primećuje.
»Moram«, nastavio je on, »da se kod vas najpre
izvinem« (ispravio se i rekao: »izvinim«, ali je onda opet
rekao: »izvinem«) »i da vas zamolim da ne podiţete
prituţenije što se naš pas Prestigijar ophodio tako rđavo i
što vam je napunio uši tako paklenskim laveţom i
kevtanjem, a vi ste se mene radi odvaţili na toliku muku i
nevolju. Trebalo je da svakom od vas uručimo po jednu
malu zviţdaljku čije previsoke tonove čuje samo pas, pa
bi on već izdaleka razumeo da dolaze samo dobri
prijatelji, zamoljeni da dođu, kako bi, a nošeni ţarkom
ţeljom, čuli od mene šta sam ja to pod njegovom straţom
radio i kako sam za sve ove godine ţiveo.«
Dok je govorio o zviţdaljci ponovo se s raznih strana
pomalo čuo učtiv smeh, mada ga je pratilo i čuđenje.
Međutim, on je nastavio i rekao:
»Imam za vas sada jednu ljubeznu hrišćansku
molbu, a to je da mi ovo izlaganje ne uzmete za zlo i da ga
ne shvatite pogrešno, nego na najbolji način, jer u meni je
istinska ţelja da pred vama, dobrima i bezazlenima, sve
ako i ne bezgrešnima, ono ipak samo uobičajenim i
snošljivim grešnicima, koje ja zbog toga od sveg srca
prezirem, ali kojima vatreno zavidim, da pred vama
učinim puno priznanje, kao što ga čini bliţnji bliţnjemu,
budući da mi pred očima stoji peščanik, pa moram
očekivati da će me, kada iscuri i poslednje zrnce kroz uski
grlić, On odneti, taj kome sam se svojom sopstvenom
krvlju tako skupo obavezao, da ću telom i dušom večno
biti njegov i pasti u njegove ruke i pod njegovu silu, kada
posuda bude iscurila i vreme, koje je njegova roba, dođe
do kraja.«
Tu se još jednom ponegde začuo smeh kroz nos, ali
bilo je i coktanja jezikom o nepca i klimanja glavom, kao
kad je posredi neka netaktičnost, a nekolicina njih je
počela ispitivački mrko da gleda.
»Znajte dakle«, rekao je onaj za stolom, »vi dobri i
poboţni, koji sa svojim umerenim gresima počivate u
Boţijoj (ponovo se ispravio i rekao: »Bo- ţijoj«, ali se onda
vratio na onaj drugi oblik) »milosti i oproštaju, jer ja sam
to tako dugo potiskivao u sebi, ali neću dalje da vam to
733
skrivam, da sam ja još od svoje dvadeset prve godine
venčan sa sata- nom i da sam sa znanjem kakvu to
opasnost nosi, dobro promislivši, a vođen smelošću,
gordošću i drskošću, jer sam hteo da dođem do slave na
ovom svetu, napravio sa Njim dogovor i savez, te da je,
dakle, sve što sam u roku od dvadeset četiri godine
stvorio, a što su ljudi s pravom posmatrali s podo-
zrenjem, ostvareno samo uz njegovu pomoć, i da je delo
đavolovo, što mi ga je ulio anđeo otrova. Jer, mišljah: ko
hoće da se kugla, mora i čunjeve nameštati, đavolu se
danas čovek na vernost mora zakleti, jer za veliki
poduhvat i delo nikoga drugog ne moţe potrebit biti ni
imati ga, osim Njega.«
Sada je u dvorani vladala mučno napeta tišina.
Malobrojni su bili oni koji su još slušali bez uzne-
mirenosti, dok su se, naprotiv, videla mnoga izduţena lica
s podignutim obrvama, na kojima se moglo pročitati:
kuda ovo vodi i šta se to tu dešava?
Da se on makar jednom nasmešio ili namignuo, što bi
njegovim recima dalo obeleţje umetničke misti- fikacije,
onda bi sve još bilo koliko-toliko dobro. Ali, on to nije
činio, nego je sedeo tu bled i ozbiljan. Neki su pogledali u
mene kao da pitaju kako to zapravo treba razumeti i kako
ja to mislim da opravdam; i moţda je i trebalo da se
umešam i da raspustim skup — ali sa kojim
obrazloţenjem? Postojala su samo ona koja bi ga unizila i
izloţila sramoti, a ja sam osećao da moram pustiti da
stvari idu svojim tokom, u nadi da će uskoro početi da
svira nešto iz svoga dela i oglasiti se tonovima umesto
recima. Nikada nisam snaţnije osećao kolika je prednost
muzike, koja ne kaţe ništa i kaţe sve, nad
jednoznačnošću reči, da, nikada nisam snaţnije osećao
zaštićujuću neobaveznost umetnosti uopšte, u poređenju
sa razobličujućom sirovošću priznanja koje nema
prenosan smisao. Međutim, prekinuti to priznanje, to ne
samo da se kosilo sa mojim strahopoštovanjem, nego sam
ja svom dušom čeznuo da čujem, bez obzira na to što je
među onima koji su slušali sa mnom bio samo mali broj
takvih koji su toga bili dostojni. Izdrţite samo i počujte,
govorio sam u sebi drugima, jer vas je on konačno jednom
sve pozvao kao svoje bliţnje!
734
Posle jedne pauze, za vreme koje je razmišljao, moj
prijatelj je ponovo počeo:
»Nemojte misliti, draga braćo i sestre, da mi je za
obećanje i sklapanje pakta bilo potrebno neko raskršće u
šumi i mnogo cirklova i grubog zaklinjanja, jer već sveti
Toma uči da za otpadništvo nisu potrebne reči koje
predstavljaju zazivanje, već je dovoljno bilo kakvo delo, i
bez izričite podaničke zakletve. Jer, ono što je mene
dodirom opčinilo, bio je samo jedan leptir i šareni noćnik,
Hetaera Esmeralda, ona me je omađijala dodirom,
činjarica, i ja sam je sledio u sutonsku senku od lišća
koju voli njena providna nagota, i tu sam je uhvatio, nju
koja je u letu slična cvetnoj latici što je nosi
735
vetar, uhvatio sam je i naslađivao se s njom, opo-
meni njenoj uprkos, tako se to zbilo. Jer, kako me
opčinila, tako sam opčinjen i ostao, u ljubavi me otrovala
— tu bejah posvećen i obrekoh se.«
Na ovom mestu sam se sav stresao, jer je iz
auditorijuma doletela jedna upadica — načinio ju je
pesnik Danijel cur Hee, u svom popovskom odelu,
lupkajući nogom i izrekavši svoj sud kao da kuca
čekićem:
»To je lepo. U tome ima lepote. Sasvim dobro, sasvim
dobro, moţe se reći!«
Iz usta nekolicine se začulo »pssst!«, a i ja sam se
okrenuo prema tom govorniku, negodujući, iako sam mu
potajno bio zahvalan za njegove reći. Jer, mada su bile
prilično budalaste, one su to što smo čuli podvele pod
jedan umirujući i priznati ugao posmatranja, naime onaj
estetski, koji je, ma koliko da je bio neumesan, i ma
koliko da me je ljutio, ipak i meni samom doneo izvesno
olakšanje. Učinilo mi se, naime, kao da je društvom
prošlo jedno utešno »A, tako!«, a Cur Heeove reči su jednu
damu, gospodu Radbruh, izdavačevu ţenu ohrabrile da
izjavi:
»Ćovek prosto veruje da sluša poeziju.«
Ah, nije se dugo verovalo u to, ovo tumačenje ţeljno
lepote, koliko god da je bilo pogodno, nije bilo odrţivo, ono
nije imalo nikakve veze sa nerazumljivom lakrdijom o
pokornosti, nasilju, krvi i pljačkanju sveta pesnika Cur
Heea, to je bila mirna i bleda ozbiljnost, ispovest je to bila
i istina, koju je jedan čovek hteo da čuju njegovi bliţnji i u
krajnjoj duševnoj muci i nevolji ih sazvao zbog toga, čin
besmislenog poverenja, svakako; jer bliţnji nisu stvoreni i
udešeni da se sa takvom istinom susretnu drugačije doli
sa hladnim zgraţanjem i s presudom, koju su, kada više
nije bilo moguće sve to posmatrati kao poeziju, vrlo brzo
jednodušno izrekli nad njom.
Izgledalo je kao da one upadice uopšte nisu dopirale
do našeg domaćina. Njegovo razmišljanje, kada bi
napravio pauzu, činilo ga je očigledno nepristupačnim za
njih.
»Svi bez razlike poštovanja dostojni, dragi mi
prijatelji«, počeo je on ponovo svoj govor, »zapamtite to da
imate posla sa čovekom od Boga ostavljenim i očajnim,
čije telo, kad umre, ne pripada posvećenom mestu, kraj
poboţno upokojenih hrišćana, već na strvinaru, među
lešine pocrkale stoke. Na odru ćete ga, unapred vam to
kaţem, uvek naći kako leţi na licu, pa ako ga i pet puta
okrenete, on će ipak ponovo leţati naopako. Jer, već
mnogo pre mog naslađivanja s otrovnom leptiricom, bila
se moja duša u svojoj oholosti i gordoumlju zaputila ka
sotoni, i bio sam određen da stremim ka njemu još od
mladosti, kao što treba da znate i to da je čovek stvoren i
predodređen za blaţenstvo ili za pakao, a ja sam bio
rođen za pakao. Zato sam svoju sujetu hranio šećerom,
studirajući teologiju u Plaleu, na Visokoj školi, no ne
Boga radi, nego onoga Drugoga radi, moje bogoslovlje
beše već potajno početak saveza i prikriveno kretanje, ne
ka Bogu, već ka Njemu, velikom religiozusu. No, ono što
hoće da ode do đavola, to se ne moţe zadrţati niti se to
Njemu moţe odupreti, i bio je potreban samo jedan mali
korak sa bogoslovskog fakulteta tamo preko, do Lajp-
ciga i do muzike, pa da se ovo moje bavljenje usmeri još
samo na figuris, characteribus, formis coniura- tionum i
kojim se sve imenima to bajanje i čaranje još sve ne zove.
Item, moje očajno srce je sve to lakomisleno
proigralo. Imađah dobru, hitru glavu i talente što su mi
milostivo odozgo bili podareni, kojima sam se, u poštenju
ţiveći i skromno, mogao koristiti, no, osećao sam i odveć
dobro: vreme je takvo da se na poboţan, trezven način,
ispravnim sredstvima, ne moţe više stvoriti nijedno delo i
da je umetnost postala nemoguća bez pomoći đavolove i
ognja pa-
47 Doktor 737
Faustus II
klenog ispod kotla. . . Da, da, dragi drugovi, što se
umetnost zaglavila i što je postala i odveć teška i samu
sebe ismejava, što je sve postalo i odveć teško i ubogi
čovek više ne zna kud u svojoj nevolji udara, za to je
začelo bilo kri'vo vreme. No, ako neko pozove đavola u
goste, kako bi izašao iz toga i načinio proboj, on diţe
optuţbu protiv svoje duše i krivicu vremena tovari sebi
na vrat, tako da biva proklet. Jer, rečeno je: Budite
smotreni i bdijte! Ali, mnogo ko se oglušuje o to, pa
umesto da se mudro brine o onome što je potrebno na
Zemlji, da bi na njoj bilo bolje, i da razborito doprinosi
svoj deo da se među ljudima uspostavi takav poredak
koji će lepom đelu ponovo stvoriti ţivotni osnov i
omogućiti mu da se pošteno uklopi u taj poredak, čovek
zanemaruje ono što mu je duţnost i grezne u paklensko
pijanstvo: tako ţrtvuje svoju dušu i dospeva na
strvinaru.
Eto, milostiva i draga mi braćo i sestre, tako sam
vam ja ţiveo i učinio da mi nigromantia, carmina,
incantatio, veneficium i kojim se sve to recima i imenima
još ne moţe nazvati, postanu sve i svja. Uskoro je došlo i
do razgovora između mene i Onoga, zlorepog, te muške
droce, u latinskoj dvorani, mnogo sam se razgovarao sa
njim i on mi je, štaviše, morao obznaniti mnogo toga o
kvalitetu ada, njegovom fundamentu i supstanci. Prodao
mi je i vreme, nedogleđnih dvadeset četiri godine, obećao
mi se i verio se sa mnom na taj rok, obrekao mi i velike
stvari, a i mnogo ognja pod kotlom, da bih bio sposoban
za delo, iako je ono postalo suviše teško a moja glava
suviše promućurna i podsmeš- ljiva, no, eto, bez obzira
na to. Samo, razume se, bolove kao da me noţevi seku
imao sam da trpim još za to vreme, isto kao što ih je
trpela mala sirena u svojim nogama, ona je bila moja
sestra i slatka nevesta, po imenu Hifijalta. Jer, on mi ju
je doveo u postelju kao suloţnicu, pa sam je stao ob~
ljubljivati i postajala mi je sve milija, bez obzira
738
je li dolazila s ribljim repom ili sa nogama. Ĉešće je,
svakako, dolazila sa repom, jer su bolovi kao od noţa, koje
je trpela, pretezali nad poţudom, i meni se veoma
dopadalo kako je njeno neţno telo tako ljupko prelazilo u
rep pokriven krljuštima. Ali me je ipak više očaravao čisto
ljudski oblik i, što se mene tiče, moje je uţivanje bilo
mnogo veće kad bi mi došla sa nogama.«
Posle ovih reči, u auditorijumu su zavladali iz-
vestan nemir i komešanje. Stari gospodin i gospođa
Šlaginhaufen, naime, ustali su od našeg stola i, ne
gledajući ni levo ni desno, suprug je, drţeći svoju suprugu
ispod ruke, poveo nečujnim korakom između sedišta i
izveo je kroz vrata napolje. Nije prošlo ni dva minuta, a iz
dvorišta se začulo kako se uz mnogo buke i klepeta pali
motor njihovog automobila, iz čega smo shvatili da oni
odlaze.
Ovo je mnoge zabrinulo, jer su kola tako bila
izgubljena, a puno njih se nadalo da će se njima ponovo
prevesti do ţelezničke stanice. Međutim, među gostima se
nije pnmećivala nikakva teţnja da se povedu za starim
bračnim parom. Sedeli su kao prikovani, a kada se
napolju stišala buka zbog odlaska, ponovo se začulo Cur
Heeovo peremptorno »Lepo! O, pa da, naravno, to je lepo!«
Upravo u tom trenutku sam i ja hteo da otvorim
usta i da zamolim prijatelja da se zadovolji tim uvodom i
da nam sad zasvira iz svog dela, ali je on, neuznemiren
onim što se u međuvremenu desilo, nastavio svoj govor:
»Potom je Hifijalta ostala trudna i podarila mi
sinčića, koga sam voleo svom svojom dušom, svetog
dečkića, milošte većma puna no što je to igda uobičajeno,
koji kao da beše došao iz nekog dalekog i starog kraja.
Međutim, pošto je dete bilo od krvi i mesa, a bilo je
utanačeno da ne siriem voleti nijedno ljudsko biće, On ga
je bez milosti ubio i u tu se Svrhu mojim vlastitim očima
posluţio. Jer, treba da znate, kada neka duša strasno
stremi zlosti, onda
47» 739
je njen pogled otrovan i zmijski, a najviše za đecu. Tako
mi je taj sinčić, pun slatkih izreka, preminuo u avgustu
mesecu, mada sam mislio da će mi takva neţnost biti
dozvoljena. Mislio sam takođe, još pre toga, da ja, kao
đavolov kaluđer, smem da volim nekog lco je od krvi i
mesa a nije ţena, a ko se u bezgraničnom poverenju
trudio da mi kaţe ,ti’ sve dok mu nisam dopustio. Zbog
toga sam ga morao ubiti i poslao sam ga u smrt pod
prinudom i prema uputstvu. Jer magisterulus bese
primetio da sam namerio da stupim u brak i jako se
razbesneo, jer je u bračnom stanju video otpadništvo od
Njega i skriveni, zaobilazni put ka pomirenju. Prisilio me
je, dakle, da se posluţim upravo tom namišlju, tako da
sam onog poverljivoga hladno ubio, i danas hoću da ovde
ispovedim pred svima vama još i to da sedim pred vama i
kao ubica.«
Na ovom mestu je još jedna grupa gostiju napustila
prostoriju, naime: mali Helmut Institoris, koji je ustao u
tihom protestu, bled i grizući donju usnu, kao i njegovi
prijatelji, slabunjavi slikar No- tebom sa svojom veoma
građanski nastrojenom, prsatom gospođom, koju smo mi
imali običaj da nazivamo »majčinskim grudima«. Oni su
se, dakle, ćutke udaljili. Ali, napolju oni izgleda nisu
ćutali, jer nekoliko trenutaka po njihovom odlasku
unutra je tiho ušla gospođa Švajgeštil, opasana keceljom,
sa zategnutim sivim razdeljkom, i s prekrštenim rukama
ostala je u blizini vrata. Slušala je kako je Adrijan govorio:
»Ali, prijatelji moji, ma koliki grešnik da sam bio,
ubica, neprijatelj ljudi, odan ljubavisanju s đavolom, ja
sam bez obzira na to neprestano revno- vao kao priljeţan
delatnik i nikada nisam smirivao« (ponovo je u jednom
trenutku izgledalo da se pribrao, pa je reč ispravio u
»mirovao«, no onda je ostao pri »smirivao«), »niti sam
spavao, već sam se mučio i patio i teških se stvari
poduhvatao, prema rečima apostolovim: ,Ko traţi teške
stvari, tome će i biti teško.’ Jer, kao što ni Bog ne čini
velika dela pomoću nas bez našeg učešća i blagoslova,
tako ni onaj Drugi. Samo stid i podsmeh duha, i ono što
je u vremenu delu protivno, to je On drţao dalje od mene,
740
sve ostalo sam morao učiniti sam, iako opijen neobičnim
napicima što mi bejahu na- točeni. Jer ja bih često bio
začuo kakav umilni instrument, orgulje ili pozitiv'"', zatim
harfu, laute, violine, trombone, blok-flaute, krive rogove i
male frule, svaki u četiri glasa, da sam mogao povero- vati
da sam na nebu, da nisam znao da je drugačije. Mnogo
sam toga zapisao. Cesto su u mojoj sobi bila i neka deca,
dečaci i devojčice, koji su mi sa notnih listova pevali
motete, smešeći se pri tom neobično obešenjački i
izmenjujući poglede. Behu to vrlo ljupka deca. Ponekad
bi im se podigla kosa, kao od vrelog vazduha, i oni bi je
opet zaglađivali svojim ljupkim rukama, koje su imale
rupice i u njima su bili mali rubini. Iz nozdrva bi im se po-
nekad izvijali ţuti crvići, silazili dole na grudi i nestajali
—«
Ove reći su sad ponovo bile znak nekim od
slušalaca da napuste dvoranu: bili su to učenjaci Unrue,
Fogler i Holcšuer, od kojih sam jednog video kako,
izlazeći, oba doručja pritiska na slepo- očnice. Sikstus
Kridvis, kod koga su oni vodili svoje dispute, ipak je ostao
s veoma napregnutim izrazom lica na svom mestu, kao
što je uopšte posle svih tih napuštanja prostorije još uvek
ostalo nekih dvadesetak gostiju, iako mnogi behu već na
nogama i, kako je izgledalo, spremahu se da pobegnu.
Leo Cink je s pakosnim očekivanjem dizao obrve i rekao
»Isuse blagi!«, kao što je to bio njegov običaj kada je
trebalo da da sud o slici nekog drugog. Oko Leverkina se,
kao da hoće da ga zaštite, okupilo nekoliko ţena:
Kunigunda Rozenštil, Meta Nake-
* Male orgulje bez pedala, sa zvucima flaute. Prim. prev.
741
daj i Ţanet Šojrl, te tri. Elza Švajgeštil ostala je na
rastojanju.
A mi smo čuli:
»Tako je zloduh dvadeset četiri godine verno drţao
svoju reč, i sada je sve do ovog poslednjeg gotovo, dovršio
sam ga uz ubistvo i razvrat, i moţda Milost moţe učiniti
dobrim ono što je nastalo u zlosti, ne znam. Moţda će i
Bog videti da sam traţio ono što je teško i da sam se
mučio i patio, moţda, moţda će mi to biti uračunato i
uzeto u obzir što sam se tako trudio i ţilavo radio sve dok
nisam sve završio, ne mogu to reći i nemam hrabrosti da
se tome nadam. Moj greh je veći nego što mi moţe biti
oprošteno, a ja sam ga do vrhunca doterao time što je
moja glava spekulisala da je skrušeno neverovanje u
mogućnost milosti i oproštaja ono što je najprimamljivije
za večnu Dobrotu, no uviđam da takva drska računica
čini milost u potpunosti nemogućnom. Međutim,
oslanjajući se na to, ja sam išao dalje u spekulaciji i
izračunao da ta krajnja pokvarenost mora biti krajnji
podstrek za Dobrotu da dokaţe svoju beskrajnost. I tako,
sve dalje, upustio sam se, dakle, u bezočno nadmetanje
sa Dobrotom gore: šta je neiscrpnije, ona ili moja
spekulacija — tu vidite da sam proklet i da nema milosti
za mene, jer ja unapred svaku milost uništavam
spekulacijom.
No kako je sada isteklo vreme koje sam jednom
kupio svojom dušom, pozvao sam vas, pre nego što
skončam, k sebi, milostiva i draga mi braćo i sestre, i
nisam vam hteo zatajiti svoju duhovnu smrt. Molim vas
da me se sećate po dobru, to isto molim i druge, koje sam
moţda zaboravio da pozovem, da ih s moje strane bratski
pozdravite i' da mi pored toga ništa ne uzmu za zlo.
Rekavši i ispovedivši sve ovo, hoću za rastanak da vam
odsviram nešto malo iz onog sastava, koji sam napisao
slušajući ljupki instrument sotonin, a koji su mi
delimično otpevala obešenjačka deca.«
742
Ustao je, bled kao smrt.
»Ovaj čovek«, začuo se u tišini astmatični glas dr
Kraniha, kojim je on i pored toga jasno artikulisao reci,
»ovaj čovek je lud. O tome već odavno ne moţe biti
nikakve sumnje i treba veoma zaţaliti što u našem krugu
nije zastupljena psihijatrijska nauka. Ja, kao
numizmatičar, osećam se ovde sasvim nenadleţnim.«
S tim recima izašao je i on napolje.
Leverkin, okruţen pomenutim ţenama, a oko njega
smo bili i Sildknap, Helena i ja, seo je za smeđi četvrtasti
klavir i poravnao desnom rukom listove partiture. Videli
smo kako mu niz obraze teku suze i kako padaju po
dirkama, po kojima, onako mokrim, on udari jako
disonantan akord. Pri tom je otvorio usta, kao da će
zapevati, ali je između njegovih usana izbio samo ţalobni
glas naricanja, koji mi je zauvek ostao u ušima; povijen
nad instrumentom, raširio je ruke, kao da je hteo da ga
obuhvati, i najednom, kao da ga je neko gurnuo, pao je
postrance sa stolice na pod.
Gospođa Svajgeštil brţe se našla kraj njega, iako je
stajala podalje, nego mi koji smo mu bili bliţe; ne znam
zašto, mi smo jedan sekund oklevali da mu priskočimo u
pomoć. Podigla je glavu one- sveslog čoveka i, drţeći
gornji deo njegovog tela u svom materinskom naručju,
povikala prema onima koji su još stajali u sobi i blenuli:
»Gledajte da se izgubite, svi koliko vas ima! Vi
varošani nemate razumevanja, a ovde je potrebno
razumevanje! On je mnogo govorio o večnoj milosti, siroti
čovek, i ja ne znam hoće li ona biti dovoljna. Ali, pravo
ljudsko razumevanje, verujte mi to, ono je dovoljno za
sve!«
743
POST SCRIPTUM
Svršeno je. Stari čovek, povijen, gotovo skršen

strahotama vremena u kojem je pisao i onima koje su
činile predmet njegovog pisanja, gleda na visoku hrpu
oţivljene hartije, koja mu pruţa nesigurno zadovoljenje i
koja je delo njegove marljivosti, proizvod ovih godina
prepunih kako seeanja tako i savremenih zbivanja.
Savladan je jedan zadatak za koji ja po svojoj prirodi
nisam bio pravi čovek, za koji nisam bio rođen, ali za koji
su me ljubav, vernost i svojstvo svedoka učinili pozvanim.
Ono što su oni kadri da učine, ono što se moţe postići
predanošću, to je učinjeno, i ja se moram zadovoljiti time.
Onda kada sam se latio pisanja ovih sećanja, ove
biografije Adrijana Leverkina, nije bilo ni najmanje
izgleda za njeno javno objavljivanje, kako zbog samog
autora, tako i zbog umetništva njegovog junaka. Na tako
nešto bi se sada, kada se čudovište od drţave, koje je tada
u svojim polipskim kracima drţalo čitav kontinent i više
od toga, iz- orgijalo do kraja i kada njene matadore
njihovi lekari truju, a onda ih polivaju benzinom i pale,
tako da od njih ne ostane baš ništa, na publikovanje mog
dela, čiji je zadatak da sluţi, sada bi se, velim, i moglo
misliti. Ali, voljom onih zlikovaca Nemačka je tako do
temelja razorena da se čovek ne usuđuje da se nada da će
ona tako skoro biti sposobna za bilo kakvu kulturnu
aktivnost, makar to bilo samo štampanje jedne knjige, i
zaista, tu i tamo sam već razmišljao o putu i načinu da se
744
ovi listovi prebace u Ameriku, kako bi bili predočeni
najpre tamošnjim ljudima u engleskom prevodu. Ĉini mi
se da to ne bi bilo baš suprotno duhu mog počivšeg
prijatelja. Naravno, mislima o čuđenju koje bi svojim
predmetom moja knjiga morala izazvati u onoj kulturnoj
sferi pridruţuje se briţno predviđanje da bi se njen
prevod na engleski, bar u nekim svojim, u samom svom
korenu odveć nemačkim partijama, pokazao kao
nemoguća stvar.
Predviđam i to da će me obuzeti izvestan ose- ćaj
praznine kada sad sa još nekoliko reči budem izvestio o
ţivotnom kraju velikog kompozitora i kada budem
povukao završnu crtu ispod svog manuskripta. Rad na
njemu će mi nedostajati; ma koliko da me je potresao i
nagrizao, on mi je kao tekuće ispunjavanje duţnosti,
čineći me zaposlenim, pomagao da proţivim godine, koje
bi u potpunoj dokolici bilo još daleko teţe podneti i ja se,
u ovaj mah uzaludno, osvrćem oko sebe za nekom
delatno- šću koja bi mi ga mogla zameniti. Istina je:
razlozi zbog kojih sam pre jedanaest godina napustio svo-
ju nastavničku sluţbu iščezavaju u grmljavini istorije.
Nemačka je slobodna, koliko se jedna uništena i pod
starateljstvo stavljena zemlja moţe nazvati slobodnom, i
moţda mom povratku u školsku sluţbu uskoro ništa više
neće stajati na putu. Monsi- njor Hinterpfertner mi je
jednom prilikom već skrenuo paţnju na to. Hoću li
ponovo humanističkim maturantima stavljati na dušu
misao kulture u kojoj se strahopoštovanje pred
boţanstvima podzemlja stapa sa moralnim kultom
olimpskog razuma i jasnoće u jednu poboţnost? Ah, bojim
se da je u ovoj divljačkoj dekadi izrastao jedan naraštaj
koji moj jezik razume isto tako malo kao i ja njegov, bojim
745
se da mi je omladina moje zemlje postala suviše strana da
bih joj ja još mogao biti učitelj, više od toga: sama
Nemačka, ta zlosrećna zemlja, postala mi je strana,
potpuno strana, upravo time što, siguran da će se to
jezivo završiti, nisam sudelovao u njenim gresima i što
sam se od njih skrivao u samoću. Ne moram li se upitati
jesam li u tome postupio ispravno? A opet: jesam li to
stvarno učinio? Bio sam privrţen, sve do njegove smrti,
jednom bolno značajnom čoveku i opisao sam njegov
ţivot koji nikada nije prestao da u meni budi strah po-
mešan s ljubavlju. Osećam se kao da sam tom ver- nošću
platio i za to što sam sa uţasom beţao od krivice svoje
zemlje.
Pijetet mi zabranjuje da se podrobnije upuštam u opis

stanja u kojem se Adrijan našao kada je došao k sebi
posle dvanaestočasovne nesvesti, u koju ga je bacio
paralitični šok za klavirom. Sebi on nije došao, nego je
ponovo našao sebe kao neko strano sopstvo, koje je bilo
samo još sagorela čaura njegove ličnosti i sa kojim onaj
koji se zvao Adrijan Leverkin u osnovi nije više imao
nikakve veze. Reč »demencija« izvorno i ne znači ništa
drugo do ovo udaljavanje od sopstvenoga Ja, otuđivanje
od samog sebe.
Reći ću toliko da mu u Pfajferingu nije bilo ostanka.
Ridiger Šildknap i ja preuzeli smo na sebe tešku duţnost
da bolesnika, koga je dr Kirbis pripremio za put drogama
za umirenje, prebacimo u Minhen u zatvoreno lečilište za
nervne bolesti doktora fon Heslina u Nimfenburgu, gde je
Adrijan proveo tri meseca. Prognoza koju je iskusni
stručnjak odmah, bez ustezanja, dao glasila je u tom
smislu da je reč o duševnom oboljenju koje moţe samo
746
progredirati. No, upravo s napredovanjem bolesti
uskoro će se izgubiti najupadljiviji simptomi i biće
moguće da se uz stručnu negu ona prevede u mirnije,
iako ne manje beznadeţne faze. Upravo to obaveštenje
navelo je, posle malog savetovanja, Sildknapa i mene da
za još neko vreme ne obave- štavamo majku, Elizabetu
Leverkin, na imanju Bu- hel. Na vest o katastrofi u ţivotu
njenog sina ona bi sigurno pohitala k njemu, pa ako se
moglo očekivati smirivanje, onda se činilo da je sasvim
ljudski prištedeti joj potresan, štaviše nepodnošljiv prizor
što ga je pruţalo kliničkom negom još neubla- ţeno stanje
njenog deteta.
Njenog deteta! Jer, to je Adrijan Leverkin ponovo
bio, to i ništa više doli to, kada je stara ţena jednog dana
— godina se primicala jeseni — stigla u Pfajfering, da bi
ga vratila sa sobom u tiringški zavičaj, na mesta njegovog
detinjstva, kojima je spoljašnji okvir njegovog ţivota već
odavno na tako neobičan način odgovarao: —
bespomoćno, ma- loletno dete, koje se više nije sećalo
ponosnog leta svoje muţevnosti, ili je bilo sačuvalo samo
neko veoma tamno sećanje na to, skriveno i zakopano u
njegovoj dubini, dete koje joj se, kao nekad, vešalo o
kecelju i koje je, kao u mladim danima, morala — ili
mogla — da čeka, da dovodi u red, da grdi, da prekoreva
zbog »nevaspitanosti«. Ne moţe se zamisliti ništa jezivo
dirljivije ni jadnije nego kada se duh, koji se smelo i
prkosno emancipovao od svojih počela, skrhan vraća u
ono materinsko, pošto je opisao vrtoglav luk preko sveta.
Moje je uverenje, međutim, — a ono počiva na jasnim i
neospornim utiscima, koji ne dopuštaju sumnju — da
ono, to materinsko, takav tragičan povratak, uza sav jad i
tugu, ne doţivljava bez osećaja zadovoljenja, ne doţivljava
bez zadovoljstva. Za majku je Ikarov let sina-junaka
neshvatljiva muška avantura onoga koji je izrastao i
oslobodio se njene zaštite, u osnovi koliko grešna toliko i
nerazumljiva zablude- lost, odakle ona, potajno
uvređena, uvek čuje i ono otuđeno, duhovno strogo
»Ţeno, kakvog ja posla imam s tobom!«, pa onoga koji se
survao i koji je uništen, »siroto, drago dete«, prima,
747
opraštajući sve, nazad u svoje krilo, nemajući druge misli
doli da bi on bolje učinio da se od tog krila nikada nije ni'
odvajao.
Imam razloga da verujem da je u dubini Adri- janove
duhovne noći bila ţiva izvesna groza od tog blagog
poniţenja, da je, kao ostatak njegovog ponosa, u njemu
tinjao instinktivan gnev protiv toga, pre nego što se,
sumorno uţivajući u udobnosti koju iscrpljena duša
takođe ipak stekne kada duhovno abdicira, pomirio sa
svim. U prilog tome da je postojala takva nagonska
pobuna i teţnja da pobegne od majke govori, bar
delimično, to što je pokušao da se ubije kada je iz naših
reči razumeo da je Elizabeta Leverkin obaveštena o
njegovoj slabosti i da se nalazi na putu k njemu. Tok
događaja je bio ovakav:
Posle tromesečnog lečenja u fon Heslinovom
zavodu, u kojem sam prijatelja smeo da viđam samo
retko i uvek samo na nekoliko minuta, bio je dostignut
izvestan stepen smirenja — ne kaţem: poboljšanja, ali
smirenja, što je lekaru omogućilo da pristane da se pređe
na privatnu negu u mirnom Pfajferingu. U prilog tome su
govorili i finansijski razlozi. Tako je bolesnika ponovo
primila ona okolina 11a koju je bio navikao. U početku je
on tamo morao trpeti nadgledanje bolničara koji ga je bio
doveo. No, činilo se da njegovo drţanje opravdava da se
ukloni i taj nadzor, pa je staranje o njemu tad u prvi mah
ponovo u potpunosti bilo u rukama ljudi sa imanja,
prvenstveno u rukama gospođe Svaj- geštil, koja je, otkad
je Gereon u kuću doveo krepku snaju (dok je Klementina
postala ţena šefa stanice u Valdshutu) ostavila vođenje
poslova i imala dovoljno slobodnog vremena da svoju
čovečnost posveti stanaru koji je tu proveo mnoge godine
i koji joj je odavno bio postao sin u jednom višem smisla.
On je u nju imao više poverenja nego u bilo koga drugog.
Ono što ga je očigledno najviše zadovoljavalo bilo je da,
drţeći je za ruku, sedi s njom u opatovoj odaji ili u bašti
iza kuće. Tako sam ga zatekao kada sam ga prvi put
ponovo posetio u Pfajferingu. Pogled koji mi je uputio dok
sam prilazio imao je u sebi nečeg usijanog i ljuti tog i brzo
748
je postao zastrt u nekom mračnom negodovanju, što mi je
nanelo bol. Moţda je u meni prepoznao pratioca svog
budnog ţivota na koji je odbijao da ga bilo šta podseća.
Kako se na oprezno nagovaranje stare ţene da mi ipak
odgovori nekom lepom rečju njegovo lice samo još više
smračilo, i to preteći, nije mi preostalo ništa drugo nego
da se, ispunjen ţalošću, povučem.
Međutim, trenutak da se sačini pismo koje bi
njegovoj majci, štedeći je, razjasnilo šta se sve dogodilo,
bio je došao. Dalje ga odlagati, značilo bi okrnjiti njena
prava, a na njen telegram, kojim je javljala da dolazi, nije
trebalo čekati ni jedan dan. Adrijana su, kao što sam
rekao, obavestili o njenom predstojećem dolasku, ne
uverivši se, uostalom, da je on tu vest shvatio. Međutim,
jedan sat kasnije, kad su svi mislili da je zadremao, on je
neočekivano umakao iz kuće, pa su ga Gereon i sluga
stigli tek kada je na Zagrađenom ribnjaku skinuo sa sebe
svoju gornju odeću i već do vrata bio zagazio u vodu koja
je tu tako naglo postajala duboka. Taman kad je trebalo
da iščezne u njoj, sluga se bacio za njim i izneo ga je na
obalu. Dok su ga vodili nazad na imanje, više puta se
poţalio na hladnoću jezera i dodao kako je veoma teško
utopiti se u nekoj vodi u kojoj je čovek često plivao i
kupao se. On to, međutim, u Zagrađenom ribnjaku
nikada nije činio, nego se, kao dečak, kupao samo u
njegovom pandanu u svom zavičaju, Kravljem koritu.
Slutim, a ta se slutnja skoro izjednačuje sa si-
gurnošću, da je iza njegovog osujećenog pokušaja
749
bekstva stajala i jedna mistična ideja spasa, dobro prijemčivosti za predivni miris njenog cveta. Ljudi sa
poznata starijoj teologiji, naročito ranom protestantizmu: imanja su ga već mirne duše prepuštali njegovom
naime pretpostavka da oni koji su se zakleli đavolu u apatičnom dremeţu, pa je on često sedeo u senci tog
najgorem slučaju mogu spasti svoju dušu »ţrtvujući telo«. drveta na okrugloj klupi, tamo gde je nekad kreštava
Verovatno je da se Adrijan, pored ostalog, rukovodio i štalska Hana uveţba- vala s nama decom kanone. Za
ovom mišlju i sami Bog zna je li ispravno učinjeno što ga njegovo telesno kretanje brinula se majka, tako što ga je,
nisu pustili da ide do kraja. Ne treba sve, zbog toga što se drţeći se s njim za ruku, vodila u šetnje kroz mirni
dešava u ludilu, po svaku cenu sprečavati, i duţnost da predeo. Imao je običaj da onima koje bi sreli pruţi ruku, u
se odrţi nečiji ţivot ovde teško da je ispunjena u interesu čemu ga ona nije sprečavala, pri čemu bi onaj koga bi
bilo koga drugog osim u interesu majke, jer ona bez tako pozdravio i gospođa Leverkin jedno drugom blago
sumnje više voli da ponovo nađe malolet- nog negoli klimnuli glavom.
mrtvog sina. Sto se mene tiče, dragoga čoveka sam video ponovo
Smeđooka udovica Jonatana Leverkina, sa svojim 1935. godine, kada sam, već kao penzioner, došao na
belim i zategnutim razdeljkom, došla je sa odlukom da buhelsko imanje da mu s tugom čestitam pedeseti
svoje zabludelo dete vrati u detinjstvo. Prilikom ponovnog rođendan. Lipa je cvetala, on je sedeo pod njom.
viđenja Adrijan je dugo, drhteći, leţao na grudima ţene Priznajem, kolena su mi drhtala kada sam mu, s kiticom
koju je zvao majkom i govorio joj »ti«, jer je onu drugu, cveća u ruci, prišao u pratnji njegove majke. Ĉinilo mi se
ovdašnju, koja se drţala podalje, zvao majkom i govorio da je postao manji, što je moţda poticalo od njegovog
joj »Vi«, a ona se njemu obratila svojim još uvek iskrivljeno pogruţenog poloţaja, iz kojega se prema meni
melodičnim glasom, kome celog svog ţivota nije bila dizalo suţeno lice, jedan Ecce homo-lik, uprkos seljački
dopustila da peva. Međutim, za vreme putovanja na zdravoj boji koţe, sa bolno otvorenim ustima i očima
sever, u srednju Nemačku, na kojem je njih dvoje, sre- lišenim pogleda. Ako posleđnji put u Pfajferingu nije hteo
ćom, pratio bolničar iz Minhena, koga je Adrijan da me prepozna, sada je bilo nesumnjivo da ga, bez obzira
poznavao, došlo je bez vidnog povoda do izliva sinovljevog na nekoliko pokušaja stare ţene da ga pođ- seti, sa
gneva protiv majke, do napada besa koji niko nije mojom pojavom ne povezuju nikakve uspomene. Bilo je
očekivao i koji je prisilio gospođu Lever- kin da ostatak očevidno da nije ništa razumeo od onog što sam mu rekao
puta, gotovo pola, prevali u drugom kupeu, a bolesnika o značaju tog dana, o tome koji smisao ima moj dolazak.
da ostavi samog sa bolničarem. Samo cveće kao da je na trenutak poremetilo njegovu
To se desilo samo jednom. Nešto slično se više ravnodušnost; onda je i ono leţalo tu, ne privlačeći
nikada nije ponovilo. Već prilikom dolaska u Vaj- sent'els, paţnju.
kada mu se pribliţila, pridruţio joj se on pokazujući Video sam ga još jednom 1939, posle pobede nad
znake ljubavi i radosti, pratio ju je potom kod kuće na Poljskom, godinu dana pre nego što je umro.
svakom koraku i bio joj je, njoj koja se u potpunosti i s
predanošću za kakvu je sposobna samo majka, posvetila
njegovoj nezi, naj- poslušnije dete. U kući u Buhelu, gde
je takođe već godinama vladala snaja i gde je već raslo
dvoje unučadi, stanovao je on u istoj onoj sobi na gornjem
spratu, koju je kao đečak delio sa svojim starijim bratom,
i ponovo je sada stara lipa, umesto bresta, micala svoje
grane pod njegovim prozorom, i on je, kada bi došlo
godišnje doba u kojem se rodio, pokazivao znake
751
što je njegova majka kao osamdesetogodišnja starica još
doţivela. Ona me je tada povela uz stepenice u njegovu
sobu, u koju je ušla bodreći me sa sSamo dođite, on Vas
ne primećuje!«, dok sam ja, ispunjen dubokom zebnjom,
ostajao nepomičan u vratima. U pozadini sobe leţao je,
pokriven lakim vunenim ćebetom, na šezlongu čiji je
donji kraj bio okrenut prema meni, tako da sam mu
mogao videti lice, onaj koji je jednom bio Adrijan
Leverkin, a kojim imenom se sada zove ono što je od
njega ostalo besmrtno. Blede ruke, čiju sam senzitivnu
građu uvek voleo, leţale su, kao kod neke figure na grobu
u srednjem veku, prekrštene na grudima. Brada, koja je
još jače posedela, izduţivala je suţeno lice još više, tako
da je sada upadljivo ličio na nekog E1 Grekovog plemića.
Kako je to zlobna igra prirode, rekao bi čovek, kada moţe
da stvori sliku najviše produhovljenosti tamo odakle je
duh iščezao! Oči su mu bile duboko upale u svoje duplje,
obrve su mu postale gušće, a ispod njih uperio je fantom
na mene jedan neizrecivo ozbiljan, gotovo do pretnje
ispitivački pogled, od kojeg sam uzdrhtao, ali se on već
posle jedne sekunde tako reći skrhao u samom sebi, tako
da su mu se očne jabučice prevrnule, napola nestale pod
kapcima i tu nepostojano bludele tamo-ovamo. Nisam se
odazvao ponovljenom majčinom pozivu da slobodno
priđem bliţe i okrenuo sam se sav u suzama.
Dana 25. avgusta 1940. zatekla me je ovde u
Frajzingu vest da su zgasli ostaci jednog ţivota koji je
mom sopstvenom ţivotu u ljubavi, napetosti, strahu i
ponosu dao njegov suštinski sadrţaj. Nad otvorenim
grobom na malom obervajlerškom groblju sa mnom su,
pored rodbine, stajali Zanet Sojrl, Ridiger Šildknap,
Kunigunda Rozenštil i Meta Nakedaj, kao i jedna tuđinka
koja se pod velom nije mogla poznati i koja je ponovo
nestala dok su po kovčegu, poloţenom u grobu, padale
grudve zemlje.
752
Nemačka, obraza crvenih kao u groznici, teturala se
tada na vrhuncu svojih pustahijskih trijumfa, na putu
da osvoji svet uz pomoć jednog ugovora kojeg je
nameravala da se pridrţava i koji je bila potpisala svojom
krvlju. Danas je ona u zagrljaju demona i, pokrivši jedno
oko rukom a drugim zureći u uţas, survava se iz jednog
očajanja u drugo. Kada će doći do dna provalije? Kada će
iz krajnjeg beznađa svanuti čudo koje prevazilazi veru,
granuti svetio nade? Jedan usamljeni ćovek sklapa ruke
i govori: Bog neka se smiluje vašim jadnim dušama,
prijatelju moj, otadţbino moja.
M Doktor Faustus n
KRAJ
Čini se da nije suvišno obavestiti čitaoca da j e način komponovanja
koji je prikazan u poglavlju XXII i koji se naziva dvanaestotonskom
ili serijalnom tehnikom, u stvari duhovno vlasništvo savremenog
kompozitora i teoretika Amolda Š e nb e r g a i da sam ga ja, u
određenoj idealnoj povezanosti, preneo na slobodno izmišljenu
ličnost muzičara, tragičnog junaka mog romana. Uopšte su delovi
knjige koji govore o teoriji muzike u mnogim pojedino stima
obavezni Šenbergovom učenju o harmoniji.
+Tomas Man

Tomas Man - Doktor Faustus PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Tomas Man - Doktor Faustus PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

kojoj drugoj njegovoj pripovedač- l '> l t v o r e v i n i ,

2 Valja napomenuti da Man-umetnik ni u Josifu i njegovoj

braći ni u Loti u Vajmaru, za kojima Doktor Faustus neposredno

Jer, ničije delo blago izgubljeno nije,

Do paroksizma se ovako razumevanje religioznog

Where the bee sucks, there suck I.

(The Tempest, V, 1, 88 ff.)

Ali, iako stvara muziku koja korespondira s takvim

* Gdje pčela siše, i ja sišem, na

Könnt’ ich Magie von meinem Pfad entfernen, Die

Faust, 11405 ff.

Sam, pak, Leverkin ispoveda u završnom govoru koliko je

But this rough magic

* Kada bih magiju sa svog puta mog’o da odstranim, Sve

Ye elves of hills, brooks, standing lakes, and groves; And

** Te grube mađije odričem se

s Upor. Ovidije, Metamorfoze, VII, 195 ff.

4 Pismo Maksu Osbornu, v. Briefe 1937—1947, Frankfurt

a/M, 1963, str. 396.

5 Vidi o tome: Eckhard Heftrich, Vom Verfall zur Apokalypse,

Heber Thomas Mann, Frankfurt a/M, 1982, str. 173 ff.

• O tome opširnije vidi: Dragan Stojanović, Čitanje I

7 Navedeno prema: Herbert Lehnert, Zur Theologie in

Thomas Manns ’Doktor Faustus’. Zwei gestrichene Stellen aus der

0 Thomas Mann, Tagebiicher 1933—1934, Frankfurt a/M,

1977, str. 486 f.

10 Navedeno prema: Thomas Mann, Tagebilcher 1944—

11 Isto, str. 199.

13 Navedeno prema: Tagebiicher 1944—1946, str. 747.

tbeleška ad 5. decembar 1945.)

14 Tagebiicher 1933—1934, str. 486.

Ako Cajtblomovo »neću da to što preti bude moja

16 »Rđava Nemačka, to je ona dobra koja je krenula

pogrešnim putem, ona dobra u nesreći, u krivici i propasti.« U

Riker, Vreme i priča, III program Rađio-Beograđa, br. 72, zima

Rađio-Beograđa, br. 72, zima 1987, str. 333.

19 Paul Ricoeur, »Qu’est-ce qu’un Texte? Expliquer et

Comprendre«. U: Hermeneutik und Dialektik II, Tübingen, 1970, str.

Dragan STOJ ANO VIC

Ustvrđujem sa svom sigurnošću da mi ni u kom

Moje je ime dr phil. Serenus Cajtblom. I sam mislim

Leverkinovi su bili rod istaknutih zanatlija i

Budući da je prethodni odeljak ionako narastao

* Luder znači »strvina«, »hulja«, »kurva« itđ. — Prim.

I ovaj upravo završeni odeljak je za moj ukus suviše

Što se, pak, moga rodnog grada na Zali tiče,

Bio je to miran kraj, po strani od poslovnog de^ la

Vendel Krečmar, tada još mlad, najviše ako se bliţio

8 Doktor Faustus I 113

* Lik iz Vagnerovog »Parsifala«. — Prim prev.

9 Doktor Faustus I 129

Mnogo toga je on zadrţavao za sebe i dopuštao je u najboljem slučaju samo meni, u

Gledao sam ga poduţe, humoristički-fatalno klimajući glavom.

»Moţeš daleko dogurati«, rekao sam napokon.

Jedva da je potrebno ukazivati na okolnost da su stanovnici Kajzersašerna izvanredno retko

Ništa ne učinih ja,

Da od ljudi trpim stra’ —

Ove reči, zajedno sa onima koje slede:

Kakav ludi prohtev to Tera mene u pustinju?

Samo se po sebi razume da je njegova instrumentacija patila od nedostatka čulnog iskustva,

Tako je govorio. Bio je to način izraţavanja koji je svojom mešavinom intelektualne

on, sa svoje strane, takav izbor izvršio iz oholosti.