Tomas Man

TONIO KREGER

Prevela:
Anica Savić-Rebac

MMXVI

1
 Sadržaj

I.............................................................................................. 3

II........................................................................................... 15

III......................................................................................... 23

IV......................................................................................... 27

V........................................................................................... 42

VI.........................................................................................44

VII........................................................................................ 56

VIII...................................................................................... 63

IX......................................................................................... 77

2
 I

Zimsko sunce je tek-tek bedno prosijavalo nad

teskobnim gradom, mlečno i malaksalo iza oblačnih
slojeva. Vlaga i promaja vladale su po ulicama sa
zabatima, a ponekad je padala kao neka meka
sugradica, ni led ni sneg.
Škola se završila. Preko popločana dvorišta i napolje
kroz vratnice navirale su čete oslobođenih, delile se, i
žurile desno i levo. Veliki učenici dostojanstveno su
pritiskivali svoj svežnjić knjiga visoko uz levo rame, a
desnom su rukom veslali uz vetar, ručku u susret;
mališani su veselo kaskali, tako da je ledena kaša
prskala uokolo, a naučni alat klepetao u torbama od
kože morskog psa. A ponekad su svi sa pobožnim očima
naglo skidali kape s glave, kad bi se pojavio šešir sličan
Votanovom i jupiterska brada nekog od profesora koji
je prolazio odmerenim korakom…
„Jesi li stigao jedva jednom, Hanse?“ reče Tonio
Kreger, pošto je dugo čekao na drumu; sa osmehom
priđe on prijatelju koji je izlazio razgovarajući sa nekim
drugovima, i hteo već sa njima da krene…
„Kako to?“ upita on, i pogleda Tonija… Zbilja, tako
je! Pođimo dakle malo.“
Tonio umuče, i oči mu se zamutiše. Je li Hans bio
zaboravio, je li se tek sad opet setio da su mislili danas u
podne da malo zajedno prošetaju? A on sam, on se
skoro bez prestanka tome radovao, otkako su se
dogovorili!
3
 „E pa, zbogom, vi!“ reče Hans Hanzen drugovima.
„Idem sad još malo sa Kregerom.“ – I njih dvoje krenuše
desno, dok su ostali polako pošli levo.
Hans i Tonio su dospevali da šetaju posle škole, jer
su obojica pripadali kućama u kojima se tek u četiri sata
ručavalo. Njihovi su očevi bili veliki trgovci i na javnim
položajima, i bili su moćni u gradu. Već mnoga
pokolenja Hanzenovih posedovala su one prostrane
drvare dole na reci, gde su ogromne pile presecale debla
sa tutnjavom i zviždukom. Ali Tonio beše sin konzula
Kregera, čije su žitne vreće, sa širokim crnim žigom
firme vozila kola ulicama, iz dana u dan; a veliki stari
dom njegovih predaka bio je najgospodskiji u celom
gradu… Drugovi su stalno morali skidati kape, zbog
mnogih poznanika, štaviše, neki su prvi pozdravljali
četrnaestogodišnje dečake…
Oboje su okačili školske torbe o ramena, i oboje behu
lepo obučeni i dobro utopljeni; na Hansu beše kratak
brodarski kaputić po kome je, na leđima i ramenima,
ležala široka modra ogrlica njegovog mornarskog
odela, na Toniju duži siv kaput s pojasom. Hans je nosio
dansku matrosku kapu sa crnim trakama, ispod koje se
pomaljala bujna čupa njegove kose, plave kao lika. Bio
je vanredno lepuškast i stasit, širok u plećima a uskih
bedara; njegove neosenčene oči, modre kao čelik,
gledale su oštro. No ispod okrugle krznene kape
Tonijeve, iz lica koje je imalo južnjačku oštrinu crta,
gledale su oči tamne i nežno osenčene, sanjalački i
malo bojažljivo, ispod kapaka koji su se činili i suviše
teški… Imao je neobično meka usta i bradu. Išao je
nemarno i neujednačeno, dok su Hansove vite noge u
crnim čarapama koračale tako elastično i
ravnomerno…
4
 Tonio nije govorio. Osećao je bol. I nabravši svoje
pomalo kose obrve, skupio je usta kao da hoće da
zviždi, i gledao u daljinu, nagnuvši glavu ka ramenu.
To mu je bilo svojstveno, taj izraz i to držanje.
Iznenada, Hans provuče svoju mišicu ispod
Tonijeve, i pritom ga pogleda ispod oka, jer beše veoma
dobro shvatio o čemu se radi. I mada je Tonio ćutao još i
pri idućim koracima, odjednom se ipak veoma raznežio
u duši.
„Ja to nisam bio zaboravio, Tonio“, reče Hans, i
pogleda preda se na pločnik, „već sam samo mislio da
danas ne može ništa da bude jer je tako vlažno i
vetrovito. Al’ meni to baš ništa ne smeta, i nalazim da je
sjajno što si me ipak čekao. Ja sam već mislio da si
otišao kući, i bilo mi je krivo…“
U Toniju se sve uskomešalo od skakutanja i
kliktanja.
„Da, idemo dakle preko bedema!“ reče on
uzbuđenim glasom. „Preko vodeničkog bedema, i preko
holstenskog, pa ću te tako otpratiti kući, Hanse… Bože
sačuvaj, to ništa ne mari što ću se sam vratiti; idući put
pratićeš ti mene.“
U dnu duše on baš i nije bio čvrsto uveren u ono što
je Hans rekao, i jasno je osećao da ta šetnja udvoje znači
za Hansa samo polovinu one vrednosti koju ima za
njega samog. No on je ipak video da se Hans kaje zbog
svoje zaboravnosti, i da se trudi da ga odobrovolji i
izmiri se s njim. A on je bio daleko od toga da ometa
izmirenje…
Stvar je bila u tome što je Tonio voleo Hansa
Hanzena, i već mnogo propatio radi njega. Koji najviše
voli, taj je pobeđen i mora patiti – njegova
četrnaestogodišnja duša već je bila primila od života tu
5
prostu i oporu pouku; a on je bio takve prirode da je
tačno beležio takva iskustva, zapisivao ih, takoreći, u
duši, i u izvesnom smislu i uživao u njima, a ipak se
sam lično nije po njima upravljao, niti imao od njih
praktičnih koristi. A i to mu je bilo urođeno da je
ovakve pouke cenio kao mnogo važnije i interesantnije
od onih znanja koja su mu naturali u školi, štaviše, za
vreme časova u gotski svedenim učionicama, on se
poglavito time bavio da do dna preoseti ovakva
saznanja, i da ih potpuno proveri razmišljanjem. A u
ovom zanimanju nalazio je zadovoljstvo sasvim slično
onome koje bi ga obuzimalo kad je šetao po svojoj sobi
sa svojim ćemanetom (jer on je svirao u ćemane), i kad
je mamio iz njega zvuke što je god mogao mekše, i
uplitao ih u žuborenje vodoskoka koji se, dole u vrtu,
dizao poigravajući pod granama starog oraha…
Vodoskok, stari orah, njegovo ćemane, a u daljini
more, Baltičko more, kraj kojeg se smeo odmarati o
raspustu, i osluškivati njegove letnje snove, eto, te je
stvari on voleo, njima se, u neku ruku, opkoljavao, i
među njima se odigravao njegov unutarnji život; stvari
sa imenima koja se mogu upotrebiti u stihovima sa
lepim efektom, i koja su zbilja često i zvonila u
stihovima koje je ponekad sastavljao Tonio Kreger.
A njegovom sopstvenom krivicom to se doznalo, da
ima svesku sa stihovima koje je sam napisao, i to mu je
mnogo naudilo, i kod drugova i kod nastavnika. Sinu
konzula Kregera činilo se s jedne strane glupo i
vulgarno što mu to zameraju, i prezirao je zbog toga i
drugove i nastavnike; a ovi su ga uz to još i odbijali
svojom neuglađenošću, i on je začudo snažno prozirao
njihove lične slabosti. No s druge strane je i on sam
osećao da je to raspušteno i u stvari neprilično pisati
6
stihove, i u izvesnoj meri morao je davati za pravo
svima onima koji to smatraju čudnovatim
zanimanjem. Pa ipak ga to nije moglo nagnati da se
okani stihova…
A kako je doma traćio vreme, u školi bio spor i
odsutan duhom, i slabo stajao kod nastavnika, stalno je
donosio kući najbednije ocene, a njegov otac, dug,
brižljivo obučen gospodin zamišljenih modrih očiju,
koji je svagda nosio poljski cvet u rupici od kaputa,
pokazivao je zbog toga mnogo ljutnje i žalosti. No
njegovoj majci, njegovoj lepoj crnokosoj majci koja se
zvala Konsuelo i uopšte bila toliko drukčija no ostale
gospođe u varoši, jer ju je njegov otac nekada doveo
sasvim od dole sa zemljopisne karte – njegovoj majci je
bilo baš sasvim svejedno kakve su svedodžbe…
Tonio je voleo svoju crnomanjastu i vatrenu majku
koja je tako divno svirala u klavir i u mandolinu, i bilo
mu je drago što nju ne tišti njegov sumnjivi položaj
među ljudima. Međutim, ipak je osećao da je očeva
ljutnja mnogo dostojanstvenija i uvaženja dostojnija, i
mada ga je ovaj korio, sasvim se s njime slagao u duši, a
nalazio da je majčina vedra ravnodušnost pomalo
labava. Ponekad je mislio ovako otprilike: Sasvim je
dosta što sam takav kakav sam, što ne mogu i neću da
se promenim, nehatan, uporan, i što uvek obraćam
pažnju na stvari na koje inače niko ne misli. Ali onda je
bar u redu da me ozbiljno ukore i kazne, a ne da prelaze
preko toga poljupcima i svirkom. Mi tek nismo Cigani u
zelenim kolima, mi smo pristojan svet, kuća konzula
Kregera, porodica Kregerovih… A često bi i ovako
razmišljao: Zašto li sam tako čudnovat i u sukobu sa
svim i svačim, zavađen s profesorima, i tuđ među
ostalim dečacima? Pogledaj ih samo, dobre učenike, i
7
solidne osrednje đake. Oni ne nalaze da su nastavnici
smešni, ne pišu stihove, i misle samo o stvarima o
kojima se i misli, i o kojima se može glasno govoriti.
Kako se, bez sumnje, osećaju urednima, i u skladu sa
svakim i svačim! To mora da prija… A šta li je sa mnom,
i kako će se sve ovo završiti?
Ceo taj način na koji je posmatrao sebe i svoj odnos
prema životu, imao je važnu ulogu u Tonijevoj ljubavi
prema Hansu Hanzenu. Voleo ga je, prvo, što je lep; no
zatim najviše stoga što se u svemu činio kao njegova
sopstvena protivnost i suprotnost. Hans Hanzen je bio
odličan đak, a sem toga živahno momče koje je jahalo,
izvodilo gimnastičke vežbe, plivalo junački, i bilo
omiljeno kod svih. Nastavnici osećahu prema njemu
skoro nežnu naklonost, zvahu ga po imenu, i
pomagahu ga u svemu; drugovi su težili da mu se
umile, a na ulici zaustavljali su ga gospoda i gospođe,
hvatali ga za čupu kose plave kao lika koja je bujala
ispod danske brodarske kape, i govorili: „Zdravo, Hanse
Hanzenu, sa tvojom lepom čupom! Jesi li još prvi đak!
Pozdravi tatu i mamu, krasno moje momče…“
Takav, eto, beše Hans Hanzen, i otkada ga
poznavaše Tonio Kreger, osećao je čežnju čim bi ga
ugledao, zavidljivu neku čežnju koja mu je ležala na
prsima, i gorela. Kad bi čovek imao tako modre oči,
mislio je on, i živeo tako uredno i u srećnoj zajednici sa
celim svetom, kao ti! Uvek se zanimaš najpristojnijim
stvarima, onima koje svak uvažava. Kad svršiš školske
zadaće, ideš na čas jahanja, ili radiš sa finom pilom, a
čak i o raspustu potpuno si zauzet veslanjem,
jedrenjem i plivanjem, dok ja ležim u pesku besposleno
i izgubljeno, i bez prestanka posmatram tajanstveno

8
promenljive izraze koji klize po liku pučine. No zato su
tvoje oči tako jasne. Biti kao ti…
On nije pokušavao da bude kao Hans Hanzen, a
možda nije ni shvatao tu želju vrlo ozbiljno. No bolno je
žudeo da ga on voli, ovakvog kakav je, i na svoj način se
trudio da izazove tu ljubav, sporo i srdačno, sa puno
odanosti, patnje i sete, one sete koja dublje sažiže i troši
no sva nagla strasnost koju je čovek mogao očekivati od
njegovog stranog izgleda. I nije se trudio sasvim
uzalud; jer Hans, koji je cenio kod njega izvesnu
nadmoć, okretnost u govoru koja je omogućivala
Toniju da iskaže i teške stvari, Hans je sasvim dobro
razumeo da tu živi za njega jedno neobično snažno i
nežno osećanje, te mu je ukazivao zahvalnosti, i često
ga usrećivao svojom predusretljivošću – no često mu je
zadavao i ljute muke ljubomore, razočarenja, i
uzaludnog truda da sklopi duhovnu zajednicu. Jer bilo
je veoma čudnovato to što je Tonio, koji je u stvari
zavideo Hansu Hanzenu zbog načina življenja, ipak
stalno težio da ga zadobije i privuče svome načinu; no
to mu je uspevalo najviše na časak, pa i tada samo
prividno. „Čitao sam nešto čudesno, nešto divno…“ Išli
su i jeli skupa iz jedne kesice bombone sa voćem koje su
kupili za deset para kod bakalina Iverzena, u
vodeničkoj ulici. „Moraš i ti to pročitati, Hanse, naime,
to je Don Karlos od Šilera… Ja ću ti ga zajmiti, ako
hoćeš…“
„Ah ne“, reče Hans Hanzen, „mani se toga, Tonio, to
nije za mene. Znaš, ja ostajem pri svojim knjigama o
konjima. Tu ima, veruj, sjajnih slika. Pokazaću ti ih kad
jednom dođeš k meni. To su trenutni snimci, pa vidiš
konje kako kasaju i trče i skaču, u svima položajima

9
koje ne možeš ni videti u stvarnosti, jer ide sve odviše
brzo…
„U svima položajima?“ upita Tonio učtivo. „E, to je
fina stvar. No što se tiče Don Karlosa, to je lepše no što
bi se moglo zamisliti. Ima tu mesta, videćeš, koja su
tako lepa da te prodrmaju, da čisto nešto pukne…“
„Zar pukne?“ upita Hans Hanzen… „Kako to?“
„Eno na primer ono mesto gde je kralj plakao jer ga
je marki prevario… no marki ga je prevario samo
kraljeviću za ljubav, razumeš li, zbog koga se žrtvuje. Pa
onda dolazi iz kabineta vest u predsoblje da je kralj
plakao. ’Plakao?’ ’Kralj je plakao?’ Svi dvorjani su
strašno neprijatno iznenađeni, i svega te obuzme jeza,
jer to je užasno krut i strog kralj. Ali čovek to dobro
razume što je on plakao, i meni ga je u stvari više žao
nego i kraljevića i markija zajedno. Uvek je tako sam i
bez ljubavi, pa sada veruje da je našao čoveka, a taj ga
izdaje…“
Hans Hanzen pogleda ispod oka Tonijevo lice, i bez
sumnje ga je nešto na tome licu zadobilo za predmet,
jer on iznenada opet provuče ruku pod mišku Tonijevu,
i zapita: „Na koji ga način izdaje, Tonio?“
Tonio se uzbudi.
„Vidiš, stvar je u tome“, poče on, „što sva pisma za
Flandriju i Brabant…“
„Eto Ervina Jimertala“, reče Hans.
Tonio zaćuta. Kad bi ga zemlja progutala, pomisli
on, toga Jimertala! Što mora da dođe i da nam smeta!
Kad samo ne bi pošao s nama, i celog puta govorio o
času jahanja… Jer i Ervin Jimertal je uzimao časove
jahanja. Bio je sin direktora banke, i stanovao tu pred
gradskom kapijom. Dolazio im je u susret kroz aleju,
već bez školskih knjiga, krivonog i kosih očiju.
10
 „Zdravo, Jimertale“, reče Hans. „Ja idem malo s
Kregerom.“
„Moram u grad“, reče Jimertal, „nešto da nabavim.
No poći ću još malo s vama… To su svakako bombone s
voćem, to što imate? Hvala, poješću nekoliko. Sutra
imamo opet čas, Hanse.“ – Bila je reč o času jahanja.
„Sjajno!“ reče Hans. „Dobiću sada kožne gamaše,
znaš, jer sam onomad dobio peticu na pismenom…“
„Ti ne uzimaš časove jahanja, Kregeru?“ upita
Jimertal, a oči mu behu samo dva sjajna zareza…
„Ne…“, odgovori Tonio, sa naglaskom sasvim
neodlučnim.
„Trebalo bi“, reče Hans Hagoen, „da moliš svoga oca
da i ti uzimaš časove, Kregeru“ „Da…“, reče Tonio
ujedno naglo i ravnodušno. Jednog trenutka mu se
steglo grlo što ga je Hans oslovio prezimenom; a Hans
kao da je to osetio, jer poče da objašnjava:
„Ja te zovem Kregerom, jer ti je ime tako šašavo,
znaš, izvini, ali ja ga ne marim. Tonio… Pa to uopšte i
nije ime. Uostalom ti za to nisi ništa kriv, bože sačuvaj!“
„Ne, ti se svakako uglavnom zato tako zoveš jer to
zvuči tako tuđinski, i jer je nešto naročito…“, reče
Jimertal, i pravio se kao da hoće da izgladi stvar.
Tonijeva usta podrhtavahu. On se savlada, i reče:
„Jest, to je budalasto ime, Bog zna da bih se radije
zvao Hajnrih ili Vilhelm, možete mi verovati. No to je
otuda što se brat moje majke, po kome su me krstili,
zove Antonio; jer moja majka je iz preka…“
Zatim ućuta, i pusti onu dvojicu da govore o
konjima i kožnom priboru. Hans je bio uhvatio
Jimertala pod mišku, i govorio je sa rečitim učešćem
koje se u njemu nikad ne bi moglo probuditi za Don
Karlosa… Ponekad je Tonio osećao gde ga u nosu bocka
11
želja da plače; a jedva je mogao da vlada svojom bradom
koja je neprestano podrhtavala…
Hans ne mari njegovo ime – šta se tu može činiti?
On sam se zove Hans, a Jimertal se zove Ervin, dobro, to
su opšte priznata i pripoznata imena kojima se niko ne
čudi. Ali „Tonio“ je nešto tuđinsko i naročito. Jest, u
svakom pogledu ima u njemu nečeg naročitog, pa hteo
on to ili ne, i on sam je isključen iz društva pristojnih i
običnih, mada on tek nije Ciganin u zelenim kolima,
već sin konzula Kregera, iz porodice Kregerovih… No
zašto ga Hans zove Toniom dok su sami, ako ga se
odmah počne stideti čim se neko treći primakne?
Ponekad mu je blizak i zadobijen, jest. A na koji ga način
izdaje, Tonio? upitao je on, i uhvatio ga pod mišku. No
kad je došao Jimertal, odmah je odahnuo, ostavio ga, i
bez nužde mu prebacio njegovo tuđe ime. Koliko boli
kad čovek mora sve to da prozre!… Hans Hanzen ga u
dnu duše pomalo voli kad su sami među sobom, on to
zna. No čim im se još neko pridruži, on ga se stidi, i
žrtvuje ga. I on je opet sam. Mislio je na kralja Filipa.
Kralj je plakao…
„Bože, bože“, reče Ervin Jimertal, „ja sada zbilja
moram u grad! Zbogom, vi, i hvala za bombone!“ Pa
skoči na klupu koja je stajala kraj puta, pretrča preko
nje svojim krivim nogama, i otkasa.
„Jimertal mi je drag!“ reče Hans, i naglasi to.
Razmaženo i samosvesno objavljivao je svoje
naklonosti i nenaklonosti, nekako ih milostivo
razdavao… A zatim nastavi da priča o času jahanja, kad
se već u to bio upustio. A nije već ni bilo daleko do kuće
Hanzenovih; put po bedemima nije baš tako dugo
trajao. Oni držahu čvrsto svoje kape, i saginjahu glave
pred snažnim, vlažnim vetrom koji je škripao i stenjao
12
u golom granju drveća. A Hans Hanzen je govorio, dok
je Tonio samo s vremena na vreme uplitao poneko
veštačko ali i da, da, i ne radujući se što ga je Hans u
žaru razgovora i opet uhvatio pod mišku, jer to bilo
samo prividno približavanje, bez značaja.
Zatim napustiše drvorede na bedemima nedaleko
od stanice, gledahu gde s huktanjem prolazi voz,
nezgrapno žustar, pa su brojali, zabave radi, kola, i
mahali onom čoveku koji sedi na vrhu poslednjih kola,
umotan do nosa u svoje krzno. A zastali su na trgu Lipa,
pred vilom veletršca Hanzena, i tu mu je Hans na
dugačko pokazivao kako je to zanimljivo kad čovek
stane dole na baštenska vrata, pa se u polugama klati
tamo-amo, da sve škripa stoji. No iza toga se oprosti.
„Da, sad moram u kuću“, reče. „Zbogom, Tonio.
Idući put ću ja tebe otpratiti, da znaš“.
„Zbogom, Hanse“, reče Tonio, „lepo je bilo u šetnji“.
Njihove ruke, pri stiskanju, behu sasvim mokre i
pokrivene rđom sa baštenskih vrata.
No kada je Hans pogledao u oči Tonijeve, na
njegovom lepuškastom licu se zače neki izraz kao da se
pokajao prisećajući se.
„Uostalom, čitaću uskoro Don Karlosa“, reče on
brzo. „Ono sa kraljem u kabinetu bez sumnje je sjajno!“
Pa uze torbu pod mišku, i potrča kroz vrt pred vilom.
Pre no što uđe u kuću, još jednom pozdravi glavom.
A Tonio krete dalje, sasvim ozaren i gotov da poleti.
Vetar ga je nosio s leđa, no on nije samo stoga tako lako
odmicao.
Hans će da čita Don Karlosa, pa će njih dvoje imati
nešto zajedničko, nešto što ih spaja, i o čemu ne može
sa njima govoriti ni Jimertal, niti iko od ostalih! Kako se
oni dobro razumeju! Ko zna – možda će ga još i navesti
13
da i on piše stihove?… Ne ne, to on neće! Hans ne treba
da postane kao Tonio, već treba da ostane onakav
kakav je, tako jasan i snažan kakvog ga vole svi, a
najviše Tonio! No ako pročita Don Karlosa, to ipak
nikako neće škoditi… I Tonio prođe kroza staru,
zdepastu kapiju, pa idući duž pristaništa pope se u
strmenu, vetrovitu i vlažnu ulicu Zabata, ka domu
svojih roditelja. Tada je živelo njegovo srce: bilo je u
njemu čežnje i setne zavisti i nešto malo preziranja, i
čitavo jedno čedno blaženstvo.

14
 II

Plavu Ingu, Ingborgu Holm, ćerku doktora Holma

koji je stanovao gore na trgu, tamo gde se dizao, visok,
šiljast i mnogostruk, gotski studenac, nju je voleo
Tonio Kreger kad mu je bilo šesnaest godina.
Kako se to zbilo? Viđao ju je hiljadu puta; no jedne
večeri video ju je u izvesnom osvetljenju, video kako, u
razgovoru sa prijateljicom, nekako obesno baca glavu u
stranu smejući se, video je kako na neki izvestan način
prinosi šaku potiljku, šaku devojčice, ni mnogo usku, ni
mnogo finu, a pritom joj se smaknuo s lakta rukav od
bele gaze, čuo je kako sa nekim izvesnim naglaskom
izgovara neku ravnodušnu reč, a pritom joj je nešto
toplo zazvonilo u glasu, i ushićenje obuze njegovo srce,
mnogo jače od onoga koje je ponekad osećao kada je
posmatrao Hansa Hanzena, tada kada je još bio mali,
glupi dečko.
Te večeri je poneo sobom njezinu sliku, sa debelom
plavom viticom, sa duguljastim očima, modrim i
nasmejanim, i sa nežno ocrtanim nizom pega iznad
nosa; nije mogao da zaspi jer je čuo kako joj nešto zvoni
u glasu, tiho je pokušavao da podražava naglasku kojim
je izgovorila onu ravnodušnu reč, i pritom je osetio
jezu. Iskustvo mu je kazivalo da je to ljubav. No iako je
tačno znao da će mu ljubav nužno doneti mnogo bola,
nevolje i poniženja, da ona uz to još i razorava mir i
ispunjava srce melodijama do presipanja a međutim mi
ne možemo naći potrebno spokojstvo da neko delo
15
zaoblimo i da natenane stvorimo od njega celinu, on ju
je ipak primio radosno, sasvim joj se predao, i negovao
ju je svim silama svoje duše jer je znao da čini bogatim i
živim, a on je čeznuo za tim da bude bogat i živ, umesto
da spokojno skuje neku celinu…
Taj događaj, da Tonio Kreger bi obuzet veselom
Ingom Holm, zbio se u ispražnjenom salonu konzulke
Hustede, na koju je te večeri došao red da priredi čas
igranja; jer to je bio privatan kurs na koji su dolazila
samo deca iz prvih kuća, i po redu se skupljala po
roditeljskim domovima da bi se učila igranju i
otmenom ponašanju. A u tu svrhu dolazio je svake
nedelje naročito amo iz Hamburga nastavnik baleta
Knak.
Ime mu je bilo Fransoa Knak, a kakav to samo beše
čovek! „J’ai l’honneur de me vous representer“, rekao bi
on, „mon non est Knaak“… A to se ne izgovori za vreme
klanjanja, nego pošto se čovek već ispravi – tiho a ipak
razgovetno. Ne dešava se čoveku svakog dana da se
mora prikazati na francuskom, ali ko to zna na tom
jeziku korektno i besprekorno, na nemačkom će mu tek
biti lako.“ Kako je njegov svilasto crni dugi kaput divno
bio priljubljen uz njegova gojazna bedra! U mekim
borama spuštale su se njegove pantalone na cipele od
laka, ukrašene širokim atlasnim trakama, a njegove
zagasite oči pogledale su uokolo kao umorne od sreće
zbog svoje sopstvene lepote.
Svak je bio poražen obiljem njegove pouzdanosti i
pristojnosti. Koračao je – a niko nije koračao kao on,
elastično, talasavo, nišući se, kraljevski – prilazio
domaćici, klanjao se, i čekao da mu ona pruži ruku. Kad
bi je dobio, zahvalio bi tihim glasom, kročio unazad
gipko, pa bi se okrenuo na levoj nozi, a desnom bi se, i
16
to njenim spuštenim vrhom, otisnuo sa tla, pa bi se
udaljio ustreptalih bedara.
Kad čovek odlazi iz društva, povlači se prema
vratima u natraške i klanjajući se, stolicu ne dovlači
dohvativši je za nogu, niti je vuče po zemlji, već je lako
uhvati za naslon, i spusti je bez šuma. Kad čovek stoji,
ne skrsti ruke na trbuhu, niti pruži jezik u ugao od
usana; a ako bi neko to ipak učinio, gospodin Knak je to
umeo tako da podražava, da mu je za ceo život ulio
gađenje prema takvom stavu…
To je bilo otmeno ponašanje. A što se tiče igranja,
njime je gospodin Knak po mogućstvu još odličnije
vladao. U ispražnjenom salonu goreo je plin u velikom
lusteru a sveće na kaminu. Pod je bio zasut prahom
prozirca, a elevi stajahu nemi u polukrugu. No iza
zastora na vratima u susednoj sobi sedele su majke i
tetke na plišanim stolicama, i kroz svoje lornjete
posmatrale gospodina Knaka kako se sagao i drži sa po
dva prsta ivicu svoga dugog kaputa, a nogama koje
trepere od gipkosti prikazuje pojedine delove mazurke.
Ali ako mu je bila namera da potpuno zapanji svoju
publiku, iznenada i bez očite potrebe otisnuo bi se u vis,
i u vazduhu bi zbunjivom brzinom obrtao nogu oko
noge, gotovo izvodio njima trile, da se najzad vrati na
ovu zemlju prigušenim jednim treskom, koji je ipak
uzdrmao sve do temelja…
Kakav neshvatljiv majmun, mislio je Tonio Kreger u
svome duhu. No on je ipak dobro video da Inga Holm,
da vesela Inga često prati pokrete gospodina Knaka sa
zanesenim osmehom, i nije mu samo zbog toga ta
čudesno savladana telesnost mamila iz duše kao neko
divljenje. Kako li su smireno i nezbunjivo pogledale oči
gospodina Knaka! One nisu gledale unutra u same
17
stvari, do one tačke gde sve postaje složeno i tužno; one
ništa nisu znale sem jednoga, da su zagasite i lepe. No
stoga mu je držanje tako ponosito! Da, mora čovek biti
glup da bi znao tako da korača kao on; i tada te svet
voli, jer si milokrvan. On je to tako dobro razumeo što
Inga, što plava slatka Inga gleda gospodina Knaka tim
pogledom. No zar njega samog nikad neće tako
pogledati nijedna devojka?
O, i to se dešavalo. Bila je tu Magdalena Fermeren,
ćerka odvetnika Fermerena, blagih usta, i velikih,
tamnih, svetlih očiju, punih zbilje i sanjarenja. Ona je
često padala pri igranju; no kad biraju dame, ona je
prilazila njemu, znala je da on piše stihove, dvaput ga je
molila da joj ih pokaže, i često ga je pogledala iz daleka
oborene glave. No što će mu to? On, on voli Ingu Holm,
plavu veselu Ingu koja ga svakako prezire stoga što piše
stvari pesničke… on nju gleda, gleda njene uske modre
oči, pune sreće i podsmeha; i u njegove grudi se uselila i
žegla ih zavidljiva neka čežnja, bol opor i mučan što je
od nje izdvojen, i što će joj večito ostati tuđ…
„Prvi par en avant!“ reče gospodin Knak, i nema reči
koje bi opisale kako je to čeljade divno izgovaralo nosni
glas. Vežbali su kadril, i Tonio Kreger se duboko uplašio
kad je video da se nalazi u istom kareu sa Ingom Holm.
On se klonio nje koliko je mogao, a ipak je stalno
dospevao u njenu blizinu; branio je svojim očima da joj
se približe, a stalno je padao na nju njegov pogled… Evo
je gde mu se bliži sa crvenim Ferdinandom Matisenom,
klizeći i trčeći, gde baca kiku unazad i staje prema
njemu, odahnuvši; gospodin Hajncelman, pijanista,
prinosi dirkama svoje koščate prste, gospodin Knak
komanduje, i započinje kadril.

18
 Ona se kretala pred njim tamo-amo, unapred i
unazad, koračala je i obrtala se, a po nekad ga je
dodirivao miris koji je strujao iz njene kose, ili iz nežnog
belog tkanja njene haljine, i njegove su se oči mutile sve
više i više. Ja te volim, draga, slatka Inga, govorio je u
sebi, i stavljao u te reči sav bol što se ona tako revnosno
i veselo predaje igranju a ni ne obraća pažnje na njega.
Padala mu je na um divna jedna pesma od Štorma:
„Spavao bih; no ti plesat moraš.“ Mučila ga je
ponižavajuća protivrečnost koja se krije u tome što
čovek mora igrati, a voli…
„Prvi par en avant!“ reče gospodin Knak, jer je
dolazila na red nova figura. „Compliment! Moulinet des
dames! Tour de mains!“ I niko ne može opisati sa
kakvom je on gracijom progutao nemo e onoga „de“.
„Drugi par en avant!“ To je došao red na Tonija
Kregera i njegovu damu. „Compliment!“ Tonio Kreger
se pokloni. „Moulinet des dames!“ I Tonio Kreger,
oborene glave i nabranih veđa, stavi svoju ruku na ruke
četiri dame, na ruku Inge Holm, i igraše „moulinet“.
Uokolo nastade kikot i smeh. Gospodin Knak pade u
baletsku pozu koja izražavaše stilizovan užas. „Avaj!“
povika on. „Stoj, stoj! Kreger je dospeo među dame! En
arrìere, gospođice Kreger, natrag, fi donc! Svi su
razumeli, samo vi niste. Brzo! Natrag! Povlačite se!“ I on
izvuče svoj rubac od žute svile, i odagna njime Tonija
Kregera na njegovo mesto. Svi su se smejali, dečaci i
devojčice i dame iza zastora, jer je gospodin Knak dao
do krajnosti smešan obrt toj sitnoj zgodi, te su se
zabavljali kao u pozorištu. Samo je gospodin
Hajncelman čekao sa suhoparno poslovnim izrazom
znak da svira dalje, jer on je bio očvrsnuo prema
efektima gospodina Knaka.
19
 Zatim nastaviše kadril. Pa onda nastade odmor.
Sobarica zazveketa kroz vrata, unoseći na služavniku
čaše sa ukuvanim sokom od vina, a u stopu za njom je
išla kuvarica sa čitavim tovarom kolača s voćem. No
Tonio Kreger se iskrade, izađe potajno u hodnik, i
stavivši ruke na leđa stade pred jedan prozor na kome
beše spuštena žaluzija, i ne pomišljajući da se kroz nju
ništa ne vidi, i da je prema tome smešno da čovek tu
stoji i da se pretvara kao da gleda van.
No on je gledao u sebe, onamo gde je bilo toliko
žalosti i čežnje. Zašto, zašto je on tu? Što ne sedi u svojoj
sobi kraj prozora i ne čita Štormov Imenze, pogledajući
s vremena na vreme na večernji vrt gde tromo škripi
stari orah? Tamo bi bilo njegovo mesto. Neka drugi
igraju, neka se predaju tom poslu sa svom svežinom i
veštinom!… Ne, ne, njegovo je mesto ipak tu gde zna da
je u blizini Inginoj, mada stoji tek podalje usamljen, i
pokušava da razabere njen glas iz onog brujanja,
zveketa i smeha tako unutra, njen glas u kome zvoni
topli život. Duguljaste tvoje modre oči nasmejane,
plava Inga! Tako lep i vedar je samo onaj koji ne čita
Imenze i nikad ne pokušava da sam tako što napiše; i to
je ono što je tužno!…
Ona bi morala doći! Morala bi primetiti da je otišao,
morala bi osetiti kako mu je pri duši, morala bi se
iskrasti za njim, ma samo iz bolećivosti, pa mu staviti
ruku na rame i reći: Hodi k nama unutra, budi
radostan, ja te volim! I on je osluškivao i čekao u
nerazumnoj zapetosti da ona dođe. No ona nikako nije
dolazila. Takve se stvari ne zbivaju na zemlji.
Je li mu se i ona smejala kao ostali? Jeste, ona je to
činila, mada bi on to rado porekao, i nje, i sebe radi. A
ipak je on igrao „moulinet des dames“ samo zato što je
20
bio utonuo u njenu blizinu. Al šta to mari! Prestaće
valjda jednom da se smeju! Nije li nedavno jedan
časopis primio njegovu pesmu? Doduše, prestao je
zatim da izlazi još pre no što je pesma mogla biti
štampana… Doći će dan kad će on biti slavan, kad će se
štampati sve što on napiše, pa ćemo tada videti da li će
to činiti utisak na Ingu Holm… To neće na nju činiti
utiska, u tome i jeste stvar. Dirnulo bi Magdalenu
Fermeren koja uvek pada, da, bi nju. Ali nikada Ingu
Holm, nikada modrooku veselu Ingu. Pa je li dakle
uzalud?…
Pri toj se pomisli bolno zgrčilo srce Tonija Kregera.
Osećati kako se u tebi kreću čudesne sile, razigrane i
setne, a pritom znati da oni za kojima čezneš ostaj u
prema njima u vedroj nepristupačnosti, to mnogo boli.
No mada je stajao usamljen, izdvojen i bez nade pred
spuštenom šalonom, i pretvarao se u svojoj žalosti kao
da može da gleda kroz nju, on je ipak bio srećan. Jer
tada je živelo njegovo srce. Kucalo je, toplo i tužno, za
tebe, Inga Holm, i u blaženom samoodricanju
obuhvatala je njegova duša tvoju plavu, svetlu i obesno
običnu malu ličnost.
Više no jednom stajao je zažarena lica na
usamljenim mestima, kuda samo tiho dopiraše svirka,
miris cveća i zveket čaša, i trudio se da razabere tvoj
glas u daljnom šumu gozbe, stajao je u tuzi radi tebe, a
ipak bio srećan. Više no jednom ga je žalostilo što može
da razgovara sa Magdalenom Fermeren koja uvek pada,
što ga ona razume, što se sa njime smeje i što je sa njime
ozbiljna, dok mu plava Inga, pa i kad sedi kraj nje,
izgleda udaljena i tuđa i začuđena, jer njegov govor nije
njezin govor; a ipak je bio srećan. Jer sreća, tako je
govorio sam sebi, ona nije u tome da te vole; to je
21
zadovoljenje za sujetu, pomešano sa gađenjem. Sreća je
u tome da voliš, i da možda uloviš neko malo, varljivo
primicanje voljenom predmetu. I u sebi je on zapisao tu
misao, promislio ju je do kraja, i proosetio do dna.
Vernost! mišljaše Tonio Kreger. Hoću da budem
veran i da te volim, Ingeborga, dogod živim. Toliko je
bio dobronameran. Pa ipak šaptaše u njemu tiha jedna
bojazan i tuga što je on posve zaboravio i Hansa
Hanzena, mada ga viđa svakodnevno. A bilo je ružno i
bedno što je taj pomalo zlobni glas imao pravo, što je
vreme prolazilo i što je došao dan kad Tonio Kreger već
ne bi bio tako bezuslovno gotov da umre za veselu Ingu
kao nekada, jer je u sebi osećao i volje i snage da na svoj
način stvori u svetu mnogo znatnoga.
I on je oprezno kružio oko žrtvenika na kome je
buktao čisti i čedni plamen njegove ljubavi, klekao je
preda nj i podsticao ga i hranio na sve moguće načine,
jer je hteo da ostane veran. A posle nekog vremena,
neprimetno i nečujno, on se ipak ugasio.
No Tonio Kreger je stajao još neko vreme pred
hladnim oltarom, začuđen veoma i razočaran što je
vernost nemoguća na zemlji. Zatim je slegao ramenima
i otišao svojim putem.

22
 III

Išao je putem kojim je morao ići, malo nemarno i

neujednačeno, zviždeći tiho za se, i gledajući u daljinu
dok je glavu obarao na stranu; ako je zalutao, to je bilo
stoga što za neke uopšte ni ne postoji pravi put. Kad bi
ga ko upitao šta misli da postane na kraju krajeva,
davao bi promenljiva obaveštenja, jer je obično govorio
(a bio je to već zapisao) da nosi u sebi mogućnosti za
tisuć raznih oblika života, a u isti mah je u potaji bio
svestan da su to sve same nemogućnosti…
Još pre nego što se rastao od teskobnog rodnog
grada, popustilo je bilo i tiho se odrešilo sve ono čime
ga je on držao i vezivao. Stara porodica Kregerovih se
malo-pomalo sve više krnjila, i dospela u neko stanje
raspadanja, a svet je imao razloga da među znake toga
stanja računa i život i biće samoga Tonija Kregera.
Umrla je bila majka njegovog oca, glava loze, a ne za
dugo je pošao za njom i njegov otac, dugi, zamišljeni,
brižljivo obučeni gospodin sa poljskim cvetom u rupici
od kaputa. Prodavao se veliki dom Kregerovih skupa sa
svojom dostojanstvenom povešću, i firma se ugasila. A
Tonijeva majka, njegova lepa vatrena majka koja je tada
divno svirala u klavir i u mandolinu, i kojoj je sve bilo
svejedno, ona se posle godinu dana preudala, i to za
nekog muzičara, za virtuoza nekog koji je nosio
italijansko ime, i za kim je pošla u plave daljine. Tonio
Kreger je nalazio da je to pomalo labavo: no je li on bio
pozvan da joj to brani? On je pisao stihove, i nije čak
23
znao ni da odgovori na pitanje šta misli da postane, na
kraju krajeva….
I on napusti rodni grad pun začkoljica, sa zabatima
okolo kojih fijuče vlažni vetar, napusti vodoskok i stari
orah u vrtu, najprisnije drugove svoje mladosti,
napusti i more koje je toliko voleo, i ne osećaše pri tome
bola. Jer on je bio postao odrastao i pametan, i razumeo
je kako stvar stoji s njime, te je bio pun podsmeha na
račun nezgrapnog i niskog življenja koje ga je toliko
dugo držalo u svojoj sredini.
Potpuno se predao sili koja mu se činila
najuzvišenija na zemlji, kojoj je, kako je osećao, pozvan
bio da služi, i koja mu je obricala veličinu i počasti – sili
duha i reči koja smešeći se sedi na prestolu visoko nad
nesvesnim i nemim životom. Predao se njoj sa svojom
mladom strašću, a ona ga je nagrađivala svim što ona
poklanja, i neumoljivo mu oduzimala sve što obično
uzima za naplatu.
Ona je izoštrila njegov pogled, te je prozirao velike
reči koje nadimlju čovečje grudi, otkrivala mu dušu
ljudi i njegovu rođenu, činila ga vidovitim i pokazivala
mu unutarnjost sveta i sve ono krajnje što se nalazi iza
reči i dela. No ono što je video bilo je: komika i beda –
komika i beda.
A tada je, sa mučenjem i sa ohološću saznanja, došla
samoća, jer nije mogao da ostane u krugu bezazlenih sa
dušom radosnom i tamnom, a njih je smućivao znak
koji mu je bio utisnut na čelo. Međutim postajalo mu je
sve slađe da uživa u reči i obliku, jer je imao običaj da
kaže (a bio je to već i zapisao) da bi nas samo
poznavanje duše neizbežno načinilo turobnim, kad
nam radosti izraza ne bi održavale svežinu i bodrost…

24
 Živeo je po velikim gradovima i na jugu, očekujući
da će mu na njegovom suncu bujnije sazreti umetnost;
a možda ga je onamo vukla i krv njegove majke. No
budući da mu je srce bilo mrtvo i bez ljubavi, zapadao je
u doživljaje ploti, spuštao se sve dublje u sladostrašće i
vrele grehe, a pritom je neizrečno patio. Možda je to bilo
u njemu nasleđe njegovog oca, dugog, zamišljenog,
čistunački odevenog čoveka sa poljskim cvetom u
rupici od kaputa, to zbog čega je toliko patio tamo dole,
i što je ponekad budilo u njemu tiho i čežnjivo sećanje
na neku duševnu slast koja je nekada bila njegova, a
koju nije mogao ponovo naći ni u kojoj slasti.
Zahvatila ga je odvratnost i mržnja prema čulima, i
ginuo je od žeđi za čistotom i poštenim mirom, a
pritom je udisao vazduh umetnosti, mlaki i slatki,
mirisima ispunjeni vazduh stalnog jednog proleća u
kome sve tera i ključa i klija u potajnoj sladosti plođenja
i rađanja. I tako je bilo došlo dotle da se bez oslonca
lelujao između oštrih krajnosti, između ledene
duhovnosti i neobuzdano plamene čulnosti, i živeo
zamornim životom stalno uznemirenim savešću,
životom koji sve kuša, raspuštenim i vanrednim,
životom koga se on, Tonio Kreger, u osnovi gnušao.
Kakva bludnja! mislio je on ponekad. Kako je to moguće
da sam ja upao u sve ove ekscentrične pustolovine? Ta
ja nisam Ciganin u zelenim kolima, poreklom i od
postanka…
No ukoliko je slabilo njegovo zdravlje, izoštravalo se
njegovo umetništvo, postajalo probiračko i probrano,
dragoceno i utančano, razdražljivo protiv svega
banalnog, u najvišoj meri osetljivo u pitanjima takta i
ukusa. Kad se prvi put pojavio, začulo se mnogo
odobravanja i radosti među onima kojih se tiču te
25
stvari, jer beše to, po izradi, stvar od vrednosti, puna
humora i poznavanja patnje. I uskoro je njegovo ime, to
isto ime koje su mu nekada sa ukorima dobacivali
njegovi nastavnici, to isto ime kojim se nekada
potpisivao pod svoje prve rime upućene orahu,
vodoskoku i moru, taj zvuk sklopljen iz juga i severa, to
građansko ime zadahnuto egzotičnošću, uskoro je ono
postalo formulom za izvrsna dela; jer sa bolnom
iscrpnošću njegovih iskustava udružila se bila retka
vrednoća, uporno izdržljiva i častoljubiva, i u borbi sa
probiračkom razdražljivošću njegovog ukusa stvarala
je ona uz žestoke muke neobična dela.
On nije radio kao onaj koji radi da bi živeo, no kao
čovek koji ništa drugo i neće no da radi, jer nipodaštava
sebe kao živog čoveka, jer želi da ga samo kao tvorca
uzimaju u obzir, a inače prolazi kroz život siv i
neupadljiv, kao glumac koji je skinuo sa sebe šminku, i
koji nije ništa kad nema šta da prikazuje. Radio je nemo,
zatvoren i nevidan, i prezirao one male kojima talent
služi samo zato da se njime okite u društvu, koji idu
pocepani i zapušteni, pa bili oni bogati ili siromašni,
koji teraju luksuz ličnim kravatama, i u prvom redu
paze na to da žive srećno, privlačno i umetnički, a ne
znaju da dobra dela nastaju samo pod pritiskom rđavog
života, da onaj koji živi ne radi, i da čovek mora umreti
pre no što postane stvaralac.

26
 IV

„Smetam li?“ upita Tonio Kreger na pragu ateljea.

Držao je šešir u ruci, i čak se malo i poklonio, mada je
Lizaveta Ivanovna bila njegova prijateljica kojoj bi on
sve rekao. „Smilujte se, Tonio Kregeru, i uđite bez
ceremonija!“ odgovori ona svojim skakutavim
naglaskom. „Poznato je da ste vi od malena dobro
vaspitani, i da znate šta je u redu.“ Pritom stavi i kičicu
u levu ruku uz paletu, pruži mu desnu, i pogleda mu u
lice, smejući se i vrteći glavom.
„Da, ali vi radite“, reče on. Dede da vidim… O, pa vi
ste napredovali.“ I on posmatraše naizmence skice u
boji koje su ležale po stolicama, desno i levo kraj
naslona za sliku, i veliko platno, prevučeno mrežom
linija u samim kvadratima, na kome su se ovde-onde
pomaljale prve mrlje boja, po zamršenom i bledom
osnovnom nacrtu.
Bilo je to u Minhenu, u jednoj unutrašnjoj zgradi u
Šelingovoj ulici, podosta visoko. Napolju, iza
prostranog prozora okrenutog prema severu, vladaše
nebesna modrina, cvrkut ptica i sunčani sjaj, a mladi,
slatki dah proleća koji je strujao kroz jedno otvoreno
okno mešao se s mirisom fiksativa i uljanih boja koji
ispunjavaše prostranu sobu za rad. Zlaćeni sjaj svetlog
popodneva slobodno je plavio široku nagotu ateljea,
bez okolišenja osvetljavao pomalo iskvareni pod, grubo
sadeljani sto pod prozorom, pokriven bočicama,
tubama i četkama, i neuokvirene studije po zidovima
27
bez pozidica osvetljavao paravan od ispucane svile koji
je, u blizini vrata, međio mali kut za stanovanje i
dokolicu, namešten sa puno stila, osvetljavao i delo
koje je nastajalo na naslonu, a pred njim slikarku i
pesnika.
Ona je bila otprilike njegovih godina, nešto preko
trideset. U zatvoreno modroj kecelji sa podosta mrlja
sedela je na niskoj stoličici i naslanjala bradu na šaku.
Njena zagasita kosa, čvrsto očešljana i sa strane već
prošarana sedinom, pokrivala joj je slepoočnice u
blagom talasanju, i davala okvir njenom
crnomanjastom licu, slovenskog tipa i beskrajno
simpatičnom, sa zatupastim nosem, sa oštro isturenim
jagodicama, i sa malim, crnim, svetlim očima.
Zažmirivši, posmatrala je svoj rad sa zapetom pažnjom,
nepoverljivo i gotovo razdraženo…
On je stajao kraj nje, desnom se rukom podbočio, a
levom je uvrtao svoje zagasite brkove. Njegove kose
obrve kretahu se namračeno i napregnuto, a pritom je
po svom običaju tiho za se zviždukao. Bio je veoma
dobro i brižljivo obučen, u odelu mirne sive boje i
staložena kroja. Ali njegovo skroz izrađeno čelo, pod
vanredno jednostavno i ispravno začešljanom tamnom
kosom, bilo je puno nervoznih drhtaja, a crte njegovog
južnjačkog lica bile su već oštre, kao da ih je još naročito
podvukla i istakla tvrda neka pisaljka, dok su mu
međutim usne bile tako blago ocrtane, dok je tako mek
bio oblik njegove brade… Posle izvesnog vremena
pređe on rukom preko čela i očiju, i okrete se od slike.
„Nije trebalo da dođem“, reče on. „A zašto nije
trebalo, Tonio Kregeru?“ „Taman sam ostavio posao,
Lizaveta, i u glavi mi je isto kao na ovom platnu. Jedan
kostur, bled nacrt uprljan popravkama, i dve-tri mrlje
28
boja; a kad sam došao amo, naišao sam na isto to. A
nalazim tu i isti sukob i suproticu koji su me mučile
doma“, reče on i poče da miriše vazduh. „Čudno je to.
Ako te muči neka misao, nalaziš je svud, sve je izražava,
čak je mirišeš u vazduhu. Fiksativ i miris proleća, je li?
Umetnost i – da, ali šta je ono drugo? Ne recite ’priroda’,
Lizaveta, ’priroda’ to ne može da iscrpe. Ah, ne, bolje da
sam pošao u šetnju, mada je neizvesno da li bih se tamo
bolje osećao. Pre pet mršuta, nedaleko odavde, sreo sam
jednoga kolegu, Adalberta, novelistu. ’prokleto da je
ovo proleće!’ rekao je on svojim iskidanim stilom. ’Ono
jeste i ostaje najstrahovitije godišnje doba! Može li da
vam se začne i jedna pametna misao u glavi, Kregeru?
Možete li spokojno izraditi i najmanju poentu ili efekt,
kad vam se širi po krvi neka nepristojno golicanje, i kad
vas uznemiruje mnoštvo senzacija kojima tu nije
mesto? ako li ih pak ispitate, iščaure se kao skroz
trivijalne i neupotrebljive ludorije. Što se mene tiče, ja
idem u kafanu. To je neutralno zemljište, netaknuto
promenama godišnjih doba, znate, ono takoreći
predstavlja izdvojenu i uzvišenu sferu literature, tamo
je čovek sposoban samo za otmenije misli…’ I on ode u
kafanu; a možda je trebalo da i ja pođem s njime.“
Lizaveta se zabavljala.
„To je dobro, Tonio Kregeru. To o ’nepristojnom
golicanju’ je dobro. A u izvesnom smislu on ima pravo,
jer sa radom i ne stoji sjajno u proleće. Ali sad pazite.
Sad ću prvo da svršim ovu sitnicu, ovu malu poentu i
efekt, kako bi rekao Adalbert. Zatim ćemo u ’salon’, da
pijemo čaja, a vi ćete reći što vam je na duši; jer dobro
vidim da ste se danas naoštrili. A donde se negde
grupišite, na primer na ovaj sanduk, ako se ne bojite za
svoje patricijsko runo…“
29
 „Ah, ostavite me na miru sa mojim odelom, Lizaveta
Ivanovna! Da li biste želeli da trčim ulicama u
iscepanom kadivenom kaputiću ili sa prslukom od
crvene svile? Kad je čovek umetnik, dovoljno je u duši
pustolov. Spolja se treba dobro obući, i ponašati se kao
pristojan čovek… Ne, nisam se ja naoštrio“, reče on, i
gledaše kako ona meša boje na paleti. „Samo mi leži na
duši jedan problem i jedna suprotica, i to mi je smetalo
pri radu… Zbilja, o čemu smo ono govorili? O
Adalbertu, novelisti, kako je taj čovek čvrst i ponosan.
Proleće je najstrahovitije godišnje doba’, reče on i ode u
kafanu. Jer čovek mora znati šta hoće, zar ne? Vidite, i
mene proleće čini nervoznim, i mene zbunjuje mila
trivijalnost svih onih sećanja i osećanja koje budi; samo
što me to ipak ne može navesti da ga zbog toga grdim i
da ga prezirem; jer stvar je u tome što se ja pred njim
stidim, što se stidim pred njegovom čistom
prirodnošću i pobednom mladošću. I ne znam da li da
prezirem Adalberta ili da ga omalovažavam, stoga što
ništa o ovome ne zna…
Loše se radi u proleće, to je istina, a iz kojeg razloga?
Jer se oseća. I jer nije nikakav majstor onaj koji misli da
stvaralac sme osećati. Svaki pravi i iskreni umetnik
samo se smeška kad čuje tu naivnu zabludu
nadrimajstora, smeška se možda melanholično, ali se
ipak smeška. Jer ono što kažemo, to nikad ne sme biti
glavna stvar, već samo gradivo koje je po sebi
ravnodušno, a iz kojeg tek imamo da sklopimo estetsko
obličje, igrajući se u spokojnoj nadmoći. Ako vam je
odviše stalo do onoga što imate da kažete, ako vam srce
zato odviše toplo kuca, možete pouzdano računati na
potpun fijasko. Postajete patetični, postajete
sentimentalni, kao delo vaših ruku javlja se nešto
30
tromo, nezgrapno-ozbiljno, nesavladano, neironično,
nezačinjeno, dosadno, banalno – a kraj svemu je
ravnodušnost kod sveta, a kod vas samih razočarenje i
jad… Jer tako je to, Lizaveta: osećanje, toplo, srdačno
osećanje je svagda banalno i neupotrebljivo, a
umetnička su samo razdraženja i hladne ekstaze
našega pokvarenog, našeg artističkog živčanog
sistema. Potrebno je da čovek bude donekle
vančovečan i nečovečan, da bude čudnovato udaljen od
čovečnoga, i bez pravoga učešća u njemu, da bi bio u
stanju, i čak uopšte u iskušenju da se igra, da se time
igra, da ga prikaže ukusno i efektno. Već i sama
obdarenost za stil, oblik i izražaj uslovljava taj hladni i
probirački odnos prema čovečnome, i čak izvesno
siromaštvo i pustoš u čisto čovečanskim osobinama.
Jer zdravo i snažno osećanje, pritom ostajemo, nema
ukusa. Svršeno je sa umetnikom čim postane čovek i
počne da oseća. To je znao Adalbert, i zato je otišao u
kafanu, u izdvojenu sferu, dabogme!“
„Bog s vama, baćuška“, reče Lizaveta Ivanovna,
perući ruke u limenoj kadi: „ta vi ne morate poći za
njim.“
„Ne, Lizaveta, ja neću poći za njim, i to samo stoga
što sam ponekad u stanju da se malo stidim pred
prolećem svoga umetništva. Vidite, katkad dobijam
pisma pisana tuđom rukom, pohvalna i zahvalna
pisma od mojih čitalaca, dopise pune divljenja od
ganutih ljudi. Ja ih čitam, i srce mi se razneži pred tim
toplim i neveštim čovečanskim osećanjem koje je tu
izazvala moja umetnost, zahvata me neka vrsta
bolećivosti prema oduševljenoj naivnosti koja govori iz
tih redaka, i ja porumenim kad pomislim koliko bi taj
čestiti čovek bio rashlađen kad bi ikada mogao da
31
pogleda iza mojih kulisa, kad bi ikada razumela njegova
nevinost da pošten i zdrav i pristojan čovek uopšte ne
piše, ne glumi, ne komponuje… a sve mi to ne smeta da
se poslužim njegovim divljenjem prema mome geniju
da bih sebe sama dizao i podsticao, da veoma ozbiljno
shvatim to divljenje, i da pritom pravim lice kao
majmun koji izigrava velikog čoveka… Ah, ne ulazite
mi u reč, Lizaveta! Kažem vam, često me zamara do
smrti da prikazujem ono što je čovečno, nemajući sam
udela u čovečnome… Je li umetnik uopšte muškarac? O
tome bi trebalo upitati ’ženu’! Meni se čini da svi mi
umetnici pomalo delimo sudbinu onih prepariranih
papskih pevača… Naše je pevanje lepo do dirljivosti.
Ali…“
„Trebalo bi da se malo stidite, Tonio Kregeru. Hodite
na čaj. Voda će odmah uzavreti; evo tu su papirosi. Vi
ste stali pri pevanju u sopranu; i tu samo nastavite. No
treba da se stidite. Kad ne bih znala sa kakvom ste
ponosnom strašću odani svome pozivu…“
„Ne spominjite ’poziv’, Lizaveta Ivanovna!
Književnost uošte nije poziv, već prokletstvo – neka
vam je znano. Kad počinjemo da ga osećamo, to
prokletstvo? Rano, užasno rano. U doba kad bi s
pravom trebalo da živimo u skladu sa Bogom i svetom.
Počinjete da se osećate obeleženim, osećate zagonetnu
suprotnost između sebe i onih drugih, onih sebičnih i
valjanih, sve dublje i dublje zjapi onaj ponor ironije,
neverovanja, opozicije, saznanja, osećanja, koja vas deli
od ljudi, i otad više nema sporazumevanja.
Kakva sudbina! Sve kad bi srce i bilo još dovoljno
živo, dovoljno ispunjeno ljubavlju da bi osećalo koliko
je to strašno!… Vaša se samosvest raspaljuje, jer među
hiljadama vi osećate žig na svome čelu obeležje, i znate
32
da ga niko ne može prevideti. Poznavao sam jednog
genijalnog glumca koji se kao čovek morao boriti sa
bolesnom smetenošću i nepouzdanošću. Prenadražena
svest o svojoj ličnosti, skupa sa nemanjem uloge, sa
odsustvom prikazivačkog zadatka, prouzrokovala je tu
pojavu kod tog savršenog umetnika a osirotelog
čoveka… Pomoću malo oštrijeg oka vi ćete iz čitave
mase ljudi lako izdvojiti umetnika, pravog umetnika,
ne onog čiji je građanski poziv umetnost. Osećaj da je
odvojen i da ne pripada amo, da su ga poznali i da ga
posmatraju, nešto ujedno kraljevsko i snebivljivo javlja
se na njegovom licu. Nešto slično se može videti na
crtama nekog vladara koji korača kroz svetinu u civilu.
Ali tu ne pomaže civil, Lizaveta! Preobucite se,
zakrabuljite se, obucite se kao ataše ili gardijski
potporučnik na odsustvu: dovoljno je da otvorite oči i
da izgovorite jednu reč, i svak će znati da vi niste čovek,
no nešto tuđe, i što otuđuje i začuđava, nešto drugo…
Ali šta je umetnik? Ni pred kojim pitanjem nije se
pokazala upornijom ljudska lenost i tromost u saznanju
no baš pred ovim. ’Tako što je dar’, smerno vele dobri
ljudi koji stoje pod utiskom umetničkog dela, i kako,
prema njihovom dobroćudnom mišljenju, vedri i
uzvišeni utisci neophodno moraju poticati iz vedrih i
uzvišenih izvora, to niko ni ne podozreva da se tu radi o
nekom veoma zlo uslovljenom, do krajnosti
sumnjivom ’daru’… Zna se da je lako uvrediti umetnika
– e, a zna se i to da te uvredljivosti obično nema u ljudi
sa mirnom savešću, u ljudi čija samosvest počiva na
solidnoj podlozi… Vidite Lizaveta, ja u dnu svoje duše
nalazim – u duhovnu oblast preneseno – celo ono
podozrenje protiv tipa umetnika koje je ma koji od
mojih čestitih i ispravnih predaka tamo gore u uskome
33
gradu osećao prema nekom lakrdijašu ili artistu-
pustolovu koji bi došao u njegov dom. Čujte sledeće. Ja
poznajem jednog bankara, osedelog jednog poslovnog
čoveka koji ima dar da piše novele. U dokolici, on se
koristi tim darom, i radovi su mu ponekad izvrsni.
Uprkos – ja kažem, ’uprkos’ – ovoj sublimnoj
sposobnosti, taj čovek nije besprekoran; naprotiv, imao
je da izdrži tešku kaznu koja ga je, na izvesno vreme,
lišila slobode, i to iz važnih razloga. Štaviše, on je tek u
kaznenom zavodu došao do svesti o svome daru, i
njegova kaznenička iskustva svagda su osnovni motiv
u njegovim proizvodima. Otuda bi se, sa nešto drskosti,
mogao izvesti zaključak da se čovek mora odomaćiti u
nekoj vrsti kaznenog zavoda da bi postao pesnik. No zar
se ne nameće sumnja da su njegovi doživljaji na robiji
možda manje tesno srasli sa korenom i izvorima
njegova umetništva no ono što ga je onamo dovelo? –
Bankar koji stvara novele, to je retkost, zar ne? Ali
bankar bez kriminalnosti, besprekoran i solidan bankar
koji bi stvarao novele toga uopšte nema… Da, smejte se,
a ja se ipak samo upola šalim. Nema problema, nema ga
na svetu, koji bi bio mučniji od problema umetničkog
stvaranja i njegovog čovečanskog utiska. Uzmite
najčudesniju tvorevinu najtipskijeg i stoga i
najmoćnijeg umetnika, uzmite jedno tako morbidno i
duboko dvosmisleno delo kao što je Tristan i Izolda, i
posmatrajte utisak koje to delo izaziva u nekom
mladom i zdravom čoveku koji oseća snažno normalno.
Videćete da je uzdignut u duši, da je toplo, pošteno
oduševljen, možda čak podstaknut da sam ’umetnički’
stvara… Dobri diletant! U nama umetnicima skroz
drukčije izgleda no što on može da sluti u svom ’toplom
srcu’ i ’poštenom entuzijazmu’. Gledao sam kako žene i
34
mladići obožavaju umetnike i kliču im – a ja sam o
njima znao… Stičemo stalno najčudnovatija iskustva,
odnosno porekla i propratnih pojava i uslova
umetničkog stvaranja…“
„Na drugima, Tonio Kregeru – izvinite – ili ne samo
na drugima?“
On je ćutao. Nabrao je svoje kose obrve, i zviždukao
za se.
„Molim vašu zdelicu, Tonio. Nije jak. I uzmite još
jednu cigaretu. Uostalom vi znate i sami da gledate
stvari onako kako se ne mora na njih gledati…“
To je odgovor Horacijev, draga Lizaveta. ’Ko tako
posmatra stvari, posmatra ih odveć pažljivo’, zar ne?“
„Ja velim da ih isto tako pažljivo možemo
posmatrati i sa neke druge strane, Tonio Kregeru. Ja
sam samo glupa ženska glava koja slika, i ako uopšte
imam što da vam odgovorim, ako vaš sopstveni poziv
mogu malo uzeti u zaštitu pred vama, bez sumnje to
nije ništa novo što iznosim, samo podsećanje na ono
što i vi sami vrlo dobro znate… Kako dakle: literatura
koja čisti i posvećuje, razorenje strasti putem saznanja i
putem reči, literatura kao put ka razumevanju ka
praštanju i ka ljubavi, spasonosna moć govora,
književni duh kao najplemenitija pojava celokupnog
ljudskog duha, književnik kao savršeni čovek, kao
svetac – ko bi tako posmatrao stvari, znači da ih ne bi
dosta pažljivo posmatrao?
„Vi imate prava da tako govorite, Lizaveta, i to s
obzirom na delo vaših pesnika, na obožavanja dostojnu
književnost rusku koja zapravo prikazuje onu svetu
književnost o kojoj govorite. Ali ja nisam prevideo vaše
prigovore, oni štaviše spadaju uz ono što mi danas
ispunjava duh… Pogledajte me. Ne izgledam bogzna
35
kako bodar, zar ne? Malo star i oštrih crta i umoran, je
li? E pa, da se vratimo ’saznanju’, lako možemo
zamisliti čoveka po svojoj prirodi poverljiva, blaga,
dobronamerna i pomalo sentimentalna koga bi
psihološka vidovitost izmoždila i upropastila. Ne
dopustiti da nas savlada žalost sveta; posmatrati,
pamtiti, sklapati, i ono što je najmučnije, u ostalom pak
biti dobre volje, već pri potpunoj svesti o moralnoj
nadmoći nad odvratnim izumom postojanja –
dabogme! No pri svim radostima izražaja preraste vam
stvar ponekad preko glave. Ko sve razume, on, znači,
sve oprašta? Ipak, ja ne znam. Ima nešto, Lizaveta, što
ja nazivam gađenjem od saznanja: stanje u kome je
čoveku dovoljno da providi neku stvar da bi osetio
smrtno gađenje (a pritom nimalo pomirljivog
raspoloženja) – to je slučaj Hamleta Danca, tog tipskog
literata. On je znao šta to znači: kad je čovek pozvan za
saznanje, a nije rođen za nj. Biti vidovit još i kroz suzni
veo osećanja, saznavati, pamtiti, posmatrati, i sa
osmehom sve to morati ostavljati na stranu još u
trenucima kad se ruke prepliću u zagrljaju, kad se
nalaze usne, kad ljudski pogled, oslepljen osećanjem,
mrkne – to je infamno, Lizaveta, to je nisko, to
uzbunjuje… ali šta vredi buniti se?
Druga jedna strana stvari, i ne manje primamljiva,
svakako je blaziranost, ravnodušnost i puna ironije
zamorenost prema istini; a to je činjenica da nikoje
društvo na svetu nije više nemo ni beznadno nego krug
duhovitih ljudi koji su već svi prošli kroz sito i rešeto.
Sve saznanje je staro i dosadno. Izrecite neku istinu,
istinu, koju ste osvojili i stekli sa izvesnom
mladalačkom radošću, a na vašu običnjejšu

36
prosvećenost odgovoriće se kratkim propuštanjem
vazduha kroz nos… Ah, Lizaveta, literatura zamara!
U ljudskom društvu može vam se desiti, uveravam
vas, da vas, rad prevelike skepse i uzdržljivosti u
izražavanju svoga mišljenja, smatraju glupim, a vi ste
međutim samo oholi i bez hrabrosti… Toliko o
’saznanju’. A što se tiče dela, tu se možda ne radi toliko
o tome da se oslobodimo, koliko o tome da hladimo i na
led stavimo osećanje? I zbilja, ima nečega ledenog i do
krajnosti uobraženog u tom tačnom i površnom
otaljavanju osećanja pomoću literarnog govora. Ako
vam je srce prepuno, ako osećate da ste isuviše obuzeti
nekim slatkim ili uzvišenim doživljajem: ništa nije
jednostavnije! Otidnete literatu, i za kratko vreme sve
će biti u redu. Vašu stvar će vam analizovati i
formulisati, nazvaće je njezinim imenom, izgovoriti je i
navesti da govori, svršiće s njome za sva vremena i
načiniti se ravnodušnom, i neće tražiti ni hvala. A
vama će laknuti, sve će vam biti jasno, vratićete se
rashlađeni doma, i u čudu se pitati čime je ta stvar još
maločas mogla da izazove u vas takav sladak metež i
zabunu. I vi se ozbiljno zalažete za tog hladnog i
sujetnog šarlatana?
Što je izrečeno, s time je svršeno – tako glasi ispovest
njegovog verovanja. Ako je ceo svet izrečen, i njega smo
otaljali, oslobodili, svršeno je s njim… Vrlo dobro! Ali ja
nisam nihilist…“
„Vi niste“ – reče Lizaveta… Taman je bila prinela
ustima kašičicu sa čajem, i u tom se stavu ukočila.
„Eto… eto… dođite k sebi, Lizaveta! Ja to nisam,
kažem vam, s obzirom na živo osećanje. Vidite, literat u
osnovi ne shvata da život ima volje da i dalje teče, da se
toga ne stidi, i pošto je već izrečen i ’otaljan’. Ali gle, on
37
bez predomišljanja i dalje greši, uprkos svakom
oslobođenju putem literature; jer sve je delanje greh u
očima duha…
Ja sam na meti, Lizaveta. Čujte me. Ja volim život –
ovo je ispovest. Prihvatite je, i sačuvajte je – nisam to
još nikome poverio. Rekli su, čak su i napisali i dali u
štampu da ja mrzim život, ili da ga se bojim, ili da ga
prezirem ili da ga se gnušam. Ja sam to rado slušao,
laskalo mi je; no pri svem tom, to je netačno. Ja volim
život… Vi se smešite, Lizaveta, i ja znam i zašto. Ali ja
vas preklinjem, ne smatrajte da je to literatura, to što
vam govorim! Ne mislite na Ćezara Borđu, ili na neku
zanesenu filozofiju koja ga uzdiže kao svoje znamenje!
Ništa on meni nije, Ćezare Borđa, ne polažem na njega
baš ni najmanje, i nikada neću razumeti kako neko
može da kao ideal poštuje ono što je vanredno i
demonsko. Ne, no život, onaj koji stoji kao večna
suprotica prema duhu i umetnosti – on nam se ne
prikazuje kao vizija krvave veličine i divlje lepote, ne
prikazuje se kao ono što je neobično nama koji smo
neobični; oblast naše čežnje, to je ono što je normalno,
pristojno i milokrvno, to je život u svoj svojoj
zavodljivoj banalnosti! Daleko je onaj od umetnika,
moja draga, čije je krajnje oduševljenje upućeno onome
što je rafinovano, ekscentrično i sotonsko, koji ne zna
čežnju za bezazlenim, jednostavnim i živim, za nešto
malo prijateljstva, odanosti, svojske iskrenosti i
čovečanske sreće – potajnu čežnju koja silno troši,
čežnju za slastima običnosti!…
Jedan čovečanski drug! Hoćete li mi verovati da bi
me učinilo gordim i srećnim kad bih imao druga među
ljudima? No dosada sam imao drugova samo među
demonima, đavolcima, dubokim čudovištima i
38
avetima zanemelim od saznanja, to jest: među
literatima.
Ponekad dospem na neko postolje, nađem se u nekoj
dvorani prema ljudima koji su došli da me slušaju.
Vidite, tada se desi da posmatram sebe kako se obzirem
i ispitujem publiku, da hvatam sama sebe gde motrim
na slušaoce, a moje srce pita ko je to došao k meni, ko
mi to nudi svoje odobravanje i zahvalnost, s kime mi
moja umetnost stvara idealnu vezu… Ja ne nalazim
ono što tražim, Lizaveta. Nalazim stado i opštinu koja
mi je dobro poznata, gotovo neki skup prvih hrišćana:
ljude nevešta tela i fine duše, ljude koji uvek padaju,
takoreći, vi me razumete, i koji se poezijom blago svete
životu – uvek samo one koji pate i čeznu i koji su
siromašni, nikad nikoga od onih drugih, od modrookih,
Lizaveta, kojima nije potreban duh!
A ne bi li to, na kraju krajeva, bila bedna
nedoslednost, radovati se kad bi bilo drukčije? Protivno
je svakome smislu, ako umetnik voli život, da ipak teži
svim veštinama da ga privuče na svoju stranu, da ga
zadobije za utančanosti i melanholije, za sve bolesno
vlasteostvo literature. Carstvo umetnosti raste na
zemlji, a carstvo zdravlja i bezazlenosti opada. Što još
ostaje od njega, to bi trebalo da se očuva najbrižljivije, i
kad neko radije razgleda knjige o konjima s trenutnim
snimcima, ne treba ga hteti zavesti i primamiti poeziji!
Jer najzad – zar bi se mogao naći bedniji prizor od
onog što ga pruža život koji čini oglede u umetnosti? Mi
umetnici nikoga ne preziremo dublje no diletanta,
živoga čoveka koji misli da uz to može još biti i
umetnik. Uveravam vas da ta vrsta preziranja spada u
moje lične doživljaje. Nalazim se u društvu u dobroj
kući, jede se, pije, i ćereta, svi se odlično razumeju, a ja
39
sam radostan i zahvalan što mogu, za neko vreme, da
se izgubim među bezazlenim i pristojno-valjanim
ljudima, kao da sam jedan od njih. Iznenada (ja sam to
doživeo) diže se neki oficir, potporučnik, lep čovek
odličnog držanja od koga se nikad ne bih nadao činu
nedostojnom njegove svečane odore, i moli, bez ikakve
dvosmislenosti, da mu dopustimo da nam pročita neke
stihove koje je sam sačinio. Sa preneraženim osmehom
daju mu to dopuštenje, i on izvodi svoju nakanu: sa
cedulje koju je do tada držao skrivenu u skutu svoga
mundira, čita on svoj rad, nešto o muzici i ljubavi,
ukratko, nešto što je isto toliko bogato osećanjem
koliko je siromašno efektom. A sada, molim vas lepo:
potporučnik! Jedan od onih koji gospodare svetom! On
zbilja nije spao na to…! I došlo je ono što je moralo doći:
izdužena lica, ćutanje, nešto izveštačenog odobravanja,
i svud uokolo duboka nelagodnost. Prva duševna
činjenica koja mi dolazi do svesti jeste ta da sam i ja
sam kriv toj neugodnoj zabuni koju je naneo društvu
taj nepromišljeni mladi čovek; i nema sumnje:
podsmešljivi i otuđeni pogledi padaju i na mene, u čiji
se zanat on pačao. Ali druga je u tome što taj čovek, koji
mi je do maločas ulivao istinsko poštovanje svojim
bićem i životom, što on sada u mojim očima pada,
pada, pada… Obuzima me bolećiva blagonaklonost. Ja
mu prilazim, kao još nekolicina srčane i dobroćudne
gospode, i obraćam mu se. ’Moje čestitanje’, velim,
’gospodine potporučniče. Kakav lep dar! To je baš bilo
krasno!’ I umalo ga nisam potapšao po ramenu. No je li
blagonaklonost ono što treba da uliva potporučnik?…
Sam je kriv! Stajao je tako, i u velikoj neprilici ispaštao
zabludu da je dopušteno uzabrati listić, samo jedan
jedini, sa lovorovog drveta umetnosti, a ne platiti za nj
40
svojim životom. Ne, ja se držim svoga kolege,
kriminalnog bankara… Ali zar ne nalazite, Lizaveta, da
sam ja danas hamletovski razgovoran?“
„Jeste li sada gotovi, Tonio Kregeru?“
„Nisam. Ali neću više ništa reći.“
„Pa i dovoljno je. – Očekujete li odgovor?“
„Zar ga imate?“
„Biće da ga imam. – Dobro sam vas slušala, Tonio, od
početka do kraja, i daću vam odgovor koji priliči svemu
što ste danas popodne rekli, a ujedno je rešenje za
problem koji vas je toliko uznemirivao. E, dakle!
Rešenje je to da ste vi, takav kakav tu sedite preda
mnom, sasvim prosto građanin.“
„Jesam li?“ upita on, i čisto se malo smanji…
„Je li, to vas teško pogađa, a tako i treba. A stoga
hoću da malo ublažim presudu, jer to ja mogu. Vi ste,
dakle, građanin, koji luta, Tonio Kregeru – zabludeli
građanin.“
Ćutanje. On zatim odlučno ustade, i maši se šešira i
štapa.
„Hvala vam, Lizaveta Ivanovna; sad mogu mirno ići
kući. Otaljali ste me.“

41
 V

Pred jesen reče Tonio Kreger Lizaveti Ivanovnoj:

„Zbilja, ja putujem, Lizaveta; moram se provetriti,
odlazim, izmičem i bežim.“
„Kako to, baćuška, blago izvolevate li opet krenuti za
Italiju?“
„Bože, prođite se već Italije, Lizaveta! Ravnodušna
mi je Italija do preziranja! Davno je to bilo kad sam
mislio da mi je tamo mesto. Umetnost, je li? Nebo kao
modra kadiva, vatreno vino i slatka čulnost… Ukratko,
to mi nije u volji. Na čast vam! Sva ta belezza čini me
nervoznim. Ne podnosim ni sve te strašno živahne
ljude tamo dole, sa crnim pogledom zverinja.
Romanska rasa nema savesti u očima… Ne, ja idem
sada malo u Dansku.“
„U Dansku?“
„Da. I nadam se dobru od toga. Slučajno nikad nisam
dospeo onamo gore, mada sam bio tako blizu granice za
vreme cele svoje mladosti, a ipak sam od vajkada
poznavao i voleo tu zemlju. Bez sumnje mi je ostala od
oca ta severna naklonost, jer mojoj majci je u stvari više
godila belezza, u koliko joj, naime, nije sve bilo
svejedno. No uzmite knjige koje pišu tamo gore, te
duboke, čiste i humora pune knjige, Lizaveta – ništa mi
nije draže, ja ih volim. Uzmite skandinavske obede, te
neuporedive obede koje čovek podnosi samo u
snažnom slanom vazduhu (ne znam da li ih uopšte još
podnosim) i koje i od kuće pomalo poznajem, jer i u
42
mome kraju se tako jede. Pa uzmite samo imena koja
tamo gore krase ljude, i koja se i u mome kraju već češće
nalaze, uzmite zvuk kao ’Ingeborg’, ton harfe, sva
besprekorna poezija. Pa onda more – tamo vam je gore
Baltičko more!… Jednom rečju, putujem onamo,
Lizaveta. Hoću ponovo da vidim Baltičko more, hoću
da opet čujem ta imena, da čitam te knjige tamo gde su
postale; hoću da stanem na terasu u Kronboreu gde je
duh došao Hamletu, i jednom plemenitom mladom
čoveku doneo jad i smrt…“
„Kako putujete, Tonio, ako smem pitati? Kojim
pravcem idete?“
„Običnim“, reče on i sleže ramenima, a pritom vidno
porumeni. „Da, svraćam i u svoj – u svoju polaznu
tačku, Lizaveta, posle trinaest godina, a to može ispasti
dosta komično.“
Ona se smešila.
„To sam želela da čujem, Tonio Kregeru. Pođite
dakle s Bogom. A nemojte propustiti da mi pišete,
čujete li? Ja se nadam pismu punom doživljaja sa vašeg
puta u Dansku…“

43
 VI

I Tonio Kreger krenu put severa. Putovao je sa

komforom (jer je obično govorio da onaj kome je u duši
toliko teže no ostalim ljudima sme s pravom zahtevati
malo spoljne udobnosti), i nije počinuo pre no što su se
digli pred njim u sivi vazduh zvonici teskobnoga grada
iz koga je ponikao. Tamo je svratio na kratak, čudnovat
boravak…
Mutno popodne se već slivalo u veče kad je voz ušao
u uski, nadimljeni, tako čudnovato prisni stanični
svod; pod prljavim staklenim krovom para se još uvek
skupljala u lopte, i protezala u dugim trakama, kao tada
kada je Tonio Kreger otuda krenuo, a srce mu
ispunjavao samo podsmeh. – On se pobrinu za svoj
prtljag, naredi da se odnese u hotel, i napusti stanicu.
Eto ih gde stoje u redu, dvoprežni fijakeri grada,
nesrazmerno visoki i široki! On ne uze nijedan od njih,
samo ih je gledao, kao što je gledao sve, uske zabate i
šiljate zvonike koji ga pozdravljahu iza obližnjih
krovova, ljude plave i nemarno trome koji govore
razvučeno a ipak naglo, svud uokolo, i u grlo mu se
poče peti nervozno smejanje, u potaji veoma srodno
jecanju – Išao je pešice, išao polako, a na licu je stalno
osećao pritisak vlažnog vetra; prešao je most sa
kipovima iz mitologije na ogradi, i pošao neko vreme
duž pristaništa.
Bože moj, kako se to sve činilo majušno i puno
začkoljica! Jesu li se za celo to vreme uske ulice sa
44
zabatima tako smešno strmeno penjale ka gradu?
Dimnjaci i katarke brodova tiho se nišu u vetru i
sutonu na mutnoj reci. Da li da pođe uz onu ulicu, onu
onde, u kojoj je kuća na koju misli? Ne, sutra. Sada je
tako sanjiv. Glava mu je teška od vožnje, njegovim
umom se kreću spore, maglene misli.
Ponekad, za ovih trinaest godina, kad bi mu stomak
bio pokvaren, sanjao je da je opet doma, u staroj kući
punoj odjeka u kosoj ulici, da je i njegov otac opet tu i da
ga oštro kori što živi izopačenim životom, a on, kao i
uvek, smatra da je taj prekor potpuno na mestu. A eto
ova sadašnjost se ni u čemu ne razlikuje od tih obmana,
spletenih u neraskidno tkivo snova, pred kojima se
ponekad pitamo da li su varka ili stvarnost, i pošto smo
se, prinuđeni i uvereni, odlučili za ovo drugo, ipak se
najzad budimo… Koračao je prilično pustim ulicama,
punim promaje, obarao glavu pred vetrom, i kao u snu
se uputio prema hotelu gde je hteo da prenoći, prvom u
gradu. Pred njime je hodio krivonog čovek sa kukom na
kojoj je goreo plamičak, hodio je gegajući se kao
mornari kad idu po suhu, i palio svetiljke sa plinom.
Šta li ga to obuzima? Šta to počinje da tinja tako
nejasno i bolno pod pepelom umora, a ne može da se
razvije u jasan plamen? Mir, mir, ni reči! Nijedne reči!
Rado bi dugo tako išao po vetru sumračnim ulicama,
prisnim kao snovi. No sve je tako teskobno i blisko
jedno drugome. Odmah se stiže meti.
U gornjem gradu bili su namestili lučne svetiljke, i
eno se pale. Tu je i hotel, i ona dva crna lava što pred
njim leže, i kojih se bojao kao dete. Još uvek pogledaju
jedno drugo sa takvim izrazom kao da hoće da kihnu;
no čini se da su se mnogo smanjili, otada. Tonio Kreger
prođe između njih.
45
 Budući da je došao peške, nisu ga baš svečano
dočekali. Vratar, i jedan veoma uglađeni mali gospodin
koji je igrao domaćina i stalno malim prstima gurao
manšete u rukave, ispitljivo ga posmatrahu i
premeravahu od glave do cipela; videlo se da žele da
mu odrede društveni položaj, da ga hijerarhički i
građanski negde uvrste, da nađu za nj mesto u svome
poštovanju, no da nikako ne mogu da dođu do nekog
rezultata; stoga se najzad odlučiše za umerenu
učtivost. Momak, blag neki čovek sa žutim kao hleb
zaliscima, u fraku koji se sijao od starosti, i sa rozetama
na bešumnim cipelama, odvede ga na drugi sprat, u
čistu, starinski nameštenu sobu; kroz prozor se
otvaraše sumračan, živopisan i srednjovekovan vidik
na dvorišta, zabate i na bizarnu masu crkve, kraj koje je
ležao hotel.
Tonio Kreger se zadrža neko vreme pred tim
prizorom; zatim sede skrštenih ruku na prostranu sofu,
nabra obrve, i zviždaše tiho za se.
Unesoše svetiljku, i stiže mu prtljag. U isti mah
spusti onaj blagi momak prijavni list na sto, i Tonio
Kreger, oboriv koso glavu, naslika nešto po njemu što je
ličilo na ime, poziv, i mesto boravka. Zatim poruči malo
večere, pa produži da iz svog kuta gleda u prazninu.
Kad mu donesoše jelo, nije ga ni dirnuo neko vreme,
najzad uze jedan zalogaj, a zatim je još čitav sat šetao po
sobi gore-dole; ponekad bi zastao i sklopio oči. Zatim se
svuče sporim pokretima, i leže. Spavao je dugo,
snivajući zamršene i čudnovato čežnjive snove.
Kad se probudio, bila mu je soba puna dnevne
svetlosti. Seti se zbunjeno i naglo gde se nalazi, pa se
diže da razvuče zavese. Tanki, vetrom razvejani
oblačići provlačili su se kroz nebesnu modrinu, već
46
pomalo bledu u poznom letu; no sunce je sjalo nad
njegovim rodnim gradom.
On obrati na svoju toaletu još više pažnje no obično,
umi se i obrija najbrižljivije, dotera se da bude svež i čist
kao da namerava da pođe u posetu u neku dobru,
korektnu kuću, gde valja biti gizdav i besprekoran; i
dok se kretao pri oblačenju, osluškivao je kucanje svoga
srca.
Kako je napolju svetlo! Prijatnije bi se osećao da su
ulice, kao juče, uvijene u suton; a sad treba da prolazi
kroz jasni sunčani sjaj naočigled svetu. Hoće li naići na
poznanike, hoće li ga zaustaviti, ispitivati, hoće li
morati odgovarati kako je proveo ovih trinaest godina?
Ne, bogu hvala, niko ga više ne poznaje, a i ko ga se seća
ne bi ga poznao, jer se on zbilja malo promenio, u
međuvremenu. Pažljivo se posmatraše u ogledalu, i
odjednom se oseti pouzdanijim iza svoje maske, iza tog
lica tako rano izbrazdanog radom, koje beše starije od
njega samog… Poruči doručak pa izađe, izađe praćen
procenjivačkim pogledima vratara i malog, u crno
obučenog gospodina, prođe kroz trem i između dva
lava, i stupi na ulicu.
Kuda je pošao? On to ne zna ni sam. Isto je tako kao
juče. Tek što ga okruži taj čudnovato dostojanstveni i
od iskoni prisni splet, splet zabata, malih zvonika,
arkada i studenaca, tek što oseti pritisak vetra,
snažnoga vetra koji nosi sobom nežni i opori miris iz
dalekih snova, a njemu kao da se spusti na čula veo i
maglena pređa… Mišići njegovog lica se opustiše; i
stišanim pogledom posmatraše on ljude i stvari. Možda
će se ipak probuditi, onde, na uglu one ulice…

47
 Kuda je pošao? Čini mu se kao da je pravac kojim je
krenuo u vezi sa njegovim tužnim i čudno pokajničkim
noćašnjim snovima…
Pošao je na trg, kroz lučne svodove gradske kuće gde
mesari krvavih ruku mere svoju robu, na trg gde se diže
gotski studenac, visok, šiljast i mnogostruk. Tamo je
zastao pred jednom kućom, uskom i jednostavnom,
sličnom ostalima, sa izvijenim, čipkastim zabatom, i
utonuo i gledao. Čitao je ime, istaknuto na vratima, i na
svakom prozoru zaustavio neko vreme svoj pogled.
Zatim se polako okrenuo i pošao dalje.
Kuda je pošao? Kući. No krenuo je obilaznim putem,
prošetao ispred gradske kapije, jer je imao vremena.
Išao je bedemom mlinova, i holstenskim bedemom, i
čvrsto držao šešir na vetru koji je šuštao i škripao u
drvetima. Zatim je napustio bedemske drvorede
nedaleko od stanice, gledao gde s huktanjem prolazi
voz, nezgrapno žustar, brojio, zabave radi, kola, i gledao
za onim čovekom koji sedi na vrhu poslednjih. Ali na
trgu Lipa je zastao pred jednom od lepih vila koje tamo
stoje, gledao dugo u vrt i gore na prozore, i najzad se
setio da zaklati vrata na ogradi, tako da su zaškripala.
Zatim posmatraše neko vreme svoju šaku koja je
postala hladna i na kojoj se videla rđa, pa pođe dalje,
pođe kroz staru, zdepastu kapiju, duž pristaništa, i kroz
strmu vetrovitu ulicu gore ka domu njegovih roditelja.
Tu je on stajao, okružen susednim kućama koje je
nadvisio svojim zabatom, siv i ozbiljan kao već od trista
godina amo, i Tonio Kreger pročita pobožnu izreku koja
je nad ulaskom bila zapisana izbledelim slovima. Zatim
odahnu i uđe. Srce mu je kucalo u strepnji, jer je
očekivao da bi njegov otac mogao izaći iz nekih vrata u
prizemlju kraj kojih je prolazio, u kontorskom kaputu i
48
sa perom iza uha, da bi ga mogao zaustaviti i strogo ga
uzeti na odgovor zbog njegovog ekstravagantnog
života, što bi on smatrao da je potpuno na mestu. No on
je prošao neuznemiren. Unutarnja kapija je bila samo
prislonjena, i to mu se učinilo dosta neuredno, dok mu
je u isti mah bilo pri duši kao u izvesnim lakim
snovima u kojima se prepreke same uklanjaju, i u
kojima čovek napreduje bez smetnji, zaštićen
čudesnom srećom… Prostrani trem, pokriven velikim,
četvorougaonim kamenim pločama, odjekivaše pod
njegovim koracima. Prema kuhinji u kojoj vladaše mir,
pomaljahu se, kao od starina, povisoko sa zida
čudnovate, nezgrapne, ali čisto lakom obojene drvene
odaje, sobe za sluškinje, do kojih se dolazilo samo
otvorenim stepenicama iz trema. No nije više bilo
velikih ormana, ni škrinje pokrivene rezbarijama, koji
tu stajahu… Sin kuće stupi na moćne stepenice, i
oslanjaše se šakom na belim lakom obojenu, prorezanu
drvenu ogradu, dižući je pri svakom koraku, i tiho je
opet spuštajući na nju, kao da bojažljivo kuša da li se
ponovo može uspostaviti nekadanja bliskost sa ovom
starom, temeljitom ogradom…. Ali na odmorištu
zastade, pred ulazom za međusprat. Na vratima je bila
pričvršćena bela pločica, a na njoj je pisalo crnim
slovima: Knjižnica za narod.
Knjižnica za narod? pomisli Tonio Kreger, jer on je
nalazio da tu ni narod ni književnost nemaju šta da
traže. On zakuca na vrata… Začu se „napred“, i on
posluša. Namračen i sa napregnutim očekivanjem
pogleda on u jedno skroz neprilično preinačenje. U
međuspratu su bile tri sobe, a vrata između njih su bila
otvorena. Zidove pokrivahu skoro do tavanice, knjige u
jednakom povezu, poređane u dugim nizovima po
49
tamnim policama. U svakoj je sobi sedeo za tezgom po
jedan neugledan čovek, i pisao. Dvojica samo okretoše
glavu prema Toniju Kregeru, ali prvi se žurno diže, a
pritom se obema rukama nasloni na sto, isturi glavu,
zašilji usne, diže obrve, i revnosno žmirkajući pogleda
posetioca…
„Izvinite“, reče Tonio Kreger, ne skidajući s očiju sa
mnoštva knjiga. „Ja sam stranac, razgledam grad. To je
dakle knjižnica za narod? Biste li mi dopustili da se
malo upoznam sa zbirkom?“
„Rado“, reče činovnik, i još žešće zažmirka…
„Svakako“, to je svakome slobodno. Izvolite se samo
obazreti… Je li po volji katalog?“
„Hvala“, odgovori Tonio Kreger. „Ja se lako
snalazim“. Zatim pođe polako duž zidova, pretvarajući
se kao da proučava naslove na poleđinama. Najzad
izvuče jednu svesku, rasklopi je, i stade s njom kraj
prozora.
Tu je bila soba za doručak. Tu se doručkovalo
izjutra, ne gore u velikoj trpezariji gde su iz modre
pozidice izlazili beli kipovi bogova… Ono tamo je bila
spavaća soba. Tamo je umrla majka njegovog oca, posle
teške borbe, ma koliko da je bila stara, jer ona je bila
svetska gospođa koja je volela uživanje, i život joj je bio
drag. A kasnije je tamo izdahnuo i njegov otac, dugi,
ispravni, malo setni i zamišljeni gospodin sa poljskim
cvetom u rupici kaputa… Tonio je sedeo čelo nogu
njegove postelje, oči su mu gorele, i bio je potpuno
predan nemom i snažnom osećanju, ljubavi i bolu. A
kraj postelje je klečala i njegova majka, njegova lepa,
vatrena majka, i kupala se u vrelim suzama; a zatim je
sa umetnikom sa juga otišla u plave daljine… Ali tamo
pozadi, ona manja, treća soba, takođe sasvim ispunjena
50
knjigama koje čuva jedan neugledan čovek, to je dugo
godina bila njegova soba. Onamo se vraćao iz škole,
posle šetnje kao ovo danas, kraj onog zida je stajao
njegov sto, i u njemu je čuvao svoje prve, srdačne i
nevešte stihove… Orah… Njega prostreli prodirna
tuga. On pogleda na stranu, kroz prozor. Bašta beše
zapuštena, no stari orah stajaše na svome mestu, golem
i razgranat, škripeći i šušteći na vetru. I Tonio Kreger
spusti oči na knjigu koju držaše, odličnu pesničku
tvorevinu i njemu dobro znanu. Pogledao je te crne
redove i grupe rečenica, pratio neko vreme umetnički
tok dikcije kako se diže u strasti uobličavanja do
poente, a zatim prestaje sa puno efekta…
Da, to je dobro načinjeno, reče on, skloni knjigu i
okrete se. Tada primeti da činovnik još jednako stoji, i
da žmirka sa izrazom službene revnosti i opreznog
nepoverenja.
„Odlična zbirka, kako vidim“, reče Tonio Kreger.
„Već sam dobio pregled. Veoma sam vam obvezan.
Zbogom.“ I s tim rečima izađe; no to je bio sumnjiv
odlazak, i on je jasno osećao da će činovnik, uznemiren
ovom posetom, još za dugo stajati i žmirkati.
Nije osećao želje da i dalje prodre. Eto, bio je kod
kuće. Gore, u velikim sobama iza dvorane sa
stubovima, stanuje tuđ svet, on to vidi; jer na vrhu
stepenica nalaze se staklena vrata kojih nekada nije
bilo, a na njima je pločica sa nekakvim imenom. On
pođe, siđe niza stepenice, prođe kroz trem koji
odjekivaše, i napusti roditeljski dom. U kutu nekog
restorana, sav utonuo u se, on poruči težak i mastan
obed, pa se zatim vrati u hotel.
„Gotov sam“, reče on finom gospodinu u crnom
odelu. „Putujem danas popodne.“ I on naredi da mu se
51
donese račun, i da mu se poruče kola koja će da ga
odvezu na pristanište, na parobrod za Kopenhagen.
Zatim ode u svoju sobu i sede za sto, i tu je sedeo mirno
i uspravno, naslanjajući obraz na šaku, i gledajući na
sto očima bez pogleda. Zatim isplati račun i spremi
svoje stvari. U određeno vreme javiše da ga čekaju kola,
i Tonio Kreger siđe, spreman za polazak.
Dole, na podnožju stepenica, čekaše ga fini gospodin
u crnom odelu.
„Oprostite!“ reče on, i gurnu malim prstima
manšete u rukave… „Oprostite, gospodine, ako vas još
za trenutak zadržimo. Gospodin Zehaze – vlasnik hotela
– moli vas da svratite k njemu na razgovor, samo na
dve-tri reči. Puka formalnost… On se nalazi tamo
pozadi… Budite dobri pa se potrudite za mnom… Tu je
samo gospodin Zehaze, vlasnik hotela.“
I pozivajući ga pokretima, odvede on Tonija Kregera
u pozadinu trema. Tamo je zaista stajao gospodin
Zehaze. Tonio Kreger ga je znao iz viđenja iz starih
vremena. Bio je mali, ugojen i krivonog. Podšišani
zalisci bili su mu sedi; no on je još uvek nosio duboko
izrezan kaput sličan fraku, i uz to zelenim izvezenu
kadivenu kapicu. Uostalom nije bio sam. Do njega, kraj
male police za pisanje, pričvršćene na zidu, stajao je
žandarm sa šlemom na glavi, a svoju ruku u rukavici
spustio je bio na neku ispisanu hartiju koja je ležala
pred njim na polici; svojim poštenim vojničkim licem
tako je gledao u susret Toniju Kregeru kao da očekuje
da će ovaj propasti u zemlju čim ga vidi.
Tonio Kreger pogleda jednog pa drugog, a zatim se
dade na čekanje.
„Vi dolazite iz Minhena?“ upita najzad žandarm
dobroćudnim i tromim glasom.
52
 Tonio Kreger potvrdi.
„Putujete za Kopenhagen?“
„Tako je, putujem u Dansku, u neku dansku morsku
banju.“
„Morsku banju? – E, moraćete mi predočiti svoje
isprave“, i žandarm je sa naročitim zadovoljstvom
izgovorio reč „predočiti“.
„Isprave“… On nije imao isprava. Izvukao je svoju
lisnicu, i pogledao u nju; no sem papirnog novca,
nalazila se u njemu samo još korektura jedne novele
koju je mislio da otalja kad stigne na metu putovanja.
Nije rado imao posla sa činovnicima, i nikad još nije
izvadio putni list…
„Žao mi je“, reče on, „ali ja nemam ispravi uza se.“
„Tako?“ reče žandarm. „Nemate ih? – A kako se
zovete?“
Tonio Kreger mu odgovori.
„A je li to istina?“ upita žandarm, ispravi se, i raširi
iznenada nozdrve koliko je god mogao.
„Potpuno je istina“ odvrati Tonio Kreger.
„A šta ste vi?“
Tonio Kreger gutnu, pa zatim čvrstim glasom
imenova svoj zanat. – Gospodin Zehaze diže glavu, i
radoznalo pogleda gore u njegovo lice.
„Hm!“ reče žandarm. „I vi tvrdite da niste istovetni
sa nekom individiom, imenom…“, on je rekao „sa
individiom“, pa je onda iz šarovito ispisane hartije
sričući složio neko sasvim zamršeno i romantično ime,
pustolovno sastavljeno iz zvukova različnih rasa koje
Tonio Kreger zaboravi već u idućem trenutku. „…
kojega“, nastavi on, „od nepoznatih roditelja i
neizvesne nadležnosti, goni minhenska policija zbog

53
raznovrsnih prevara i drugih prestupa, i koji sada bez
sumnje pokušava da prebegne u Dansku“.
„Ne samo što to tvrdim“, reče Tonio Kreger, i načini
nervozan pokret ramenima. To izazva izvestan utisak.
„Kako? A da, pa sigurno!“ reče žandarm. „Samo što
baš ništa nemate da predočite!“ I gospodin Zehaze se
umeša pomirljivo. „Sve je to puka formalnost“, reče on,
„ništa drugo! Morate imati na umu da zvaničnik čini
samo svoju dužnost. Kad biste se nekako mogli
legitimisati… Neka isprava.“
Svi ćutahu. Da li da okonča stvar otkrivši se, da li da
objavi gospodinu Zehaze da on nije varalica neizvesne
nadležnosti, da nije, po svome rođenju, Ciganin u
zelenim kolima, no da je sin konzula Kregera, iz
porodice Kregerovih? Ne, to mu se nije radilo. A zar ovi
ljudi građanskog poretka nisu donekle u pravu? U
izvesnom smislu se on slaže s njima… I tako sleže
ramenima, i ćutaše.
„A šta vam je to?“ upita žandarm. „Tu u portfelju?“
„Tu? Ništa. To je korektura“, odgovori Tonio Kreger.
„Korektura? Kako to? Dajte da vidim.“
I Tonio Kreger mu pruži svoj rad. Žandarm ga razvi
na polici, i poče da čita. Priđe mu i gospodin Zehaze, pa i
on uze udela u čitanju. Tonio Kreger ih pogleda preko
ramena, motreći pri kom su mestu. Beše to dobar
moment, sa poentom i efektom koji je izvrsno razradio.
Bio je zadovoljan sobom.
„Vidite!“ reče on. „Tu je moje ime. Ja sam to pisao, i
sad će se štampati, razumejte.“
„E, to je dovoljno!“ reče gospodin Zehaze odlučno,
skupi listove, savi ih i vrati mu ih. „To mora biti
dovoljno, Peterzene!“ ponovi on kratko, pa kradom
sklopi oči i odmahnu glavom. „Ne smemo duže
54
zadržavati gospodina. Kola čekaju. Molim vas, izvinite
radi ovog malog uznemirenja, gospodine. Zvaničnik je
činio samo svoju dužnost, ali ja sam mu odmah rekao
da je krenuo pogrešnim pravcem…“
Tako? Mislio je Tonio Kreger.
Žandarm kao da se nije potpuno s time slagao; još je
nešto prigovarao, i spominjao individiu i
„predočavanje“. No gospodin Zehaze provede gosta
kroz trem, izvinjavajući se i dalje, prođe sa njime
između lavova, dovede ga do kola, i sam ih za njim
zatvori klanjajući se. Pa se onda smešno visoki i široki
fijaker poče kotrljati niza strme ulice ka pristaništu,
zapinjući, zvečeći i galameći…
To beše čudnovati boravak Tonija Kregera u
njegovu rodnom gradu.

55
 VII

Noć se spustila, i mesec se dizao u rastopljenom

srebru, kad je brod Tonija Kregera isplovio na otvoreno
more. On stajaše kraj kosnika, uvijen u ogrtač protiv
vetra koji je sve više jačao, i gledaše dole na tamno
tumaranje i komešaj valova, njihovih snažnih i glatkih
tela koja se, tamo dole, njišu jedno oko drugoga,
susreću se sa pljeskanjem, razilaze se u pravcima
neočekivanim, i iznenada zablistaju u peni…
Ispunjavaše ga raspoloženje puno njihanja i tihog
ushićenja. Neko vreme je bio malo neveseo što su ga, na
domu, hteli da uhapse kao varalicu, to je istina – mada
je smatrao da je to donekle na mestu. Ali kasnije, kad se
ukrcao, posmatrao je – kao u detinjstvu, uz oca – kako
radnici tovare robu u duboki trbuh broda, sa uzvicima
u kojima se mešao danski jezik sa niskonemačkim,
posmatrao kako, sem denjkova i sanduka, spuštaju
unutra belog medveda i tigra u kavezima sa debelim
rešetkama, poslate bez sumnje iz Hamburga u neki
danski zverinjak; i to ga je razonodilo. I dok je brod
klizio niz reku međ raznim obalama, potpuno je bio
zaboravio saslušanje žandarma Peterzena; i sve što je
ranije bilo, njegovi slatki tužni i pokajnički snovi u
noći, njegova šetnja, stari orah koji je video, sve je opet
ojačalo u njegovoj duši. A kad se pred njim otvorila
pučina, video je iz daleka pržinu na kojoj je kao dečko
osluškivao letnje snove mora, video žar kule svetilje, i
osvetljeni Banjski dom gde je stanovao sa svojim
56
roditeljima… Baltičko more! Naslanjao je glavu na
snažni vetar, natopljen solju, koji je dolazio slobodno i
bez smetnje, obavijao uši, i izazivao laku nesvesticu,
blagu zaglušenost, u kojoj tromo i blaženo nestajaše
sećanje na sva zla, na patnje i bludnje, na volju i napore.
I njemu se činilo da u tom brujanju i pljuskanju i
stenjanju oko sebe čuje šuštanje i lomljenje staroga
oraha, škripu baštenskih vratnica… Mrak se spuštao
sve više i više.
„Zvezde, bože moj, ta pogledajte samo zvezde“, začu
se odjednom neki glas sa tromim, pevajućim
naglaskom, koji kao da dolažaše iz badnja. On ga je već
poznavao. Pripadao je jednom riđem, skromno
odevenom čoveku crvenih očnih kapaka, koji je
izgledao nekako vlažan i hladan, kao da se taman
okupao. Pri večeri u kajiti bio je on sused Tonija
Kregera, i sa pokretima nepouzdanim i smernim, pojeo
je začudo mnogo omleta sa morskim racima. Sada se
kraj njega naslanjao na ogradu i gledao gore na nebo,
uhvativši se za bradu palcem i kažiprstom. Bez sumnje
se nalazio u jednom od onih vanrednih raspoloženja
svečanog razmišljanja u kojima padaju pregrade među
ljudima, u kojima i tuđincu otvaramo srce, i u kojima
usta izgovaraju reči koje bi inače stidljivo prećutala…
„Pogledajte samo zvezde, gospodine. Eno ih, stoje i
trepeću, i bogami, puno ih je nebo. A sad, molim vas
lepo, kad čovek pogleda gore i promisli da je mnoga od
njih, kako vele, još sto puta veća od naše zemlje, kako
mu je tada pri duši? Mi ljudi smo izmislili telegraf i
telefon i tolike tekovine novoga doba, u istini, jesmo.
Ali kad pogledamo gore, moramo uvideti i razumeti da
smo u stvari crvi, bedni crvi, i ništa drugo – imam li
pravo ili ne, gospodine? Da, mi smo crvi!“ odgovori on
57
sam sebi, pa smerno i skrušeno klimnu glavom put
zvezdanog svoda.
Auh… taj nema u sebi literature! pomisli Tonio
Kreger. I odmah mu pade na um nešto što je nedavno
čitao, članak nekog slavnog francuskog književnika o
kosmološkom i psihološkom gledanju na svet; bilo je to
veoma fino brbljanje.
Nađe kao neki odgovor mladome čoveku na taj
duboki doživljaj kojem je dao izraza, pa su onda i dalje
razgovarali, naslanjajući se na ogradu, i gledali u
nemirno osvetljeno, uzrujano veče. Ispostavilo se da je
njegov saputnik mlad trgovac iz Hamburga koji hoće
da malo proputuje za svoje uživanje, za vreme
odmora…
„Trebalo bi“, reče on, „da se malo provezeš
steamerom do Kopenhagena, mislim ja, i eto me tu
sam, i dosada je išlo sasvim lepo. Ali ono nije valjalo,
gospodine, oni omleti sa jastogom, videćete, jer noć će
biti burna, to je rekao sam kapetan, a to neće biti šala,
sa tako teškim jelom u stomaku…“
Tonio Kreger slušaše sve te prijazne budalaštine sa
toplim i prijateljskim osećanjem.
„Tako je“, reče „ovde gore se uopšte jedu odveć teška
jela. To čini čoveka lenim i setnim.“
„Setnim?“ reče mladi čovek, i pogleda ga
zapanjeno… „Vi ste bez sumnje stranac, gospodine?“
„Ah da, dolazim iz daljine“, reče Tonio Kreger, i
odmahnu rukom neodređeno.
„No vi imate pravo“, reče mladi čovek, „imate pravo,
bogami, što kažete o setnom! Ja sam skoro uvek setan, a
naročito u ovakve večeri, kad zvezde stoje na nebu.“ I
on opet nasloni bradu na palac i kažiprst.

58
 Svakako piše stihove, mislio je Tonio Kreger, stihove
trgovca, sa duboko poštenim osećanjem…
Veče je odmicalo, a vetar je toliko ojačao da je
ometao govor. Odlučiše da malo prospavaju, i poželeše
jedan drugome laku noć.
Tonio Kreger se ispruži u svome sobičku po uskom
odru, ali se ne mogaše smiriti.
Čudno ga je uzbudio strogi vetar i njegov opori
miloduh, srce mu je bilo nemirno, i bojažljivo očekivalo
neku slast. Uz to, kadgod bi se brod spuštao niza strmi
neki talasni breg, a točak se pritom okretao van vode
kao u grču, nastajao je potres, i izazivao teško
stužavanje. On se potpuno obuče, i pope se gore na
vazduh.
Ispod meseca su jurili oblaci. More je plesalo. Nije
bilo oblih, ravnomernih talasa da prilaze u redu, no je
more bilo nadaleko raskidano, rašibano, razriveno u
bledoj, nemirnoj svetlosti, skakalo je i suktalo u
šiljastim džinovskim jezicima, sličnim plamenovima,
kraj penušavih provalija stvaralo zupčasta,
neverovatna obličja, i kao da je u pomamnoj igri
snagom ogromnih mišica hitalo penu u sve vazdušne
prostore. Brod je teško krčio sebi put; prodirao je kroz
metež tapkajući, klateći se i stenjući, i ponekad se čulo
gde unutra u njegovoj dubini riče beli medved i tigar,
kojima je bilo teško u buri. Širokih koraka i održavajući
s mukom ravnotežu, išao je gore-dole po palubi čovek u
kaputu od uvoštenog platna, sa kapuljačom na glavi i
sa fenjerom pričvršćenim uz telo. No tamo pozadi,
naginjući se daleko preko ograde, stajao je mladi čovek
iz Hamburga, i bilo mu je zlo. „Bože“, reče on potmulim
i nepouzdanim glasom kad ugleda Tonija Kregera,

59
„pogledajte samo uzbunu elemenata, gospodine!“ No tu
bi prekinut, i naglo se okrete.
Tonio Kreger se držao za neko zategnuto uže, i
gledao u tu neobuzdanu obest. U njemu je raslo i
uzletalo klicanje, i činilo mu se toliko da može nadjačati
oluju i morski bes. U njemu je zvonila pesma moru,
oduševljena ljubavlju. O divlji druže moje mladosti, evo
nas i opet skupa… No tu se završavala pesma. Nije bila
gotova, nije bilo zaobljena, nije bilo celina, spokojno
izrađena. Njegovo srce je živelo…
Dugo je tako stajao; zatim se opruži po jednoj klupi
kraj kućice na palubi, i gledaše na nebo gde su tinjale
zvezde. Čak je i malo zadremao. A kad bi ga po licu
poprskala hladna pena, činilo mu se to, u polusnu, kao
neko milovanje.
Ukazaše se okomite krečne stene, avetinjska izgleda
na mesečini, i primicahu se sve više; to beše Meen,
ostrvo. Zatim ponovo naiđe laki san, prekidan
mlazevima slane pene koji su oštro ujedali lice, i kočili
crte… Kad se potpuno razbudio, bio je već dan,
svetlosiv i svež, a zeleno more se stišavalo. Pri doručku
ponovo ugleda mladoga trgovca, koji je žestoko
porumenio, bez sumnje stideći se što je u mraku
izrekao tolike poetične i neprilične stvari; sa svih pet
prstiju češljao je naviše svoje riđe brčiće, nazvao mu po
vojnički kratko dobro jutro, pa ga zatim bojažljivo
izbegavao.
I Tonio Kreger se iskrca u Danskoj. Stiže u
Kopenhagen, dade napojnicu svakome kogod se držao
kao da ima na nju prava, tri dana je obilazio grad iz
svoga hotela, držeći u ruci rasklopljenu putničku
knjižicu, i sasvim se ponašao kao bolji stranac koji želi
da obogati svoje znanje. Divio se Novom kraljevom trgu
60
i „Konju“ u sredini, sa puno poštovanja dizao pogled
uza stubove Gospine crkve, dugo stajao pred
plemenitim i ljupkim statuama Torvaldzenovim,
popeo se na Okruglu kulu, pregledao zamkove, i proveo
dve šarene večeri u Tivoliju. No on u stvari nije to
gledao.
Na kućama koje su često izgledale sasvim kao kuće
njegova rodnog grada sa izvijenim, prorezanim
zabatima, viđao je imena koja mu behu poznata iz
starih dana, imena koja kao da mu označavahu nešto
nežno i divno, a u isti mah sadržavahu kao neki prekor,
neko željenje i čežnju za nečim izgubljenim. I na sve
strane, dok je sporo i zamišljeno udisao vlažni morski
vazduh, viđao je oči koje behu tako modre, kose koje
behu tako plave, lica koje behu sasvim onakva kakva je
viđao u čudnovato bolnim i pokajničkim snovima one
noći koju je proveo u svom rodnom gradu. Dešavalo se
da ga nasred ulice potrese do dna duše jedan pogled,
jedna reč koja je zazvonila, jedan smeh…
Nije mu se više ostajalo u veselom gradu. Gonio ga je
neki nemir, sladak i budalast, pola sećanje a pola
očekivanje, a u isti mah i želja da leži negde tiho na
pržini, ne morajući izigravati turista koji pažljivo
razgleda grad i predeo. I tako se on ponovo ukrca, i
jednoga mutnog dana (nemirno more se crnilo) otplovi
duž obale Zelanda prema severu, ka Helzingeru. Otuda
produži smesta put kolima po drumu, i posle tri četvrt
časa, uvek malo iznad mora, stiže svojoj zadnjoj i pravoj
meti, malom, belom banjskom hotelu sa zelenim
šalonama koji stoji usred naseobine niskih kućica, i
svojim drvenim tornjićem pozdravlja pržinu i švedsku
obalu. Tu je odseo, zauzeo je svetlu sobu koju su mu

61
pripremili, ispunio policu i orman onim što je poneo, i
spremio se da tu proživi neko vreme.

62
 VIII

Septembar je već odmicao; nije bilo više mnogo

gostiju u Olsgardu. U velikoj prizemnoj trpezariji sa
tavanicom od greda, sa visokim prozorima otvorenim
prema staklenoj verandi i moru, sedela je u pročelju, pri
obedima, sama domaćica, devojka u godinama, bele
kose, bezbojnih očiju, nežnorumenih obraza, i
nepouzdana, cvrkutava glasa; ona se svagda trudila da
koliko može dopadljivo grupiše svoje crvene ruke na
stolnjaku. Tu je bio i jedan stari gospodin iz prestonice,
trgovac ribom, kratka vrata, mornarske brade, sasvim
sede, i zagasito pomodrela lica; on je vladao nemačkim
jezikom. Izgledao je potpuno zaptiven i sklon kaplji;
dihao je kratko i na mahove, a s vremena na vreme je
dizao svoj prstenom ukrašeni kažiprst do jedne od
nozdrva da je začepi, i da snažnim duvanjem pribavi
onoj drugoj malo vazduha. Pri svem tom je stalno
natezao bocu sa prepečenicom koja je stajala pred njim
i za doručkom, i za ručkom i večerom. Dalje su se tu
nalazila još tri visoka američka mladića sa svojim
guvernerom ili domaćim učiteljem koji je ćuteći
pomicao svoje naočari i obdan igrao s njima fudbala.
Svoju riđu kosu delili su oni razdeljkom na temenu, a
imali su duga nepomična lica. „Please, give me the
wurst things there!“ rekao bi jedan. „That’s not wurst,
that’s schinken“, rekao bi drugi, i to je bilo sve što su
doprinosili razgovoru pri stolu, kako oni tako i domaći
učitelj; inače su mirno sedeli i pili vrele vode.
63
 Tonio Kreger ne bi bio ni želeo drukčije društvo za
stolom. Uživao je u miru, slušao danske grlene glasove,
jasne i mutne vokale kojima je ponekad domaćica
razgovarala sa ribarskim trgovcem, s vremena na
vreme je izmenjao sa ovim po koju primedbu o položaju
barometra, pa je opet kroz verandu silazio na pržinu,
gde je već bio proveo duge jutarnje časove.
Tamo je ponekad vladalo blago letnje raspoloženje.
More se odmaralo, tiho i ravno, u prugama modrim,
crvenkastim, i zelenim kao boca, po njemu su se titrali
srebrni svetlucavi odsevi, morsko bilje se sušilo na
suncu kao seno, a morski puževi su ležali na pesku i
isparavali se. Mirisalo je malo na trulež, a malo i na
katran ribarskog čuna na koji se Tonio Kreger leđima
naslanjao, sedeći u suncu – okrenut tako da je imao
pred očima otvoreni vidik a ne švedsku obalu; no preko
svega je čisto i sveže vejao tihi dah mora.
Pa su došli sivi, burni dani. Talasi su obarali glave
kao bikovi koji se spremaju da bodu, i besno su jurišali
put obale, zahvatali je do velike visine, i pokrivali
vlažnom i sjajnom morskom travom, školjkama i
nanesenim drvljem. Među izduženim brežuljcima
valovlja prostirahu se pod zastrtim nebom doline pune
bledozelena penušanja; ali onde gde sunce stajaše iza
oblaka, ležao je beličast kadiveni sjaj na vodama.
Tonio Kreger stajaše sav umotan u vetar i brujanje,
sav utonuo u tu večitu tešku, zaglušnu huku koju je
toliko voleo. Kad bi se okrenuo i pošao, bilo je oko njega
odjednom sasvim tiho i toplo; no on je znao da mu je za
leđima more; ono je dozivalo, mamilo i pozdravljalo. I
on se smešio.
Odlazio je u polje, livadskim putevima po samoći, i
uskoro ga je primala bukova šuma koja se valovito
64
nadaleko protezala. Sedao je na mahovinu, naslanjao se
na drvo, i udešavao tako da kroz stabla još vidi prugu
mora. Ponekad mu je vetar donosio šum talasa koji
udaraju o žalo, i to je zvučalo kao kad u daljini daske
padaju jedna na drugu. Nad vrhovima drveta graktanje
vrana, promuklo, pusto i izgubljeno… Držao je knjigu
na kolenima, ali nije čitao ni reda. Uživao je u duboku
zaboravu, lebdeo oslobođen nad prostorom i
vremenom, i samo ponekad se činilo kao da mu prolazi
kroz srce neki jad kao strela, neko kratko, prodirno
osećanje čežnje ili kajanja, a bio je suviše trom i utonuo
u sanjarenje da bi mu ispitivao ime i poreklo.
Tako su prolazili mnogi dani; on ne bi mogao reći
koliki, a nije ni želeo da to zna. A zatim je došao jedan
dan kojeg se nešto desilo; desilo se to dok je sunce
stajalo na nebu i ljudi bili oko njega, a Tonio Kreger se
nije tome baš toliko ni začudio.
Već sam početak toga dana je ispao svečan i divan.
Tonio Kreger se probudio rano i sasvim iznenadno,
trgao se iza sna sa nežnom i neodređenom plašnjom, i
pomislio da gleda u neko čudo, u neku čar vilinskog
osvetljenja. Njegova soba, sa staklenim vratima i
balkonom prema Sundu bila je podeljena zastorom od
tanke, bele gaze u dnevnu i spavaću odaju; zidove su
pokrivale pozidice u nežnim bojama, nameštaj je bio
lak i svetao, i ona je svagda izgledala vedra i prijatna.
Ali sada je ležala nezemno ozarena pred njegovim
pospanim očima, utonula potpuno u neizrečno umilan
i nežan ružični sjaj koji je zlatio zidove i nameštaj a
zastor od gaze prelio blagim, crvenim žarom… Tonio
Kreger dugo nije razumeo šta se dešava. No kad je
prišao staklenim vratima i pogledao napolje, video je da
izlazi sunce.
65
 Bilo je nekoliko mutnih i kišovitih dana; no sad je
nad morem i zemljom bilo razapeto nebo kao od
zategnute, bledomodre, blistave svile, a ispresecan i
okružen crveno i zlatno prosjanim oblacima, dizao se
sunčani kolut svečano nad blistavim
nabranim morem, koje kao da je pod njim podrhtavalo i
žarilo se… Tako je započeo dan, a Tonio Kreger se hitno
obukao, sav zbunjen i srećan, doručkovao pre svih dole
na verandi, zatim je iz male drvene kućice isplivao
donekle u Sund, pa je zatim čitav sat pešačio duž obale.
Kad se vratio, pred hotelom je stajalo nekoliko kola
sličnih omnibusima, a iz trpezarije je video kako u sobi
za razgovor, tamo gde stoji klavir, a takođe i na verandi
i na terasi pred njom, sedi mnoštvo ljudi,
malograđanski odevena gospoda, okolo okruglih
stolova, i uz živ razgovor piju piva i jedu hleba s
maslom. Bile su tu čitave porodice, stariji i mlađi ljudi,
čak i neka deca.
Pri drugom doručku (sto se ugibao pod hladnim
jelima, suhim, usoljenim i prženim mesom), Tonio
Kreger se raspitao šta se dešava.
„Gosti!“ reče trgovac ribom. „Izletnici iz Helzingera,
hoće da održe igranku! Bože sačuvaj, nećemo moći
spavati noćas! Biće igranja, igranja i muzike, i bojati se
da će dugo da traje. To je neki skup porodica, izlet u
polje sa zabavom, ukratko neka vrsta kupljenja priloga
ili slično, pa hoće da se koriste lepim danom. Došli su
brodom i kolima, i sada doručkuju. Kasnije će se izvesti
dalje u polje, no naveče će se opet vratiti, pa će tu u
dvorani biti zabava s igrankom. Jeste, sto mu muka,
nećemo ni oka sklopiti…“
„To je ugodna promena“, reče Tonio Kreger.

66
 Pa onda duže vremena nisu razgovarali. Domaćica je
uređivala svoje crvene prste, trgovac ribom je duvao
kroz desnu nozdrvu, da bi dobio malo vazduha, a
Amerikanci su pili vrele vode i pravili uz to duga lica.
Tada se to odjednom zbilo: Hans Hanzen i Ingeborga
Holm uđođoše kroz dvoranu.
Tonio Kreger, prijatno zamoren kupanjem i
šetnjom, naslonio se bio u stolicu, i jeo je suhe pastrme
na prženici – sedeo je prema verandi i moru. A iznenada
se otvoriše vrata, i njih dvoje uđoše, držeći se za ruke –
nogu pred nogu i ne hitajući. Ingeborga, plava Inga,
bilo je odevena u odelo svetle boje, kao obično na
časovima igranja kod gospodina Knaka. Laka haljina sa
cvetovima dopiraše joj tek do članaka, a na plećima je
imala širok rub od belog tila, sa šiljastim izrezom koji
otkrivaše njen meki, savitljivi vrat. O jednoj ruci joj je
visio šešir, okačen o trake. Bila je možda nešto odraslija
no inače, a svoju divnu kiku nosila je oko glave; ali
Hans Hanzen je izgledao kao obično. Nosio je svoj
brodarski kaput sa zlatnim dugmetima, po kojem je
padala široka modra jaka na ramena i na leđa;
mornarsku kapu držao je u opuštenoj ruci, i bezbrižno
mahao njome tamo-amo. Ingeborga je gledala na drugu
stranu svojim kosim očima, možda je bila malo
zbunjena tim svetom pri ručku koji je gledaše. Ali Hans
Hanzen je baš zato i svima u prkos okrenuo glavu
prema stolu, i svojim očima, modrim kao čelik,
posmatrao je jednoga za drugim izazivački i donekle
prezrivo; čak je ispustio ruku Ingeborginu, i još žešće
mahao svojom kapom, da pokaže kakav je on čovek.
Tako prođoše njih dvoje, more koje se tiho modrilo bilo
im je pozadina, prođoše pred očima Tonija Kregera sa

67
jednoga kraja dvorane do drugog, i promakoše kroz
vrata preko puta u sobu gde je stajao klavir.
To se zbilo u jedanaest i po časova pre podne, i dok
su banjski gosti još sedeli za stolom, društvo na verandi
je krenulo i napustilo hotel sporednim ulazom a da
niko od njih nije više ulazio u dvoranu. Čulo se gde se
penju u kola sa smehom i šalama, gde kola jedna za
drugima kreću drumom škripeći, i udaljuju se…
„Vratiće se dakle?“ upita Tonio Kreger.
„Hoće bogme!“ reče ribarski trgovac. „I to je bogu
plakati. Poručili su muziku, treba da znate, a ja spavam
tu nad dvoranom.“
„To je prijatna promena“, ponovi Tonio Kreger.
Zatim ustade i ode.
Proveo je dan kao što je provodio i ostale, na pržini,
u šumi, držao je knjigu na kolenima i žmirkao prema
suncu. Gajio je samo jednu misao: da će se oni vratiti i
održati zabavu s igrankom u dvorani, kako je to obećao
ribarski trgovac; i on se neprestano samo tome
radovao, sa tako bojažljivom i slatkom radošću kakvu
nije okušao kroz duge, mrtve godine. Jednom, putem
neke veze među predstavama, setio se ovlaš jednog
dalekog poznanika, Adalberta, noveliste, koji je znao šta
hoće, i koji je otišao u kafanu da bi izbegao proletnji
vazduh. I on sleže na nj ramenima…
Ručalo se ranije no inače, a i večeralo se ranije, i to u
sobi sa klavirom, jer su se u dvorani već činile pripreme
za igranku: sve je tako bilo dovedeno u nered na svečan
način. A kad se već spustio mrak i kad je Tonio Kreger
sedeo u svojoj sobi, ponovo oživeše i drum i kuća.
Izletnici se vraćahu; štaviše, od Helzingera su dolazili
novi gosti, točkom i kolima, i već se čulo gde dole u kući

68
udešavaju violinu, a na klarinetu izvode pripremne
vežbe… Sve je obećavalo da će da bude sjajna zabava.
Mali orkestar zasvira marš: gore je dopirao prigušen
zvuk po određenom taktu: otvarali su igranku
polonezom. Tonio Kreger je sedeo još neko vreme
mirno, i osluškivao. No kad začu da zvuci marša prelaze
u taktove valcera, on se diže, i bez šuma se iskrade iz
sobe.
Sa hodnika na koji se iz nje izlazilo moglo se
sporednim stepenicama dospeti do pobočnog ulaza u
hotel, a otuda na staklenu verandu ne dodirnuvši
nijednu sobu. Tuda je on pošao, tiho i kradom, kao da
ide zabranjenim putevima, pažljivo je pipao po mraku
neodoljivo privučen tom glupom muzikom i njenim
blaženim njihanjem; njeni zvuci su sada već jasno
dopirali do njega.
Veranda je bila prazna i neosvetljena, no staklena
vrata u dvoranu behu otvorena, a kraj njih stajahu dve
velike lampe sa petrolejem, snabdevene jasnim
reflektorima. Onamo se on nečujno prišunja, i to
uživanje kradimice, to stajanje u mraku i posmatranje
onih koji plešu u sjaju izazivalo mu je žmarke po koži.
Naglo i žudno je slao poglede za njima dvoma koje je
tražio…
Veselje se činilo već u punom jeku, mada je započelo
tek pre pola sata; no gosti su već stigli amo zagrejani i
raspoloženi, pošto su dan skupa proveli, bezbrižno,
zajednički i srećno. U sobu s klavirom, koju je Tonio
Kreger mogao pregledati kadgod se odvažio da priđe
malo bliže, povukla se bila neka starija gospoda, i
kartala se uz cigare i piće; druga su pak sedela kraj
svojih žena napred na plišanim stolicama, i duž zidova
dvorane, i posmatrala igru. Šake su naslonili na
69
razmaknuta kolena, i sa imućnim izrazom nadimali
obraze, dok su majke, sa kapotama na temenu
posmatrale metež mladeži, oborivši glave na stranu i
sklopivši ruke ispod grudi. Duž jednoga zida dvorane
bilo je podignuto postolje, i tamo su se muzikanti
trudili što su bolje mogli. Imali su čak i trubu, a ona je
duvala nekako neodlučno i pažljivo, kao da se sama boji
svoga glasa; ovaj se međutim ipak stalno lomio i
prebacivao… Njišući se i kružeći, kretahu se parovi
jedan oko drugoga, a neki su šetali oko dvorane, držeći
se pod ruku. Nisu bili odeveni za bal, već kao što se
oblači leti u nedelju koja će se provesti u polju: kavaljeri
su nosili odela malovaroška kroja na kojima se videlo
da ih čuvaju radnim danom, a mlade devojke su imale
lake, svetle haljine, i kite poljskog cveća za pojasom.
Bilo je i dece u dvorani, i ona su igrala među sobom na
svoj način, čak i kad je muzika prestajala. Kao uređivač
svečanosti i reditelj igranke prikazivao se jedan
dugonogi čovek u kaputiću sa skutovima kao lastin
rep, provincijski lav sa naočarima i nakudravljenim
vlasima, poštanski pristav ili slično, kao ovaploćena
komična figura iz nekog danskog romana. Brzopletnog,
znojeći se, i svom dušom predan poslu, nalazio se
svuda u isti mah, sa prekomernom revnošću se vrteo
po dvorani, stupao sa naročitom veštinom prvo
vrhovima prstiju, a zatim nekako zamršeno saplitao
nogama na kojima behu glatke, šiljaste vojničke čizme,
mlatio rukama po vazduhu, izdavao naredbe, tražio
muziku, tapšao, a za sve to vreme su lepršale za njim
trake velike, šarene kokarde koja mu je bila pričvršćena
na ramenu kao znak njegovog dostojanstva, i na koju se
ponekad sa ljubavlju osvrtao.

70
 Jesu, bili su tu, njih dvoje koji su danas na suncu
prošli kraj Tonija Kregera, video ih je opet i skoro se
uplašio od radosti kad ih je skoro u isti mah primetio.
Eto, tu stoji Hans Hanzen, sasvim blizu njega kraj vrata;
razmaknuo je noge i malo se nagnuo, pa smotreno jede
veliki komad neke izdašne torte, a pritom drži šaku pod
bradom da uhvati mrve. A tamo kraj zida sedi
Ingeborga Holm, plava Inga, i eto joj se bliži pristav
vrckajući se, i poziva je da igra odabranim klanjanjem,
stavljajući jednu ruku na leđa a drugu mećući
graciozno u nedra; no ona odmahuje glavom i kazuje
pokretima da je i suviše zadihana i da se mora malo
odmoriti, a na to pristav seda do nje.
Tonio Kreger ih gledaše, njih dvoje radi kojih je u
davna vremena trpeo ljubav Hansa i Ingeborgu. Oni to
ne behu toliko po pojedinim oznakama i sličnom odelu,
koliko jednakošću rase i tipa, toga svetlog, modrookog i
plavokosog soja koja izaziva predstave o čistoti,
nepomućenosti i vedrini, o jednoj u isti mah gordoj i
jednostavnoj, netaknutoj oporosti… On ih gleda, gleda
Hansa kako stoji u svome mornarskom odelu, smeo i
lep kao uvek širokih pleća i uskih bedara, gleda kako
Ingeborga nekako obesno baca glavu u stranu smejući
se, kako na neki izvestan način prinosi ruku potiljku,
ruku devojčice, ni naročito usku, ni naročito finu, a
pritom joj laki rukav klizi sa lakta – i iznenada mu
čežnja za starom domovinom potrese grudi takvim
bolom da se i nehotice povukao dublje u mrak, da niko
ne bi video drhtaje na njegovom licu.
Jesam li vas zaboravio? – pitao se on. – Ne, nikada! Ni
tebe, Hanse, ni tebe, plava Inga! Ta za vas sam ja radio, i
kada sam čuo odobravanje, obzirao sam se potajno da
vidim da li vi imate u njemu udela… Jesi li sada
71
pročitao Don Karlosa, Hanse Hanzenu, kao što si mi
obećao kraj vaših baštenskih vrata? Ne čini to! Ja ti to
više ne tražim. Šta te se tiče kralj koji plače jer je
usamljen? Tvoje modre oči ne treba da se zamute i da
iskopne u snovima, gledajući u stihove i melanholiju.
Kad bih bio kao ti! Kad bih još jednom počeo, odrastao
kao ti, čestito, radosno i jednostavno, valjano, uredno i
u skladu sa Bogom i svetom, kad bi me voleli oni koji su
bezazleni i srećni, kad bih se oženio tobom, Ingeborga
Holm, i imao sina kao što si ti, Hanse Hanzenu – kad
bih živeo bez prokletstva saznanja i tvoračkih muka,
živeo, voleo i Boga hvalio u blaženoj običnosti!… Kad
bih još jednom počeo? Ali to ništa ne bi pomoglo. Opet
bi bilo isto onako – sve bi se opet zbilo kao što se već
zbilo. Jer neki nužno lutaju, budući da za njih i nema
pravoga puta.
Muzika je zaćutala; nastupio je odmor, i služili su
ponude. Pristav je lično obletao sa poslužavnikom
punim salate od haringa i služio dame; ali pred
Ingeborgom Holm se čak spustio na kolena, pružajući
joj zdelicu, a ona je zbog toga porumenila od radosti.
U dvorani behu već obratili pažnju na posmatrača
pod staklenim vratima, i iz lepuškastih, zajapurenih
lica padahu na nj tuđi, ispitivački pogledi; no on je pri
svem tom držao svoje mesto. I Ingeborga i Hans
okrznuše ga skoro istovremeno pogledima, sa onom
ravnodušnošću koja ima skoro vid prezrenja. No
odjednom oseti on u svesti da neki pogled dopire od
nekuda k njemu, i da na njemu počiva… On okrete
glavu, i smesta se njegove oči sukobiše sa onima koje je
osetio. Nedaleko od njega stajala je mlada devojka
bleda, uska i fina lica koju je već ranije bio zapazio. Ona
nije mnogo igrala, kavaljeri se nisu mnogo trudili oko
72
nje, i on je video gde sedi usamljena kraj zida, oporo
sklopljenih usana. I sada je bila sama. Odevena je bila u
lako i svetlo odelo, kao i ostale, ali kroz providnu
tkaninu nazirahu se šiljasta i oskudna ramena, a među
ta bedna ramena utonuo je duboko mršavi vrat, tako da
se tiha devojka činila skoro malo kriva. Ruke, obučene
u tanke rukavice bez prstiju, držala je na ravnim
prsima, tako da se vrhovi prstiju lako dodirivahu.
Oborivši pogled, gledala je Tonija Kregera odozdo
crnim, vlažnim očima. On okrete glavu…
Tu, sasvim blizu kraj njega, sedoše Hans i
Ingeborga. On je seo do nje, možda mu je sestra, i
opkoljeni drugom, rumenom čeljadi, jedu oni i piju,
ćeretaju i vesele se, dobacuje jedno drugome šale
zvonkim glasovima, i smeju se bezbrižno. Zar im se ne
bi mogao malo približiti? Ne bi li se mogao obratiti
njemu ili njoj nekom šalom koja bi mu pala na um, i na
koja bi mu odgovorili bar osmejkom? To bi ga usrećilo,
on za tim čezne; vratio bi se tada zadovoljniji u svoju
sobu, imao bi svest da je uspostavio s njima neku malu
zajednicu. On je izmišljao šta bi mogao reći; ali nije
imao smelosti da to kaže. A bilo bi kao i uvek: oni ga ne
bi razumeli, začuđeno bi slušali ono što bi on mogao
reći. Jer njihov govor nije njegov govor.
Činilo se da će igranje ponovo da započne. Pristav
razvi obilatu delatnost. Hitao je tamo-amo i sokolio
svakog da angažuje damu, uz pomoć momka sklanjao s
puta stolice i čaše, izdavao naloge sviračima, a neke
neveže koja ne znađahu kuda ni kamo, hvatao je za
ramena i turao ih pred sobom. Šta se to spremalo?
Parovi su se nameštali sve po četiri… Strašna jedna
uspomena nagna Toniju Kregeru rumen u obraze. Igrao
se kadril.
73
 Muzika zasvira; parovi počeše obilaziti jedno drugo
klanjajući se. Pristav komandovaše; komandovaše,
bogami, na francuskom, i sa neuporedivom otmenošću
izgovaraše nosne glasove. Ingeborga Holm igrala je tik
pred Toniom Kregerom, u četvorokutu neposredno do
staklenih vrata. Kretala se pred njim tamo-amo,
unapred i unazad, koračala je i vrtela se; ponekad ga se
doticao miris koji je strujao iz njene kose ili iz nežne
tkanine njene haljine: i on sklapaše oči u jednom
osećanju koje mu odvajkada beše dobro poznato, čiji je
miloduh i oporu čar osećao tiho svih ovih poslednjih
dana, i koje ga je sad opet potpuno ispunjavalo svojom
slatkom patnjom. Šta li je to? Čežnja, nežnost? Zavist?
Preziranje sebe samog?… Moulinet des dames! Jesi li se
smejala, plava Inga, jesi li mi se smejala kad sam igrao
moulinet i tako se žalosno obrukao? Bi li se i danas još
smejala, kad sam postao kao neki slavan čovek?
Svakako, ti bi to i danas činila, i triput bi imala pravo! I
da sam ja, ja sam sobom, stvorio i Devet simfonija, i
Svet kao volju i predstavu, i Strašni sud, – večito bi ti
imala pravo što se smeješ… On ju je gledao, i pao mu je
na pamet jedan stih kojega se davno nije setio, a koji
mu je tako dugo bio blizak i srodan: „Spavao bih, al’ ti
plesat moraš“. Dobro je on poznaje, tu melanholično-
severnu, srdačno-neveštu tromost osećanja koja zvuči
iz njega. Spavati… Čeznuti za življenjem koje je prosto i
potpuno predano samo osećanju, osećanju koje slatko i
leno počiva u sebi samome, bez obaveze da postane
delom i plesom – a ipak igrati, brzo i vešto i prisebno
izvoditi ples umetnosti, njen teški, teški i opasni ples sa
mačevima, a nikada ne zaboraviti potpuno
ponižavajući nesmisao koja leži u tome što čovek mora
igrati, dokle voli…
74
 Odjednom se sve uskomeša, pomamno i razuzdano.
Četvorokuti se raziđoše, i sve se raspršta, poskakujući i
klizeći: kadril se završavao galopom. U besnoj jurnjavi
proletahu parovi kraj Tonija Kregera, loveći jedno
drugo, nagleći i prestižući se, sa kratkim, zadihanim
smehom. Jedan od njih se bližio, zahvaćen opštom
hajkom, kružeći i prodirući. Devojka je imala bledo,
nežno lice, i mršava ramena, odveć visoka. A iznenada,
tik pred njim, nastade neko spoticanje, omicanje i
preturanje… Bleda devojka je pala. Pala je tako žestoko i
nezgodno da je izgledalo skoro opasno, a sa njome i
njen kavaljer. On se svakako tako silno udario da je
potpuno zaboravio na svoju igračicu, jer, upola se samo
ispravivši, počeo je da trlja koleno kriveći lice; a
devojka, očevidno onesvešćena padom, ležala je još
uvek na podu. Tada istupi Tonio Kreger, uhvati je blago
za mišicu, i podiže je. Premorena, zbunjena i nesrećna,
ona ga pogleda, i odjednom joj preli obraze nežno
rumenilo.
„Tak! O, mange Tak!“ reče ona, i pogleda ga odozdo
tamnim, vlažnim očima.
„Ne treba više da igrate, gospođice“, reče on blago.
Tada se još jednom obazre za njima, za Hansom i
Ingeborgom, pa ode, napusti verandu i igranku, i pope
se u svoju sobu.
Bio je opijen svetkovinom u kojoj nije imao udela, i
umoran od ljubomore. Kao negda, bilo je sasvim kao
negda! Zažarena lica stajao je on na tamnom mestu,
pateći radi vas, vi plavi, živi, srećni, pa je posle otišao
usamljen. Trebalo bi da sada neko dođe! Trebalo bi da
dođe Ingeborga, trebalo bi da primeti da je otišao,
trebalo bi da pođe za njim kradom, da mu stavi ruku na
rame, i da mu kaže: Hodi k nama unutra! Budi
75
radostan! Ja te volim!… Ali ona nikako nije dolazila.
Takve se stvari ne dešavaju. Da, sasvim je tako kao
tada, i on je srećan kao tada. Jer njegovo srce živi. A
čega je bilo za sve to vreme u kojem je postao ono što je
sada? – Ukočenosti; pustoši; leda; i duha! I umetnosti!…
On se svukao, legao, i ugasio svetlost. Šaptao je dva
imena u svoje uzglavlje, to nekoliko čednih, severnih
slogova, koji su označavali za nj njegov pravi i
prvobitni način ljubavi, patnje i sreće, život, priprosto i
srdačno osećanje, zavičaj. Osvrnuo se na godine od tada
do današnjeg dana. Pomišljao je na razuzdane
pustolovine čula, živaca i misli koje je proživeo, video je
sebe razrivena ironijom i duhom, opustela i ukočena
saznanjem, upola istrošena groznicama i studenima
stvaranja, video je sebe gde bez oslonca i nespokojne
savesti luta između neizgladivih krajnosti, između
svetiteljstva i požude, prefinjen, osiromašio, zamoren
hladnim i veštački odabranim zanosima, zabludeo,
opustošen, izmučen, bolestan – i jecao je od kajanja i
čežnje za starim zavičajem.
Okolo njega je bilo tiho i tamno. Ali od dole,
prigušeno i nihajući, dopirao je do njega slatki,
trivijalni trojni takt života.

76
 IX

Tonio Kreger seđaše na Severu i pisaše Lizaveti

Ivanovnoj, svojoj prijateljici, kao što joj je i obećao.
„Draga Lizaveta, tamo dole u Arkadiji kuda ću se i ja
uskoro vratiti, pisao je on. Evo dakle nešto kao pismo,
ali svakako će vas razočarati, jer mislim da ga pišem
nekako sa opšteg gledišta. To ne znači da ne bih imao
šta da pričam, da nisam, na svoj način, doživeo
ponešto. Doma, u mom rodnom gradu, hteli su me čak
uhapsiti… ali o ovome ćete čuti usmeno. Ja imam sada
dana kada mi je milije da na dobar način kažem
ponešto opšte, umesto da pričam priče.
Znate li još, Lizaveta, da ste me jednom nazvali
građaninom, zalutalim građaninom? Nazvali ste me
tako u jednome času kad su me zavele druge ispovesti
koje su mi se pre toga omakle, pa sam vam priznao
svoju ljubav prema onome što ja zovem Životom; i ja se
pitam da li ste znali koliko ste time pogodili istinu,
koliko su moje građanstvo i moja ljubav prema životu
jedno isto. Ovo mi je putovanje dalo povoda da o tome
razmišljam…
Moj otac, to znate, bio je severni temperament:
kontemplativan, temeljit, ispravan iz puritanstva, i
sklon seti; moja majka je imala neodređeno egzotičnu
krv, bila je lepa, čulna, naivna, u isti mah nemarna i
strasna, i nagonski labava. Van svake je sumnje da je to
bila mešavina koja je u sebi sadržavala vanredne
mogućnosti – i vanredne Opasnosti. A proizašlo je iz nje
77
ovo: građanin koji je zalutao u umetnost, boem koji
čezne za domaćom uglađenošću, umetnik sa
nemirnom savešću. Jer moja građanska savest me
nagoni da u svem umetništvu, u svakoj vanrednosti i
svakom geniju vidim nešto duboko dvosmisleno,
duboko prokazano, duboko sumnjivo, ona me
ispunjava ovom zaljubljenom slabošću za sve što je
priprosto, prostodušno, i prijatno-normalno, što je
negenijalno i pristojno.
Ja stojim između dva sveta, ni u kojem nisam doma,
i zato mi baš nije lako. Vi umetnici nazivate me
građaninom, a građani dolaze u iskušenje da me
uhapse… i ja ne znam šta me od toga dvoga teže vređa.
Građani su glupi: ali vi koji obožavate lepotu, koji me
nazivate flegmatičnim i bez čežnje, trebalo bi da
razmislite da postoji jedno umetništvo koje je tako
duboko, tako iskonsko i sudbinsko da nema čežnje koja
mu se čini slađa i osećajnija od čežnje za slastima
običnosti.
Ja se divim gordima i hladnima, njima koji slobodno
hitaju za doživljajima po stazama velike, demonske
lepote, i preziru „čoveka“ – ali ja im ne zavidim. Jer ako
išta može da od literata načini pesnika, može to ova
moja građanska ljubav prema čovečanskom, živom i
običnom. Iz nje izvire sva toplina, sva dobrota, sav
humor, i čisto mi se čini da je to ona ljubav o kojoj je
pisano da neko može govoriti i ljudskim i anđeoskim
jezicima, a da će bez nje biti ipak samo zvono i praporac
koji zveči.
Što sam dosada učinio, to nije ništa, nije mnogo,
jedva nešto više no ništa. Ja ću stvoriti bolje stvari,
Lizaveta – ovo je obećanje. Dok pišem, more mi šalje
svoje šuštanje od dole, i ja sklapam oči. Gledam u
78
nerođeni svet senki koji želi da ga sredim i uobličim,
vidim komešaj prozračnih ljudskih prilika koje mi
mašu, pozivajući me da ih začaram i spasem: tragičnih
i smešnih, i takvih koje su i jedno i drugo u isti mah – a
ovima sam veoma naklonjen. Ali moja najdublja i
najpotajnija ljubav pripada onima koji su plavi i
modrooki, svetli i živi, srećni, milokrvni i obični. Ne
korite mi ovu ljubav, Lizaveta; ona je dobra i plodna. U
njoj ima čežnje i setne zavisti i malo preziranja i čitavo
jedno čedno blaženstvo.“

1903.

79