Ф. М.

Достоевский Полное собрание сочинений в тридцати томах

Тома XX—XXI Записи
публицистического и литературно-критического характера из
записных книжек и тетрадей 1860—1875. гг.
Издательство „Наука“
Ленинград, 1980.

Неизданный Достоевский Записные книжки и тетради 1860—

1881. гг.
Издательство „Наука“
Москва, 1971.
(„Литературное наследство“, том 83)

Ф. М. Достоевский Полное собрание сочинений том первый

Биография, письма и заметки из записной книжки С. Петербург,
1883.

Полное собрание сочинений в тридцати томах том второй

Издательство „Наука“
Ленинград, 1972.
 F. M. Dostojevski
MISLI IZ BELEŽNICA 1860-1881.

Partizanska knjiga
Beograd
1982
 1
IZ BELEŽNICE PRVE
1

Ništa na svetu nema ni početka ni kraja.

Čudo vaskrsenja priređeno nam je baš zato da bi nas iskušavalo,

ali u njega treba verovati jer iskušenje (da se prestane verovati) i jeste
mera vere.

Gogolj je džinovski genije, ali je i ograničen — kao genije.

Kuda se žurite, Černiševski? Naše društvo ni za šta uopšte nije

spremno. Problemi stoje pred nama. Oni su sazreli, oni su spremni, ali
naše društvo još nije spremno! Ono je razjeđinjeno.

5
2
Vi se spotičete o Kavura, a o »Ruskom vesniku« nema se šta reći
— to je propao časopis.

Strepito belli propelentur artis.

Književnost je u opadanju; uzalud g. Antonovič govori o Geteu.

Spremni smo da se kladimo da on celog svog života neće ni otvoriti
Getea i da ga možda nije ni otvarao. Uvereni smo čak da g. Antonovič
ni u doba punog procvata književnosti ne bi otvarao Getea: treba i
neprijateljima priznavati zasluge!
 8
3
Sada su postupci skuplji nego članci. Vi ste govorili da je
Dobroljubov genije, publiku ste molili i preklinjali da ga prizna za
genija. Dakle, niste održali bazarovski ton. Možemo se, znači, nadati
da će i drugi tako postupati.

9
4
Za članak »Gogolj i Ostrovski«. — Ne guraj se u visoko društvo ,
5
Borotkin i Rusakov — to je analiza ruske duše u njenoj osnovnoj
osobini — otvorenosti. U prirodi je mske duše da voli otvoreno i bez
uvijanja i da tu svoju Ijubav otvoreno i izražava a da pri tom ostaje
potpuno čedna i uzvišena. Rusko srce nepogrešivo pogađa koga
treba a koga ne treba da voli — i to odmah, bez ikakvog okolišenja.
Ako ga uvredite, Rus će vam odmah potpuno okrenuti leđa i više vam
nikakva lukavstva neće pomoći da ga umilostivite. Kad već tako
raskrsti s vama, Rus vam posle toga neće doći niti će vas primiti ako
mu dođete — on se nikada ne pretvara niti laže. Tek ako mu se
iskreno izvinite, e — tada će vas primiti ponovo u svoje srce a da vas
čak i ne prekori.

10

G. Černiševski uživa u tome da prstom priziva sve velikane ovog

sveta — Kanta, Hegela, Albertinija, Dudiškina — i da ih uči azbuci. To
je veoma nevina i, razume se, veoma smešna igra; ona podseća na
6
Popriščina koji beše uobrazio da je španski kralj.
No, mi znamo ko je g. Černiševski. Ako on ima dobru ideju, zašto
je kompromituje svojim kreveljenjem? Sada je, eto, došlo dotle da čak
i N. F. Pavlov gleda na g. Černiševskog s visine i naziva ga Azijcem, a
»Ruski vesnik« mu drži pridiku — što je već mnogo gore. Ali
argumenti N. F. Pavlova su veoma jaki; jedino sama suština spora nije
jaka, ali o tome se niti govori niti će se govoriti. A nama je žao — žao
nam je zbog g. Černiševskog. Vi sami sebi štetite. Mi smo vam to
često govorili.
 11

Černiševskom. — Vi ne želite da nas svet sluša već želite da vam

se svet pokorava.
7
12

Ako se neko s vama slaže da je Kavur bio prosečan čovek — onda

smo to mi.
Ako je neko mogao negodovati zajedno s vama što takav jedan
prosečnjak dominira nad svima, čak i nad genijima, zahvaljujući
umeću da se lopovski služi tuđim genijalnim mislima — onda smo to
mi.
Ali vi ste se već previše razmahali.

13

NB. Francuzi ne bi pošli protiv Garibaldija.

14

Černiševski veli za samog sebe da je seminarist.

15

G. Čemiševski nešto pročita i strašno se obraduje novostečenom

znanju — toliko se obraduje da mu se istog časa učini da drugi još ni
pojma nemaju o onome što je on upravo saznao. I sipa li — sipa
znanje i sve i svakog podučava: be — a — ba. To je, razume se,
oprostivo — ako samo izvire iz prostodušne radosti. Oprostivo je i
njegovo razmetanje. Sve to potiče iz dobrog izvora.

16

Černiševskom. — Čemu sva ta do te mere nameštena oholost i

nasrtljivost u vašim člancima? Čemu ta nametIjiva koketerija i... ta
beskrupulozna žurba da se odjednom reše svi problemi?
 17

G. Pisarev je, evo, napredovao.

On možda veoma dobro piše. Kažem moida jer uopšte ne
razumem šta on piše.

18

Za g. Černiševskog knjige — i pre svega knjige — predstavljaju

sve i sva.
On to i sam priznaje. O životu on pojma nema.
8
19

Umesto da brinemo o samoj stvari, mi se prepiremo oko toga ko

više zna i ko je više knjiga pročitao: »Ja znam a ti ne znaš, ja sam tu
knjigu čitao a ti nisi.« Ja nemam ništa protiv knjiga koje vi čitate.
Primenjujte ih u praksi, popularišite ih, ali nemojte se samo radovati
da ih jedino vi poznajete.
Hrjst, na primer, nije tako postupao.
9
20

Čim pređete sa reči na delo, odmah ćete se suočiti sa pirogovskim

problemom.
Ograničeni ste i nemate nimalo političkog takta.
10
21

Vas sada ne tuče ko neće, izuzimajući g. Pavlova koji zaboravlja

da ne treba tući nekoga ko leži — a vi već poodavno ležite a da toga
ni sami niste svesni.
Vi podsećate na pijanca koji je dugo pravio lom i kome su
naposletku svezali ruke, ali koji i dalje njima mlatara i dernja se.
U mnogim svojim člancima vi ste ličili na čoveka kome je u prepirci
ponestalo argumenata i koji je od muke počeo da se pljuje.
Pribegli ste komedijanju — to je vešt potez. Svak će reći: »On je
glupi Avgust i treba mu odbiti na glupost — ali zabavno piše.« Vi
doista zabavno pišete.
Mi smo vas pažljivo posmatrali — mislili smo da ste se na mnogo
šta i na mnogo koga iz plemenitih pobuda obrušili i da niste skloni
pedantizmu. Branili smo vas i štitili do poslednjeg momenta.
Nama je čak i vaš ton, vaš po neustrašivosti i drskosti nečuveni stil
izgledao značajan. Činilo nam se, naime, da je vama naročito stalo da
budete iznad uobičajenih književnih manira, iznad takozvanog dobrog
stila, da vi čak namerno rasturate u prah i pepeo kitajizam naših
književnih odnosa — ne biste li upravo tako pokazali da vam je istina
draža od svega i time zaplašili svoje protivnike kako bi oni rekli: »Taj
čovek je strašan, neustrašiv i neobuzdan. Pljuje on na naše fine
manire i običaje.« Ta vaša smelost nama se dopadala. Ali avaj! Mi
smo vas bili opoetizovali. Pavlov s pravom govori o vašem
samoljublju.
Budite sigurni da je vaš trik bio izvanredan: uterali ste svojim
protivnicima strah u kosti. Ali svoj trik niste dosledno primenjivali i
neslavno sle završili. A znate li kako ste se mogli održati na visini? —
Priznavši svoje promašaje, svoju oholost i svoje neznanje. Vi se na
tako nešto niste rešili. Šteta! A time biste pokazali da ste iznad sitnog
samoljublja, pokazali biste da je vaše samoljublje plemenito i
uzvišeno, da je istina za vas sve i sva i da vam je u prvom redu stalo
do osnovne ideje — neka je samo ona tačna. Ali vi to niste učinili i
sada smo već sigurni da vi to nikada nećete ni učiniti. Vide se tragovi
bezmernog samoljublja kojem vi sve žrtvujete.
Tako se i pokazalo da je sve to poteklo iz ružnog samoljublja.
Lepota i prirodna potreba za lepotom.
11
23

Čovek ima dva uha — ali vas je spopala neodoljiva želja da sebi
jedno uho odrežete makazama i — gle: pokreće se časopis s
naročitim ciljem da sebi odseče jedno uho i da izlazi — čulav, pa čak i
druge da na to privoli.
Treba onda i noseve odsecati.

24
 »Savremenik« liči na đake iza učiteljevih leđa.

25
12
PIROGOVSKI PROBLEM
(Pokušaj konačnog i zaključnog suda)
Kažemo pokušaj jer se ovaj problem, izgleda, nikada neće dokraja
rešiti.

<• • •>
13
G. Bov se gorko žali na galamdžije publiciste koji su ga
14
»nevinog« optužili da se bacao blatom na Pirogova.
Međutim, vi ste se samo obradovali mogućnosti da izložite svoju
idejicu pa ste, ne obazirući se na to šta predstavlja čovek koga
optužujete i hvatajući se za jednu njegovu grešku, počeli da mu
15
zviždite kao kakvom Askočenskom — čime ste se i izblamirali.
Pogledajte uostalom i sami: zar to nije blamaža? Budite bar malo
pravični i pogledajte. Ne obazirući se nimalo na njegove zasluge i na
njega kao velikog pregaoca, vi ste ga izviždali. Da je vaš uticaj velik —
vaše zviždanje bilo bi surovo; ako je pak vaš uticaj mali, tj. ako su mali
izgledi da se s vašim mišljenjem neko složi — onda je vaše zviždanje
nisko i drsko. Ako ste jednostavno hteli da Pirogovu uputite zamerku
— niko vam nije smetao, a svima biste bili od koristi jer biste bili
pravični — to vas ne bi nimalo koštalo jer ste ionako govorili na
osnovu davno pročitanih knjiga a da sami niste ništa novo smislili. Ali
ne! Vi ste baš hteli da ponovite onu Krilovljevu basnu:

Glete mopsa gde na slona laje: Ala opasan je!

Priznajte da je tako. Sačuvaj nas bože da od vas zahtevamo javno

priznanje. Vi niste sposobni za takvo priznanje — ni najmanje. Ali
priznajte bar sami sebi — i to će biti dobro.
G. Bov piše da ne mari šta će reći publicisti jer bilo bi pravo čudo
kad oni ne bi iskoristili priliku da ga izgrde... Bože blagi! Da se niste o
tome brinuli — zar biste pisali dva štampana tabaka?! Kako je sve to
dosadno i naivno!
»Šta se, uostalom, publike tiču moje tajne namere?« Gle sad! Vi
ste publicist, javni radnik — kako publike da se ne tiču vaše tajne
namere?! Ne možete joj, uostalom, ni zabraniti.
»Upravo u ozbiljnosti i vatrenosti tona došlo je do izraza duboko
poštovanje koje sam osećao prema g. Pirogovu.« Ali kod vas uopšte
nije bilo ni ozbiljnosti ni vatrenosti tona! Bila je samo radost što ste
najzad mogli da se obrušite na nekoga ko je bolji od vas. Zašto sada
izvrdavate i izvlačite se? Zvučnim frazama nećete ništa postići niti
ćete ublažiti utisak koji je vaš članak ostavio na sve koji su ga čitali.
Uostalom, ne bi vam to izvrdavanje i izvlačenje ni bilo toliko loše —
samo da trik kojim se služite nije izanđao. A baš je izanđao — znamo
ga kao zlu paru.
»Mislio sam da će Pirogov odneti pobedu nad sredinom, ali sam se
gorko prevario« — veli Bov.
Po vašem mišljenju, dakle, Pirogov je učinio ustupak sredini i nije
napredan čovek. Kakva detinjasta sitničavost u poimanju života! Ako
je Pirogov jednom i pogrešio — a ta greška je sitnica jer ste se vi
preterano zagrejali za parisku idejicu — zar je on čovek koji preko noći
može da postane reakcionar? Ta on je od onih koji — radi sveopšte
koristi — mogu i na ličnu grešku da pristanu. Nije li Pirogov čovek
upravo takvog kova?
Kakav vam je to brzopleti principčić! »Mi znamo ideju da ne treba
tući, a vi ne znate!« Nije stvar u tome da ne treba tući — batina će
koliko sutra nestati; stvar je u celokupnoj delatnosti Pirogova, stvar je
u njemu kao čoveku i u tome za šta se on bori, šta on hoće, šta
žrtvuje. Smešno je koliko ste vi smušen svet!
Zašto ste, prvo, upravo tu idejicu uzeli kao toliko autoritativnu? A
drugo, vi ste od onih za koje jedan ustupak predstavlja čitavu
katastrofu. Vi hoćete sve odjednom. Sve je to stara pesma — kao s
Kavurom. Otkud vi, molim vas, znate koliko je Pirogova koštao njegov
ustupak?
A, što je glavno, neka ste vi i u pravu.
Ali ton vašeg članka o g. Pirogovu nije bio prikladan. Vaš članak
nije smeo da se pretvori u zviždanje. Sami ste sebi štetu naneli. Ne
verujete? Pogledajte činjenici u oči: ko se s vama slaže?
Vi pišete o tome kako je sam Pirogov zagovarao batine i time
zaštitio Kolegijum. Ali na to ste mogli reagovati i žaljenjem, a ne
zviždanjem. Pogotovu zato što je on to sigumo učinio iz bonhommie.
Ubeđenja, da. Ali vi ste čoveka, vi ste velikog pregaoca prevideli.
On je pogrešio i — zbog greške, samo zbog jedne greške — vi ga više
ne poštujete. Zašto ste od Pirogova zahtevali više nego što je on
mogao da vam pruži? Sami ste se obradovali kao dečak (to su vaše
reći) čim ste smotali da je Pirogov u nečemu pogrešio — i istog časa
ste se na njega bacili blatom. Ali on je — pored te greške — imao u
sebi mnogo lepog i velikog pred čime je mogao da ustukne vaš
zvižduk.
— Ali zašto da poštujem čoveka koji pogrešno radi? — reći ćete.
— Da, on je pogrešio, ali sva njegova prethodna delatnost,..
— Zašto prema plemenitom i dobronamernom čoveku treba biti
snishodljiviji?
— E, zašto i zašto! — Teško ćemo vam to objasniti ako vi nemate
čime to da shvatite.
Vi ste u svemu potpuno u pravu — osim u iuči i tonu. Obrušili ste
se na g. Pirogova kao na nekog potpuno zabludelog čoveka i zatrpali
ste ga blatom i time u ličnosti Pirogova povredili celo društvo. Ali
društvo je zahvalnije nego što ste mislili. Ono može i da oprosti
zabludu. A vi je niste oprostili — dakle, vi ne cenite čoveka, vi ste
nehumani.
NB. Replike Bovu iz »Otadžbinskih zapisa« slabe su. Sve je to
stara pesma: bilo bi bolje da Pirogov nije ogrešio dušu, već da je ono
učinio iz neznanja itd.
I što je glavno —
NB. Premalo je bilo zahvalnosti a previše se osećalo uživanje u
plaženju jezika i pokazivanju šipaka. Najzad je, mislili ste, dolijao! Vi
kao da ste se obradovali što je čovek najzad dolijao: »Najzad smo i
ovog uhvatili! Bio je to veliki pregalac, svi su ga smatrali nepogrešivim,
niko ga nije mogao pokolebati, a mi smo ga evo uhvatili — bravo mi!
Ne, mi smo toliko humani da se od nas niko ne može sakriti!«
Moguće je, razume se, da kod vas tog osećanja uopšte nije bilo. Ali
svima se učinilo kao da ga je bilo. A društvo je osetljivo i listom je
ustalo protiv vas. Šta mislite zašto? Znači da je bilo na Pirogovljevoj
strani i da mu je vaš ton doista izgledao zlurad i drzak, kao da ste se
vi uistinu obradovali što ste ga uhvatili u grešci. Odbrana je mogla da
bude i nevešta, ali je imala jak razlog. J. Sudovščikov (u
«Otadžbinskim zapisima«) i Dragomanov mogli su i slabo da vas
napadaju, ali su ipak bili predstavnici pravednog opšteg mišljenja.
A kako opšte mišljenje nije na vašoj već na Pirogovljevoj strani —
to znači da je Pirogov zadužio društvo i da mu je ono blagodarno, a
vama ne. Dakle, vaš put bio je pogrešan. Zviždati i samo zviždati —
suvoparno je. Tu je malo ljubavi prema samoj stvari. Humanosti je
malo!
A društvo je, vidite li, osetilo na čijoj je strani pravđa. Ta činjenica
dokazuje da je naše društvo kudikamo humanije nego što mnogi
misle. Ako volite uspeh — hoću reći progres — onda vi sami, g. Bove,
treba tome da se radujete.
16
Ko zna, g. Bove, možda su i »vaši stihovi imali efekta«. Možda ga
je, da kažemo, i vaš članak kao celina imao. Ali za to nije »kriv« sam
g. Bov već čitav skandal i sva literatura o tom članku. Pesnicama se
ne leči. Nećete dokazati da bez skandala ne bi bilo ni takvog uspeha.
Isti taj uspeh mogli ste postići i drugim sredstvima.
Po Bovu, njegove zamerke »opovrgao nije niko, a potvrdili su ih
mnogi«. Ali vi nikako da shvatite ono glavno: ton. Publiku ste
razdražili.
Uzmimo, na primer, jedan sitan podatak: 1858. godine batinama je
bio kažnjen 561 učenik, a 1859. (pod upravom Pirogova) — 27. Vi
odmah uočavate da »već samo poređenje brojki pokazuje da se
batine mogu sasvim ukinuti« i ljutite se što nisu i ukinute. A šta mislite:
otkuda takav skok sa 561 na 27? Pa otuda što je tu bio Pirogov. A vi
se niste ni setili da mu zbog toga zahvalite. Pirogov je pogrešio,
slažemo se, ali je i nešto uradio.
Neobično rezonovanje o isključivanju. Po našoj analizi, Bov tu
samom sebi protivreči.
Naše mišljenje čime treba da se zamene batine? Zameniti ih je
teško, naravno. Najbolje je ne tući — i gotova stvar. Ali čime ih
zameniti — to je drugo pitanje.
Kad se sami nastavnici poprave, tada će i na đake moralno
delovati. Kako će se popraviti? Kako to postići? Doista, kako to
postići? To liči na ono kako poneki nastavnik, na primer, ne sme da
uđe u učionicu — i rugaju mu se i gađaju ga svim i svačim. Pa ipak,
ne rugaju se svima. Ima i takvih nastavnika koje đaci poštuju. Da, ali
kako ovi da postignu da im se đaci ne rugaju?
Taj problem prilično je nalik na ono: kako ćemo postići da nas ljudi
poštuju?
Smešno je isključivati zbog nevaljalstva — pa vi predlažete teror!
I nevaljalstvo jeste antagonizam sa školskim vlastima, slažemo se,
ali mi ćemo se kladiti da je nastavnik u suštini više kriv nego đak —
zašto onda isključivati?
Smešan ustupak Bova batinama: ako se dete i sasvim pokajalo —
svejedno ga treba istući. Ali zašto molim vas? Pa pedagogija i treba
tome da teži! Potpuno kajanje spira sve grehe i pruža nastavniku punu
zadovoljštinu za sve uvrede koje su mu nanesene. Tu već
neizostavno mora da dođe oproštaj — apsolutni oproštaj. Vi sebi
protivrečite, g. Bove. Ne moramo ići dalje, zar ne? Ali ne, vi kao da
sebi i ne protivrečite... Kajanje, naravno, treba da bude iskreno; ali, po
našem mišljenju, ne treba mnogo psihologije da bi se to uočilo; ako
pak dete obmane školske vlasti — e, onda mu se, možda posle
drugog ili trećeg sličnog slučaja, može pripretiti i isključenjem. Ali tući
— ni pod kakvim izgovorom. Na roditelje se nemamo rašta
obazirati. Sami oni bi trebalo da se požale na školske vlasti: »Vi ste —
mogli bi oni reći — iskvarili dete te sada s njim imamo muke...« itd.
A već u sledećem retku: »Očevi će se naposletku naljutiti.« Prema
tome, batina će, misli Bov, biti sve manje i manje. Ali zašto bi se očevi
naljutili ako i sami zahtevaju batine?! Ili vi aludirate na odsudnu i
korenitu promenu naravi — na konačni progres? Nije li, međutim, i
sam Pirogov govorio da su batine u naravima društva i da će ih — s
promenom tih naravi — i nestati? A vi ste mu se zbog toga smejali.
O ličnosti Pirogova. Sami ste priznali, g. Bove, kakva je ličnost
Pirogov bio. Ne bi trebalo posle toga da se sprdate s njim. Time ste
sami sebi potpisali osudu. Replicirati ste mogli, ali replicirati kao
Pirogovu — a ne kao poslednjem Šarlatanu.
»Svaka njemu čast« — kažete vi malo dalje. Vaša greška i jeste u
tome što to kažete tek sada
— dok pre godinu i po dana zbog greške niste videli u Pirogovu ni
slave ni časti.
Dobro znam da vi imate spreman odgovor: da je vaš članak upravo
svojom oštrinom i bio od koristi... Kakva nečuvena strogost! I to prema
kome? Možda prema nekim deranima? Ne, već prema jednom
Pirogovu!
Govoreći o ličnosti, mi ne govorimo protiv vaše primedbe da ličnost
nije predohrana od grešaka. To je sušta istina. Ali mi smo samo hteli
da kažemo da ste vi upravo ličnost Pirogova prevideli. Premda,
uostalom, vi i kažete da je »naravno, tako, da je Pirogov to govorio«,
tj. da nastavnici dele njegova uverenja — premda, ponavljam, vi i
kažete da je bolje imati školska pravila nego ličnost nastavnika.
Pravila jesu dobra stvar, ali pisana pravila su samo mrtvo slovo na
papiru — njih je uvek moguće prekršiti, a pod upravom dobrog
nastavnika ni loša pravila neće smetati. Zanimljivo bi bilo znati nije li
Pirogov polaskao svojim saradnicima — je li on doista istinu o njima
rekao? Ali, jedno je neosporno: pod njegovim uticajem stvar je — iako
ne punim zamahom — barem krenula s mrtve tačke ili bar neće
sasvim propasti. A to je ipak neki rezultat.
Emancipatori od takvih glasova kakav je glas Bova dobijaju,
navodno, novu snagu. U tome i jeste problem: brinite se o samoj
stvari, obarajte se na grešku, ali ne dirajte u ličnost — ne budite
bestidni, odajte svakome dužno priznanje. Nemojte se čuditi što su svi
protiv vas! Vaš glas nije bio od naročite vajde. (Ako je vaš glas i bio od
neke vajde samim tim što se uopšte čuo — imao bi većeg efekta da je
bio ozbiljan a ne komedijantski.)
»A razumne pristalice emancipatora raduju se replikama.«
Dobro, ali u tom slučaju i vi biste se morali radovati našoj replici.
Pa mi vam skoro ni u čemu i ne protivrečimo. Mi vas samo pozivamo
a la pudeur.
Bov se podrugljivo pita šta je to povredilo Pirogovljeve sledbenike.
Mi odgovaramo. Ništa vi niste Pirogovu oduzeli, ne — vi ste se
suviše obradovali njegovoj grešci, kliktali ste od radosti i bili uistinu
nehumani — čime ste sve njih i uvredili.
Vaš članak — po našem dubokom uverenju ako hoćete — nije
smeo da ubija poštovanje prema Pirogovu, već je trebalo da pojača
simpatije prema njemu. (NB. Pirogov je sam pao — kažete vi u svoju
odbranu, ali to nije dovoljno. To se može shvatiti i kao podsmeh.
Nespretno ste se izrazili.) Dogodilo se, međutim, da su se svi uplašili
da će sada Pirogovljev ugled opasti — zato su i ustali listom protiv
vas. Bojazan je, razume se, bila bezrazložna — ako se i pojavilo
nekoliko ljudi koji su Pirogovu okrenuli leđa, to je ionako bio rđav svet
kome nije ni vredelo poklanjati pažnju. G. Dragomanov govori o tim
ljudima kao o »činjenici« koju je izazvao vaš članak. Nama se,
međutim, čini da je i Dragomanov jedan od onih uvređenih, jedan od
onih što su se uplašili da će autoritet Pirogova biti poljuljan — zato on i
pridaje suviše veliki značaj »činjenici«.
Bov se u zaključku pita zašto Pirogov nije sve svoje snage usmerio
na odlučnu i korenitu promenu itd.
Mi odgovaramo. Verovatno zato što je shvatio da time ne bi ništa
postigao. Vi sami svedočite o tome šta jedan čovek nije postigao.
»Sredina je kriva.« Pirogov je, dakle, shvatio da je bolje učiniti išta
nego ništa. Vas to išta ne zadovoljava, zar ne, g. Bove? Ali išta je ipak
bolje nego ništa. Po vašem mišljenju, celo društvo, sama sredina,
treba najzad da obrati pažnju na stanje u kome se nalazi i da oseti
potrebu da ga izmeni. Ali, molim vas, kad bi cela sredina bila dobra,
tada bi se sve samo od sebe promenilo; kad bi pak dobar bio samo
neki njen deo — onda biste vi imali pravo što dižete svoj glas. Ali mi
smo već rekli u čemu je bila vaša pogreška. A sada ćemo izneti
mišljenje da je postignuto bar išta i da je to išta bolje nego ništa.
Pirogov je, štaviše, ostvario moralni uticaj — ako ne baš na
nastavnike (a šta znamo, možda i na njih), onda u svakom slučaju na
rusko društvo kao celinu. Pirogovljeva delatnost dobila je sveruski
publicitet i stvar je, ovako ili onako, krenula s mrtve tačke. To je bio
prvi korak; stanje će se sada, posle Pirogova — po našem mišljenju
— okrenuti, razume se, na gore. Možda će se pojaviti i žestok otpor
Pirogovu, ali Pirogovljeva stvar neće propasti — njenim protivnicima
biće pružen otpor. Po našem mišljenju, načelo kolegijalnosti, koje je
on uveo — nije jedina Pirogovljeva zasluga; sam on, Pirogov, jeste
zasluga. Mi se s vama potpuno slažemo da bi lepo i krasno bilo da je,
recimo, Pirogov ostvario svoju ideju u potpunosti. To bi zaista bilo više
nego divno. Mi sami ga čak najviše zbog toga i korimo što je pristao
da čitavoj Rusiji objavi kako lično deli mišljenje svojih saradnika o
batinama. Nije li, uostalom, i sam priznao da je na to bio prinuđen? Ali
on je ostvario uticaj sopstvenom ličnošću. Da je on bio neki liberalni
despot, on bi u onakvoj sredini u kakvoj je radio, ostavio za sobom
samo mržnju prema sopstvenoj ličnosti i pravila koja bi već sutradan
to isto kolegijalno načelo izmenilo — samo pod nekim drugim
uticajem. Ali on je bio sve samo ne neki liberalni despot. On je
ostvario visoko humani uticaj, koji če možda i uhvatiti korena u
kolegijumu i koji će možda kad-tad dovesti i do preobražaja tog istog
kolegijuma. To je sasvim moguće. Upravo u takvu ličnost, upravo u
takvo načelo humanosti i niste smeli da dirate svojim žučnim
podsmehom — kao ni u čitaoce, uostalom.
Vi na kraju kažete da nikako ne shvatate u čemu je vaša krivica i
zašto vas optužuju, a optužuju vas upravo zbog toga što ste uvredili g.
Pirogova. Moguće je, doduše, da vi niste svesno vređali g. Pirogova
— mi želimo u to da verujemo. Mi, štaviše, verujemo da u vama nije
bilo ni trunke zavisti što niste jedini vi humani javni radnik. Mi doista
verujemo da vi niste svesno vređali g. Pirogova. Vi ste samo
neprikladno napisali svoj članak i tom neprikladnošću okrenuli javnost
protiv sebe. A ta neprikladnost je možda uistinu proizišla iz vaše
praktične nehumanosti. Veliko je, naime, rastojanje od humanosti u
teoriji do humanosti u praksi. Vi ste bili uvereni da vučete pravi potez,
a povukli ste samo izazovan potez. Vi jeste govorili istinu, ali je niste
govorili na prikladan način — niste je govorili onako kako ju je trebalo
govoriti kad je u pitanju jedan Pirogov (po opštem, a u ovom slučaju i
tačnom mišljenju), već kao da se radilo o nekom šarlatanu. Niste
pogodili pravi ton. U svom članku-objašnjenju vi se, eto, pravdate. To
je u redu. Vi ste mnogo toga već shvatili.. Navalice hvalite Pirogova...
Pa ipak, ono glavno još niste shvatili i nikako da shvatite šta treba...
Ne pogađate cilj...
NB. Vi kažete: pravila su bolja. To je, razume se, lepo. Ali ono što
je ta pravila sankcionisalo, ono što ih je garantovalo — to je bio
nastavnik. Već neki drugi nastavnik koji dođe promeniće pravila. Šta
onda ostaje kao garantija? Vi kažete: sredina. Sredina — svakako. Ali
zašto vi tako oštro optužujete Pirogova zbog pravila i zašto pravilima
pridajete toliku važnost?
Vi ste svakako dobro mislili, ali ste se neprikladno izrazili.

NB. Vi se razmećete i hvalite da ste strogim stavom prema

Pirogovu postigli takve i takve rezultate. Strogost je korisna, ali ne kad
su u pitanju takvi Ijudi kao što je Pirogov. Zašto vi, na primer,
omalovažavate takvu činjenicu kao što je oproštajni ručak i svet koji je
Pirogova pratio deset kilometara? U svemu tome bilo je nekog
entuzijazma, koji ipak nešto znači i koji je, eto, doveo do toga da ste
se vi, najzad, latili pera da biste se opravdali... pardon: da biste kaznili
svoje neprijatelje. Bilo kako bilo, ipak ste se latili pera. Vi ste, vidi se,
osetili da je bilo nečeg odveć autentičnog u simpatiji prema Pirogovu;
pa ipak kažete da se »na ispraćajima mogu izgovoriti svakojake
laskave reči, da se može reći i ono što se Pirogovu sviđa«. Zašto vi na
svaki način nastojite da umanjite veličinu i značaj tog ispraćaja
govoreći o njemu takvim tonom? Je li to lepo? Vas, eto, obuzima
smeh od toga što vas optužuju zbog tona vašeg prvog članka — vi
nikako da shvatite u čemu je bila vaša pogreška.
Vi govorite o isključivanju, ali isključivanje nije praktično, nije
praktično, g. Bove! Čemu isključivanje kad i sami kažete da možda
đečaci čine nevaljalstva iz čiste gluposti? Zašto isključenjem iz škole
upropašćavati čitavu budućnost nekog dečaka, zašto ga za čitav
njegov život unesrećavati? Nama se doista čini da ste vi sve to samo
onako — smeha radi — rekli. Vi kao da kažete: dođavola sve, neka se
samo očuva princip, neka samo ne bude više batina! U tome i jeste
sva komika. Sve su to samo francuske knjige i lažna humanost. To ne
samo što nije praktično, to je čak i animalno.

Uzmimo da đak još i može da pređe u neku drugu gimnaziju. A šta

ako je taj prelazak skopčan s mestom boravka njegovih roditelja?
Siromašni ljudi često imaju veoma mnogo teškoća, g. Bove. Đaku
može i vreme da prođe, on može i da ne postane pisar ili vojni
pitomac, a kad mu se već karijera izjalovi — on može da ogrezne i u
lopovluk...
A to već nije nipošto dobro, g. Bove — to je već prava nesreća.
Takvi ionako ne vrede — kažete vi. To je doista lako reći: to su samo
četiri reči. Hvala bogu što ste to samo u jednom članku rekli, a ne i u
stvarnosti.
Niste održali potrebnu meru u plaženju jezika i pokazivanju šipaka.
Vi ste sa g. Pirogovom postupili kao da se on sasvim odrekao
svoga mišljenja. Pravo suđenje g. Pirogovu teklo bi ovako: »Jeste li vi,
g. Pirogove, dobrovoljno prešli u partiju mračnjaka ili ste samo učinili
ustupak protivnicima?« Ali, pošto je Pirogova nemoguće zamisliti kao
mračnjaka, radi se, dakle, o ustupku. O kakvom je ustupku reč? O
dosta rđavom i ružnom ustupku — zaista. Da li se bez tog ustupka
moglo? Bezmalo da jeste. »Zašto ste onda tako postupili?« »Zato da
bih, kad već ne mogu da postignem sve, postigao bar nešto.« »A zar
ste mislili da bez tog ustupka nećete spasti to nešto?« »Mislio sam, jer
sam morao da biram jedno ili drugo: ili da odem ili da sebi omogućim
bar neki prostor za akciju.« »Jeste li doista tako rasuđivali?« »Doista
jesam.«
Ako je pak tako, u čemu je onda krivica g. Pirogova? Možda u
tome što je preuveličao prepreke i što je prebrzo odstupio, a možda
još i više u tome što je sam napisao da se u svemu slaže s kolegama.
Međutim, sve to još nije i renegatstvo. A vi ste postupili s njim upravo
kao sa renegatom.
Vaša kazna ispala je prestroga.
Vi ste jednostavno mislili da na neki drugi način, nekim drugim
književnim stilom nećete postići cilj pa ste stoga odlučili da zviždite.
Zašto smo se, međutim, mi tu prepirali kada treba delati? Razvezli
smo priču i fraziramo li — fraziramo. Ne znajući šta bismo radili, samo
jezicima klepećemo. Žuč što nam se nakupila jedni na druge izlivamo.
Ogreznuvši u bezgranični egoizam, počeli smo opštu stvar da
prisvajamo svak za sebe lično. Peckamo jedni druge — »ti si takav i
takav«, »ti opštoj stvari pogrešno služiš, a treba ovako — ja bolje od
tebe znam (glavno je da ja bolje od tebe znam)«, »ti nisi u stanju da
voliš, a ja, evo, mogu da volim — i to u svim nijansama« — ne, sve to
nikako ne priliči nama Rusima. Prosto smo se zabrbljali. A šta mi u
stvari hočemo? Nismo li mi u suštini svi za istu stvar? Zašto se onda
toliko razgraničavamo i teramo mak na konac da nam se tuđ svet
smeje? Samo se — u nedostatku posla — ludiramo. Povlačimo
svakojake suptilne razlike, a u stvari samo đavole tim svojim
prepirkama uveseljavamo.

Opšte osećanje za pravdu izazvali ste protiv sebe svojim člankom

o Pirogovu. Mi ne preuveličavamo govoreći o opštem osećanju za
pravdu. Mi to opšte osećanje ne merimo na osnovu naših časopisa,
ne merimo ga na osnovu »Otadžbinskih zapisa« ili prema »Ruskom
vesniku«. Časopisima mi možda ne bismo ni poverovali. Ne, mi smo
to od nepristrasnih ljudi slušali.

Znam da vi mislite da je omladina na vašoj strani, što bi trebalo da

znači da ste tonom svoga članka poslužili samoj stvari. Nismo ipak
sigurni da se omladini može svideti vaše »olajavanje«. Sve to mogli
ste reći i drugim rečima — duševna razboritost postoji i kod omladine.
Zar je moguće da se njoj sviđa samo grubost? Ne verujemo.

Kažu da g. Černiševski nije ni mogao drugačije da odgovori g.

17
Gromeku nego sa »Uvaženi g. Gromeko, vaši zanosi itd.« Uostalom,
to postaje donekle i razumljivo, pogotovu ako se prisetimo nekih
»Savremenih hronika« ili »Savremenih letopisa« objavljenih u
»Otadžbinskim zapisima« povodom skorašnjih događaja.
18
26

Lako je »Savremeniku« da izlazi. On svemu prilazi sa najlakše, što

će reći sa najradikalnije strane. Tu ni ideja nije njegova, tu ničeg
njegovog nema: »Sve je ružno.« »Zar ni u Rusiji ne nalazite svojih
elemenata?« »Ni u njoj.« Omladina vatreno i sa iskrenom ljubavlju
sledi radikalne vođe i veruje im: »To su naši Prudoni.« Ali avaj! Da bi
neko bio Prudon, treba mnogo da ima u sebi. Razume se, i
ispovedanje radikalne ideje po svaku cenu (tj. radi uspeha časopisa)
može nailaziti na mnoge prepreke. na mnogo podvodno stenje. Ne
može se, zaboga, sve odricati. Mora se o ponekome ili o ponečemu i
potvrdno govoriti, treba prema ponekome i simpatiju pokazati, treba
katkad svoje karte i otkriti. »E, nije nego! Imamo mi i za to lek:
rađikalno zviždanje.« Svemu zviždati, svemu plemenitom i lepom,
svaku činjenicu izviždati, simulirati Diogene i skeptike: »Mi se, vidite li,
smejemo, zube kezimo — ali u grudima, u grudima svojim šta nosimo!
Koliko je tu patnje, koliko ovoga, koliko onoga... Još dugo se toga niko
neće dosetiti!...«

27

Naši kritičari i dalje uporno neće da shvate Puškina. 

19
28

Mi želimo isto — u dlaku isto — što i vi, ali samo pod uslovom da
se to pametnije izvede.
 Šta da se radi ako mi smatramo da neposredno sjedinjenje s
narodom jeste sredstvo za spašavanje jedinstva i ako na obrazovanje
i pismenost gledamo kao na sredstvo za sjedinjavanje — ne jedino
sredstvo, ali jedno od neosporno najvažnijih?

Vi, pak, odbacivši spasenje kroz neposredno sjedinjenje, možda i

nehotice gledate na narod s visine. Uzevši civilizaciju za jedinu polugu
i jedino spasonosno sredstvo i rekavši da ona fara da se, vi ste već
samim tim prezreli narod, ako ne u svojim osećanjima, ono bar de
facto; prezreli ste ga već samim tim što ga niste uračunali kao
neposredno neophodni element za samu stvar. Vaš prezir prema
narodu bio je prezir od strane višeg društvenog sloja. Vi, naime, još
niste pronašli čak ni jezik kojim biste se narodu obratili, kojim biste
same sebe narodu protumačili i kojim biste mu dokazali da nisu svi oni
što nose frakove bez razlike plantažeri, već da među njima ima i onih
koji su na strani naroda. Narod vam dosad nije verovao, a neće vam
poverovati ni ubuduće. On ne može čak ni da shvati zašto baš vi treba
da se za njega borite. Vi biste sve da mu objasnite za ciglo deset
minuta — pa samo izvolite, pokušajte da mu objasnite!
Vi ste nas žučno pitali koja su sredstva za sjedinjavanje. Pitali ste
nas iako ste vrlo dobro znali da vam ne možemo jasno i
nedvosmisleno odgovoriti, delimično već i zbog toga što je i sam
problem toliko težak da se i ne usuđujemo da ponudimo neko
konačno rešenje. Predložili smo jedno od mogućih sredstava —
pismenost, a vi ste nam se smejali. Vi ste vrlo dobro znali da mi
možemo pređložiti i mnoga druga sredstva. Mi smo dve godine na sav
glas vikali o sjedinjavanju jer je ono jedini put našeg spasenja.
Verovali smo, naime, da će svak ko bude hteo — nešto i postići. Sto
puta će pogrešiti, ali će na kraju nešto i postići. Istinsko uverenje je
upomo. A pošto postoji samo jedan jedini put — sam taj put doveo bi
ga kad-tad do cilja.
Površne liberale nikad nismo trpeli jer oni ne vode nikuda; prema
galamdžijama smo uvek osećali mržnju jer oni uvek vuku unazad.
Galamdžija je skoro uvek po svojoj prirodi nedarovit i dmge vuče u
ponor plašeći publiku svojim površnim i neumešnim tumačenjem
stvari. Ko voli da radi, taj ne voli mnogo da galami. Razume se, u naše
vreme i reč je delo. Ali — ko poseduje novu reč? Mnogo li je onih koji
su u stanju nešto originalno da kažu?
Zviždanje, večito zviždanje — suvopamo je.
Vi ubijate entuzijazam kod omladine, a u naše vreme entuzijazam
je neophodan.
Vi pozivate omladinu da pođe s vama u oblake, namećete joj istinu
u vidu apstrakcije i sve odvajate od zemlje, od rodne grude. Naša
omladina se do te mere odrodila od svega što je rusko da nije u stanju
da razume čak ni najjednostavnije pojave ruskog tla — o složenijima
da i ne govorimo. A to je već kržljanje, to je pogubni uticaj
najekstremnijih zapadnjačkih gluposti. »Šta Rusija može svojoj
omladini da pruži umesto zapadnjačkih gluposti« — upitaćete. A mi
ćemo vam odgovoriti: »Čvrsto tlo pod nogama — eto šta će joj
pružiti.« Vi pak govorite narodu nerazumljivim jezikom i nudite mu
ideje koje on ne razume. Pričekajte samo dok narod ne počne da živi
svojim punim životom i vi ćete prema njemu izgledati kao pigmeji —
narod će vas prosto poklopiti.
Vaše učenje sadrži samo univerzalije i apstrakcije, a nazivate se
materijalistima.
»Savremeniku«. — Primedba prevodioca. 
 20
IZ BELEŽNICE DRUGE
29

Rusko-poljski rat je rat između dva hrišćanstva — to je početak

budućeg rata pravoslavlja s katoličanstvom, drugim rečima
slovenskog genija s evropskom civilizacijom. Dakle, naš ruski razvoj
nije razvoj »odozgo« (po holandskom programu) već narodni razvoj.

30

Naše peterburške novine savijale su se levo-desno, neke su

svakog novog saradnika molile da im »odredi pravac« (sic) i
zauzimale su liberalan stav prema g. Katkovu.

31

G. Katkov ne vidi razliku između našeg oficijalizma i ruskih

osnovnih narodnih snaga. Tu će g. Katkov nogu slomiti.
21
32

Kako da se ne dosetite da opšteljudski duh i jeste specifična, lična

sposobnost naše nacije.

33

Mi nismo društvo. Prost narod je društvo, a mi smo publika.

34

Između nas i civilizacije stoji vera. Načelo katoličko i načelo

vizantijsko.

35
22
Gamalil <•• •> sloboda reči.
 36

Kod svih životinja zapanjuje nas jedno njihovo svojstvo — njihova

naivnost. One se nikada ne pretvaraju i nikada ne lažu. Životinje po
svakodnevnom odnosu prema čoveku delimo na tri kategorije: 1)
jedne volimo, 2) drugih se bojimo i 3) treće ne zapažamo (insekti i dr.).

37

— Ti, brale, postavi sebi manji cilj i bolje uradi malo a dobro.
— Ruski čovek ne može postavljati sebi male ciljeve. To neka rade
Nemci. Ruski čovek će radije uraditi mnogo a loše.

38

Socijalisti hoće da preporode čoveka, da ga oslobode, da ga

zamisle bez Boga i bez porodice. Oni zaključuju da će — ako nasilno
promene čovekov ekonomski način života — postići svoj cilj. Ali čovek
se neće izmeniti pod dejstvom spoljašnjih uzroka, već samo pod
dejstvom moralne promene. On neće napustiti Boga pre negoli se
matematički uveri da Boga nema, niti će se odreći porodice pre no što
se mati ne odrekne da bude mati, a muškarac ne poželi da ljubav
zameni švaleracijom. Može li se oslobođenje čoveka postići oružjem?
I kako se sme unapred, pre iskustva, reći da je u tome spas? I to
stavljajući na kocku čitavo čovečanstvo! Zapadna glupost.

39

Teoretičarima i nihilistima može se reći ovo: vi propovedate

socijalizam, ali sami verujete u iskustvo. Znajte, međutim, da nikog
nećete ubediti u socijalizam samo golim rečima. Nema ništa bez
iskustva. A prema tome, treba se brinuti o popravljanju i o progresu u
sadašnjem životu, koji vi prezirete; tim popravljanjem ćete i sticati sve
više i više iskustava kroz koja će narodi sami po sebi doći do
socijalizma — ako je samo istina da je on univerzalni lek za celo
društvo.
23 24
16. april . Maša leži na stolu. Hoću li se videti s Mašom?
Zavoleti — po Hristovoj zapovesti — drugog čoveka kao samoga
sebe — nemoguće je. Zakon ličnosti na Zemlji sputava. Ja smeta.
Samo je Hrist to mogao, ali Hrist je bio večni ideal kome čovek teži i
po zakonu prirode mora da teži. Međutim, posle pojave Hrista, kao
ideala ovaploćenog čoveka, postalo je jasno kao dan da najviši,
vrhunski stupanj razvoja ličnosti upravo i treba da dovede do toga da
(na samom kraju razvoja, u samoj tački ostvarenja cilja) čovek nađe i
spozna i da se svom snagom sopstvene prirode uveri da najviši cilj
kome čovek može da posveti svoju ličnost i puni razmah svoga ja —
jeste da na neki način uništi to ja i da ga celo da svima — potpuno i
nesebično. A to i jeste najveća sreća. Na taj način, zakon Ja stapa se
sa zakonom humanizma, i u tom spoju i jedno i drugo — i ja i svi
(reklo bi se, dve krajnje suprotnosti) — uzajamno jedna u drugoj
ukinute, u isto vreme dostižu svaka ponaosob najviši cilj sopstvenog
individualnog razvoja.
To i jeste raj Hristov. Čitava istorija, kako čovečanstva tako
delimično i svakog pojedinačnog čoveka, jeste samo razvoj i borba i
težnja da se taj cilj dostigne.
Ali, ako je to konačni cilj čovečanstva (dostigavši taj cilj, čovek
neće morati da se dalje razvija, tj. da teži, da se bori, da kroz sve
svoje padove sagledava ideal i da večno teži njemu — prema tome
neće morati više ni da živi), onda čovek, dostigavši taj cilj, dovršava i
svoju zemaljsku egzistenciju. Dakle, čovek na Zemlji samo je biće u
razvoju, a prema tome, ne konačno već prelazno biće.
Dostizanje tako velikog cilja, po mom je mišljenju, međutim,
potpuno besmisleno ako se sa dostizanjem cilja sve gasi i iščezava, tj.
ako i posle dostignutog cilja čovek ne bude živeo. Prema tome, postoji
budući, rajski život.
Kakav je to život, gde, na kojoj planeti, u kom središtu, da li u
konačnom središtu, tj. u okrilju sveopšte sinteze, tj. Boga — mi to ne
znamo. Mi znamo samo jedno svojstvo buduće prirode bića koje teško
da će se i nazivati čovekom (prema tome, nemamo ni pojma kakva
ćemo mi biti bića). To svojstvo predskazao je i prorekao Hrist — veliki
i kcnačni ideal razvoja čitavog čovečanstva — koji nam se, po zakonu
naše istorije, ukazao ovaploćen; to svojstvo je:
»Ne žene se i ne udaju, već žive kao anđeli božji.« Svojstvo
duboko simptomatično.
1) Ne žene se i ne udaju — jer nemaju razloga: razvijati se i
postizati cilj posredstvom smene generacija više nije potrebno.
2) Brak jeste skoro najveće odstupanje od humanizma, potpuno
izdvajanje jednog para od svih drugih (malo ostaje za sve). Porodica
jeste zakon prirode, ali je to ipak nenormalno, u punom smislu
egoističko stanje čoveka. Porodica je najveća svetinja čovekova na
Zemlji jer posredstvom tog zakona prirode, tj. smenom generacija,
čovek postiže svoj cilj. Ali u isto vreme čovek, po zakonu prirode i u
ime konačnog ideala sopstvenog cilja, mora neprestano da taj cilj
odriče. (Dvostrukost.)
NB1. Antihristi greše opovrgavajući hrišćanstvo u sledećoj glavnoj
tački: 1) »Zašto hrišćanstvo, ako je istinito, ne caruje na Zemlji; zašto
ljudi sve dosad pate a ne postaju jedni drugima braća?«
Veoma je jasno zašto: zato što je to ideal budućeg, konačnog
života čovekovog, a na Zemlji čovek je u prelaznom stanju. To će biti,
ali će biti pošto se dostigne cilj — kada se čovek po zakonima prirode
konačno preporodi u drugu prirodu koja se ne ženi i ne udaje. A
drugo, sam Hrist propovedao je svoje učenje samo kao ideal, sam je
prorekao da će sve do smaka sveta biti borba i razvoj (učenje o
maču), jer to je zakon prirode, zato što je život na Zemlji — život u
razvoju, a život tamo gore jeste sintetički potpun — večna naslada,
bivstvovanje u kojem, očito, »vreme više neće postojati«.

NB. Ateisti koji odriču Boga i budući život neobično su skloni da

sve to zamišljaju u čovečjem obličju — u tome i greše. Priroda Boga
potpuno je suprotna prirodi čoveka. Sudeći po velikim dostignućima
nauke, čovek ide od mnoštvenosti ka Sintezi, od činjenica ka njihovom
uopštavanju i spoznavanju, A priroda Boga je drugačija. To je potpuna
sinteza celokupnog bivstvovanja koja sebe spoznaje u mnogostrukosti
i Analizi.

Ali ako čovek ne bude čovek — kakva će onda njegova priroda

biti?

To se na Zemlji ne može razumeti, ali zakon te prirode može da

predoseti u neposrednim emanacijama (Prudon, poreklo Boga) i celo
čovečanstvo i svaka pojedinačna ličnost.

Ono stapanje potpunog ja, tj. znanja i sinteze sa svima, ono

»Zavoli sve kao samoga sebe« — to na Zemlji nije moguće jer
protivreči zakonu razvoja ličnosti i zakonu dostizanja konačnog cilja,
zakonu kojim je čovek sputan. Prema tome, to nije idealni zakon —
kako govore antihristi, već je to zakon našeg ideala.

NB. Dakle, sve zavisi od toga da li se Hrist prihvata kao konačni

ideal na Zemlji, tj. sve zavisi od hrišćanske vere. Ako veruješ u Hrista,
onda veruješ i u to da ćeš večno živeti.

Da li u tom slučaju postoji budući život za svako ja? Kažu da čovek

propada i umire sav.

Mi već po tome znamo da čovek ne umire sav jer čovek koji fizički
rodi sina prenosi na njega deo svoje ličnosti a i moralno ostaje u
25
uspomeni ljudima (NB Simptomatična je želja za večnim sećanjem
na komemoracijama.), tj. ulazi jednim delom svoje ranije ličnosti, koja
je živela na Zemlji, u budući razvoj čovečanstva. Mi se uveravamo
svojim očima da sećanje na velike ljude (kao uostalom i sećanje na
velike zločince) živi među Ijudima i da je za čoveka najveća sreća da
liči na te velike Ijude. Jedan deo tih ljudi ulazi, dakle, i telesno i
duševno u druge ljude. Hrist je sav ušao u čovečanstvo, i čovek teži
da se preobrazi u ja Hristovo kao u svoj ideal. Dostigavši to, on će
jasno sagledati da su i svi drugi koji su na Zemlji težili istom cilju ušli u
sastav njegove konačne prirode, tj. u Hrista. (Sintetička priroda Hrista
je čudesna. To je priroda Boga, dakle, Hrist je odraz Boga na Zemlji.)
Kako će onda svako ja vaskrsnuti — u sveopštoj Sintezi — teško je i
zamisliti. Ali ono živo, ono što nije umrlo čak ni na domaku cilja i ono
što se odrazilo u konačnom idealu — mora oživeti u konačnom,
sintetičkom i beskonačnom životu. Mi ćemo biti ličnosti a da se pri tom
stapamo sa svima, ne ženeći se i ne udajući se, i to u različitim
kategorijama (u kući Oca moga ima mnogo stanova). Svak će tada
sebe osetiti i zauvek spoznati. Ali kako će to biti, u kakvom obliku i
kakve prirode — to čovek teško može konačno i da zamisli.
Dakle, čovek na Zemlji teži idealu suprotnom svojoj prirodi. Kad
čovek ne ostvari zakon težnje prema idealu, tj. ne prinese s ljubavlju
na žrtvu svoje ja ljudima ili drugom Ijudskom biću (ja i Maša), on
oseća patnju i naziva to svoje stanje grehom. Dakle, čovek
neprestano mora osećati patnju koja se poravnava rajskim uživanjem
od ispunjenja zakona, tj. žrtvom. U tome i jeste zemaljska ravnoteža.
Inače Zemlja bi bila besmislena.

41

Učenje materijalista je sveopšte kočenje i mehanizovanje materije,

dakle smrt. Učenje istinske filozofije jeste vmištenje inercije, tj. ono je
misao, tj. središte i Sinteza vaseIjene i njene spoljašnje forme —
materije, tj. Bog, tj. beskonačni život.
Zbrka i neodređenost sadašnjih pojmova posledica je veoma
jednostavnog uzroka: delimično toga što se valjano proučavanje
prirode pojavilo relativno skoro (Dekart i Bekon) i što mi još nismo
prikupili ni približno dovoljno činjenica da bismo iz njih mogli izvoditi
bilo kakve zaključke. Međutim, mi se žurimo da te zaključke izvedemo
pokoravajući se našem zakonu razvoja. Iz sadašnjih činjenica
konačne zaključke mogu izvoditi i s njima se miriti samo
najograničeniji ljudi — ma ko oni bili i ma kako se zvali.

43

Revolucionarna partija zato i ne valja što će žrtvovati više nego što

sam rezultat vredi, što će proliti krvi daleko više nego što vredi sva
vajda. (Uostalom, krv je za njih jeftina.) Svako društvo može da
prihvati samo onaj stupanj progresa do koga se razvilo i koji je počelo
da shvata. Zašto ići dalje i skidati s neba zvezde? Time se sve može
upropastiti jer se svi od toga mogu uplašiti. 1848-me je čak i buržuj
pristao da traži svoja prava, ali kad su ga uputili dalje, onamo gde
ništa nije bio u stanju da shvati (i gde je sve uistinu i bilo glupo), on je
počeo da se buni — i pobedio je. Sada Evropi treba samo što je
moguće više samoupravljanja i slobode štampe. Ali tamo se ni to ne
može postići. Društvo je nepoverljivo i nije u stanju da podnese
slobodu. Sva ta krv o kojoj buncaju revolucionari, sva ta huka i buka i
sav taj ilegalni rad ni do čega neće dovesti i njima će samima doći
glave.

44
 Oslobađajući seljake u Poljskoj i dajući im zemlju, Rusija je dala
Poljskoj i rusku ideju i ruski karakter, a ta ideja je lanac kojim je sada
Poljska neraskidivo povezana s Rusijom.

45

Vratiti se tlu.
Niko ne može biti ništa drugo niti može dostići nešto drugo ako
najpre ne bude ono što jeste.

46

I naše vreme je vreme niskih istina.

47
26
Vi niste takav idiot kao Puškin koji je pisao idiotske pesmice — vi
ste peterburški istoričar čiji se radovi mogu naći čak i u Akademijinom
»Kalendaru«.
27
48
28
Kako ko: neko se boji Tohtamiša , a neko se boji da ne izgubi
29 30
popularnost kod »Iskre« i kod Obličitelnog pesnika.

49

»Savremeniku«. — Kakav vam je to mizerni liberalizmić?

50

Mi smo u književnosti još uvek do te mere deca da skoro nijedno

naše književno glasilo nije u stanju da prizna ono što je uistinu dobro
kod naših neprijatelja.

51

Mi se tome pravcu, bio on i nihilistički ili prirodnjački, čak i

radujemo. On pridaje izvesnu smelost misli rutinsko-činovničkoj
ubogosti (neka je ona i odvratno jednostrana). Ali budite spokojni, sve
će to, čim pregrmi smelost misli, doći do tla i narodnih načela. To je
ionako jedini put. Nihilisti su, dakle, zaostali. Ne mari, stići će oni već.

52

Naši liberalni nedotupavci proglasili su Puškina zaostalim u

poređenju s Riljejevom. Riljejev je bio samo Karamzin u stihovima — i
ništa više. A Puškin je bio ruski čovek i pronašao je Belkina.

53

Siroti i žalosni glupači!

Mi se ne svađamo s njima zato što oni propovedaju svečoveka
(sposobnost Rusije za sintezu), već zbog toga što oni toga svečoveka
propovedaju po tuđem modelu. C’estplus qu’un crime, c’est une faute.

54

Njihov adut je da je nauka opšteljudska, a ne nacionalna. Koješta!

Nauka je svugde i uvek bila u najvećoj meri nacionalna — može se
reći da su nauke prevashodno nacionalne.
2X2 = 4 nije nauka već činjenica.
Otkriti, pronaći sve činjenice nije nauka, a rad sa činjenicama jeste
nauka, itd.

55
31
Stanica Tver , profession de foi.

56

Iz katoličkog hrišćanstva izrastao je samo socijalizam; iz našeg će

izrasti bratstvo.

57
 Socijalizam se temelji na nepoštovanju prema čovečanstvu
32
(gregarnost), a sentimentalnost — koju vi uzimate — koješta je.

58

Vi literaturu, sva književna uverenja svodite samo na ličnost. Vi ste

33
osvetoljubivi kao gđa Muzovkina.

59

I čime se to vi hvalite? Da nemate nikakvih ubeđenja! Odvratno je

videti, naročito u naše vreme, čoveka bez ikakvih ubeđenja...

60

To je sjajna stranica. Ona pokazuje kako treba špikovati mlade

pisce s ružnim i narcisoidnim svojstvima...

61
Ko se s vama
ne slaže, taj je magarac. A gde je tu poštovanje Ijudskog
dostojanstva?

62

»Glupa je jer je religiozna.« Pa zar to nije glupo?

63

— Ali ja hoću da živim.

— Da, ali život je luksuz.
Maltus
Pisarev

64

»Književni vesnik« — to nisu toliko škrofulozne koliko izgužvane

novine.
 65

Kako se kome sviđa.

Učite, mila deco!
Ne, nihilizam g. Ščedrinu ne ide od ruke. Stupivši među nihiste, on
se našao pred onim istim teškoćama s kojima se suočio i onaj general
Zubatov iz njegove pripovesti koji je hteo da održi korak s vremenom
te je počeo da izmišlja berzu, ali nije umeo čak ni da se izrazi. Sam g.
Ščedrin nazvao je tu vrstu ljudi — Ijudima na umoru. Ne, bolje neka g.
Ščedrin, kao i ranije, piše pripovesti ne brinući se za naravoučenija uz
njih. Naravoučenije će mu uvek biti sugerisano.

66

Mi želimo da delamo, a ne da lansiramo teorije.

67

G. Kostomarov, kome nihilisti nisu uvek pljeskali, brine se možda

da povrati njihove nekadašnje aplauze. Stoga je on, verovatno, i
Puškina nagrdio kao prostačinu. Ruski istoričar! Puškina!
34
Da bi neko bio ruski istoričar, treba pre svega da bude Rus.
U vama nema ruskog duha — ja o tome sudim na osnovu činjenica
i govorim vam to pravo u oči. Imajte hrabrosti da i vi meni govorite u
oči.

68

Ja volim ulogu Moskve u ruskoj istoriji i govorim to otvoreno.

69

Mi smo naučili da u Rusiji mnogo šta treba kuditi te ponekad

kudimo i s pravom. Ali mi uopšte ne znamo šta u Rusiji treba hvaliti i
sve dosad ne umemo to da hvalimo — zbog čega uostalom ni nas ne
treba hvaliti.
 70

Nije se valjda u gospodinu Katkovu skupila sva ruska lepota.

71

Ko se preko svake mere zalaže za nasilno integrisanje Rusije po

svaku cenu, taj ili ne veruje u snagu ruskog duha ili ga ne shvata, a
ako ga i shvata, onda mu očito ne želi dobro. Ja lično zalagaću se do
poslednje kapi krvi za politički integritet tog kolosa jer je to jedini dobar
rezultat koji je Rusija postigla svojim hiljadugodišnjim mukama. Ali to
nije glavno —

72

Mi ne smatramo nacionalnost poslednjom reči i poslednjim ciljem

čovečanstva.

73

Samo opšteljudskost može živeti punim životom.

Ali opšteljudskost se ne postiže drugačije negoli oslanjanjem
svakog naroda na sopstvenu nacionalnost.

74

Ideja tla, nacionalnosti jeste oslonac (Antej). Ideja nacionalnosti

jeste novi oblik demokratije. Ona se pojavila spontannement.
Mi verujemo u spontanneite ideja čovečanstva.
Dopustite da vas upitam: kako ćemo spoznati samu stvar?

75

Sve dok se ne bude poznavala sama stvar, biće stalni

nesporazumi.

76

Ukroti glavu.
 77

Hteli bismo bar malo istine da kažemo.

78

Slovenofili su nešto što likuje, nešto što je večno na dobrom glasu,

a ispod čega proviruje nešto ograničeno.
 35
IZ BELEŽNICE TREĆE
79

Mnogi studenti i svršeni studenti univerziteta nedovoljno su

pismeni.

80

... vi se smejete? Polovina posla biće obavljena — neće više biti

36
šugave Bele Arapije.
Beloarapovci ne primećuju da socijalizam uopšte nije obavezno
opšteljudski, da ideal opšteljudskosti uopšte nije taj (već hrišćanski),
da je socijalizam samo organski proizvod zapadnog života i svih
njegovih protivrečnosti. Beloarapovci prihvataju učenje socijalizma, a
ono iz čega je to 49 učenje proisteklo (tj. tlo, organski izvor toga
ućenja — odbacuju. Tek na Zapadu i jedino na Zapadu moglo se to
učenje pojaviti. Forma socijalnih stremljenja, forma ideala koji Rusija
nazire u daljini, ne sme biti tuđa — ona mora biti naša, naša
sopstvena, naš organski proizvod. Ali Beloarapovci su tvrdoglavi kao
mazge!! »Može neko i iz mrtvih da vaskrsne — ni njega neće
37
poslušati.«

81

NB. Nipošto ne treba čekati dok se kod nas ne obrazuju advokati,

tj. dok mi ne odrastemo i ne razvijemo se — bolje je odmah i bez
oklevanja u svim mestima uvoditi nove sudove. Novi sudovi u svakom
slučaju neće biti gori od starih, makar se u njima i zaposlili sve sami
starci ili neiskusni omladinci. U ovom rešenju treba uočiti osnovnu
ideju: naime da se priprema nikada ne vrši unapred — takva priprema
biće samo prazno brbljanje i ništa više. Priprema će se obaviti u toku
rada i kroz rad! Neka u početku krene i loše (u svakom slučaju novi
sudovi biće bolji od starih). Priprema će se obaviti brzo: čim postane
zanimljivo, počeće i pravi rad, a brbljanje će prestati. Pravi rad razvija
um i formira čoveka, a brbljanje ga kvari. Ako se, pak, budete jednako
samo spremali i spremali — samo ćete još više dati maha brbljanju i
potpuno ćete iskoreniti svako samosavlađivanje kod mladih ljudi.
Zašto, uostalom, unapred tvrditi da »ljudi nema«?
Zaista se čini da ljudi nigde nema. Nedostaju nam nastavnici
osnovnih i srednjih škola — advokata i sudija imamo još manje. Ali mi
još nismo sasvim dokinuli stare običaje. Šta će jednoga dana biti sa
plemićkim staležom — naročito druge i treće kategorije? Njega će
besparica u najskorije vreme dokusuriti i naučiti pameti — dobićemo
advokate i nastavnike; zasad oni većaju i dovikuju se na francuskom
38
na zemskim skupštinama. Ali to su već poslednji Mohikanci...
Sveopšte osiromašenje možda će delimično biti i od koristi.
Neosporno je, doduše, da će se i mnoštvo varalica pojaviti.

82

Slovenofili ne veruju da se na Rusiju može primeniti bilo koja

evropska ustanova niti bilo koja tekovina evropskog života. Oni
odbacuju i konstitucionalna, i socijalna, i federalnomehanička učenja.
Oni veruju u ruska načela i uvereni su da će ona sama po sebi
zameniti i ustav i socijalizam jer nose u sebi klicu sopstvene istine i
imaju, razume se, pravo na samostalan život i razvoj, kao što je i
Zapad samostalno živeo i razvijao se.

83

Realizam je um gomile, većine — on ne vidi dalje od svog nosa, ali

je lukav i pronicljiv i potpuno dovoljan za sadašnji trenutak. Stoga on
sve i svakog oduševljava i svima se dopada, svima odgovara. Kad mu
to zatreba, on i slovenofile potkrada.

84
39 40
»Glas« i »Sanktpeterburške vedomosti« — ta dva najvrlija
41
ruska lista ...
Ali najsmešnije je kad oni počnu: mi smo predskazivali... mi
gledamo na pretenzije princa od Augustenburga ili neće Tjer s tim
daleko stići... Ili Šlimer-Šnaps, ministar kneževine Zighartsvenker,
vratio se u Ešen. Razlog njegovog brzog povratka nije poznat... Ali šta
se vas, šta se vas sve to tiče? Kakve veze imate vi s tim? I zašto
padate u vatru, zašto se raspitujete i uzbuđujete, zašto se igrate
»Tajmsa« ili »Opinion nasionala« kad kod vas, prvo, nikakvog
opiniona ne može ni biti, a drugo — vaš opinion nikome nije ni
potreban, naprosto nije nikome potreban, i gotovo.

85

A šta je »Glas«? — Prišipetlja.

86
42
Sretnem li gospodina Zaguljajeva na ulazu u Pasaž, on ima
bezmalo državnički izraz lica.
Tajna! I ja, razume se, prolazim pored njega sa ozbiljnim izrazom
na licu jer i sam vidim da je tu neka tajna! Štaviše, ja sam čak i
ponosan što i moji sugrađani mogu imati tajne.

87
43
Andrej Aleksandrovič uobražava da će njegov teški i u krizu pali
44
časopis od mehaničkog cepanja na dve sveske postati lakši i da će
se na taj način moći lakše podići.
45
G. Krajevski zbog poslova nije stigao da se bavi pisanjem. Mi to
g. Krajevskom uopšte ne zameramo. Smešno bi bilo tvrditi da je svako
ko nije čovek od pera — rđav čovek. Može neko biti i veoma čestit
čovek a da nema pojma o pisanju.

89
46 47
Srebrom je samo zvecnuo on — hoću reći: ako on I nije
zveckao srebrnjacima jer srebra nema i jer je ono danas u upotrebi
jedino u poeziji... onda je on poslovao s novčanicama, ali i novčanice
— iako ne zveckaju već samo ispuštaju — (svim finansijskim krizama
uprkos) onaj dobro poznati šuškavi šum — lako mogu poneku glavu
od pera da postave na noge bilo kakvih ubeđenja.
 48
90
49 50
A i šta znače Kastelfidardo i Kalatafimi da je sramota ne znati
51
za njih. Vrlo važno , zar ne?
52
RUS U inostranstvu zaboravlja ruski jezik i ruske misli.
53
92

Vi psujete i pomoću psovki branite svoja književna gledišta.

54
93

Vi mislite da ste još uvek predstavnici nauke i rukovodioci javnog

mnenja. Ne zapažate svoj pad. To je veoma komično.
55
94

Ja sam samoljubiviji nego što vi mislite... Naivan ste vi čovek.

95

Recimo da je to upečatljivo i da mu pristaje; ali kako, recite mi,

treba pisati i govoriti: nadšipak gospodin Pipin?

96

Možda njemu to i pristaje, ali kako reći nekom čoveku: ti si šipak;

kako izgovoriti, na primer, urednik »Savremenika« je nadšipak g. Pipin
ili to je podšipak g. Antonovič ili majušni šipčić s nekom političkom
suzicom. To je gadost, makar koliko taj nadimak bio pristao. Nipošto ih
neću nazivati nadšipkovima.

97
56
Od političkih suza njih bole oči i svi imaju od suza crvene oči —
kao da imaju kijavicu.
 98

To se i moralo time završiti, dalje im se nema šta ni govoriti — oni

su završili kako su završavali svi gospodičići. Jer oni jesu gospodičići
(quelques gentilhommes qui se sont occupes cle la litterature). Bela
Arapija je gospodska zamisao. A s Belom Arapijom sve je rečeno,
dalje se nema kud — jcdino u bezvazdušni prostor. To su ostaci
ranijeg liberalizma koji je imao svoj istorijski smisao, ali koji je potpuno
zastareo i postoji još samo u ogromnoj masi bivših ljudi — živih leševa
koji su se odvojili od tla a još nigde nisu pristali i koji čine apatično i
banalno pokoljenje naših suvišnih ljudi što beskorisno lutaju po Zemlji.
Sada dolaze sasvim drukčije ideje — ideje tla i jedinstva, ideje o
neraskidivoj vezi s narodom.
Te ideje se tek rađaju, ali oni ih već osećaju i proklinju.
57
99

Vi ne podnosite ubeđenja suprotna vašim?

58
100

Ako smo nešto i loše uradili, tako ćemo i reći — da smo loše
59
uradili. Mi smo pošteni i iskreni, mi ne želimo da lažemo, milostiva
60
gospodo! A ne lagati — danas je to, znate, pravi podvig. Vi se na to
nećete odlučiti.

101

Kad čovek postane svestan svog interesa, on će prestati da... itd.

Krasna fraza. Ali u njoj upravo nije impliciran odgovor na pitanje
koje se više nego jasno samo po sebi nameće: šta je to čovekov
interes i u čemu se on sastoji?
Oni su naprečac rešili: sveopšte materijalno blagostanje.
To pitanje za njih nije sporno — oni ga čak i ne postavljaju.
Sveopšte materijalno blagostanje je u Beloj Arapiji postavljeno kao
ideal.
 Za ostvarenje tog ideala svi treba da se pokore i pristanu da žive u
61
društvu koje veoma podseća na mravinjak.
Predosetivši, međutim, prigovor da čovek neće pristati na takvu
žrtvu, beloarapovci su se odmah dali u nihilizam i počeli da negiraju
sve — čoveka, Ijubav, dušu, religiju, umetnost, slobodu — i to da
negiraju kao žutokljunci, ne nudeći nikakve alternative već samo
šipkove u beskrajni prostor. Ismevajući »nespretnjakoviće« i
62
»fanfarone« Ščedrin nije ni slutio da je ismejao i sam »Savremenik«
63
102
64
»Bregunice«!« Ni naziv niste umeli duhovitiji da smislite.
Bregunice baš ništa ne znače u onom smislu u kome ste vi hteli. A vi
ste, očito, mnogo hteli. Nazvati nekoga huljom ili vucibatinom — to vi
umete; vi umete da psujete, ali to nije duhovitost već nedostatak
65
duhovitosti. Jupiter« ... makar vi i ne bili Jupiteri.
66
Bregunice nagoveštavaju lepo vreme.
A šipkovi odista nešto znače. Makar koliko mi bilo gadno, ipak
neću reći da je nadevanje nadimaka nešto glupo. Ono jeste korisno.
»Šipkovi« — kako vam se čini?
Kako bi bilo da vidite kako vam pristaje?
Priznajte da vam tačno pristaje i da vam divno stoji.
... Majušni šipak, tako reći, šipčić — neki, recimo, od vaših pesnika
sa političkom suzicom u oku.
 67
IZ BELEŽNICE ČETVRTE
68 69
Entente cordiale . Stradala je zasad Danska . Ali u istočnom
pitanju Engleska i Francuska su složne protiv Rusije. Nesloga će
nastati kada jedna od njih dveju — ili Engleska ili Francuska —
odnese odveć veliku prevagu nad onom drugom velikom silom i
70
entente cordiale će doći u pitanje. To mi i treba da želimo. Tada će
se i Rusija uplesti. Sve će se to, po svoj prilici, završiti podelom
Turske između tri velike sile — između Francuske, Engleske i Rusije.
Tom podelom steći ćemo neprijatelja u Austriji. Ali sve je to stvar
daleke budućnosti. Međutim, šta se sve neće desiti u dalekoj
budućnosti. Ne zaboravimo jedino da »daleka budućnost« sada znači
nekih 30— 40 godina. Uspon Pruske.
U slučaju da u dalekoj budućnosti Amerika proizvede neko novo
oružje, tada će se sve izmeniti. Granice će se poremetiti.

105

Unutrašnja plemensko-nacionalna snaga treba da zameni prirodne

granice.
71
106

Socijalisti: dva miliona glava.

107

Naša i evropska civilizacija. Mi ne želimo evropsku civilizaciju. Tu

je sve različito: i Vera, i Budućnost.

108

Propast ideala u Evropi.

109

Francuzi odavno nisu vodeća sila. Njihov ideal se pohabao.

 110

NB. Papa će izgubiti svetovnu vlast. Izgubivši vlast, katolička crkva

će se možda i uzvisiti i pročistiti, ali to joj neće pomoći jer će to biti
samo jedan hokus-pokus. Nema vere u samom papi. Katolički
sveštenici su u najboljem slučaju sujeverni. (Veliki predstavnici
katoličanstva — Lamne, Lakorder — pokušali su da obnove
hrišćanstvo.) Naivne vernike u celom svetu preneraziće propast
papske države, a njihovo toplo saučešće prema razvlašćenom papi
preći će u entuzijazam koji će svakako veoma uticati na razvoj
evropskih događaja. Papa će steći nove pristalice o kojima Sveta
stolica sada i ne sluti. Nemiri će zahvatiti Evropu i mnoge snage u
Evropi podeliće se za i protiv pape. Tako nešto mora se očekivati. S
druge strane i crkva će započeti svoju obnovu, ali to će opet biti
hokus-pokus i to u dve faze — kroz jezuitizam i kroz socijalizam.
Crkva će se sjediniti neposredno sa revolucionarima i socijalistima —
preko svojih iskrenih pređstavnika iskreno, a preko licemernih
teroristički (kao što sacla podstiče terorizam u Italiji), ali će i u jednom i
u drugom slučaju u revoluciju uneti jezuitizam.

111
72
NB. Duboka protivrečnost između socijalizma i hrišćanstva. Iverje
i bratstvo.
Katolička crkva će — posle propasti papske države — dopustiti
sva sredstva i samim tim prihvatiti i sankcionisati jezuitizam.
73
113

Odvratni članak Čadajeva.

114

Ako već Austrija stupa pod pokroviteljstvo Pruske, to neće na

dobro izaći. Pre ili kasnije ona će možda i cela ući u sastav pruske
teritorije — kao i Šlezvig-Holštajn.
 115

Pruska se razigrala. Ona nema osećaja za meru. Bunca o vojnim

operacijama. Maršuje.
74
116

Njih je jezuitizam upropastio.

117

Papizam se na čitavom Zapadu kudikamo dublje ukorenio i

kudikamo više raširio nego što se misli... Čak su i nekadašnje
reformacije proizvod papizma... I Ruso, i francuska revolucija proizvod
su zapadnog hrišćanstva; naj[25] zad, i socijalizam sa svim njegovim
formalizmom i iverjem — proizvod je katoličkog hrišćanstva.

118

Ideja papizma razvijena je potpuno logično: ako je papa duhovni

poglavar i ako crkva poseduje odgovore na sva pitanja i drži ključeve
od budućnosti — više je nego jasno da svi treba da budu potčinjeni
nikom drugom do papi (logistika u karakteru rimske doktrine —
Homjakov).

119

Naslikati idealnog papu.

120

Snaga pakla u katolicizmu. Celibat. Odnos prema ženi u

ispovedaonici. Erotska bolest. Ima u svemu tome neke tananosti koja
se može shvatiti samo kroz stalni podzemni razvrat (Marquis de
Sade).

121

Simptomatično je da se sve razvratne knjižurine pripisuju

razvratnim opatima koji su tamnovali u Bastilji i potom zbog duvana i
boce vina prišli revoluciji.

122

Misija Rusije je u pokoravanju duhom, a ne mačem.

NB. Nekadašnje veštačko političko uređenje Evrope sve više
propada zbog težnji za nacionalnim demokratskim uređenjima i
odvajanjima (predstavnica takvog veštačkog uređenja jeste Austrija).

124

Preuređenje sveta na novi način možda je glavni zadatak XIX

veka. Tada će biti mogući korektni međunarodni odnosi i narodi će se
možda i dosetiti da ne treba jedni drugima da smetaju i da jedan protiv
drugoga spletkare. Jer svaka nacija živeći za sebe, u isto vreme i
samim tim što za sebe živi — živeće i za druge. (NB. Svaka nacija
daće svoj doprinos razvoju čovečanstva.)

125
75
Njemu treba nešto što bi on sam odlučio da voli i poštuje, a ne
ono što mu je nametnuto.
76
126

Pešice i bos.

127
77
Svetom upravljaju »pesnici« (900 Andreja Aleksandroviča) .

128

Svet se umorio očekujući gospodara.

129
 SOCIJALIZAM I HRIŠĆANSTVO

U socijalizmu je iverje, a u hrišćanstvu maksimalan razvoj ličnosti i

sopstvene volje.
Bog je ideja kolektivnog čovečanstva, mase, svih.
Kada čovek živi u masi (u prvobitnim patrijarhalnim opštinama, o
kojima su se sačuvala predanja), tada čovek živi neposredno.
Zatim nastupa prelazno doba, to jest dalji razvoj, to jest civilizacija.
(Civilizacija je prelazno doba.) U tom daljem razvoju nastupa
fenomen, nova činjenica koja nikoga ne može da mimoiđe, a to je
razvoj lične svesti i odricanje neposrednih ideja i zakona (autoritarnih,
patrijarhalnih, masovnih zakona). Čovek kao ličnost uvek je u tom
stadijumu svog opštegenetskog razvoja stupao u neprijateljski,
negativan odnos prema autoritarnom zakonu masa i svih. Stoga je
uvek gubio veru i u Boga. (Time su se završavale najrazličitije
civilizacije. U Evropi, na primer, gde je razvoj civilizacije dosegao
krajnje granice, tj. krajnje granice razvoja ličnosti — ličnosti su izgubile
veru u Boga.) To stanje, tj. raspadanje masa na ličnosti, odnosno
civilizacija, jeste bolesno stanje. Gubitak žive ideje o Bogu dokaz je
tome. Drugi dokaz da je to bolest jeste da se čovek u tom stanju
oseća loše, da tuguje, da gubi izvor živog života i neposrednost
osećanja, na mesto čega stupa svest o svemu.
Da se čoveku u takvom stanju nije ukazao nikakav cilj, čini mi se
da bi celo čovečanstvo poludelo. Ali pojavio se Hrist. (NB. Nijedan
ateist koji je osporavao božansko poreklo Hrista nije poricao da je ON
78
— ideal čovečanstva. Poslednja reč je Renan . To je veoma
simptomatično.)
U černu je zakon tog ideala? U povratku neposrednosti, u povratku
masi, ali slobodnom povratku, povratku koji se ne događa ni po volji,
ni po razumu, ni po svesti, već po neposrednom i veoma jakom,
neodoljivom osećanju da je to veoma dobro.
I čudna stvar! Čovek se vraća u masu, u neposredni život, dakle, u
prirodno stanje — ali kako? Ne po volji nekog autoriteta već naprotiv
— po maksimalnoj sopstvenoj volji i potpuno svesno. Jasno je da je taj
najviši stepen sopstvene volje u isti mah i najviši stepen odricanja od
sopstvene volje. Moja volja je u tome da nemam svoje volje — jer je
ideal divan.
 U čemu je ideal?
Dosegnuti najviši stepen svesti i duhovnog razvoja, potpuno
spoznati svoje ja i dati sve to po svojoj volji svima. I zaista, šta bolje
može da učini čovek koji je sve dobio, sve spoznao i postao
svemoćan? Ako ga ostavite u stanju podvojenih ličnosti, nećete otići
dalje od trbuha. Socijalisti ne idu dalje od trbuha. A naša »Mlada
79
Rusija« već nekoliko godina samo na tome i radi da po svaku cenu
dokaže da i nema ništa »dalje« niti svega onoga što to »dalje«
podrazumeva. Neka se samo usude da to poreknu. Ali oni neće ni
pokušavati to da poreknu. Oni će to s ponosom priznati: čizme su
80
bolje od Šekspira , o besmrtnosti duše sramota je i govoriti itd. itd. A
Hrist kaže:
Ima nešto kudikamo uzvišenije od boga-trbuha. A to je biti
gospodar čak i nad samim sobom, nad svojim ja, žrtvovati to svoje ja,
dati ga svima. U toj ideji ima nešto neodoljivo lepo, nešto čarobno,
nešto neminovno pa čak i neobjašnjivo.
Upravo neobjašnjivo. Neka samo pokuša neki socijalist to da
objasni, i on će reći da je to otuda što — kad bi se zamislilo da će
svak dati sve, čak i samoga sebe, čak i svoje ja svima — ne bi bilo
siromašnih, već bi svi bili veoma bogati. I socijalist će bezočno i
»trbušasto« slagati. Doista bi svi bili bogati, ali na tome se socijalizam
i zaustavlja. Ali tako nešto ne može biti jer socijalist ne može ni da
zamisli kako čovek može dobrovoljno davati sebe svima — po njemu,
to je nemoralno. A za neku nagradu, e, to može, to je moralno. A cela
stvar, cela neobuhvatnost hrišćanstva u poređenju sa socijalizmom u
tome se i sastoji što idealni hrišćanin, dajući sve, ništa za sebe ne
traži.
Hrišćanin je, štaviše, čak i neprijateljski raspoložen prema samoj
ideji o nagradi, o honoraru, on nju shvata kao besmislicu i prima
nagradu samo iz ljubavi prema onome ko mu je daje ili samo zato što
oseća da će posle toga još jače voleti onoga ko mu je daje (novi
Jerusalim, zagrljaji, zelene grane).
Socijalizam, uostalom, čak ni do takvog objašnjenja hrišćanstva
racionalno nije dolazio, dolazili su samo neki njegovi predstavnici, i to
uglavnom pesnici. Pa ipak, budući osnov i normu socijalnog
mravinjaka socijalizam vidi u samom oilju — u sitom trbuhu, stoga u
bespogovornim mravljim dužnostima i vidi najviši moral, pri čemu se
najviši podstrek čovečanstvu sastoji u onome ubeđivanju i bodrenju
prozelita da su te dužnosti slatke jer će ih Ijudi izvršavati radi samih
81
sebe, u sopstvenom interesu — travail je, tobože, attrayant .
Socijalizam je sebe nazvao Hristom i Hristovim idealom, a je li tu
82
Hrist ili tamo... ne verujte Apokalipsi .
Socijalizam je onaj poslednji, krajnji stupanj razvoja ličnosti,
stupanj pre ideala, ali on nije norma, tj. u njemu nema maksimalno
svesno razvijenih pojedinačnih ličnosti maksimalno sjedinjenih u ime
lepote ideala sa drugim ličnostima, ličnosti koje su, koliko svojim
razumom toliko i celim svojim bićem (tj. najneposrednijim putem)
došle do uverenja da se maksimalno raspolaganje samim sobom
graniči sa samožrtvovanjem.
Patrijarhat je bio prvobitno stanje. Civilizacija je srednje, prelazno
stanje. Hrišćanstvo je treći i poslednji stupanj razvoja čoveka, ali tu se
razvoj i završava, tu se dostiže ideal, iza kojeg — već po samoj logici,
već samim tim što je u prirodi sve matematički tačno te, prema tome,
ni tu ne može biti ironije i podsmeha — postoji budući život.

130

Sa Petrovim reformama, sa evropeizacijom, mi smo se

poburžoazili i odvojili od naroda — kao i oni na Zapadu. Otuda se kod
nas razvila svest i samoanaliza, ali je materijala za spoznavanje
(neposrednog narodnog života) bivalo sve manje.
NB. Socijalne teorije samim tim i greše što su proizvod tog
dezintegrisanog života. Čovek je sebi odsekao nos i sve udove i
raduje se što se bez njih može — umesto, obrnuto, da se trudi da
razvije sve odsečene udove.

131

... I eto, ceo jedan naraštaj pokazao se kao neplodan — to su

plodovi Petrovih napora! Šta je doneo i čime je završio naš naraštaj?
Doneo je tuđe socijalne teorije, a završio je ropskim strahom od
sopstvene misli (»Savremenik«, »Ruska reč«), A to je još i ponajbolje,
jer šta nam nude drugi predstavnici visokog društva? Iskvareni
francuski jezik i nečuveno rasipanje prihoda dok ostala ogromna masa
živi jedva sastavljajući kraj s krajem i ne videći ništa osim sopstvenog
interesa. To nije čak ni buržoazija — to su neke bedne larve, koje su
stare veze pokidale a nove još nisu uspostavile pod pritiskom
administrativnih mera — buržoazija je bar sve do kraja imala nešto što
ju je vezivalo.
Postoje još lekari i studenti; oni se kako mogu i gde mogu bave
raskrinkavanjem ili idu u socijaliste-zapadnjake. Moralne veze kod njih
su toliko loše da nihilistkinje rađaju decu koju posle same ubijaju.

132
83
Mi se umetnošću bavimo naročito zato da bismo pokazali svoje
poštovanje prema organskim manifestacijama života duha, koje bi
84
naravoučitelji hteli da ignorišu.

133

»Snage su me izdale.« (»Kutovi poezije«). Zašto su se svi oni tako

brzo umorili? Gospode, kako se brzo umara ovaj naraštaj negatora!

134

Jeftini humanizam g. Ščedrina.

135

G. Pipin je samo liberalni doboš i ništa više.

136

Zapadnjački idoli (Hercen) razbiše se, a u otadžbini ostade samo

Katkov. Društvo ne može bez moralnog magneta, bez Ijubavi,
poštovanja i idolatrije. A g. Katkov nema u sebi nikakvog moralnog
magneta.
Ne preostaje li Aksakov?

137
 85
U romanu Ahšarumova (treći deo) junak magarac ne zna da li da
se oženi ili ne. S tom nedoumicom odlazi Iverskom.
»Neću da živim na tvoj račun«, kaže junakinja junaku. Svi se oni
toga boje kao kuge. To im je nemoralno. To je deoba, načelo deobe,
to je briga o sopstvenom draguljčiću — ličnosti. Nihilistički romani po
pravilu se vrte oko jednog jedinog sižea.
I još nešto —
Ti nihilisti protivreče sami sebi, tu su oni malograđani i sopstvenici.
NB. Od ovoga članak: Nihilistički romani.
86
138

Vi ste bili niz drskih nesposobnjakovića — niste se dugo ni održali.

139

Černiševski je vešt iako, uostalom, ne uvek i savestan kompilator.

140

U ljudskom umu pojam o predmetu, i to potpuno celovit pojam,

uvek prethodi temeljnoj spoznaji tog predmeta. Dakle, mi prirodu
percipiramo na celovit način, ali nesvesno ili skoro nesvesno.
Znanje o predmetu, ako još nije potpuno, može čak i štetno da
utiče na celovito percipiranje predmeta.
(Pitanje: šta mi znamo na celovit način?) Strogo govoreći, ukoliko
je stepen čovekove svesti manji, utoliko potpunije on živi i oseća život.
Uporedo sa povećanjem stepena svoje svesti, on gubi životnu
sposobnost. Dakle, govoreći uopšteno, svest ubija život. Kod običnih
ljudi, možda grubih i duhovno nerazvijenih, jednom rečju, kod onih koji
su kao svi mi, sve što smo sada rekli o paralizovanju života izrazilo se
u jednom grubom i drskom izrazu koji uopšte nije tako glup kao što se
obično misli. »Sve je to filozofija!« — kažu pokadšto ti ljudi i kažu
istinu, duboku istinu. Simptomatično je da ta izreka postoji kod svih
civilizovanih naroda. Kao sveži ljudi koje misao još nije osakalila, oni
ne mogu bez podsmeha da gledaju kako nama svest hoće da prodadu
kao život. Ali svest ide ponekad još i dalje i ispada još smešnija. To je
kada ona hoće da zameni život teorijama o životu zasnovanim na
znanju, teorijama koje neposredno proističu iz znanja. Ne bi bilo
zgoreg da o tome razmisle naši teoretičari i beloarapovci. Tip tih
trbuhozboraca iz Bele Arapije jeste onaj Puškinov evnuh (Puškina oni
ne mogu da smisle) iz Bahčisarajskog šedrvana. Taj evnuh gleda tako
hladno i metafizički na pravi vreli život i toliko ga dobro razume koliko i
naši beloarapovci. Svest je bolest. Bolesti ne potiču iz svesti (to je
jasno kao aksiom) — sama svest je bolest.

141

Meni treba ono što ja imam, a ono čega nemam — ja ne želim za

87
sebe da prisvajam . Možda ja imam talenta, možda ću ja jednom
dokazati da sam imao talenat i to ne mali, a možda će se pokazati da
sam imao talenat ali osrednji. Neka!

142
88
Vi se varate, gospodine »Satiričaru sa strane« ... Izbezobrazili ste
se. Zar nije ogavno videti varalicu satiričara koji ne bi mogao biti ni
brojač poena u bilijaru!
89
143
Vi nestajete, vi se pretvarate u prah i pepeo, besnite i ljutite se —
vi, koji ste s prezirom i mržnjom gledali na narodni duh, na narodne
snage i na sve što je rusko.
90
144

Vi u umetnosti ne razumete ništa, ama baš ništa.

91
145

Meni je vas žao — i kao ljudi, i kao pisaca.

92
146
 Ja patim od mnogih nedostataka i poroka. Ja te svoje nedostatke i
poroke oplakujem — naročito neke od njih, i želeo bih da mi na duši
bude lakše. Ali da sam se ja nekome dodvoravao, da sam ja, Fjodor
Dostojevski, učinio nešto iz koristoljublja ili iz samoljublja — to vi
nikada nečete dokazati niti ćete moći takvu neku činjenicu da
iznesete. Izazvali ste me da to kažem. (Vi ste mene lično pomenuli, vi
ste mene lično napali.) Kažem vam to unapred — privatno vam to ne
bih rekao, ali u štampi to s ponosom ističem: Neću se braniti pomoću
činjenica. Drugi će posvedočiti da nikada u životu nikoga nisam izdao
iz koristoljublja — za to postoje činjenični dokazi i želeo bih da i vi za
sebe možete izneti slične dokaze. Međutim, čak se i ne zna ko ste
93
vi! ...

<•>

Vi tu svoju tvrdnju potkrepljujete time što me lično poznajete. Ako

to nije laž, sazovimo arbitražni sud, dođite pred taj sud i dokažite,
prvo, da ste me ikad videli u komičnoj situaciji, da sam se nekome
dodvoravao iz koristoljublja, da sam pisao o poštenju a bio varalica, i
da sam, kao varalica, špekulisao s liberalizmom i narodnim suzama,
94
da sam pisao pod pseudonimima i da, najzad, neko ima pravo da mi
pljune u lice. Dokažite da ja nisam pošten pisac pa da vidimo šta će
reći arbitražni sud. Dokažite da sam se ja ikada mnogo brinuo o svom
ličnom autoritetu itd.
95
Setite se Krečinskog. On je govorio upravo o pljuvanju . Ne daj
bože da se to i vama desi.

147

Jeste, ja bolujem od padavice koju sam na svoju nesreću zaradio

96
pre 12 godina . Bolest nije sramota. Ali padavica mi ne smeta da
97 98
radim . Mnogi veliki ljudi bolovali su od padavice — jedan od njih je
čak na svoj način pola sveta prevrnuo, uprkos tome što je bolovao od
padavice.
 99
148
Takvi pojmovi su otrov.

149

Do izvesne širine poimanja čovek stiže tek pošto prođe

mladenačku dob.

150
100
Ali ono što je g. Antonovič napisao bilo je preglupo čak i za
101
jednog g. Antonoviča .

151

Vi razvijate učenje o »izlivanju žuči«: neka seljanka mora da

prospe mnogo reči, a nekoj je i jedna reč dovoljna da vas ubije. A
sami... ličite na seljanku koja mora mnogo reči da prospe.
102
152

Muzovkina, vi imate mnogo neprijatelja — i to ličnih. Vi i nemate

literarnih neprijatelja, svi vaši neprijatelji su vaši lični neprijatelji.
103
153

Budite spokojni, ja znam svoju književnu vrednost — ja nisam gđa

Muzovkina.
104
154

Ja nemam ništa lično protiv g. Sčedrina, on meni uopšte nije

neprijatelj. Ali ja sam u njemu progonio prodano pero (o prodaji pera
čuo sam lično od g. Ščedrina). Ko bi drugi njemu i mogao da pokaže
sav stid i sram njegovog položaja.
105
155
 Ja mogu da budem na ravnoj nozi samo sa čestitim ljudima.
106
156

Ja sažaljevam rano preminulog Dobroljubova, sažaljevam i

107
druge — i lično, i kao pisac sažaljevam. Ali neću iz sažaljenja reći
da oni nisu lagali. O tome je i ranije bilo reči, ali mi smo se u našim
člancima uzajamno poštovaliAli oni su imali talenta, a vi ga nemate...
Vi ste i sada smešni što se zaklanjate iza njihovih imena i što mislite
da su vam oni svoju reputaciju u nasleđe ostavili te da i vama sleduje
108
što i njima. Ali vi ste, dragoviću, naslednik samo za nevolju . To ste
zaboravili.
109
157

»Smrdi! Smrdi!« (Suvorovljev uzvik).

158

Kod g. Ščedrina (M. J. Saltikova) ima ponekad otrovne veselosti,

110
što je ipak mnogo bolje od plitke nedarovitosti .
111
159

»Mračan, veran i tup...«

112
160

»Magarac«! Ja iz poštovanja prema samom sebi ne bih

pribegavao takvim grdnjama.
113
161

Ko je vas pustio u gradinu?

Vi ste malograđani socijalizma kao što je »Glas« malograđanin
liberalizma.
 114
162

Po uobičajenom, malograđanskom, po vašem shvatanju suprugu

ne treba voleti i budala je ko je voli.
115
163

Kakav ste vi satiričar? Vi ste psovač, a ne satiričar.

116
164

Ali ja uopšte ne priznajem autoritet g. Katkova. On se grdno

varao...
117
165

Katkov je stalno od nas uzimao.

166

NB. Nihilistički roman. Njegova koncepcija. Sve jedno te isto: muž

s rogovima, žena se odaje razvratu a onda se ponovo vraća mužu.
Dalje i više od toga oni nisu mogli ništa da izmisle.
118
167

Mi uopšte nismo takvi zagovornici tla da odbacujemo opšteljudski

ideal i da, prizivajući tlu, zatupljujemo ljude i sužavamo i stešnjavamo
njihov horizont. Mi nismo takvi pre svega stoga što smo hrišćani, pravi
hrišćani. A prva dogma hrišćanstva glasi: zakon je sveopšti, ideal je
119
sveopšti, svi su braća. »Idite i učinite sve narode učenicima mojim«
itd. Shvatite nas. Prvo, mi smo zagovornici tla stoga što verujemo da
se na svetu ništa ne događa apstraktno (izvan istinskog istorijskog
života) i u skokovima. Ako se mogu prihvatiti Beklove ideje o uticaju
klime i drugih faktora na način razvoja duha i kruga pojmova ovog ili
120
onog naroda , onda je već iz toga jasno da će sa nestankom tih
uslova nestati i pojmovi naroda koji su se pod tim uslovima obrazovali.
Obrađeno tlo menja klimu, utiče na stanovništvo, železnice skraćuju
rastojanja itd. Ako je stvarno tačno da su islamski narodi mogli i da ne
budu islamski, onda je tačno i to da oni i nisu mogli pre vremena kao
celi narodi da pređu u hrišćanstvo već samo kroz pojedine ličnosti.
121
(Sada se oni masovno hristijanizuju .) Prema tome, mi, sve dok ne
iživimo sve ono što je naše, nećemo postati kosmopolite. Drugo. Vaš
put za dostizanje opšteljudskog ideala čini nam se pogrešnim: da bi se
iživele ranije ideje i stekle nove ideje, nove težnje i stremljenja treba
doista živeti celim bićem, a ne samo glavom, ne samo kroz apstraktno
mišljenje. (NB. Upor. npr. opštu ideju sažaljenja i čovekoljublja sa
konkretnom idejom »požali evo ovoga ovde«, koja je razumljivija. U
prvom slučaju na delu je mišljenje, a u drugom živi život.) A da bi se
na pravi način, tj. uistinu, živelo, treba biti kod sebe, treba biti svoj,
treba biti na svom tlu, treba biti zemski itd. i sve proživeti u praksi
(stoga je vaš put pogrešan). I treće i najvažnije (ovo nije toliko ideja tla
122
koliko amblem našeg časopisa) — mi ne samo što verujemo da je
naš, upravo naš, ruski ideal tla kudikamo uzvišeniji od evropskog (i da
će se on samo još jače razviti u dodiru i poređenju sa evropskim),
nego verujemo da će upravo on i preporoditi čitavo čovečanstvo.

168
123
Tamo je socijalizam i iverje, a kod nas je bratstvo, tamo je
124
ličnost, a kod nas je zajedništvo, i u tom smislu je Duhinski u pravu.
125
169

Vi verujete u I’homme de la raison i u l’homme de la nature et de la

126
verite , a ne zapažate da je on lutka koja ne postoji.
Naprotiv, I’homme de la nature et la verite jeste onaj koji postoji.
Prirodne nauke, upravo one na koje se vi oslanjate, morale bi vas
pre svega tome naučiti. Jedno bi vas samo unekoliko moglo opravdati,
a to je ako biste vi u l’homme de la nature et de la verite verovali kao u
ideal. Ali jasno je da nije tako, jer biste vi u tom slučaju ili verovali da
čovek stagnira ili biste verovali da čovek sa vremenom može postati
l’homme de la nature et de 1a verite.
127
170

Vaši romanopisci izmislili su samo razvrat u braku.

 128
IZ BELEŽNICE PETE
171

Sve naše veštačke granice (Finska i Poljska) jesu prirodne i

uspostavljene su nesvesno.

172
129
Nama , dakle, treba Turska.

173

Poljake i Turke ne treba nasilno pretvarati u Ruse, njih treba

asimilovati razvojem... ruskog duha, ideje tla.

174

Pruska će silom ujediniti Nemačku. Austrija je za nju sitna riba...

Pruska će silom ujediniti Nemačku dok će se Austrija raspasti.

175

Zapadna Nemačka priključiće se jednim delom Pruskoj, a jednim

delom Francuskoj. Tada će se izmeniti karta Evrope.

176

Sav realizam Pisemskog svodi se na znanje kamo treba uputiti

koju molbu.
130
177

Pravoj snazi nisu potrebne psovke.

178

Oblomov. Ruski čovek mnogo i često greši protiv ljubavi ali i prvi
sebe zbog toga kažnjava. On je sam sebi dželat zbog toga. To je
najkarakterističnije svojstvo ruskog čoveka. Oblomov bi samo da mu
bude meko i udobno.
On je samo lenština, uz to još i samoživa.
On čak i nije ruski čovek. On je peterburški proizvod. On je dođuše
gospodičić, ali ne ruski već peterburški gospodičić.
131
179

Vi sami ste svoje gledište kompromitovali.

132
180

Sva malograđanština socijalizma ispoljila se kod vas kao što se u

»Glasu« ispoljila malograđanština peterburškog liberalizma.
133
181

Onaj ko piše sa stranim naglaskom nalik je na onog što govori sa

stranim naglaskom.
134
182

Antonovič ne samo što je u prah i pepeo satro Turgenjeva nego ga

je i oduvao iz ruske književnosti.

183
135
Malo poznati g. Pipin je nadšipak.
136
Obični šipak je g. Antonovič, a Iv. G.-M . je podšipak sa
građanskom suzom u oku.
137
184

Ruskim duhom vi se sada služite kao državnik — kao dobrim

sredstvom za provociranje, ali ruskim duhom nećete nikoga
isprovocirati.
 185
138
Na nebu je toliko divnih zvezda — jednom reči, taman toliko
koliko u Peterburgu može da se pojavi političkih komentatora
(Srebrom je samo zvecnuo on)...
Naći će se ljudi koji će za Andreja Krajevskog pisati sve što on
bude želeo i kako bude želeo, jednom reči — razvijaće oni njegove
književne zamisli pa čak i snove pošto on sam, zbog poslova, nema
kad.

186

Ono što se u Rusiji naziva društvom nekad se popunjavalo i

obrazovalo od plemića posednika, a u poslednje vreme obrazuje se
od činovnika (buržoazija).
Sada plemića posednika nema. Naše društvo mora se brzo
izmeniti.
139
187

Vi hoćete da naterate čovečanstvo da ne govori slikovito (»odseci

nos«). Čovek se od najstarijih vremena izražavao u slikama. Svaki
jezik pun je slika i metafora. Vi se obrušavate na slikovito izlaganje
misli — vi ste zaverenici protiv progresa, vi ste jadne, nesrećne
neznalice.

188

Formulaičnost je tekovina.
Formula je sudbina Zapada, od formule će on i propasti, formula
teži mravinjaku. Ostaviti čoveku što je moguće više živog duha — to je
140
ruska tekovina. Mi smo primili sveti duh, a vi nam donosite formulu .

189

Dvojništvo.
 141
IZ BELEŽNICE ŠESTE
190

Bjelinski je samo čeznuo: zašto ne odmah? zašto ne što pre?

On je, razume se, bio samoljubiv, ali nije afektirao. Težio je
najuzvišenijem cilju.

191

Kosmopoliti su vam okrenuli leđa; izdali su vas, pokupili svoj novac

i pobegli u Evropu. A u Evropi su uživali u svojoj obezbeđenosti.
142
192

Nečajev — ma nije moguće, ko bi rekao da je to toliko gnusno!

193

S jedne strane, uopšte se nema koga poštovati (to je sada najveće

zlo) — do te mere se neozbiljno kod nas ukorenila negdašnja
prosvećenost. Ličnosti su bez oreola.
143
A s druge strane su štundisti .

194

Zar niste zapazili da su čak i najveći poduhvati u svetu

preduzimani iz veoma prostodušnih i naivnih razloga.

195

Sve sadašnje reforme izveli su pređašnji ljudi bez pomoći naše

omladine — ona je samo zviždala.

196

Pošto je u reči »Evropejac« već bila sadržana negacija Francuza,

Nemca itd. kod nas se to pročitalo i na negaciju Rusa.
 Time je utrt put za odvajanje našeg višeg društvenog sloja od
naroda.

197

Čovek veoma često prihvata izvesna ubeđenja uopšte ne zato što

je u njih uveren, već zato što su mu ona privlačna, što mu obezbeđuju
uniformu, položaj u društvu, a često čak i dobre prihode.

198

Dekabristički ustanak bio je buna plemića-posednika (zapadnjaci).

Te plemiće posednike što su se razigrali (sasvim ispravno)...
Oni su otišli bez svesti o sopstvenoj krivici, drugačije nije ni moglo
biti. Oni sami nisu znali šta su uradili.

199

Mi smo prihvatili sve darove Evrope, prihvatili smo ih utoliko

revnosnije ukoliko nismo mogli da prihvatimo samu srž, tj. neposredni
živi život Evrope. I dok tamo čak i najopštija filozofska i socijalna
učenja dobijaju nacionalnu obojenost, kod nas N. Mihajlovski govori o
tome kako je nacionalnost štetna za narod, a sve sposobne mlade
snage pomirile su se sa slepoćom i gluvoćom socijalizma, nemaju
pojma ni o čemu i zapadaju u laži i protivrečnosti. O Nečajevu niko ne
144
sme ni da zucne (pa čak ni o Tatjani) .

200

Sve što liberali prozbore o Nečajevu vredi koliko i njihovo

prećutkivanje Nečajeva, tj. i jedno i drugo pokazuje svu kolebljivost
našeg liberalizma, sav njegov kukavičluk, sav ropski strah od toga šta
će se reći itd.

201

Nijedna monaška zajednica ni u jednom manastiru nije bila dobra,

čak od samih početaka hrišćanstva, ali je pojedinačnih monaha,
pojedinačnih svetaca uvek bilo, a ima ih i danas.
145
202

Nacionalnost nije potrebna, kažete vi.

A iz toga sledi, ako vas narod ne posluša, da ćete se vi odmah na
njega naljutiti i okrenuti mu leđa. Kakvi ste samo vi despoti! Ne, ti želi
ovo jer je to razumno — zapovedate vi narodu. Ta on će vam odmah
reći da to nije razumno jer vi unapred određujete njegovu prirodu.

203

»»Zlatna sredina«, najnoviji liberali žive đavo bi znao od čega i

zadovoljavaju se bog te pitaj čime.

204

Lik ovoga sveta vi ćete pomoću vaših teorija (razuma) malo

izmeniti.

205

Uzalud kažu za N. Mihajlovskog da je »lakomislen«.

206

G. Pipin nije lakomislen, g. Pipin je nedotupavko, sumorni

146
nedotupavko. Sve što on piše — to je samo drži vodu dok majstori
odu.

207

Staroverci koji za sebe misle da su mladi i novi. U tom smislu

slovenofilstvo, razume se, jeste obnova i nova misao.

208
Socijalizam je isto što i hrišćanstvo s tom razlikom što drži da se
sve može postići razumom.
 209

Kako se obrazovalo ovo društvo? O vi, istoričari naši što slavite

147
dvestagodišnje jubileje , recite čije je to delo, recite ko je položio
temelje i stvorio mogućnost za odvajanje od tla. Recite pod kojim
pretpostavkama se obrazovalo ovo društvo.
Naše društvo je više nego ijedno drugo sklono nihilizmu. Hvala
Bogu što nije tako i s narodom. Neki naši stari prestolonaslednici
svojom nakaznom voljom pretvorili su narod u masu koja plaća
dažbine. I u pogledu vere držali su se istog načela: To me se ne tiče,
neka samo dvostruki danak plaćaju. Ali mi ovde prekidamo: ta se
pesma danas neće otpevati. Mi znamo da je još odveć rano za tu
pesmu.

210
148
Šeloputi
149 150
Šta će biti ako on konačno počne da gleda na sveštenika
samo kao na državnog činovnika.
Šta ako ovaj pokret objavi da sam potraži spas od korupcije,
moguće je onda da će zahvatiti čitavu Rusiju. Šeloputinski pokret
može i da se ugasi, ali može se javiti i neki drugi sličan pokret.

211

Umetnost daje oblik već doživljenom osećanju ili ga pak anticipira

ako osećanje još nije doživljeno nego tek počinje da se rasplamsava u
narodu.
151
212

Po Avakumu, zadatak žene nije da lepo izgleda.

152
213

Nisu sva estetička pitanja pitanja iz prazne znatiželje. U tom smislu

umetnost je velika stvar.
153
214

Do mnogo čega doveli su veliki planovi Petra Velikog koji je

sveštenika pretvorio bezmalo u državnog činovnika.

215

Estetika je otkrivanje lepog u ljudskoj duši, koje vrši sam čovek radi
sopstvenog samousavršavanja.

216

N. Mihailovski je otkrio narod (uostalom, s najboljim namerama i s

najpohvalnijim ciljem).

217

Ukidajući svojinu, komunisti teže opštem blagostanju a

oduzimanjem svojine žele da ograniče poročnu volju ljudi. Ali meni
upravo treba moja poročna volja i sva sredstva da je ostvarim kako bih
mogao da je se odreknem.

218

Petar Veliki odučio je naše društvo od bilo kakvog pravog rada.

219

Gušiti u sebi dužnost i ne priznavati nikakve obaveze, a u isto

vreme zahtevati za sebe sva prava — to jeste svinjarija, ali to je i
velika sablazan.

220

Čovek živi od dobrog primera.

221
 Materijalisti priznaju početak (kretanje, toplota). Prema tome, oni
priznaju ono što je pre početka. Njihovo sve nije oduvek postojalo.
Grofica od Hajdelberga. Tamo Antihrist govori jezikom kome je
teško parirati.

223

A mi imamo »Glas«.

224

Nacionalnost nije ništa drugo nego ličnost naroda. Narod koji je

postao nacija prerastao je detinjstvo.

225

Svaki Nemac koga opauči neki Rus, bez sumnje, smatra da je u

njemu uvređena čitava njegova nacija. Rus koga opauči neki Nemac
ništa neće pomisliti o svojoj naciji, ali će se zato utešiti što je dobio
ćušku od civilizovanog čoveka.
Toliko je plemenita strast prema civilizaciji.

226

Svi zapadnjaci su samo preživeli naraštaj plemića posednika koji

su se kroz kmetstvo odvojili od naroda. Iz toga izviru sve njihove misli,
sav njihov smer i sve njihove preokupacije, sva njihova apstraktnost i
drugo.
I sve to uz posedovanje sopstvenog kapitala.

227
154
NB. Vi ste ih doveli dotle da oni ni svoju ideju više ne vole. Mi
smo stajali na gubilištu s verom... pošli smo u Sibir s nadom. A vaši
učenici se ubijaju, i to ne samo bez ikakve nade već i bez ikakve ideje,
smatrajući, štaviše, da je glupo imati bilo kakvu ideju. Njima je život
155
dojadio! O zlikovci koji ste otrovali jedan naraštaj.
 Niste vi, N. Mihajlovski. Koreni su dublji!

228

Ćerka zaklala majku.

Kakva strasna žeđ za saznanjem! Do kakvih li će blistavih rezultata
ona dovesti!
Majka koja tuži ćerku da bi je ova izdržavala, čemu li će nas
odvesti taj trezveni pogled na život?

229

NB. Koliko zajednici, a koliko samom sebi? Odlučiće život i

iskustvo.

230

Ateizam je aristokratska bolest, bolest visokog obrazovanja i

visokog duhovnog razvoja koja, prema tome, mora biti odvratna
narodu. (Tom mišlju najzad bi da se posluže jezuiti. NB. Ja sam o
tome govorio i u Zlim duhovima i drugde.)

231

Zar je moguće da je nezavisnost misli, makar i najmanja, tako

teška?
Bestelesni i bespredmetni liberalizam g. Pipina jeste mrtvi
liberalizam.
156
233

Klasični jezici su evropeizam, liberalizam.

234

Nekada je postojala ideja o mesalliance. Ali su večiti izuzeci od

opšteg pravila pokazali svu njenu neodrživost.
Žena se rađa kao aristokratkinja i, ako je samo moralno toga
dostojna, ravna je svima — ravna je kraljevima.
157
235

Glasilo ljudi sa nezavisnim uverenjima.

236
158
Protestantska crkva je negativna crkva. Čim nestane Rima
nestaće i raison d’etre luteranstva.

237

»Sanktpeterburške vedomosti«, br. 169 (od 22. juna) javljaju: u

Odesi u jednom danu uhapšeno 300 »besposličara«.
Budući svet — to su komuna, zlatno tele, ropstvo, teskoba i
teskoba (teško trudnicama).

239

Tehničari s klasičnim obrazovanjem uvek idu napred, staju na čelo

i daju misao i podstrek nauci, dok su naši negdašnji neobrazovani
tehničari i stručnjaci (profesori) uvek bili samo žalosni mediokriteti,
izvršitelji i aminaši.

240
159
»Divna li kraja iza Altaja..,« itd. — u tim stihovima, u kojima ima
nečega razigranog, naslikana je sva veličina Rusije.

241

On je bio pravoslavno-luteranske veroispovesti — kao i svi Rusi

našeg doba koji i dalje veruju u Boga.

242

Darvaldaje. Predlažem da se ovo prihvati kao novi glagol. Ništa

smešnije ne može se zamisliti od varoši Valdaje koja daruje praporce.
Uostalom, ovaj glagol poznat je čitavoj Rusiji već tri naraštaja jer svi
znaju trojku vratolomnu — ona ne samo što se održala među
kulturnim slojevima već je prodrla čak i u »elementarne« slojeve
160
Rusije, govoreći stilom Rostislava Fadejeva . Ali u svim slojevima
»dar Valdaje« pevali su ne kao »dar Valdaje« već kao »darvaldaje«,
to jest u vidu glagola koji izražava nešto što se klima i zvecka, tako da
se za sve one koji se klimaju i zveckaju ili — ti klepeću može reći —
taj i taj »darvaldaje«. Može se čak napraviti i imenica »darvaldajac«
koja bi se primenjivala na sve autore brošura kao što je Biti ili ne biti;
Šta mi jesmo i šta ćemo biti. U prošlom vremenu biće neobično:
darvaldavao, naročito u ženskom rodu — sedela je kod mene, sedela i
darvaldavala-darvaldavala. Ali zašto će to biti neobično? Zar se u
narodu ne kaže: sedi li — sedi i toroče li — toroče ili natoroka li —
natoroka i ode. Ja sam izumeo ili, bolje reći, uveo samo jednu reč u
ruski jezik i ona se odomaćila, svi je upotrebljavaju: glagol
161 162
стушеваться (u »GoIjatkinu« . Kod Belinskog bili su ushićeni neki
dobro poznati pisci — to je moj najvažniji podzemni tip (nadam se da
će mi ovo hvalisanje biti oprošteno jer sam svestan da je taj tip
umetnički promašaj).

Zasela je i nadarvaldavala svega i svačega! (Nije loše, zar ne?)

Može se uvesti i prezime Darvaldajcev, u neki roman ili vodvilj, da
se njime nazove kakav lakomislen momak sa pretenzijama,
konzervativnim ili liberalnim — svejedno...
Eto pustih i tu reč u svet, da vidim šta će biti. Ja sam darvaldavao,
ti si —, on je —, mi smo darvaldavali, vi ste darvaldavali, oni su
darvaldavali.

243

Ko odveć voli čovečanstvo uopšte, taj je uglavnom malo sposoban

da voli pojedinačnog čoveka.
Ko odveć sažaljeva zločinca (lopova, ubicu) i dr., taj veoma često
nije sposoban da sažaljeva njegovu žrtvu. Verovati, pak, da zločinac
usled pritiska sredine nije tnogao a da ne ubije — ja nisam u stanju i u
tom slučaju dopuštam samo vrlo mali broj izuzetaka. A kod nas su od
toga napravili opšte pravilo.
»Ukoliko gore — utoliko bolje« — takođe je opšte pravilo.

244

Naši feljtonisti svi se odreda potpisuju pseudonimima. Zar su

njihova imena toliko dragocena da ih tako brižljivo treba čuvati od
sramote?
163
245

Rostislav Fadejev i Furije. Ne, ja sam za Furijea... Ja sam zbog

Furijea delimično čak i kaznu pretrpeo... odavno sam se i odrekao
Furijea, ali ja ću se ipak za njega zauzeti. Meni je žao što general-
mislilac tretira sirotog socijalistu tako arogantno. Kao da su svi ti
naučnici i momci, svi ti što kradu od Furijea, takve neke budale da
treba samo da dođu kod Rostislava Fadejeva da bi se istog trena
opametili. Tu je po svoj prilici nešto drugo: ili Furije i njegovi sledbenici
nisu baš takve neke budale ili je general-mislilac odveć pametan. Pre
će biti da je ono prvo.

246

Očuvanje plemstva je neophodno jer je ono ipak svojim

postojanjem izražavalo živu vezu cara (simbola) s narodom i u sebi
sadržalo sve mogućnosti za đalji društveni razvoj zemlje. Ono je
čuvalo duh te veze, državotvorni duh. Plemstvu nema zamene. Bez
najboljih ljudi se ne može (dekabristi i druge greške koje su posledica
grube Petrove reforme temelje se na preziru prema istorijskoj
samostalnosti razvoja Rusije).

247

Po Fadejevu, sve u Rusiji stvorila je vlast. Fadejev je zaboravio da

se to dogodilo u uslovima pravoslavlja. Ako vlast okrene leđa
pravoslavlju, narod će izabrati drugu vlast. Pravoslavlje, to jest forma
ispovedanja Hrista, jeste istočnik naše savesti i moralnosti, a prema
tome, i naše društvene snage, nauke — svega kod nas. S druge
strane, u Evropi, nauke i duhovni razvoj uvek su činile društvo
ateističkim. Ali to se događalo samo usled katolicizma. Ali pošto su se
od Petrove reforme naovamo (period prevaspitavanja) vaspitanici iz
tog perioda učili samo da preziru Rusiju i da seru na nju — i kod njih
sc pojavio ateizam u skladu sa stepenom obrazovanosti. Sada neka
okrugli general sa lulom zamisli da je obrazovanje (u evropskom
smislu) prodrlo u narod: narod će tada (u ime obrazovanja) napustiti
pravoslavlje i šta će rt>u tada (pravoslavna) vrhovna vlast?

248

Tih okruglih generala s lulom koji su na sve stavili tačku, tih

generala koji su na sve stavili svoju tačku bilo je kod nas u svako
doba.
Gledati na dekabriste i nihiliste kao na sitne slučajeve — glupo je.

250

Nisu svi kandidati za Sibir i za vešala postigli cilj: mnogi nisu imali
tu sreću. Ruski evropejci neminovno su ateisti sve dok su odvojeni od
naroda. To je najbitnija i najvažnija posledica Petrove reforme.

251

Stršljenovi. Svaki časopis kod nas jeste gnezdo zavidljivih

stršljenova koji su se ujedinili radi... itd.

252

Puna sloboda štampe neophodna je: inače se sve dosad raznim

ogavnim ljudima (umovima) daje pravo da se ne izražavaju do kraja i
da govore u nagoveštajima: da ne bi tobože nagrabusili. Na taj način
oni stiču reputaciju ne samo »mučenika« i »žrtava despotske
samovolje« već i reputaciju pametnih ljudi. Dobri čitalac misli da
upravo ono što ti ljudi nisu dorekli i jeste ono najdragocenije.
Najneugodnije iznenađenje za takve pisce bila bi puna sloboda
štampe. Oni bi odjednom uvideli da ne smeju lagati jer će im se svi
smejati. Uplašili bi se, i taj strah bio bi za njih grozniji od cenzure,
grozniji od svih njenih prvih, drugih pa čak i trećih opomena, koje ih
samo sokole i uzdižu na pijedestal (jer bi bili prinuđeni da otvoreno
iskažu svu svoju glupost).

253
164
Maloruski i poljski karakter predstavljaju smešu <?> i
sentimentalnosti.

254

Inteligencija Rusije posle Petra Velikog nije se brinula o

neposrednim i tekućim interesima Rusije; njena glavna briga bile su
165
samo apstraktno-evropske trice (Aleksandar I, razni Mordvinovi ,
166
Speranski , dekabristi, Herceni, Belinski i Cerniševski i svakojako
savremeno đubre).

255

U »Otadžbinskim zapisima« odveć glagoljivo pišu. To je već veliki

porok koji ukazuje na neko štetno samozadovoljstvo.

256

Svet u najskorije vreme očekuju strašne novosti i promene. Barem

sa demografskog gledišta (NB. Francuska i Rusija, broj stanovnika u
jednoj i u drugoj kroz 40 godina.) Povećanje broja stanovnika, mala
teritorija.
Kina će se susresti s nama u Aziji. Po ugledu na Japan uvešće
vojsku i naoružanje i eksperte za pojedine grane proizvodnje.
Preuzeće od Evrope evropske običaje.
Azijska carstva odjednom će doživeti uspon po uzoru koji tamo
postoji od davnina (Tamerlan).
167
257
168
Nije toliko Petar Veliki kriv koliko su krivi njegovi hvalioci koji su
sledili pogled Petra Velikog na ruski narod samo kao na materijal koji
plaća novac.

258

Lekar N. N. hvali se da drži ordinaciju za lečenje bolesnika od

169
tajnih bolesti. Kako bi bilo njemu reći: »Doktore, izleči se sam!«
Zaista bi se moglo i moralo reći: »Doktore, izleči samoga sebe.«
Ali molim vas, pa on leči od tajnih bolesti, šta vam je?!

259
170
Sve reforme sadašnjeg carstva jesu (u suštini) potpuna
suprotnost reformama Petra Velikog i znače njihovo poništenje u svim
171
tačkama. Oslobođenje naroda jeste , na primer, potpuna suprotnost
pogledu Petra (koji je seljake pretvorio u kmetove) na ruski narod kao
na materijal koji samo plaća dažbine u novcu i radu i ništa više.
172
Samoupravljanje je potpuna suprotnost (suženom) Petrovom
pogledu na Rusiju kao na plemićko-posedničku ekonomiju zasnovanu
na kmetstvu, gde narod »ne živi« i gde o svemu odlučuje nekoliko
upravitelja imanja koje postavlja plemić posednik, odnosno činovnici
sa plemićem posednikom Petrom na čelu, koji ubiraju sredstva za rat
protiv Svedske.

260

Klasično obrazovanje jeste najzad potpuna suprotnost Petrovim

pogledima na obrazovanje, koji nikada nisu išli dalje od tehnike i
neposredne korisnosti, pogledima Petra kome su trebali mornarički
zastavnici, livci, kovači, bravari i drugi, i koji čak nikada nije ni
postavljao pitanje šta je to obrazovan čovek.
Sadašnje carstvo slobodno se može smatrati početkom kraja
(toliko dugog) peterburškog perioda ruske istorije. (Rusija se gušila u
tesnim Petrovim okvirima.)

262
 NB. Nigde gde je obrazovanje počinjalo sa tehnikom (kod nas
Petrova reforma) nikada se nije mogao pojaviti neki Aristotel. Naprotiv,
zapažalo se neobično sužavanje i siromašenje misli. Tamo pak gde se
počinjalo od Aristotela (Renaissance, XV vek) odmah je dolazilo do
velikih tehničkih otkriča (štampanje knjiga, pronalazak baruta) i do
širokog razmaha ljudske misli (otkriće Amerike, Reformacija,
astronomska i druga otkrića).

263

Možda će nam se, kao na primer šireg razmaha i naše ruske misli
posle Petrove reforme, ukazati na našu evropsku slavu i na naš
evropeizam uopšte. Ali naša evropska slava uopšte ne potiče od
Petrove reforme (inače bi čitavu reformu trebalo svesti na tehničke
pozajmice koje je moglo da izvrši i Moskovsko carstvo), već upravo od
staroruskog narodnog pogleda na vlast cara (kao neograničenog
vladara), vlast u koju ni Petar nije dirao jer mu to više nego očigledino
nije išlo u prilog, vlast koja je Evropu i čitav svet zapanjila svojom
snagom i svojim razmerama (poslednja manifestacija te snage bilo je
oslobođenje seljaka samo na osnovu careve reči); ali naša ratna slava
i snaga naša nisu nam mnogo vredele upravo zbog borniranosti misli
koja nije mogla da se razvije u narodni pogled i koja se odvojila od
naroda. Primeri: rat sa Napoleonom završio se u korist Evrope,
173
Aleksandar je oslobodio Poljake , što nikada u životu ne bi učinila
stara moskovska politika niti ijedna vlada posle Petra; a društvo naše
doteralo je dotle da je za najveću čast smatralo da se bude Evropejac
i da se konačno evropeizira. Naprotiv, da se ruska misao od Petrovih
reformi razmahnula, ona ne bi u XIX veku počinila takve političke
pogreške (imala je i uspeh i snagu, ali nije znala kako da ih okrene u
svoju korist) i ne bi smatrala ni za krajnji cilj ni za neku posebnu čast
da se bude Evropejac nego bi, naprotiv, prihvatila ideju da Rus pre
svega nije Evropejac niti uopšte treba da to postane, već da je on
nešto posebno — i tačka. I kada su stranci bili u prilici da o nama (u
više mahova) izjave, usmeno ili na razne druge načine, da mi nismo
Evropejci i da nas oni, Evropejci, uopšte ne priznaju za svoju braću
Evropejce, mi smo (zbog uskosti naše misli) počinjali da se ljutimo i
nismo shvatali (pa ni sve dosad ne možemo da shvatimo) da su nam
Evropejci, ne priznajući nas za svoje, samim tim ukazivali veliku čast i
priznavali nam samostalnost i vodeću ulogu u velikoj porodici
slovenskih naroda, koje mi usmeravamo prema njihovim sopstvenim
ciljevima, i da su nas se ipak bojali iako su nas i grdili. Mi to nismo
shvatali i ljutili smo se — zbog suženja ruske misli posle Petra
Velikog.

264

Rusi koji se, mode radi, iz petnih žila upinju da govore francuski,
ne znajući taj jezik, muče se da nekako na tom tuđem jeziku izraze
svoju misao. Oni pak Rusi koji francuski govore s lakoćom (viši slojevi
našeg društva) uglavnom imaju lake misli, drugim rečima: nemaju
nikakvih misli.
Nama će ukazati na Lomonosova, a zar Lomonosov nije
174
mrtvorođenče ? Je li posle njega nauka u Rusiji uhvatila korena?
175
Gde su naši »Platoni i hitroumi Njutoni« ?

266

Ukazaće nam na književnost, ali Puškin (koji je obožavao Petra)

bio je u suštini negator Petra po svojoj ljubavi prema starom ruskom
duhu (Kapetanova kći, Belkin i dr.)

267

Dok je Puškin samo začetak i začetnik slovenofilstva, Gogolj je već

176
bio direktni negator svih Petrovih tekovina . Što se pak tiče pisaca
koji su došli posle njega, nijedan od njih nije doneo, na primer, nijednu
novu formu umetnosti (nije rekao ništa novo) — svi su oni samo
prežvakavali evropske forme.

268

(Pre klasične reforme.) Na našim univerzitetima predavali su bog

te pitaj šta — od svega pomalo i bez sistema, sve neke pabirke nauka
— možda i stručnjaci (vajni, jer neobrazovan čovek retko biva i dobar
stručnjak) ali ipak veoma neobrazovani ljudi. Poznajem veoma
177 178
talentovane ljude koji su završili univerzitete (Majkov , Krestovski ).
Ti Ijudi sve dosad niti šta znaju niti šta umeju, niti su kadri da odole
iskušenjima i zlima nauke, a ako su štogod i naučili — naučili su to
naknadno, sami.

269

Opšti principi su samo u glavama ljudi, dok su u životu samo

pojedinačni slučajevi.

270

Ruski karakter je dobrodušan: zlih ljudi u Rusiji skoro uopšte i

nema. Ali u Rusiji ima mnogo sumanutih.

271

Znate li da se skoro sve što je dobro radi bez pripreme i da je sve

što je dobro urađeno bez pripreme.
179
272

Ako bi se mačevi prekovali u ralice, bez rata bila bi samo krv i glib.

273

Moralna čvrstina društva, mir i snaga zemlje i red u državi

(industrija i ekonomsko blagostanje isto tako) zavise od snage i
napretka zemljoposeda. Gde su zemljoposedi rascepkani i haotični,
onde nema ni države ni građanskih vrlina, ni moralnosti, ni ljubavi u
Bogu. Ukoliko su zemljoposedi bolji utoliko se i sve ostalo uspostavlja
(NB. Kod nas je posle promene svih ranijih zakona o zemljišnim
posedima zavladao haos.). Tamo, pak, gde su se zemljišni posedi već
učvrstili ali se već oseća priliv stanovništva usled čega se pojavljuju
bezemljaši i proleteri, tamo se rađa industrija (a s njom jača i takva
jedna stvar kao što je obrazovanje, a od obrazovanja jača i sve
ostalo). Kad se stanovništvo prekomemo namnoži, onda dolazi do
revolucija. Ali to samo dokazuje da svi treba da imaju pravo na zemlju
i da i najmanja povreda tog prava dovodi do potresa i raspada
društva.

274

Dekabrist Jakuškin bio je veoma iskren čovek.

275

Industrija i kapital razvraćuju ljude jer ih odvajaju od zemlje, a time

i od zavičaja i od rodbine. Svaki radnik treba da ima zemlju. Ergo: nije
li ceo problem u zemlji?

276

Roba mskih zemljoposednika jeste energična zemljoradnja. To je

za Rusiju podvig veći od podviga nauke i svih drugih podviga. To je
moja poruka omladini.

277

Ja hoću samo da kažem da je sve u paraleli između Jevreja i

maloruskih zemljoposednika.

278

Po brošuri Fadejeva, plemićki duh potpuno će se iskoreniti a

plemstvo lišiti svih prava, a malim zemljoposednicima — u kojima su
se upravo i održale stare plemićke loze i duh plemstva — oduzeće se
zemlja. Na njihovo mesto doći će trbonje trgovci koji će otkupiti sitne
posede. Ali tada će i obrazovanju odzvoniti. Svaki trgovac će reći:
hiljadu godina plemićkog duha bile su samo šipak. Došli ste i poklonili
ste se kapitalu. Kada ja imam svoj kapital, onda ono što hoću to i
radim — baš nam je potrebno obrazovanje kad smo sami priznali da
je novac iznad svega...

279
 I tako se i sam onaj ko se zalaže za jedinstvo i ujedinjenje
(centralizaciju) ruske duhovne snage kroz plemstvo pokazuje i kao
prvi neprijatelj plemstva. Tako je stvoreno naše plemstvo! A uostalom,
možda je general Fadejev samo general i ništa više. (General-
mislilac.)

280

Osim ove (uostalom, najbitnije i najvažnije) greške, druge misli

Fadejeva su tačne i dostojne pune simpatije, pre svega one dve
najglavnije: ujedinjenje duhovnih snaga i uloga plemstva (samo ne u
pojedinostima, ne krupnog i ne trgovaca). Bez tog ujedinjenja sve je
šipak, svima se oduzimaju ruke, sve je stid i sram, sve je samo
likovanje seratora.
Neiscrpni cinizam dolazi odozgo (tj. od dvorana koji okružuju cara).
180
282

Istorija Petra Velikog: greška istoričara Solovjova je u tome što, po

njemu, u čitavoj istoriji Petrovoj nema grešaka. To nije istorija — to je
panegirik.
 181
IZ BELEŽNICE SEDME
283

Slobodu istinsku, a ne nominalnu! Dođavola s republikom ako je

ona despotija!

284

Ledri-Rolen. Tip mađioničara čiji je hokus-pokus liberalizam.

285

Drugorazrednost i sitničavost »Petrovih pogleda«.

Flota (samo zbog Švedske).
Peterburg — grubo premeštanje državnog centra.
Zaboravio je a uopšte nije ni shvatao ideju vere i pravoslavlja.
Narod kao masa što plaća dažbine.
Raskolnici (neka samo plaćaju novac).
Činovnici (pretvorili su se i sami u plemstvo ali nagriženo. Kao da
nisu ni bili svesni šta su činili).
Potpuno odsustvo ekonomskog smisla u ideji o plemiću posedniku;
sve njegove sluge behu bez ličnih domaćinstava i bez ličnosti. Ideja
dostojna persijskog šaha.
 182
IZ BELEŽNICE OSME
»Moskovske vedomosti«, br. 225 od 9. septembra 1874. (Nedeljno
izdanje). U članku »Narodno obrazovanje« navedeno je s pohvalom
najpodlije ultrazapadnjačko mišljenje novogorodskog zemstva o tome
da će, ukoliko se brže u učiteljskim školama učenik odvoji od naroda,
utoliko biti bolje i da će, što dublja bude njegova odvojenost i
otuđenost od naroda »za račun civilizatorskog uticaja nauke« —
utoliko biti lepše.
 183
IZ BELEŽNICE DEVETE
184
Naš liberalizam je čak reakcionaran, za njega se daje Stanislav ,
a slovenofilstvo — to je nešto drugo: kakvi strogi zahtevi! Kako je on
tuđ rutini koja se upinje da učini veliko delo šaleći se ili onako na tuđ
račun. Liberale trpaju u ministarstva kako bi bili, tako reći a la
185
hauteur .

288

Članak. 1) Potugin, Turgenjev — (lepota).

Civilizacija.
2) Civilizacija, pošto je odbacila religiju, priznala je svoju smrt jer,
mora u sebi samoj sadržati ropstvo pa makar to bilo u vidu
proletarijata i obogotvorenja prava svojine.
3) Religija sve to rešava.
(NB. Na koji način? Lično dostojanstvo proletarijata i sloboda duha!
Bez pohotljivosti sopstvenika).
(NB. Teško je reći kako bi to Hristos rešio. Obostrana briga jednog
prema drugom bi umekšala kapital i uzvisila proletarijat).
Krivac je rimski katolicizam i protestantizam. Katkov (je li ista vera
kod nas i kod Rimljana, da li je to isti Hristos — Hristos kome su bili
potrebni jezuiti). I najzad, trijumf petroleja i osam miliona proletera

289

Laž još od početka veka. Laž u časopisima, laž još od Kaina i

samo se laž i razmetala.

290

NB. Humanizam je samo navika, plod civilizacije. On može

potpuno da iščezne.
186
Liberalizam je loša navika .

291
 Umetničku stranu zanemaruju samo neobrazovani i nedovoljno
formirani ljudi; umetnička strana je glavna stvar jer obezbeđuje
izražajnost misli isticanjem reljefnosti slike i lika jer, bez umetničkog —
ako samo sledimo misao — stvaramo samo dosadu, gonimo čitaoca
na nepažnju i lakomislenost a ponekad izazivamo kod njega
nepoverenje prema mislima koje su neadekvatno izražene, i prema
ljudima od hartije!

292

Što je najvažnije, taj pravac — savremeno zapadnjaštvo (pa ipak

je to savremeno zapadnjaštvo, bez obzira na to kako ga nazivali)...
izuzetno pogoduje lenosti: mi smo, vele, nepomirljivi, mi stojimo po
strani (to jest, ništa ne činimo). A pošto je tako nešto i počast Rusija je
tokom dvadeset godina ostajala na svojim (rečima) i snagama.
O podlaci! Vi ste se samo smejali i rugali ste se svima. To je tako
lako. Vi ste neobrazovani, vi ništa ne shvatate.

293

Pravac! Moj pravac je u onome za šta se ne dobijaju činovi.

294

Potugin. Londonska izložba. Povećanje broja stanovništva kao

zakon: zbog toga se priglupi Potugin ljuti na Rusiju jer ona ima svega
šezdeset i pet miliona stanovnika a ne recimo sto šezdeset i pet
miliona. Kroz pedeset godina biće sto šezdeset i pet miliona i videćete
i sami šta ćemo mi biti — može biti bićemo i prvi na izložbi. To je jasno
kao dva i dva. To je zakon. Nije volja gospodareva sagradila
železničke pruge, one su se same gradile. Upravo same, bez obzira
na to što se čini da je to bilo po nečijoj volji. Sve se događa po
izvesnim zakonima ljudske prirode. Oni su nepromenljivi i zbog toga
ruskom narodu odriču sposobnosti i raduju se što su Nemci od nas
moćniji umom samo ruski gospodičići u inostranstvu koji ni o čemu
pojma nemaju.
Osim toga, mi na izložbi nismo mogli pokazati naše političko
jedinstvo (to jest narodnu ideju države) ili našu veru. To je takođe
nešto što je stvoreno. Nemačka je na primer postigla političko
jedinstvo tek pre pet godina a mi smo ga imali mnogo vekova pre nje.

Žaliti se ovako: evo, vele, kako su s nama postupili (postreljali su

komunare, dekabristi) — išao si na to, ta ti bi sam to isto učinio — nije
li onda glupo vikati: 0, kako su me mučili. Tužno je ne to nego ono —
mira nema i ništa s mirom nećeš privesti kraju. Izmirenje je uostalom
nemoguće i — nije ni poželjno. (Jer, izmirenje je moguće samo na
osnovama koje je postavio Hristos). A ovde je sve ekonomska
računica dakle — što brže to bolje samo, jadni naši unuci... a možda
čak i deca. I naravno, neće ni ovaj naraštaj proći a poneko će i od
danas živih Ijudi dočekati gnev božji.

296

Evo, vi ćete reći da je sve to strašno reakcionarno jer se ne

poklapa sa opšteprihvaćenim mišljenjem. Vi volite opšteprihvaćena
mišljenja i sledite ih: travnjak je bogat, tu su prihodi. Vi ste kao
nekadašnji senatori. Ja se slažem sa opšteprihvaćenim mišljenjem.

297

Četrnaesti decembar je bio delo zapadnjačkog, nakaznog — zbog

čega mi nismo lordovi? Ruski car je takođe igrao istu igru (još od
Katarine). No, Katarina je bila genijalna a Aleksandar — ne. Da li bi
dekabristi oslobodili narod? Nema sumnje — ne bi. Oni bi nestali, ne
bi se održali ni dva ili tri dana. Trebalo je samo da se Mihail ili
Konstantin pojave u Moskvi, ili gde god hoćete, i sve bi pošlo za njima.
Čudno je da dekabristi to nisu shvatali. Nekultura, potreba za
uplitanjem u sve, potreba da se gad poput Pestelja smatra za čoveka
— to imamo i danas: članovi Zemljoradničkog kluba. Međutim, sa
nestankom dekabrista nestao bi i onaj skoro čisti elemenat plemstva.
Ostao je cinizam: ne, kao da vele, jasno je — pošteno se ne može
proživeti. Pojavila se uslovna čast (Rostovcev) — javili su se pesnici.

298

Aristotel. »Ruski vesnik«. Članak Kutorge. Novembar. Tiranija je

monarhija koja vodi računa samo o koristi monarha (na suprot
monarhiji koja vodi računa o opštoj koristi), oligarhija je vladavina koja
vodi računa samo o koristi za bogate (na suprot vladavini aristokrata
kao najboljih ljudi), i najzad, demokratija je vladavina koja vodi računa
o koristi za siromašne i samo o tome — o društvenoj pak koristi niko
ne vodi računa.

299

Stav i ubeđenje »Dnevnika pisca«: mi sve očekujemo od naroda —

samo će nam on moći da da najbolje ljude. Ali da bi nam narod mogao
dati najbolje Ijude za to su potrebni uslovi. Petar je stvorio najbolje
ljude od plemića i od odvažnih ljudi koji su pristizali odozdo. Najzad,
od ljudi koji su bili u službi a sve ostale je obavezao da plaćaju
glavarinu — poreze.

300

Smireni liberal!
Sada vlada smireni liberal.
NB. Naprotiv, naša monarhija je više nego republika — njihov
ideal. Kod nas monarhija nikada ne može da bude tiranija u idealu —
ona to može da bude samo kada zastrani.

Kod nas: oni koji podržavaju civilizaciju (to jest građanski poredak
Evrope) podržavaju prema tome, i evropski način života, to jest — oni
su zapadnjaci. Prema tome oni moraju podržavati plemstvo jer samo
je plemstvo bilo snaga koja širi evropski način života. Međutim, naši
zapadnjaci (Nepoznati, Turgenjev, Novinar) i drugi kažu i uveravaju da
su za narod ali, kada im se kaže (kada im narod kaže) da i sam ima
sopstvenu ličnost — a vi odbacujete eto sva narodna načela i
podsmevate se svemu tome — oni se ljute i govore da su istinski
narodnjaci koji žele samo to da narod nema ništa svoje; oni greše jer,
nisu nikakvi narodnjaci nego aristokrati samo i sitna gospoda.
Narod raspolaže neposredno dvema idejama:
1) Pravoslavljem.
2) Monarh za njega nikada nije tiranin nego — najviša sloboda. On
ne može da shvati kako bi monarh mogao da ga se boji i da mu zbog
toga ne da sve moguće građanske slobode.
Svoju, savršenu vladavinu imaju samo tri nacije: Engleska, Rusija i
Amerika.
Do takvih ideja treba stići. Ako ih ne shvataju to nije zbog toga što
su te ideje glupe nego zbog toga što su tupe glave koje to ne mogu da
shvate.

302

Poštenje i iskrenost našeg društva u najvišem smislu, poštenje

naše omladine, ideja i ideal pre svega — vera u ideju. Ovozemaljska
blaga dolaze posle toga. U tome se naše društvo slaže s narodom, to
je tačka dodira između njega i naroda. U narodu ima mnogo podlaca
ali ni podlac ne kaže — tako i treba da bude nego uzdiše za vrlinom i
poštuje je. Ima izroda ali — narod njih osuđuje. Ako mladić i kaže:
tako i treba, ja obožavam podlost, on to čini zbog toga što smatra da
je to istina ali, kada ne bi verovao da je to istina ne bi se ni povodio za
tim bez obzira na to što među takvima ima mnogo njih lcoji se
rukovode čistim častoljubljem.

303

Počinje žudnja za razvratom...

Rat pruža povod masi da počne da ceni sebe, masa oseća
pozvanje da vrši veliko opšte delo i da učestvuje u njemu (vojničke i
narodne pesme). (Ne budite pristrasni, saslušajte). Vi ne možete naći
drugi način da privučete mase da na ravnoj nozi sa inteligencijom
(koja po svom pravu upravlja masama) uzmu učešća u velikim
pregnućima (da se tu potrude u ime viših ciljeva). Osim u ratu —
svuda drugde vladaju um, nauka, dovitljivost, talenat i mase moraju da
slušaju bez pogovora to jest da se odriču vlastite inicijative. Rat
odjednom pokrene sve — i to ne čini inteligencija samo, to je
momenat velikodušnosti. Ljudi stiču pravo da umru za korist
otadžbine, za sve druge, oni najniži se uzvise do najviših i postaju im
ravni kao ljudi. Osim rata ja ne vidim nigde nikakve mogućnosti koje bi
se ukazale masama jer — svuda caruju talenat, um i najbolji ljudi.
Ponekad, da bi dale glasa od sebe, masama preostaje samo pobuna.
Ona uspeva da skrene pažnju na sebe ali to nije nešto plemenito, tu
nema istinske velikodušnosti. Kultura a toga nema u narodu —
bogatstvo, protekcija. Umirati zajedno — to ujedinjuje. O, građanski
razdor — to je sasvim drugo nešto.
Koliko god se putem revolucija izjednačavala prava do potpunog
zadovoljenja se nikada neće stići.

304

...Za sebe, svoja prava; za ljude, njihova, Ijudska prava. U tome je

razlika između Hristove reči i reči koju nudi socijalizam...
Gurati se (i usađuju mladom naraštaju osećanje slobode), ali na
primer tući se pesnicama to bi bilo nešto još slobodnije. Meni se uvek
činilo da je kod nas civilizacija samo forma i uniforma i da nema toga
svi bi se usred bala potukli jer kod nas ne postoji unutrašnja potreba
da i u drugom poštujemo čoveka čega još uvek ima u Evropi, nas su
187
tome učili mehanički iako se uvek znalo ono: grattez le Russe ... Ali,
da li bi i plemić, makar i onaj koji je spoIja gledano civilizovan nestao
nakon oslobođenja seljaka.
Eto zato je i lepo što oblače odelo koje lepo izgleda. Tu je
neiskrenost, licemerje. Licemerje je danak... Uniforme su bile
neophodne i njih treba zadržati. To je potencija. Šta je sada ples?
Podsvesno raduje, biranje mladoženja, dama ne treba da igra.

306

Kada bi neko iz mrtvih vaskrsao i njega ne bi slušali. Strašna

188
istina. Toma

307

Postoje li đavoli? Nikada nisam mogao da predstavim sebi satanu.

Jov. Mefistofel, Svedenborg. Zlonamerni ljudi,.. o Svedenborgu.
Zločinci: lišavanje volje kao sistem kažnjavanja. Odvratnost prema
189
robijaškim poslovima i radost zbog poslova koji su attrayants .
Držanje zločinaca — reći će, izađe na slobodu i brže postane zločinac
kako ne bi živeo nekim drugim paklenim životom na slobodi.
Ali stvar je u tome što je oduzimanje slobode najstrašnije mučenje
 190
koje čovek skoro ne može da podnese. Ja sam to gledao (Orlov) ,
oni se nisu bojali ni šiba ni propuštanja kroz stroj. Samo oduzimanje
slobode je nešto užasno. Eto na tom principu treba graditi sistem
kažnjavanja a ne na principu mučenja.

308

Do dolaska Hristovog neće prestati rat — tako je predskazano.

309

Severnoameričke države su počele čvrstim oslanjanjem na

reformaciju. Ali duh je iščezao a to se vidi između ostalog i po naglom
širenju spiritizma. Razvitak naroda i njegov život su uslovljeni samo
onim u šta taj narod veruje i onim što smatra za ideal dobra i istine.
Francuzi su pogazili svoju veru radi Enciklopedije i sve do sada
pravno gaze obespravljene male ljude. Ništa nije ispalo. Mi još
možemo da se nadamo! Narod kod nas još uvek veruje u istinu... ako
191
samo naši »oci« ne unište veru našu konačno .

310

Pisci-aristokrati, pisci-posednici. Lav Tolstoj i Turgenjev su —

posednici.

311

Čime sam ja sebe upropastio. Bio sam godinu dana urednik

»Građanina«, časopis sam primio sa hiljadu pretplatnika a nakon
godinu dana ostavio sam ga sa tri hiljade pretplatnika. To je već znak
da nisam sebe kompromitovao kod čitalaca. A ako hoće zbog nečega
da me prekore neka nađu makar jedan redak koji sam ja potpisao i
koji bi bio nešto što nije dobronamerno. Da li je slovenofilski pravac
nešto što nije plemenito? Mogli su ga zvati kako im drago ali sigurno
ne nepoštenim g. koji čita u kočijama. Isto su tako u »Novom
vremenu« izdali radi novca. Članak Lava Tolstoja, o njemu ni reči, a
meni korist. Ne, naprotiv, Lav Tolstoj je objavio samu suštinu svojih
ubeđenja, a ja samo roman, poemu, slike koje sam stvorio. A odakle
vi znate moj pravac, nisam ja došao nego su »Otadžbinski zapisi«
uzeli moj duh. Znate, g. liberale, ja sam liberalniji od vas. Ili vi mislite
da slovenofili nisu liberalni? Ali vi ste apstraktni do te mere, vi se
prevrćete u prostoru i parate u oblacima, i da smo pod Tiberijem ili
Meternihom vas bi kažnjavali, beležili bi vam krstiće i debele sveske
vašeg časopisa bi svakog meseca pljuštale po nama kao... Slovenofili
su nešto drugo; oni zahtevaju mnogo, oni su nepomirljivi. Oni
zahtevaju čvrste osnove. Njih ni pod Tiberijem ni pod Metemihom, njih
nikada, ne bi voleli, cenzura bi ih sumnjičila ali im ne bi beležila
krstiće... Njih neće ni uzeti zbog njihovih ubeđenja... Tamo su stvari
jasne — tu se ne trguje ubeđenjima. Eto tako, g-dine (Nepoz.). Vi i ne
znate šta govorite. I to nećete ni znati još za mnogo godina.
Uzmite izveštaj o Dmštvu za propagandu kome sam na svoju
nesreću pripadao, tamo se sasvim lepo može videti kako sam se ja
držao ne misleći samo na sopstvenu korist. Ne možete vi Fjodoru
Dostojevskom prebacivati promenu ubeđenja.
Vi ćete reći da sadašnji i ondašnji Dostojevski nisu isto ali, ja sam
prihvatio ubeđenja (sloveno) i druga (hrišćanska i neslo(ve)nofilska),
ja sam se koliko sam mogao zbližio sa našim narodom (još u
progonstvu sam osetio da sam daleko od njega, razbojnik me je
mnogo čemu naučio) i ja nikako nisam izdao svoje ideale, ja verujem
ali ne u komunu nego u carstvo božje. (O tome ću se ja još sporiti i to
ne samo sa vama). Vi mene ne možete shvatiti i zato vam ja i neću
pobliže objašnjavati no znajte da sam ja ipak »liberalniji od vas«, čak
mnogo više nego što vi mislite. Jer, liberalizam takvih kao što ste vi je
najbesmislenije nazadnjaštvo. Ja sam pristalica ne toliko
slovenofilskih ubeđenja koliko pravoslavnih, to jest ja prihvatam
seljačka dakle, hriščanska ubeđenja. Ja ne delim takva ubeđenja u
potpunosti — mnoge predrasude i neznanja ne volim ali volim srce tih
ljudi i sve ono što oni vole. Još od robije.
Ja sam izgubio ne kod pretplatnika nego u očima poštenih ljuđi jer
(to mi je rasuđivanje!) — pretplatnici »Građanina« spadaju u red
nepoštenih Ijudi! Ali, takav način rasuđivanja ja već ne mogu nikako
sebi da dozvolim.

312
 O cenzuri.
Mi smo apsolutna monarhija i, može biti, slobodniji od svih. Takvih
naroda (to jest, sličnih) ima samo tri. Sa ovolikom moći našeg
imperatora mi ne možemo da ne budemo slobodni. Najzad
— to je jasno!
Tiranija i sloboda.
Napoleon III je koristio moć za učvršćenje dinastije, a mi ne.
Kako me je onaj mužik Marej milovao po licu i gladio po glavici.
Ja sam to bio zaboravio, to jest nisam zaboravio nego sam se
samo u progonstvu toga setio.
Ta sećanja su mi pomogla da preživim godine progonstva.

313

Eh, čemu život ako nije radi oholosti! Čuo sam taj prostodušni
uzdah čoveka koji retko misli ali koji se jednom tako izazovno zamislio
nad svim.
Tipično i karakteristično. Čitava epoha je tu!
I ko se boji socijalista, komunista i komunara — svi oni nisu ništa
žrtvovali radi opšte koristi
— niko.

O, u početku će i žrtvovati, u gužvi, kao stado ovnova ali samo da

ne bi zaostali za drugima to jest iz taštine i oholosti ali, istoga časa će
se trgnuti i gaziće i pljačkaće jedni druge svom snagom koju budu
imali.

Iako će komunizam sigurno pobediti on će zbog toga u tren oka

propasti. Uostalom, tu nema ničeg mnogo utešnog.

Njemu je potrebno jedno drugačije pleme.

314

Negacija je nešto neophodno jer bi se čovek bez toga na zemlji

zatvorio i sakrio kao stenica. Potrebno je negirati zemaljsko da bi
čovek bio neograničen, beskonačan. Hristos, čovekov najuzvišeniji
pozitivni ideal, doneo je negaciju zemaljskog i zbog toga njega niko
nije mogao da ponovi. Samo je Hegel, ta nemačka stenica, hteo sve
da izmiri u filozofiji i tako dalje.

Bankrotstvo konzervativne partije, njeni borci Katkov i Leontjev su

— zastareli. N. Danilevski je objavio odličnu knjigu »Rusija i Evropa«,
zatim je otišao da uživa u botanici — umesto da postane borac za
pravdu. Slovenofili su u Moskvi iščezli. »Ruski svet«, sramota nemoći i
neznanje vođenja poslova.

315

Kod nas je civilizacija počela razvratom. Žeđ za sticanjem. Zavist i

oholost. Razvratom je pobedila i reforma Petra Velikoga.
Veštačko stvaranje socijalizma postoji (i kod nas) — naši mladi
Ijudi ođlaze već trideset godina (u to ime) u progonstvo u ime tog
buncanja. Jer, ako se tamo u Evropi pojavi problem kod nas odmah
započne buncanje. Mi imamo mnogo svojih socijalnih problema ali to
nije isto i nema veze s tim. Drugo, kod nas ima strašno mnogo
užasnih stvari koje ne liče na ono u Evropi, i treće, kod nas postoji
drevna moralna ideja koja će, može biti, trijumfovati. Ta ideja — to je
naš drevni pojam o časti i dužnosti, o istinskoj jednakosti i bratstvu
među ljudima. Na Zapadu je ta žudnja za jednakošću bila drugačija jer
je i vladavina bila drugačija.

317

Rat. Paradoks. Ne, rat je bolji nego ovo sadašnje stanje društva.
192
— Govorim u smislu, ne Verbot za njega .

318

Biblija. To je nepobediva knjiga. Tu knjigu neće pokolebati čak ni

deca naših sveštenika koja sarađuju u našim liberalnim časopisima.

319
 Sreća nije u sreći nego u njenom dostizanju.

320

... Oduzimanje ukupne lične i duhovne slobode ljudima,

umrtvljivanje ličnosti. U tom smislu je spiritizam strašno učenje.
Nikakav satana osim pravog, ne bi mogao da smisli ništa slično.

321

Potugin viče da Rusija nije ništa izmislila. Ona je izmislila ukidanje

kreposnog prava a u Evropi, svuda u toj vašoj civilizovanoj Evropi,
kmetovi su se oslobodili putem pobune, s oružjem u rukama i bila je
prolivena krv; krv se lije i sada i još će se prolivati. Šta smo mi
izmislili? — pitate vi, mi smo izmislili ukidanje kreposnog prava bez
krvi. A vi se bacate blatom, bestidnici!

322

Civilizacija će iskvariti narod: to je tok događaja gde se pored

svetlih i spasonosnih ideja sreće mnogo onog što je lažno i licemerno,
mnogo rđavih navika — navodno tek će u budućnosti proklijati zdravo
seme a laž i mrak će biti u prvom planu. Mi smo sami proćerdali našu
civilizaciju, počeli smo razvratom i tek se mnogo kasnije pojavila kod
nas sposobnost rasuđivanja. Nesterov, vojnik carske konjičke garde,
osvetljenje — to je sve kao i u Evropi ali, zar su to konjanici carske
garde?

323

Mi treba da živimo samo za sebe, ne plašite se toga: živeti za sebe

to kod Rusa znači živeti za druge.

324

Luj XVII. To dete je umoreno radi sreće nacije. Ljudi nisu

kompetentni. Bog jeste. Idealno uzeto društvena savest bi trebalo da
kaže: neka propadnemo svi mi ako naše spa¬senje zavisi od toga da
dete bude umoreno — i da ne prihvati takvo spasenje. To je
nemoguće ali najviša pravednost bi morala da bude takva. Logika
stvarnih, tekućih, aktuelnih zbivanja nije ista kao logika najviše,
idealno-apstraktne pravednosti iako je ta idealna pravednost uvek i
svuda jedinstveno načelo života, duh života, život života.

325

Ja sam ubeđen da će Rusija biti sudija Evropi. Ona će nama doći

sa komunizmom — da joj mi sudimo. I Rusija taj problem neće
presuditi u korist jedne strane. Ni jedna strana neće biti zadovoljna
presudom.

326

Papa — vođa komunizma.

327

Šekspir je pesnik očajanja. Gde je izmirenje. Bilo je u veri, no vera

je izgubljena, u čemu je onda, gde je taj mravinjak? Da nije kod
masona? Istinu govoreći, meni se oduvek činilo da kod njih postoji
neka tajna, pakleno razumevanje (ali, takva) tajna je mravlja tajna. No
ta je tajna dovoljna da čoveka pretvori u mrava ako je dat razum.
Čovck neće hteti da bude mrav. Pronađeni mravinjak će se zaklanjati
iza nauke. Biće potrebna lišavanja, uslovi, ograničavanje ličnosti. Radi
čega ću ja sputavati ličnost. Radi hleba. Neću hleba i pobuniće se. I
proći će još mnogo vremena pre nego što bude ustao čovek. Ja ne
ielim takvo društvo u kome ne hih mogao da činim zlo nego upravo
takvo u kome mogu da činim svako zlo ali, nisam hteo da sve to činim
sam. (navod iz »Mladića«, (iz) Ateizma.) Videti Kajdanov.
Realnost i istinitost zahteva komunizma i socijalizma i neizbežnost
evropskog potresa. No tu je nauka — izvan Hrista i sa potpunom
verom. Treba pronaći takve precizne, naučne odnose među ljudima i
novi moralni poredak — (nema ljubavi, postoji samo egoizam, to jest
borba za opstanak) — nauci se čvrsto veruje. Masa će navaliti pre
nauke i sve će razgrabiti. Za novo zdanje biće potrebni vekovi. Vekovi
strašne pometnje. (Despotizam radi komadića). Da, sve će se svesti
samo na despotizam radi tog komadića. Dati duh hleba radi — to je
previše.
Ako se ljudi budu međusobno voleli sve će odmah biti ostvareno i
postignuto. Da bismo se međusobno voleli treba se boriti protiv sebe
— tako kaže crkva. Ateisti viču: izneveravanje prirode. Teško breme
međutim, to je samo naslada. A potom je rimska crkva dodala: ne
treba razmišljati, treba samo slušati i biće mravinjak. Nauku su
prihvatili kao pobunu.

329

Papa treba samo da kaže: da, prijatelji moji, vi ste braća a ako vas
vaša braća ne žele onda je svet besmislen.
Komunizam je nastao iz hrišćanstva, iz uzvišenog gledanja na
čoveka ali umesto ljubavi oni koji nisu voljeni uzimaju motke i hoće da
uzmu ono što su im branili oni koji ih nisu voleli. Za to je kriva rimska
crkva. Ćovečanstvo se, istina sa gađenjem, ali ipak pokorilo njoj no
samo — do nauke. Ona je ustala (enciklopedisti) i kada je nastupilo
vreme ti enciklopedisti su počeli da propovedaju ljudima i čitavom
svetu da su oni tu i da se može i bez crkve i bez Hrista. Tada je
usledila revolucija, ona se zadovoljila sa malim ali, potom se pojavio
socijalizam.

330

U našem veku nauka odbacuje sva dosadašnja gledišta. Svaka

tvoja želja, svaki tvoj greh potiču iz prirode tvojih nezadovoljenih
potreba prema tome — njih treba zadovoIjitiTo je bilo radikalno
odbacivanje hrišćanstva i njegovog morala. Hristos, vele, nije znao za
nauku. Neodložna potreba da se otkrije novi moral (jer, čovek ne živi
samo od hleba). Svojina, porodica, uveravaju nas oni, sve se to
održavalo samo zahvaljujući starom moralu. Zakon nužnosti ili zakon
ljubavi? Ali zakon nauke se ne može održati, hleb ne vredi toliko. A
ako budete prihvatili zakon ljubavi približićete se samom Hristu. I to
će, može biti, i biti drugi Hristov dolazak. No za sada šta sve neće
pođnositi čovečanstvo?

331
 Ćekati smirenje, to jest pobediti zlo lepotom moje Iju bavi i strogim
načinom uzdržavanja i upravljanja sobom.

332

Raspaj u Domu.194) O ljubavi prema bližnjemu.

Sva vaša prokleta pitanja su istinita. Smirenost uopšte nije snaga!
Svi vaši poroci su posledica okolnosti i sredine. Zbog toga treba
odbaciti tu sredinu i stvoriti novu u ime nauke.
Istina, nauka se nalazi na početku. Nema boga jer — nigde ga nisu
mogli pronaći.
Francuski publicista i revolucionar koji se nakon progonstva vratio
kao poslanik u Skupštinu godine 1869. Napomena prevodioca.
NB. To je direktno učenje o uništenju volje i ukidanju ljudske
ličnosti. To je već ljudska žrtva nauci.

333

Nauka je velika stvar ali ona neće zadovoljiti čitavog čoveka.

Ćovek je širi od svoje nauke. To je Jevanđelje.

Poreklo. Komunizam. Od pada pobednika. Demos — usitnjavanje

svojine. Rimska crkva. Komunizam — hoće li razum moći da stvori
moralne zakone, hoće li čovek hteti da živi bez molitve. Crkva ateista.
Poznaje li nauka čovekovu prirodu. Hoće li prineti žrtve za hleb. Znači
— sve je još uvek teorija. Ulopisti su najviše u pravu. Kod njih ipak
193
postoji zakon ljubavi. Ateizam iz »Mladića«. Luj Blan i Raspaj — i
razjareni komunari. Zbog čega imamo Mihajlovskog. To je zakon.
Katolička crkva može da učini i poslednji blud. Međutim, potrebni su
pojmovi o moralnosti, gde da ih uzmemo: svojina, prokleta pitanja —
sve je to skoro rešeno na antihrišćanski način. Nade u nauku.

335

Zakon razumne nužnosti — to je pre svega, ukidanje ličnosti (meni

će, vele, biti gore ako narušim poredak. Ne radim za svog brata zbog
ljubavi nego zbog toga što je meni samom tako nešto od koristi).
 Hrišćanstvo pak, naprotiv, u najvećoj meri ističe slobodu ličnosti.
Ne stešnjava čoveka nikakvim matematičkim zakonom. Veruj, ako
hoćeš, srcem.
I po hrišćanstvu, i iz samih Hristovih reči se može zaključiti da je
ljubav — korist, barem mi prihvatamo korist ali ipak činimo sve iz
ljubavi a ne koristi radi. No ja hoću zlo, i tako dalje.

336

Nauka — teorija. Poznaje li nauka čovekovu prirodu? Da li uslovi

pod kojima je nemoguće činiti zlo iskorenjuju zlo i zločince? Neće li se
javiti glas koji će reći, hoću mogućnosti da činim zlo, no... i tako dalje.

337

Konstantinopolj je pravoslavni grad a sve što je pravoslavno jeste

rusko.
Tu je Rim trijumfovao, tu je trijumfovao Julijan Apostata.

338

Ne, boga je veoma teško iskoreniti. Molitva i žrtva. Klanjanje.

Izgleda da nauka o tome ništa ne zna. Ne, ako se nešto i bude stvorilo
to najverovatnije neće ličiti na ideje današnjih komunara i žreca
nauke. Daj Bože da tako i bude.

339

Ponavljam, čitav problem praznih ljudi je u tome da je sve to još

uvek daleko, za sada treba piti, jesti i veseliti se, ne razmišljati o duši
— tako rasuđuju i katolik i revolucionar.

340

Naša misija je da budemo prijatelji naroda. Ako im budemo služili

bićemo Rusi u još većoj meri. Sve duše naroda sabrati u sebi.

341
 Reforma nije vodila podražavanju i kopiranju. Petar Veliki je bio
uveren da ćemo mi prevazići. Bila je potrebna kultura koja se sastojala
u poznavanju sveta drugih naroda, u opštenju s njima i u služenju
njima — kroz to poznavanje staroga sveta neizmerno se razmahnula
politička ideja. Nije izmišljena nova jer mi smo je već imali i nije bilo
potrebno izmišljati — ona je samo bila proširena. Mi Evropi donosimo
pravoslavlje — pravoslavlje će se još sresti sa socijalistima. Ali nije to
ono o čemu ja sada želim da govorim. Sve je to još uvek sporno,
potrebna su razjašnjenja ali, neosporno je jedno — od značaja je naša
želja da budemo prijatelji naroda, prijatelji ljudi, prijatelji ljudskoga
uma. Zbog čega progoniti štundiste?
Mi ćemo doneti narodu nužnost obrazovanja sine qua non.
Naš narod nije pasivan. On nije patio kao stoka. U vreme raskola
194
on nije podlegao. Ali, i raskolnici su sluge careve. On nije hteo da
raspolovi državu pobunom protiv spahija. Zar je važno što je on učinio
tako bez odlučivanja na seoskim skupštinama. Narodna osećanja su
bila pošteđena.

342

Društvo se gradi uz pomoć moralnih načela. Što se tiče moralnih

načela vi ništa bolje nećete ponuditi narodu (jer, on ima pravoslavlje, a
vi nemate ništa. On ne zna za privilegije). Samo nauku? Ali sama
nauka ne može da stvori društvo (socijalizam).

343

Najviša moralna ideja koja je stvorena na Zapadu jeste budući

socijalizam sa svojim idealima i tu nema mogućnosti za neki spor. Ali
hrišćanska istina koja se sačuvala u pravoslavlju — jeste iznad
socijalizma. To je ono gde ćemo se mi sresti sa Evropom, to jest tu će
se rešavati pitanje: da li će se svet spasti pomoću Hristovom ili sasvim
suprotno, to jest uništenjem volje, pretvaranjem kamenja u hlebove.
 195
IZ BELEŽNICE DESETE
Ne, mi se nismo pobrinuli, to je nešto ispod našeg kulturnog
aristokratizma, a vera njegova je »vera sluge« kao što je to za poljske
panove vera ruskoga naroda. Ali vera panova je ipak bila katolička, a
naša gospodska vera je ateizam, ravnodušni, hlađni i dosadni razvrat
podignut na nivo morala. Mi naprotiv, o veri našeg naroda imamo koju
stotinu liberalnih anegdota ili podrugljivih priča o tome kako pop
ispoveda staricu ili kako se mužik moli i tome slično i — više ništa o
tome i ne znamo. Ništa ni vi, kritičaru, ne znate. Kada biste vi znali i
mogli da shvatite uistinu sve ono što ste napisali o veri koja je
»ujedinjavala Rusiju« i sličnom, vi se ne bi šegačili sa narodom zbog
njegovih svetkovina i postova, zbog Flora i Lavra — ne biste tada
isticali tu svoju nikakvu kulturu (kojoj nema pandana u Evropi s
obzirom na sasvim nizak nivo znanja); kada biste to znali vi biste
ispod svih tih svetkovina, strašila i strašne neprosvećenosti u našem
narodu mogli da zapazite iskrenu veru, vatru religije, Hrista istinskoga
koji sve prašta i koji bezgranično voli (to je narod shvatio bez obzira
na to šta svetkuje) — tada biste shvatili njegovu Bogorodicu
zastupnicu i pomoćnicu u svakoj nevolji jednom reči, shvatili biste
obogotvorenu ljubav, krotkost i smirenje sluge koji je gotov da posluži
svima a upravo iz te dobrovoljne uloge sluge rodiće se sloboda,
jednakost i bratstvo među ljudima. Jednom reči, shvatili biste da je vaš
život prazna negacija — život ispunjen književnim zađevicama i
zavišču dok je narodni život nešto što ima srži, snage, neposrednosti i
zdrave misli i eto — svemu tome se vi smejete i sve to hoćete da
uništite u ime te svoje glupe kulture. O, maleni! O, ništavni!
Narod poznaje Hrista boga svojega jer je mnogo vekova podnosio
svakojake nedaće i u najvećoj nevolji je slušao o Hristu i njegovim
svetiteljima koji su bili ondašnji predstavnici vere i nacije, koji su se za
njega trudili i za njega i glavu svoju položili.
Ne prezirite veru naroda! Uostalom, možete je i prezreti: to vama i
priliči.

345

Naš ruski život bez obzira na dvesta godina poražavanja Evropi u

bitnim svojim funkcijama ostaje potpuno originalan ali vi — gomila
jadnika u belim rukavicama, jednako »požurujete« Rusiju, hoćete da
je saterate u ovnujski rog i da je učinite kulturnom. Sve je to posledica
prezira prema Rusiji i njenom narodu.

346

Ja nikada nisam verovao u odvratnu (praktičnu ideju grabljivaca)

pomisao da samo društveni vrhovi treba da budu obrazovani; želim i
verujem da ćemo stići do takvog društvenog sistema u kome će i
mužik moći da shvati veliku misao (preko pravoslavlja) — jer, to je
divna i veličanstvena misao koju pravoslavlje već nosi u sebi.
A znate li zašto su oslobodili narod i darovali mu zemlju? Upravo
zbog toga što su se poklonili pred narodnom istinom. Vi to ne možete
da razumete? No, jednom ćete razumeti.

348

Vi ćete reći da su novi sudovi, zakoni, poredak, sistem vlasti i sve

drugo što je usledilo nakon oslobođenja seljaka... Zar nismo to u dlaku
prekopirali od Evrope, baš onako kako su naredili Potugini. Ali sve što
smo uzeli od Evrope nije se kod nas primilo suštinski — sve se to drži
zbog toga što se spojilo sa narodnim običajima i dobilo dakle oblik koji
je daleko od evropskog. Ponešto je jednostavno bila glupost i danas
nam nanosi štetu — biće tako dok narod ne bude formirao svoja
gledišta o tome i — tada će se sve to preporoditi. Kod nas je već bilo
mnogo sličnih stvari. Znate — oslobodili su seljake, dali im zemlju,
sprovedene su reforme pod sadašnjim carem, mnogo toga još ne
zadovoljava u svemu pa ipak — sve je to ispalo bolje nego što je
izgledalo kada je kopirano prema nemačkom uzoru.

349

Mi ćemo ponuditi zadivljujući prizor naroda slobodnog od

pretenzija. Mi nećemo nagoniti Poljaka da postane Rus ali kada Poljak
ili Ceh budu poželeli da budu naša braća u pravom smislu, mi ćemo
im dati autonomiju jer, i u okviru autonomije se neće izgubiti naša
povezanost, oni će hrliti k nama kao prijatelju, kao starijem bratu, kao
velikom centru.
Veliko delo ljubavi i istinske prosvećenosti. To je moja utopija.

351

Hristos — 1) lepota, 2) boljeg nema, 3) ako je tako onda je to čudo,

u tome je sva vera — potom je već drugo — propoved Jovana
Zlatoustog i još u deveti čas — sećate se.
Nasuprot tome sada, matematički dokazi — malo fali i već se ne
veruje (bez duhovnog elana i umiljenja).

352

Ja znam da nema uzvišenije pomisli nigde od onog što je zove:

zagrlimo se; šta mi možete vi sa vašim pozitivizmom dati u zamenu za
to. Poći ću za vama onda kada mi budete ponudili nešto bolje. Za
sada kod vas ništa ne vidim. Vi ste samo skidali glave i hoćete još da
skidate...

353

Pravoslavlje, državnost, no upravo je pravoslavlje veza za koju je

rečeno ono: vi i ne znate kakvoga ste duha.
U mojoj ideji: u meni se krije blago i spasenje čovečanstva — tako
razmišlja Nemac; je li tako? Ne u meni nego u mojoj ideji — misli Rus,
budi sluga svima, vidi u svemu lepo; sjedinjenje. To je moja ličnost
(potrebna je trezvenost) — ličnost, građanin sveta.

354

Kada popovi budu ostali bez staleške pripadnosti tada će nastati i

sekte, i ateizam jer, kontingent ateista ipak stvara sveštenički stalež.
Petar Veliki. Velike duše obavezno znaju za velike slutnje. Petar
nije mogao da ne bude zapadnjak ali teško da je bio onako uzak kao
što je petrogradski zapadnjak ili jezuita Gagarin. Da je mogao da
sretne slovenofile verovatno bi ih shvatio, prihvatio bi Homjakova i
Jurija Samarina i rekao bi — evo, to su ptići iz gnezda mojega iako su,
zna se, i protiv mene govorili.
 356

Imperija, nakon Turaka, treba da bude ne sveslovenska, ne grčka,

ne ni ruska — ni jedno od tih rešenja nije valjano. Ona treba da bude
pravoslavna — tada će sve biti shvatljivo.

357

Mi sa pravoslavljem nudimo najliberalniju ideju kakva se samo

može zamisliti — život Ijudi u ime života i svih koji dolaze i koji se sa
nama ne saglašavaju.

358

Kosmopolit. Koliko ja umem da vidim nema kosmopolita osim

Rusa dakle, to je njegova suštinska odluka, to je i njegova osobenost.
Duhovno jedinstvo. Pravoslavlje. Umesto materijalnog jedinstva
pod pritiskom katolicizma, rimsko jedinstvo.
Slovenofili i kosmopoliti počinju od negiranja isključivo ruskih ideja,
ravnajući sve prema Slovenstvu. Ali, Slovenstvo je samo prvo
jedinstvo. Ono će se proširiti na čitavu Evropu i na svet kao i
hrišćanstvo. Vi se smejete nad pravoslavljem a evo, videćete,
redstokisti će završiti tako što će plesati oko čabra i jesti svako iz
196
svoje činije — štundisti takođe. To je ljudska osobina. Meni je
veoma milo što sam napisao ovo. Možda će bliži potomci doživeti sve
to i setiće se ovoga.

360

Zlo za zlo.
... Trebalo bi uništiti uzročnike zločina (sredinu). Ali, nije samo u
uzročnicima zlo, nije u sredini.
Ne uništavajte ljudsku ličnost, ne lišavajte je uzvišenog pozvanja
borbe i dužnosti. O tome ćemo još dosta govoriti.

361
 Istočno pitanje. Pravoslavlje, blago za narod. Biti sluga svima. To
je pravoslavlje. Pravoslavlje nije katolicizam (razlika), nije luteranstvo
(himna pobedi), to nisu sekte (čašica moja i odmah će me uzeti na
nebo) — čovek je u pravoslavlju svima sluga, on sve teši, svima
pomaže, tu je svako ličnost, ono čuva a ne oduzima — neće biti
fabrika. Svi služe svima — gleda se široko, blago za narod (...).
Ali ideja još nije sazrela. Sloveni ne shvataju. Ona postoji samo u
Rusiji. I zbog toga smo mi dužni da služimo Slovenima i da im
ublažimo sudbinu, a oni kako hoće: da li će pristupiti federaciji ili neće
to je svejedno.
Federacija svih slovenskih zemalja ali — Konstantinopolj je ruski
(zastava). Prestonica pravoslavlja.

362

Konstantinopolj, širina pogleda, pravoslavlje (mi ne čuvamo svoju

ličnost, mi je dajemo).

363

Malo je morala. Poređenje sa nečim sličnim u inostranstvu: tu

nema notomog zločinca, tu i zločinac vemje u čast i poštenje. Kod nas
ne samo što nema poštenja nego nema ni pomisli o nečem sličnom.
Otvoreni nemoral. Pravi pravcati razvrat egoizma koji se ne stidi svoje
nakazne golotinje i koji se jedino motke boji — pa, čak se ni nje
mnogo ne boji. To su sve slike iz života školovanih ali nekulturnih ljudi
u dmštvu. Ima i visoke inteligencije ali, strašno je i pomisliti: već su
sedi, četrđesetogodišnjaci. A novi — među novima samo cinizam,
skinuli se do gole kože i, nisu se skinuli radi razvratnog uživanja
(Ruso) — ne nikako, nisu ni pomišljali, prosto kao divljaci, kao stoka.
Pseto glođe kost, a drugo reži. Znak: zgrabiti kost i glodati je sam.
Divljaci! Divljaci! Orangutani.

364

Reč Ja je nešto do te mere značajno da će biti apsurdno ako se

bude izgubila. Nisu za to potrebni nikakvi dokazi, svaki je dokaz
nedovoljan — neadekvatan. Ideja da Ja ne može umreti se ne
dokazuje, to se oseća — to se oseća kao živi život. Moj palac je živ i
ja ne mogu da poreknem njegovo postojanje. Isto je to i sa Ja: kada
jednom priznam: ja postojim, ja ne mogu da dopustim pomisao da ja
neću biti, ne mogu nikako.

365

Jedino moguća reč Rusije u vezi sa Konstantinopoljem: Da, on je

neutralan ali ta se neutralnost nalazi pod mojim pokroviteljstvom.
Konstantinopolj kao međunarodni grad a to znači, večna borba oko
njega i nema rešenja istočnog pitanja. Konstantinopolj je ruski.

366

Kulturna i mistička verovanja.

Ja vam još nisam ponudio nikakvu mističnu veru.
Vi smatrate da je čovekoljublje iznad toga.
To je otuda što ni pojma nemate o problemu.
Ja pravoslavlje shvatam ne kao mističnu veru nego kao
čovekoljublje i ja se tome radujem.
Tamo su bludnica i tajna, a kod nas toga nema.

367

Odvojiti sudbinu mističnog od građanskog. Tu se uopšte ne radi o

onome o čemu vi mislite.
Istina, verski elemenat je veoma važan u narodu. Ovde pak, u
ovom slučaju, elemenat vere u živom životu je — čast, savest,
čovekoljublje i istočnik svega — Hristos. Šta je, da niste vi bolji od
Hrista?
Ja vam nisam nudio nikakvu mističnu ideju.

368

U Evropi nije bilo ravnoteže. Istina, bivalo je diplomatskog pritiska

u Evropi u korist prava i dužnosti, bilo je značajne ravnoteže za
poneku državu... Ali, to su bile ovčice. Za vukove pak ni jednom još
nije bilo pisanog zakona. Primetiću samo da u toku ovoga veka Rusija
ni jednom nije bila vuk nego jednako ovčica istina, ona je bila viteška
ovca po svojoj volji ali, svejedno — bila je ovčica.
Proučite pravoslavlje, to nije samo crkvenost i obred, to je živo
osećanje, to su one žive sile bez kojih narodi ne bi mogli da žive. U
njemu čak nema ni misticizma — to je čisto čovekoljublje, to je lik
Hristov.

370

Tvrditi da kod Rusa postoji verska netrpeljivost je grešno —

jednostavno grešno.
Zar je malo optužbi koje su svaljene na glavu Rusa. To je sramota.

371

NB. Tražiti razloge pomoći — to Jevanđelje ne dopušta.

Jednostavno, primaj, Samarjanin.
A ako jednom potražite razloge te vrste — odmah će vam pasti na
pamet da razmišljate kako na primer, nema dovoljno razloga da se
nekom pomogne, kako on ne voli slobodu — to najveće blago svih
ljudi.

372

Zbog čega vi hoćete da odbacite istorijske zahteve koji su se

sačuvali u samom živom životu i da na njihovo mesto stavite drugu,
knjišku, pogrešnu i neuporedivo konfuzniju ideju.

373

Šta bi bilo kada bi se slon rodio iz jajeta.

A kada ne bi bilo istorije pa prema tome ni pravoslavlja ni jedinstva
vere — (bi li) tada pomagali u ime najviše ideje, u ime slobođe — tog
najvišeg blaga ljudskoga.
Društvo. Ja mogu da navaljam gomilu gluposti iako još nisam
nikakav plan ponudio ali, bitne ideje (aksiome) od kojih ja polazim su
— sigurno tačne, ja verujem u to. A što se tiče gluposti neka me
isprave uvek oni koji to bolje razumeju od mene.
 375

Rat se javlja posle svakih dvadeset i pet godina. Njega ne može da

zaustavi ni napredak, niti što drugo. Znači: normalno stanje.
375
Pravoslavlje nije motiv koji razjedinjuje naprotiv, to je motiv koji
sjedinjuje. To je naša »rubrika« u koju će stići čitavo Balkansko
poluostrvo, ne samo sa svojim Slovenima nego i sa Grcima i
Konstantinopoljem.

377

U toku Krimskog rata Rusija nije pokazala svoju nemoć nego

snagu. Tada se moglo tako govoriti s obzirom na reforme koje su
predstojale ali, sada je druga stvar i treba reći istinu. Bez obzira na
trulež koja se osećala tada čitava Evropa nam nije ništa mogla učiniti
iako je mnogo potroŠila i napravila milionske dugove.
I naša unutrašnja situacija je mnogo sigumija nego što je drugde
slučaj. Samodržavlje. Način gledanja kod evropskih careva (ograđuju
se gardama) kada je u pitanju samodržavlje i, njegovo buduće
okretanje rodnom tlu, to jest — sve slobode jer, ne boje se kod nas
(kao na Zapadu) naroda i podanika.
— A ako vi ne volite Rusiju ja neću ni tvrditi da je vi volite. Nipošto!
Ja hoću da budem slobodan ne samo s te nego i sa druge strane.
Boriti se za istinu to je moja deviza a ko nije za to neka sam sebe
okrivi.

379

Vojnik ide u smrt. Neka, neka postoji nešto i bolje. Nije to važno.
Važna je odlučnost u njihovim dušama. On vidi to što je bolje i
obavezno će to hteti — spreman je i život da položi. Spreman je na
podvig.
Knjiški ljudi! Zaboravili su čak kako žive živim životom i žive po
knjigama.
Zar vi mislite da on neće saznati?
Šta je bolje: saznati ili ueiniti.
 381

Uvodnik. O samodržavlju kao uzroku svih slobođa u Rusiji. (NB. Tu

je i razlika u gledištima između Rusa iz inostranstva i Rusa iz Rusije.
Za one Ruse iz inostranstva ovo je tiranija, za Ruse iz Rusije — izvor
svih sloboda).

382

Ljudi od nauka ali, ljudi od nauke ne mogu da iscrpu sve. Nikakva

nauka ne može da izgradi društvo ako nema zahvalnog materijala —
živog života i dobre volje da se živi čestito i u ljubavi. Nauka može da
ukaže na korist i samo da dokaže da je korisnije biti pošten.
Da nam je narod pokazao ko su najbolji ljudi — to je neosporno.
No da li nauka može da definiše najboljeg čoveka?
U Evropi vlada korist — kod nas — žrtvovanje.

384

Nema sumnje, narodnom gledištu se moraju prikloniti svi,

celokupna inteligencija, svi moćnici ovoga sveta koji se nalaze u
carevoj blizini.
Demokratizam nas neće poplašiti.
Mi nemamo čega da se plašimo.
Car je sila.
Ovakvom narodu se mogu dati sve slobode — on ih neće narušiti.

385

O Konstantinopolju obavezno.
Nije Rus svaki onaj koji ne priznaje nužnost osvajanja
Konstantinopolja (Carigrada). Jesmo li mi dostojni da rešavamo
istočno pitanje ako ga već ovako smešno shvatamo. Sloveni i Rusi u
budućnosti...
Francuska u budućnosti (ništa).

386
 Osnovna greška u politici Rusije sastoji se u tome što su njeni
ciljevi i zadaci — umereni.

387

Socijalisti poštuju hrišćanstvo kao ideal. (Iako ga napadaju,

razviti... NB. Dalje od Hrista u moralnom pogledu ništa nisu rekli.) Ali
ne poštuju ga u praksi. Jer, kada bi svi bili istinski hrišćani na delu
onda se ni jedan socijalni problem ne bi ni javljao. Pokretala bi se
ekonomska pitanja, kuhinjska na primer — nedostaje šuma i prostora.
Hteo ne hteo, komunizam — nestanak porodice i slično. Kada bi bilo
hrišćana sve bi bilo uređeno. Ali za sada svi ne mogu da budu
hrišćani, mogući su samo pojedinačni slučajevi. (Možda ti pojedinačni
slučajevi vode i na tajanstven način čuvaju sve ljude). Nemoguće
možda, i po nekakvim tamo zakonima ljudske prirode jer, na primer —
rat se javlja svakih dvadeset i pet godina.
Rusija se rukovodi principima širokogrudosti, nekoristoljublja i
čovekoljublja. Šta pak vidimo u Evropi. I tako — čovečanstvo se
razdelilo na dva dela.

389

Ma koliko isticali nekoristoljubivost Rusije, careve reči i obećanja

sama prirodna logika stvari lomi sve, rasplet je blizu a rat sa Evropom
je neizbežan. Nije po sredi samo car, lord Biskofild niti ono šta smo
osvojili ili šta nismo osvojili ovoga puta. Tu je istočno pitanje i njegova
budućnost prema tome snaženje Rusije nakon ujedinjenja Slovena a
Evropa će nešto slično dopustiti samo u krajnjem slučaju. Jedini lek u
ovom trenutku, a to je već stoti put, bio bi da se okanemo rešavanja i
da prihvatimo kompromis ali — to je užasno nepovoljno po Rusiju jer
mi time upropašćujemo rešenje istočnog pitanja to jest, odričemo se
naše ideje, ustupamo naša vekovna prava i tome slično.
Bolje je rat, bolje je svršiti odjednom i valjano.
Našem caru je sudbina namenila zadatak da povrati naš izgubljeni
uticaj na Istoku. Taj zadatak je sada lak jer već dve trećine posla
obavila je sama logika razvoja događaja.
Sada je jasno, Sloveni ne mogu da žive pod Turcima i tu nikakvi
»kati-kumanoni« neće pomoći. U svakom slučaju treba smisliti novu
kombinaciju. Ali, ponavljam, Engleska, smišlja za sebe. Ona će sama
osloboditi Slovene i nama neće dati da tu primirišemo. To će biti nama
po džepu. Dobročinitelja uvek mrze. I Sloveni koje je Engleska štedro
nagradila pohitaće nama i mi ćemo morati da ih nagradimo jer u
protivnom, opet će se vratiti Engleskoj.

390

7. decembar. Komunizam! Besmislica! Je li moguće da će čovek

prihvatiti da živi u društvu u kome bi mu bila ukinuta ne samo ličnost
nego čak i mogućnost svake inicijative u smislu činjenja dobrih dela.
Zajedno s tim bilo bi odbačeno i izvrgnuto poruzi svako osećanje
zahvalnosti koje čovek nosi u srcu i bez kojeg čovek ne može, niti
treba da živi.

391

Komunizam se mogao javiti samo krajem minulog perioda kada je

bila do kraja dovedena Petrova reforma; ruski intelektualac tada,
nemajući šta drugo da radi, uhvatio se za sva ta buncanja koja dolaze
sa Zapada i, bez životnog iskustva koje nameće kritičku proveru, on je
odmah prihvatio i primenio francuske novine kod nas ljuteći se na
Ruse od kojih se, navodno, ništa ne može stvoriti. Francuzi imaju
proletere. Uzgred, je li tačno da se kod nas ponovo pokreće pitanje
privrede u seoskim opštinama i zajednicama.

392

»Novo vreme«, utorak, 7. decembar. broj 280.

Uništite kod nas seosku »občinu« i narod će se iskvariti u toku
jednog pokolenja, samo u toku jednog pokolenja postaće materijal od
koga će krenuti propovedanje socijalizma i komunizma. Na primer, mi
na najlakomisleniji način zagovaramo ukidanje seoskih »občina« koje
su najčvršće, najoriginalnije, suštinske odlike bića naroda.
NB. Uništiće seosku »občinu« — pokidaće se i poslednje niti koje
drže poredak. Poredak je bio narušen u višim društvenim slojevima i
nije bilo ponuđeno ništa novo no, bilo je barem utehe u saznanju da je
u narodu poredak i red kako valja. Bio kakav bio ipak je red jer postoji
red i poredak kao nešto čvrsto: seoske zajednice su posedovale
zemlju i radile je. I eto, pokidaće i tu vezu i — šta onda? Novog još
nema, ništa ne kreće (ta, je li bilo setve?), staro je s korenom
iščupano i bačeno van — šta će od svega ostati? Poskapaćemo kao
muve. Ići sada u narod to je smešno, žalosno ali, onda kada do toga
dođe neće biti smešno imati neke veze sa občinom.

394

Naši časopisi — monstrumi, oblik zapadnjački, sve ispunjeno

mehanički. Stavovi i politički sudovi gotovo se ne sreću. Međutim, tu
su fakta — sve se sukobilo tu. Grupisati; ekonomske činjenice,
činjenice moralne sadržine, osvetljavati, sortirati, ne fantazirati i ne
mudrovati lukavo nego samo — na osnovu podataka, kao drevni
letopisac i tako dalje. Sve radimo kao robovi, mi smo robovi, mi nismo
navikli da budemo samostalni. Nema samostalnosti. Imajte na umu,
naš liberalizam pa čak i naše crvenilo se odlikuju upravo time što se
okomljuju na svaki zametak neke samostalnosti koja se pojavi u
Rusiji. I to je tako još od samog početka našeg liberalizma, još od
Bjelinskog i Hercena. Oni su liberalni u sitnicama ali su u osnovi
najstrašniji konzervativci kakvih samo može da bude. Status quo —
crveni ne¬giraju sve ali su ropski neoriginalni. Odricanje svega — jer,
lako se do toga došlo, ne zahteva mnogo izučavanja, tu je potrebno
malo nauke i učenja, za ateizam i komunizam (kod nas nikada nije bilo
socijalizma, mi smo direktno prihvatili formulu komunizma i prihvatili
primer internacionalne komune) — ne treba nikakve nauke niti škole.
Neuk čovek može čak i da ne pročita, čuće od druga i već (iskreno i
laka srca) počinje da prezire sve. Oko njih vlada ropski muk
— ćute i oni koji simpatišu to i oni koji ne simpatišu. Ovo poslednje
je gore jer, to je ropsko, kukavičko ćutanje (to je za omladinu).

Jedna od najkarakterističnijih crta ruskog liberalizma jeste —

užasan prezir prema narodu i u isto vreme užasno aristokratsko
razmetanje pred tim narodom. (I ko to čini? Nekakvi tamo bogoslovi).
Ruskom narodu ni za šta na svetu ne praštaju želju da postane svoj.
(NB. Sav taj progres koji obezbeđuju škole ide na to da odvikne narod
od pomisli da bude ono što je). Sve narodne osobine su ismejane i
osramoćene. Neko će reći, ismejano je carstvo tame. Ali stvar je u
tome što je zajedno sa tim carstvom tame izvrgnuto ruglu i sve ono što
je svetlo. I baš to što je svetlo posebno je načinjeno odvratnim: vera,
krotkost i potčinjavanje volji Božjoj. Naši demokrati vole idealni narod i
spremni su da vrše svoju dužnost prema takvom narodu ali — takav
narod nije nikada postojao niti će ikada postojati.
Naš samostalni sistem, samostalni sistem pojmova o vlasti.

395

Satira kod nas. Kod nas je književnost pre ponudila pozitivno nego
što je to učinila satira. Naši satiričari nemaju pozitivan ideal u sebi.
Gogoljev ideal je čudan; kod njega je dublje — u osnovi — hrišćanstvo
ali — njegovo hrišćanstvo nije hrišćanstvo.
Satira u poslednje vreme nije slobodna, boje se crvenih.
NB. Aleko. Razume se, to nije satira, to je tragedija. Ali zar u satiri
ne treba da bude tragike? Naprotiv, u dubljem sloju satire uvek treba
da se skriva tragedija. Tragedija i satira su dve sestre koje idu
zajedno, i jednoj i drugoj ime je: istina.
Odsustvo boga se ne može zameniti ljubavlju prema čovečanstvu,
jer čovek bi odmah mogao da pita: zbog čega bih voleo čovečanstvo?

398

Ja izjavljujem — za sada još uvek bez dokaza, da je ljubav prema

čovečanstvu nezamisliva, (sasvim) neshvatljiva i potpuno nemoguća
bez uzajamne vere u besmrtnost ljudske duše. Neka naši mudraci
sležu ramenima ali ta (aksioma) istina je mudrija od njihove mudrosti i
ja verujem da će (kasnije jednom) sigurno postati aksioma za čitavo
čovečanstvo.

399

I ljubav je, po njima, korist; ja činim dobro radi svoje koristi, iz

potrebe za samoodržanjem (u nekom višem smislu i to, kao da to
može da opovrgne nezavisnost postojanja ideje ljubavi). U krajnjem
slučaju, ja volim zbog toga što i mene vole. Ali kako izazvati ljubav
prema čitavom čovečanstvu kao prema jednoj ličnosti. Iz računa, radi
koristi? Čudno. Zašto bih ja voleo čovečanstvo? Šta će biti ako se ja
odjednom okrenem drugoj računici. Reći će mi da je to falš. Ja ću reći
— a šta vi imate s tim, ja i sam znam da je falš ali to važi samo za
celinu samo uopšte a za sada ja mogu sasvim lepo da delujem
originalno — ističem vlastitu ličnost, igram se, ugađam ličnim
osećanjima. Istakao se Napoleon I a najverovatnije je da u njegovoj
ideji nije ničeg bilo od neke ljubavi prema čovečanstvu. Uostalom, ova
će ideja izazvati spor i ja zadržavam pravo da je kasnije pobliže
objasnim; ovde ću samo istaći da je ideja ljubavi prema čovečanstvu
najneshvatljivija ideja za čoveka među svim drugim idejama. Nama je
samo objavljen veliki ideal u vidu osećanja. Mogućnost je jasna: ideal
je postojao, on postoji i sada. Ali od toga nam ne biva lakše. Što je još
važnije, sve to uz nepostojanje ideje o besmrtnosti.
Najneshvatljivija ideja za čoveka među svim idejama pojavila se
samo jednom u pojavi ovaploćenog boga, u objektivnom liku — i ta
ideja nije razjašnjena, (ona je izazvala) i učvrstila samo osećanje.

400

NB. 0 tome kako se velika ideja javlja takvim dušama za koje, po

svemu sudeći, ne bismo mogli ni pomisliti da mogu biti obuzete
197
velikim idejama u svom životu: Toma-mučenik, Vlas, Žan Valžan .
Osnovna zabluda naše kritike. Evo već trideset godina mi smo
postavljeni na najnižu stepenicu pred očima Evrope u pogledu
shvatanja stvari i stvarne kulture. Naši konzervativci se nisu opirali.
Kirgizi su i sami mislili da to i nije tako važno. Pravac, etiketa kvari
pisca. Dobra i korisna ljudska osećanja ali, tu se a priori odlučuju šta
je dobro i šta je korisno. Kada se opisuje cvetić i kada se unosi u to
osećanje ljubavi prema prirodi tu ima više građanskih osećanja nego
kada se razobličavaju oni koji primaju mito jer — bitan je dodir s
prirodom, ljubav prema prirodi. Onaj ko ne voli prirodu taj ne voli ni
čoveka. Taj nije ni građanin i — tako dalje. To je kao dodatak za
kritiku.
NB. Da li ćemo Slovene nahraniti mi ili Evropljani to je svejedno
samo neka budu nahranjeni. U protivnom — šovinizam. To nikako nije
istina, nema tu šovinizma jer, ja bih želeo da Slovene nahranimo i
usrećimo samo mi, Rusi; da to nije šovinizam jer ne želim ja to radi
koristi i taštine same Rusije — to je nešto korisno za same Slovene.
Sve što Evropa bude otela nama, pa makar to bilo i tako što će
nahraniti Slovene, ovima bi bilo na štetu. Postoji hleb (životni) telesni i
hleb duhovni. Sloveni-Evropljani, zapravo Poljaci, Česi, Srbi su ljudi iz
viših intelektualnih krugova.
A želeti da Sloveni budu nahranjeni to je naravno, lepo, — obratiti
se Evropi takođe nije loše i slično. Kako to želi neki od školovanih ljudi
(jednostranost).

402

Hrišćanstvo je dokaz da čovek može da primi boga u sebi. To je

najveća ideja i najveća slava do koje je čovek uopšte mogao stići.

403

Život je lep i treba sve učiniti tako da to može da po tvrdi svako na

zemlji.

404

NB. Hristos je bog onoliko koliko je to zemlja bila u stanju da

posvedoči.

405

Čovek ne živi samo od hleba jedinoga. To jest čovek ako je zaista

čovek, neće se ni sit uspokojiti, a nahranite kravu i ona će biti
spokojna kao neki liberal koji je najzad zbog svog liberalizma stekao
sopstvenu kuću. G. Blagosvetlov (koji je najzad stekao sopstvenu
kućicu).

406

Mnogi naši pisci koji su pisali o narodu ostali su stranci koji su

izučavali ruskog mužika.
 Vi gospodo, vi ste sve same ozbiljne veličine i ljudi zadovoljni
sobom. U poređenju s vama ja sam trska koju vetar njiše i gde bih ja
mogao uopšte da budem zadovoljan sobom!

407

Realisti nisu u pravu jer čovek je totalnost tek u budućnosti, on se

nikako ne iscrpljuje u sadašnjosti.

408

Ako je realizam sam — tu nema istine.

409

Zola je prevideo kod Žorž Sandove (u prvim pripovestima) poeziju i

lepotu a to je nešto mnogo realnije nego kada se čovečanstvo
prepusti prljavštini tekućih događaja.
 198
IZ BELEŽNICE JEDANAESTE
410

Reforma klasičnog obrazovanja. Reforma klasičnog obrazovanja je

izvršena apstraktno. Što je najvažnije, zaboravili su đa mi nismo
Evropa.
Za širenje velikih ideja neka je hvala Katkovu i pokojnom Leontjevu
ali, za primenu tih ideja ne možemo ih pohvaliti. Uvodili su to motkom.
Česi. Nemački dečak (dužnost) i ruski (razorena porodica). Broj
časova postepeno povećavati iz godine u godinu. Istorija, prirodne
nauke, ruski jezik. Da ne bude ideja. Steći će svoje i, tada će biti gore.
Istorija bi kod nas mogla da ponudi ideje (duhovne). Duhovne ideje
su kod nemačkog dečaka drugačije: njegov sistem, njegov način
života, njegova nacija. A kod nas u porodicama vlada razvrat. Istorija
bi nas mogla spasti od razaranja, ona bi mogla da usmeri um mladića
makar prema svetu prošlosti, ona bi ga mogla izvući iz apstraktnih
buncanja i bućkuriša koji je karakterističan za duhovni svet našeg
društva. Jednom reči, nisu postupili u duhu nacionalnih interesa. (Naš
dečak je razvijeniji od nemačkog). Samo bi trebalo regulisati to sa
predavačima književnosti da se klone liberalističkih besmislica. Sve
ostalo bi došlo samo po sebi. Kulture nema — prostor je prazan.
Kulture nema u prošlosti a čim se pojavila mogućnost za budućnost,
to jest da budemo Evropa — sa svešću o svom uzvišenom ruskom
pozvanju — vi ste i na to počeli da pljujete. Upravo zbog tog ruskog
pozvanja. Stideli ste se da priznate neku rusku samostalnost. Ja
nisam to izmislio — ja sam se naslanjao na duh pravoslavlja.

411

Francuska. »Novo vreme«, broj 1667. od 28. oktobra 1880. Utorak.

Proročanstvo barona Hibnera o predstojećim socijalističkim kretanjima
u Francuskoj i u Evropi. Rusiju zovu u savez (Rusija to ne treba da
čini. Ona treba da vodi računa o svojoj koristi. Socijalizam će pasti
pred njenim nogama). U Francuskoj će neminovno pristati uz
socijalizam jezuiti i svi katolici koji su zahvaljujući Gambetinoj gluposti
proterani iz Pariza, pristaće legitimisti i svi bonapartisti. Istina,
konzervativna Francuska je još uvek moćna bez obzira na glupost
njenih upravljača i na gluposti same republike. Ali to je početak kraja.
Bliži se kraj sveta. Kraj veka će biti obeležen takvim potresima kakvih
do sada još nikada nije bilo. Rusija bi trebalo da bude spremna, ona
ne bi trebalo ni da se pomakne — ona treba da motri i da čeka samo
— da ne stupi nikako u savez. O, užasa! To bi joj bio kraj, potpun kraj.
Kod nas nema socijalizma, nema ga još nikako. Postoji samo nešto
ptića iz gnezda Petrovog. Zdravi deo Rusije se ne pomera a taj deo je
neizmeran.

412

Pogubljenje Kvjatkovskog, Presnjakova i pomilovanje ostalih. NB!

Kako država nije mogla da pomiluje (osim volje monarha). Šta je to
kazna? U državi — to je žrtva za ideju. Ali, ako je samo crkva —
kazne nema. Ne treba mešati državu i crkvu. A to što se mešanje
susreće —to je dobar znak jer, znači — sve ide ka crkvi. U Engleskoj
ili u Francuskoj ne bi pošli na vešanje — crkva i monarh su na čelu.
Moj razgovor sa Sidorackom o univerzitetu. Njen uzvik...

413

Svi su nihilisti. Nihilizam se pojavio kod nas zbog toga što smo svi
mi nihilisti. Nas je samo poplašila njegova nova, originalna forma pod
kojom se pojavio. (Sve sam Fjodor Pavlovič). Aksakovljeve reči o
Gorbunovu. Obmuto, kod Suvorina su aplaudirali narodnoj i vojničkoj
gluposti.
Bilo je komične zabune u brizi da se pronađu naši mudraci; odakle
vode poreklo nihilisti? Ne vode oni poreklo ni otkuda, bili su sa nama,
u nama, pored nas (»Zli dusi«). Ne, kako je to moguće, umuju
mudraci, mi nismo nihilisti — mi samo negiranjem hoćemo da
spasemo Rusiju (to jest da postanemo nešto kao zona, aristokrate koji
su iznad naroda — mi hoćemo da uzdignemo narod do našeg
(ništavila).

414

Sveci se nisu povlačili iz sveta zbog gađenja — oni su to činili u

cilju moralnog usavršavanja. Da, drevni monasi su živeli skoro i na
javnim trgovima. Monah Partenije.
Da, već sama žeđ za duhovnom kulturom je duhovna
prosvećenost.
Reći ćete da je na Zapadu pomračen lik Spasitelja? Ne, ja takvu
glupost neću ponoviti.
Zaboga, ako ja želim nešto po svom ubeđenju zar nisam onda
ličnost ispravna u moralnom pogledu. Dižem u vazduh Zimski dvorac,
zar to nije moralno.
Savest bez Boga je užas, ona može da zabludi do najnemoralnijih
granica.
Nije dovoljno definisati moral prema meri odanosti svojim
ubeđenjima. Treba sebi neprestano nametati pitanje: da li su moja
ubeđenja ispravna? Moguća je samo jedna provera — Hristos. Ali to
već nije filozofija, to je vera a vera je crvena boja.
Aktivisti su samo oni ljudi koji su sumnjivi u moralnom pogledu.
Odakle ste sve to uzeli? (Mamon).
Onaj koji spaljuje jeretike za mene nije moralan čovek jer ja ne
priznajem vašu tezu prema kojoj je moral saglasnost sa intimnim
ubeđenjima. To je samo čestitost (ruski jezik je bogat) ali nije moral.
Za mene postoji jedan obrazac i moralni ideal — to je Hristos. Neki
pitaju: da li bi on spaljivao jeretike? Ne — kažem ja. Znači, spaljivanje
jeretika je nemoralan postupak.
Savest, savest markiza de Sada! — to je besmisleno.
Da li je moralan postupak časopisa »Vesnik Evrope« koji mene
kleveće.
Inkvizitor je nemoralan već po tome što u svom srcu dopušta — i u
svojoj savesti — ideju o nužnosti spaljivanja ljudi.

415

Dobro je — ono što je korisno, loše — to je ono što nije korisno.

Ne, ono što volimo. Ljudski um može da ospori sve Hristove ideje, za
njega su one neostvarljive. Podmetnuti i drugi obraz, voleti drugoga
kao sebe samoga, pa i više. Zaboga, čemu sve to? Ovde sam na
trenutak kao u prolazu, nema besmrtnosti, živeću u m... Nesmotreno
(engleski ministar). Dozvolite da vas upitam, šta je smotreno a šta je
nesmotreno.
Država se stvara radi sredine. Kada je to država u svom nastajanju
priznavala: ja nastajem radi sredine. Reći ćete da je istorija u svakoj
prilici tako postupala. Ne, uvek su izabrani bili predvodnici. Jer i vi ste
ispred tih ljuđi. I odmah, to je istina, posle takvih ljudi je sredina doista
stvarala prema idejama viših ljudi svoj kodeks za osrednje ljude. Ali,
uvek je nakon toga dolazio velik i originalan čovek i odbacivao kodeks.
Izgleda da vi državu shvatate kao nešto apsolutno. Verujte, sve do
sada ne samo apsolutnu nego ni koliko savršenu državu mi nismo
nigde našli — ni videli. Sve sami embrioni.
Društva su se formirala kao posledica potrebe da se preživi. To
nije istina, to je uvek bilo posledica velike ideje.
Nisu bežali u pustinju (samo) — (pred francuskim guvernerima
prošloga veka).
Crkva — to je čitav narod — to su priznali istočni patrijarsi sasvim
nedavno, 1848. godine, u odgovoru papi Piju IX.
Podmetnuti drugi obraz, voleti drugoga više nego sebe — to nije
zbog toga što bi to bilo korisno nego zbog toga što čovek tako hoče, to
ga najdublje prožima, kao strast. Hristos se varao
— dokazano! To osećanje koje prožima govori: bolje mi je da
ostanem sa zabludom, sa Hristom, nego sa vama.
Vi kažete: Evropa je učinila mnogo hrišćanskih dela mimo papizma
i protestantizma. Svakako, nije hrišćanstvo ovoga trenutka tamo
umrlo, ono je umiralo dugo i — ostavilo je traga. Da, ima tamo i danas
hrišćana ali ima užasno mnogo deformisanog shvatanja hrišćanstva.
Postupak je moralan ali, ideja nije.
Moralno je samo ono što se poklapa sa vašim shvatanjem lepote i
sa vašim idealom pomoću kojega vi sve ovaploćujete.
Njegovo ponašanje je (pa i to samo uopšteno uzeto) recimo,
pošteno ali postupak nije moralno ispravan. Zbog toga se moralno još
uvek ne iscrpljuje pojmom o doslednosti svojim ubeđenjima
— ponekad je moralno i ako nismo dosledni ubeđenjima; onaj ko je
duboko ubeđen i ko zadržava svoja ubeđenja, zaustavlja se pred
nekim osećanjem i ne učini određeni postupak. On se ljuti na sebe,
svesno, umom, prezire sebe, ali osećanje znači, savest mu brani,
zadržava ga da učini nešto (i taj zna najzad, da se nije zaustavio zbog
kukavičluka). On se zaustavio samo zbog toga što je priznao da se
treba zaustaviti i da ne treba slediti ubeđenja — a to je moralniji
postupak od onog koji bi usledio da je ostao dosledan (ubeđenjima).
Zasulič — »teško je dići ruku i proliti krv« — to kolebanje je bilo nešto
199
moralnije nego samo prolivanje krvi .

416

Slovenofili i zapadnjaci ne postoje kao partije«. To nije istina.

Upravo u poslednje vreme formirali su se kao partije. Istina, slovenofili
i tako i tako, ali zapadnjaci — to je partija u pravom smislu spremna za
borbu protiv naroda — i, upravo politička partija. Ta partija se izdigla
iznad naroda kao i tutorska naša inteligencija, ona negira narod, ona
kao i vi, pita šta je to što krasi narod i, opet kao i vi, negira svaku
karakterističnu crtu njegove samosvojnosti snishodljivo dobacujući da
takve crte postoje kod svakog mladog naroda. Ona se izdigla iznad
narodnih problema: iznad zemstva onakvog kakvo želi narod, ona mu
smeta nastojanjem da u njemu komanduje na činovnički način, ona se
gnuša ideje organske i duhovne solidarnosti između naroda i cara,
ona voli da naklapa o evropskoj džandrljivoj ženi (a mi ćemo im tu
džandrljivu ienu pokazati!) i, naravno, sebe radi priziva tu ženu kako bi
krunisala zdanje koje treba da liči na evropsko zdanje, a narod ćemo
opet okovati u lance. Jer, ako narod ne bude želeo da se u
međuvremenu bori sa carem, ako bude i dalje kao i do sada verovao
da je — čedo carevo, da, bukvalno čedo carevo kome je car otac —
onda ne preostaje ništa drugo nego opet okovati narod u lance.

417

Ideal ruske lepote — to je ruski narod. Obavezno istaći tu lepotu,

aristokratski tip i drugo. I mimo volje osećaš jednakost: nešto kasnije,
osetićete da je on iznad vas.

418

Kreposno pravo! Prezriv odnos prema narodu među našim

liberalima (i to kod svih), kod Kavelina na primer, i veličanje
intelektualne sfere — to je posledica kreposnog prava, to su ostaci (i
kod Kavelina na primer) čak i kod onih ljudi koji nisu imali »duša« —
kmetova.

419

»Novo vreme«, broj 1721. od 14. decembra, nedelja. Pismo

Beketova uredniku »Minuta« (policija). Zbog čega se posle toga bojati
davanja slobode štampe. Hajde da je sami uzmemo i da je svedemo
na neke granice. U svakom liberalu čuči — činovnik koji gazi narodne
slobode. U tom istom broju, u feljtonu, glupo pismo nekog studenta o
razdvajanju medicinskog i pravnog fakulteta, prirodnjačkog i istorijsko-
filološkog. »Šta je to što im je zajedničko?«. Ta, potrebno je i da budu
zajedno jer medicinari i pravnici su samo specijalisti — nema kod njih
dovoljno nauke, obrazovanja, kulture. Kada bi bilo jedinstva među
studentima i medicinari i pravnici bi bili obuzeti najvišim smislom
nauke. Otvorili bi se barem problemi. A vi hoćete još više da ih
razdvojite i da od njih načinite neobrazovane specijaliste. Vivat budući
činovniče!

420

Rusiju treba izučiti. Kod nas je došlo dotle da Rusiju treba izučiti i
naučiti kao nauku jer, jedno neposredno shvatanje se kod nas
izgubilo. Naravno, ne kod svih i blago onome ko još nije izgubio
smisao za neposredno razumevanje Rusije. Ali takvih nema mnogo.
Međutim, situacija je loša, razumevali su i — čelom su udarili. Ne
prodaju — prozlili su se nekako. Svaki takav već nije zapadnjak i već
nije partija.

421

Da kultura postoji ali, ona se rodila odricanjem celine — ona se

vratila narodu preko stvarne manjine. Ostali pak, oni su stekli kulturu u
negativnom smislu. (Uzgred, zbog čega je Petar morao da okuje
narod — da bi dobio obrazovani stalež?). Oslobodili su seljake
apstraktno, ruskog mužika ne samo što nisu shvatili nego su ga i
negirali žaleći ga i saosećajući s njim kao sa robom — negirali su
njegovu ličnost, samostalnost, njegov duh.
 422

Formula. Ruski narod je sav u pravoslavlju i u njegovoj ideji. Nečeg

višeg u njemu i kod njega nema — nije ni potrebno jer — pravoslavlje
je sve. Pravoslavlje je crkva, a crkva je — kruna zdanja i to za večita
vremena. Šta je to crkva — iz Homjakova. Vi mislite da ću ja sada
početi da objašnjavam: ne, nikako. Toga će biti kasnije i — neumomo.
A za sada ću ponuditi samo formulu, i uz nju ću dodati još jednu: ko
ne shvata pravoslavlje — taj nikada ništa neće razumeti kod naroda.
Nije to sve: taj ne može ni da voli mski narod, on će ga voleti samo
onakvim kakvim bi želeo da ga vidi. Obrnuto, i narod neće prihvatiti
takvog čoveka kao svoga: ako ti ne voliš ono što ja volim, ako ti ne
vemješ u ono u šta ja vemjem, ako ne poštuješ moje svetinje ni ja
tebe ne mogu poštovati kao svoga. O, on ga neće uvrediti, neće ga
pojesti, pretući niti opljačkati — neće mu čak ni reći jedine reći. Širok
je (narod), trpeljiv i postojan u veri svojoj. Onoga koji voli narod i koji
želi da ga savršenim vidi, ljudi će saslušati ako je pametan i razborit,
zahvaliće mu za savet za nauku čak i, nije ni to sve — iskoristiće
njegove savete (jer širok je ruski narod i ume sve da shvati) ali, neće
takvoga primiti kao svoga, neće mu pružiti ruku, niti će pred njim svoje
srce otvoriti. A naša inteligencija je iz ovog finskog blata i močvara
prošla mimo (naroda). Ljuti se kada joj se kaže da ne poznaje narod.
Nemojte se i vi tako približavati narodu. Svojim snagama. Ne, još
zadugo se naša inteligencija neće zbližiti s narodom, dugo još ona
neće moći da ga shvati. Samo sam ja sam došao, rekao sam, krst. (?)
po svim punktovima. Votka, isterivanje poreza. A za sada se duh
naroda smiruje u istini (svojoj). On traži ali mu ne daju ni da se
pokrene (muva u sirupu). Starešine. Sudovi, za svoje se drže, plot
ploti — poverenje. Pitajte narod. Da li sud može da sudi onako po
njegovom — plot ploti moje. Okupite narod, pitajte ga, ta šta ja kažem
— može li se sve nabrojati, ta jesam li ja u stanju sve da prikažem.
Načinite da u sudovima bude pravde, i da ljudi u to poveruju.
Poverenje. Pitaće car-otac — sila neprocenjiva i adamantska. Crkva je
reklo bi se zahvaćena paralizom, i to odavno. Ne poznaju pravoslavlje
— ne treba se na njih ni ljutiti jer oni ništa ne znaju ali, u suštini je to
pošten svet a to što mnogo psuju to im se može oprostiti — osim
nekolicine prevaranata i onih koji sebi za uho sve zapisuju — oni stoje
za sve, oni brane sve ono što je njima najdragocenije.

423

Ustav. Da, vi ćete zastupati interes našega društva ali nikako ne i

naroda. Vi ćete ga opet porobiti! Okrenućete topove protiv njega! A
štampu — štampu ćete proterati u Sibir čim vam ne bude po volji! Ona
pod vama ne samo što neće smeti ništa da kaže nego — neće smeti
ni da diše.
Kojalovič o Poljskoj. Izmirenje Poljaka i Rusa na teritoriji
etnografske Poljske (Varšava). Ta shvatate li vi kakva je to ideja — to
je ideja latinluka i zapadne civilizacije, to je ideja — koju vam neće dati
Poljaci za etnografsku Poljsku. To je nešto slično onome kada se
Italija našla pred vratima Rima i kada je papa suočen sa očevidnim i
neminovnim gubitkom svoje sićušne zemaljske države — upravo tu i
tada proklamovao ideju Rima prema kojoj je papa gospodar cele
zemlje jer je prvosveštenik i da se navodno, bez zemaljskog carstva
(bez trećeg đavolovog iskušenja) ne može održati ni Hristos. Zar je
bitno to što su Poljaci sada politički slabi. Oni su naoružani idejom a vi
ste u pogledu ideje slabi g-dine Kojaloviču jer — njima ideja služi da bi
zavladali nad Slovenima (nad svima) u ime latinstva i zapadne
civilizacije — u ime te ideje, vi ste i sami svojim rukama stavili prvi
kamen u temelje te poljske ideje. Najlukaviji Poljak koji se prerušio u
dobronamernog čoveka, ne bi to napisao lukavije od vas, g-dine
Kojaloviču.

425

Bog i car nju drže. Ne zaklanjajte cara od naroda.

426
200
Kavelinu . Vi kažete da je moralno samo kada se postupa po
ubeđenju. Ali, odakle ste izveli takav zaključak? Ja ću vam otvoreno
reći da vam ne mogu verovati i reći ću vam obrnuto — nemoralno je
postupati po ubeđenjima. I vi, naravno, ničim ne možete to da
opovrgnete.
Prolivanje krvi za vas nije postupak koji je moralno ispravan ali
prolivati krv po ubeđenju — to je za vas moralno ispravno. Ali
dozvolite zbog čega je nemoralno prolivati krv?
Ako nemamo autoriteta i vere u Hrista, mi ćemo u svemu zapasti u
zablude.
Postoje moralne ideje. One potiču iz religioznog osećanja ali se
samom logikom ne mogu dokazati i — opravdati. Život bi bio
nepodnošljiv.
Kalambur: jezuita laže ubeđen da je laž korisna u smislu postizanja
viših ciljeva. Vi tu njegovu odanost ubeđenjima hvalite — a on laže i to
je ružno, loše, ali budući da on laže iz ubeđenja onda je to dobro. U
jednom slučaju kada on laže to je — dobro, u drugom slučaju kada on
laže to je — loše. Pravo čudo.

427

Kavelinu. Naravno, to je nenaučno ali, moglo bi i da ne bude tako:

značajna činjenica Hristovog dolaska na zemlju, kao i sve ono što je
usledilo za tim, zahteva po mom mišljenju, naučnu razradu. Međutim,
ne može se nauka gnušati značaja religije u istoriji čovečanstva pa
makar uzimali sarho istorijsku činjenicu koja zapanjuje svojim
trajanjem i svojom upornošću da traje. Vera čovečanstva u mogućnost
dodira sa drugim svetovima je uporna, postojana, i to je veoma
značajno. Ne može se to rešiti jednim potezom pera, onako kako ste
vi to učinili sa Rusijom to jest kada ste govorili i o drugim mladim
nacijama — i tako dalje.
Kavelinu. Inkvizitor i poglavlje o deci. S obzirom na ta poglavlja vi
bi ste se mogli postaviti prema meni makar i naučno, i ne tako
nadmeno zbog filozofije iako sama filozofija nije moja specijalnost. I u
Evropi takve snage ateističkog izraza nema i nije ni bilo. Prema tome,
ne verujem ja u Hrista kao dečak i ne ispovedam ga tako, kroz veliki
oganj sumnje je prošlo moje osana, kao što kaže kod mene u romanu
đavo. Eto, može biti vi niste ni pročitali »Karamazove« — onda je to
druga stvar i — molim vas za izvinjenje.
Kada bi u svetu postojao kraj onda bi to bio kraj celog sveta.
Paralelne prave, (trougao) slivanje u beskonačnosti, jedan kvadrilioniti
delić je ipak ništa u poređenju sa beskonačnošću. Paralelne prave se
moraju sastati negde u beskonačnosti. Jer, svi ti vrhovi (trouglova)
ipak se nalaze u konačnom prostoru i šta je tu pravilo — što je
beskonačnije utoliko je bliže paralelnom — to pravilo ostaje. Sve
paralelne prave će se sastati u beskonačnosti ali — takva
beskonačnost nikada neće nastupiti. Kada bi nastupila to bi bio kraj
beskonačnosti same a to je — apsurd. Ako bi se sekle paralelne prave
to bi bio kraj sveta, zakona geometrije i Boga — to je apsurd ali —
samo za ljudski um.

429

Realni (stvoreni) svet je konačan, nepredmetni svet je

beskonačan. Ako bi se spojile (paralelne) linije svršeno bi bilo sa
zakonom ovoga sveta. Ali, one se u beskonačnosti sastaju i
beskonačnost nesumnjivo postoji. Jer, ako nema beskonačnosti onda
nema ni sveta konačnog — i on je u tom slučaju nezamisliv. A ako
postoji beskonačnost, onda postoji i Bog i drugi svet, po drugim
zakonima nego što su ovi u realnom (stvorenom) svetu.
 FRAGMENT IZ »BIOGRAFIJE, PISAMA I
BELEŽNICE« U REDAKCIJI N. N. STRAHOVA
430

»Samo je ono snažno zbog čega je krv tekla«. Samo, nitkovi

zaboravljaju da je to snažno ne kod onih koji prolivaju krv, nego kod
onih čija se krv proliva. Eto vam — zakona krvi na zemlji.

431

Razlika između nas i Evrope.

Država je pre svega hrišćansko društvo i teži da se pretvori u crkvu
201
(hrišćanin — seljak) . U Evropi je obrnuto (to je jedna od dubljih
razlika između nas i Evrope). Govor profesora Virhova (»Novo
vreme«, broj 1745, 6. januar, utorak). Virhov tvrdi da je država
uglavnom zajednica ljudi slobodna od religije, od hrišćanstva. Tako i u
202
Francuskoj — Gambeta. Crucfx-i .) Naši glupaci su odmah prihvatili
zapadnu formulu i uvrstili je u svoj katihizis. A ona je — duboko
nenarodna i nehrišćanska, kod nas, u ruskom narodu. Sva je zgoda u
tome što se Virhov boji da će tobože hrišćani odmah početi da
prebijaju sve one koji nisu hrišćani. Naprotiv, puna sloboda
veroispovesti i sloboda savesti — to je duh istinskog hrišćanstva.
Poveruj slobodno — to je naša formula.Gospod nije sišao s krsta da bi
ljudi silom poverovali zahvaljujući čudu — on je upravo želeo slobodu
savesti. To je duh naroda i duh hrišćanstva! Ako skretanja ima, mi
žalimo i plačemo zbog toga.

432

Ja sam, kao i Puškin sluga Caru jer, njegova deca — narod njegov
se ne stide da budu sluge Careve. I još ću mu u većoj meri sluga biti
kada on doista bude poverovao da je narod čedo njegovo. Ali,
odnekud dugo ne može još da poveruje!

433
 Neprosvećeni ruski otac je ili činovnik po duši i kockar, ili, ako se
nečim bavi — čovek apstrakcije, onaj koji je obuzet svetovnim
pitanjima — on se zanima za spoljašnje konstitucionalne forme, za
materijalizam, on večito sumnja, u najmanjem dodiru sa praksom pita
se šta su to čast i savest (što ne može da ne vidi i da ne zapazi njegov
sin) i, što je najvažnije, on apsolutno ne shvata sve ono što mu je pod
nosom — on se gadi svega toga što mu je pod nosom. I, to je na vlas
isto i sa njegovim sinom. Zalim što sam prinuđen da budem kratak i
što ne mogu sve to da razvijem. Ali istorija, svetska istorija bi barem
mogla da probudi divljenje prema istorijskim oblicima ljudskog života,
ona bi obezbedila smisao... »Ideje nisu potrebne« — I, oni će sami
stvoriti ideje.
Da, već su galamili o prednostima prirodnih nauka svi oni koji o
njima ništa ne znaju. Pogledajte neke urednike i vlasnike listova — zar
oni nešto znaju? Naprotiv. Zaista naš naučnik (po neko je čak
zapažen i u Evropi u okviru svoje specijalnosti) — to je u većini
slučajeva odličan specijalista, veliki čak specijalista ali — sve su to
neobrazovani ljudi koji naravno, pojma nemaju o sistemu klasičnog
obrazovanja. Nad njima su — praktičari, oni imaju one koji od njih
dobijaju savete, i to su u većini slučajeva sasvim nevini Ijudi (sa
bleskom evropejštine); oni u svojoj naivnosti smatraju sebe za sjajne
»evropljane«, da to čine iz nevinosti: upravo tako — većinom su to
savršeno bezazleni ljudi koji apsolutno ništa ne shvataju u Rusiji no,
— i šta će od svega toga izaći? Ništa, kao što ni do sada ništa nije
bilo... Nema kulture.

Nitkovi su me izazivali zbog moje neprosvećene i nazadnjačke

vere u Boga. Ti glupani nisu mogli ni da sanjaju o takvoj snazi
odricanja Boga kakva se nalazi u mom Inkvizitoru i u poglavlju koje
mu prethodi i kome kao odgovor služi čitav roman. Ne verujem ja kao
budala (fanatik) u Boga. I takvi su hteli mene da uče i podsmevali su
se mojoj zaostalosti! Njihova glupa priroda nije mogla ni da sanja o
takvoj snazi odricanja kakvu sam pokazao ja. Zar oni mene da uče!
203 Ruske reči hrišćanin i seljak imaju u korenu istu reč krst i
Dostojevski ovde, kao i na drugim mestima, to želi da podvuče u tom
smislu da je seljak čuvar hrišćanstva. Napomena prevodioca
204 Crucifix — raspeće. Napomena prevodioca.
Đavo. (Psihološko i podrobno kritičko tumačenje Ivana Fjodoroviča
i pojava đavola). Ivan Fjodorovič je dubok, to nije savremeni ateista
koji svojim neverovanjem samo dokazuje uskost svoga pogleda na
svet i ograničenost svojih sasvim ograničenih sposobnosti.

435

Postoje neke stvari u životu, životni problemi koje je međutim

krajnje teško shvatiti baš zbog preterane učenosti. Učenost, nešto
divno čak i u slučaju kada je preterana, može da se pretvori u dodiru
sa živim stvarima u nešto što je čak štetno. Sve živo se ne može tako
lako shvatiti. To je aksioma. A preterana učenost uvek nosi sa sobom
nešto što umrtvljuje. Učenost je materijal sa kojim neki naravno,
veoma teško izlaze na kraj.
Preterana učenost nije uvek istinska učenost. Istinska učenost ne
samo što nije tuđa životu nego se na kraju krajeva uvek stapa sa
životom pa čak, ukazuje u životu — i nudi ih — na nova otkrovenja. To
je suštinski i prekrasni znak istinske učenosti. Lažna učenost, čak i
kada je prekomerna, na kraju krajeva se tuđi od života i odriče ga. Kod
nas se nešto ne čuje da ima naučnika prvoga reda, što se tiče onih
drugorazrednih njih ima dovoljno pa čak — drugih i nema nego tih
drugorazrednih učenih ljudi. Čak i kada je preko mere učen takav je
kod nas drugorazredni. Ali, hrabrimo se, biće i onih prvoga reda.
Jednom, nekada — ali biće ih. Ne treba gubiti veliku nadu.
Jedino je zapadnjaštvo partija jer — oni imaju vlast.
Ruska partija je rasuta i neorganizovana ali ona se oslanja na čitav
narod, neke njene vođe neposredno prihvataju narodna načela,
veruju, i ispovedaju ta načela. Uloga te partije je pred nama — no,
toga će nesumnjivo biti.
Uz dosledni realizam otkriti u čoveku čoveka. To je uglavnom
ruska osobina, u tom smislu ja sam naravno, nacionalan (jer moj
pravac vodi poreklo iz dubina hrišćanskog narodnog duha) — iako
sam nepoznat današnjem ruskom narodu ali, biću poznat u
budućnosti.
Kažu da sam psiholog: nije tačno, ja sam samo realista u jednom
višem smislu, to jest ja prikazujem sve dubine ljudske duše.
 F. M. DOSTOJEVSKI - TRI ODE
POVODOM DOGAĐAJA U EVROPI 1854. GODINE
Kako je počelo? Gde se nevolja krije?
Ko je kriv? Dajte nam krivca amo!
Da, umni ste vi — svi mi to znamo,
Al’ zbog slave vaše loš glas vas bije!
Zar nije bolje u miru tiveti,
Sebe gledati i upravljati sobom!
Ta, imamo li mi još što deliti —
A mesta ima za sve pod nebom.
I, ako ćemo baš sve pomenuti:
Zar može Francuz. Rusa uplašiti!
Srela se Rusija već s nevoljom mnogom!
Podnela je ona i jađe neviđene.
Gazio ju je i Tatarin svojom nogom
No — pade i on pod noge njene.
Al’ to je prošlost i gle — sada,
Rusiji divu ne možete ni prići.
Na svim morima ona već vlada,
Tog diva više nećete dostići!
Dignite glave, hajde — pogledajte,
Pazite samo — da vrat ne slomite!

Znane su Rusiji razdora nedaće,

Do poslednje kapi je ona krvarila,
Preživela je i borbu zavađene braće
No, sveta Rusija živa je uvek bila!
Umniji vi ste od nas — imate knjige!
Jeste li u pravu — to zna čast vaša!
No, znajte, i kad nas skole sve brige,
Ustaće iz nevolje, kao uvek, Rusija naša!
Sva prošlost naša — odgovor je vama —
I savez ovaj nije strašan nama!
Spasićemo se mi u dane iskušenja,
Čuvaće nas krst, svetinje, vera i tron!
U duši našoj to je čvrst zakon,
Znamenje naših pobeda — izbavljenja!
Mi veru nismo tek tako izgubili
(Kao što je po neki zapadni narod);
Mi smo verom iz mrtvih ustajali,
Ta, verom i živi sav slovenski rod.
Mi verujemo da je Bog nad nama,
Rusija živi i neće — umreti sama!

U svađi vidite samo rusku ruku,

Pišete — čudan je svaki naš korak,
Ne marimo, velite, za čast francusku!
Stidite se za vaš saveznički barjak.
Zao vam je i svetle Porte — mnogo,
Vičete da smo za osvajanja!
Za sve vam dajemo odgovor — strogo,
K’o deci nestašnoj željnoj igranja:
Ne sviđa vam se — sami ste krivi,
Ne, nismo pred vama više stidljivi!
Nad sudbinom ruskom nemojte tutiti!
Vi ne znate ni šta je njeno pozvanje!
Istok je njen! Ruke će pružiti —
Ne jedno tek njeno pokoljenje.
Ona vlada Azijom — do kraja
I svuda, u svemu, novi život budi
(Božja je volja!). Od naše zvezde sjaja
Istok se drevni evo — čitav budi.
Svuda je Rusija — svi su podanici cara
Budućnosti naše već rudi krasna zora!

Ne, — neće opijum neprijatelj roda,

— Da, to je varvarstvo za nas —
Pokrenuti narode putem preporoda,
I uzvisiti ponižene do vas!
To je gordi Albion bezumni
(Misionar sveg Hristovog bratstva)
Uneo u narode duh nerazumni,
U gramzivoj ielji da zgrne bogatstva!
Zar nije i za vas Gospod krst poneo,
I sebe, i za vas, na njemu irtvovao?
Gledajte! On je raspet i sada,
Još teče njegova presveta krv!
Gde je Jevrejin što ga izdade tada,
Prodaje li i sada tu večnu Ijubav?
On još krvari, još podnosi niuke,
I još mu oči gorke suze liju!
Sire se još uvek te boianske ruke,
I nebesa još groznu srdibu kriju!
Još plaču braća po veri — ima nadanja!
Ptaču crkve od — neviđenog gonjenja!

On ih i sam sve nazva svojim telom,

On, glava naše vere pravoslavne!
Goniti crkve neverničkim delom —
To nam je kob sudbine neslavne!
Hrišćanin s Turčinom — protiv Hrista!
Zar hrišćanin Muhameda da brani!
Stidite se — otpadnici od krsta,
Vi gasite botansku svetlost sami!
Bog je sa nama! Ura! Svetli su ideali,
Hrišćanin za Hrista i život ne tali!

Mač Gedeonov — potlačenima nada

I Sudija moćni nad Izrailjem!
Pomazanika tvog, cara nam moćnog sada
Zaštiti desnicom pod svojim okriljem!
I ako dvojica u ime Gospodnje pođe,
Gospod je s njima — obećanje je dato! čas tvoj
Gospode eto — dođe!
Milion nas čeka reč carevu — zato!
I ječi truba — dvoglavi orao se vije
Carigradu hita — krila da razvije!

Pesma je napisana 1854. godine u Semipalatinsku gde je

Dostojevski služio kao običan vojnik, nakon robije. Dostojevski je
pesmu prvo uručio komandantu bataljona koji ju je prosledio generalu
Jakovljevu sa piščevom željom da bude predata načelniku Trećeg
odeljenja L. V. Dubeljtu u Petrogradu. Dostojevski je nastojao da se
na svaki način vrati u literaturu i da se izbori za pravo objavljivanja
svojih književnih dela. Dubeljt je pesmu primio ali nije dopustio da
bude objavljena ni u jednim petrogradskim novinama. Za piščevog
života pesma nije štampana.
 PRVI JULI 1855. GODINE
I kada nasta ponovo po volji sudbine
Vreme ruske žrtve — k’o dvanaeste godine
Blagoslovi majka svog jedinca sina,
I posla caru svom u rat — na tuđina.
I zali se zemlja naša žrtvenom krvlju
Ozari se Rusija snagom i Ijubavlju.
I tada začu se tihi ti ropac jada
I kao mačem rani rusku dušu tada.
I čas taj Rusu svakom bolom odjeknu
Zadrhta div i — kao da pokleknu.
I zemlju ovu tada suprug tvoj napusti
K’o Danica kada se u more spusti.
Verovala je Rusija i u času te tuge,
I gledala zrak nade — još u svemul Svršeno je!
Njega nema! Sagnimo glavu!
Usne mi tiho zbore zivota mu slavu,
Besmrtna dela svedoče o njemu.
I crna ruska zemljica je zaridala,
U groznom uiasu netno je zastala —
No, ti — ti si najviše izgubila.

O, sećam se, beše to strašni, gorki čas

Kada vest ta uzasna stize do nas!
I lik tvoj divni u mašti mojoj tada
Zablista kao slika što dušu kida.
Lik divne krotkosti što nad nama vlada,
I videh anđela kako gorko rida...
I duša moja molitvom pohrli tebi —
A srce reči nije nalazilo!
Krvavom suzom plačem — padam ničice
U prah pred tobom divna Udovice!
Oprosti, oprosti sve moje zelje;
Oprosti što se usudih govoriti.
Oprosti mi bezumlje moje volje
Što pozeleh tugu ti ublažiti.
Oprosti meni otpadniku jadnom
Sto dilem glas nad ovim svetim grobom.
Boze! Ti si nam jedini sudija navek!
Ti si me kaznio u času moje sumnje —
Srce kaže — suze su iskupljenje!
Da, opet sam Rus — opet sam čovek.

No, mišljah, sačekaj — ima još dana,

U grudima njenim još je sveia rana...
Bezumni! Zar nisi toliko gubio?
Ima li dna bolu što ga je život nudio!?
Gledam na prošlost — ona je kao grob,
I srce bih krvavo sebi iščupao —
Bolnim bih se sećanjem hranio!
Još bih kao suianj slomljena srca,
Slušao sat sudbine što kobno kuca!
O, verujemo, nije takva sudbina tvoja!
Tebi bolju sudbinu sprema Proviđenje...
Ali, zar tajnu buduću zna dusa moja,
Zar ja da kazujem tvoje pozvanje?
Seti se šta si nam bila dok je on ziveo!
Bez tebe molda on to ne bi ni bio!
On je od rana znao za tvoj uticaj,
Pratila si ga kao anđeo na koraku svakom,
Život mu je bio — od tebe darovan sjaj —
Pozlatila si mu život božanskim zrakom!

Bili ste srce jedno — ti imaš srce druga...

Da li ga je znao neko kao ti — supruga?
Da li je neka srce tako mu čitala,
Kao ti, ljubavlju što si ga shvatala?
Ne, sada nećeš izbeći stradanje —
Gde pogled bacimo — svuda je on.
Sve je na njega bolno podsećanje,
I njega nema! Da nije to bio san!
O, ne! Znamo! Nema nade u zaboravu,
Bol sećanja nam daje samo utehu pravu!!
 Pred njim poverova i slepac i raskolnik
I zao duh uzmaknu pred njim — najzad!
S mačem ognjenim ustade kao anđeo strašni
Da nam put večiti za budućnost kaze...
Ali, shvati i to vrag naš davnašnji
I lukavim jezikom poče da lale...

Dosta je! Bog neka odluči o nama svima!

Ti ucveljena ustani i sve osokoli,
Poživi srećno na radost sinovima
I za svetu se Rusiju sa njima pomoli.
Pogledaj, on je sav u sinovima svojim,
Njegov je duh zauvek u srcu njinom!
Poživi! Poživi nam kao veliki uzor,
Ti svoj krstponesi u sjaju lepote
Budi nam budući veliki primer —
Plemenita dušo — dušo patriote.
Oprosti, oprosti što sam govorio,
Oprosti što te žalih i — što sam molio!
Istorija će dletom svojim uklesati
Tvoj lik blistavi i delima istiniti.
Ona će nam slavna dela sačuvati —
Ona neće zatajiti šta si nam bila.
O, budi nam i dalje anđeo Proviđenja!
Sačuvaj sina radi našega spasenja!
Za sreću njegovu i za našu poživi
I zemlju rusku kao majka blagoslovi!

Ova pesma je napisana godine 1855. za rođendan carice

Aleksandre Fjodorovne, udovice Nikolaja I. Dostojevski je preko vojnih
zapovednika u Sibiru ovu odu uputio ministru vojske s molbom da
bude »podastrta pred noge Njenog imperatorskog veličanstva udovice
pokojnog gospodara imperatora«. Njegova želja je bila — između
ostalog — da se opet vrati u književnost i da se izbori za pravo
objavljivanja svojih književnih dela. Za života Nikolaja I slični pokušaji
su ostajali bez uspeha. Dostojevski je nastojao da pesma stigne do
samog cara. Tek krajem 1855. godine nešto se poboljšala situacija
pisca prognanika — vraćen mu je podoficirski čin ali car je naredio da
se nastavi nadzor nad piscem.
POVODOM KRUNISANJA I SKLAPANJA MIRA
I grozni rat se evo, svrši!
Kraj boju dođe ljutom, surovom!...
Izazovu drskom i nadmenom
Rusija odgovor dade —
U gnevu tiranina skrši!
S mačem junački u boj stupi.
Tiranin poseja krvavu letvu —
Rusija krvavu letinu skupi!
Nališe se krvlju njena polja
Rusija mir uze u boju...
Mir sada slavi ruska zemlja.
Blista pred nama evo, nova era,
Život je pred nama — sada,
Zari se gle, opet nova nada:
Bote, blagoslovi nam cara!
Car naš kreće na podvig slave,
Put mu je trnovit i — strm,
Nema predaha, podignimo glave
Život mu je podviga i slave pun!
Gigantu sličan onom samodržavnom
Što je živeo od svoga rada —
I ovaj sin carski — velika nada,
Žuljeve ima na dlanu svom!

Burom se očisti sva naša država,

Draga je nama sva naša slava!
Nevolja krepi srca, ona ih spaja
Onima koji ostanu verni do kraja.
Za carem sada sva se Rusija s ljubavlju
Plamenom verom krepi i — pribire,
I sa polja natopljenih krvlju,
Zlaćanu žetvu ubire.
Ne, nije Rus onaj što put nepravi
U ovom času odlučnom bira —
Kao rob lenji i lukavi što —
Kreće ne znajuć’ svetinje mira.
Danas car naš krunu prihvati...
I moli se srcem prepunim žara —
Molitva svih Rusa njega prati:
Bože, blagoslovi nam cara!
O, ti što snagom svoje volje
Daruješ život i — smrt, svima
Ti što čuvaš cara, travku, polje:
Podari mu duh dobar i srce smelo,
Podaj mu snage za podvig novi —
Ohrabri njegovo veliko delo,
I na put ga sveti blagoslovi!

Ti, koji praštaš svima,

Istočniče krotkosti svete,
Usliši rusku molitvu i sada:
Sačuvaj u Ijubavi zemlju rusku!
Ti, Bože koji praštaš i voliš sve,
Koji oprosti i svojim goniteljima!
Naš care moćni pod vencem trnovim,
Koji si se za mučitelje molio,

Ti koji si na krstu rečju svojom —

Praštao, blagosiljao i — voleo!
Životom svojim i svojom krvlju
Poslužimo svi caru svojemu,
Ozari Bože, svetlošću i ljubavlju
Rusiju celu — svu vernti rtjemu!
Ne kazni nas slepilom oka,
Podari nam razum da shvatimo —
Neka je vera čista i preduboka
Izabranika neba da prihvatimo!
Sačuvaj nas sumnje, daruj nam nade
Ozari i slepog i um mu podaj —
I u dan obnove velike i nade
Puteve nam buduće obasjaj!
 Ova pesma je napisana 1856. godine i preko vojnih zapovednika
takođe prosleđena u Petrograd zajedno sa molbom F. M.
Dostojevskog da se pesma pojavi u nekim prestoničkim novinama. I
ova pesma, kao i prethodne, svedoči o očajničkim pokušajima pisca
»Zločina i kazne« da se vrati u književnost — u život za kojim je
čeznuo u izgnanstvu. Molba i ovoga puta nije uvažena i — pesma nije
ni objavIjivana za života piščevog. Inače, pesma je posvećena
krunisanju Aleksandra II. Dostojevski je, kao i mnogi drugi njegovi
savremenici, gajio neke nade da će stupanjem na presto mladi car
omogućiti neke bitnije političke promene ali nade su se — i ovoga puta
— izjalovile barem što se tiče bčne sudbine pisca-robijaša. Promene
koje su kasnije đoista usledile Dostojevski je pozdravljao u brojnim
svojim napisima.
Ova pesma — kao i prethodne dve — po tonu podseća na ode
poznatog pesnika Deržavina kao i na filozofske elegije Žukovskog.
Smatra se uostalom, da su mu pomenuti pesnici mogli služiti kao uzor.
 Zabilješke
[←1]
1660-1662. - Prim. Prev.
[←2]
»Savremeniku«. — Primedba prevodioca.
[←3]
aslov komedije Ostrovskog. — Primedba prevodioca.
[←4]
Naslov komedije Ostrovskog
[←5]
Likovi iz Ne gurajte se u visoko društvo. — Primedba prevodioca.
[←6]
Junak Gogoljevih Ludakovih zapisa. — Primedba prevodioca.
[←7]
Čemiševskom. — Primedba prevodioca.
[←8]
Čemiševskom. — Primedba prevodioca.
[←9]
»Savremeniku«. — Primedba prevodioca.
[←10]
Čemiševskom. — Primedba prevodioca.
[←11]
»Savremeniku«. — Prim. prev.
[←12]
Dobroljubovu. — Prim. prev.
[←13]
Kriptonim Dobroljubova. — Prim. prev.
[←14]
Pirogov, Nikolaj Ivanovič (1810—81), čuveni hirurg i pedagog. Kao
načelnik kijevskog školskog okruga Pirogov je 1859. objavio Pravila o
kažnjavanju učenika gimnazije u kojima je, pod pritiskom svojih saradnika,
pređvideo, uz izvesna ograničenja, i telesno kažnjavanje učenika.
Dobroljubov je u dva maha u »Savrememeniku« pisao protiv Pirogova,
Dobroljubovu su replicirali mnogi publicisti i tako je nastala »pirogovska
afera«, »pirogovski problem«, koji je i Dostojevski u ovoj skici rešavao sa
svog nezavisnog - realisitčnog, humanističkog i personalističkog staovništa.
Zbog smrti Dobroljubova 17. novembra 17. novembra 1861., Dosotjevski noje
ovom tekstu dao konačan oblik i nije ga obelodanio - Prim. Prev.
[←15]
Reakcionami ruski publicista. — Prim. prev.
[←16]
Dostojevski misli na Dobroljubovljevu satiričnu pesmu pod naslovom
»Tužna misao jednog gimnaziste luteranske veroispovesti koji nije iz
kijevskog okruga«, objavljenu u »Zviždaljci«, satiričnom dodatku
»Savremenika«, i u kojoj se nalaze i stihovi koje bismo ovako mogli prevesti:
Želeo bih da me Ko izbije,
Al ’ ne prutom Kojim
se svugde bije:
Meni treba prut Koji je
Prof. Pirogov
Spremio za Kijev! — Primedba prevodioca
[←17]
Liberalni publicista. — Primedba prevodioca.
[←18]
»Savremeniku«. — Primedba prevodioca.
[←19]
»Savremeniku«. — Primedba prevodioca.
[←20]
1863—1864. — Primedba prevodioca.
[←21]
Slovenofilima. — Primedba prevodioca
[←22]
Mudri »farisej« Gamalil uživao je tako veliki autoritet da je dobio titulu
»rabban« — »naš učitelj«. Pozivao je članove Velikog veća da ne pogube
apostole zbog njihove »reči« upućene narodu, »Jer, ako njihov pothvat ili
njihovo delo potiče od ljudi, propašće, a ako potiče od Boga, nećete ga moći
uništiti. Pustite ih da ne dođete u sukob s Bogom!« Članovi Velikog veća
poslušaše Gamalilov predlog, »dozvaše k sebi apostole te ih išibaše i
zabraniše im govoriti o Isusovu imenu pa ih otpustiše«. Apostoli, međutim,
»svaki dan su neprestano i u hramu i po kućama najavljivali Isusa kao
Mesiju«. (Dela apostolska, gl. 5, st. 34—42). Pavle iz Tarsa naziva Gamalila
svojim učiteljem (Dela apostolska, gl. 22, st. 3). — Primedba prevodioca.
[←23]
1864. — Primedba prevodioca.
[←24]
Maša — Marija Dmltrijevna, prva žena Dostojevskog, umrla posle duge
agonije od tuberkuloze 15. aprila 1864. O drami ljubavi Dostojevskog prema
Mariji Dmitrijevnoj — v. prvi deo knjige Mark Slonjin, Tri ljubavi Dostojevskog,
Prosveta, Beograd 1981. — Primedba prevodioca.
[←25]
»Večnaja pamjat«, »neka mu je večna slava«, »slava mu«. — Primedba
prevodioca.
[←26]
Istoričaru N. I. Kostomarovu. — Primedba prevodioca.
[←27]
Kostomarovu. — Primedba prevodioca.
[←28]
Kan Zlatne Horde koji je 1382. napao Moskvu i potčinio je svojoj vlasti. —
Primedba prevodioca.
[←29]
Časopis revolucionarne satire. Izlazio u Peterburgu 1859 1873. —
Primedba prevodioca.
[←30]
Pseudonim D. I. Minajeva (1835—1889), koga je »znala sva čitalačka
publika« i čije su »parodije, ekspromti, epigrami obišli celu Rusiju«. — Prim.
prev.
[←31]
O značenju Tvera u životu Dostojevskog v. Slonjim, nav. delo. — Prim.
prev.
[←32]
»Savremeniku«. — Prim. prev.
[←33]
Marija Petrovna Muzovkina (Skorpiona Aspidovna) junakinja iz jedne
Ščedrinove priče u zbirci Gubernijske slike. — Prim. prev.
[←34]
Kostomarov je bio Ukrajinac. — Primedba prevodioca.
[←35]
1864-1865. - Primedba prevodioca
[←36]
Bela Arapija je simbol isprazne i letargične fantazije u komadima
Ostrovskog Praznični đan posle ručka i Teški dani. Taj simbol se u polemici
oko dramskog opusa Ostrovskog upotrebljavao kao sinonim za »carstvo
mraka«. Apolon Grigorjev preosmislio je, u polemičke svrhe, značenje ovog
izraza. Belom Arapijom on je, a kasnije pod njegovim uticajem i Dostojevski,
nazivao utopijske slike budućnosti u romanu Černiševskog Šta da se radi? i
analogne ideje ruskih revolucionara-demokrata, a njih same —
Beloarapovcima. — Prim. prev
[←37]
Neprecizan citat iz Jevanđelja po Luki, gl. 16, st. 31: »Tada će mu Avram:
'Ako zaista ne slušaju Mojsija i proroke, neće verovati ni ako ko iz mrtvih
vaskrsne'.« — Prim. prev.
[←38]
Lokalna staleška uprava - Primedba prevodioca
[←39]
Liberalni dnevni politički i književni list, izlazio u Peterburgu od 1863. do
1884, tj. dok ga carska cenzura nije ukinula. — Prim. prev.
[←40]
Umereno liberalni list. — Prim. prev.
[←41]
Upor. s rečima Dostojevskog u pismu Apolonu Majkovu od 9(21). aprila
1868.: »'Glas' i S. 'Peterbuške vedomosti' (užas jedan) nemoguče je čitati bez
gađenja«. — Prim. prev
[←42]
Politički komentator »Glasa«. — Prim. prev.
[←43]
Krajevski, vlasnik i urednik lista »Glas« i časopisa »Otadžbinski zapisi«.
— Prim. prev.
[←44]
U pozivu na pretplatu na »Otadžbinske zapise« za 1865. bilo je saopšteno
da časopis od mesečnog postaje dvonedeljni. — Prim. prev
[←45]
Oko izdavanja »Glasa« i »Otadžbinskih zapisa«. — Prim. prev.
[←46]
Stih iz Puškinove pesme »Vojvoda«. — Prim. prev.
[←47]
Krajevski. — Prim. prev.
[←48]
Krajevskom. — Prim. prev.
[←49]
Mesto u blizini Ankone kod koga je pijemontska vojska pod
komandom generala Enrika Čaldinija 18. septembra 1860. pobedila papske
vojnike, posle čega je osvojila Ankonu. — Prim. prev.
[←50]
Mesto na Siciliji kod koga su hiljadu Garibalđijevih boraca (Mille) izvojevali
pobedu nad Burboncima 15. maja 1860, posle čega su osvojili Palermo. Sam
Garibaldi je u svojim memoarima pisao da je pobeda kod Kalatafimija bila
neosporno presudna za uspeh Sicilijanskog pohoda 1860. Engels je
Garibaldijevu pobedu kod Kalatafimija nazvao jednim od najneočekivanijih
ratnih podviga XIX veka. — Prim. prev.
[←51]
Pišući usputno o italijanskom narođno-oslobodilačkom pokretu »Glas« je
u jednom svom uvodniku napravio grubu grešku nazvavši Garibaldija
»herojem Kastelfidarđa«, tj. pobrkavši Garibaldija sa Čaldinijem. Tu grešku
uočile su »Sanktpeterburške vedomosti« i tako je u ruskoj štampi nastala
mala »afera Kasltelfidardo«. — Prim. prev.
[←52]
Tj. krajnji »zapadnjak« koji se odvojio od ruskog »tla«. — Prim. prev.
[←53]
Antonoviču. — Prim. prev.
[←54]
»Savremeniku«. — Prim. prev.
[←55]
Antonoviču. — Prim. prev.
[←56]
Saradnike »Savremenika«. — Prim. prev.
[←57]
»Savremeniku«. Prim. prev.
[←58]
»Savremeniku«. Prim. prev.
[←59]
»Epoha«. — Prim. prev.
[←60]
»Savremenik«. — Prim. prev.
[←61]
Pozitivnu analogiju između ljudskog društva i mravinjaka nalazimo u
Volterovom Mikromega.su (1759). Po Lesingu, međutim, ljudsko društvo
suprotstavlja se mravinjaku, u kojem se svaki član bavi nekom korisnom
aktivnošću — »vuče, gradi nešto«, pri čemu mravi ne samo što nikad ne
smetaju jedan drugom, već se i međusobno pomažu. Ovo Lesingovo
razmišljanje doprlo je do Dostojevskog preko jednog rada ćerniševskog
posvećenom Lesingu. — Prim. prev
[←62]
Ščedrin o časopisu »Ruska reč«. — Prim. prev.
[←63]
»Savremeniku«. — Prim. prev.
[←64]
Antonovič o »Epohi«. — Prim. prev.
[←65]
Nagoveštaj izreke »Jupiteru, ti se ljutiš, znači da nisi u pravu«. Sva je
priliika da ta izreka potiče iz jednog Lukijanovog dela u kome Prometej kaže
Zevsu (Jupiteru): »Umesto odgovora munje latio se ti si — znači da u pravu
nisi.« — Prirn. prev.
[←66]
Bregunica (rečna lasta) kaže se na ruskom стриж (čitaj: striš), šipka se
kaže mnui. Ne vidimo zasada kako bi se mogla na naš jezik preneti igra koja
se uspostavlja između ova dva nadimka (ako ja, Dostojevski, i nisam стриж
[striš], Vi, g. Antonoviču, svakako jeste шиш [šiš]. — Prim. prev.
[←67]
1864-1865. - Prim. prev.
[←68]
»Srdačni sporazum« — naziv za prijateljske odnose između Francuske i
Engleske. — Prim. prev.
[←69]
Danska je u ratu sa Pruskom izgubila Slezvig-Holštajn. — Prim. prev.
[←70]
Rusija. — Prim. prev.
[←71]
Po Dostojevskom to je simbol vere zapadnog političkog socijalizma.
Nemački publicist K. P. Hajncen (1809—1880), »taj Sobakevič nemačke
revolucije«, kako ga je nazvao Hercen u Prošlosti i raztnišljanjima, pisao je da
je »dovoljno da se na kugli zemaljskoj pobije dva miliona Ijudi pa će stvar
revolucije krenuti kao podmar zana«. — Prim. prev.
[←72]
Suprotstavljanje »iverja« (tj. predstavnika zapadnog sveta, gde je po
uvidu Dostojevskog došlo do raspadanja dmštva na pojedine ljudske atome,
na jedinice, »iverke«, kod kojih nema osećanja »bratskog načela« i koje
zapadni socijalisti stoga uzalud pokušavaju da objedine, umesto odsutne
unutrašnje, veštačkom spoljašnjom vezom) i »bratstva« (koje je iskonski ideal
ruskog naroda izražen u čitavom sklopu njegovih pojmova i odražen u
pravoslavnom tumačenju hrišćanstva) nastavlja Iiniju razmišljanja
Dostojevskog započetu u Zimskim beleškama o letnjim utiscima (T. I.
Ornatska, K. A. Kumpan). — Prim. prev.
[←73]
O prvom Čadajevljevom »Filozofskom pismu« (1836). — Prim. prev.
[←74]
O Poljacima. — Prim. prev
[←75]
Ruskom narodu. — Prim. prev.
[←76]
O smislu ovog aforizma v. Nikola Milošević, Dostojevski kao mislilac, str.
152, 157. — Prim. prev.
[←77]
Krajevskih. — Prim. prev.
[←78]
Reč je o Renanovoj knjizi Vie de Jisus (1863). Prev. kod nas (Život
Isusov). — Prim. prev.
[←79]
Predstavnici revolucionamo-demokratskog pokreta. — Prim. prev.
[←80]
Upor. »Čizme su u svakom slučaju bolje od Puškina« u članku
Dostojevskog »Gospodin Ščedrin, ili razdor među nihilistima«. — Ovaj iskaz
Dostojevskog, koji se često pripisuje Pisarevu, nema neposrednog analogona
u Pisarevljevim člancima (Omatskaja — Kumpan). — Prim. prev.
[←81]
Rad je privlačan — Furijeova formula. — Prim. prev.
[←82]
Tj. ne primajte lažnog Hrista (Antihrista) za istinskog. (Ornatska—
Kumpan). — Prim. prev.
[←83]
»Epoha«. — Prim. prev.
[←84]
»Savremenik«. — Prim. prev.
[←85]
U romanu D. N. Ahšarumova Zapetljancija junak romana Bubnov, koji ne
poštuje crkvene obrede, koleba se da li da se oženi junakinjom koju je ranije
sablaznio neki nihilist. On pita za savet svog prijatelja Iverskog. Junakinja,
međutim, ne hoteći da zavisi od budućeg muža, ne pristaje da pređe da živi
kod njega. — Prim. prev.
[←86]
»Savremeniku« i njegovim vodećim teoretičarima. — Prim. prev.
[←87]
Odgovor na Antonovičevu insinuaciju da je Dostojevski neke motive i slike
preuzeo od Ščedrina. — Prim. prev.
[←88]
Pseudonim iza koga se krio Antonovič. — Prim. prev.
[←89]
»Savremeniku«. — Prim. prev.
[←90]
Antonoviču. — Prim. prev.
[←91]
»Savremeniku«. — Prim. prev.
[←92]
Antonoviču povodom njegove optužbe da se »Epoha« »vešto dodvorava«
»Ruskom vesniku«. — Prim. prev.
[←93]
Antonovič se skrivao pod pseudonimom »Satiričar sa strane«. — Prim.
prev.
[←94]
F. M. Dostojevski jedan je od retkih ruskih pisaca XIX veka koji se nikad
nisu služili pseudonimima. — Prim. prev.
[←95]
U Svadbi Krečinskog (komad Suhovo-Kobiljina poznatog kod nas po
Tarelkinovoj smrti), Krečinski pristaje na dvoboj sa Neljkinom »samo pod
jednim uslovom«: »Da vam na svaki vaš hitac pljunem u oči«. — Prim. prev.
[←96]
Poreklo i razvoj svoje bolesti Dostojevski dovodi u vezu sa godinama
provedenim na robiji u Sibiru, što protivreči svedočanstvu S. D. Janovskog,
lekara koji ga je lečio još pre robije i koji u svojim uspomenama tvrdi da je
Dostojevski »bolovao od epilepsije još u Peterburgu, i to tri a možda i više
godina pre nego što je uhapšen zbog pripadnosti kružoku Petraševskog, pa
prema tome i pre progonstva u Sibir« (Omatska—Kumpan). Podaci o
epilepsiji Dostojevskog veoma su protivrečni. Mada je o njoj napisan čitav niz
radova (među kojima ima i doktorskih teza iz niedicine na stranim jezicima,
uglavnom na francuskom), mi do danas ne možemo sa sigumošću reći kada
se ta bolest prvi put manifestovala kod Dostojevskog (SIonjim). — Prim. prev.
[←97]
»Izučavao sam epilepsiju Dostojevskog da bih ustanovio da li je i kako
uticala na njegovo stvaralaštvo. Ukratko rečeno, došao sam do zaključka da
je epdepsija, izuzimajući prosvetljenja koja je imao pred svaki napad, bila
veliki hendikep za Dostojevskog. Njegov genije nema ništa sa epilepsijom, on
se njome služio kao i drugim životnim iskustvima... Bio sam prvi koji jc izradio
Kalendar napada cpilepsije kod Dostojevskog i opsežno ih opisao
zahvaljujući materijalima koji su poslednjih godina objavljeni u Sovjetskom
Savezu (radi se o beležnicama Dostojevskog izdatim prvi put integralno
1971. — R. M.). Moj rad irnao je medicinsku posledicu. Veliki specijalista za
epilepsiju Anri Beristo koji je napisao, Rečnik epilcpsije... rekao mi jc da su se
psihijatri i on lično prevarili: Dostojevski nije imao organsku epilepsiju levog
temporala već idiopatičnu, osnovnu epilepsiju... (Žak Kato, u intervjuu za
»Književne novine«, Beograd, br. 598, 26. januar 1980, str. 6). — Prim. prev.
[←98]
Muhamed. — Prim. prev.
[←99]
O ateizmu. — Prim. prev.
[←100]
O Turgenjevu (članak o Očevima i deci pod naslovom »Asmodej našeg
doba«). — Prim. prev.
[←101]
Antonoviču. — Prim. prev.
[←102]
Antonoviču. — Prim. prev.
[←103]
Antonoviču. — Prim. prev.
[←104]
Antonoviču koji je tvrdio da je Dostojevski svoj članak »Gospodin Sčedrin
ili razdor među nihilistima« napisao »zaslepljen zlobom« protiv Ščedrina. —
Prim. prev.
[←105]
Antonoviču. — Prim. prev.
[←106]
Antonoviču na njegovu insinuaciju da se Dostojevski obradovao smrti
Dobroljubova. — Prim. prev.
[←107]
Čemiševskog, koji je prognan u Sibir. — Prim. prev.
[←108]
Posle smrti Dobroljubova 1861. i progonstva Čemiševskog 1862, minomi
Antonovič postao je vodeći kritičar u »Savremeniku«- Vodio je rubriku
»Ruska literatura« sve dok »Savremenik« nije 1866. zauvek zabranjen. —
Prim. prev.
[←109]
Antonoviču povodom njegove optužbe »Glasu« da »miriše na bregunice«,
tj. na »Epohu« Dostojevskog. — Opisujući svoj prvi ručak kod čuvenog
mskog vojskovođe Suvorova L. N. Engeljgart je u svojim memoarima,
objavljenim 1860. u Moskvi, naveo kako je — pripremivši se da podnese sve
Suvorovljeve nastranosti — ipak napravio jednu grešku. Nasmejao se pitanju
koliko ima od kad je u činu u kome se nalazi, koje mu je postavio vodnik što
je točio votku. Naime, na mčku kod Suvorova votka se točila strogo po
činovima i po starini. »Grof (Suvorov) je to primetio, kad su svi seli za sto
odjednom skočio i — povikavši Smrdi! Smrdi! — izleteo u drugu sobu. »Sve
su zvanice bile omirisane i Engeljgart je izbačen napolje s obrazloženjem da
mu »čizme smrde« (Ornatska—Kumpan). — Prim. prev.
[←110]
Antonovičevu. — Prim. prev
[←111]
O Antonoviču. — Kontaminacija između stiha »Mračan, tih i bolestan« in
Njekrasovljeve pesme »Na Volgi« (reč je o Vlasu, vidi Dnevnik pisca za
1873.) i atributa (»tup«) onog evnuha iz Puškinove poeme »Bahčisarajski
šedrvan«, o kome je bilo reči u odlomku br. 140. — Prim..
[←112]
O Antonoviču. — Kontaminacija između stiha »Mračan, tih i bolestan« in
Njekrasovljeve pesme »Na Volgi« (reč je o Vlasu, vidi Dnevnik pisca za
1873.) i atributa (»tup«) onog evnuha iz Puškinove poeme »Bahčisarajski
šedrvan«, o kome je bilo reči u odlomku br. 140. — Prim. prev.
[←113]
Antonoviču i »Savremeniku«. — Prim. prev.
[←114]
Nihilistima. — Prim. prev.
[←115]
Antonoviču koji se skrivao iza pseudonima »Satiričar sa strane«. — Prim.
prev.
[←116]
Antonoviču. — Prim. prev.
[←117]
Antonoviču. — Prim. prev.
[←118]
»Savremeniku«. — Prim. prev
[←119]
Hristove reči iz Jevanđelja po Mateju, gl. 28, st. 19. — Prim. prev
[←120]
Iz Beklove (Buckle) čuvene History of Civilization inEngland (1857—1861,
ruski prevod izlazio 1861. u nastavcima u »Otadžbinskim zapisima, a posle
izdat kao posebna knjiga). — Prim. prev.
[←121]
»Glas« Peterburg, br. 232/1864. javljao je o širenju hrišćanstva u Turskoj,
o svakodnevnom grupnom i pojedinačnom prelaženju muslimana u
hrišćanstvo. (Omatska—Kumpan). — Prim. prev.
[←122]
»Epohe«. — Prim. prev.
[←123]
Na Zapadu. — Prim. prev.
[←124]
Poljski istoričar i etnograf rodom iz Ukrajine. Posle propasti poljskog
ustanka izdao 1864. u Parizu knjigu Peuples Ary&s et Tourans u kojoj je,
između ostalog, tvrdio da »Velikorusi«, ili kako ih je on nazivao »Moskalji«,
nisu slovenskog već turanskog porekla, dok Poljaci i Malorusi (Ukrajinci)
pripadaju evropskoj »arijskoj« rasi. Prema Duhinskom, na Zapadu (»kod
Arijevaca«) civilizacija se temelji na individualnoj svojini, dok u »Moskoviji«
ima karakter »komunizma« (communis — opšti, zajednički) — stoga
»francusko-evropske reči svojina, nasledstvo, sveštenstvo, plemstvo... gube
značenje ... i ne idu dalje od basena Dnjepra« (Omatska—Kumpan). — Prim.
prev.
[←125]
»Savremeniku«. — Prim. prev
[←126]
Aluzija na čuveni uvodni pasus iz Rusoovih Ispovesti (Confessions, obj.
posthumno 1782): »Je forme une enterprise qui n’eut jamais d’exemple et
dont l’execution n’aura point d’imitateur. Je veux montrer k mes semblables
un homme dans toute la vćritć de la nature; et cet homme ce sera moi.« —
Prim. prev.
[←127]
Nihilistima. — Prim. prev
[←128]
1864-1865. Prim. Prev.
[←129]
Rusiji. — Prim. prev
[←130]
Antonoviču i »Savremeniku«. — Prim. prev.
[←131]
»Savremeniku«. — Prim. prev.
[←132]
»Savremeniku«. — Prim. prev.
[←133]
»Savremeniku«. — Prim. prev.
[←134]
Povodom Antonovičevog negativnog prikaza Očeva i dece (tekst se zvao
»Asmodej našeg doba«, objavljen u »Savremeniku« br. 3, 1862).
— Prim. prev.
[←135]
Pipin je od 1860—1861. bio profesor Peterburškog univerziteta, posle
čega je sarađivao u »Otadžbinskim zapisima« i »Savremeniku«. Više se
bavio naukom nego publicistikom, zbog čega nije bio naročito poznat široj
publici, ali ga je već 1871. ruska carska akademija izabrala za svog člana.
Istina, car nije tada potvrdio njegov izbor. Pipinove zasluge su u zasnivanju
ruske kulturno-istorijske škole iz koje su se razvili genijalni A. N. Veselovski i
niz drugih, manje značajnih ruskih proučavalaca književnosti. Napisao je,
pored ostalog, i jedan kratak »Pregled istorije srpske književnosti«, preveden
na naš jezik u »Književnoj istoriji« br. 12, 1971. — Prim. prev.
[←136]
I. Goljc-Miler, pesnik i revolucionar, rano umro od tuberkuloze (živeo od
1842—1871). Njegov talenat visoko je cenio Njekrasov. Dela su mu prvi put u
celini objavljena tek 1930. On je autor one pesme o »suzama građanina« što
»spavaju u ravnici«, koja je štampana pod pseudonimom »Iv. G.-M.« u
»Savremeniku« br. 2, 1864, a koju Dostojevski navodi u članku »Gospodin
Ščedrin ...« (vidi tom 5 ove edicije, str. 559). — Prim. prev.
[←137]
Katkovu. — Prim. prev.
[←138]
Reminescencija na stih U noći je mnogo zvezda divnih iz Puškinovog
Evgenija Onjegina (gl. 7, strofa LII). — Prim. prev.
[←139]
»Savremeniku«. — Prim. prev.
[←140]
Misao o »umrtvljujućem formalizmu« Zapada (Francuske) iskazao je još
A. S. Homjakov (IloAHOe co6p. coh., t. I, Moskva 1861), pri čemu je termine
»formalizam« i »formula«, »formalno prayo« upotrebljavao dvojako: s
obzirom na unutrašnju suštrnu zapadne civilizacije (Rima), s obzirom na
pojave ruskog života koje su nastale u vezi sa »podražavamjem inostranim
uzorima primljenim kao goli rezultat«. U poslednjem slučaju »formalizam ima
<• • •> stalnu težnju da zameni svaku moralnu i duhovnu snagu i da nađe <• •
•> svako načelo kretanja u golim materijalnim formulama primenjenim na
materijalne potrebe i pobude čovečanstva«. Bliski smisao — mrtva
završenost, dovršenost, nesposobnost za razvoj ili jednostrani razvoj
određenih načela — pridaje terminima »formula« i »formulaičnost«
(cpopMy/ibHocTb) i Dostojevski (Ornatska—Kumpan). — Prim. prev.
[←141]
1872-1875. Prim. prev.
[←142]
Povodom objavljivanja materijala sa procesa Nečajevu i žestokih
polemika oko Zlih duhova.
[←143]
Štundisti (od nemačke reči die Stunde — čas, sat) zajeđnički naziv za
sekte koje su u drugoj polovini XIX veka nastajale u srednjoj i južnoj Rusiji
pod uticajem protestanata — luterana i baptista koji su se doseljavali iz
severozapadnih pokrajina. Ime su dobili po tome što su se u kolonijama
doseljenika održavali redovni satovi religioznog prosvećivanja kojima su
morali prisustovati najamni poljoprivredni radnici. Štundisti su zahtevali opšte
vlasništvo nad zeljom i podelu proizvoda rada među onima koji sudeluju u
njihovom ostvarivanju. Verovali su da će mađu ljudima sama po sebi
zavladati ljubav koja će omogućiti da se ostvare društvene promene. U
našem veku integrisali su se sa baptistima (Mandić). (Prim. Prev.)
[←144]
O Tatjani Larinoj iz Puškinovog Evgenija Onjegina. — Prim. prev.
[←145]
Mihajlovskom. — Prim. prev.
[←146]
O slovenofilima. — Prim. prev.
[←147]
1872. proslavljena je u Rusiji 200-gođišnjica rođenja Petra I Aleksejeviča
(Petra Velikog). — Prim. prev.
[←148]
Sekta donekle slična hlistima. Pojavila se među pravoslavnim
stanovništvom Kavkaza kao reakcija na nehajan odnos pravoslavnih
sveštenika prema nizu crkvenih obreda. — Prim. prev
[←149]
Narod. — Prim. prev.
[←150]
Pravoslavnog. — Prim. prev.
[←151]
Po svoj prilici povodom »Poslanica protopopa Avakuma« vlastelinki
Feodori Morozovoj, kneginji Jevdokiji Urusovoj i Mariji Danilovoj, u kojima se
veliča delatnost žena na putu dobra (Galagan). — Prim prev.
[←152]
Mihajlovskom. — Prim. prev
[←153]
O posledicama crkvene reforme Petra Velikog kojom ie 1720. umesto
patrijarha i nezavisnosti crkve od države uveden sveti sinod (kolektivno
rukovođstvo na čelu sa ober-prokurorom koga postavlja car). — Prim. prev.
[←154]
Petraševci. — Prim. prev.
[←155]
Povodom epidemije samoubistava koja je zahvatila ruski naraštaj 1870-ih
godina, u doba »sveopšteg hemijskog razlaganja« ruskog društva. — Prim.
prev.
[←156]
Povodom reforme srednjoškolskog obrazovanja kojom su godine 1871. u
Rusiji umesto »klasičnih« uvedene »realne« gimnazije — Prim. prev.
[←157]
O »Građaninu«. — Prim. prev.
[←158]
Tj. čim nestane svete stolice — Prim. prev.
[←159]
General u penziji, aktivni akter antimiljutinske opozicije 1860-ih godina,
publdcist, pisac knjige Rusko đruštvo u sadašnjosti i budućnosti: Sta mi treba
da budemo? (Sankt-Peterburg 1874), koji je Dostojevski pažljivo proučio
(Galagan).
[←160]
Knjigu Fadejeva Dostojevski naziva »brošurom« jer je sam Fadejev u
predgovoru za prvo izdanje molio čitaoce đa ne zaboravljaju da to »u stvari i
nije knjiga <• • •> već serija izredigovanih časopisnih članaka spojenih u
celinu samo po formi« (Kogan). — Prim. prev.
[←161]
Vidi »istoriju glagola stuševati'sja« u t. 4. ove edicije (Dnevnik pisca za
1871), str. 347—350. — Prim. prev.
[←162]
Tj. U Dvojniku - Prim. prev
[←163]
Povodom Fadejevljeve oštre kritike Furijeovog učenja. — Prim. prev.
[←164]
Lakuna u originalu. — Prim. prev.
[←165]
N. S. Mordvinov, admiral i krupan funkcioner za vreme Aleksandra I. —
Prim. prev.
[←166]
M. M. Speranski, ministar Aleksandra I. — Prim. prev
[←167]
Povodom Petrovog jubileja 1872. — Prim. prev.
[←168]
Ruski zapadnjaci. — Prim. prev.
[←169]
Citat iz Jevanđelja po Luki (gl. 4, st. 23.). — Prim. prev.
[←170]
Carstvo Aleksandra II Romanova, vladao od 1855. do 1881. (ubijen u
atentatu). — Prim. prev
[←171]
Aleksandar II ukinuo je kmetstvo (Kpenocrnoe npaao) manifestom od 19.
februara 1861. — Prim. prev.
[←172]
.Reč je o tzv. zemskim skupštinama, jednom vidu plemićko-staleške
samouprave koju je uveo Aleksandar II. — Prim. prev.
[←173]
Aleksandar I Romanov potpisao je 27. novembra 1815. Ustav poljskog
kraljevstva kojim je ruski car proglašen za poljskog kralja. Ustav iz 1815.
proklamovao je formalnu jednakost svih pred zakonom, neprikosnovenost
ličnosti i imovine, slobodu veroispovesti, slobodu štampe i niz drugih
građanskih sloboda. Kraljevstvom je upravljao namesnik uz nominalno
učešće dvodomne skupštine (Sejma) (Galagan). — Prim. prev.
[←174]
Lomonosov je osnovao Rusku akademiju nauka, ali rukovodioci te
akademije nisu sledili njegovu zamisao o putu razvoja mske nauke koji je on
ukazao u odi povodom stupanja na presto mske carice Jelisavete Petrovne
(1747). — Prim. prev.
[←175]
U pomenutoj odi Lomonosov je izneo uverenje da »ruska zemlja« može
»rađati sopstvene Platone« i »razumom hitre Njutone« (tj. Njutne). — Prim.
prev.
[←176]
Reč je u prvom redu o Gogolju kao misliocu i njegovoj knjizi Odabrana
mesta iz prepiske s prijateljima (1847). — Prim prev.
[←177]
Apolon Majkov, završio pravni fakultet Peterburškog univerziteta. — Prim.
prev.
[←178]
Vsevolod Krestovski pisao je antinihilističke romane. Završio je istorijsko-
filološki fakultet. — Prim. prev.
[←179]
Povodom čitanja Prudonovog Rata i mira. Ovu misao Dostojevski je
kasnije stavio u usta »sanjara« — »paradoksaliste« u napisu »Paradoksalist«
(Piščev dnevnik za 1876. godinu), v. t. 3 ove edicije, str. 144—148. — Prim.
prev.
[←180]
O knjizi S. M. Solovjova o Petru Velikom (1872). — Prim. prev.
[←181]
1874-1875. Prim. Prev.
[←182]
1874-1875. — Prim. prev
[←183]
1875—1876. — Prim. prev
[←184]
Stanislav — Dostojevski misli na orden kralja Stanislava. Napomena
prevodioca.
[←185]
A la hauteur — Na visini (franc.) Napomena prevodioca.
[←186]
Uz ovaj fragment stoji na margini levo reč: ovde. Napomena prevodioca.
[←187]
Zagrebite Rusa i pod kožom ćete naći Tatarina (franc.) Napomena
prevodioca.
[←188]
Misli se na Tomu Nevernog Hristovog apostola. Napomena prevodioca.
[←189]
Privlačni (franc). Napomena prevodioca
[←190]
Junak iz »Zapisa iz mrtvog doma« F. M. Dostojevskog. Nap. prev.
[←191]
Dostojevski misli na sveštenike. Nap. prev.
[←192]
Verbot (nem.) — zabrana. Ovde Dostojevski hoće da kaže da po
njegovom mišljenju ne može biti »zabrane« za rat. Ili, drugačije rečeno — on
to ponavlja — rata je bilo i biće ga. Nap. prev.
[←193]
Luj Blan — (1811—1882) francuski socijalista utopista, novinar i politički
borac. Napomena prevodioca.
[←194]
Raskolnicima se nazivaju pripadnici raznih sekti koje nisu priznavale
liturgijske reforme patrijarha Nikona iz perioda od 1652. do 1658. godine.
Napomena prevodioca.
[←195]
1876-1877. Prim. Prev.
[←196]
Redstokisti i štundisti — pripadnici verske sekte o kojima Dostojevski šire
govori u »Dnevniku pisca«. Napomena prevodioca.
[←197]
Toma-mučenik je ruski vojnik Toma Danilov koji je poginuo mučeničkom
smrću u Aziji. Dostojevski je o njemu pisao u «Dnevniku pisca« — kao što se
takođe, često vraćao na Vlasa i na druge svoje omiljene junake iz literature.
Napomena prevodioca.
[←198]
1880-1881. — Prim. Prev.
[←199]
Ovde se misli na V. I. Zasulič (1849—1919) revolucionarku koja je izvršila
atentat na petrogradskog gradonačelnika Trjepova. Bila je u emigraciji sa G.
V. Plehanovom, sarađivala je sa Lenjinom u uređivanju »Iskre«. Prevodila je
Marksa. Napomena prevodioca.
[←200]
Publicista koji je objavio otvoreno pismo Dostojevskom 1880. godine u
»Vesniku Evrope«. Napomena prevodioca.
[←201]
Ruske reči hrišćanin i seljak imaju u korenu istu reč krst i Dostojevski
ovde, kao i na drugim mestima, to želi da podvuče u tom smislu da je seljak
čuvar hrišćanstva. Napomena prevodioca
[←202]
Crucifix — raspeće. Napomena prevodioca.