Tomas Man - PRIPOVETKE 2

GOSPODAR I PAS
NERED I RANI BOL
MARIO I MAĐIONIČAR
ZAMENJENE GLAVE
ZAKON
PREVARENA
 Tomas Man
PRIPOVETKE 2

ODABRANA DELA TOMASA MANA

PRIPOVETKE, 2

Glavni urednik:
Boško Petrović

Lektor:
Milica Bujas

Oprema:
Ivan Boldižar

Tehnički urednici:

Marija Kostić i Mirjana Jovanović

Korektor:
Dušanka Vidaković

Izdavač:
Matica Srpska Novi Sad, 1980
PREVOD:

Gospodar i pas (preveo dr Strahinja K. Kostić)

Nered i rani bol (preveo dr Miloš Djordjević)
Mario i mađioničar (preveo dr Miloš Djordjević)
Zamenjene glave (preveo Branimir Živojinović)
Zakon (preveo Branimir Živojinović)
Prevarena (prevela Vera Stojić)
 GOSPODAR I PAS
- IDILA –

ON DOLAZI IZA UGLA

Ako lepo godišnje doba čini čast svome imenu i ako je ćurlikanje
ptica uspelo da me probudi rano, jer sam prethodni dan završio u
pravi čas, rado odlazim još pre doručka i bez šešira na pola časa u
prirodu, u aleju pred kućom ili u udaljenije nasade, da udahnem
nekoliko puta svežeg jutarnjeg vazduha, i, pre nego što prionem na
posao, da malo učestvujem u radostima jutra. Na stepenicama koje
vode u kućna vrata zviznem u dva tona — osnovni ton i dublju kvartu
— onako kao što počinje melodija drugoga stava Šubertove
nedovršene simfonije — signal koji može da se shvati i kao muzička
kompozicija nekog dvosložnog imena. Već u idućem trenutku, dok
koračam prema baštenskim vratima, oglasi se u daljini sitan zveket,
najpre jedva čujan, ali koji se brzo približuje i postaje jasniji, kao onaj
što nastaje kada kakva policijska marka udari o metalni okov ogrlice; i
dok se okrenem, vidim Baušana kako u punom trku savija oko
stražnjeg dela kuće i juri upravo na mene, kao da namerava da me
obori. Od napora otrombolji malo donju usnu, tako da mu se pokažu
dva-tri donja prednja zuba i divno blesnu spram ranog sunca.
On dolazi iz svoje kolibe koja se nalazi tamo natrag pod podom
verande koja stoji na stubovima, i gde je verovatno ležao u kratkom
jutarnjem snu posle burno provedene noći, dok ga do krajnje mere nije
razdrmao moj dvosložni zvižduk. Koliba je obložena zavesama od
grube tkanine i po njoj je prostrta slama, zbog čega se događa da po
koja slamka ostane u Baušanovom i inače od ležanja nešto rundavom
krznu ili između njegovih prstiju; to je prizor koji me svaki put podseti
na staroga grofa fon Mora, kako sam ga jednom na predstavi punoj ne
1
može biti akuratnije fantazije video gde silazi sa kule smrti od gladi,
noseći slamku između dva trikotna prsta svojih jadnih nogu. Nehotice
stanem postrance i zauzimam odbrambeni položaj prema psu što juri
prema meni, jer njegova tobožnja namera da mi jurne između nogu i
da me obori ima neminovnu moć obmane. Ali u poslednjem trenutku i
baš pred sudarom on ume da ukoči i da zaošine, što svedoči o
njegovom telesnom kao i duhovnom samosavlađivanju; i tada počinje,
ne puštajući glasa — jer on štedljivo upotrebljava svoj sonorni i
izražajni glas — da izvodi oko mene zbrkanu igru pozdravljanja koja
se sastoji od lupanja nogama o tlo, beskrajnog mahanja repom — koje
se ne ograničava na u tu svrhu određeni izražajni organ repa, nego
povuče za sobom čitav zadnji deo tela do rebara, — dalje od
prstenastog nabiranja tela kao i naglog, žestokog odskakanja, pored
okretanja oko sopstvene osovine, — igre koje on, međutim, čudnovato
teži da sakrije mojim pogledima, premeštajući njihovu pozornicu, ma
kako se ja okretao, uvek na suprotnu stranu. Ali u momentu kada se
sagnem i ispružim ruku, iznenada i u jednom skoku se nađe kraj mene
i stane, pribivši rame o moju cevanicu, kao kakav kip: iskosa oslonjen
na mene stoji on, oduprevši se snažnim šapama o tlo, podigavši svoje
lice prema mome, tako da mi gleda u oči zavaljene glave i odozdo, a
njegova nepomičnost, dok ga uz poluglasne i lepe reči tapšem po
plećima, odiše istom koncentracijom i strašću kao i prethodni zanos.
To je nemački ptičar kratke dlake, — ako nećemo ovaj naziv da
uzmemo suviše strogo i striktno, nego da ga shvatimo malo
slobodnije; jer Baušan stvarno nije ptičar, kako se ovaj prikazuje u
knjizi i po najstrožijim merilima. Za takvog je on, prvo, nešto suviše
mali — on je, to treba naglasiti, on je stvarno nešto ispod veličine
jednog ptičara,— a, zatim, njegove prednje noge nisu sasvim prave,
pre nešto prema spolja savijene, — što takođe samo otprilike može da
odgovara onom idealnom liku čiste rase. Mala dispozicija prema
"podvaljku", to jest: prema onoj naboranoj kesi od kože na vratu, koja
može da dâ tako dostojanstven izraz, sjajno mu stoji; ipak bi i njemu
neumoljivi dreseri zamerili da je rđav, jer kod ptičara, čujem, treba
koža vrata da je glatka oko guše. Baušanova boja je vrlo lepa.
Njegova koža je boje rđe, u osnovi išarana crnim prugama kao kod
tigra. Ali ovde je izmešana i bela boja, koja odlučno preovlađuje po
grudima, šapama, stomaku, dok čitav dežmekasti nos izgleda kao da
je zamočen u crnu boju. Po njegovoj širokoj lobanji kao i po hladnim
ušima crna i mrka boja daju lepu, somotsku mustru, a među najlepše
stvari u njegovoj pojavi valja ubrojati žvrk, pramen ili vršak, u koji mu
se uvija bela dlaka na grudima i koji štrči vodoravno, kao badalj starih
oklopa. Uostalom, neka i nešto samovoljna raskoš boja njegove kože
bude "neprilična" za onoga kome su zakoni vrste važniji od vrednosti
ličnosti, jer klasični ptičar ima po mogućstvu da bude jednobojan ili
ukrašen naizmenično obojenim površinama, ali ne da bude šaren kao
tigar. Ali protiv jednog strogo šematskog razvrstavanja Baušanova
najjače govori izvestan način na koji mu je opuštena dlaka usnih
krajeva i donje strane gubice, koja bi mogla, ne bez neke istine, da se
nazove brk i koja, kad se upravo pogleda, izdalje ili izbliže, podseća
2
na pinčera ili šnaucela.
No, ptičar amo i pinčer tamo — kako je Baušan na svaki način lepa
i dobra životinja, kako ukočeno stoji naslonjen o moje koleno i duboko
odano gleda prema meni! Naročito je oko lepo, blago i pametno,
premda je možda malo staklasto. Dužica je riđa — boje je kože; ali
ona čini, u stvari, samo uzan krug, usled velikog obima sjajnocrnih
zenica, a s druge strane prelazi njena boja u belinu oka i pliva po njoj.
Izraz njegove glave, izraz razboritog poštenja, kazuje muškost
njegovog moralnog lika koju mu u fizičkom ponavlja stas: obli grudni
koš pod čijom se glatkom i mekanom kožom snažno ocrtavaju rebra,
uvučene slabine, snažne žilave noge, grube i snažne šape, — sve to
govori o kršnosti i muškoj vrlini, govori o seljačkoj lovačkoj krvi; da,
lovac i glavar, ipak upravo moćno preovlađuju u Baušanovom liku —
on je pravi ptičar, ako se ja pitam, iako sigurno ne zahvaljuje za svoje
postojanje nadmenom sparivanju životinja bliskih po srodstvu; i to
upravo može da bude smisao inače prilično zbrkanih i logički
nesređenih reči koje mu upućujem, dok ga tapšem po ramenu.
On stoji i posmatra, osluškuje padanje tona moga glasa, prožima
ga akcentima odlučnog odobravanja svoje egzistencije, koju ja svojim
govorom jako podvlačim. I iznenada, ispruživši glavu i brzo otvarajući i
sklapajući usne, skače prema mome licu, kao da hoće da mi odgrize
nos, — pantomima koja je očigledno zamišljena kao odgovor na moj
govor i zbog koje redovno nasmejan ustuknem, što Baušan unapred
već zna. To je neka vrsta vazdušnog poljupca, pola nežnost, pola
zadirkivanje, manevar koji mu je svojstven od maloće, što inače nisam
primetio ni kod jednog njegovog prethodnika. Uostalom, odmah se
vrtenjem repa, kratkim poklonima i jednim zbunjenim izrazom izvinjava
zbog slobode koju je uzeo. A zatim izlazimo kroz baštenska vrata u
prirodu.
Okružuje nas šuštanje, slično morskom, jer moja kuća leži skoro
neposredno na reci koja brzo teče i peni se preko ravnih terasa,
odvojena od nje samo alejom jablanova, ograđena travnjakom
posejanim mladim javorom i jednim visokim putem, koji okružuju
moćne jasike, džinovi koji se bizarno pokreću kao vrbe, čija bela
semenonosna vuna zaveje početkom juna čitavu okolinu. Uz vodu,
prema gradu, vežbaju se pioniri u građenju pontonskog mosta. Koraci
njihovih teških čizama po daskama i uzvici njihovih zapovednika
dopiru dovde. Ali s one obale dopiru šumovi fabričke radinosti, jer
tamo, malo nizvodno od kuće, nalazi se fabrika lokomotiva sa
savremeno proširenim krugom delatnosti, čiji se visoki prozori u svako
doba noći crvene u mraku. Onde nove i lepo lakovane mašine jure
prilikom probe tamo-amo; iz neke parne trube začuje se ponekad
zavijajući glavni ton, potmuli tandrk neodređenog porekla s vremena
na vreme zatalasa vazduh, a iz više dimnjaka vije se dim, koji,
međutim, pogodan vetar razgoni preko šuma na onoj strani, i koji
uopšte teško dopire preko reke. Tako se mešaju u varoško-
poluseoskoj samoći ovoga kraja glasovi prirode koja je u sebe utonula
sa glasovima ljudske delatnosti, a nad svim leži blistavooka svežina
jutra.
Može da bude pola osam — u smislu zakona — kada tako izlazim;
u stvari je, dakle, pola sedam.
Idem s rukama na leđima, u nežnom sunčevom sjaju, niz aleju
ispresecanu dugim senkama topola; ne vidim odavde reku, ali čujem
njen široki i ujednačeni tok; čuje se samo šuštanje po drveću,
prodorno zavijanje, dudukanje, cvrkutanje i jecajuće ćurlikanje ptica
pevačica ispunjava vazduh; dolazeći sa istoka po vlažno plavom
nebu, leti avion, ukočena mehanička ptica, uz tutnjavu koja tiho raste i
opada, — preko zemlje i reke svojim nezavisnim putem, a Baušan
veseli moje oko lepim, dugačkim skokovima amo-tamo preko niske
ograde travnjaka s leve strane. On u stvari skače što zna da se to
meni dopada; jer često sam ga uzvicima i lupanjem o ogradu
podsticao na to i hvalio ga kada bi udovoljio mojoj želji; a i sada dolazi
skoro posle svakoga skoka da mu se kaže da je smeo i elegantan
skakač, na šta mi još skoči u lice i vlažnom svojom gubicom zabrlja mi
ruku koju sam digao u odbranu. S druge strane, on vrši ove vežbe kao
neku gimnastičku jutarnju toaletu; jer on glača svoju od ležanja
nakostrešenu dlaku gimnastičkim pokretom i trese iz nje slamke
staroga Mora, koje je naružuju.
 Dobro je tako ujutru šetati, podmladivši čula, očistivši dušu od
lekovitog kupanja i dugog Letinog noćnog zanosa. Sa velikim
poverenjem gledaš u nastupajući dan, ali prijatno oklevaš da ga
počneš, gospodar divnog slobodnog i neopterećenog vremena između
sna i jave, koje si dobio kao nagradu za čestit život. Iluzija života
čvrstog, jednostavnog, sređenog i kontemplativno uvučenog u sebe,
iluzija da pripadaš samom sebi, usrećuje te; jer čovek je sklon da
svoje trenutno stanje, bilo ono veselo ili tmurno, smireno ili strasno,
smatra za pravo, osobito i trajno u svom životu i da naročito svako ex
tempore uzdigne u svojoj fantaziji do lepog pravila i nenarušivog
običaja, dok je u stvari osuđen da živi na brzu ruku i moralno od danas
do sutra. Tako i sada, udišući jutarnji vazduh, veruješ u svoju slobodu
i vrlinu, dok bi trebalo da znaš — a u osnovi i znaš — da svet drži
svoje mreže razapete da te u njih ulovi, i da ćeš verovatno već sutra
opet ležati u krevetu do devet sati, jer si legao u dva zagrejan,
ošamućen i strasno zabavljan ... Pa, neka je tako. Danas si trezvenjak
i ranoranilac, pravi gospodar ovog lovca koji opet upravo prelazi preko
ograde, radostan što izgleda da danas hoćeš da budeš s njim, a ne
tamo sa onim svetom.
Idemo alejom otprilike pet minuta, do one tačke gde prestaje da
bude aleja i gde se kao džombasta šljunkovita pustinja nastavlja dalje
za tokom reke; ostavljamo reku za leđima i polazimo širokim još
neizgrađenim putem od sitnoga šljunka koji, kao i aleja, sa stazom za
bicikl, između nižih šumskih parcela vodi desno do brežuljka koji našu
obalu — Baušanovu životnu pozornicu — sa istoka omeđava.
Prelazimo preko drugog puta što vodi slobodno između šume i livada,
slična po budućem karakteru, koji je dalje gore, prema gradu i
tramvajskoj stanici zatvoren kućama za izdavanje; a jedan strmi
šljunkoviti put vodi nas u lepo uređeni deo, nalik na banjski park, ali
pust kao i čitavo mesto u ovaj čas, sa klupama za odmaranje po
krivudavim putanjama koje se na više mesta proširuju u rondele, čista
dečija igrališta i prostrane rudine na kojima u grupama, kao u parku
stoji staro i lepo formirano drveće sa niskim krunama, tako da se vidi
samo kratak deo stabala nad rudinom — brestovi, bukve, lipe i bele
vrbe. Radujem se ovom brižljivom nasadu po kome ne bih mogao
spokojnije da šetam, sve kad bi i meni pripadao. Svega tu ima. Staze
od šljunka koje silaze sa okolnih blagih brežuljaka pokrivenih travom
imaju čak cementirane jarkove za vodu. A ima dubokih i ljupkih
pogleda kroz sve ovo zelenilo, sa arhitekturom jedne vile kao dalekim
završetkom, jedne od vila koje gledaju sa dve strane.
Ovuda se šetam koji trenutak po putevima, dok Baušan u
centrifugalnom kosom položaju svoga tela, opijen srećom ravnog
prostora, juri uzduž i popreko po rudini ili, možda, lajući, mešajući pri
tom srdžbu i zadovoljstvo, progoni koju pticu što mu — zastrašena ili
da ga draži — uvek leti ispred gubice. Ali čim sednem na klupu, i on
odmah stiže i zauzme mesto na mojoj nozi. Jer zakon njegovog života
je da trči samo onda kad se i ja sam krećem, a čim sednem, miruje i
on. Nema za to nikakve shvatljive potrebe; ali Baušan se toga čvrsto
drži.
Čudno je, prijatno i smešno, kad ga osećam gde mi sedi na nozi
koju prožima grozničavom toplotom svoga tela. Vedrina i simpatija
nadimaju mi grudi, kao što je to skoro uvek slučaj kad sam s njim u
društvu i kad ga posmatram. On sedi čvrsto po seljački: pleća okrene
na spoljnu stranu uz neravnomerno uvučene šape. U ovom položaju
njegova figura izgleda manja i zdepastija nego što stvarno jeste, a
bela dlaka njegovih grudi komično se nakostreši. Ali glava,
dostojanstveno nasađena na vrat, svaki gubitak lepog držanja
nadoknađuje onom velikom pažljivošću koja se u njoj odražava... Tako
je mirno, jer se oboje mirno držimo. Sasvim potmulo dopire šum reke.
Mali i tajanstveni pokreti unaokolo postaju tad značajni i uzbuđuju
čula: kratak šušanj nekog guštera, ptičiji glas, rijenje krtice u zemlji.
Baušanove uši su naćuljene — ukoliko muskulatura klopavih ušiju to
dozvoljava. On iskrene glavu da bolje čuje. A nozdrve njegovog
vlažnocrnog nosa neprestano se pokreću, jako njuškajući.
Zatim on legne, pri čemu ipak održava dodir sa mojom nogom.
Leži postrance prema meni, u prastarom, skladnom i životinjsko-
idolskom položaju sfinge, podigavši glavu i grudi, s četiri buta na telu,
jednako opruženih šapa. Pošto mu je toplo, otvori čeljust, pri čemu mu
usredotočena mudrost izraza pređe u životinjsko, oči mu sevajući
čkilje; a kroz bele, jedre zube jako isplazi ružičasti jezik.

KAKO SMO DOBILI BAUŠANA

Jedna prijatno nabojita, crnooka gospođica, koja, uz pomoć jedne
lepo odrasle i isto tako crnooke ćerke, vodi imanje na bregu blizu
Telca, posredovala je kad smo se upoznavali sa Baušanom i kad smo
ga nabavljali. Ima tome dve godine a on je onda imao pola godine.
Anastazija — to je ime gazdarice — dobro je znala da smo mi svoga
Persija, škotskog ovčara i bezazleno duhovno bolesnog aristokratu,
koji se pod starost razboleo od mučne i nagrđujuće kožne bolesti,
morali da damo ubiti i da već odavno nemamo stražara. Otuda nam je
javila telefonom sa svoga brda da se jedan pas, kakvog bismo samo
mogli poželeti, nalazi kod nje na hrani, i da je na prodaju, i da u svako
doba može da se vidi.
Tako smo se, pošto su deca navaljivala a radoznalost odraslih
jedva zaostajala za njihovom, već idućeg popodneva popeli na
Anastazijino brdo i našli zakupnicu u njenoj prostranoj kujni, punoj
tople i hranljive pare, u kojoj je ona, razgolićenih ruku i razdrljene
haljine oko vrata, zajapurena, vlažna lica pripravljala večeru za svoje
pensionirce, pri čemu joj je ćerka pomagala mirno šetajući tamo-amo.
Ljubazno su nas pozdravili; s pohvalom je primećeno da stvar nismo
otezali i da smo se odmah odlučili. I pošto smo se radoznalo stali
obzirati, povede nas Rezi, ćerka, do kuhinjskog stola, gde se osloni
rukama o kolena i uputi pod sto nekoliko laskavo-ohrabrujućih reči. Jer
tamo, vezano nekim otrcanim kanapom za nogu od stola, bilo je neko
biće koje u poluosvetljenoj prostoriji dotle nismo ni primećivali; ali kad
smo ga pogledali, niko ne mogade da uzdrži bolan osmeh.
Stajao je na visokim poklecljivim nogama, podvivši rep među
stražnje butine, sve četiri noge blizu jedna drugoj, pogrbljenih leđa, i
drhtaše. Možda je drhtao od straha, ali se pre dobijao utisak da se to
događa zbog nedostatka mesa koje bi ga grejalo, jer je biće
sačinjavao samo skeletić — grudni koš i kičma, prevučeni odrpanom
kožom i poduprti sa četiri štule. Zabacio je bio uši — položaj mišića
koji odmah gasi svaki zrak razumnog veselog raspoloženja u psećoj
fizionomiji i koji je u njegovom, uostalom još sasvim detinjem izgledu,
ovo dejstvo tako potpuno i postizao, da su se u njemu izražavali jedino
glupost i jad, kao i usrdna molba da se ima obzira, čemu je još
pridolazilo da je ono što bi se još danas moglo nazvati njegovom
bradom i brkovima, tada bilo izraženo srazmerno mnogo jače i
sveukupnoj bedi njegove pojave dodavalo izvesnu dozu teške sete.
Svi se sagosmo da bedniku uputimo primamljive i utešne reči. A
usred sažaljivih uzvika dece davala je Anastazija sa ognjišta
objašnjenja o ličnosti svoga kostoša. Privremeno ga zovu Luks i sin je
najboljih roditelja, reče ona svojim prijatnim, smirenim glasom. Majku
je sama poznavala a o ocu je slušala samo dobro. Rodom je Luks sa
jedne ekonomije u Huglfingu, a njegovi vlasnici žele jevtino da ga
dadu samo zbog izvesnih okolnosti, zbog čega su ga i doneli njoj, s
obzirom na živ saobraćaj u njenoj kući. Oni su došli svojim kolicima, a
Luks je junački trčao između zadnjih točkova — čitavih dvadeset
kilometara. Odmah ga je namenila nama, pošto mi i inače tražimo
kakvog dobrog psa, a ona je skoro sigurna da ćemo se odlučiti za
njega. Ako bismo to učinili, bilo bi pomoženo svim stranama! Mi bismo
u njemu sigurno mnogo uživali; on sa svoje strane ne bi bio više sam
na svetu, nego bi našao udobno mestance, a ona, Anastazija, mogla
bi s mirom da ga se seća. Ne treba samo da ga procenjujemo prema
izgledu koji sada ima. Sada je zbunjen i bez samopouzdanja zbog
strane okoline, ali kroz najkraće vreme pokazaće se već da potiče od
izvanredno dobrih roditelja.
— Da, ali oni očigledno nisu bili jedno za drugo?
— Jesu; utoliko što su oboje bili odlične životinje. U njemu su
najlepše osobine, za šta ona, gospođica Anastazija, jamči. A nije ni
razmažen i umeren je u svojim potrebama, što je danas važno: do
sada se hranio samo ljuskama od krompira. Neka ga samo odvedemo
kući na probu i neobavezno. Ona će ga primiti natrag i vratiće malu
cenu, ako nađemo da nam se ne dopada. To ona veli otvoreno i
uopšte se ne brine da ćemo je uhvatiti za reč. Jer kako poznaje njega i
poznaje nas — obe strane dakle —, ona je uverena da će nam se
dopasti i da uopšte nećemo ni pomisliti da se od njega rastanemo.
Ona je govorila još mnogo u tome smislu, mirno, tečno i prijatno,
dok je radila oko ognjišta i dok je plamen pokatkad čarobno liznuo
pred njom. Najzad je čak sama prišla i sa obim rukama otvorila
Luksovu gubicu, da nam pokaže njegove lepe zube i iz nekog razloga
i njegova ružičasta, izbrazdana nepca. Na stručno postavljeno pitanje
da li je imao pseću bolest, izjavila je s lakim nestrpljenjem da ne može
da odgovori. A što se tiče veličine koju će dostići, biće kao i naš
uginuli Persi, odgovorila je spremno. Govorilo se još o koječemu i
natezalo, bilo je mnogo toplog nagovaranja od strane Anastazije, što
je pojačavalo zauzimanje dece, mnogo polovične zbunjenosti s naše.
Najzad smo zatražili kratak rok za razmišljanje koji nam je rado
odobren, pa smo se udubljeni u misli spuštali u dolinu ispitujući i
odmeravajući utiske.
Ali decu je četvoronožna beda pod stolom osvojila, a mi odrasli
smo se uzalud pravili da ismevamo njihovo neznanje da biraju i
rasuđuju: i mi smo osećali žaoku u srcu i videli smo dobro da bi nam
teško palo da opet izbrišemo iz sećanja sliku jadnoga Luksa. Šta će
biti od njega ako ga mi prezremo? U kakve ruke bi dopao?
Misteriozna i strašna figura iskrsavala je u našoj fantaziji: živoder od
čijeg smo užasnog posla nekada Persija spasli pomoću nekoliko
viteških puškarevih kugala i časnim grobom na ivici našega vrta. Ako
bismo hteli da prepustimo Luksa nesigurnoj i, možda, užasnoj sudbini,
trebalo je da se čuvamo da se s njim upoznamo i da studiramo
njegove brkove; pošto smo već znali za njegovu egzistenciju, kao da
je na nama ležala odgovornost koju bi teško i samo silom mogli da
poreknemo. — Tako se dogodilo da nas je već treći dan ugledao kako
se penjemo uz onaj blagi izdanak Alpa. Ne radi se o tom da smo se
bili rešili da dođemo do psa. Ali smo dobro videli da bi stvar, kako je
sve stajalo, jedva mogla da uzme drugi ishod.
Ovoga puta su Anastazija i njena ćerka sedele za užim stranama
kuhinjskog stola, jedna prema drugoj, i pile kavu. Između njih, pred
stolom, sedeo je onaj s privremenim imenom Luks, — sedeo je
sasvim onako kao što danas obično sedi, izvivši seljačka ramena,
uvukavši šape, a za njegovim otrcanim kožnim ogrljakom bio je
zadenut buketić poljskoga cveća, koji je znatno uticao da mu pojava
dođe nekako svečano viša i dao mu pomalo izgled kakvog seoskog
momka, ornog kao u nedelju, ili kakvog seoskog svata. Mlađa
gospođica, i sama nagizdana u svojoj narodnoj nošnji kratkih rukava,
okitila ga je time — za ulazak u novi dom — kako je rekla. I majka i
ćerka su uveravale da ni u šta nisu bile sigurnije nego u to da ćemo se
vratiti da uzmemo svoga Luksa, i to baš danas.
Tako se odmah pri našem ulasku svaka debata pokazala kao
nemoguća i presečena. Anastazija se na svoj ljubazni način zahvalila
na novcu koji smo joj predali i koji je iznosio deset maraka. Bilo je
jasno da nam je cenu postavila više u našem interesu nego u
sopstvenom ili u interesu onih ljudi sa ekonomije: da, naime, sirotome
Luksu u našoj predstavi da pozitivnu i cifarsku vrednost. Ovo smo
razumeli i rado smo položili novac. Luksa su odvezali od noge stola,
kraj uzice dali u ruku meni, i uz najljubaznije želje i obećanja ispratili
su nas preko kuhinjskog praga gospođice Anastazije.
Nije to bila nikakva trijumfalna povorka u kojoj smo sa svojim
novim ukućanom prešli put do kuće, dug otprilike jedan sat, pogotovo
zato što je đuvegija u kretanju svoj buketić uskoro izgubio. U
pogledima onih koje smo sretali, čitali smo veselost, ali i podrugljivo
nipodaštavanje, a prilika se za to još više pružila kad nas je put poveo
kroz varošicu, i to uzduž. Povrh svega, uskoro se ispostavilo da Luks
odavno pati od proliva, što nas je prisiljavalo da češće zastajemo pred
očima građana. Mi bismo tada napravili krug oko njega, zaklanjajući
njegovu intimnu nevolju, pitajući se nije li to već štenećak, koji
pokazuje svoje rđave znake,— izlišna bojazan, kao što nas je poučila
budućnost, koja je uopšte otkrila da imamo posla sa čistom i snažnom
prirodom koja se od ovoga trenutka pokazala u osnovi otpornom
prema kugi i besnilu.
Čim smo stigli, odmah je naređeno služavkama da dođu da se
upoznaju sa porodičnom prinovom, a i da o njoj iznesu svoje skromno
mišljenje. Videlo se jasno kako se spremaju da se dive; ali kada su ga
ugledale i pročitale naše kolebljive izraze lica, grubo su se nasmejale,
okrenule leđa njemu koji je tužno gledao i odmahivale rukom.
Učvršćeni zbog ovoga u sumnji, da se kod njih ne može pretpostaviti
razumevanje za čovečni smisao troškova koje nam je Anastazija
naplatila, rekli smo im da smo pseto dobili na poklon, a Luksa smo
odveli do verande, da mu ponudimo gostinski ručak koji se sastojao
od obilnih otpadaka.
Iz malodušnosti sve je odbio. Omirisao je doduše zalogaje na koje
je pozvan, ali se plašljivo povukao, nesposoban da se učvrsti u veri da
bi kore od sira i živinske noge mogle da budu određene za njega.
Međutim, nije odbio jastuk ispunjen morskom travom koji je bio prostrt
na pod radi njegove udobnosti, i počivao je onde podvivši šape pod
sebe, dok se u unutrašnjim sobama raspravljalo o imenu i konačno
određeno ono koje je ubuduće trebalo da nosi.
I sledećeg dana je još odbijao da jede, zatim je nastao period za
vreme koga je gutao halapljivo i bez razlike sve što mu je dolazilo na
dohvat gubice, dok u stvarima ishrane nije najzad došao do mirnog
pravila i probiračkog dostojanstva. Time je u glavnim potezima ocrtan
proces njegovog privikavanja i građanskog ustaljivanja. Ne gubim se u
suviše vernom slikanju ovoga procesa. On je pretrpeo prekid
privremenim nestajanjem Baušana: deca su ga odvela u baštu,
odvezala ga da mu dadu slobodu kretanja, i u jednom trenutku kada
se nije pazilo na njega, on je uhvatio maglu kroz nisku rupu koja se
iznad zemlje nalazila na vratima ograde. Njegov nestanak izazvao je
zabunu i žalost, bar u gospodskim sferama, pošto su služavke bile
sklone da laka srca prime gubitak poklonjenog psa ili uopšte nisu htele
da ga priznaju kao gubitak. Telefon je besno zvrjao između nas i
Anastazijine ekonomije na bregu gde smo naslućivali da će biti.
Uzalud, on se tamo nije pokazivao; i dva dana je trebalo da prođe, dok
je gospođica uspela da nam javi kako joj je poručeno iz Huglfinga da
se Luks pre sat i po pojavio na ekonomiji na kojoj je rođen. Da, on je
bio tamo; idealizam njegovog instinkta odvukao ga je u svet ljusaka od
krompira i nagnao ga opet da po vetru i kiši u usamljenim dnevnim
marševima prevali onih dvadeset kilometara puta koje je nekada
prešao između točkova! Tako su njegovi nekadanji vlasnici morali
ponovo da upregnu konja u svoja kolica, da ga najpre predadu u ruke
Anastazijine, a po isteku sledeća dva dana mi se ponovo spremismo
da prihvatimo lutalicu, koga smo kao i pre našli svezana za nogu od
stola, raščupana i izmorena, ubrljana blatom sa druma. Zaista, on je
pokazivao znake prepoznavanja i radosti kada nas je ugledao! Ali
zašto nas je onda napustio?
Došlo je jedno vreme kada je bilo jasno da je ekonomiju izbio iz
glave, ali da ni kod nas nije sasvim pustio korena, tako da je u svojoj
duši bio bez gospodara i sličan listku koga vetar nosi. Tada se u šetnji
moralo na njega oštro paziti, jer je bio veoma sklon da neopaženo
prekine slabu simpatetičnu vezu između sebe i nas i da se izgubi u
šumama, gde bi sigurno, živeći samostalno skitačkim životom, dospeo
u stanje svojih divljih praroditelja. Naše staranje sačuvalo ga je od ove
mračne sudbine, ono ga je čvrsto održalo na visokom stupnju
moralnosti koji je njegov rod dostigao tokom hiljada godina držeći se
čoveka; a zatim je važna promena mesta, naše preseljenje u grad ili
predgrađe, jednim udarcem mnogo doprinelo tome da ga sasvim
uputimo na sebe i da ga odlučno privežemo uz svoju kuću.

NEKOLIKO OBAVEŠTENJA O BAUŠANOVOM

 NAČINU ŽIVOTA I KARAKTERU
Neki čovek iz doline Izara rekao mi je da ova vrsta pasa može da
bude dosadna, da hoće uvek da bude kraj gospodara. Tako sam bio
opomenut da upornu vernost koju je Baušan ubrzo počeo da pokazuje
prema meni u začetku smatram i suviše ličnom, čime mi je opet bilo
lakše da je obuzdavam i, ukoliko je izgledalo potrebno, da je od sebe
odbijam. Ovde je u pitanju odavna nasleđeni patrijarhalni instinkt psa,
koji ga, bar kod onih srčanijih vrsta koje vole slobodu, određuje da u
muškarcu, u glavi kuće i porodice, gleda i poštuje bezuslovno gazdu,
zaštitnika stada, gospodara, da u nekom specijalnom odnosu odanog
ropskog prijateljstva prema njemu nalazi svoje životno dostojanstvo, a
prema ostalim ukućanima da sačuva mnogo veću nezavisnost. U tom
duhu ponašao se Baušan prema meni skoro od prvoga dana, gledao
moju ličnost vazalno vernim očima, izgledajući kao da očekuje
zapovesti koje sam više voleo da ne izdajem, jer se ubrzo pokazalo da
u poslušnosti uopšte nije bio osobito jak, a prilepio se uz moje pete u
očiglednom ubeđenju da njegova nerazlučivost od mene leži u svetoj
prirodi stvari. Bilo je samo po sebi razumljivo što je u porodičnom
krugu zauzeo mesto kraj mojih nogu i ni kraj čijih drugih. Isto tako je
bilo samo po sebi razumljivo što se, kada sam se uz put odvajao od
društva, da bih pošao nekim svojim putevima, priključivao meni i išao
za mojim koracima. On je takođe tražio moje društvo i kad sam radio,
a kada je baštenska vrata nalazio zatvorena, tada je hitrim, snažnim
skokom ulazio kroz otvoren prozor, pri čemu je u sobu unosio mnogo
šljunka i duboko uzdahnuvši legao pod pisaći sto.
Ali postoji obzir prema živim bićima, suviše veliki, a da nam i pseće
prisustvo ne bi moglo smetati, ako je u pitanju da budemo sami; a
tada mi je i Baušan smetao na najočigledniji način. On je prilazio mojoj
stolici, mahao repom, gledao me prodornim pogledima i izazivački
lupao nogama o tlo. Najmanji mig imao je za posledicu da se prednjim
nogama penjao na naslon stolice, tiskao se na moje grudi,
zasmejavao me poljupcima kroz vazduh, zatim prelazio na
pretraživanje površine stola, smatrajući svakako da tamo mora da se
nađe nečeg za jelo, pošto se ja nad njim tako važno naginjem, i svojim
širokim, rundavim lovačkim šapama otirao je sveže spise. Oštro
opomenut da bude miran, legao bi i zaspao. Ali čim bi zaspao,
počinjao bi da sanja, pri čemu je sa sve četir opružene noge izvodio
pokrete trčanja i istovremeno počinjao da laje, visoko i potmulo, u
neku ruku kao iz stomaka i kao sa nekog drugog sveta. Što je to
delovalo na mene uzbuđujući i odvodilo me na druge misli, ne može
da čudi, jer, prvo, bilo je neprijatno, a sem toga, diralo je i
uznemiravalo moju savest. Ovaj život u snu bio je isuviše očevidno
samo veštačka naknada koju je, umesto stvarnog trčanja i lova,
priređivala sebi njegova priroda, jer u zajedničkom životu sa mnom
sreća pokreta u slobodi nije mu bila pružena u tolikoj meri koliko su
zahtevali njegova krv i duh. To mi je teško padalo; ali pošto nije moglo
da se menja, viši interesi su nalagali da skinem s vrata uznemiravanja,
pri čemu sam i sam sebi govorio kako on po rđavom vremenu unosi u
sobu mnogo prljavštine i povrh toga kandžama dere tepihe.
Tako mu je načelno, iako sa dopuštenim izuzecima, bilo uskraćeno
zadržavanje u prostorijama kuće i druženje sa mnom dok sam se
zadržavao u kući; a on je brzo shvatio zabranu i povinovao se
neprirodnom, jer je to upravo bila nedokučiva volja gazde i gospodara
kuće. Odvajanje od mene, koje je često i naročito zimi trajalo veliki
deo dana, samo je udaljavanje, ne stvarno odvajanje i nepostojanje
veze. On se ne nalazi kod mene, po mojoj zapovesti, ali to je upravo
samo izvršavanje zapovesti, poreknuto prebivanje kraj mene, i o
nekom samostalnom Baušanovom životu koji je on bez mene
provodio tokom tih časova, ne može se govoriti. Vidim kroz staklena
vrata svoje sobe kako na maloj livadici pred kućom učestvuje u igrama
dece, kao kakav čika, na nevešto lakrdijaški način. Ali za to vreme
stalno dolazi do vrata, njuška dovratak, pošto kroz iznutra razapeti til
ne može da me vidi, da bude siguran u moju prisutnost, i seda,
okrenuvša leđa sobi, čuvajući stražu na stepenicama. Vidim ga i sa
svoga stola kako se tamo po uzdignutom putu, između starih jasika,
kreće zamišljeno trapajući; ali takve šetnje su samo nelagodna
zabava, bez dostojanstva, sreće i života, a nikako se ne da zamisliti
da bi Baušan, možda na svoju ruku, mogao da se preda zadovoljstvu
lova, iako ga u tome niko ne bi sprečavao, a moje prisustvo, kao što
će se pokazati, nije za to bilo bezuslovno potrebno.
Njegov život počinje kada ja izađem — i ah, ni tada često još ne
počne! Jer kada napuštam kuću, pitanje je da li ću se okrenuti
nadesno, niz aleju onamo kuda se ide u polje i u usamljenost naših
lovišta, — ili nalevo prema tramvajskoj stanici, da se odvezem u grad,
— a samo u prvom slučaju imalo je za Baušana smisla da me prati. U
početku mi se pridruživao kada sam birao svet, sa zaprepašćenjem je
posmatrao vagon koji je tandrčući nailazio i, nasilno gušeći strah,
pratio me slepim i snažnim skokom na platformu upravo među ljude.
Ali bura javne srdžbe ponovo ga je zbrisala dole, i tako se odlučio da
trči pored zahuktanih kola koja su tako malo ličila na ona kolica među
čijim točkovima je trčao nekada. Pošteno je išao ukorak, dok se
moglo, a dah teško da bi ga izneverio. No, sina salaša zbunjivala je
gradska vreva; dopadao je ljudima među noge, naletao na tuđe pse,
buka divljih glasova, kakve još nikada nije čuo, dražila mu je i
zbunjivala razum; uglovi kuća zasićeni esencama starih pustolovina
zanosili su ga neodoljivo; zastajao je, sustizao opet kola na šinama, ali
ta kojima se priključio bila su pogrešna, pravima potpuno slična;
Baušan je slepo jurio u pogrešnom pravcu, dospevao sve dublje i
dublje u divlju tuđinu i tek posle dva dana, izgladneo i bangav, nalazio
je puta da se vrati u mir krajnje kuće na reci, kuda je u međuvremenu i
gospodar bio dovoljno mudar da se vrati.
To se desilo dva i tri puta, zatim se Baušan odrekao i konačno
odustao od toga da me prati nalevo. On odmah pogodi kuda
nameravam, u lov, ili u svet, — čim se pomolim na kućnim vratima.
Skoči sa otirača za noge na kome je, pod nastrešnicom, očekivao moj
izlazak. Skoči i u istom trenutku vidi kuda nameravam: moje odelo mu
to odaje, štap koji nosim, čak i moj izraz i držanje, pogled koji hladno i
poslovno bacim na njega ili mu izazivački namignem. On shvata. Sjuri
se niz stepenice i u nemom oduševljenju, vrteći se igra preda mnom
do kapije — ako izlaz izgleda siguran; skupi se, zavali uši, pogled mu
se ugasi, u neku ruku utone u tešku tugu — ako nestane nade, a oči
mu se napune izrazom plašljivog smrtnog jada koji nesreća stvara u
pogledu ljudi i životinja.
Ponekad ne može da veruje ono što čak vidi i zna, da je, naime, za
ovaj put sve svršeno i da ne može misliti na lov. Njegova požuda bila
je suviše vatrena, on prelazi preko oznaka, neće da opazi štap za
grad, otmeni izgled moje ličnosti. On se tiska sa mnom kroz kapiju, vrti
se napolju oko svoje osovine, gleda da me povuče nadesno, jureći u
galopu u tom pravcu i okrećući glavu prema meni, a sebe prisiljava da
prečuje sudbonosno "ne" koje suprotstavljam njegovim nastojanjima.
On se vraća, ako zaista pođem nalevo, prati me, dahćući punim
grudima i puštajući kratke smešne visoke glasove koji se rađaju iz
prenapetosti njegove unutrašnjosti, duž ograde prednjeg dela vrta i
počne da skače ovamo-onamo preko gvozdene ograde susednog
javnog terena, iako je ta gvozdena ograda prilično visoka te on u
vazduhu mora malo da zaječi, bojeći se da se ne povredi. On skače iz
neke vrste očajničke čilosti koja skriva činjenice, a i da bi me podmitio,
da bi me svojom valjanošću pridobio za sebe. Jer nije još sasvim —
pored sve neverovatnosti, nije potpuno isključeno da do kraja terena
ipak ne napustim put u grad, da još jednom ne udarim nalevo i da ga
malim okolnim putem, kraj poštanskog sandučeta naime, ako imam
šta da obavim na pošti, ipak odvedem u polje. To se događa, ali retko,
a ako i ta nada propadne, onda Baušan sedne i pusti me da odem.
Sedi on, seljački neveštog držanja, na sred puta i gleda za mnom,
duž čitavog dugačkog prostora. Ako okrenem glavu prema njemu,
naćuli uši, ali ne polazi za mnom, ne bi pošao ni na poziv, ni na
zvižduk, zna da bi bilo nekorisno. Još sa kraja aleje mogu da ga vidim
kako sedi kao mala, tamna, nezgrapna tačkica na sred puta, a u srce
me to ranjava, i penjem se u tramvaj s grižom savesti. On je toliko
čekao, a zna se kako čekanje može da muči! Njegov život je čekanje
— na iduću šetnju u prirodu, a to čekanje počinje kada se odmorio od
poslednjeg puta. I noću čeka, jer mu se san deli na sva dvadeset i
četiri sata sunčevoga kruga, a po neki časak dremuckanja na travnom
sagu vrta, dok sunce greje kožu, ili iza zavese kućice, mora da skrati
prazne delove dana. Tako je i njegov noćni mir rastrzan i bez
jedinstva; mnogo lunja po mraku, po dvorištu i vrtu, bacaka se ovamo i
onamo i čeka. On čeka ponovnu posetu ključara sa fenjerom, čiji bat
koraka prilikom obilaska, iako zna da ne treba, prati strašnim lajanjem;
on čeka da nebo zarudi, kukurikanje petla sa nekog udaljenog imanja,
da dune jutarnji vetar po drveću, da se otvori ulaz u kuhinju, da može
da se uvuče u nju da bi se grejao na ognjištu.
Ali verujem da je muka noćne dosade blaga u poređenju sa onom
koju Baušan mora da otrpi danju, osobito kad je lepo vreme, bila zima
ili leto, kada sunce mami u prirodu, kada čežnja za snažnim pokretima
raspinje po svim mišićima a gospodar, bez koga se zapravo ništa ne
može preduzeti, još uvek neće da napusti svoje mesto iza staklenih
vrata. Baušanovo živahno malo telo u kome život tako brzo i
grozničavo teče skroz je naskroz i suviše odmoreno; na san više ne
može da se misli. On dođe na terasu pred mojim vratima, sa uzdahom
koji dolazi iz dubine njegove unutrašnjosti, baci se na šljunak i položi
glavu na šape gledajući odozdo prema nebu, pogledom paćenika. To
traje samo nekoliko sekundi, pa se zasiti i presiti toga položaja, oseti
ga neizdržljivim. Još nešto može da učini. Može da siđe niz stepenice
uz jednu od piramidastih tuja koje stoje sa strane ružinih aleja, da
podigne nogu — uz onu nadesno, koja, zahvaljujući Baušanovim
navikama, svake godine propadne i mora da bude zamenjena. On,
dakle, silazi i čini nešto na šta ga nikakva stvarna potreba ne goni, ali
što eto, trenutno može da mu posluži razonodi. Dugo stoji, uprkos
potpunoj jalovosti svoga postupka, na tri noge, dotle dok četvrta u
vazduhu ne počne da drhti i Baušan mora da cupka, da održi
ravnotežu. Zatim ponovo stane na sve četiri i ništa mu nije bolje nego
ranije. Tupo gleda u grane grupe jasenova, kroz koje s cvrkutom
prhnu dve ptice, gleda za pticama, kako kao strela odleću, i obrne se
od njih kao da sleže ramenima zbog takvog detinjastog lakog života.
Protegli se i opruži, kao da hoće da se prekine, i da bi bilo duže,
razlaže taj svoj postupak na dva dela: najpre opruži prednje udove pri
čemu zadnji deo podigne uvis, a zatim ovaj, opruživši daleko zadnje
noge; a oba puta u životinjskom zevanju razjapi čeljusti. Zatim je i to
završeno — radnja se nije mogla dalje izvoditi, a ako se neko maločas
po svim pravilima ispružio, za izvesno vreme ne može to opet da radi.
Baušan leži tako i gleda tupo preda se u zemlju. Zatim počne, polako i
obzirući se, da se prevrće, kao da hoće da legne i samo još ne zna
kako. Ipak se odluči za drugo i troma koraka odlazi nasred rudine, gde
se iznenadnim i divljim pokretom baci na leđa, da bi ih u živahnom
prevrtanju otro i ohladio na pokošenom travnjaku. To mora da je
povezano sa snažnim osećanjem blaženstva, jer on grčevito tegli
šape, valjajući se, a u omami miline i zadovoljstva škljoca zubima na
sve strane po vazduhu. Da, utoliko strasnije pije zadovoljstvo do kraja,
što zna da ono nije dugotrajno, da se svakako ne može ovako valjati
duže od deset sekundi, i da za ovim ne dolazi onaj slatki umor, koji
dolazi posle veselog napora, nego otrežnjavanje i dvostruka pustoš
kojom se plaća zanos, opojna raspuštenost. Leži jedan trenutak
prevrnutih očiju i kao mrtav na strani. Zatim ustaje da se otrese. On se
otresa, kao što samo njemu ravan može da se otresa, a da ne mora
da se plaši potresa mozga, otresa se da sve puca i pršti, da mu uši
udaraju pod vilicu i usne lete sa sjajnobelih zuba. A zatim? Zatim
zastane nepomično ukrućen i potpuno izgubljen na travi i konačno ne
zna baš ništa više šta bi. Pod tim okolnostima maši se krajnjeg. Popne
se na terasu, dođe do staklenih vrata, pa zavaljenih ušiju i istinskog
prosjačkog izraza oklevajući podigne jednu prednju šapu i zagrebe na
vratima — samo jednom i to veoma slabo, ali ova blago i bojažljivo
podignuta šapa, ovo nežno i jednokratno grebanje na koje se odlučio
pošto nije znao šta drugo da smisli, snažno me se kosne, i ja ustajem
da mu otvorim, da ga pustim sebi, iako znam da to ne može da vodi
ničem dobrom jer on odmah počinje da skače i igra u smislu
izazivanja na junačke poduhvate, zgužva pri tome tepih u stotinu
nabora, napravi nered po sobi, i svršeno je sa mojim mirom.
Ali sad neka se ipak proceni može li lako da mi padne da
otputujem tramvajem, pošto sam tako gledao Baušana gde čeka, i da
ga ostavim da sedi kao tužnu tačkicu duboko u aleji topola? Leti, kada
dan dugo traje, nije, najzad, nesreća još ni toliko velika, jer tada ima
dobrog izgleda da će me bar večernja šetnja odvesti u prirodu, tako da
Baušan, mada posle najmučnijeg čekanja, ipak još nadoknadi štetu i,
pod pretpostavkom da će biti neke sreće u lovu, može da potera kojeg
zeca. Ali zimi je za taj dan sve svršeno ako u podne odem, i Baušan
za dvadeset i četiri sata mora da pokopa svaku nadu. Jer tada je, u
času kada po drugi put izlazim, već odavna pala noć; lovački tereni
leže u potpunoj tami, moram da udarim veštački osvetljenim
predelima, uz vodu, kroz ulice i gradska šetališta, a to nije ništa za
Baušanovu prirodu i prosti um; doduše, u početku je polazio za mnom,
ali se ubrzo odrekao toga i ostajao kod kuće. Ne samo da mu je
nedostajalo vidne slobode jurnjave — sumrak ga je plašio, smeteno je
prezao od čoveka i džbuna, pred lepršavom pelerinom kakvog
stražara urličući je skakao u stranu i sa užasnutom hrabrošću
napadao na takođe smrtno uplašenog činovnika, koji je gledao da
pretrpljeni strah nadoknadi bujicom grubih i pretećih psovki upućenih
na moju i Baušanovu adresu — i kakve već sve nezgode nisu mogle
da nastanu po nas obojicu, kada me je pratio po noći i magli. — Kad
je reč o stražaru, hoću, uostalom, da dodam da ima tri vrste ljudi koje
Baušan duboko mrzi, naime: stražare, kaluđere i odžačare. Ove ne
može da trpi i besno laje na njih ako prođu pored kuće ili ako mu inače
gde bilo i kada bilo dođu na oči.
No, više svega toga zima je godišnje doba koje najdrskije sprema
klopku našoj slobodi i vrlini, najmanje nam dozvoljava da živimo
skladno uređenim životom, životom povučenim i tihim, i tako me grad
privlači prečesto i po drugi put, čak i uveče; društvo ističe svoje pravo,
i tek kasno, oko ponoći, istovara me poslednji tramvaj napolju na
pretposlednjoj stanici svoje linije, ili se vraćam otuda peške čak i
kasnije, kada nema više nikakve prilike da se doputuje, rasejan,
nakićen vinom, pušeći, s onu stranu prirodnog umora i obuzet lažnom
bezbrižnošću u odnosu na sve stvari. Tada se događa i da mi kuća,
da mi moj stvarni i tihi život iziđe u susret, pozdravi me i poželi mi
dobrodošlicu ne samo bez prebacivanja i nabusitosti, nego s
najvećom radošću i ponovo me kod mene sama uvede, — i to u
Baušanovom liku. U potpunoj tami, pri šumu reke, savijem u aleju
topola, a posle nekoliko koraka osetim kako nešto nemo igra i mlatara
oko mene, — u početku minutima nisam znao kako mi je. "Baušan?"
zapitao sam u tamu... tada se do najveće mere pojačava igranje i
mlataranje, ono prelazi u derviško i besomučno, a stalno nemo, a u
trenutku kada zastanem, na reverima moga kaputa nađu se časne,
iako mokre i prljave šape, a pred mojim licem šmrče i frkće, tako da
moram da se zavalim unatrag, tapšući mršava, od snega i kiše isto
tako mokra pleća... Da, on, dobri, dočekao me je na tramvaju;
svakako obavešten o onom što radim, kao i uvek, on je pošao, kad mu
je izgledalo da je vreme, i dočekao me na stanici — možda je dugo
čekao, na snegu ili kiši, a u njegovoj radosti što sam se najzad vratio
nema ni truni prebacivanja zbog moje strašne nevernosti, iako sam ga
danas potpuno zanemario i sve mu je nadanje i iščekivanje bilo
uzalud. Veoma ga hvalim, dok ga tapšem i dok idemo prema kući.
Kažem mu da je lepo učinio, a dajem mu svečana obećanja u pogledu
sutrašnjeg dana, uveravam ga (to jest: ne toliko njega, koliko sebe) da
ćemo sutra u podne sigurno i bez obzira na vreme ići zajedno u lov, i s
takvim odlukama izvetri moje raspoloženje, ozbiljnost i trezvenost se
vrate u moju dušu, a na predstavu lovišta i njihove usamljenosti
nadovezuje se misao o višim, tajnim i osobitim obavezama...
No, hoću da iznesem dalje pojedine crte Baušanova portreta tako
da on spremnome čitaocu u najvećoj mogućoj živosti izađe pred oči.
Možda ću najbolje učiniti ako zbog upoređenja uzmem portret Persija;
jer jedva se da zamisliti izrazitija suprotnost nego što je ona između
ove dve prirode u okviru jedne iste vrste. Kao osnovne stvari valja se
držati toga da je Baušan duhovno potpuno zdrav, dok je Persi, kao što
sam već rekao i kako se kod plemenitih pasa ne retko događa, sve
vreme svoga života bio budala, nastran, primer predresirane
nemogućnosti. O tome je ranije, opširnije, bilo reči. Suprotstavimo
ovde samo Baušanov narodski jednostavni um, koji se pokazivao, na
primer, prilikom izlaza i pozdravljanja, kada su se manifestacije
njegovog uzbuđenja kretale sasvim u okviru razumnog i jedne zdrave
srdačnosti, ne dodirujući čak nikada granice histerije, koja je Persijevo
ponašanje u svakoj takvoj prilici obuzimala na često odvratan način.
Ipak ovim nije pokazana sva suprotnost između oba stvora; zaista,
ona je zapletenija i složenija. Baušan je, naime, doduše neotesan, kao
i narod, ali i osetljiv kao ovaj; međutim, njegov plemeniti prethodnik je
sa više nežnosti i sposobnosti za trpljenje povezivao jednu
neuporedivo čvršću i ponosniju dušu i uprkos sve ludosti, u pogledu
vladanja sobom, daleko je nadmašivao seljačića. Ne u smislu neke
aristokratske dogme, nego jedino u čast životne istine ističem ovu
mešavinu suprotnosti između grubog d slabog, nežnog i čvrstog.
Baušan, na primer, junak je da i najhladnije zimske noći provede
napolju, to jest na slami i iza kudeljnih zavesa svoje kolibe. Slabost
bešike ne dozvoljava mu da se neprekidno sedam časova bavi u
zatvorenom prostoru, a da ne načini nered, i tako se moralo odlučiti da
se i po najsurovijem godišnjem dobu pušta napolje, opravdano
verujući u njegovo robustno zdravlje. Jer tek što mi posle naročito
ledne maglovite noći pristupa ne samo s bradom i brkovima na koje se
čarobno uhvatilo inje, nego i malo nahlađen, s kratkim, oštrim
kašljanjem pasa — posle malo časova već je savladao nadražaj i nije
mu ništa. A ko bi se usudio da Persija svilenkaste dlake izloži ljutoj
hladnoći takve noći? S druge strane, Baušan se plaši svakog, pa i
najmanjeg bola, i odnosi se prema njemu s kukavičlukom koji bi
morao da izazove negodovanje, kada svojim naivnim narodskim
duhom ne bi razoružavao i unosio vedrinu. Svakog časa, dok traga po
šiblju, čujem ga kako glasno zakevće, jer ga je zaderao neki trn,
zvrcnula ga neka zategnuta grana, a ako se pri preskakanju preko
ograde malo povredi po stomaku, ugane nogu, onda nastane antička
junačka dernjava, ramljanje na tri noge, smušeno plakanje i jadanje,
— uostalom utoliko prodornije, ukoliko mu se sa više sažaljenja prilazi,
a sve to čini, iako će kroz četvrt časa ponovo trčati i skakati kao i
dotle.
Stvar je sasvim drukčije stajala sa Persijem. Taj je stiskao zube.
Bojao se kožne kamdžije, kao što je se Baušan boji, i na žalost češće
ju je iskusio nego ovaj; jer, prvo, za vreme njegovog života ja sam bio
mlađi i žešći nego sada, a sem toga, njegova bezglavost nije retko
uzimala opak i zao oblik koji je upravo vapio za kažnjavanjem i
podsticao na nj. Kada sam, krajnje izazvan, skidao korbač s klina, on
bi se zguren zavlačio pod sto i klupu; ali kada je zviznuo udarac i za
njim još jedan, preko njegovih usana nije prešao vrisak; u najboljem
slučaju ozbiljno bi zaječao, ako bi ga pogodilo jako, — dok prić
Baušan iz ordinarnog kukavičluka ciči i dere se ako samo podignem
ruku. Jednom reči, nema časti, nije strog prema samom sebi.
Uostalom, njegovo ponašanje jedva da ikada daje povoda za
kažnjavanje, pogotovu zato što sam se odavna odvikao da tražim od
njega stvari koje ne odgovaraju njegovoj prirodi i čije bi iziskivanje,
dakle, moglo da dovede do sukoba.
Majstorije, na primer, ne zahtevam od njega; bilo bi uzalud. On nije
naučnik, nije vašarsko čudo, nije pudlički glupi sluga; on je vitalni
lovac, a ne profesor. Istakao sam da je izvanredan skakač. Ako je to u
pitanju, on savlađuje svaku prepreku, — ako je suviše visoka da bi se
mogla savladati u slobodnom skoku, onda se u skoku penje uz nju i
pada s one strane; svejedno, on je savlađuje. Ali prepreka mora da
bude stvarna prepreka, to jest takva ispod koje se ne može protrčati ili
provući: inače bi Baušan osetio da je glupo da je preskače. Zid, jarak,
gvozdena rešetka, ograda bez rupe — to su takve prepreke. Kakva
poprečno položena poluga, štap koji se vodoravno drži, ne spada u
takve, i otud se preko njih ne može skakati, a da se sa samim sobom i
s tim stvarima ne dođe u ludu protivrečnost. Baušan odbija da to čini.
Odbija — pa pokušaj da ga podstakneš na skok preko takve
nestvarne prepreke; u tvom besu neće ti najzad preostati ništa do li da
ga zgrabiš za vrat i prebaciš ga, dok on užasno ciči, preko, na šta će
on zatim napraviti lice kao da je time postignut cilj tvojih želja, a
rezultat proslaviti igranjem i oduševljenim lajanjem. Laskaj mu, udri
ga, — protiv čisto umetničkog dela vlada ovde razumni otpor koji
nećeš slomiti ni na koji način. Nije neljubazan, stalo mu je da
gospodar bude zadovoljan; na moju želju ili zapovest preskače preko
zatvorene živice, ne samo iz sopstvenog nagona, i veselo prima za to
pohvalu i zahvalnost. Preko poluge, štapa, ne skače, nego se provlači
ispod njih, pa ma ga i umlatili. Stostruko moli za izvinjenje, za milost,
za poštedu, jer se boji bola, boji ga se do kukavičluka; ali nikakav
strah i nikakav bol ne mogu da ga nateraju da učini nešto što bi u
telesnom pogledu za njega bila dečija igra, a za šta mu očigledno
nedostaje psihička mogućnost. Zahtevati to od njega, ne znači staviti
ga pred pitanje da li će skočiti ili ne; to pitanje je unapred odlučeno i
zapovest bez daljega znači batine. Jer zahtevati od njega
nerazumljivo i zbog nerazumljivosti nemoguće, znači u njegovim
očima samo izgovor za traženje svađe, kvarenje prijateljstva i batine, i
to je već početak svega ovoga. To je Baušanovo shvatanje, koliko
vidim, i sumnjam da se ovde sme govoriti o tvrdoglavosti.
Tvrdoglavost može da se slomi, čak treba da se slomi; ali svoj otpor
protiv apsolutnog umetničkog dela on bi zapečatio smrću.
Neobična duša! Tako blisko sprijateljena, a ipak tako tuđa, toliko
različita u izvesnim tačkama, da nam se reč pokazuje nesposobnom
da bude pravedna prema njenoj logici. Kako, na primer, stoji stvar sa
užasnim okolišenjima, zamornim za učesnike kao i za posmatrače pod
kojima se vrši susret, upoznavanje ili samo stupanje u dodir među
psima? Stotinu puta su me šetnje s Baušanom učinile svedokom
takvog susreta, — da kažem bolje: prisilile su me da budem
zbunjenim svedokom njegovim; i nijednom, dok traje ta scena, nisam
mogao da prozrem njegovo inače tako prisno ponašanje; — ustanovio
sam da je nemoguće da intimno prodrem u osećanja, zakone, navike
soja, koji leže u osnovi ovog ponašanja. Zaista, susret dvaju jedno
drugom nepoznatih pasa u prirodi spada u najmučnije, najnapetije i
najfatalnije događaje koji se daju zamisliti; on je obavijen demonijom i
čudnovatošću. Neka vezanost vlada tu za koju ne postoji tačnije ime;
oni ne prolaze jedan kraj drugoga, to je strašna zbunjenost.
Ne govorim o slučaju kada se jedan od njih nalazi zatvoren u svom
prebivalištu, iza ograde i rešetke, — ni tada ne može da se zna kako
je obojici oko srca, ali stvar relativno manje miriše na vatru. Oni
nanjuškaju jedan drugog iz nedogledne daljine, a Baušan dođe
iznenada, kao tražeći zaštite, u moju blizinu, zavijajući glasom koji
svedoči o duševnoj muci i nevolji koje se ne mogu odrediti, ne daju
rečima iskazati, dok istovremeno onaj stranac, zatvorenik udari u
besno lajanje koje na izgled treba da predstavi karakter energične
opreznosti, ali katkad neočekivano pređe u tonove slične
Baušanovima, dakle u čežnjivo, plačno-ljubomorno, bolno zavijanje.
Približimo se onome mestu, stignemo onamo. Tuđi pas nas je
očekivao iza ograde, nalazi se onde psujući i oplakujući svoju nemoć,
skače divlje po ogradi i pravi se — koliko je to kod njega ozbiljno, ne
zna niko — kao da bi Baušana zacelo rastrgao u komade, kad bi
samo mogao da ga dohvati. Uprkos tome, Baušan — koji je mogao da
ostane uza me i prođe — ode do ograde; mora, i on bi to učinio
uprkos moje zapovesti; njegov nedolazak povredio bi unutarnje
zakone — daleko dublje zasnovane i nepovredljivije nego moja
zabrana. On se dakle približi i prinese, pre svega skrušenog i mirno
tajanstvenog izraza onu žrtvu kojom, kao što on dobro zna, uvek treba
da se izazove izvesno umirenje i prolazno pomirenje s drugim, dokle
god, naime, ovaj sa svoje strane isto čini, iako uz tihu psovku i plač.
Zatim obojica otpočnu divlju jurnjavu duž ograde, jedan s ove drugi s
one strane, nemo i uvek sasvim jedan uz drugoga. Istovremeno se
okrenu, okrenu se na kraju imanja i pojure besno još jednom. Ali
iznenada, na sredini, zastanu kao ukopani, ne više sa strane od
ograde, nego iskosa prema njoj i proture kroz nju jedan drugom svoje
njuške. Tako stoje izvesno vreme, da bi zatim ponovo otpočeli svoju
neobičnu i beskrajnu trku, rame uz rame, s obe strane ograde. Ali na
kraju moj se pas koristi svojom slobodom i udalji se. To je užasan
trenutak za onog zatvorenog! On to ne može da podnese, vidi
besprimernu podlost u tome što drugome može da padne na pamet
da se prosto udalji; besni, zapeni se, izgleda kao poludeo od besa,
sam juri gore-dole duž imanja, preti da skoči preko ograde, da zadavi
nevernoga i šalje za njim najprostije pogrde. Baušan čuje sve to i to
ga mučno dira, što svedoči njegov mimi i utučeni izraz; ali on se ne
obzire i ide polako dalje, dok iza nas užasna grdnja postepeno opet ne
pređe u zavijanje i polako zamukne.
Tako se otprilike odigra događaj, ako je jedan zatvoren. Ali
nezgoda dolazi do vrhunca ako do susreta dođe pod istim uslovima i
ako su oba na slobodi, — neprijatno je to opisati; to je najmučnija,
najzapletenija i najkritičnija stvar na svetu. Baušan, koji je upravo još
spokojno skakao unaokolo, dođe do mene, formalno se tiska u moju
blizinu, s onim zavijanjem i cikom koja dolazi iz dubine duše, a o kojoj
ne može da se kaže kakvo uzbuđenje izražava, ali koju odmah
prepoznajem i iz koje mogu da zaključim da se približuje neki strani
pas. Moram dobro da pogledam: tačno je, evo ga, a već izdaleka mu
se po sporom i opreznom kretanju vidi da je i on opazio drugoga. Moja
sopstvena zbunjenost jedva da zaostaje za zbunjenošću oba psa;
slučaj je za mene krajnje nepoželjan. "Odlazi!" — kažem Baušanu.
"Zašto kraj moje noge? Zar ne možete da obavite posao sami, na
nekom odstojanju?" I pokušavam da ga štapom oteram od sebe; jer
ako dođe do ujedanja, što, bilo da uviđam razlog ili ne, apsolutno ne
izgleda neverovatnim, ono će se odigrati kraj mojih nogu i ja ću se
zbog toga najneprijatnije uzbuditi: "Odlazi!" kažem tiho. Ali Baušan ne
odlazi, čvrsto i plašljivo drži se mene, i samo na trenutak ode u stranu
do drveta da obavi žrtvu, dok stranac tamo pozadi, kao što vidim, čini
isto. Sad smo se približili na dvadeset koraka, napetost je užasna.
Stranac je legao na trbuh, čučnuo kao divlja šarena mačka, opružene
glave, i u toj razbojničkoj pozi očekuje Baušanov dolazak, očigledno
da mu u datom trenutku skoči za vrat. To se ipak ne dogodi, a i
Baušan izgleda da to ne očekuje; ma šta bilo, on ide, iako veoma
polako i teška srca, upravo na onoga koji vreba, a to bi učinio i morao
da učini sve kad bih se ja sa svoje strane sada i odvojio od njega,
pošao sporednom stazom i njega samog prepustio svim teškoćama
položaja. Ma kako susret bio težak po njega, — na neko uklanjanje,
ustupanje, ne može se ni misliti. Ide omađijan, on je prikovan za
drugoga, oboje su na mučan i nejasan način vezani jedan za drugog i
ne smeju to da poreknu. Približili smo se sad na dva koraka.
Tada drugi mirno ustane, kao da nikada nije ličio na životinju iz
džungle, i stoji sada tu isto kao i Baušan; — pokisli, bedni i krajnje
zbunjeni, stoje oboje i ne prolaze jedan kraj drugoga. Voleli bi da
okrenu glavu, ispod oka žalosno gledaju u stranu, izgleda da na njima
leži svest o uzajamnoj krivici. Tako se napeto pomiču i šunjaju sa
sumornom opreznošću jedno drugom i jedan kraj drugog, bok o bok, i
njuškaju jedan drugom tajnu uda. Pri tom počnu da reže, a ja
spuštena glasa zovnem Baušana po imenu i opomenem ga, jer to je
trenutak kada se odlučuje da li će doći do ujedanja ili ću sprečiti ovaj
potres. Do ujedanja dođe — ne zna se kako i još manje zašto —
najednom su obojica samo još klupče i besna gungula iz koje dopiru
najstrašniji grleni glasovi grabljivih zveri. Tada moram da se umešam
batinom, da sprečim nesreću, moram i da pokušam da uhvatim
Baušana za litar ili za kožu na vratu da ga dignem u vazduh dok se
drugi ogorčeno uhvatio za nj, i šta još sve ne, čega se ježim za vreme
dobrog dela šetnje. Ali može da se dogodi da sve, posle svih priprema
i cifranja, prođe naprazno i raziđe se mirno. Doduše, teško je, u
svakom slučaju, krenuti s mesta: čak ako se ne dohvate zubima, ipak
su obojica i suviše čvrsto spojeni unutarnjom vezom. Već izgleda da
prolaze jedan kraj drugog, ne oklevaju više oslonjeni bok o bok, nego
stoje skoro već u pravoj liniji, jedan ovamo, drugi onamo obrnut, ne
vide se, jedva i okreću glave, samo zenicama škilje unatrag, ukoliko je
to moguće. Ali iako već ima prostora između njih, ipak postoji žilava,
kobna veza, a niko ne zna da li je već došao trenutak dozvoljenog
oslobađanja, obojica bi rado otišli, ali iz neke zebnje savesti nijedan se
ne usuđuje da se odvoji. Dok se najzad, najzad ne prekine čarolija,
veza pukne i Baušan odjuri, izbavljen, olakšana srca, kao da mu je
život ponovo poklonjen.
Govorim o ovim stvarima da bih pokazao kako mi se, pod izvesnim
okolnostima, čini divlja, tuđa i čudnovata ćud jednog tako bliskog
prijatelja, — nelagodno mi je tada i smrkava mi se; vrteći glavom
posmatram, a samo naslućujući se snalazim. A inače poznajem
njegov unutrašnji život tako dobro, razumem sa čistom simpatijom sve
njegove manifestacije, njegovu mimiku, čitavo njegovo ponašanje.
Kako poznajem, da navedem samo neki primer, ono izvesno glasno
zevanje njegovo, ako ga je kakva šetnja razočarala tim što je bila
suviše kratka i sportski neplodna: ako sam dan kasno započeo, tik
pred ručak na neko četvrt sata otišao sa Baušanom u polje i odmah se
opet vratio. Tada on ide kraj mene i zeva. To je bezobrazno,
nepristojno, iz sve snage, životinjsko zevanje, praćeno nekim piskavim
grlenim glasom i izrazom koji pokazuje da se vređa i dosađuje. "Lepog
gospodara imam" — izražava to. "Kasno noću dopratio sam ga s
mosta, a eno ga danas sedi iza staklenih vrata i pušta me da čekam
na šetnju, da crknem od dosade, pa ako najzad izađe, učini to da bi se
ponovo vratio pre nego što je nanjušena kakva divljač. Ah — lep
gospodar! Nije pravi gospodar! Nikogović!"
To, dakle, njegovo zevanje izražava se grubom jasnošću, tako da
ga je nemoguće ne razumeti. Ja i uviđam da je on u pravu i da sam
kriv pred njim, pa otud i ispružim ruku da ga utešno potapšem po
ramenu ili da ga pomilujem po glavi. Ali on zahvaljuje na milovanjima
pod takvim okolnostima, ne prima ih, zevne još jednom, po
mogućnosti još nepristojnije, a izmakne ruci, iako je po prirodi, za
razliku od Persija i u skladu sa svojim narodskim jadnim izgledom,
veliki prijatelj nežnih milovanja. Naročito voli kada ga miluju po vratu i
zna da na šaljivo energičan način, kratkim pokretom glave, dovede
ruku na to mesto. A što sada neće ništa da zna o nežnostima, to je u
vezi, sem sa razočarenjem, i s tim što u kretanju, to jest, kada se i ja
krećem, on za to uopšte nema smisla, ni interesa. On se tada nalazi u
suviše muževnom duševnom raspoloženju, da bi mu se to dopalo, —
ali se stvar odmah menja, čim sednem. Tada je svim srcem prijemčiv
za milovanja, a način na koji ih uzvraća je nespretnosanjalačka
nametljivost.
Volim kada na stolici u uglu baštenskog zida, ili napolju u travi,
oslonjen leđima na omiljeno drvo, čitam kakvu knjigu, da prekinem
svoje duhovno zanimanje, da bih s Baušanom nešto progovorio i
poigrao se. Šta mu govorim? Najčešće mu govorim njegovo ime, glas
koji ga se od sviju najviše dotiče, jer označava njega samog, a koji
zbog toga elektrizirajući deluje na čitavo njegovo biće,— podstiče i
sokoli njegovo Ja time što ga različitim naglašavanjem uveravam i
priliku mu pružam da razmisli da se on Baušan zove i da je to on; i
ako ovo produžim koji trenutak, mogu da ga dovedem u pravo
ushićenje, neku vrstu identitetnog zanosa, tako da počne da se vrti
oko sebe i da zbog ponosnog nadimanja grudi glasno i likujući zalaje
prema nebu. Ili, zabavljamo se time što ga diram po nosu, a on škljoca
zubima za mojom rukom, kao za kakvom muhom. To nas obojicu
zasmeje — da, i Baušan mora da se smeje, a to je za mene, koji se
takođe smejem, najčudnovatiji i najdirljiviji prizor na svetu. Dirljivo je
videti kako, pod nadražajem peckanja, oko krajeva njegovih usta, po
njegovom životinjski suvonjavom obrazu nešto zaigra i zatreperi, kako
se otud u crnkastom izrazu tog stvorenja javi fiziognomski izraz
čovekovog smejanja, ili sumoran, nevešt i melanholičan odraz njegov,
kako opet nestane, da ustupi mesto znacima straha i zbunjenosti, i
ponovo se trzajući ispolji...
No, hoću ovde da prekinem i da se dalje ne gubim u
pojedinostima. I bez toga me zabrinjava obim koji ovaj mali opis,
sasvim protiv moje namere, preti da uzme. Sada ću bez ustezanja da
prikažem svoga junaka u njegovom sjaju i u njegovu elementu, u
onom životnom položaju u kome je on najviše on, i u kome su sve
njegove nadarenosti najlepše ispoljene, naime — u lovu. Ali prethodno
moram tačnije da upoznam čitaoca sa pozornicom ovih radosti, s
našim lovištem, sa mojom okolinom na reci; jer ona je u bliskoj vezi sa
Baušanovom ličnošću, ona mi je na osobiti način mila, prisna i važna,
kao i on, — a što će sledstveno, i bez daljeg pripovedačkog povoda,
morati da se stavi kao pravni naslov uz njen opis.

LOVIŠTE
Po vrtovima naše male, razbacane kolonije svuda se staro drveće
što nadvisuje krovove oštro izdvaja od nežnih novih nasada i
nedvosmisleno se prepoznaje kao prvobitno rastinje i prastanovnik
ovoga kraja. Ono je ponos i ukras ove još mlade naseobine; brižljivo
su ga štedeli i pazili koliko god je bilo moguće, a ako je pri merenju i
ograđivanju zemljišta dolazilo do konflikta oko kojeg od njih, to jest:
ako se pokazalo da kakvo dostojanstveno mahovinasto-srebrnasto
stablo stoji baš na demarkacionoj liniji, tu ograda opisuje oko njega
mali krug da bi ga obuhvatila u baštu, ili je u betonu ostavljena jedna
učtiva rupa iz koje sad starac strči, polu privatno i polu javno, golih
grana pokrivenih snegom ili ukrašen krošnjom sitna lišća koje kasno
izbija.
Jer to su primerci jasena, drveta koje voli vlagu kao malo koje, — i
time je o osnovnoj odlici našega kraja rečeno ono odlučujuće. Nije
odavna kako ga je ljudski razum raskrčio i učinio pogodnim za
naseljavanje, — od pre decenije i po, ne ranije. Pre toga bila je ovde
velika močvara — pravo leglo komaraca, gde su se u ustajalim
barama ogledale vrbe, zakržljale topole i slično krivo drveće. Kraj je,
naime, vodoplavan; nekoliko metara ispod površine nalazi se
nepropustljiv sloj zemlje; tako je zemljište od vajkada bilo močvarno i u
svim udubljenjima stajala je voda. Isušivanje je vršeno na taj način što
je rečna površina spuštana — ne razumem se u ingeniozne stvari, ali
u istini pribeglo se ovoj majstoriji kojom je voda što nije mogla da
usahne pokrenuta da otiče, tako da se sada na mnogim mestima
podzemni potoci ulivaju u reku a zemljište se ustalilo, bar najvećim
delom; jer ako čovek poznaje mesto kao što ga poznajemo ja i
Baušan, onda će znati da niz reku ima po neka trskom obrasla nizina
koja podseća na svoje prvobitno stanje, da ima usamljenih mesta čiju
vlažnu svežinu ne može da uništi ni najtopliji letnji dan i gde čovek tih
dana rado odahne za koji minut.
Ali, uopšte, kraj ima svoju naročitu osobinu kojom se na prvi
pogled razlikuje i od obala brzog planinskog potoka, kako se one
inače obično predstavljaju svojim jelašjem i livadama obraslim
mahovinama, — on je, velim, potpuno sačuvao svoje prvobitno
svojstvo, čak i od onda od kada je u njemu preovladalo trgovanje
zemljištem, a svuda, pa i izvan bašta, prvobitna i originalna vegetacija
jasno preovlađuje nad novom i naknadno zasađenom. Po alejama i
javnim travnjacima nalaze se divlji kestenovi, javor koji brzo raste, pa i
bukve i svakojako ukrasno žbunje; ali sve to nije iskonsko, to je
zasađeno, kao što je i italijanska topola, koja u redu strči u svojoj
sterilnoj muškosti. Nazvao sam jasen autohtonim drvetom, — on je
veoma rasprostranjen, nalazi se u svakom uzrastu, kao stogodišnji
džin, a i kao nežni izdanak koji u masama kao korov niče iz šljunka; i
on je taj koji zajedno sa topolom i jasikom, brezom, vrbom, kao drvo
daje zemljištu njegov pravi pečat. Ali to je sve samo sitnolisno drveće,
a sitno lišće, drobna krošnja, uz često gigantske razmere drveća, jeste
takođe obeležje kraja koje odmah pada u oči. Izuzetak čini brest koji
svoj veliki kao testerom izreckani i po površini lepljivi list na sve strane
pruža suncu, a zatim veliko mnoštvo puzavica koje se svuda po šikari
obavija oko mladih stabala i zbrkano meša svoje lišće sa njihovim.
Visoka figura jove zbija se po udubljenjima u male dubrave. Ali lipa se
nalazi veoma retko; hrasta uopšte nema; jele takođe. Ali, ima ih na
više mesta uz istočni obronak, granicu naše oblasti, na kojoj, sa
drugom osobinom zemljišta, počinje drugačije rastinje nego obično.
Od obronka do reke nema više od pet stotina metara — koracima
sam izmerio. Može biti da se niz reku obala širi, malo u obliku lepeze
— razlika nikako nije značajna, a čudnovato je kako bogate
raznolikosti zemljišta pruža uzani pojas, čak i kad umereno pođemo
bilo kojim prostorom koji se pruža uzduž u pravcu toka reke, kao što to
činimo Baušan i ja, koji samo retko šetamo duže od dva sata,
računajući odlazak i povratak. Ali raznovrsnost pogleda, i to što čovek
svoje šetnje stalno može da menja i različito kombinuje, i što mu zbog
toga, uprkos dobrog poznavanja zemljište ne dosadi i što ne biva
svestan njegove uskosti, dolazi otuda što se ono deli na tri
međusobno potpuno različita predela ili zone kojima čovek može
pojedinačno da se posveti ili koje poprečnim stazama može
postepeno da poveže: predeo reke i njene neposredne obale s jedne
strane, predeo obronka na drugoj strani i šumski predeo u sredini.
Najveći deo širine zauzima zona šume, parka, vrbaka, obalske
šikare — tražim za čudnovati predeo neko ime koje bi bolje
odgovaralo i očitije isticalo od reči šuma, a u stvari pravu ipak ne
nalazim, kako mi izgleda. O nekoj šumi u običnom smislu reči, — tako
nekoj sali obrasloj mahovinom i travom i otprilike jednako jakim
stablima drveća, ne može ni u kom slučaju da bude reči. Drveće
našega lovišta je potpuno različite starosti i veličine; ima među njim
džinovskih praotaca iz roda vrba i topola, naročito duž reke, a i u
unutrašnjosti šume, zatim ima drugog, već poodraslog, koje broji nekih
deset ili petnaest godina; i najzad legija tankih stabljika, divlji rasadnik
samorasta mladih jasenova, breza i jova, koje međutim utisak
žgoljavosti zbog toga nikako ne izazivaju što su, kao što sam već
naveo, sve debelo obavijene puzastim biljem, što u celini zapravo daje
tropski bujnu sliku; ipak, ja sumnjam da ono smeta rašćenju svojih
domaćina, jer tokom godina koje ovde živim mislim da nisam video da
je mnogo od tih stabljika odebljalo.
Drveća ima malo, blisko srodne je vrste. Jova je iz familije breze,
topola najzad nije ništa naročito drukčija od vrbe. A približavanje svih
njih osnovnom tipu ove poslednje moglo bi da se ustanovi, — kao što
šumari znaju da je rod drveća vrlo spreman da se prilagodi okolini,
izvesnom podražavanju ukusa linija i oblika koji svuda vlada. A ovde
vlada fantastična, avetinjski kriva linija vrbe, ove verne pratilice i
stanovnice tekućih kao i stajaćih voda, sa kao kandže ispruženim
granama raširenim u obliku metle, a po njoj, očigledno, drugi gledaju
da se ravnaju. Topola se savija potpuno po svom ukusu; od ove se
često teško razlikuje breza, koja se, zavedena duhom mesta, takođe
ponekad najčudnovatije savija, — čime ne treba da bude rečeno kako
se ovo ljupko drvo i ovde, i to u velikom broju, ne nalazi u veoma lepo
razvijenim individuama, koje po povoljnom, punom šarenila,
popodnevnom osvetljenju očaravaju oko. Okolina ga poznaje kao
srebrnu stabljičicu sa malo lišća koje usamljeno stoji na kruni, kao
ljupko izraslu, spretnu devicu sa najgizdavijim kredastim stablom, koja
na lep i čežnjiv način opušta uvojke svoga lišća; a isto tako i u zaista
slonovskom rastu, sa stablom koje nijedan muškarac ne bi mogao da
obuhvati rukama i čija kora samo još visoko gore pokazuje tragove
glatke beline, a dalje niže je postala gruba, uglasta, ispucana breza ...
Što se tiče zemljišta, ono nema gotovo nikakve sličnosti sa
šumskim zemljištem. Šljunkovito je, blatno i čak peskovito, i ne bi ga
trebalo smatrati plodnim. Ipak je u svojim granicama plodno do
bujnosti. Na njemu uspeva visoka trava koja često prima suvi,
bodljikavi, prudski karakter i zimi pokriva tlo kao izgaženo seno, pa
često prelazi upravo u rogoz; ali drugde, meka, gusta i nabujala,
pomešana sa kukutom, koprivom, podbelom, raznolikim puzavim
biljem, visokim čičkovima i mladim, još mekim mladicama drveća,
pogodno sklonište za fazane i ostale divlje ptice, kao talasi dopire do
grudastog korenja drveća. Ali iz te poplave i gustiža izvijaju se svuda
spiralno skrobut, divlji hmelj, kao širokolisne vitice, i njihove peteljke
još zimi obavijaju stabla kao čvrsta, neraskidljiva žica.
To nije ni šuma ni park, to je čarobni vrt, ni više ni manje. Hoću da
upotrebim tu reč, iako se u osnovi radi o šturoj, skučenoj i zakržljalosti
sklonoj prirodi, koja je iscrpena i obeležena pomoću nekoliko prostih
botaničkih imena. Tlo je talasasto, stalno se diže i spušta, a to stvara
lepu zatvorenost izgleda, nedoglednost na sve strane; čak kad bi se
šuma pružala miljama daleko desno i levo, ili onoliko koliko se pruža u
dužinu, umesto što od sredine u oba pravca meri samo stotinu i nešto
koraka, ne bi se čovek u njoj mogao osećati skrivenijim, povučenijim i
usamljenijim. Jedino ravnomerno šuštanje sa zapada podseća uho na
prisnu blizinu reke, koja se ne vidi... Ima tu ždrela, ispunjenih
džbunjem zove, kalinice, jasmina i krušine, tako da sparnih junskih
dana grudi jedva mogu da podnesu miris. A opet ima udolina, — čistih
šljunkara po čijim padinama i na čijem dnu uspevaju jedino mladice
vrbe i nešto suve žalfije.
To sve nikako ne prestaje da čudnovato deluje na mene, iako se tu
već više godina svakodnevno bavim. Nekako me dira ovo silno
jasenovo lišće, koje podseća na džinovsku junad, fantastično deluju
na mene ove vreže i ovaj trščar, ova vlaga i suvost, taj oskudni šiprag,
i da iznesem svoj potpuni utisak: izgleda pomalo kao da se čovek
obreo u kraju iz nekog drugog perioda zemljinog razvoja, ili čak u
nekom podmorskom kraju, kao da čovek ide po kakvom dnu —
predstava koja ima izvesne veze sa istinom; jer ovde je nekada bilo
vode na mnogim mestima, osobito u onim udolinama koje sad kao
četvorougli bazeni livada, obrasli divljim rasadnicima samoniklih
jasenova, služe ovcama za pašu i od kojih se jedna nalazi odmah iza
moje kuće.
Divljina je uzduž i popreko ispresecana stazama, linijama samo
delimice izgažene trave, a i šljunkovitim pešačkim stazama koje
očigledno nisu pravljene nego su upravo ugažene hodanjem, iako se
ne bi moglo reći ko ih je ugazio; jer da Baušan i ja sretnemo na njima
nekog čoveka, iznenađujući je izuzetak, i moj pratilac pri takvom
prizoru zastane zapanjen i samo jednom tupo zalaje, što prilično tačno
izražava i moja osećanja prema ovom događaju. Čak i o lepim
nedeljnim letnjim popodnevima, kada se iz grada u naš kraj izlije
mnoštvo šetača (jer ovde je uvek za nekoliko stepeni svežije nego na
drugom mestu) možemo gotovo nesmetano da šetamo po ovim
unutarnjim putevima; jer ljudi ih ne poznaju, a onda — i voda, reka,
kao što biva obično, snažno ih privlači; i zbijena neposredno uz nju,
što je moguće bliže njoj, po najdonjem keju ako je moguće, to jest:
ako nije poplavljen — kreće se bujica ljudi u okolinu i uveče se opet
vraća. Najviše ako unutra u džbunju naiđemo gde leži kakav ljubavni
par, koji nas iz svoga gnezda gleda drskim i plašljivim životinjskim
očima, kao da bi prkosno da upita nemamo li, možda, nešto da
primetimo protiv njegove prisutnosti ovde i protiv onoga što čini i
krišom radi, — što mi ćutke poričemo uklanjajući se u stranu: Baušan
onom ravnodušnošću koju kod njega izaziva sve što ne ostavlja za
sobom miris divljači, a ja potpuno zatvorenim i besadržajnim izrazom
lica, koji prima sve i ni najmanje ne odaje ni odobravanje, ni
negodovanje.
Ali one staze nisu jedina sredstva saobraćaja i veze u mome
parku. Ima tu ulica — tačnije rečeno, tu su pripremne gradnje koje su
nekada bile ulice ili to jednom treba da budu, ili će, ako da bog, možda
zaista jednom i biti... Stvar je u ovome: tragovi pijuka koji krče i jedne
sangvinične preduzimljivosti vide se još dobrim delom izvan
izgrađenog dela okoline, produžujući dalje od male kolonije vila.
Daleko se gledalo, hrabro planiralo. Trgovačko društvo koje je pre
deset ili petnaest godina uzelo ovaj kraj u svoje ruke, nameravalo je
da preduzme s tim (i sa samim sobom) nešto drugo, veličanstvenije,
naime, nego što je zatim ispalo; naselje nije trebalo da se ograniči na
onu šaku vila koje se tamo nalaze. Placeva za zidanje bilo je mnogo,
čitav jedan kilometar uz reku bilo je — a i danas je — sve spremno da
primi kupce i ljubitelje mirnog načina života. Širokogrudost je vladala
na sednicama saveta društva. Nije se zadovoljavalo samo
građevinama za utvrđivanje obale, izgradnjom keja po kome se može
ići, zasađivanjem baštenskog bilja; prilično daleko latila se kultivirajuća
ruka i same šume, preduzeta su raskrčivanja, posut je šljunak, divljina
je ispresecana ulicama, nekoliko puta u dužinu i češće još u širinu,
zamišljene, sjajne ulice ili planovi za njih od grubog šljunka — koje sa
nagoveštajem druma i prostranih trotoara, po kojima, međutim, sada
ne prolaze građani, izuzev Baušana i mene: on na dobroj i izdržljivoj
koži svoja četiri tabana, ja u potkovanim cipelama, zbog šljunka. Jer
vile koje su na njima po proračunu i nameri društva odavno prijatno
trebalo da se zabele, zasada su izostale, iako sam ja isprednjačio tako
dobrim primerom i svoju kuću sagradio u tome kraju. One su, velim,
izostale pre deset, pre petnaest godina, i nije dakle nikakvo čudo što
se stvorilo izvesno neraspoloženje prema ovom kraju, što je u krilu
društva uhvatilo korena neraspoloženje prema daljim troškovima i
dovršavanju široko započetog posla.
A ipak je stvar došla toliko daleko da ove ulice bez stanovnika
imaju svoja prava imena, isto onako kao bilo koja u okolini grada, ili
izvan njega; ali bih voleo da saznam koji je sanjalica i duhoviti
špekulantski prošlošću zabavljeni umetnički duh mogao da im ih
nadene. Postoje tu Gelertova, Opicova, Flemingova, Birgerova ulica,
tu je čak i Adalbert Štifterova ulica po kojoj se sa osobito simpatičnom
devocijom šetam u svojim potkovanim cipelama. Kao što se obično
događa kod nedovršenih ulica predgrađa koje nemaju kuća na uglu,
postavljeni su na njihovim ulazima stubovi i na njima su učvršćeni
nazivi ulica: plave emaljirane table, kao što je ovde uobičajeno, sa
belim slovima. Ali ah, one nisu u najboljem stanju, već suviše dugo
obeležavaju one imena skiciranih ulica u kojima niko neće da stanuje,
i na njima se ovde najzad jasno pokazuju znaci neraspoloženja,
fijaska i zaustavljenog razvoja. Strče zabataljene; o njihovom
održavanju, obnavljanju, ne vodi se računa, a kiša i sunce su ih grdno
nagrizli. Gleđno plavetnilo je mnogo ispucalo, bela slova je pojela rđa,
tako da umesto njih zevaju samo mrka mesta i rupe ružno izreckanih
ivica koje uništavaju napise imena i često otežavaju njihovo čitanje.
Naročito mi je jedan napis zadavao teške glavobolje kada sam ovamo
prvi put došao i ispitujući prolazio krajem. Bio je to izuzetno dugačak
napis i reč "ulica" ostala je čitava; ali od stvarnog imena koje je bilo ili
bejaše bilo, kao što je rečeno, vrlo dugačko, pokazao se najveći broj
slova potpuno nečitkim i pojeden od rđe: po tamnim rupama mogao se
zaključiti njihov broj; ali vidljivo nije bilo ništa, sem na početku polovina
jednog S, negde u sredini jedno e, i na kraju opet jedno e. To je bilo
premalo za moju oštroumnost; našao sam da je to jednačina sa suviše
mnogo nepoznatih. Dugo sam stajao, s rukama na leđima, gledao u
dugački napis i studirao. Zatim sam sa Baušanom išao dalje po
Birgerovoj putanji. Ali dok sam uobražavao da mislim na druge stvari,
potajno je u meni radilo, duh moj je tragao za razorenim imenom, i
najednom mi pade na pamet, — zastao sam i poplašio se: žurno sam
se vratio, ponovo zastao pred napisom, upoređivao i pokušavao. Da,
3
poklapalo se i odgovaralo je. Bila je to Šekspirova ulica kojom sam se
šetao.
Podesni su to natpisi za ove ulice i ulice sasvim za ove natpise —
sanjarske i neobične. One se provlače kroz šikaru kroz koju su
probijene; ali rastinje ne miruje, ne ostavlja ulice netaknute
decenijama, dok ne dođu naseljenici; ono čini sve da ih opet zatvori,
jer ono što ovde raste ne plaši se šljunka, naviknuto je da uspeva na
njemu, pa tako purpurni čičkovi, plava žalfija, beli vrbak i zelenilo
mladih jasenova izbijaju svuda po drumskim nasipima pa nesmetano
čak i po trotoarima; nema sumnje, ulice parka sa poetičnim imenima
bilje bujno osvaja, čestar ih ponovo guta, i, bilo da čovek to sažaljeva
ili pozdravi s odobravanjem, kroz daljih deset godina neće se više
moći ići po Opicovoj i Flemingovoj ulici i one će verovatno gotovo
iščeznuti. Zasada, naravno, nema razloga za žaljenje, jer sa
slikarskog i romantičnog gledišta sigurno na celom svetu nema lepših
ulica od ovih u njihovom sadašnjem stanju. Ništa nije ugodnije nego
švrljati kroz zapuštenost njihove nedovršenosti, ako je čovek dobro
obuven i ne plaši se gruboga šljunka — nego preko raznolikog divljeg
rastinja njihovog tla bacati pogled na sitnolisno, lako ovlaženo drveće
koje njihove perspektive uokviruje i zatvara. To je drvo kao ono što ga
je onaj lotaringijski pejsažista naslikao pre tri stotine godina... Ali šta
kažem, — kako ga je naslikao? Ovo je on naslikao! On je bio ovde,
poznavao je ovaj kraj, sigurno ga je studirao; i da se onaj sanjalački
član društva koji je mojim ulicama u parku davao imena nije strogo
ograničio na književnost, svakako bi jedna od porđalih tabli nosila ime
4
Kloda Lorena.
Tako sam opisao predeo srednje šume. Ali i onaj na istočnom
obronku ima lepih draži, za mene kao i za Baušana, iz razloga koji
kasnije slede. Mogli bismo ga nazvati zonom potoka, jer mu jedan
potok daje obeležje idiličnog pejsaža sa kontemplativnošću svojih
terena po kome raste spomenak, čini ovostranu suprotnost prema
zoni velike reke tamo preko, čije se šuštanje pri najčešćem zapadnom
vetru čak i ovde tiho čuje. Tamo gde se prva od poprečnih veštačkih
ulica, idući u obliku nasipa od aleje topola između bazena livade i
šumskih parcela prema obronku, završava na njegovu kraju, vodi levo
jedan put koji omladina upotrebljava zimi kao klizalište, u predeo koji
niže leži. Tamo gde on postaje ravnim, počinje potok, a na njegovoj
strani, desno ili levo od njega, što se opet može menjati, rado se
šetaju gospodar i pas, duž šarenog obronka. S leve strane se pružaju
livade na kojima ima drveća. Tamo se nalazi jedan poljski baštovanluk
što pokazuje stražnju stranu svojih ekonomskih zgrada, ovce pasu i
čupkaju detelinu, a čuva ih jedna ne sasvim pametna devojčica u
crvenom kaputu koja se stalno u zapovedničkom besu oslanja rukama
o kolena i iz sve snage se neskladnim glasom dernja, ali se pri tome
užasno boji ovna, zbog svoje vune maestetično debela na izgled, koji
se ni na šta ne obzire i potpuno čini što hoće. Najgore se dere dete
kada se Baušanovom pojavom izazove panika među ovcama, što se
skoro redovno događa, sasvim suprotno nameri i mišljenju
Baušanovom, kome su ovce u dubini duše upravo ravnodušne i koji ih
smatra za vazduh, pa čak naglašenim nepoštovanjem i prezrivom
pažnjom pokušava da otkloni od njih izliv ludosti. Jer iako one za moj
nos dovoljno jako vonjaju (uostalom, ne neprijatno), ipak, to što iz njih
bije nije miris divljači, i prema tome Baušan nema ni najmanje interesa
da ih goni. Uprkos tome dovoljan je iznenadan pokret s njegove strane
ili i samo da se pojavi, pa da najednom čitavo stado koje je upravo,
mirno blejeći dečijim i muškim glasovima, raštrkano paslo, u zbijenoj
gomili, leđa uz leđa, pojuri u jednom istom pravcu, dok glupo dete
duboko sagnuto viče za njima, da ga glas izdaje i oči mu iskaču iz
glave. Ali Baušan pogleda u mene kao da kaže: reci sam da li sam
kriv i da li sam dao povoda.
Jednom se ipak desilo nešto suprotno, što je ostavilo upravo još
mučniji i svakako čudnovatiji utisak nego panika. Naime, jedna ovca,
običan primerak svoga roda, osrednje veličine i prosečnog ovčijeg
lica, uostalom uzanih naviše izvinutih usta, koja su izgledala da se
smeju i davala tome biću izraz skoro podmukle gluposti, izgleda da se
zaćorila i zacopala u Baušana i pridružila mu se. Prosto je pošla za
njim, — odvojila se od stada, napustila pašu i prilepila se uz
Baušanove pete, mimo i smeškajući se u svojoj preteranoj gluposti,
ma kuda se on okrenuo. On je sišao s puta, a ona je pošla za njim; on
je potrčao, a i ona se nadala u galop; on je zastao, a ona je učinila isto
— sasvim iza njega i tajanstveno se smeškajući. Mrzovolja i
zbunjenost ocrtavala se na Baušanovom licu i, zaista, njegov položaj
je bio u najvećoj meri nezgodan, ni po dobru ni po zlu nije imao
nikakvog smisla ni razuma, izgledao je tako glupo, kako ni sebi ni
meni još nikada nije izgledao. Ovca se sve više i više udaljavala od
svoje baze, ali izgleda da nije marila za to, išla je sve dalje za srditim
Baušanom, očigledno odlučena da se više ne odvaja od njega, nego
da se uza nj prilepi, pa ma dokle i ma kuda on pošao. On se tiho
držao uz mene, manje iz bojazni za koju nije bilo razloga, već od stida
zbog nečasnosti svoga stanja. Najzad, kao da se zasitio, zastade,
okrete glavu i preteći zareža. Tada ovca zableja, da je zazvonilo kao
kada se čovek zlobno smeje, a to jadnog Baušana toliko užasnu, da je
podvinuta repa odjurio, — ovca smešnim skokovima za njim.
Za to vreme, bili smo već daleko od stada, budalasta devojčica se
derala kao da će da pukne, i to tako što se nije savijala samo do
kolena, nego je i ova u deranju naizmenično dizala do lica, tako da je
to izdaleka pružalo sasvim izobličenu i besomučnu sliku. I tada dotrča
jedna služavka u kecelji ili na dernjavu, ili što je i inače primetila
događaj. Trčala je držeći u jednoj ruci vile za đubre, a drugom je
pridržavala neutegnute grudi koje su se u trčanju suviše tresle; bez
daha dojurila do nas i pokuša da ovcu, koja je opet išla korakom,
pošto je i Baušan isto činio, vilama potera u potrebnom pravcu, što joj,
međutim, nije pošlo za rukom. Ovca je, doduše, ispred vila skakala u
stranu, ali je odmah jednim skokom bila na Baušanovom tragu, i
izgledalo je da nema sile koja će je od toga odvratiti. Tada ja uvideh
šta jedino pomaže i okrenuh se. Svi pođosmo natrag, uz mene
Baušan, iza njega ovca, a iza ove devojka sa vilama, dok se dete u
crvenom kaputu, pogureno i lupajući nogama o zemlju, deralo prema
nama. Ali nije bilo dovoljno što smo se vratili do stada; morali smo da
uradimo sav posao i da šetnju izvedemo do kraja. Morali smo u
dvorište i u staju za ovce, čija je široka vrata devojka svom snagom
otvorila pred nama. Ušli smo onamo; i kada smo svi bili unutri, morali
smo mi ostali opet vešto da izmaknemo i da prevarenoj ovci brzo
zatvorimo vrata pred nosom, tako da je ostala zarobljena. Tek tada
smo Baušan i ja, uz zahvaljivanje devojke, mogli opet da produžimo
prekinutu šetnju u kojoj je Baušan ipak do kraja bio neraspoložen i
potišten.
Toliko o ovcama. Na ekonomske zgrade nadovezuje se s leve
strane široka grupa drveća koja svojim senicama i malim
letnjikovcima, koji liče na kapele, i mnogim ogradama svojih majušnih
vrtića deluje kao groblje. Ona sama kao celina je dobro ograđena;
samo domaći vrtlari imaju pristup kroz gvozdenu kapiju koja čini ulaz u
nju, a ponekad vidim tamo kakvog čoveka obnaženih ruku kako
prekopava svoju njivicu povrća od devet stopa, tako da izgleda kao da
kopa svoj sopstveni grob. Zatim opet dolaze otvorene livade, koje se,
pokrivene krtičnjacima, prostiru do ivice srednjeg kraja šume i u
kojima sem krtica žive i mnogi poljski miševi, što treba spomenuti s
obzirom na Baušana i njegovo obilato uživanje u lovu.
Na drugoj strani, to jest zdesna, teku potok i obronak sve dalje,
ovaj, kao što sam rekao, raznolika izgleda. S početka ima taman
karakter neobasjan suncem i obrastao je omorikama. Kasnije prelazi u
peščaru koja toplo odbija sunčeve zrake, još kasnije u šljunčaru,
najzad lavinu cigala, kao da su onde gore srušili kuću pa bezvredne
razvaline prosto sjurili dole, tako da tok potoka povremeno nailazi na
teškoće. Ali on ih već savladava; njegova voda se nešto ustavlja i
plavi, crveno obojena od prašine opeka, bojeći i travu obale koju
kvasi. Ali zatim teče utoliko bistrija i čistija, odbijajući ovde-onde
sunčeve zrake sa svoje površine.
Kao i sve vode, od mora do najmanje rogozne bare, veoma volim
potoke, pa kad mi uho, leti u planini recimo, izdaleka začuje njegov
tajanstveni šumor i žuborenje, dugo idem za tekućim glasom, ako
mora da bude, da pronađem njegovo mesto, da u lice pogledam
tajanstveno govorljivog sinčića visina i upoznam se s njim. Lepi su
brzaci potoka koji se uz oštru lomljavu spuštaju između jela i preko
strmih stenovitih stepenica obrazuju zelena, kao led hladna kupališta i
belo zapenušani okomito padaju na iduću stepenicu. Ali i ravničarske
potoke gledam sa zadovoljstvom i simpatijom, ma bili i plitki da jedva
pokrivaju izglačani, srebrnasto-glatki belutak svoga korita, ili dubok
kao male reke, koje pod zaštitom s obe strane duboko nadvijenih vrba
puno i snažno protiču, tekući brže sredinom negoli sa strana. Ko na
šetnjama ne bi pratio tok vode, ako je samo slobodan da bira?
Privlačna snaga koju voda vrši na čoveka prirodna je i simpatetička.
Ćovek je dete vode; devet desetina našeg tela sastoji se od nje, a u
određenom stadijumu razvoja pre rođenja mi imamo škrge. Za sebe
rado priznajem da mi posmatranje vode u svakom obliku i vidu znači
daleko najneposredniju i najuverljiviju vrstu uživanja u prirodi, da je
čak istinito udubljivanje, istinito zaboravljanje samog sebe, pravo
utapanje sopstvenog ograničenog bitisanja u sveopšte za mene
moguće samo pri ovom posmatranju. Ono može da me, naročito
posmatranje tihog ili veoma uzburkanog mora, prenese u stanje tako
dubokog organskog sanjarenja, tako daleke duhovne odsutnosti, da
izgubim svako osećanje vremena i dosada postaje ništavan pojam,
pošto mi u takvom skupu i društvu sati prolaze kao minuti. Ali nagnut i
na ogradu kakvog mostića koji vodi iznad potoka, mogao bih da stojim
dokle god hoćete, zadubljen u sliku toka, komešanja i strujanja, a da
onaj drugi tok oko mene i u meni, žurno promicanje vremena, ne
može ništa da učini ni mome strahu ni nestrpljenju. Zbog ovakve
simpatije prema prirodi vode za mene je vredno i važno što je uzani
kraj u kome stanujem opasan vodom sa obe strane.
Ovdašnji potok, dakle, prost je i običan među potocima, nema
ničeg osobitog u njemu, njegov karakter je najugodnije prosečan.
Staklenovedre prostodušnosti, bez laži i pretvaranja, on je daleko od
toga da neprovidnošću zavarava koliko je dubok; on je plitak i bistar i
bezazleno pokazuje da mu na dnu u zelenom blatu leže bačeni
plehani lonci i ostaci jedne cipele na vezivanje. Uostalom, on je
dovoljno dubok da posluži kao prebivalište lepim, srebmastosivim i
veoma brzim ribicama koje u dugačkim krivudavim linijama šmugnu
kada se približimo. Na više mesta se širi kao bara, a na njegovim
obalama ima lepih vrba, od kojih jednu u prolazu osobito posmatram.
Ona raste na obronku, dakle na izvesnom odstojanju od vode. Ali
jednu svoju granu čežnjivo pruža odande prema potoku i zaista ga se
dotakla, tako da tekuća voda lako kvasi srebrnasto lišće na vrhu
grane. Tako ona stoji i uživa u dodiru.
Dobro je ići ovuda kada pirka blagi, topli letnji vetar. Ako je veoma
toplo, Baušan ode u potok da rashladi stomak, jer od svoje volje
gornje delove tela u dodir sa vodom ne dovodi. Stoji on tamo zavalivši
uši, s izrazom potpunog zadovoljstva, i pušta da voda teče oko njega i
pored njega. Zatim dođe do mene da se otrese, što se po njegovom
uverenju mora dogoditi u mojoj najneposrednijoj blizini, iako zbog
snage kojom se otresa poleti na mene čitava kiša vode i blata. Ne
pomaže ništa što ga rečju i štapom teram od sebe. Što mu izgleda
prirodno, zakonito i neophodno, tu se on ometati ne da.
Dalje tok potoka udara prema zapadu ka jednom malom mestu
koje dominira pogledom između šume i obronka na severu i kome se
na ulazu nalazi gostionica. Potok opet tamo stvara baru u kojoj
seljanke klečeći bele rublje. Jedno brvno vodi preko nje, i kad se
pređe, dolazi se do druma koji vodi od sela, između ivice šume i ivice
livade, prema gradu. Ali ostavljajući njega nadesno, može se po
jednom takođe kolima usečenom putu kroz šumu doći do reke u
nekoliko koraka.
To je eto zona reke; ona sama leži pred nama, zelena i
zapenušana, u osnovi ona je samo veliki brdski potok, ali njeno stalno
šuštanje koje se više ili manje potmulo čuje svuda po okolini, a ovde
upravo uši zaglušuje, može i da zameni sveto udaranje mora, ako
čovek do njega ne može da dođe. U nj se meša neprestana dreka
bezbrojnih galebova koji s jeseni, zimi i još s proleća s gladnim
graktanjem lete oko ušća odvodnih cevi kanalizacije i tu nalaze hranu,
dok im godišnje doba ne dozvoli da ponovo pođu na gornja jezera —
slično divljim i poludivljim patkama koje takođe provedu sveže i hladne
mesece ovde u blizini grada, ljuljaju se na talasima, puštaju se niz
vodu koja ih okreće i njiše, pred rečnim brzakom u poslednjem
trenutku uzlete i ponovo se dalje gore spuste na vodu...
Obalski kraj je ovako razuđen i podeljen: do ivice šume proteže se
šljunkovita ravnica kao produžetak često spominjane aleje topola,
otprilike kilometar niz vodu, to jest do skelareve kućice o kojoj će još
biti govora i iza koje se šikara više približuje rečnom koritu. Zna se već
šta vredi šljunkovita pustinja: to je prvi i najvažniji od uzdužnih puteva
koje je društvo živo planiralo kao esplanadu sa najdražesnijim
položajem za elegantni kolski saobraćaj, gde bi se gospoda na
konjima približavala sjajno lakovanim kočijama sa dva koša i fino se
šalila sa nasmejanim zavaljenim damama. Pored skelareve kućice
jedna velika, već padu sklona iskrivljena drvena tabla kazuje šta bi
trebalo da bude neposredni cilj, privremena krajnja tačka kolskoga
korza, jer krupnim slovima saopštava se na njoj da se ovo zemljište na
uglu prodaje u svrhu podizanja jedne kavane u parku i otmenog
etablismana za osvežavanje... Da, to je on i ostaje on. Jer namesto
kavane u parku sa stolićima, užurbanim kelnerima i gostima koji
pijuckaju još uvek strči kriva drvena tabla, obeshrabreno sve slabija
ponuda bez potražnje, a korzo je samo pustinja od najgrubljeg
nanosnog šljunka sa vrbacima i plavom žalfijom, skoro već toliko
gusto obrastao kao što je Opicova i Flemingova ulica.
Pored esplanade, bliže reci, proteže se uzan i takođe jako
obrastao šljunkovit nasip sa travnim zakosima na kome stoje
telegrafski stubovi, a po kome se rado šetam, prvo zbog promene, a
onda zato što šljunak omogućava da se po njemu ide čistije, iako teže
kad posle jake kiše zemljana staza tamo dole ne izgleda dobra za
šetanje. Ova putanja, stvarno šetalište koje se satima provlači duž
toka reke da najzad pređe u divlje obalske staze, sa vodene strane
zasađena je mladim drvećem, javorom i brezama, a sa kopnene
strane stoje moćni predstavnici ovoga kraja, vrbe, jasike i topole
kolosalnih razmera. Strmo i duboko pada njen nagib prema rečnom
koritu. Mudrim radovima od vrbovog šiblja i povrh toga još
betoniranjem donjeg dela ona je osigurana od visokog vodostaja koji
nadolazi jednom ili dvaput godišnje za vreme topljenja snega u planini
ili posle dugotrajnih pljuskova. Tu i tamo ima po njoj drvenih prečaga,
polulestava, polustepenica, po kojima prilično ugodno može da se
siđe u stvarno rečno korito, najvećim delom suvo, otprilike šest metara
široko rezervno šljunkovito korito velikog divljeg potoka koji se ponaša
sasvim kao i mali i najmanji njegovog roda, naime s vremena na
vreme prema vodenim prilikama u gornjim krajevima svoga toka
predstavlja samo malu zelenu tekućicu, s grebenima preko kojih se
jedva preliva, gde galebovi kao da na visokim nogama stoje na vodi —
ali pod drugim okolnostima uzima upravo opasan oblik, naraste kao
velika reka, svoje široko korito ispuni strašnim besom, neprilične
stvari, velike korpe, džbunje i leševe mačaka, povuče sobom u
kovitlac i u najvećoj meri se pokaže raspoloženim za izlivanje i nasilja.
I rezervno korito je osigurano protiv poplave paralelnim kosim
pleterom od vrbovog pruća. Obraslo je sprudnom travom, obalskim
ovsom, kao i sjajnom biljkom ovoga kraja koje ima svuda, suvom,
plavom žalfijom; po njemu se lako ide zahvaljujući obalskom pojasu
od ravnog kamena, koji je uređen sasvim napolju na ivici vode i pruža
mi dalju, i to najmiliju mogućnost, da menjam svoje šetnje. Doduše, po
tvrdom kamenu koračati nije sasvim ugodno; ali to potpuno
nadoknađuje intimna blizina vode, a zatim, ponekad se može ići i kraj
keja po pesku — da, ima peska između šljunka i sprudne trave,
pomešanog malo s blatom, ne tako svete čistote kao što je onaj
morski, ali ipak stvarnog nanosnog peska, a to se zove šetnja po obali
ovde dole, koja se u nedogled proteže duž vode, — ne nedostaje tu ni
šuštanja ni kreštanja galebova, ni one monotonije koja guta vreme i
prostor, koja pruža neku vrstu opojne razonode. Svud šušte plitki
slapovi, a na polovini puta do skelareve kućice meša se s njima
hujanje vodopada kojim se preko neki kanal iskosa uliva u reku. Linija
pada je izbočena, sjajna, staklasta, kao kod kakve ribe, a u njegovom
podnožju stalno vri.
Lepo je ovde kad je nebo plavo, kad je skela ukrašena zastavicom,
u čast lepog vremena ili inače povodom neke svečanosti. Na tom
mestu nalaze se i drugi čamci, ali čamac-skela je privezan za žičani
konop koji je sa svoje strane spojen s jednim drugim, još debljim preko
reke zategnutim žičanim konopom, naime tako da se on duž njega
kreće pomoću jednog točka. Sama struja mora da tera čamac, a ruka
skeledžijina na krmi čini ostalo. Skeledžija sa ženom i detetom stanuje
u skeledžijskoj kući, koja je malo povučena od gornje staze, sa
povrtnjakom i živinarnikom, a koja je sigurno službeni i besplatni stan.
Ona je neka vrsta vile u malom, slabo i lako sagrađena, sa zatvorenim
balkonićem i malim potkrovljem, a izgleda da ima dve sobe dole i dve
sobe gore. Rado sedim na klupi pred vrtićem, odmah na gornjoj stazi,
Baušan sedi na mojoj nozi, skeledžijine kokoške idu oko mene
ispružajući na svakom koraku glavu, a petao najčešće skoči na naslon
klupe, opusti nazad zeleno bersaljersko perje svoga repa i sedi tako
pored mene mereći me prodorno sa strane jednim crvenim okom.
Posmatram prevoz skelom koji baš ne može da se nazove burnim, pa
ni živahnim, nego se upravo odvija u velikim pauzama. Utoliko radije
gledam kada se s ove ili s one strane pojavi neki čovek ili kakva žena
s korpom i zatraži da bude prevezena preko reke, jer poezija onoga
"Prevezi me" ostaje čovečanski privlačna kao i u najstarija vremena,
čak i ako se radnja, kao ovde, obavlja na moderno napredne načine.
Drvene dvostruke stepenice, za one koji dolaze i za one koji odlaze,
vode s obe strane nagiba u rečno korito i do mostića, a po jedno
dugme za električno zvono postavljeno je ovde i s one strane bočno
od ulaza. Pojavi se neki čovek tamo preko na drugoj obali, zastane i
pogleda preko vode. On ne viče više, kao nekada, s šakama na
ustima. On priđe dugmetu za zvonce, opruži ruku i pritisne. Oštro
zazvoni u vili skeledžijinoj: to znači "Prevezi me"; ma i tako, još uvek je
poetično. Onaj koji čeka stoji onda, očekuje i osmatra. I skoro u istom
trenutku kada zvono odjekne, i skeledžija iziđe iz svoje službene
kućice, kao da je stajao iza vrata ili da je iza njih sedeo na stolici
čekajući samo znak, — izlazi, i u njegovim koracima ima nečega kao
da je pritiskom na dugme mehanički neposredno stavljen u pokret,
kao kada se pod streljačkom šatrom puca u vrata neke kućice: ako se
pogodi, ona se otvore i promoli se kakva figura — pastirka ili stražar.
Ne žureći se i ravnomerno mlatarajući rukama, pođe skeledžija kroz
bašticu, po stazi i drvenim stepenicama ka reci, otkači čamac i uhvati
krmu, dok točak pojuri po preprečenom žičanom užetu i čamac ide
preko. S one strane sačeka da mu uskoči stranac, koji mu ovde na
izlazu pruži novčić, veselo se ispne uz stepenice, pošto je savladao
reku, i zaputi se desno ili levo. Ponekad, kada je skeledžija sprečen,
bilo zbog slabosti ili zbog hitnih domaćih poslova, iziđe i njegova žena
ili čak i njegovo dete i prevezu stranca; jer oni to znaju isto tako dobro
kao i on, a i ja bih to znao. Služba skeledžijina je laka i za nju nije
potrebno nikakve darovitosti ni predspreme. On može da kaže da je
srećan i da mu je sudbina naklonjena, što prihod naziva ličnom
svojinom i što stanuje u majušnoj vili. Svaki glupak mogao bi bez
daljega da ga smeni, a on to i zna i ponaša se skromno i blagodarno.
Meni koji sedim na klupi između pseta i petla rekao je, kad pođoh kući,
"zbogom", a po njemu se vidi da ne želi da stvara sebi neprijatelja.
Miris katrana, vodeni vetar — i lako pljuskanje o drvo čamaca. Šta
ću više? Ponekad naiđe druga prisna uspomena: voda duboka, udara
nešto natrulo — to je laguna, to je Venecija. Ali zatim je opet bura,
beskrajna kiša lije, u gumenom kaputu, mokra lica gazim gornjim
putem protiv zapadnog vetra koji u aleji otkida mlade topole stabala i
objašnjava zašto je drveće ovde nahereno u pravcu vetra i ima krune
izrasle na jednu stranu; i Baušan često zastane na putu da se otrese,
da na sve strane prska. Reka više nije ona koja je bila. Nabujala,
žutotamna, protiče katastrofalnog izgleda. To je ljuljanje jedno,
nasrtanje i teška žurba bujice — u prljavim talasima zauzme ona
čitavo rezervno korito do ivice kose obale, dopire čak do betoniranog
dela, do brana isprepletenih od vrbovog šiblja, tako da se šalje
blagoslov na predostrožnost koja se tu pokazala. Nelagodno je što se
reka umiri, mnogo je mirnija nego inače, skoro se ne čuje u tom
stanju. Ne pravi više uobičajene brzake — za to je suviše visoka; ali
se ona mesta ipak poznaju po tome što talasi prave tamo dublja
ulegnuća i viši su nego na drugim mestima i što im se vrhovi prelivaju
unatrag, ne unapred kao kad udaraju o obalu. Vodopad ne igra više
nikakvu ulogu, on je plitak i mali, hučanje u njegovom podnožju
nestalo je s visinom vodostaja. Što se u svemu tome tiče Baušana,
njegovo čuđenje zbog takve promene stvari ne zna za granice. On se
uopšte ne oslobađa zaprepašćenja, ne shvata da je suvi prostor po
kome je bio navikao da ide i trči danas iščezao, pokriven vodom;
uplašeno beži od visoke vode uz nagib, vrteći repom obzire se prema
meni, gleda opet u vodu i pri tome na zbunjen jedan način krivo otvara
usta, opet ih zatvara i pri tome jezik pomiče u ugao — mimika koja je
isto toliko čovečanska koliko i životinjska, kao izražajno sredstvo nešto
prosta i manje vredna, ali je potpuno razumljiva i što bi isto tako, u
kakvoj mučnoj stvari, mogao da izvede i kakav malo naivni i prosti
čovek, tako što bi se uz to možda još počešao po vratu.
Pošto sam se sada bliže upustio u zonu reke, opisao sam čitav
kraj i, koliko vidim, učinio sve da ga učinim očiglednim. Dopada mi se
u opisu, ali kao priroda dopada mi se ipak još više. Uvek je tačniji i
raznovrsniji u ovoj sferi, kao što je i sam Baušan u stvarnosti topliji,
življi i veseliji od njegovog magičnog varljivog lika. Ja sam vezan za
ovo zemljište i zahvalan sam mu, pa sam ga zato opisao. Ono je moj
park i moja samoća; moje misli i snovi pomešani su i srasli s njegovim
slikama, kao lišće njegovih puzavica sa lišćem drveća. Posmatrao
sam ga u svako doba dana i godine; u jesen, kada hemijski miris lišća
što vene ispunjava vazduh, kada mnoštvo čičkovih bokora precvetava
u obliku vune, kada velike bukve "banjskog parka" prostru oko sebe
po livadi riđi tepih od lišća i zlatna popodneva pređu u teatralno-
romantične rane večeri sa mesečevim srpom koji pliva po nebu, sa
sivom maglom koja lebdi nad zemljom, i s večernjim rumenilom koje
gori između crnih silueta drveća... I u jesen dakle, a i zimi kada je sav
šljunak pokriven snegom i meko poravnat, tako da se po njemu može
ići u kaljačama, kada reka protiče crna između belih zamrznutih obala
i kada krik stotina galebova ispunjava vazduh od jutra do mraka. Ali
najprirodniji i najprisniji je dodir s njim za vreme blagih meseci kada
nije potrebna nikakva priprema da bi čovek brzo, između dva pljuska,
izišao na četvrt časa, u prolazu savio pred licem granu krušine i bar
jednom bacio pogled na valove koji promiču. Možda su bili gosti u kući
pa su otišli; čovek je ostao, umoran od konverzacije, u svoja četiri zida
gde dah stranaca još uvek lebdi u atmosferi. Tada je dobro da čovek,
onako kako se zatekne, ode malo do Gelertove, Štifterove ulice, da bi
odahnuo i oporavio se. Gleda u nebo, zagleda se u nežno i meko
lišće, nervi se umire, a ozbiljnost i mir vrate se u dušu.
A Baušan je uvek prisutan. On nije mogao da spreči dolazak sveta
u kuću, užasnim glasom je protestovao i protivio mu se, ali ništa nije
pomoglo, i tako se uklonio. Sada je veseo što sam ponovo s njim u
lovištu. Zavalivši nemarno jedno uho, trčeći na opšte pseći način
ukoso, tako da se stražnje noge ne kreću baš iza prednjih, nego malo
u stranu od njih, kaska on po šljunku preda mnom. I odjednom vidim
kako mu se uzbudilo telo i duša, kako je stao divlje da mlatara svojim
dignutim kusavim repom. Diže i spušta glavu, telo mu se napreže i
isteže, on skače tamo-amo i u idućem trenutku, njuškajući sve po tlu,
jurne u nekom određenom pravcu. To je trag. Ušao je u trag kakvom
zecu.

LOV
Ovaj kraj je bogat u divljači koju vredi loviti, i mi je lovimo; to znači:
Baušan je juri, a ja posmatram. Na takav način lovimo: zečeve,
jarebice, poljske miševe, krtice, patke i galebove. No mi se ne plašimo
ni lova na krupnu divljač, lovimo i fazane, pa i srne, ako kakva srna,
možda zimi, zaluta kadgod u naše lovište. Uzbudljiv je to prizor kada
laka životinja visokih nogu, žuta prema snegu, s belim stražnjim delom
kojim veoma vrcka, beži od malog Baušana koji napreže sve snage;
najživlje i najvećom napregnutošću pratim to zbivanje. Ne što bi iz tog
nešto ispalo; još nikada se nije ništa dogodilo, a i neće. Ali nedostatak
opipljivih rezultata ne umanjuje ni Baušanovu volju i strast, niti ma i
najmanje ide na uštrb mome sopstvenom zadovoljstvu. Mi se bavimo
lovom zbog njega samog, ne radi plena, koristi, a Baušan je, kao što
je rečeno, aktivni deo. Od mene on ne dobija ništa do li moralnu
potporu, pošto iz ličnog i neposrednog iskustva ne poznaje neku
drugu vrstu saradnje, neki oštriji i stvarniji način da se bavi tom stvari.
Naglašavam ove reči "lični" i "neposredni"; jer da su njegovi preci, bar
ukoliko su pripadali lozi ptičara, poznavali stvarni lov, više je nego
verovatno, a uzgred sam se pitao nije li kakva uspomena o tom do
njega doprla i slučajnim kakvim podsticajem probuđena. Na njegovom
stupnju sigurno se život pojedinca slabije razlikuje od života vrste kao
što je u našem slučaju, rođenje i smrt znače manje dalekosežnu
promenu bića, možda se predanja soja održavaju potpunije, tako da bi
bila samo prividna protivurečnost govoriti o urođenim iskustvima,
nesvesnim uspomenama koje, izazvane, mogu da zbune stvorenje u
njegovim ličnim iskustvima, da bi mogle da ga učine nezadovoljnim.
Jednom sam se predao toj misli sa izvesnom uznemirenošću; ali sam
je isto tako brzo ponovo izbio iz glave, kao što je Baušan očito iz svoje
glave izbio brutalni događaj čiji je svedok bio i koji je meni dao povoda
za razmišljanja.
Kad pođem s njim u lov, obično je podne, pola dvanaest ili
dvanaest, ponekad, osobito vrlo toplih letnjih dana, i poodmaklo je
poslepodne, šest časova i kasnije, ili to i u ovo doba biva već po drugi
put; u svakom slučaju, moje stanje pri tome sasvim je drugo nego pri
prvom našem tromom izlasku ujutru. Netaknutost i svežina onog časa
su odavno prošli, u toku tog vremena brinuo sam se i borio,
savlađivao sam teškoće da je sve pucalo, nosio sam se s
pojedinošću, dok je istovremeno bilo potrebno čvrsto držati u pameti
dalekosežnu i mnogostruku vezu celine, prožeti je do krajnjih
ogranaka prisutnošću duha, i moja glava je umorna. Onda je lov s
Baušanom stvar koja me razonodi i razvedri, koja mi probudi životne
moći i ponovo me osposobi za ostatak dana, tokom koga treba još
nešto učiniti. Opisujem ga iz zahvalnosti.
 Naravno, stvar ne stoji tako da od divljači koju sam spomenuo
uzmemo neku određenu na nišan tog dana i da idemo u lov recimo
samo na zečeve ili patke. Pravo rečeno, mi lovimo sve redom što nam
— zamalo nisam rekao: dođe pred pušku; i nije potrebno da idemo
daleko da bismo naišli na divljač, lov bukvalno može da počne odmah
iza baštenskih vrata, jer poljskih miševa i krtica ima mnogo već u
livadskoj dolji iza kuće. Strogo uzevši, ove životinje s krznom i nisu
divljač; ali njihovo tajanstveno-rovačko biće, naročito lukava hitrina
miševa koji nisu slepi za dnevnu svetlost kao njihov rođak koji rije, i
često se razborito motaju po površini zemlje, a kad se opasnost
približuje, strugnu u tamno sklonište, a da im se noge i kretanje
njihovo razabrati ne mogu — deluje uvek moćno na njegov nagon za
gonjenjem, a zatim, upravo su oni jedina vrsta divljači koju pokatkad
ulovi: kakav poljski miš, krtica — to je zalogaj koji se ne prezire u tako
oskudnim vremenima kao što su sadašnja, kada mu se u čanku pred
kolibom ne nađe često ništa do malo neukusne ječmene supe.
Jedva što sam sa štapom prošao nekoliko koraka niz drvored
topola, i tek što se Baušan, da otpočne igru, malo naludovao, već ga
vidim kako s desne strane izvodi najčudnovatije kapriole: već ga je
obuzela strast za lovom, ne vidi i ne čuje ništa drugo sem uzbudljivo
pritajeno komešanje živih bića oko sebe; napregnut, vrteći repom,
oprezno dižući noge, šunja se kroz travu, zastane usred koraka sa po
jednom prednjom ili stražnjom nogom u vazduhu, nakrivivši glavu,
zašiljene gubice, gleda iskosa odozgo u zemlju, pri čemu mu se
krajevi naćuljenih ušiju prevale napred s obe strane očiju, skače
odjednom s obe prednje šape napred i opet napred, i zabezeknuto
gleda onamo gde je baš maločas nešto bilo a gde sada ništa više
nema. Zatim stane da kopa... Najveća mi je želja da mu priđem i da
sačekam rezultat; ali se ne bismo pokrenuli s mesta, sve svoje
lovačko uživanje, skupljeno za taj dan, istrošio bi on ovde na livadi.
Tako ja produžim dalje, ne misleći na to da li će me stići, pa ma on još
dugo zaostao i ako i nije video kuda sam okrenuo: moj trag nije za
njega manje jasan od traga kakve divljači, spustivši glavu između
prednjih šapa, njuška on za njim, ako me je izgubio iz vida, već čujem
zveket njegovog dukata, njegov snažni galop za svojim leđima, on
projuri kraj mene i vrati se da se odmah javi vrteći repom.
Ali i napolju u šumi ili na livadama u regionu potoka zaustavim se
ponekad i posmatram ga, kad ga zateknem kako kopa za kakvim
mišem, i to čak i onda ako je kasno i ako posmatranjem gubim vreme
određeno za šetnju. Njegov strasni način rada veoma je zanimljiv,
njegov usrdni žar je zarazan; ne mogu a da mu od srca ne poželim
uspeha i veoma bih voleo da budem njegov svedok. Na mestu gde
kopa možda se spolja ništa nije moglo primetiti — možda je to kakvo
mahovinasto uzvišenje kroz koje su provučene žile drveta u podnožju
neke breze. Ali on je onde divljač čuo, nanjušio je, možda je čak i
video kako je šmugnula; on je siguran da ona tamo pod zemljom sedi
u svom hodniku i jazbini, valja samo doći do nje, i tako kopa on iz
petnih žila, u bezuslovnoj predanosti zaboravljajući svet, ne
besomučno, ali sa sportski stvarnom strašću — da je milina pogledati.
Njegovo malo tigrasto telo, pod čijom se glatkom kožom ocrtavaju
rebra, igraju mišići, u struku je uvučeno, stražnji deo sa kusavim
repom koji se najbržim taktovima kreće tamo i amo okomito strči,
glava je dole kod prednjih šapa u već iskopanom kosom udubljenju, i
iskrenuta lica, kandžama tvrdim kao metal, što može brže, kida on
zemlju sve dalje i dalje, da mi busenje, kamenčići, komadi trave i
drvenasti komadići korenja lete do oboda šešira. Tu i tamo začuje se u
tišini njegovo frktanje, kada, pošto je u izvesnoj meri napredovao,
zavuče njušku u zemlju da bi pametno, tiho, uplašeno biće tamo
unutra opseo čulom mirisa. Tupo zvuči: on žurno izbaci dah unutra,
samo da bi brzo ispraznio pluća i opet onjušio — da bi opet mogao da
nanjuši fini, oštri, iako još daleki i skriveni miris miša. Kako li je oko
srca životinjici tamo dole pri tom tupom frkanju? Da, to je njena stvar ili
stvar boga koji je odredio da Baušan bude neprijatelj i progonilac
poljskih miševa, a onda, strah je i jedno pojačano životno osećanje,
mišić bi se verovatno dosađivao kad ne bi bilo nekog Baušana, i čemu
bi služilo njegovo bisernooko lukavstvo i hitra veština utvrđivanja, čime
se uslovi borbe u velikoj meri izjednačuju, tako da je uspeh napadača
uvek sasvim neizvestan? Ukratko, ne osećam nikakvo sažaljenje
prema mišu, u sebi sam na Baušanovoj strani, a često ne mogu da
izdržim u ulozi posmatrača: umešam se štapom, ako mu se na putu
nađe kakav čvrsto uglavljeni kamen, kakva jaka žila, te mu bušeći i
kopajući pomažem da ukloni prepreku. Tada mi on, usred posla, uputi
brz, topao pogled odobravanja. Punim vilicama zagrize u tvrdu, žilama
proraslu zemlju, lomi grude, baca ih u stranu, frče ponovo tupo u
dubinu i, podstaknut njuškanjem, ponovo stavlja kandže u besni
pokret...
U najvećem broju slučajeva sve je to uzaludna muka. Njuškom
zabrljanom od zemlje, prljav do pleća, Baušan još jednom površno
njuška oko tog mesta i zatim ga ostavi, ravnodušno otperjaši dalje.
"Nije bilo ničega, Baušane", kažem mu kada me pogleda. "Ničega nije
bilo", ponovim i, da bi me shvatio, tresem glavom i podižem obrve i
ramena. Ali ni najmanje nije potrebno tešiti ga, neuspeh ga mi za
trenutak ne obeshrabruje. Lov je lov, najmanje je stalo do pečenja, a
ipak je bio divan napor, misli on, ukoliko još uopšte misli na stvar
kojom se maločas tako vatreno bavio; jer već je otišao za novim
podvizima za koje mu se u sve tri zone zaista pruža prilika.
Ali se događa i da uhvati mišića, i to ne prođe bez potresa za
mene, jer ga on bez milosti poždere živa i s kožom i kostima, kad ga
uhvati. Možda životni nagon nije dobro posavetovao nesrećno biće i
ono je izabralo za jazbinu mesto i suviše meko, nesigurno i koje može
lako da se izrije; možda jama nije sezala dovoljno duboko, a životinjici
od straha nije pošlo za rukom da je brzo prokopa dalje, izgubila je
glavu i šćućurila se nekoliko palaca pod površinom, dok su joj od
užasnog frkanja što je do nje dopiralo biserne očice ispadale od užasa
iz glave. Dosta to: gvozdena kandža je otkrije, izbaci je napolje, na
užasnu svetlost dana, — izgubljeni mišiću! S pravom si se toliko
plašio, i dobro je samo što te je veliki opravdani strah verovatno već
upola onesvestio, jer sada se pretvaraš u kašu hrane. On ga uhvati za
rep, dva-tri puta ga udari o zemlju, čuje se sasvim slab pisak,
poslednji koji se oteo mišiću od boga napuštenom, a zatim ga Baušan
šćapi u čeljust, između belih zuba. Raskrečenih nogu, oduprevši se o
prednje, savivši vrat, stoji on i pri žvakanju isturi glavu, kao da zalogaj
u neku ruku iznova grabi i namešta ga u ustima. Koščice puckaju, još
mu koji trenutak visi kožica u uglu usta, on je dohvati, pa je svršeno, i
Baušan počinje da izvodi neku vrstu igre radosti i pobede oko mene
koji stojim onde oslonjen o štap, kao što sam za vreme čitavog
događaja stajao posmatrajući. "I ti si mi neki!" velim mu uz jezivo
priznanje i klimnem mu glavom. "Lep si mi ti ubica i krvolok!" Na takve
reči on jače zaigra, i samo još nedostaje da se glasno nasmeje. Tako
krenem dalje stazom, malo hladna srca zbog onoga što sam video, a
ipak i raspoložen u svojoj duši surovim humorom života. Stvar je u
prirodnom redu, a jedan mišić koga su njegovi instinkti rđavo poveli
pretvara se upravo u kašu hrane. Ali ipak mi je milo što u takvom
slučaju prirodnog reda nisam pomagao štapom, nego sam se držao
čisto kao posmatrač.
Uplaši se čovek kada iznenada prhne fazan iz čestara gde je
spavajući stajao ili se budan nadao da će ostati neotkriven i odakle ga
je posle izvesnog traženja uznemirio Baušanov dobar nos. Lupajući i
galameći, u plašljivo besnoj dreci i kokodakanju podigne se velika,
riđa ptica dugog perja pa, ispuštajući izmet u granje, ludom
bezglavošću kokoši, skloni se na kakvo drvo sa koga produži
zapomaganje, dok Baušan, uspravljen o stablo, besno laje prema
njemu. Hajde, hajde! znači ovo lajanje. Leti dalje, glupi predmete
moga prohteva, da mogu da te gonim. I divlja kokoš ne može da odoli
snažnom glasu, bučno se opet odvoji od grane i pođe dalje teško leteti
kroz krune drveća, stalno krešteći i jadikujući, dok je Baušan oštro i
muškim ćutanjem progoni po zemlji.
U tome se sastoji njegovo uživanje; on neće i ne zna ništa dalje. A
i šta bi bilo, kada bi i uhvatio pticu? Ništa ne bi bilo; video sam kako je
jednu uhvatio kandžama, biće da ju je našao u dubokom snu, tako da
nezgrapna ptica nije mogla blagovremeno da se digne sa tla: stajao je
nad njom, zbunjeni pobednik, i nije znao ništa s njom da počne.
Raščupana krila, opružena vrata, ležao je fazan u travi i derao se,
derao se bez počinka, da je izgledalo kao da u džbunu ubijaju neku
staricu, i ja sam pojurio da sprečim nešto užasno. Ali se brzo uverih
da se nema čega plašiti: Baušanova očigledna smetenost, polu
radoznali, polu kiseo izraz lica kojim je iskosa gledao na svog
zarobljenika, uveravao me je u to. Izgleda da mu je ženska dreka pod
njegovim nogama išla na živce, da mu je čitav događaj doneo više
neprilike nego slave. Da li je zbog časti ili sramote malo očerupao
divljač? Video sam, čini mi se, da joj je usnama, ne upotrebljavajući
zube, izvukao iz odeće nekoliko pera i bacio ih u stranu ljutitim
mahanjem glave. Zatim ga je ostavio i oslobodio — ne iz
velikodušnosti, jer mu je stvar bila dosadna, izgledalo mu je da nema
više nikakve veze sa veselim lovom. Nikada nisam video
zabezeknutiju pticu! Svakako je bila raskrstila sa životom i trenutno je
izgledalo kao da ne zna više da se posluži njime: kao mrtva je ležala
neko vreme u travi. Zatim se teturala malo po tlu, nekako odletela na
drvo, izgledala kao da će pasti, pribrala se i teško raščupane odeće
prhnula u daljinu. Nije se više derala, zavezala je kljun. Poletela je
nemo preko parka, reke, šuma s one strane, sve dalje, dalje, što je
moguće dalje, i sigurno se nikada nije vratila.
Ali ima ih mnogo njoj sličnih u našem lovištu i Baušan ih časno i
pošteno goni. Jedenje miševa ostaje njegovo jedino ubistvo, a i ono
izgleda kao nešto izlišno-uzgredno; njuškanje, isterivanje, jurenje,
gonjenje kao plemenita svrha samom sebi, — svakome bi to tako
izgledalo ko bi ga posmatrao pri ovoj sjajnoj igri. Kako je lep, kako
idealan,kako savršen! Tako je savršen i uzorit seoski, neotesani
momak brđanin, kada stoji u kamenju kao lovac divokoza. Sve
plemenito, pravo i najbolje u Baušanu izbija i divno se racvetava u tim
časovima; zato on toliko žudi za njima i pati ako uzalud prolaze. To
nije pinčer, to je izvežbani lovac i njuškalo kao iz knjige, i veliko
zadovoljstvo samim sobom govori iz svake ratničke, muške iskonske
poze koju razvija u stalnim promenama. Ne bih znao mnogo stvari
koje bi mi naslađivale oko kao on kada u elastičnom kasu prolazi kroz
šipražje pa kao ukopan stane, nežno podignute i prema unutra
savijene šape, mudar, čestit, zlatan, u lepoj napregnutosti svih svojih
osobina! Tu pokatkada pisne. Zapleo je nogu u neko trnje i glasno
jauknuo. Ali i to je priroda, i to je zabavna srčanost prema lepoj
prostoti, a to samo trenutno može da mu nahudi dostojanstvu; sjaj
njegovog držanja u idućem trenutku ponovo je potpuno uspostavljen.
Gledam ga i sećam se jednog trenutka kada je izgubio sav svoj
ponos i otmenost i bukvalno ponovo spao na telesni i duševni nivo na
kome nam se prvo prikazao u kuhinji gospođice s brega i sa koga se
dovoljno mučno uzdigao do vere u samog sebe i svet. Ne znam šta je
bilo s njim, — tekla mu je krv iz usta, ili iz nosa, ili iz vrata, ni do danas
ne znam; kuda god išao i ma gde stao, ostavljao je za sobom krvave
tragove, u travi lovišta, na slami svoga ležišta, na podu sobe u koju je
ulazio, — a da se nije mogla ustanoviti nikakva spoljna povreda.
Često mu je njuška izgledala kao premazana crvenom uljanom bojom.
Kijao je, a iz njega je prskala krv koju je gazio šapom, tako da mu je
trag prstiju crven kao cigla ostajao kuda god je koračao. Brižljivi
pregledi nisu doveli ni do kakvog rezultata, nego do povećane
uznemirenosti. Da li je bio jektičav? Ili ga je snašlo kakvo nama
nepoznato zlo kome je njegov rod izložen? Pošto neprijatna i prljava
pojava posle nekoliko dana nije nestala, odlučeno je da se pošalje u
kliniku za životinje.
Sledećega dana oko podne navukao mu je gospodar s ljubaznom
energičnošću korpu za gubicu, onu kožnu mrežastu masku koje se
Baušan gnuša kao malo čega i koje stalno želi da se reši trešenjem
glave i šapama, vezao ga upletenom uzicom i ovako opremljena
poveo levo alejom naviše, zatim kroz gradski park i onda gore uz
jednu gradsku ulicu ka zgradama Visoke škole kroz čiju smo kapiju i
dvorište prošli. Ušli smo u čekaonicu uz čije zidove je sedelo mnogo
lica od kojih je svako, kao i ja, držao psa na uzici, — pse različite
veličine i vrste koji su setno posmatrali jedan drugog kroz kožne
rešetke. Bila je tu jedna baka sa svojim šlogiranim mopsom, livrejisani
sluga sa visokim i belim belcatim ruskim hrtom koji je s vremena na
vreme kreštavo kašljao, neki seljak s jazavičarom na kome je svakako
trebalo da bude primenjena ortopedska nauka pošto su mu sve noge
na telu bile rđave, iskrivljene i zakržljale, i više drugih. Zavodski
poslužitelj koji se šetao tamo-amo sve ih je redom puštao u ordinaciju,
čija je vrata najzad otvorio za mene i Baušana.
Profesor, čovek u godinama, u belom operacionom mantilu, sa
zlatnim naočarima, kovrdžaste kose i tako naviknute, slatke
ljubaznosti u svom biću, da bih mu u svakoj životnoj nevolji bez
dvoumljenja poverio sebe i sve svoje, očinski se smeškao, dok sam ja
pričao, na klijenta, koji je sedeo pred njim i s poverenjem gledao u
njega. "Ima lepe oči", rekao je, ne spominjući brk, pa izjavi da je
spreman da odmah izvrši pregled. Uz pomoć sluge, Baušan, zbog
iznenađenja bespomoćan, položen je na sto, i bilo je dirljivo gledati
zatim kako je lekar stavljao na njega oskultator i savesno osluškivao
tigrastog mužjaka, sasvim onako kao što sam i sam, više nego
jednom u životu, dopuštao da se čini sa mnom. Oslušnuo je njegovo
pseće srce koje brzo radi, oslušnuo je njegove unutrašnje organe sa
raznih tačaka. Zatim je, sa slušalicom pod pazuhom, pregledao obim
rukama Baušanove oči, njegov nos kao i usnu duplju, pa je zatim
postavio privremenu dijagnozu. Pas je malo nervozan i anemičan,
rekao je on, a inače je dobro. Poreklo krvarenja nije sigurno. Možda
se radi o epistaksi ili o hematemezi. Možda je ovo slučaj trahealnih ili
faringealnih krvarenja, to nije isključeno. Možda bi do daljega
najtačnije bilo govoriti o hemoptizi. Neophodno je brižljivo posmatranje
životinje. Treba da ga na licu mesta ostavim i da se kroz osam dana
raspitam o njemu.
Tako poučen, oprostih se zahvaljujući i na rastanku potapšah
Baušana po plećima. Video sam još kako je pomoćnik preveo novaka
preko dvorišta prema ulazu jedne unutarnje zgrade i kako se Baušan
zbunjenog i plašljivog izraza lica obzirao za mnom. A ipak je trebalo
da se oseti polaskanim, kao i sam što nisam mogao a da se ne
osećam, što je profesor njega proglasio za nervoznog i anemičnog. Ni
u snu se nije nadao da će ga jednog dana proglasiti za takvog i da će
se uopšte postupati s njim tako učeno i ozbiljno.
Ali su mi šetnje otada bile ono što su neosoljena jela za nepce;
pričinjavale su mi samo malo zadovoljstva. Kada sam izlazio, nije
vladala skrivena razdraganost, a uz put oko mene nije bilo ponosne
lovačke jurnjave. Park mi se činio pust, dosađivao sam se. Nisam
propustio da se za to vreme interesujem telefonom. Odgovor koji je
dao neki područni organ glasio je da se pacijent oseća prema
prilikama, — prilikama čije je pobliže označavanje izbegnuto iz dobrih
ili rđavih razloga. Pošto je prošla nedelja dana od dana kada sam
Baušana doveo u zavod, pošao sam opet onamo.
Vođen mnogobrojnim pločama sa natpisima i šakama koje su
pokazivale pravac, dospeo sam tačno i bez lutanja pred vrata
kliničnog odeljenja u kome je bio Baušan, propustio sam, prema
naredbi na vratima, da zakucam i ušao sam. Umereno veliki prostor
koji me je okružavao budio je utisak kuće za zverove, a takva je i
atmosfera vladala unutra, samo što je izgledalo da je ovde zverski
vonj menažerije sladunjavo izmešan sa svakojakim medikamentskim
mirisima, — obespokojavajuća i razdražujuća mešavina. Kaveza sa
rešetkama bilo je svuda unaokolo, skoro svi nastanjeni. Dubok lavež
dolazio mi je iz jednog od njih kod čijih otvorenih vrata je neki čovek,
verovatno čuvar, upravo radio nešto grabljama i lopatom. Ne
prekidajući posao, on se zadovolji time da mi odvrati na pozdrav,
ostavljajući me u prvi mah mojim utiscima.
Na prvi pogled koji sam bacio unaokolo još kod otvorenih vrata
prepoznao sam Baušana, pa mu priđoh. On je ležao iza gvozdenih
rešetki svoga kaveza na nekakvoj postelji koja je verovatno bila od
hrastove kore i dodavala svoj specijalni miris vonju životinjskih tela i
mirisu karbola i lizoforma,
 — ležao je tamo kao leopard, ali kao vrlo umoran, ravnodušan i
mrzovoljan leopard; poplašio sam se mrgodne ravnodušnosti s kojom
me je dočekao kada sam ušao i prišao mu. Slabo je udario jednom ili
dva puta repom o pod, i tek kada sam ga oslovio, podigao je glavu sa
šapa, ali samo da bi je ponovo opet spustio i mutno žmirkao u stranu.
Zemljani čanak sa vodom u dnu kaveza stajao mu je na raspolaganju.
Spolja, na gvozdenim šipkama, bila je pričvršćena jedna uramljena
tabela, delom štampana, delom rukom ispisana, koja je pored
podataka o Baušanovom imenu, soju, polu i starosti pokazivala i
krivulju groznice. "Ptičarski melez", stajalo je tamo, "nazvan Baušan.
Mužjak. Dve godine. Doveden toga i toga dana i meseca, godine —,
na posmatranje zbog okultnih krvarenja." I zatim je sledila krivulja
temperature, povučena perom i koja je tekla sa neznatnim
kolebanjima, pored cifarskih podataka o Baušanovom pulsu. Merili su
ga dakle, kao što sam video, a lekar mu je i puls opipavao; u tom
pravcu nije ništa nedostajalo. No, njegovo duševno stanje bilo je ono
što mi je zadavalo brige.
"Je li to vaš?" zapitao je čuvar koji mi se za to vreme, s oruđem u
rukama, bio približio. Bio je opasan nekom vrstom baštovanske
kecelje, čovek dežmekast, okrugle brade i rumenih obraza, crnih,
malo podbulih očiju, čiji je iskren i suzan pogled sad upadljivo
podsećao na pseći.
Potvrdno sam odgovorio na njegovo pitanje, pozvao se na
dobiveni uput da danas ponovo navratim, na telefonske razgovore
koje sam vodio i izjavih da sam došao da čujem kako sve stoji. Čovek
baci pogled na tabelu. Da, pas boluje od okultnih krvarenja, rekao je
on, a to je uvek mučna stvar, osobito kada se ne zna zapravo otkuda
dolaze. — A zar to još nije ustanovljeno? — Ne, još se ne zna tačno.
Ali pas je ovde na posmatranju, i posmatraju ga. — A traju li još
krvarenja? — Da, ponekad se ponavljaju. — I onda se posmatraju? —
Da, veoma tačno. — Zapitao sam da li ima vatre, pokušavajući da se
obavestim iz krivulja na rešetki.
— Ne, nema vatre. Pas ima redovnu temperaturu i puls, otprilike
devedeset otkucaja u minutu, što je pravilno, manje ne bi smelo da
bude, a ako bi bilo mnogo manje, valjalo bi ga još tačnije posmatrati.
Uopšte, pas se dobro oseća, sem što ima okultna krvarenja. On je,
doduše, u početku urlao, otprilike dvadeset i četiri časa, ali se zatim
prilagodio prilikama. Naravno, ne može mnogo da jede; ali se i ne
kreće, a zatim, zavisi od toga koliko je ranije jeo. — A šta mu se daje
za jelo? — Supe, rekao je čovek. Ali, kao što je već rečeno, on je ne
uzima mnogo. — Izgleda veoma utučeno, primetio sam tobože
stručno. — Da, to je tačno, ali to ne znači ništa. I najzad, za jednoga
psa nije nimalo veselo da tako leži i da ga posmatraju. Potišteni su svi
oni više ili manje, to jest: oni dobre vrste; poneki je uz to zloban i
zajedljiv. Ali o ovome ovde to ne može da se kaže. Taj je dobre vrste,
taj ne bi bio zajedljiv, pa ma ga posmatrali do kraja života. — U tom
sam dao čoveku za pravo, ali sam to učinio s brigom i uzbuđenjem u
srcu. Zapitao sam šta misle, koliko će se Baušan još zadržati. —
Čovek opet pogleda na tabelu. Još osam dana, rekao je on, potrebno
je za posmatranje; tako je rekao gospodin profesor. Neka kroz idućih
osam dana navratim i raspitam se; tada će ih ukupno biti četrnaest i
tada će sa sigurnošću moći da mi se kaže o psu i odnosno njegovog
lečenja od okultnih krvarenja.
Pošao sam, pošto sam Baušanove životne moći još jednom
pokušao da probudim novim hrabrenjem. Njega je moj odlazak isto
tako malo uzbudio kao i dolazak. Izgledalo je da se na njemu ogledaju
prezir i gorka beznadežnost. "Pošto si mogao", kao da je njegovo
držanje izražavalo, "da me izručiš u ovaj kavez, ne očekujem ništa
više od tebe." I zar ga razum i poimanje pravde nisu morali dovoditi do
ludila i očajanja? Šta je skrivio da mu se ovo dogodi, i da sam ja to ne
samo dozvolio, nego i sam udesio? Dobre i časne sam namere imao
prema njemu. Tekla mu je krv, pa iako njemu samom to nije izgledalo
ništa, ja sam ipak našao za zgodno da se određena nauka postara o
njemu, kao o psetu u dobrim prilikama, a i doživeo sam da ga ona
proglasi za malo nervozna i anemična, kao kakvo grofovsko dete. I
sada je ovako moralo da ispadne po njega! Kako mu objasniti da mu
se ukazuje čast i pažnja time što ga kao jaguara zatvaraju u gvozdene
rešetke, što mu se uskraćuje vazduh, sunce i slobodno kretanje, da bi
mu umesto toga iz dana u dan dosađivali termometrom?
Tako sam se pitao idući kući, i dok sam dotle samo primećivao da
nema Baušana, sada se ovome osećanju pridružila briga za njega, za
njegovo duševno ozdravljenje i sumnjičava samooptuživanja. Da me
nisu najzad samo sujeta i sebična oholost potakli da ga odvedem na
Visoku školu? Da nije, sem toga, možda bila s tim povezana potajna
želja da ga se za izvesno vreme otarasim, izvesna ljubopitljivost i
žudnja da se jednom oslobodim njegovog stalnog nadzora i da vidim
kako izgleda kada mogu da se hladno, duševno miran okrenem desno
ili levo, a da time ne izazovem u živom spoljnjem svetu nikakva
osećanja, bilo radosti ili gorkog razočaranja? Zaista, otkako je Baušan
interniran, uživao sam izvesnu unutarnju nezavisnost koju odavno
nisam iskusio. Niko mi nije dosađivao kroz staklena vrata s izrazom
svoga paćeništva zbog čekanja. Niko nije dolazio da me bojažljivo
podignutom šapom darne u srce i da me podstiče da odmah krenem.
Bilo da sam tražio park ili sedeo u sobi, — niko za to nije mario. To je
bilo ugodno, umirujuće i imalo je draž novine. Ali pošto nije bilo
uobičajenog podsticaja, skoro nisam više ni išao u šetnju. Zdravlje mi
je trpelo; i dok mi je stanje malo-pomalo upadljivo postajalo slično
onom Baušanovom u kavezu, stao sam sa moralne tačke da
razmišljam da su okovi saosećanja mome sopstvenom zdravlju bili
korisniji nego egoistička sloboda za kojom me je morila želja.
Prošla je i druga sedmica, a određenoga dana stajao sam opet sa
čuvarom okrugle brade pred Baušanovim kavezom. Stanovnik je
ležao postrance, ležao je nekako opružen po prostirci svoga kaveza
koja mu je umrljala dlaku, a u ležanju je zabacio glavu, tako da je
staklastim i mutnim očima gledao unatrag u omalterisani stražnji zid
kaveza. Nije se pomakao. Jedva se primećivalo da je disao. Samo mu
se ponekad nadimao grudni koš, na kome se videlo svako rebro, u
uzdah što ga je izazivao zvukom svojih glasnih žica, tihim, i koji srce
para. Izgledalo je da su mu noge suviše odužale, šape postale
bezoblično velike, što je poticalo od užasne smršalosti. Krzno mu je
bilo krajnje odrpano, uvaljano i, kako je pomenuto, od valjanja
isprljano prašinom od kore. Nije se obzirao na mene, a izgledalo je da
uopšte nikada neće hteti da se na nešto obazre.
Sasvim, rekao je čuvar, krvarenja još nisu prestala; ona se još
pomalo javljaju. Odakle dolaze, nije još sasvim utvrđeno; u svakom
slučaju, bezazlena su. Mogu, po volji, pseto da ostavim ovde na dalje
posmatranje, da budem sasvim siguran, a mogu i da ga povedem
sobom kući, gde će se zlo s vremenom svakako izgubiti. Tada iz
džepa izvukoh upletenu uzicu — poneo sam je sobom — i rekoh da
ću povesti Baušana. Čuvar je našao da je to pametno. Otvorio je vrata
na rešetke, a mi obojica pozvasmo Baušana po imenu, naizmenično i
istovremeno, ali on nije dolazio, nego je još uvek ukočeno gledao
preko sebe u omalterisani zid. Međutim, nije se ni branio kada sam
uhvatio rukom za kavez i izvukao ga za okovratnik. Podižući se, pao je
na ravno tle na svoje noge i stajao podavijena repa, — simbol bede.
Uzeo sam ga, pružio čuvaru napojnicu i napustio odeljenje da u
prednjim prostorijama zavoda izmirim dug koji je, pored osnovne takse
od sedamdeset i pet pfeniga dnevno i uračunavši lekarski honorar za
prvi pregled, izneo dvanaest maraka d pedeset pfeniga. Zatim sam
poveo Baušana kući, punog sladunjavo-divlje kliničke atmosfere koju
je moj pratilac nosio u krznu.
Bio je slomljenog tela i duše. Životinje su neuzdržanije i iskonskije,
dakle u neku ruku čovečnije u telesnom izražavanju svojih duševnih
stanja nego mi; izrazi koji među nama postoje kao moralne slike i
metafore, odgovaraju kod njih — i to je na svaki način nešto što veseli
oko — još u svežem smislu reči i bez metafore. Baušan je, kako se
kaže, "opustio glavu", — to znači; on je to stvarno i očigledno učinio,
učinio je to kao iznureni fijakerski konj koji, s čirevima po nogama i
ovda-onda tresući kožom, stoji na svojoj postaji, dok mu jadan nos, po
kome vrve muhe, izgleda kao da teret od deset centi vuče prema
kaldrmi. Bilo je, kao što sam rekao: ove dve nedelje koje je proveo na
Visokoj školi vratile su ga u stanje u kome sam ga zatekao nekada na
predgorju; bio je samo senka samog sebe, rekao bih, kad to ne bi
značilo da vređam senku veselog i ponosnog Baušana. Miris bolnice
koji je poneo sobom nestao je, doduše, pod stalnim pranjem sapunom
u koritu za kupanje, sve do neznatnih ostataka; ali ako za nas ljude
kupanje može da bude od psihičkog uticaja jedne simbolične radnje,
onda za jadnoga Baušana pranje tela još nikako nije značilo i
osvežavanje duše. Već prvoga dana izveo sam ga na lovište, ali on se
vukao za mnom glupo isplažena jezika, a fazani su uživali u trajnoj
zabrani lova. Kod kuće je još danima ležao, kao što je poslednji put
ležao u kavezu, i gledao je ukočeno preko sebe, iznutra mlitav, bez
zdravog nestrpljenja, ne opominjući me na izlazak, tako da sam čak ja
njega morao da odvodim i isterujem sa njegovog ležaja na ulazu u
kolibu. I sam divlji i halapljivi način na koji je gutao hranu podsećao je
na njegovo nedostojno rano doba. A zatim je bilo radosno videti kako
ponovo dolazi sebi, kako mu pozdravi postepeno dobijaju staru
prostosrdačno-šaljivu neobuzdanost, kako je, umesto da mrzovoljno
došepa, prvi put opet doleteo na moj jutarnji zvižduk da mi prednje
šape stavi na grudi i da mi sune u lice, kako mu se u prirodi vraćalo
ponosno uživanje u telu, kako su se one hrabre i ljupke poze ptičara,
oni okomiti skokovi sa skupljenim nogama na nešto živo u visokoj travi
ponovo ukazali pred mojim očima... On je zaboravljao. Ružni i za
Baušanovu moć shvatanja tako besmisleni nezgodni događaj utonuo
je u prošlost, neizlečen zapravo, neizglađen jasnim objašnjenjem, koje
je bilo nemoguće, ali ga je vreme prekrilo, kao što to ponekad mora da
se događa i među ljudima, a mi preko njega produžujemo život, dok
ono neizgovoreno sve dublje i dublje pada u zaborav... Još nekoliko
nedelja se događalo u postupnim razmacima, da je Baušan imao
crven nos; zatim se pojava izgubila, nestala je, pa je bilo i potpuno
svejedno da li se radilo o epistaksi ili o hematemezi...
Eto, uprkos svoje namere, pričao sam i o klinici! Čitalac neka
oprosti ovo veliko udaljavanje i neka se vrati sa mnom u park da
uživamo u lovu, što smo prekinuli. Poznaje li on plačni urlik kojim pas,
prikupljajući svoje krajnje snage, potera zeca kad beži i u kome se
mešaju bes i blaženstvo, čežnja i ekstatično očajanje? Koliko puta
sam ga čuo kod Baušana! To je strast, svesna, tražena i omamno
uživana strast koja prodirno odjekuje kroz okolinu, a svaki put, kad
god mi njena divlja dreka izdaleka ili izbliza dopre do uha, poplašim se
na veseo način; ona mi prožme udove; radostan što Baušan danas
dolazi sebi, žurim napred ili u stranu, da po mogućstvu vidim hajku, a
ako projuri pored mene, zastanem omađijan i napregnut, iako je
negativan ishod avanture unapred određen, i posmatram ga, dok mi
uzbuđen osmeh razvlači lice.
Prosti ili plašljivi zec! On vuče uši kroz vazduh, beži s glavom na
ramenu da spase život i dugačkim skokovima izmiče ispred Baušana
koji od srca laje, bacajući u vazduh stražnji trag, beložutu zadnjicu. A
ipak bi trebalo da zna u dubini svoje plašljive i na bekstvo naviknute
duše da nema ozbiljne opasnosti i da će umaći, kao što je umakao
već svaki od njegove braće i sestara, pa možda i on sam već koji put
u istoj situaciji. Nikada u životu Baušan nije nijednoga od njih uhvatio,
a i neće, to je gotovo nemoguće. Mnogi psi su, kažu, smrt zečeva;
jedan jedini ne može da mu je zada, pa ma i nadmašivao Baušana u
istrajnoj brzini. Zec naime, raspolaže moći da "zaošine", čime Baušan
uopšte ne raspolaže; a time je stvar odlučena. To je nepogrešivo
oružje i sposobnost onoga koji je rođen za bežanje, u svako doba
primenljivo obaveštajno sredstvo koje on nosi u glavi, da bi ga
primenio u odlučnom i po Baušana nadom najpunijem trenutku — i
Baušan je propao.
Evo ih dolaze iskosa kroz šumu, presecaju preda mnom stazu i
zamiču prema reci, zec nemo i sa svojim urođenim trikom u srcu,
Baušan zavijajući u visokim, žalosnim tonovima. "Ne zavijaj!" —
mislim ja. "Time trošiš snage, snage pluća, dah, koje bi trebalo da
štediš i sve da ih čuvaš, da bi ga uhvatio!" I ja tako mislim, jer intimno
učestvujem u događaju, jer sam na Baušanovoj strani, jer njegova
strast i mene obuzima, tako da mu od srca želim pobedu, sve kad bi
zeca i na moje oči rastrgao. Kako trči! Lep i pun uživanja je pogled na
biće koje je krajnje napregnulo sve svoje snage. On trči bolje nego
zec, njegova muskulatura je snažnija, rastojanje među njima se
znatno smanjilo pre nego što su mi se izgubili iz vida. I ja takođe
požurim, mimo puta, nalevo kroz park i ka obali i upravo na vreme
stignem na šljunkovitu cestu da zdesna vidim kako se odvija jurnjava
— puna nade, uzbudljiva jurnjava, jer je Baušan zecu skoro za
petama, umuknuo je, juri stisnutih zuba, neposredan miris divljači goni
ga na krajnji napor, i — "još malo napred, Baušane!" pomislim i skoro
da uzviknem: "dobro i razborito gađaj, pazi na nagli zaokret!" Ali i nagli
zaokret je već tu, nesreća je tu. Odlučni napad se dogodio, a u istom
trenutku se događa i trzaj, kratko, lako i pakosno skretanje zeca u
pravom uglu od pravca trke, a kraj njegovog zadnjeg dela projuri
Baušan, projuri urličući, bespomoćno i kočeći, da šljunak i prašina
polete uvis, upravo, i dok se on ne zaustavi, obrne i ponovo ne zaputi
u novom pravcu, dok, velim, ovo ne uradi uz duševnu muku i bolno
zavijanje, zec je znatno izmakao u pravcu šume i čak se goniocu
izgubio iz vida; jer dok je on očajno kočio, nije mogao da vidi kuda je
drugi udario.
"Uzalud je, lepo je, ali zaludu", pomislim, dok se divlja trka udaljava
kroz park u suprotnom pravcu. "Moralo bi da bude više pasa, pet ili
šest, čitava gomila za hajku. Drugi bi morali da udare u bok, da mu
spreda preseku put, da ga sačekaju i da ga udare u potiljak ..." I moje
uzbuđeno oko ugleda čitav čopor lovačkih pasa kako se, isplažena
jezika, bacaju na zeca između sebe.
Ja mislim i sanjam tako zbog lovačke strasti, jer šta mi je učinio
zec da mu želim užasni završetak? Doduše, Baušan mi je bliži, i u
redu je što s njim saosećam i pratim ga željama; ali i zecu je život mio,
i nije on mome lovcu podvalio iz pakosti, već iz puste želje da još
kratko vreme može da glođe meke mladice i da koti onakve kao što je
i on. "Nešto drugo", produžim uprkos toga da mislim, "nešto drugo,
kad ovo ovde", i pogledam štap za šetnju u svojoj ruci, "kad ovo ovde
ne bi bio beskorisni, dobroćudni štap, nego neka stvar ozbiljnije
konstrukcije, gromovita i koja nadaleko dejstvuje, kojom bih čilome
Baušanu mogao da pođem u pomoć i da zaustavim zeca, tako da on
u jednom salto mortale ostane na mestu. Onda ne bi bilo potrebno
više pasa, a Baušan b;i učinio svoje kad bi zeca samo isterao." Ali
kako stvari stoje, Baušan je, baš obratno, taj koji se, ako hoće da
parira prokleti "zaokret", ponekad otkotrlja, što uostalom u nekim
slučajevima i zec čini; ali za njega je to sitnica, nešto lako i zgodno,
svakako nije skopčano sa bilo kakvim mučnim osećanjem, dok to za
Baušana znači težak potres pri kome jednom može i vrat da slomije.
Često se ovakva trka završi već kroz nekoliko minuta, kada naime
zecu pođe za rukom da se posle kratke hajke u šiblju šćućuri i sakrije
ili da lovcu zametne trag naglim zaokretima i marifetlucima, tako da
ovaj, zabezeknut, juri ovamo-onamo, dok ja u svojoj krvoločnosti
uzalud za njim vičem i pokušavam da mu štapom pokažem pravac u
kome sam video zeca gde je odjurio. Ali često se lovljenje otegne
dugo i svud uokolo, tako da Baušanov plahovito zavijajući glas
odjekuje po okolini, naizmenično bliže i opet dalje, dok ja, očekujući
njegov povratak, idem mirno svojim putem. I, bože moj, kakav mi se
najzad vraća! Pena mu kaplje na usta, kukovi mu upali, rebra mu se
tresu, dugačko mu visi jezik iz preterano razjapljenih čeljusti koja mu
pijano zanesene oči razvlače koso i mongolski, i dah mu radi kao
parna mašina. "Lezi, Baušane i odmori se, ili će ti pluća pući!" —
kažem mu i ne krećem se dalje, da bih mu dao vremena da se odmori.
Osobito zimi, po mrazu, silno me je strah za njega, kada dahćući
pumpa ledeni vazduh u svoju zagrejanu utrobu i opet ga iz sebe
izbacuje kao belu paru, kada guta puna usta snega, da utoli žeđ. Ali,
dok leži, zbunjenih očiju gleda u mene i s vremena na vreme ušmrkuje
penu, ne mogu sasvim a da mu se malo ne narugam zbog stalnih
neuspeha njegovih napora. "Gde je zec, Baušane?" zapitam obično.
— "Zeku mi, dakle, ne donosiš?" A on udari repom o tlo, zaustavi, dok
govorim, ubrzano disanje i zbunjeno šmrče, jer ne zna da moje
ruganje treba samo da sakrije osećanje srama i griže savesti pred
njim i preda mnom samim jer ga sa svoje strane u tom poduhvatu
nisam mogao da potpomognem i nisam bio junak da "zaustavim"
zeca, što bi bila dužnost pravoga gospodara. On to ne zna, i otuda
mogu i da se rugam, i da predstavljam stvar kao da je pri svemu tome
on nekako pogrešio ...
Neobični slučajevi događaju se u tim lovovima. Nikada neću
zaboraviti kako mi je zec jednom uleteo u naručje... Bilo je to na reci,
na uskom i glinovitom šetalištu iznad nje. Baušan je gonio divljač; a ja
sam dolazio iz šume u obalsku zonu, probijao se kroz bokore čičkova
po nasipu od šljunka i skočio niz travnu kosu na put u trenutku kada je
zec, s Baušanom na odstojanju od petnaest koraka iza sebe, dolazio
sredinom puta i upravo na mene, u dugačkim skokovima iz pravca
skeledžijine kućice, kamo sam obrnuo pogled. Moj prvi lovačko-
neprijateljski nagon bio je da ulučim priliku i da zecu preprečim put, da
ga po mogućstvu oteram natrag u čeljust gonioca, koji je bolno cičao.
Tako sam zastao kao ukopan, nepomično na mestu i, obuzet strašću,
tek potajno odmeravao štap u ruci, dok se zec približavao sve više i
više. Znao sam da mu je vid slab; jedino sluh i miris služe mu da oseti
opasnost. Neka me smatra za kakvo drvo, kako sam stajao — to je
bio moj plan, a ja sam žarko želeo da to učini i time podlegne užasnoj
zabludi o čijim mogućim posledicama nisam vodio jasnog računa, a
koju sam mislio da iskoristim. Da li je on ovoj zabludi u bilo kom
trenutku naseo, neizvesno je. Verujem da me je primetio uopšte tek u
poslednjem trenutku, a ono što je uradio, bilo je tako neočekivano, da
je u tren oka uništilo sve moje misli i namere i izazvalo uzbudljivo
naglu promenu moga psihičkoga stanja. Da li je zbog smrtnoga straha
izgubio pamet? Dosta to, on visoko skoči na mene, tačno kao kakvo
psetance, polete prednjim šapama po mom gornjem kaputu i gurnu
glavom pravo u moje krilo, u užasno krilo lovca! Uzdignutih ruku,
zavalivši gornji deo tela, stajao sam i gledao dole na zeca, koji je sa
svoje strane gledao gore u mene. To je trajalo samo jednu sekundu, ili
čak samo deo jedne sekunde, ali tako je bilo. Video sam ga tako
jedinstveno tačno, video sam njegove duge uši, od kojih je jedno bilo
uspravljeno, drugo visilo, njegove velike i blistave, kratkovide oči,
njegove iskrzane usne i dugačke brkove, belinu njegovih grudi i malih
šapa, osetio sam ili sam mislio da osećam kucanje njegovog
uzbuđenog srdašca — i bilo je neobično da ga vidim tako jasno i da
ga osećam tako blizu, maloga demona kraja, unutarnje kucavo srce
okoline, ovo biće koje večito beži, koje sam viđao samo na trenutke
kako komično struže po njenim terenima i daljinama, i koje se u svojoj
najvećoj nevolji i zbunjenosti sada pribija uza me i tako reći grli mi
kolena, kolena čoveka — ne onoga, tako mi se činilo, koji je bio
Baušanov gospodar, nego kolena onoga koji je gospodar i zečeva, i
njegov isto tako kao i Baušanov. To je, velim, trajalo samo kratku
sekundu; zatim se zec već otpustio od mene, opet se postavio na
nejednake noge i odskakutao uz nagib s leve strane, dok je umesto
njega stigao do mene Baušan, Baušan sa svojim hej-hej i svim
uzvicima strasti, u čemu je, u momentu kada je stigao, oštro prekinut.
Jer jedan tačan i smišljen udarac štapom zečeva gospodara učinio je
da se ciknuvši i s jednom privremeno oduzetom zadnjom nogom
otkotrljao deo puta niz padinu zdesna, uz koju je potom morao da se
ispne ramljući, pre nego što je s velikim zakašnjenjem mogao ponovo
da pođe za tragom zeca koji se više nije video.
Najzad, tu je još i lov na vodene ptice kome takođe hoću da
posvetim nekoliko redaka. U njega može da se ide samo zimi i u
hladnije proleće, pre nego što ptice svoje bavljenje u blizini grada, koje
im je samo ispomoć za nevolju i zahtev stomaka, zamene bavljenjem
na jezerima; on je manje uzbudljiv nego što može da bude gonjenje
zečeva, ali ipak ima svojih privlačnih strana za lovca i psa, ili bolje
rečeno za lovca i njegovog gospodara: za ovoga osobito u smislu
pejzaža, pošto je s tim povezana prisna blizina žive vode, a zatim i
zato što veoma zabavlja i razonođuje kad se posmatra način života
ovih plivača i letača i pri tome u neku ruku izlazi iz svoga života, da bi
se, opita radi, učestvovalo u njihovom.
Život pataka je blaži, buržujskiji, udobniji od života galebova. One
izgledaju uvek site i kao da ih malo muči briga za nasušni hleb,
verovatno zato što redovno imaju ono što im je potrebno i što im je sto
uvek postavljen. Jer, kako vidim, one jedu skoro sve: crve, puževe,
insekte ili i prosto malo mulja i imaju zatim mnogo vremena da po
obalskom kamenju leže na suncu, da sa kljunom udobno zavučenim
pod jedno krilo malo prodremaju, da mažu perje mašću tako da
gotovo uopšte ne dođe u dodir sa vodom, koja se u zgrušanim
kapljicama kotrlja sa njegove površine — ili da se iz prostoga
zadovoljstva prošetaju po tekućim valima, pri čemu se, uzdignute
trtice, okreću i prevrću i sujetno mrdaju ramenima.
No, u prirodi galebova ima nečeg divljeg, promuklog, pustog i
setno-monotonog; sumorno raspoloženje otimačine zbog gladi ih prati,
te gotovo čitav dan i iskosa leteći krešte oko vodopada i onih mesta
gde se u reku uliva crna prljava voda iz grotla na kraju dugih cevi. Jer
obrušavanje na ribe, što neki rade, ni iz daleka nije dovoljno da utoli
njihovu veliku lutalačku glad, i mora da su to odvratna parčad kojima
često moraju da se zadovolje kada ih u letu iz pritoka otrzaju i krivim
svojim kljunovima odnose u stranu. Oni ne vole obalu. Ali pri niskom
vodostaju stoje i šćućure se zbijeni na stenama, koje tada strče iz reke
i koje oni pokrivaju belom masom onako kao što valjda stene i ostrva
severnih mora vrve vojskom ugnježđenih ajderskih gusaka; i divno je
videti kako se s krikom odjednom pokreću i dižu u vazduh, kada ih
Baušan, s obale, preko vode koja se nalazi između njih, ugrozi
lajanjem. Mogli bi da se osećaju bezbedni; nema ozbiljne opasnosti.
Jer, da ne govorimo o njegovom urođenom strahu od vode, Baušan
se mudro i s punim pravom čuva rečne struje kojoj njegove snage
nikada nisu bile dorasle i koja bi ga neminovno, bog zna kuda,
odvukla u daljinu, u Dunav po svoj prilici, ali bi on onamo dospeo
krajnje unakažen, o čemu smo već imali pred očima primere u vidu
nadutih mačijih strvina, koje smo viđali kako putuju u one daljine.
Nikada on ne zalazi dublje u reku nego do prvog kamenja preko koga
se preliva voda, i kada ga strasni lovački bes raspinje po celom telu,
kad se načini kao da će se u pravom smislu baciti u talase, i da će, u
sledećem momentu, to učiniti: ipak se čovek može osloniti na njegovu
razboritost koja ostaje budna i pod nastupom strasti, i sve ostaje na
mimičkom zaigravanju, na spoljašnjem pripremanju za delo —
praznim pretnjama koje najzad uopšte ne diktuju strasti, nego su u
višoj hladnokrvnosti sračunate na zastrašivanje plivačica.
A galebovi se pokazuju suviše siromašni umom i osećanjem da bi
se podsmehnuli njegovim pripremama. Baušan ne može do njih, ali im
upućuje svoj lavež, svoj glas koji se razleže preko vode; on dopire do
njih, a to je nešto materijalno, napad koji ih razdrma i kome ne mogu
dugo da odolevaju. Oni to doduše pokušavaju, ostanu sedeći, ali
nemirno meškoljenje prođe kroz njihovu gomilu,oni obrću glave, jedan
po jedan za svaki slučaj zamlataraju krilima, i iznenada, poput
belkastog oblaka iz koga gorko i fatalno krešti, prhne čitava njihova
masa u vazduh, a Baušan skakuće po kamenju tamo-amo, da bi ih
rasplašio i držao u pokretu: jer njemu je stalo do pokreta, oni ne treba
da sede, treba da lete uz reku i niz reku, da on može da ih goni.
On šiša duž žala, izdaleka potera sve duž cele obale, jer patke
svuda leže, prezrivo komotno s kljunom pod krilom, i svuda kuda on
dođe, uzleću pred njim, tako da to u stvari izgleda kao čišćenje i
veselo uzvitlavanje čitavog obalskog pojasa — kliznu i pljusnu na
vodu koja ih u sigurnosti ljulja i okreće, ali opružene glave prelete
preko nje, dok Baušan trčeći obalom časno meri snagu svojih nogu sa
snagom njihovih krila.
On je očaran i zahvalan ako one samo lete, ako mu pružaju priliku
da sjajno trči duž reke, a one dobro poznaju njegove želje i, kad se
ukaže potreba, izvlače otuda koristi. Video sam jednu patku s
pačićima, — bilo je to s proleća, na reci više nije bilo ptica, jedino ona
nije mogla da se odseli i ostala je kod nas sa svojim mladuncima koji
još nisu mogli da lete, a ona ih je čuvala u prljavoj kaljuzi koja je,
zaostala posle poslednje poplave, ispunjavala neko udubljenje suvog
rečnog korita. Tamo ih je našao Baušan, — ja sam scenu posmatrao
sa gornjega puta. On je skočio u brlju, skakao je po njoj uz lavež i
divlje pokrete, i na sve strane je rasterao pačiju porodicu. Razume se,
nije nijednom članu učinio ništa ozbiljno, ali ih je preko svake mere
poplašio, tako da su pačići, lupajući svojim kusim krilcima, prsli na sve
strane, a patku je obuzeo onaj heroizam majke koji se slepo i ludo
hrabro, da zaštiti potomstvo, suprotstavlja i najjačem neprijatelju, i
često zna da ga zbuni i da mu sabije rogove u glavu velikom
hrabrošću koja na izgled prelazi prirodne granice. Nakostrešena perja,
razjapivši strašno kljun, u ponovljenim napadima naletala je na
Baušanovo lice, junački je stalno nasrtala na njega šišteći pri tome, i
zaista je izgledom svoje izobličenosti postigla da neprijatelj
preneraženo uzmakne, iako nije mogla ozbiljno i konačno da ga
natera na povlačenje, jer je on stalno lajući iznova nadirao. Tada
patka izmeni taktiku i izabra mudrost, pošto se hrabrost pokazala kao
nepraktična. Verovatno je poznavala Baušana, poznavala od ranije
njegove slabosti i detinjaste želje. Ostavila je svoje male na cedilu —
učinila je to prividno, pribegla je lukavstvu, uzletela je, poletela preko
reke, "progonjena" od Baušana, progonjena kako je on mislio, dok je
naprotiv ona njega vukla za nos zbog njegove strasti, letela je niz
vodu i uz vodu, sve dalje i dalje, dok je Baušan, takmičeći se s njom,
jurio pored nje tako daleko niz reku i dalje od bare s pačićima, da sam
patku i psa u daljem trčanju sasvim izgubio iz vida. Kasnije se glupan
opet našao kraj mene, veoma razdražen i bez daha. Ali kaljuga na
koju je napao kada smo kraj nje prolazili bila je prazna ...
Tako je postupila ona majka, a Baušan joj je još bio zahvalan. Ali
on mrzi patke koje u svom građanskom duševnom spokojstvu odbijaju
da mu služe kao divljač, koje se prosto, kad on naleti, sa kamenja na
obali spuste na vodu i tamo se u prezrivoj sigurnosti brčkaju pred
njegovim nosem, nepokolebane njegovim moćnim glasom,
nezbunjene, kao nervozni galebovi, njegovim tobožnjim zaletanjem
prema vodi. Stojimo na kamenju jedan kraj drugoga, Baušan i ja, a na
dva koraka pred nama u bezobraznoj sigurnosti, kljun sa gizdavim
dostojanstvom pritisnuvši na grudi, ljulja se na talasima patka na koju
Baušan besno laje, ali je ona zbog tog potpuno mirna u svom umu i
srcu. Ona pliva protiv struje, tako da otprilike ostaje na istom mestu;
ali ipak je vuče malo u njenom pravcu, a na metar u stranu od nje je
brzak, jedan od lepih, zapenušenih slapova kome ona sujetno okreće
nadignutu trticu. Baušan laje, oslonjen prednjim šapama o kamenje, a
i ja s njim lajem u sebi; jer ne mogu da se oslobodim nekog
saosećanja sa njegovim osećanjima mržnje prema patki i njenoj drskoj
razboritosti, i želim joj zlo. "Obrati bar pažnju na naš lavež", pomislim
"a ne na slap, da iznenada budeš povučena u vrtlog i na naše oči
dospeš u sraman i opasan položaj". Ali ni ova srdita nada se ne
ispunjava, jer baš i tačno u trenutku kad stigne na ivicu pada, zaleprša
patka malo, poleti nekoliko ljudskih dužina protiv struje i,
bezobraznica, spusti se opet.
Ne mogu da pomislim na bes s kojim u takvim slučajevima obojica
posmatramo patku, a da se ne setim avanture koju na kraju hoću da
iznesem. Ona je sa izvesnim unutarnjim zadovoljstvom bila vezana za
mene i moga pratioca, ali je imala i nečeg mučnog, uznemiravajućeg i
dovela do sukoba, čak je došlo do privremenog hlađenja odnosa
između Baušana i mene, a da sam mogao da je predvidim, radije bih
bio izbegao mesto gde nam se dogodila.
Bilo je to daleko napolju, niz reku, s onu stranu skeledžijine kućice,
tamo gde se divljina obale već približuje gornjem obalskom putu po
kome smo se kretali, ja korakom, a Baušan malo ispred mene, iskosa
i tromo kaskajući. Poterao je bio nekog zeca ili, ako tako hoćete,
dozvolio je da ovaj njega potera, isterao je tri-četiri fazana i sada je bio
prišao malo meni, da ne zaboravi sasvim ni na gospodara. Malo jato
pataka, opruženih vratova i u obliku šiljka, letelo je iznad reke, prilično
visoko i bliže drugoj obali, tako da ni u kom slučaju nije za nas dolazilo
u obzir kao divljač za lov. Letele su s nama, u pravcu u kome smo išli,
ne obzirući se na nas, a i kod nas je samo s vremena na vreme jedan
ili drugi bacao prema njima koji namerno ravnodušni pogled.
Tada se dogodilo da se na onoj, slično našoj prilično strmoj obali,
pojavio iz šipraga čovek i čim je istupio, zauzeo je pozu koja je nas
obojicu, — Baušana isto tako neposredno kao i mene, pobudila da
zaustavimo korake i da se, posmatrajući, okrenemo licem prema
njemu. Bio je to prilično naočit čovek, po svojoj spoljašnjosti malo
grub, opuštenih brkova i obuven u zavijače, sa šeširom od grubog
sukna koji mu je koso padao na čelo, naguntanih pantalona koje su,
izgleda, bile od neke vrste somota, takozvanog mančestera, i
odgovarajućeg prsluka na kome su se videli svakojaki opasači i kožne
stvari, jer je na leđima nosio zakopčanu lovačku torbu i jednu pušku
na kajišu o ramenu. Bolje rečeno: on ju je tako bio nosio; jer tek što je
istupio, dohvatio je oružje i naslonivši obraz koso na kundak, upravio
ju je koso prema nebu. Jednu nogu u zavijaču je isturio, u šaci
njegove opružene leve ruke bila je cev, dok je lakat savijao ispod iste,
a drugi, lakat desne ruke, čija je šaka bila na orozu, jako je odbio u
stranu a lice koje je nišanilo koso i hrabro okrenuo prema nebeskoj
svetlosti. Bilo je nečeg zaista operetskog u pojavi toga čoveka koja je
strčala tamo nad šljunkovitom obalom, u ovom prirodnom dekoru od
šipražja, reke i neba. Ali naše pažljivo i živo posmatranje moglo je da
traje samo jedan trenutak — tada se preko razleže pucanj koji sam
čekao s unutarnjom napetošću i koji me je tako trgnuo; mala svetlost,
bleda spram svetlog dana, sevnula je istovremeno, za njom se pojavio
oblak, i dok se čovek posle jednog operetskog koraka spustio
unapred, upravivši grudi i lice prema nebu, držeći pušku na kajišu u
desnoj ruci, odigravao se tamo gore kuda je on gledao i kuda smo i mi
gledali proces kratke pometenosti i raspršavanja na sve strane: grupa
pataka se rasula, nastalo je divlje lepršanje kao kada jak vetar na
mahove zatrese opuštenim jedrima, sledio je pokušaj leta bez
mahanja krilima, i iznenada, pretvoreno u stvar, palo je pogođeno telo,
brzo kao kamen, u blizini one obale na vodenu površinu.
To je bila samo prva polovina događaja. No, moram ovde da
prekinem njegovo prikazivanje, da upravim živi pogled svoga sećanja
na Baušana. Postoje već gotovi izrazi kojima se može obeležiti
njegovo držanje, postoji važeća moneta, u opticaju u velikim
slučajevima, mogao bih da kažem da je bio kao gromom pogođen. Ali
to mi se ne dopada, i ne mogu da podnesem. Velike reči, izanđale kao
što jesu uopšte nisu veoma pogodne da izraze nešto izvanredno;
najbolje je ako se čovek posluži malim i upotrebi ih u njihovom
najjačem značenju. Neću da kažem ništa dalje, do li da je Baušan pri
pucnju, pri svim njegovim sporednim događajima i okolnostima koje su
mu sledile ustuknuo od iznenađenja, a to je bilo ono isto
zaprepašćenje koje mu je uopšte svojstveno kad se radi o upadljivim
stvarima, i koje ja kod njega dobro poznajem, samo sada na svaki
način beskonačno pojačano. To je bilo zaprepašćenje koje mu je
bacalo telo unazad, ulevo, udesno, zaprepašćenje sa koga je pri
skoku unatrag trzao glavu prema grudima, a pri skoku unapred
zamalo mu nije spala sa ramena, zaprepašćenje koje kao da je iz
njega vikalo: "Šta? Šta? Šta bi to? Stoj, do svih đavola! Kako bi to?!"
On je gledao i prisluškivao stvari s nekom vrstom srdžbe kakvu daje
najveće iznenađenje, a tamo su one već i bile, tamo su, pa ma kao
kakve strašne novosti, nekako već oduvek postojale. Da, kada se
trzao, tako da se u skoku obrtao udesno i ulevo upola oko sebe,
izgledalo je kao da se u trzaju obzire za samim sobom, pitajući: "Šta
sam ja? Ko sam ja? Jesam li to ja?" U trenutku kada je pačije telo palo
na vodu, Baušan je skočio napred prema ivici nagiba, kao da hoće da
se spusti u rečno korito i da se baci u vodu. Ipak se setio struje,
obuzdao svoj impuls, zastideo se i dao se opet na posmatranje.
Posmatrao sam ga uznemireno. Kada je patka bila pala, smatrao
sam da smo dovoljno videli i predložio sam da pođemo dalje. Ali on je
seo na zadnje noge, obrnuo lice s veoma naćuljenim ušima prema
drugoj obali, a kada sam rekao: "Hoćemo li da idemo, Baušane?",
samo je veoma kratko obrnuo glavu prema meni, kao kad neko ne bez
osornosti kaže: "Molim, nemojte me uznemiravati!" — i posmatrao je
dalje. Tako sam i ja pristao uz njega, ukrstio noge, oslonio se na štap i
takođe posmatrao šta se dalje događalo.
Patka, dakle, jedna od onih pataka koje su se često u bezobraznoj
sigurnosti ljuljale pred našim nosem, plivala je kao olupina po vodi, da
se nije znalo koje joj je prednji a koje zadnji deo. Ovde napolju reka je
mirnija, njeni padovi nisu toliko brzi kao dalje uzvodno. Pa ipak je
patku struja odmah dohvatila, obrtala je i odvlačila, i ako čoveku nije
bilo stalo samo do gađanja i ubijanja, nego ako je svojim činom išao i
za praktičnim ciljem, trebalo je da požuri. On to učini, ne gubeći časa;
sve se odigravalo najvećom brzinom. Tek što je patka pala, kad se on
već u skoku, spotičući se i skoro padajući, sjurio niz nagib. Pri tome je
u opruženoj ruci držao pušku od sebe, i opet je delovalo u najvećoj
meri operetski i romantično kada je, slično razbojniku i krijumčaru
melodrame, skakao preko kamenja koje je delovalo kao dekor.
Sračunato se držao malo koso na levu stranu, pošto je patka za kojom
je išao plivala pred njim, a njemu je bilo stalo da je dohvati. I zaista,
pošlo mu je za rukom da je zaustavi i da je dohvati kundakom puške
koji je pružao prema njoj, daleko nagnut i zagazivši u vodu; oprezno i
uz teškoće vukao ju je opruženim kundakom prema kamenju i izvukao
je na kopno.
Tako je posao bio završen, i čovek je odahnuo. Položio je oružje
kraj sebe na obalu, skinuo ranac sa ramena, stavio u njega plen,
zakopčao torbu opet i popeo se, tako prijatno natovaren, oslonjen na
svoju pušku kao na kakav štap, mimo preko kamenja i prema šipražju.
"No, taj je sebi osigurao pečenicu za sutra", pomislio sam uz
odobravanje i zlobu. "Hajde, Baušane, hajdemo sada, više se ništa
neće dogoditi".
Ali Baušan, pošto je bio ustao i jedanput se obrnuo oko sebe, seo
je ponovo i gledao za onim čovekom, čak i kad se ovaj izgubio s vidika
i iščezao u džbunju. Nije mi ni padalo na pamet da ga po drugi put
pozivam da pođe sa mnom. Znao je gde stanujemo i ako je nalazio da
je to razumno, neka tu još duže ostane da sedi i beči oči, pošto se
stvar završila i nije bilo više šta da se vidi. Put do kuće bio je dug, a ja
sam se sa svoje strane spremao da ga prevalim. Tada je i on pošao.
Išao je uza me čitavim ovim mučnim putem do kuće, ne loveći. Nije
trčao ukoso od mene, kao što mu je inače bila navika kada nije
osobito raspoložen da goni i njuška, nego je korakom išao malo iza
mene i nekako je razvukao gubicu, što sam morao primetiti, kada sam
se jednom slučajno osvrnuo za njim. To bi moglo da prođe, a malo je
trebalo da se zbog toga razgnevim; naprotiv, bio sam sklon da se
smejem i da sležem ramenima. Ali čitavih trideset do pedeset koraka
on je zevao, i to je bilo ono što me je ogorčavalo. Bilo je to
bezobrazno, razjapljeno, grubo dosadno i praćeno piskavim grlenim
glasom zevanje koje je jasno izražavalo: "Lep gospodar! Nikakav
gospodar! Nikogović!", i ako me uvredljiv glas uvek darne, onda je
sada bio u stanju da do temelja razori naše prijateljstvo.
"Idi!" velim. "Odlazi! Pa idi svom gospodaru sa puškom i priključi
mu se, izgleda da on nema psa, možda će moći da te upotrebi za
svoje poslove. Doduše, on je čovek obučen u mančester i nije
gospodin, ali u tvojim očima može da bude takav, gospodin je za tebe
i zato ti iskreno preporučujem da pređeš njemu, pošto ti je već metnuo
crva u glavu — pored onih koje već imaš." (Dotle sam išao). "Da li
može da pokaže dozvolu za lov, nećemo da ga pitamo; možda biste
došli u nepriliku ako vas jednoga dana uhvate kao lovokradice, ali to je
vaša stvar, a moj savet, kao što rekoh, najiskreniji je. O, lovče! Da li si
mi ikada doneo zeca za moju kuhinju, od svih onih na koje sam te
napujdao? Nije moja krivica što ti ne znaš da praviš nagle zaokrete i
kao budala zabodeš nosem u šljunak u trenutku kada treba pokazati
okretnost! Ili kojeg fazana koji ne bi bio manje dobrodošao u ovim
oskudnim vremenima? A sada zevaš! Idi, velim. Idi svome gospodaru
sa zavijačima i pogledaj da li je on čovek koji će te češkati po vratu, ili
će te čak dovesti dotle da se smeješ; po mome mišljenju, on sam
jedva može da se smeje, u najboljem slučaju — vrlo grubo. Ako misliš
da će te on podvrgnuti naučnom posmatranju, ako ti padne na pamet
da okultno krvariš, ili da ćeš kao njegov pas biti proglašen za
nervoznog i anemičnog, onda samo idi njemu, ali moglo bi i da bude
da se uljuljkuješ u zabludi s obzirom na meru pažnje koju bi ti ovakav
gospodar ukazivao! Ima stvari i razlika za koje ovakvi naoružani ljudi
imaju mnogo smisla i uviđavnosti, prirodnih prednosti i štete, da svoju
aluziju što jasnije izrazim, zapletenih pitanja rodoslovlja i dokaza za
plemstvo, da se izrazim sasvim razumljivo, preko kojih ne prelazi
svako s nežnom čovečnošću, i ako ti pri prvom nesporazumu zameri
na tvom brku, tvoj kršni gospodar, i nadene ti neprilično ime, onda se
seti mene i ovih mojih sadašnjih reči..
Tako sam zajedljivo, dok smo se vraćali kući, govorio Baušanu koji
se vukao iza mene, te, iako sam govorio u sebi i reči nisam glasno
izgovarao, da ne ispadnem egzaltiran, ipak sam uveren da je tačno
razumeo kako sam mislio i da je na svaki način vrlo dobro mogao da
prati glavnu liniju moga toka misli. Ukratko, razdor je bio dubok, a
kada sam stigao kući, namerno sam odmah iza sebe zatvorio vrata,
tako da nije mogao da se provuče sa mnom i morao je u zaletu da ih
preskače. Ni ne obazrevši se, ušao sam u kuću i još sam čuo kako je
ciknuo, pošto se pri preskakanju udario u stomak, zbog čega sam
samo podrugljivo slegao ramenima.
No, to je bilo davno, pre više od pola godine, i s tim je bilo kao i sa
kliničkom nezgodom: vreme i zaborav su to prekrili i na njihovom
nanosu, koji je temelj svakoga života, živimo dalje. Odavno, iako je još
nekoliko dana izgledao zamišljen, Baušan opet potpuno slobodno
uživa u lovu na miševe, fazane, zečeve i vodene ptice, i kad se
vraćamo kući, već počinje da čeka na idući put. Gore kod kućnih vrata
obazrem se još jednom na nj, i to je za njega znak da u dva velika
skoka preko stepenica dođe do mene i da se prednjim šapama ispne
uz kućna vrata, da se uz njih uspravi, da ga na rastanku potapšem po
pleću. "Sutra opet, Baušane", velim "ako ne uzmoram da idem među
ljude." A onda se požurim da uđem i da izujem potkovane cipele, jer je
supa već na stolu.
1918.
 NERED I RANI BOL
Kao glavno jelo imali smo samo povrće, "kotlete" od kelja; zato
dobijamo i puding, napravljen od jednog od onih praškova koji se
danas kupuju i koji miriše na badem i sapun, i dok Ksaver, mladi
pokućar, u prugastom kaputiću koji mu je već postao mali, u belim
vunenim rukavicama i žutim sandalama, iznosi puding na sto, —
"veliki" podsećaju oca na obazriv način da će danas imati društvo.
"Veliki" — to je osamnaestogodišnja, crnooka Ingrid, neobično
dražesna devojka, koja doduše stoji pred maturom i verovatno će je i
položiti, mada samo zato što je profesorima, a naročito direktoru,
umela da zavrti mozak do apsolutne popustljivosti, ali koja ne
namerava da svoju diplomu iskoristi, jer je njen prijatan osmejak, njen
isto tako mio glas i izrazit i vrlo zanimljiv talenat za podražavanje gone
na pozornicu; — i zatim Bert, plav momčić od sedamnaest godina, koji
ni po koju cenu ne želi da završi školu, već hoće što je moguće pre da
se baci u život i da postane ili igrač ili recitator u kabareu, ili pak
kelner: ovo poslednje bezuslovno "u Kairu" — čega radi je jednom
već, u pet sati izjutra, pokušao da pobegne, ali je u poslednjem
trenutku bio sprečen. On vrlo mnogo liči na Ksavera Klajnsgitla,
pokućara istih godina: ne zato što izgleda obično — po crtama lica on
čak upadljivo liči na oca, profesora univerziteta Korneliusa — več pre
usled izvesnog približavanja s druge strane, ili možda usled
međusobnog prilagođavanja tipova, u čemu glavnu ulogu igra znatno
izjednačenje u oblačenju i u celokupnom držanju. Obojica imaju gustu,
vrlo dugačku kosu, nemarno razdeljenu po sredi, i prema tome prave
isti pokret glavom kad hoće da je zabace sa čela. Kad bi neko od njih
izlazio iz kuće kroz baštenska vrata, gologlav pri svakom vremenu, u
"vindjaki" koja je iz čiste koketerije u pojasu stegnuta kaišem, i malo
pognuta trupa, uz to s glavom nagnutom na rame, i lagano odlazio ili
se peo na bicikl — Ksaver namerno upotrebljava bicikle iz kuće, pa i
ženske, a kad je naročito dobro raspoložen čak i profesorov — onda
doktor Kornelius sa prozora svoje sobe ne može i pored najbolje volje
da raspozna koga ima pred sobom, momka ili svoga sina. Nalazi da
izgledaju kao mladi mužici, jedan kao i drugi, a obojica su strasni
pušači, mada Bert nema sredstava da puši onoliko koliko puši Ksaver,
koji je doterao do trideset cigareta na dan, i to puši jednu vrstu koja
nosi ime neke sada čuvene filmske dive.
"Veliki" nazivaju svoje roditelje "Stari" i "Stara" — ne iza njihovih
leđa, već im se tako obraćaju u svoj svojoj privrženosti, iako je
Korneliusu tek četrdeset i sedam a njegova žena je još osam godina
mlađa. "Uvaženi Stari!", kažu oni, "srdačna Stara!" A roditelji
profesorovi, koji u njegovom zavičaju vode zbunjen i zastrašen život
starih ljudi, u njihovim ustima su "prastari". Što se tiče "malih", Lorice i
Bajsera, koji sa "modrom dada-Anom" (tako je zovu zbog modre boje
njenih obraza), jedu u gornjem predsoblju, oni, po ugledu na majku,
oca nazivaju po imenu, kažu prosto Abel. Zvuči neopisano šaljivo, u
svojoj ekstravagantnoj familijarnosti, kad ga tako zovu i nazivaju,
naročito kad to svojim slatkim glasom kaže šestogodišnja Eleonora.
Ona je ista kao gospođa Kornelius na slikama iz detinjstva, i nju
profesor voli nada sve.
"Starčiću", kaže Ingrid prijatno, stavljajući svoju krupnu ali lepu
ruku na ruku svoga oca, koji po građanskoj i sasvim razumljivoj
tradiciji sedi u začelju; ona mu sedi sleva, preko puta majke "dobri naš
pretku, dozvoli da te blago podsetimo, jer si svakako smeo s uma.
Danas poslepodne dakle, mi treba da imamo naše malo veselje, naše
cupkanje uz njupkanje — a to za tebe znači da ne gubiš prisebnost i
ne očajavaš, u devet će sve biti gotovo."
"Ah?" kaže Kornelius sa izduženim licem — "Dobro, dobro", kaže i
vrti glavom da pokaže da je u harmoniji sa neophodnim. "Kako, molim
te — zar je to danas? Da, četvrtak. Kako vreme promiče. A kad će
doći?"
"U pola pet", odgovara Ingrid, kojoj njen brat daje prvenstvo kad
treba razgovarati sa ocem, "u pola pet će gosti svakako prispeti. Na
gornjem spratu", dodaje ona, "dok se odmaraš nećeš čuti skoro ništa,
a od sedam do osam inače ideš u šetnju; ako hoćeš, možeš se izvući i
preko terase."
"O!" na to će Kornelius u smislu "pa ti preteruješ." A Bert sad ipak
kaže:
"To je jedino veče u nedelji kad Vanja ne igra. Svake druge večeri
morao bi da ode u pola sedam. A to bi ipak bilo bolno za sve
učesnike."
"Vanja", to je Ivan Hercl, proslavljeni ljubavnik Državnog pozorišta,
prisni prijatelj Berta i Ingride, koji često idu kod njega na čaj i posećuju
ga u njegovoj garderobi. On je umetnik novije škole, koji na sceni stoji
u čudnim i, kako se profesoru čini, do krajnosti nameštenim i
neprirodnim baletskm pozama i očajno se dere. To apsolutno ne može
da se svidi jednom redovnom profesoru istorije, ali Bert je jako potpao
pod Herclov uticaj, šminka ivicu donjih očnih kapaka, zbog čega je
nekoliko puta došlo do teških ali besplodnih scena sa ocem, i
objavljuje, mladalački neosetljiv za bol predaka, da hoće da se ugleda
na Hercla ne samo ako se reši za igrački poziv, već namerava da se i
kao kelner "u Kairu" kreće i ponaša sasvim kao Hercl.
Kornelius se lako prikloni prema svome sinu, sa malo uzdignutim
obrvama, pokazujući onu lojalnu uviđavnost i uzdržljivost koja priliči
njegovoj generaciji. Kod pantomime se ne može utvrditi ironija,
pantomima je od opšte važnosti. Bert je može dovesti u vezu kako sa
sobom tako i sa glumačkim talentom svoga prijatelja.
Domaćin se raspituje ko će još doći. Navode mu nekoliko imena,
njemu manje ili više poznatih, imena iz njihove kolonije vila, iz varoši,
imena Ingridinih koleginica iz osmog razreda gimnazije ... Treba još da
telefoniraju, kažu. Treba na primer razgovarati telefonom sa Maksom,
Maksom Hergezelom, studentom tehnike, čije ime Ingrid odmah
izgovara otegnuto i kroz nos, na način kako, po njenom tvrđenju, u
privatnom ophođenju govore svi Hergezelovi, i koji ona nastavlja da
parodira na do krajnosti smešan i verovatno veran način, tako da
roditelji od smeha samo što se ne zagrcnu rđavim pudingom. Jer i u
ovim vremenima čovek mora da se smeje, kad je nešto smešno.
S vremena na vreme zazvoni telefon u profesorovoj sobi za rad, i
"veliki" odmah potrče, jer znaju da se njih tiče. Mnogi ljudi morali su da
se odreknu telefona kad je poslednji put povećana taksa, ali
Korneliusovi su ga nekako još mogli da zadrže, kao što su dosad još
mogli da zadrže i vilu, sazidanu pre rata, zahvaljujući milionskoj plati,
koliko toliko prilagođenoj prilikama, koju prima profesor kao šef
katedre za istoriju. Njihova vila u predgrađu je elegantna i udobna,
iako malo zapuštena, zato što je nemoguće opraviti je usled nestašice
materijala, i unakarađena gvozdenim pećima s dugačkim čunkovima.
Ali to je životni okvir nekadašnjeg višeg srednjeg staleža, u kome se
sad živi kako to ne dolikuje, to jest sirotinjski i mučno, u iznošenim i
prevrnutim odelima. Deca ne znaju za bolje, za njih je to normalno i u
redu, oni su rođeni proleteri otmenog predgrađa. Pitanje odevanja
malo ih brine. Ovaj naraštaj pronašao je za sebe savremen kostim,
proizvod siromaštva i skautskog ukusa, koji se leti sastoji bezmalo
samo od lanene bluze, opasane kaišem, i sandala. Starima
građanskog kova nije tako lako.
"Veliki" razgovaraju telefonom u susednoj sobi sa prijateljima, dok
im servijete stoje prebačene preko naslona stolice. To ih sve traže
pozvani. Javljaju da će doći ili hoće da otkažu, ali da se o nečem
dogovore i "veliki" pregovaraju sa njima naročitim jezikom svoga
kruga, nekim šatrovačkim jezikom, punim posebnih izraza i obesnim,
od koga "stari" retko razumeju koju reč. Za to vreme i oni se između
sebe savetuju: o posluženju koje treba da dobiju gosti. Profesor je
buržoaski ambiciozan. On bi želeo da se uveče, posle italijanske
salate i sendviča od crnog hleba, služi torta ili nešto slično; ali
gospođa Kornelius kaže da bi to odvelo daleko — mlad svet to i ne
očekuje, smatra ona, i deca joj daju za pravo kad opet sedaju za sto
da nastave sa pudingom.
Domaćica, koju je po tipu nasledila nešto viša Ingrid, sva je
izlomljena i klonula od ludačkih teškoća oko vođenja kuće. Trebalo bi
da ide u banju, ali nesigurnost tla pod nogama, darmar u svemu i
svačemu, čine to zasad neizvodljivim. Ona misli na jaja koja danas
treba neizostavno nabaviti, i govori o tome: o jajima od šest hiljada
maraka, koja se samo toga dana u nedelji izdaju u ograničenom broju
i u određenoj radnji, četvrt časa odavde, i čega radi deca, pre svega
drugog, treba da pođu odmah posle obeda. Dani, susedov sin, doći će
po njih, a i Ksaver će se, u običnom odelu, pridružiti mladoj gospodi i
gospođici. Jer radnja daje samo pet jaja nedeljno na svako
domaćinstvo, i zato će ovi mladi ljudi da uđu u radnju svako za sebe i
jedno za drugim i pod različitim imenima, da bi za vilu Kornelius dobili
u svemu dvadeset jaja. To je glavna zabava u nedelji za sve učesnike,
ne izuzimajući ni mužika Klajnsgitla, ali pre svega za Ingrid i Berta, koji
su neobično skloni mistifikaciji i obmanjivanju svojih bližnjih, i to čine
na svakom koraku samog zadovoljstva radi, pa i kad se pri tome ne
dobijaju nikakva jaja.
Oni vole da se u tramvaju indirektno i glumeći izdaju za sasvim
druge mlade ličnosti nego što su u stvari, na taj način što javno vode
duge, izmišljene razgovore u narečju ovoga kraja kojim inače uopšte
ne govore, sasvim obične razgovore kakve vodi svet, o najobičnijim
stvarima: politici, cenama namirnica i ljudima koji ne postoje, tako da
svi u kolima prate sa simpatijom njihovu beskrajno prostačku
jezičnost, ali i sa izvesnim nejasnim podozrenjem da tu nešto nije u
redu. Zatim postaju sve bezobrazniji i počinju da pričaju najgroznije
stvari o ljudima koji uopšte ne postoje. Ingrid je u stanju da tankim,
drhtavim, prostački cvrkutavim glasom tvrdi da je pomoćnica u nekoj
radnji, i da ima vanbračno dete, sina, koji je naklonjen sadizmu i
nedavno je na selu tako mučio jednu kravu, da bi hrišćanska duša
jedva mogla da podnese taj prizor. Kad čuje kako ona ćurličući kaže
reč "mučio", Bert samo što ne prsne u smeh, ali ipak pokazuje jezivo
saučešće i sa nesrećnom nameštenicom započinje dug i jeziv, i
jednovremeno poročan i glup razgovor o prirodi bolesne svireposti,
dok jedan stari gospodin, ukoso od njih, koji svoju kartu drži savijenu i
udenutu između kažiprsta i pečatnog prstena, nađe da to prevazilazi
svaku meru i javno protestvuje što tako mladi ljudi podrobno
pretresaju takva temata (on upotrebljava grčki plural "temata"). Na to
se Ingrid pretvara kao da se guši u suzama, a Bert se pravi kao da sa
najvećim naporom, ali jedva još za koji čas, savlađuje i obuzdava
strašan bes na staroga gospodina: pesnice je stisnuo, škripi zubima i
drhće celim telom, tako da stari gospodin, koji je to rekao u najboljoj
nameri, na sledećoj stanici brže-bolje izlazi iz kola.
Tako se "veliki" zabavljaju. Telefon igra pri tom značajnu ulogu.
Oni traže telefonom sve moguće ljude, operske pevače, visoke
činovnike i crkvene velikodostojnike, javljaju se kao nameštenici ili grof
i grofica Manstojfel, i neće lako da se povinuju kad im se kaže da su
dobili pogrešnu vezu. Jednom su uzeli celu kutiju posetnica koje su
primili roditelji i stavili te karte u sandučiće za pisma na sve strane po
koloniji, ali sa prilično smisla za donekle verovatnu zabunu, što je
dovelo do velikog nemira, pošto je izgledalo da je najednom bog te
pita ko učinio posetu vrag će ga znati kome.
Ksaver — samo sada bez belih rukavica, tako da mu se vidi žuti
prsten u obliku lančića koji nosi na levoj ruci — zabacujući kosu ulazi
u sobu da bi raspremio sto, i dok profesor ispija svoje tanko pivo od
osam hiljada i pali cigaretu, čuje se kako "mali" jure po stepeništu i
holu. Kao obično, oni dolaze da posle obeda pozdrave roditelje, jurnu
u trpezariju boreći se sa vratima o čiju kvaku se obese zajedno,
uhvativši je ručicama, pa trupkaju i posrću po tepihu svojim hitrim,
neveštim nožicama, u crvenim filcanim patikama, više kojih su se
srozale čarapice, dok viču, pričaju i čavrljaju, trčeći svako na svoje
uobičajeno mesto: Bajser majci, na čije se krilo penje kolenima, da bi
joj kazao koliko je pojeo i da bi joj za dokaz pokazao svoj naduveni
stomačić, — dok Lorica trči svome "Abelu", — "svome" toliko mnogo
zato što je i ona toliko "njegova", zato što oseća i smešeći se uživa u
prisnoj i kao svako duboko osećanje malo melanholičnoj nežnosti sa
kojom otac grli njeno sićušno telo, oseća ljubav s kojom je gleda ili
ljubi njenu finu ručicu ili njene slepoočnice, na kojima se tako nežno i
dirljivo ocrtavaju plavičaste žilice.
Deca pokazuju jaku i u isti mah neodređenu sličnost brata i sestre,
pojačanu jednakim odevanjem i frizurom, ali se s druge strane opet
upadljivo razlikuju jedno od drugog, i to u smislu muškog i ženskog.
On je mali Adam a ona mala Eva, to je jasno naglašeno — kod
Bajsera, kako izgleda, svesno i s ponosom naglašeno: već samim
stasom on je dežmekastiji, temeljitiji, jači, ali to svoje dostojanstvo
četvorogodišnjeg muškarca još podvlači držanjem, izrazom lica i
načinom govora, time što atletski, kao kakav mladi Amerikanac,
otpusti ručice sa nešto uzdignutih ramena, što, kad govori, otpušta
usta, a svome glasu se trudi da da dubok, ozbiljan ton. Uostalom, sve
to dostojanstvo i ta muškost više je težnja i želja nego što zaista leži u
njegovoj prirodi; jer odnegovan i rođen u ovim surovim, smetenim
vremenima, on je dobio vrlo labilan i razdražljiv nervni sistem, mnogo
pati zbog nesklada u životu, sklon je naprasitosti i besu, u stanju je da
brizne u očajan i ogorčen plač zbog najmanje sitnice i već stoga je
majčin naročiti štićenik. On ima smeđe okrugle oči, pomalo razroke,
zbog čega će uskoro morati da nosi korekcione naočari, dugačak
nosić i mala usta. Nos i usta su očevi, što je postalo sasvim očigledno
od kako je profesor skinuo bradicu i sasvim se brije. (Bradica se zbilja
više nije mogla nositi; i čovek koji pripada istoriji pristane najzad na
takve ustupke običajima današnjice).
Kornelius međutim drži na krilu svoju ćerčicu, svoju Eleonoricu,
malu Evu, — toliko vitkiju, u izrazu slađu od dečkića — i dok uklanja
cigaretu daleko od nje, dozvoljava joj da svojim finim ručicama pipa
njegove naočari čija stakla, podeljena za gledanje i čitanje, svakoga
dana iznova privlače njenu radoznalost.
 U suštini on dobro oseća da je u poklanjanju milošte njegova žena
velikodušnija od njega i da osetljiva muška priroda Bajserova zahteva
možda više pažnje nego ujednačenija, ljupka priroda njegovog
devojčeta. Ali srcu se, misli on, ne može naređivati, a njegovo srce eto
tako pripada devojčici otkako je ugledala sveta, otkako ju je prvi put
video. I skoro uvek kad mu je u naručju, seća se tog prvog trenutka.
Bilo je to u jednoj svetloj sobi ginekološke klinike, gde je Lorica došla
na svet, dvanaest godina posle njenog velikog brata. Stupio je bliže, i
dok se mati smeškala, gotovo u trenutku kad je pažljivo rastavio
zavese na krevetcu sa zastorom, koji je stajao pored velikog kreveta, i
ugledao to malo čudo koje je ležalo na jastucima, savršenog sklopa i
kao obvijeno sjajem umilnog sklada, sa ručicama koje su već onda, u
mnogo sićušnijem obliku, bile tako lepe kao i sada, otvorenih očiju
koje su onda bile plave kao nebo i u kojima se ogledao svetli dan —
gotovo u istom trenutku oseti da je silno ganut i vezan za to stvorenje.
Bila je to ljubav na prvi pogled i zauvek, osećanje koje je, njemu
nepoznato, neočekivano i iznenada — bar ukoliko se tiče svesti —
ovladalo njime i koje je za njega, kako je odmah sa čuđenjem i
radošću shvatio, bilo konačno i za ceo život.
Uostalom, doktor Kornelius zna da, ako se strogo ispita, stvar nije
baš sasvim tačna da je u pitanju neko iznenadno, potpuno neslućeno
osećanje, pa čak i potpuno nehotimično. U suštini on zna da to
osećanje nije ovladalo njim i vezalo se sa njegovim životom tek
slučajno, već da je on nesvesno ipak za to osećanje bio pripremljen ili
tačnije: za njega bio spreman; da je nešto u njemu bilo spremno da to
osećanje u datom trenutku stvori iz sebe, i da je to "nešto" bila
okolnost što je profesor istorije — ovo reći zbilja je sasvim čudno. Ali
doktor Kornelius to i ne govori, on to samo ponekad zna eto,
smeškajući se tajanstveno. On zna da profesori istorije ne vole istoriju
ukoliko se događa već ukoliko se dogodila; da oni mrze današnji
preokret zato što ga osećaju kao nezakonit, bez povezanosti i
bezočan, jednom rečju kao "neistorijski", i da njihovo srce pripada
povezanoj, smernoj i istorijskoj prošlosti. Jer iznad prošlosti, tako
govori sebi taj profesor i naučnik kad pred večeru šeta pored reke,
iznad prošlosti lebdi štimung nečeg bezvremenog i večitog, a to je
štimung koji mnogo više odgovara nervima jednog profesora istorije
nego drskosti današnjice. Ono što je prošlo ovekovečeno je, a to
znači: mrtvo je, a smrt je izvor svake pobožnosti i svake težnje za
održanjem. Doktor to skriveno uviđa, kad sam šeta po mraku. Bio je to
njegov instinkt za samoodržanjem, njegov smisao za "večno", koji je
ispred bezobzirnosti ovoga vremena našao utočišta u ljubavi prema toj
ćerčici. Jer očinska ljubav i detešce na majčinim grudima, to je van
vremena i večito, i zato vrlo sveto i lepo. Pa ipak, idući po mraku,
Kornelius poima da nešto nije sasvim u redu i dobro u toj njegovoj
ljubavi — on to sebi priznaje teorijski, nauke radi. Po svom postanku
ta ljubav ima nečeg tendencioznog; u njoj ima neprijateljstva, opozicije
protiv istorije koja se događa a u korist one što se dogodila, a to znači
u korist smrti. Da, dosta je čudno ali istinito, donekle istinito. Njegova
žarka ljubav prema tom slatkom deliću života i potomstva ima neke
veze sa smrću, ona je na strani smrti a protiv života, a to u izvesnom
smislu nije sasvim lepo i dobro — iako bi naravno bila najluđa askeza
da čovek zbog takvih uzgrednih naučnih saznanja iščupa iz srca
najmilije i najčistije osećanje.
On drži u krilu ćerčicu čije tanke, ružičaste nožice vise sa njegovih
kolena, govori joj podigavši obrve, tonom nežnog, šaljivog uvaženja, i
ushićen sluša sladak, tanak glasić kojim mu odgovara i naziva ga
"Abelom". On pri tom katkad značajno pogleda majku, koja čuva
svoga Bajsera i blagim prekorom opominje da bude razuman i
uzdržljiv, jer je danas, razdražen životom, opet dobio napad besa i
ponašao se kao pobesneli derviš. I na "velike" baci Kornelius ponekad
pomalo podozriv pogled, jer smatra da nije nemoguće da su i njima
donekle poznata izvesna naučna saznanja njegovih večernjih šetnji.
Ali ako je i tako, oni to ne pokazuju. Stojeći iza svojih stolica, sa
rukama položenim na naslon, oni blagonaklono, mada sa izvesnom
ironijom, posmatraju roditeljsku sreću.
Deca nose debele, moderno izvezene umetničke haljinice ciglaste
boje, koje su u svoje vreme pripadale još Bertu i Ingridi, i koje su
potpuno jednake sa jedinom razlikom što kod Bajsera ispod suknjice
vire male, kratke pantalone. I ošišani su podjednako, nose frizuru kao
u paža. Bajserova kosa je nejednako plava, još se menja i lagano
tamni, svuda je nespretno izrasla, tršava je i izgleda kao kakva mala,
komična perika, rđavo nameštena. Loricina kosa je naprotiv
kestenjastomrka, meka kao svila, sjajna i prijatna kao celo stvorenjce.
Ona joj pokriva uši koje su, kao što se zna, različite veličine: jedno ima
pravilne srazmere, dok je drugo malo degenerisano, nesumnjivo
suviše veliko. Otac joj ponekad izvuče uši iz kose da bi im se glasno
čudio i divio, kao da taj mali nedostatak nije nikad primetio, što Loricu i
zabavlja i postiđuje. Njene jako razmaknute oči zlatasto su mrke i
imaju sladak sjaj i najbistriji i najumilniji pogled. Obrve nad njima su
plave. Nos joj je još sasvim bezobličan, sa prilično debelim
nozdrvama, tako da su otvori na njima gotovo okrugli, ustašca su joj
velika i izrazita, sa lepo izvijenom, živom donjom usnom. Kad se
smeje i pokaže svoje razmaknute biseraste zube (tek je jedan
izgubila; taj zubić, koji se klatio na sve strane, dopustila je da joj otac
izvadi maramicom, pri čemu je mnogo prebledela i drhtala), pojave joj
se rupice na obrazima, koji, pored sve detinje nežnosti, imaju
karakterističan oblik, malo su upali, otuda što joj je donji deo lišca
nešto isturen. Na jednom obrazu, otprilike tamo gde pada glatka kosa,
ima mladež sa maljicama na njemu.
Ni ona sama nije u svemu zadovoljna svojim izgledom — znak da
je to brine. Njeno lišce, kaže ona tužno, na žalost je eto ružno, ali joj je
"stasić" sasvim lep. Ona voli da upotrebljava male, birane izraze
obrazovanih ljudi i ređa ih jedan za drugim, kao "možda, naravno,
najzad". Samokritičke brige Bajserove odnose se više na moralna
pitanja. On je sklon skrušenosti, zato što ima napade besa smatra da
je veliki grešnik i uveren je da neće otići u raj već u "paklo". Tu ne
vredi govoriti mu da je Gospod vrlo uviđavan i da stvari ne uzima
sasvim strogo: u okoreloj seti on vrti glavom sa onom svojom rđavo
nameštenom perikom i izjavljuje da u njegovom slučaju o večnom
blaženstvu ne može biti ni govora. Ako nazebe, izgleda da je pun
šlajma; sav krči i krklja ako ga čovek samo dirne, i odmah dobije
najveću vatru, tako da se sve puši.
I dada-Ana sklona je isto tako da sve gleda u crnim bojama što se
tiče njegove konstitucije, i mišljenja je da dečka tako "neobično jake
krvi" može svakog trenutka udariti kaplja. Jednom joj se čak učinilo da
je taj strašan trenutak i došao: kad je naime Bajser, za kaznu zbog
divljeg besa, bio postavljen u ćošak sa licem prema zidu — i kad ga je
dadilja slučajno pogledala, pokazalo se da mu je lice bilo modro
modrijato, mnogo modrije nego lice same dada-Ane. Ona uzbudi celu
kuću, objavljujući da je detetu usled preterano jake krvi došao
poslednji čas, i nevaljali Bajser nađe se najednom, na svoje
opravdano čuđenje, okružen uznemirenom nežnošću, dok se nije
pokazalo da modra boja njegovog lica ne potiče od kaplje, već od
plave boje na zidu dečije sobe kojom su se umrljali njegovi od suza
vlažni obrazi.
Sa decom je ušla i dada-Ana i sklopljenih ruku ostala da stoji na
vratima: u beloj kecelji, zalizane i umašćene frizure, sa kosim očima i
izrazom lica na kome se ogleda strogo dostojanstvo ograničenosti.
"Deca", izjavljuje ona svečano, gorda na svoju negu i upućivanje,
"deca se divno razvijaju." Tu skoro izvadila je sedamnaest zagnojenih
krnjaka i umesto njih stavila vilicu sasvim pravilnih žutih zuba sa
tamnocrvenim "mesom" od kaučuka, i ona sad ulepšava njeno
seljačko lice. Njen duh je opsednut čudnom predstavom da je njena
vilica predmet razgovora širokih krugova, da čak i vrapci na krovu o
tome cvrkuću. "Mnogo se koješta pričalo", kaže ona strogim i
mističnim glasom, "što sam ja, kao što je poznato, metnula zube." Ona
je uopšte sklona da govori mračno i nejasno, tako da je drugi ne
razumeju, kao na primer kad govori o nekom doktoru Blajfusu, koga
poznaje svako dete, i "u kući stanuje više njih", kaže, "koji se izdaju za
njega." Preko toga čovek može samo blagonaklono da pređe. Ona
decu uči lepim pesmama, kao što je na primer ova:

"železnica, železnica,
Taj pokretač, — ih!
I kad krene i kad stane
Ona kaže — pih!"

Ili onaj savremeno oskudan a pri tom zabavan nedeljni jelovnik, koji
glasi:

"Ponedeljak — nedelje početak.

Utornikom — rđav završetak.
Sredom — tu je sredina nedelje.
Četvrtkom su krastavci i zelje.
Petkom ribe pržene imamo.
U subotu za stolom igramo.
U nedelju svinjske šnicle, bome,
Pa i dobre salatice k tome."
 Ili pak izvesna strofa od četiri stiha, nepojmljive i nerazumljive
romantike:

"Otvarajte, otvarajte vrata,

Jer nam kola velika dolaze!
A ko sedi u kolima ovim?
Naš gospodar sa kosom od zlata!"

Ili najzad strašno vesela balada o Marijici koja je sedela na

kamenu, na kamenu, na kamenu i češljala svoju takođe zlatnu kosu,
zlatnu kosu, zlatnu kosu. I o Rudolfu, koji trže nož, trže nož, trže nož, i
koji je posle isto tako strašno završio.
Lorica sve to izgovara i peva sasvim divno svojim živim malim
ustima i slatkim glasom — mnogo bolje nego Bajser. Ona sve radi
bolje od njega, i on joj se i divi iskreno i u svemu se upravlja prema
njoj, sem kad se protiv nečeg buni ili ga spopadnu divlji besovi. Često
ga poučava u naukama, objašnjava mu ptice naslikane u knjizi sa
slikama, svaku mu imenuje: nebožder, gradožder, crnožder. On to
mora da ponovi. Poučava ga i u medicini, uči ga kako se zovu razne
bolesti, kao zapaljenje grudi, zapaljenje mesa, zapaljenje nosa. Kad
ne pazi i ne ume da ponovi, metne ga u ćošak da stoji. Jednom ga je
uz to i ošamarila, ali se zbog toga toliko postidela da je samu sebe za
duže vreme metnula u ćošak. Da, oni se dobro slažu, oni su dva tela a
jedna duša. Sve doživljavaju zajedno, sve pustolovine. Vrate se kući i
pričaju još sasvim uzbuđeni i kao iz jednih usta da su na drumu videli
"dve mumu i jedno telce."
Sa poslugom dole, sa Ksaverom i gospođicama Hinterhefer,
dvema sestrama koje su nekad pripadale građanskom staležu i koje,
kako se kaže, au pair, to jest za stan i hranu vrše dužnost kuvarice i
sobarice — sa njima deca žive u prijateljskim odnosima, osećaju bar
ponekad u odnosu tih "od dole" prema roditeljima izvesnu srodnost sa
njihovim odnosom. Ako ih izgrdimo, oni odu u kujnu i kažu: "Gospođa
je ljuta" ili "Gospodin je ljut". Ipak je lepše kad se igraju sa onima "od
gore", a naročito sa "Abelom" — kad ne mora da čita i piše. Njemu
padaju na pamet čudnovatije stvari nego Ksaveru ili gospođicama.
Deca se igraju da su četiri gospodina i da šetaju. Onda "Abel" sasvim
povije kolena, tako da se smanji kao oni, i šeta tako sa njima, ruku
pod ruku, i te zabave im nikada nije dosta. Celoga bogovetnog dana
mogli bi oni, sve u svemu petoro gospode, sa smanjenim "Abelom" da
šetaju oko stola.
Zatim imamo neobično zanimljivu igru sa jastucima koja se sastoji
u tome što jedno od dece, ali većinom Lorica, sedne, kao bajagi da je
Abel ne vidi, u njegovu stolicu za trpezarijskim stolom, i mirna kao
bubica očekuje njegov dolazak. Gledajući u vazduh i pričajući
neprestano, pri čemu glasno i jako hvali udobnost svoje stolice, prilazi
on i seda na Loricu. "Kako!" kaže. "Šta je ovo?" I podešava da sedne,
ne obraćajući pažnju na prigušeni kikot što se čuje ispod njega. "Neko
je metnuo jastuče na moju stolicu? Kakav je to tvrdi, krivi, vraški
jastuk, na kome baš sasvim nezgodno sedim?" i sve više se pomera
tamo amo na čudnovatom jastuku i maša se iza sebe i hvata rukom taj
dražesni kikot i cikanje, dok se najzad ne okrene i komad se završi
velikom scenom otkrića i prepoznavanja. I ova igra, i po stoti put
ponovljena, ne gubi ništa od svoje draži i zanimljivosti.
Danas neće doći do takvih uživanja. Nemir zbog predstojeće
zabave "velikih" lebdi u vazduhu, a pre toga treba da se obavi još i
kupovina jaja sa podeljenim ulogama. Lorica je tek bila izdeklamovala
"Železnica, železnica", a doktor Kornelius je, na njenu postiđenost,
baš bio otkrio da su joj uši različite veličine, kad dođe Dani, susedov
sin, po Berta i Ingridu. I Ksaver je već svoju prugastu livreju zamenio
građanskim kaputom, koji mu odmah daje malo mangupski izgled,
mada je i dalje neusiljen i simpatičan. I tako "mali" opet odlaze sa
dada-Anom u svoje carstvo na spratu, dok se profesor povlači u svoju
sobu za rad da čita, kako je to po ručku njegov običaj, a njegova žena
upravlja svoje misli i svoju aktivnost na sendviče sa sardel-pastom i
italijansku salatu, koje treba pripremiti za društvo. Pre nego što stigne
mladež, ona još mora sa zembilom da ode na biciklu u varoš da bi
izvesnu sumu novaca koja joj je u rukama pretvorila u namirnice, jer
ne sme čekati da vrednost novcu još više padne.
Kornelius čita, zavaljen u stolicu. Držeći cigaru između kažiprsta i
srednjeg prsta, on čita kod Makolija nešto o tome kako je krajem
sedamnaestog veka nastao engleski državni dug, a zatim kod jednog
francuskog autora nešto o sve većem zaduženju Španije pred kraj
šesnaestog stoleća — i jedno i drugo za predavanje za sutra pre
podne. Jer on hoće neočekivani privredni prosperitet Engleske onoga
vremena da uporedi sa kobnim dejstvom koje je sto godina ranije
imao u Španiji državni dug, i da analizira etičke i psihološke uzroke te
razlike. Jer to mu daje prilike da sa Engleske Viljema III, o kojoj je
upravo reč, pređe na doba Filipa II i protivreformaciju, što je njegova
najomiljenija tema i o čemu je i sam napisao zaslužnu knjigu — delo
često citirano, kome duguje svoju redovnu profesuru. Dok mu cigara
dogoreva i pri tom postaje opora, sastavlja on u sebi nekoliko pomalo
melanholičnih rečenica koje će sutra reći pred svojim studentima, o
stvarno uzaludnoj borbi sporoga Filipa protiv novog doba, protiv toka
istorije, protiv snaga individue i germanske slobode koje razrivaju
državu, o toj borbi koju je život osudio pa prema tome i bog odbacio,
borbi konzervativne otmenosti protiv sila napretka i preobražaja.
Nalazi da su rečenice dobre i još ih doteruje, dok sklanja upotrebljene
knjige i potom se penje u spavaću sobu da bi svome danu dao
uobičajenu cezuru, jedan čas sa spuštenim kapcima i na prozorima i
na očima, koji mu je potreban i koji će danas, kako mu posle ove
naučničke razonode opet pade na pamet, stajati u znaku nemira zbog
domaće svečanosti. Smeška se lakom lupanju srca izazvanom
sećanjem na taj nemir: u njegovoj glavi mešaju se skicirane rečenice o
Filipu, obučenom u crnu svilu, sa mislima na domaću igranku dece, i
tako on zaspi na pet-šest minuta.
Dok tako leži i odmara se, više puta čuje kako zazvoni baštensko
zvonce, kako se kapija zatvara, i svaki put oseti da ga malo štrecne od
uzbuđenja, iščekivanja i strepnje pri pomisli da to dolaze mladi ljudi i
da već počinju da pune hol. I svaki put se nasmehne za sebe tom
štrecanju, ali i to smeškanje je izraz nervoze, u kojoj uostalom, sasvim
prirodno, ima i nešto radosti: jer ko se ne bi radovao svečanosti. U
pola pet (već se smrklo) ustaje i osveži se nad umivaonikom.
Umivaonik je već godinu dana slomljen. To je pokretni umivaonik, koji
je s jedne strane u zglobu slomljen i ne može da se opravi, jer
zanatlije ne dolaze, niti može da se zameni novim, jer nijedna radnja
nije u mogućnosti da vam liferuje takav umivaonik. Zato je po nevolji
iznad odlivnika zakačen za ivicu mermerne ploče i može da se
isprazni samo tako ako se obema rukama digne i voda prospe.
Kornelius vrti glavom gledajući umivaonik, kao što čini svakoga dana
više puta, zatim se sprema — s pažnjom uostalom; na svetlosti pod
lusterom savršeno očisti svoje naočari — i kreće dole u trpezariju.
 Kad spuštajući se čuje glasove koji se dole mešaju, i gramofon koji
je već navijen i pušten, njegovo lice dobija ljubazan izraz na koji nas
obavezuje društvo. "Molim vas, nemojte se uznemiravati!" odluči da
kaže i da ode pravo u trpezariju na čaj. Ova rečenica izgleda mu
najpodesnija za ovaj trenutak: ona je jovijalna i puna obzira prema
drugima, i dobar štit za njega samog.
Hol je jako osvetljen: na velikom lusteru gore sve minjon sijalice,
sem jedne pregorele. Na jednom od donjih stepenika Kornelius se
zaustavlja i pogledom prelazi hol. Hol izgleda lepo ovako osvetljen, sa
kopijom Marea nad kaminom od opeka, sa drvenom oblogom na zidu
(mada je od mekanog drveta), i crvenim tepihom po kome svuda stoje
gosti, ćaskajući i držeći u rukama šolje s čajem i male kriške hleba
premazanog sardelpastom. Svečana atmosfera, lak miris odela, kose i
daha lebdi holom, karakterističan i pun uspomena. Vrata od garderobe
su otvorena, jer još pridolaze novi gosti.
Društvo zaseni čoveka u prvom trenutku; profesor ga vidi samo
kao opštu sliku. On nije primetio da Ingrid, u tamnoj svilenoj haljini sa
belom plisiranom kragnom koja joj pada preko pleća i obnaženih ruku,
stoji sa prijateljima na podnožju stepenica, baš ispred njega. Ona mu
klima glavom i smeška se svojim lepim zubima.
"Odspavao?" pita tiho, u četiri oka. A kad je on sa neopravdanim
iznenađenjem primeti, ona ga upoznaje sa prijateljima.
"Dopusti da ti predstavim gospodina Zubera!" kaže. "Ovo je
gospođica Plajhinger."
Gospodin Zuber je oskudne spoljašnjosti, dok je Plajhingerova
prava Germanija, plava, bujna i neutegnuta, prćasta nosa i s visokim
glasom gojaznih žena, kako se pokazalo kad je profesoru odgovorila
na njegov učtiv pozdrav.
"O, milo mi je što ste došli", kaže on. "To je zbilja lepo što ste nas
udostojili časti. Svakako drugarica iz škole?"
Gospodin Zuber je Ingridin drug iz golf kluba. On je već ušao u
privredu, zaposlen je u pivari svoga ujaka, i profesor se za trenutak
šali s njim na račun tankog piva, praveći se kao da neizmerno
precenjuje uticaj mladog Zubera na kvalitet piva. "Ali molim vas,
nemojte se nimalo uznemiravati!" kaže zatim i hoće da ode u
trpezariju.
"A evo i Maksa", kaže Ingrid. "Je li, Maks, trapavko jedan, zar se
sad dolazi na igru i zabavu?"
Sve ti to govori jedno drugom ti i ponaša se među sobom na način
starima sasvim nepojmljiv: malo tu ima pristojnosti, galantnosti i
salonskog ponašanja.
Od garderobe prilazi stepenicama jedan mlad čovek, u beloj
uštirkanoj košulji i sa uzanom mašnom za smoking, i pozdravlja —
crnomanjast ali rumen, sasvim obrijan, naravno, ali sa malim zaliscima
kraj ušiju, neobično lep mladić, — ne smešno i vatreno lep, kao
ciganin primaš, već lep na vrlo prijatan, otmen i privlačan način, sa
umilnim crnim očima; a smoking mu stoji čak i malo nespretno.
"De, de, ne ljuti se, Kornelija. Glupo predavanje," kaže on i Ingrid
ga predstavlja ocu kao gospodina Hergezela.
Tako dakle, to je gospodin Hergezel. Kao dobro vaspitan mladić on
domaćinu koji se s njim rukuje zahvaljuje na ljubaznom pozivu. "Ja
sam malo zaostao", kaže i pravi onda malu jezičku šalu: "Baš —
5
banane — sam morao danas do četiri da imam predavanja. A onda je
još trebalo otići do kuće, da se presvučem." Zatim govori o svojim
lakovanim cipelama, s kojim je, kaže, baš sad u garderobi imao
mnogo muka.
"Doneo sam ih u torbi", priča on. "Nema smisla da vam ovde
cepam ćilim cipelama za štrapac. Međutim, ne razmišljajući zaboravio
sam da ponesem kašiku za cipele, i ni za živog boga ih nisam mogao
navući, ha-ha, zamislite, neverovatna priča! Nikad u životu nisam imao
tako tesne lakovane cipele. Ne odgovaraju broju, na broj se više ne
možeš osloniti, a danas vam je ova roba još i tvrda — pogledajte, ovo
nije koža, ovo je pravo liveno gvožđe! Sav sam kažiprst ogulio... I on
drugarski pokazuje svoj pocrveneli kažiprst, nazivajući sve to još
jednom "pričom", i to odvratnom. On zaista govori baš onako kako ga
je Ingrid podražavala: kroz nos i na naročit način razvučeno, ali očito
bez ikakve afektacije, već samo zato što tako govore svi Hergezelovi.
Doktor Kornelius zamera što u garderobi nema kašike za cipele, a
prema kažiprstu pokazuje veliko saučešće. "A sad budite apsolutno
kao kod svoje kuće", kaže: "Do viđenja!" I on kroz hol odlazi u
trpezariju.
I tamo su gosti; sto je sasvim izvučen i na njemu se pije čaj. Ali
profesor odlazi pravo u jedan kutak, zastrt vezenom zavesom i
naročito osvetljen malim zasebnim lusterom, na čijem okruglom
stočiću on obično pije čaj. Tamo nalazi svoju ženu u razgovoru sa
Bertom i još dvojicom mladih ljudi. Jedan od njih je Hercl; Kornelius ga
poznaje i pozdravlja. Drugi se zove Meler — tip skauta koji građansko
svečano odelo očito niti ima niti hoće da ima (toga upravo i nema
više), mlad čovek koji je daleko od toga da predstavlja "gospodina" (ni
toga upravo nema više), — odeven u bluzu sa pojasom i s kratkim
pantalonama, sa čitavom čupom guste kose na glavi, sa dugačkim
vratom i rožanim naočarima. On radi u nekoj banci, kao što profesor
saznaje, ali je sem toga nešto kao folklorist umetnik, skuplja i peva
narodne pesme iz svih krajeva i na svim jezicima. I danas je po želji
poneo svoju gitaru. Ona još visi u garderobi, u vreći od impregniranog
platna.
Glumac Hercl je tanak i mali, ali mu raste jaka crna brada, kao što
se vidi po napuderisanom izbrijanom licu. Njegove oči su ogromne,
vatrene i duboko setne; pri tome je ipak, osim mnogo pudera za
brijanje, očito stavio i malo rumenila — tamni karmin na njegovim
obrazima očigledno je kozmetičkog porekla. Čudnovato, misli
profesor. Čovek bi mislio: ili seta ili šminka. Duševno, to dvoje se ipak
ne slaže. Kako setan čovek može da se šminka? Ali u tome je baš taj
naročiti, neobični psihički lik umetnika, kod koga je ta oprečnost
mogućna, možda je baš ona i sačinjava. Interesantno, ali ne razlog da
čovek ne bude ljubazan. To je legitiman način, prirodan način... "Želi li
gospodin dvorski glumac malo limuna?"
Dvorski glumci uopšte više ne postoje, ali Hercl voli da čuje tu
titulu, iako je revolucionaran umetnik. I to je tako jedna protivurečnost
koja pripada njegovom psihičkom liku. Profesor s pravom
pretpostavlja da ona postoji i laska mu, što je u neku ruku odmazda za
potajno negodovanje zbog lakog sloja ruža na Herclovim obrazima.
"Najljubaznije zahvaljujem, poštovani gospodine profesore!" kaže
Hercl tako naglo da samo njegova odlična tehnika govora sprečava da
mu se jezik spotakne. Uopšte njegovo ponašanje prema domaćima i
naročito prema domaćinu puno je najvećeg poštovanja, štaviše
prožeto preteranom i poniznom učtivošću. Izgleda da mu je nemima
savest zbog ruža koji je istina po psihičkom nagonu bio prinuđen da
stavi, ali što i sam, posmatrajući očima profesorovim, ne odobrava, i
trudi se da to zagladi najvećom skromnošću prema nenašminkanom
svetu.
 Dok se pije čaj, razgovor se vodi o Melerovim narodnim pesmama,
španskim, biskajskim narodnim pesmama, a odatle se prelazi na novo
pripremanje Šilerovog Don Karlosa u Državnom pozorištu, predstava
u kojoj će Hercl igrati glavnu ulogu. "Nadam se," kaže on, "da je moj
Karlos saliven iz jednog parčeta." I o drugim ulogama se kritički
govori, o vrednosti inscenacije, o miljeu, i profesor već vidi da se voda
navraća na njegovu vodenicu, na Španiju iz doba protivreformacije,
što mu je skoro neprijatno. On je u toj stvari potpuno nevin, ništa nije
učinio da razgovoru da taj pravac. Plaši se da bi moglo izgledati kao
da je tražio priliku da docira, iščuđava se i zbog toga postaje ćutljiv.
Drago mu je što i "mali" dolaze za sto, Lorica i Bajser. Oni imaju plave
somotske haljinice, njihova svečana odeća; i oni hoće, do odlaska na
spavanje, da na svoj način uzmu udela u zabavi velikih. Snebivajući
se i začuđeni, pozdravljaju se sa gostima, moraju da kažu kako se
zovu i koliko im je godina. Gospodin Meler ih samo ozbiljno pogleda,
ali glumac Hercl pokazuje se potpuno očaran, srećan i oduševljen
njima. On ih tako reći blagosilja, podiže oči k nebu i sklapa ruke ispred
usta.
To mu svakako dolazi od srca, ali navika na pozorišne efekte čini
njegove reči i postupke strašno lažnim, a sem toga, izgleda kao da i
njegova snishodljivost pred decom treba da nas pomiri sa ružom na
njegovim obrazima.
Sto za kojim su gosti pili čaj već se ispraznio, sad se igra u holu,
"mali" trče tamo, a profesor se povlači. "Prijatan provod!" kaže on dok
steže ruku gospodi Meleru i Herclu koji su skočili sa svojih mesta. On
odlazi u svoju sobu za rad, u svoje spokojno carstvo, gde spušta
zavese, pali lampu za pisaćim stolom i seda za posao.
To je posao koji se, kad je okolina nemirna, za nevolju može da
otalja: nekoliko pisama, nekoliko ekscerpata. Naravno da je Kornelius
rasejan. On je još pod utiskom nekih sitnica, misli na krute lakovane
cipele gospodina Hergezela, na visok glas u debelom telu
Plajhingerove. Seća se opet Melerove zbirke baskijskih pesama, dok
piše ili zavaljen gleda u prazno, seća se Herclove smernosti i
preterivanja, "njegovog" Don Karlosa i Filipovog dvora. U razgovoru
uopšte ima nečeg tajanstvenog, nalazi on. Razgovor je povodljiv,
sasvim bez krmila ide za interesom koji u potaji dominira. Misli da je to
već često primetio.
 Kadikad osluškuje šumove spolja, od domaće zabave, uostalom ni
najmanje bučne. Čak ni šum igre se ne čuje, samo poneki razgovor.
Oni u stvari i ne igraju, i ne okreću se, oni se čudno kreću po tepihu
koji im ne smeta, i drže se sasvim drukčije nego što je bilo u njegovo
vreme; kreću se uz zvuke gramofona kojima se on naročito predaje,
tim čudnim melodijama novoga sveta, podešenim za instrumente
džeza, sa raznim udaraljkama koje aparat odlično reprodukuje, i
puckanjem kastanjeta koji međutim deluju samo kao džez-instrumenat
i nimalo španski. Zaista, španski ne. I on je opet obuzet
profesionalnim mislima.
Posle pola sata pada mu na pamet da bi to bila samo ljubaznost s
njegove strane kad bi za zabavu priložio kutiju cigareta. Ne ide, nalazi
on, da ti mladi ljudi puše svoje cigarete — mada pri tome ne bi
svakako ništa rđavo mislili. I odlazi u praznu trpezariju pa iz ormančića
na zidu vadi iz svoje zalihe jednu kutiju, ne baš najbolje cigarete, ili
bar ne one koje najradije sam puši, neke malo dugačke i tanke, kojih
će se dosta rado otresti ovom prilikom, jer najzad, to su mladi ljudi. S
cigaretama odlazi u hol, smešeći se diže kutiju visoko i ostavlja je
otvorenu na kamin, da bi se odmah potom, i samo malo pogledavši
oko sebe, opet uputio u svoju sobu.
Upravo su prestali da igraju, gramofon ćuti. Ćaskajući stoje i sede
po strani hola, za notnim stolom pred prozorima, na stolicama pred
kaminom. I na basamcima unutrašnjih stepenica, na njihovom obilno
izlizanom plišanom tepihu, sedi mlad svet kao u amfiteatru: Maks
Hergezel na primer sedi tamo sa bujnom i tankoglasom
Plajhingerovom koja mu gleda u lice dok joj on govori upola ležeći,
jedan lakat zabacio i naslonio na obližnji gornji basamak, a drugom
rukom gestikuliše dok govori.
Glavni deo prostora je prazan; samo u sredini, baš ispod lustera,
vide se oboje malih u svojim plavim haljinicama kako se, nevešto
uhvaćeni, ošamućeni, ćutke i lagano okreću oko sebe. Kornelius se u
prolazu saginje k njima i pohvalivši ih pomiluje ih po kosi, što ih nimalo
nije uznemirilo u njihovom malom, ozbiljnom poslu. Ali baš kad je
stigao do svojih vrata, ugleda kako se student tehnike Hergezel,
verovatno zato što je primetio profesora, otiskuje laktom od basamka,
spušta sa stepenica i uzima Loricu iz ručica njenog brata da bi sam sa
njom igrao u šali i bez muzike. On to radi gotovo kao i sam Kornelius
kad šeta sa "četiri gospodina", duboko previje kolena, trudeći se da je
obuhvati kao veliku damu, i pravi nekoliko šimi koraka sa postiđenom
Loricom. Ko to primeti, nalazi da je vrlo zabavno. To je znak da se
opet pusti gramofon, da svi opet počnu da igraju. Sa rukom na kvaki,
profesor za trenutak gleda to, klimajući glavom i smejući se ramenima,
pa ulazi u svoju sobu. Njegove crte lica zadržavaju mehanički još
nekoliko trenutaka osmejak koji je imao napolju.
Kraj svoje lampe sa zaklonom, on opet prelistava hartije i piše,
svršava nekoliko običnih poslova. Posle izvesnog vremena primećuje
da društvo iz hola prelazi u salon njegove žene, koji ima veze kako sa
holom tako i sa njegovom sobom. Sad se tamo razgovara, i s
glasovima se mešaju zvuci gitare koju neko proba. Znači, gospodin
Meler hoće da peva, — i evo ga već peva. Uz zvuke gitare, mladi
činovnik peva snažnim basom neku pesmu na tuđem jeziku — možda
je švedski; sa potpunom sigurnošću profesor to sve do kraja ne može
da razazna, do kraja propraćenog velikim odobravanjem. Iza vrata što
vode u salon nalazi se jedna portijera, ona prigušava zvuk. Kad je
započela nova pesma, Kornelius pažljivo prelazi tamo.
U salonu je polumrak. Gori samo prekrivena lampa na stalku, a u
njenoj blizini sedi Meler na škrinji s nogom prebačenom preko noge i
palcem trza strune. Publika se rasporedila sasvim slobodno, vidi se da
se svako bez ustezanja snašao kako je umeo, pošto nema sedišta za
toliko mnogo slušalaca. Poneki stoje, ali mnogi, čak i mlade dame,
prosto sede na podu, na tepihu, obgrlivši kolena rukama, ili pak sa
ispruženim nogama. Hergezel na primer, iako je u smokingu, sedi tako
na zemlji, kraj klavirskih nogu, a pored njega Plajhingerova. I "mali" su
tu: gospođa Kornelius, sedeći u svojoj naslonjači preko puta pevača,
drži oboje na krilu, a Bajser, taj varvarin, usred pesme počinje glasno
da govori, tako da moraju da ga ućutkuju preteći mu prstom i
dobacujući mu pst, pst. Nikad Lorica ne bi tako što učinila: ona sedi na
majčinom krilu fino i mirno. Profesor pokušava da joj uhvati pogled da
bi u potaji mahnuo svome detencetu, ali ona ga ne vidi, mada izgleda
da ne obraća pažnje ni na umetnika. Njene oči gledaju nekuda dublje.
Meler peva pesmu "Joli tambour."

"Sire, mon roi, donnez-moi votre fille —"

 Svi su ushićeni. "Kako je dobro!" čuje se kako kaže Hergezel kroz
nos i na naročit, gotovo razmažen način svih Hergezelovih. Zatim
dolazi neka nemačka pesma, za koju je sam gospodin Meler
komponovao melodiju, i koja kod omladine nailazi na buru
odobravanja, jedna prosjačka pesma:

Prosjakinja hoće u božji dom,

Jejuhe!
Prosjak mali hoće s njom,
Dumtajde!

Pravo klicanje nastaje posle ove vesele prosjačke pesme. "Kako

izuzetno dobro!" kaže Hergezel opet na svoj način. Dolazi još nešto
mađarsko, opet šlager, otpevan na sasvim tuđem, originalnom jeziku, i
Meler postiže veliki uspeh. I profesor ostentativno učestvuje u
aplauzu. Ta crta obrazovanosti i praktikovanja umetnosti sa istorijskog
gledišta i retrospektivno obuhvaćena u ovu šimi zabavu, oduševljava
ga. Prilazi Meleru, čestita mu i razgovara sa njim o otpevanim
pesmama, o njihovim izvorima, jednoj knjizi pesama sa notama, koju
Meler obećava da će mu dati da pregleda. Kornelius je prema njemu
utoliko ljubazniji što na način svih oceva obdarenost i vrednost ovog
nepoznatog mladića odmah poredi sa darom i vrednošću svoga sina i
pri tome oseća nemir, zavist i stid. Eto taj Meler, misli on, valjan je
bankarski činovnik. (On uopšte ne zna da li je Meler u banci baš tako
valjan). I uz to on ima taj naročiti talenat, za čije je usavršavanje bila
naravno potrebna energija i prilježnost. Dok moj jadni Bert, koji ništa
ne zna i ništa ne ume, samo misli kako da pravi lakrdije, mada
svakako ni za to nema dara! — Hteo bi da bude pravičan; koliko da
pokuša, kaže sebi da je Bert i pored svega fini mladić, temeljniji
možda nego Meler, koji ima toliko uspeha, da se u njemu možda krije
pesnik ili tako nešto, i da su njegovi igrački i kelnerski planovi samo
dečačke i vremenom uslovljene pometnje d lutanja. Ali njegov očinski
pesimizam, pun zavisti, jači je. — Kad Meler još jednom počne da
peva, doktor Kornelius se vraća u svoju sobu.
Dok radi kao dosad, s podeljenom pažnjom, sat već pokazuje
sedam; i kako mu na pamet pada još jedno kratko, poslovno pismo,
koje sasvim lepo može i sad da napiše, na satu je eto — jer u pisanju
vreme vrlo brzo prolazi — gotovo pola osam. U pola devet treba da se
služi italijanska salata, a za profesora to znači da je vreme da izađe,
da baci pisma u sanduče i da u zimskoj tami udahne svoj kvantum
vazduha i razdrma se koliko treba. U holu je davno već opet započela
igranka; on mora tuda da prođe da bi došao do kaputa i kaljača, ali to
više nije ni najmanje uzbudljivo: već se više puta pojavio kao gost u
društvu omladine i ne mora se plašiti da će da smeta. Pošto je sklonio
svoje hartije i uzeo pisma, on izlazi napolje, i čak se neko vreme
zadržava u holu, jer nailazi na svoju ženu koja sedi u naslonjači kraj
vrata njegove sobe.
Ona tu sedi i posmatra, ponekad joj priđu "stariji" i drugi mladi ljudi,
pa i Kornelius staje pored nje i takođe sa osmehom gleda taj metež i
tu živost koji su sad očito dostigli vrhunac. Ima tu i drugih posmatrača:
modra dada-Ana, stroga u svojoj ograničenosti, stoji na stepenicama,
jer "mali" ne mogu dovoljno da se nauživaju u slavlju, a ona mora da
pazi da se Bajser ne okreće odveć brzo i da tako ne dovede do
opasnog komešanja sv oju suviše jaku krv. Ali i onaj svet "od dole"
hoće da ima nešto od igranke "velikih": kako Ksaver tako i obadve
gospođice Hinterhefer stoje na vratima što vode u hodnik za kujnu i
zabavljaju se posmatrajući. Gospođica Balburga, starija od
deklasiranih sestara, i predstavnik kujne (da je ne nazovemo baš
kuvaricom, jer ona to ne voli da čuje), gleda tamnosmeđim očima kroz
svoje debelo brušene naočari, čiji je luk za nos, da ne žulji, obvijen
lanenom krpicom — stvorenje dobroćudno i humoristično, dok
gospođica Cecilija, mlađa sestra, mada ne baš mlada, pokazuje kao i
uvek neobično uobražen izraz lica — da sačuva dostojanstvo
negdašnjeg pripadnika trećeg staleža. Gorko pati gospođica Cecilija
što je iz malograđanske sfere pala do regiona posluge. Ona odlučno
odbija da nosi belu kapicu ili ma kakav drugi znak za poziv sobarice, i
njen najteži čas dođe redovno sredom uveče, kad Ksaver ima izlaz i
ona mora da služi za stolom. Ona servira okrećući glavu i naprćena
nosa, kao svrgnuta kraljica. Mučno je i duboko nas tišti da gledamo
njeno ponižavanje, i kad su jednom "mali" slučajno bili na večeri, pa je
takvu videli, oboje su i u isto vreme počeli glasno da plaču.
Za takve muke ne zna mladi Ksaver. On štaviše služi za stolom
vrlo rado, čini to sa izvesnom kako urođenom tako i izvežbanom
veštinom, jer je nekad bio pikolo. Inače je preispoljni obešenjak i
vetropir — sa pozitivnim osobinama, — što su uvek gotovi da priznaju
njegov skromni gospodar i gospodarica, ali ipak nemoguć vetropir.
Čovek mora da ga uzme onakvog kakav je, i da od gloga ne očekuje
smokve. On je dete i plodić ovog raspojasanog vremena, pravi
primerak svoje generacije, sluga revolucionar, simpatičan boljševik.
Profesor ga obično naziva "ceremonijal-majstorom", pošto se on u
izvanrednim, u zabavnim prilikama uvek sav založi, pokaže se kao
dovitljiv i uslužan. Ali kako mu je predstava o dužnosti potpuno
nepoznata, njega je isto tako teško pridobiti za vršenje dosadnih
svakodnevnih dužnosti kao izvesne pse da skaču preko štapa. Očito
bi to bilo protiv njegove prirode, a to nas razoružava i nagoni da
odustanemo. Nekim naročitim, neobičnim i zanimljivim povodom bio bi
spreman da u svako doba noći napusti postelju. Međutim, obično ne
ustaje pre osam sati — to ne čini, ne skače preko štapa; ali iz kujne i
suterena preko celog dana ore se do gore manifestacije njegovog
raspojasanog života: njegova harmonika za usta, njegova primitivna
ali osećajna pesma, njegovo veselo zviždanje, dok miris njegovih
cigareta puni hodnik što vodi u kujnu. On stoji i posmatra nekadašnje
dame koje rade. Izjutra, kad profesor doručkuje, otkida list sa
kalendara na njegovom pisaćem stolu — ali sobu inače ni ne takne.
Doktor Kornelius mu je često naređivao da kalendar ostavi na miru, jer
je sklon da otkine najednom i sledeći list, i tako nastupa opasnost da
se sve poremeti. Ali taj posao otkidanja listova sa kalendara sviđa se
mladome Ksaveru, i zato ga se ne odriče.
Inače je prijatelj dece, to mu je jedna od simpatičnih strana.
Najsrdačnije se igra sa "malima" u bašti, od drveta im recka i vrlo
vešto pravi razne sitnice, štaviše, svojim debelim usnama čita im iz
njihovih knjiga, što je dosta čudno kad se čuje. Bioskop voli svom
svojom dušom, i kad se vrati iz bioskopa, sklon je seti, nostalgiji i
razgovoru sa samim sobom. U duši se neodređeno nada da će
jednoga dana i sam pripadati tome svetu i u njemu naći svoju sreću.
Te nade zasniva na svojoj živoj kosi i svojoj telesnoj gipkosti i ludoj
smelosti. Često se penje na jasen u prednjoj bašti, na jedno visoko ali
vitko drvo, puže se sa grane na granu do najvišeg vrha, tako da
svakom ko ga gleda stane dah. Gore zapali cigaretu, klati se tamo-
amo da se celo stablo njiha, i motri neće li naići kakav filmski direktor i
angažovati ga.
 Kad bi skinuo svoj prugasti kaput i obukao obično odelo, mogao bi
mirno da igra sa ostalima; ne bi naročito odudarao. Prijatelji "velikih"
su mešane spoljašnjosti; doduše, među tim mladim ljudima nailazi i na
tamno građansko odelo, ali većina ga nema; tipovi kao što je folklorist
Meler nisu nimalo retki, i to kako kod devojaka tako i među mladom
gospodom. Profesoru, koji stoji pored fotelje svoje žene i gleda ih,
poznate su donekle i po čuvenju socijalne prilike ovog novog
naraštaja. To su gimnazistkinje, studentkinje i učenice umetničke
škole; to su, u muškom delu, ponekad sasvim pustolovne egzistencije
koje je baš ovo vreme stvorilo. Jedan bledi ižđikali mladić sa bisernim
dugmetima na košulji, sin jednog zubnog lekara, nije ništa drugo do
berzanski špekulant, i živi u tom svojstvu, po svemu što profesor čuje,
kao Aladin sa čarobnom lampom. Ima automobil, poziva prijatelje na
večeru sa šampanjcem i voli da im u svakoj prilici pravi poklone, daje
na dar skupocene sitnice od zlata i sedefa. I danas je mladim
domaćinima doneo poklone: zlatnu olovku za Berta, a za Ingrid par
ogromnih minđuša, prave karike varvarske veličine, koje se bogu
hvala ne protiču kroz uvo, već se pomoću štipaljke za uvo samo
učvrste. "Veliki" dolaze i smejući se pokazuju roditeljima poklone, a oni
vrte glavom diveći im se, dok se Aladin iz daleka klanja više puta.
Omladina igra revnosno, ukoliko se ovo što oni ovde spokojno i
predano obavljaju može nazvati igranjem. To ti se gura i kreće čudno
obgrljeno i u nekom novom stavu, sa trbuhom isturenim, ramenima
podignutim i sa izvesnim klaćenjem u kukovima, koračaju po nekom
nedokučivom propisu lagano po tepihu, ne umarajući se, pošto se na
taj način čovek i ne može umoriti. Ustalasane grudi, pa čak ni
zajapureni obrazi ne mogu se primetiti. Ponekad igraju dve devojke
zajedno, ponekad štaviše i dva mladića: njima je sasvim svejedno.
Kreću se tako uz egzotične zvuke gramofona, na kome se
upotrebljavaju debele igle da bi jako zvučalo, a iz njega trešte šimiji,
fokstroti i uanstepi, ti dubl fokstroti, afrikanski šimiji, javanske igre i
kreolske polke — divljačna, naparfimisana muzika, delom čežnjiva,
delom odsečna kao za egzercir, sa čudnim ritmom, jedna monotona
crnačka zabava, sa orkestralnim ukrasom, nagizdana udaraljkama,
zveckanjem i coktanjem.
"Kako se zove ploča?" raspituje se Kornelius kod Ingrid koja
prolazi igrajući sa bledim berzanskim špekulantom; pita za jedan
komad koji nije sasvim loš po toj čežnjivosti i vojničkoj odsečnosti, i po
izvesnim pojedinostima invencije podseća ga na nešto slično.
"Teši se, kneže Papenhajmu, drago dete moje", kaže ona i smeška
se prijatno svojim belim zubima.
Dim od cigareta lebdi pod lusterom. Isparenje od velikog društva
pojačalo se — ono oporo sladunjavo, zgusnuto, razdražujuće
isparenje na zabavama, ispunjeno svakojakim primesama, koje je za
svakog čoveka, a naročito za onog koji je prošao kroz suviše osetljivu
mladost, tako puno sećanja na prerane ljubavne patnje ...
"Mali" su još uvek u holu; do osam smeju da ostanu, pošto im
svečanost pričinjava toliko radosti. Mladi ljudi navikli su na njihovo
društvo; na svoj način i u neku ruku i oni pripadaju društvu. Inače,
razdvojili su se: Bajser se u svojoj haljinici od plavog somota okreće
sam na sred tepiha, dok Lorica na smešan način trčka iza jednog para
i pokušava da uhvati igrača za smoking. To je Maks Hergezel sa
svojom damom, Plajhingerovom. Oni se dobro okreću, zadovoljstvo je
gledati ih. Mora se priznati da se od tih igara divljačnog novog
vremena svakako može napraviti nešto prijatno, kad ih se prihvate
pravi igrači. Mladi Hergezel vodi odlično, slobodno u granicama
pravila, kako izgleda. Kako samo elegantno ume da se izvije dugim
korakom unazad, kad ima dovoljno prostora! Ali i na mestu za igranje,
gde se tiska, ume da se drži sa ukusom, potpomognut gipkošću
partnerke, koja pokazuje iznenađujuću graciju što je ponekad imaju
pune žene. Oni razgovaraju lice u lice i kao da ne primećuju Loricu
koja trčka za njima. Drugi se smeju upornosti male, i doktor Kornelius
pokušava, kad grupa prođe pored njega, da uhvati svoje ljubimče i da
ga privuče sebi. Ali Lorica mu se otima iz ruku, gotovo uvređena, i
neće sad uopšte da zna za Abela. Ona ga ne poznaje, gura ga
ručicom u grudi, i okrećući od njega milo lišce, nervozna i uznemirena,
trudi se da mu se otme, idući za svojim kaprisom.
Profesor ne može a da se ne oseti bolno kosnut. U ovom trenutku
on mrzi zabavu koja sa svim onim što je prati unosi nered u srce
njegove ljubimice i otuđuje je od njega. Njegova ljubav, ta donekle
tendenciozna, u svome korenu ne sasvim besprekorna ljubav,
osetljiva je. On se smeška mahinalno, ali oči su mu se zamutile i
"zagledale" nekud ispred sebe u šaru tepiha, između nogu igračkih
parova.
 "Mali bi trebalo da idu u postelju", kaže svojoj ženi. Ali ona moli da
deca ostanu još četvrt časa.
To im je obećano, pošto toliko uživaju u ovom metežu. On se opet
smeška i vrti glavom, ostaje još koji trenutak na svom mestu i odlazi
zatim u garderobu, koja je prepuna kaputa, šalova, šešira i kaljača.
On ima muke da u tom darmaru pronađe svoje stvari, a u to dolazi
u garderobu Maks Hergezel, brišući maramicom čelo.
"Gospodine profesore", kaže tonom svih Hergezelovih i klanja se
mladićki, " ... hoćete da izađete? To je sasvim blesava priča sa mojim
lakovanim cipelama, stežu me kao Karlo Veliki. Prosto su mi suviše
male, kao što se ispostavlja, da se i ne govori što su tvrde. Ubijaju me
tu na noktu velikog prsta", kaže i stoji na jednoj nozi, dok drugu nogu
drži obema rukama, "tako da se rečima jedva može iskazati. Morao
sam se najzad rešiti da ih zamenim, ipak ću morati da uskočim u one
za svaki dan... O, dozvolite da vam pomognem!"
"Hvala, hvala!" kaže Kornelius. "Nemojte, molim vas! Bolje da se
oslobodite svoje muke! Vrlo ste ljubazni." Jer Hergezel se spustio na
jedno koleno i prikopčava mu zimske kaljače.
Profesor zahvaljuje, prijatno dirnut tolikim ukazivanjem poštovanja i
tolikom prostosrdačnom uslužnošću. "Prijatan provod i dalje", poželi
mu, "kad promenite cipele! To zbilja ne ide, da igrate u cipelama koje
vas žulje. Bezuslovno ih morate zameniti. Do viđenja, ja moram malo
na vazduh."
"Sad ću opet da igram sa Loricom", još mu dovikuje Hergezel.
"Ona će jednom postati prima igračica, kad poodraste. Garantujem."
"Mislite?" odgovara mu Kornelius iz trema. "Možda, vi ste stručnjak
i šampion. Da samo ne iskrivite kičmu od silnog povijanja!"
On maše rukom i odlazi. Simpatičan mladić, misli dok izlazi iz
kuće. Student tehnike, jasna perspektiva, sve u najboljem redu. Uz to
tako lepe spoljašnjosti i prijatan. — I njim opet ovlada očinska zavist
zbog njegovog "jadnog Berta", onaj nemir koji čini da egzistenciju toga
nepoznatog mladića vidi u najružičastijoj svetlosti, a budućnost svoga
sina u najtamnijoj. Tako on polazi u uobičajenu večernju šetnju.
Penje se alejom, prelazi preko mosta i s druge strane ide neko
vreme uz reku, šetalištem duž obale, do idućeg mosta. Hladno je i
vlažno i pomalo promiče sneg. Podigao je okovratnik od kaputa, stavio
štap na leđa, dršku zakačio za jednu mišicu, i s vremena na vreme
čisti pluća duboko udišući večernji zimski vazduh. Kao i obično kad se
ovako kreće, misli na svoj naučnički rad, na predavanja, na rečenice
koje će reći sutra o Filipovoj borbi protiv germanskog razaranja, i koje
treba da su prožete pravednošću i melanholijom. Ali naročito
pravednošću! misli on. Ona je duh nauke, princip saznanja i svetlost u
kojoj mladim ljudima treba pokazivati stvari, kako radi duhovne
discipline, tako i zbog ljudskih i ličnih razloga: da ih ne bismo
neprijatno darnuli i posredno uvredili u njihovim političkim ubeđenjima
koja su danas naravno užasno iskidana i protivurečna, tako da lako
plane vatra i čovek lako može da navuče negodovanje jedne strane,
pa čak i da izazove skandal ako se u istoriji partijski opredeli.
Međutim, pristati uz nekoga, opredeliti se, misli on, ni to nije istorijski;
istorijska je samo pravednost. Samo dabome, baš zato i treba dobro
promisliti...
Pravednost nije mladićka žestina i čila i vesela odlučnost; ona je
melanholija. A pošto je po prirodi melanholija, to je isto tako po prirodi
i potajno više naklonjena melanholičnoj istorijskoj sili, strani koja nema
izgleda na uspeh, negoli onoj čiloj i veseloj. Najzad, možda se ona i
sastoji od takve simpatije i bez nje uopšte ne bi ni postojala? Na kraju,
možda i ne postoji pravednost? pita se profesor i tako je utonuo u te
misli da sasvim nesvesno ubacuje pisma u sanduče kod drugog
mosta i počinje da se vraća. Misao za kojom sad ide smeta nauci, ali
ona je sama nauka, stvar savesti, psihologija, i po dužnosti se mora
primiti bez predrasuda, pa smetala ona ili ne... U takvom sanjarenju
vraća se doktor Kornelius kući.
U kapiji pod svodom stoji Ksaver i kao da ga iščekuje.
"Gospodin profesore", kaže Ksaver svojim debelim usnama i
zabacuje kosu, "idite odma kod Lorice. Nju je uvatilo."
"Šta se dogodilo?" pita Kornelius uplašen. "Da nije bolesna?"
"Ne, bolesna baš nije", odgovara Ksaver, "Samo ju je uvatilo, pa
samo opasno plače. To je zbog gospodina koji je s njom igro, zbog
fraklije, gospodin Hergezela. Nije tela iz hola ni za živu glavu, već
plače samo ko kiša. Sasvim ju je uvatilo već opasno."
"Koješta", kaže profesor ušavši i baca svoje stvari u garderobu. Ne
kaže ništa više, otvara zastrvena staklena vrata što vode u hol i ne
pogledavši društvo odlazi desno ka stepenicama. Penje se preskačući
sve po dva basamka, i kroz gornji hol i još jedan mali hodnik odlazi
pravo u dečju sobu, praćen Ksaverom, koji se kod vrata zaustavlja.
U dečjoj sobi još gori svetlost. Po zidu svuda oko sobe pruža se
pervaz od hartije sa šarenim slikama; tu je velika polica, pretrpana
igračkama; konjić za klackanje, sa nozdrvama crveno lakiranim,
odupro se kopitima na izvijenim gredicama klackalice; tu su i druge
igračke — jedna mala truba, kocke, železnički vagoni — leže još
rasturene na linoleumu po podu. Beli kreveci sa ogradom stoje
nedaleko jedan od drugog: Loricin sasvim u uglu kraj prozora, a
Bajserov korak dalje, povučen ka sredini sobe.
Bajser spava. On je kao i obično u prisustvu modre dada-Ane
gromkim glasom očitao molitvu i zatim odmah utonuo u san, u svoj
žestoki, žarko usijani, užasno tvrdi san, iz koga se ne bi probudio ni da
kraj postelje opale iz topa: stisnute pesnice, zabačene na jastuku, leže
mu s obe strane glave, pored njegove male, rđavo nameštene perike,
sve raščupane i ulepljene od vehementnog sna.
Loricin krevet je okružen ženama: osim modre dada-Ane, kraj
ograde stoje gospođice Hinterhefer i razgovaraju sa Anom i među
sobom. One se sklanjaju u stranu kad profesor nailazi, i tada se
ukazuje slika Lorice kako sedi među svojim jastučićima, bleda i
plačući i jecajući tako gorko kako se doktor Kornelius ne seća da ju je
ikad video. Njene lepe male ručice leže pred njom na pokrivaču,
noćna košuljica, oivičena tankom čipkicom, srozala joj se sa njenog
kao u vrapca mršavog ramena, a glavu, tu slatku glavicu, koju
Kornelius toliko voli zato što sa svojim isturenim donjim delom lišca
stoji na tankoj stabljiki vratića kao kakav neobični cvet, nju je nakrivila
na rame, tako da joj uplakane oči gledaju nekud gore u ugao što ga
čine tavanica i zid, pa izgleda kao da onamo neprestano klima
glavicom svome vlastitom velikom jadu: jer bilo to hotimice i da bi
izrazila bol, bilo usled potresa od jecanja, — njena glavica se
neprestano klima i klati, a njena pokretljiva usta sa izvijenom gornjom
usnom su poluotvorena, kao da je neka mala mater dolorosa, i dok joj
iz očiju liju suze, izbacuje ona iz sebe monotone žalosne glasove koji
nemaju ničeg zajedničkog sa neprijatnom i izlišnom drekom
napuštene dece, već potiču iz istinske tuge, i u profesoru, koji uopšte
ne može da podnese kad Lorica plače, a još nikad je nije video takvu,
izazivaju nepodnošljivo sažaljenje. To sažaljenje ispoljava se pre
svega u najvećoj razdraženosti prema gospođicama Hinterhefer koje
tu stoje.
"Oko večere", kaže uzbuđeno, "ima sigurno još mnogo posla. Kako
izgleda, ostavlja se da se o tome brine sama gospođa?"
To je dovoljno za tanani sluh osoba koje su nekad pripadale
srednjem staležu. Istinski uvređene, one se udaljuju, a na vratima im
se, praveći grimase, još podsmeva Ksaver Klajnsgitl, koji je odmah i
od prve ponikao u niskom rodu i kome pad ovih gospođica uvek
pričinjava najveću zabavu.
"Pilence, pilence", kaže Kornelius potišten i svojim rukama obgrli
napaćenu Loricu, sedajući na stolicu kraj dečjeg kreveca. "Šta je to s
mojim pilencetom?"
Ona svojim suzama rosi njegovo lice.
"Abele ... Abele... muca ona jecajući, "zašto... Maks... nije... moj
brat?... Maks... neka bude... moj brat...
Kakva nesreća, kakva mučna nesreća! Šta je sve načinila igranka
sa svojim dodacima! misli Kornelius i potpuno bespomoćno pogleda
modru dada-Anu, koja, sa rukama sklopljenim na kecelji, u
dostojanstvenoj ograničenosti stoji kraj nogu posteljice. "Stvar je u
tome", kaže ona strogo i mudro, uvlačeći donju usnu, "što se kod
deteta sasvim neobično živo ispoljavaju ženski nagoni."
"Ućutite!" odgovara Kornelius bolno. Radostan je što Lorica bar ne
beži od njega, ne gura ga, kao maločas u holu, već se tražeći pomoć
pripija uz njega, dok ponavlja svoju budalastu, smetenu želju da Maks
ipak bude njen brat i jadikujući traži da se vrati kod njega, u hol, da bi
opet igrao s njom. Ali Maks igra u holu sa gospođicom Plajhinger, koja
je čitav kolos i ima sva prava na njega, dok profesoru, koga raskida
sažaljenje, Lorica još nikada nije izgledala tako sićušna i mršava kao
sad, kad se ovako bespomoćna trzajući se od jecanja pripija uz njega i
ne zna šta to muči njenu jadnu dušicu. Njoj nije jasno da pati zbog
debele Plajhingerove, odrasle i sa svim pravima, koja dole u holu sme
da igra sa Maksom Hergezelom, dok je Lorica smela to jednom samo i
to u šali, mada je ona neuporedivo milija. Ali zbog toga zameriti
mladom Hergezelu, apsolutno je nemoguće, pošto bi bilo bezumno
očekivati od njega što drugo. Loricin jad je bespravan i očajan i ne bi
ga trebalo ispoljavati. Ali kako je taj jad bez razuma, on ne zna ni za
prepreke i uzdržavanja, a to stvara veliku nevolju. Modra dada-Ana i
Ksaver ne pridaju toj nevolji nikakav značaj, pokazuju se neosetljivi za
nju, bilo iz gluposti, bilo što to smatraju za sasvim prirodno. Ali očinsko
srce profesorovo sve se cepa od tog bola i od stidnog užasa te
bespravne i očajne strasti.
Ništa ne pomaže što on sirotoj Lorici objašnjava da eto ima divnog
malog brata, u licu Bajsera koji tvrdo spava pored nje. Ona kroz suze
baci samo prezimi pogled preko na drugi krevet i traži Maksa. Ništa ne
pomaže ni što joj obećava za sutra dugačku šetnju gospode "upetoro"
oko cele sobe i pokušava da joj opiše kako će sjajno i opširno izvoditi
pred ručak igru sa jastukom. Ona o svemu tome neće ništa da zna, pa
ni o tome da legne i spava. Ona neće da spava, ona hoće da sedi u
krevetu i da pati... Ali sad oboje osluškuju, i Abel i Lorica, osluškuju
nešto čudesno što se sad događa, što se korak po korak, u nekoliko
koračaji bliži dečjoj sobi i pojavljuje pobedonosno ...
To je Ksaverovo delo — odmah je to jasno. Ksaver Klajnsgitl nije
stajao sve vreme na vratima gde se rugao izbačenim gospođicama.
On nije ostao skrštenih ruku, nešto je preduzeo i pripremio što je
mislio da treba. Spustio se u hol, povukao gospodina Hergezela za
rukav, rekao mu nešto svojim debelim usnama i nešto ga zamolio. I
sad evo ih obojice. Ksaver opet zastaje kod vrata, pošto je izvršio
svoje; ali Maks Hergezel ulazi u sobu i prilazi Loricinom krevetu sa
ogradom, u smokingu, sa nešto malih mrkih zalizaka kraj ušiju i sa
svojim lepim crnim očima — dolazi očigledno svestan svoje uloge
usrećitelja, princa iz bajke i viteza oslobodioca, kao neko ko kaže: Evo
me, došao sam, i sad je svim mukama kraj! Kornelius je skoro isto
toliko uzbuđen kao i Lorica.
"Gle samo", kaže on tiho "ko nam to dolazi. To je neobično
ljubazno od gospodina Hergezela."
"To nije ni najmanje naročito ljubazno od njega", kaže Hergezel.
"To je sasvim razumljivo što hoće još jednom da se vidi sa svojom
igračicom i kaže joj laku noć."
I on prilazi ogradi iza koje sedi zanemela Lorica. Ona se kroz suze
blaženo smeje. Jedan malen, visok zvuk, pola uzdaha sreće ote se još
iz njenih usta, a zatim ćuteći pogleda gore na viteza oslobodioca
svojim zlatnim očima koje su, iako naduvene i crvene, toliko
nesravnjeno milije nego oči gojazne Plajhingerove. Ona ne diže ručice
da ga zagrli. Njena sreća je kao i njen bol, bez razuma, ali ona to ipak
ne čini. Njene lepe, male ručice leže i dalje mirno na pokrivaču; dok se
Maks Hergezel rukama naslanja na ogradu, kao da je na balkonu.
"Da ne bi", kaže on, "roneći suze probdila čemerne noći na odru
6
svom!" I on pogleda značajno profesora da bi pobrao lovorike za
svoje obrazovanje. "Ha-ha-ha, u tim godinama! Teši se, drago dete
moje! Dobra si mi ti! Od tebe će već nešto biti. Samo ostani ovakva
kakva si. Ha-ha-ha, u tim godinama! Hoćeš li sad da spavaš i da ne
plačeš više, mala moja Lorelaj, kad sam ja došao?"
Lorica ga gleda sva ozarena. Njeno mršavo rame je razgolićeno;
profesor joj navlači preko njega uzanu naramenicu od čipaka. Mora da
misli na jednu sentimentalnu priču o detetu na umoru, kome su doveli
jednog klovna koga je dete gledalo u cirkusu sa neizgladivim
ushićenjem. On je došao detetu u njegovom poslednjem času, u
kostimu izvezenom napred i pozadi srebrnim leptirima, i ono je umrlo
blaženo. Maks Hergezel nema izvezeno odelo, i Lorica, hvala bogu,
ne umire, već je nju samo "opasno uvatilo", ali inače priča zaista ima
sličnosti, i osećanja što profesora obuzimaju prema mladom
Hergezelu, koji se naslonio na ogradu i priča koješta — više za oca
nego za dete, što Lorica naravno ne primećuje — sasvim su čudna:
mešavina zahvalnosti, zbunjenosti, mržnje i divljenja.
"Laku noć, mala moja Lorelaj!" kaže Hergezel i preko ograde pruža
joj ruku. Njena mala, lepa, bela ručica nestaje u njegovoj velikoj,
snažnoj, crvenkastoj ruci. "Spavaj lepo", kaže on. "Sanjaj slatke
snove! Ali ne mene! Za ime božije! U tim godinama! Ha-ha-ha-ha!" I
on time kao u priči završava svoju klovnovsku posetu, a Kornelius ga
prati do vrata. "Molim vas, nemojte zahvaljivati! Apsolutno nema
zašto, ne trošite reči!" brani se on učtivo i velikodušno, dok zajedno
odlaze vratima; i Ksaver mu se pridružuje da bi dole servirao
italijansku salatu.
A doktor Kornelius se vraća Lorici, koja je sad legla i obraz položila
na svoj tanak mali uzglavnik. "Ala je to bilo lepo", kaže dok nežno
uređuje pokrivač preko nje, a ona klima glavicom uzdahnuvši posle
jecanja. Još nekih četvrt časa sedi on kraj ograde i gleda kako ona
tone u san, za svojim bratićem koji je toliko ranije našao taj dobri put.
Njena svilasta mrka kosa pada u lepim uvojcima koje obično dobije u
snu; duge trepavice spustile se duboko nad očima iz kojih se izlilo
toliko jada; anđeoska usta sa ispupčenom, izvijenom gornjom usnom
stoje otvoreno u slatkom smirenju, i dok lagano diše, samo još
ponekad zadrhti kakav zakasneli jecaj.
A njene ručice, bele i ružičaste kao cvet, kako samo leže, jedna na
plavom pokrivaču, druga kraj njenog lica na jastuku! Srce doktora
Korneliusa ispunjava se nežnošću kao vinom.
Kakva sreća, misli on, što sa svakim dahom ovoga sna u njenu
malu dušu struji Leta; što tako jedna detinja noć stvori duboku i široku
provaliju između jednog i drugog dana! Sutra, to je sigurno, mladi
Hergezel biće još samo bleda senka, nemoćna da njenom srcu
nanese ma kakav jad, i ne sećajući se ničeg više, ona će radosno sa
Abelom i Bajserom da se preda šetnji gospode "upetoro", i zanimljivoj
igri sa jastukom.
Neka je nebu hvala za to!
1925.
 MARIO I MAĐIONIČAR
TRAGIČAN DOŽIVLJAJ SA PUTA

Tore di Venere izaziva sećanje na neprijatnu atmosferu. Jed,

razdraženost i velika napetost ležali su od početka u vazduhu, a onda
je na kraju došao šok sa tim strašnim Čipolom, u čijoj se ličnosti
izgleda otelovilo i preteći sakupilo sve ono čudno zlo u atmosferi i
raspoloženju na koban ali ljudski inače vrlo upečatljiv način. Što su
tom kraju sa užasom (jednom, kako nam se docnije činilo,
predodređenom kraju, koji je ležao u suštini stvari) morala da
prisustvuju i deca, bilo je nešto po sebi žalosno i neprikladno, a
počivalo je na nesporazumu, došlo zbog obmanjivanja tog čudnovatog
čoveka. Bogu hvala, deca nisu razumela gde je prestala zabava i
počela katastrofa, a mi smo ih ostavili u srećnoj zabludi da je sve bilo
samo pozorište.
Tore leži nekih petnaest kilometara od Portoklementa, jednog od
najomiljenijih letovališta na Tirenskom moru, gradski elegantnog i
mesecima prepunog, sa šarolikim nizom hotela i bazara duž mora, sa
širokom plažom prekrivenom trščanim kabinama, šatorima iskićenim
zastavama i preplanulim ljudima, i sa bučnom zabavom na sve strane.
Kako žalo, praćeno šumarkom pinija na koji iz male udaljenosti
gledaju bregovi, ostaje duž cele obale udobno prostrano i puno finog
peska, nije čudo što se nešto dalje odatle još zarana pojavila mirnija
konkurencija: Tore di Venere, — gde se uostalom već odavno uzalud
obaziremo da vidimo kulu po kojoj je mesto dobilo svoje ime — kao
letovalište je ogranak obližnjeg velikog kupališta i bilo je nekoliko
godina idila za mali broj gostiju, utočište za prijatelje nemondenskog
mora. Ali kao što se to obično događa sa takvim mestima, mir je
odavno morao da se odseli malo dalje niz obalu, u Marina Petrijera i
bog zna još kuda; svet, znamo to, traži mir i rasteruje ga, jurišajući na
njega u smešnoj čežnji i zamišljajući da se s njim može venčati, i da
gde je on, tu može biti i mir; štaviše, kad na nekom mestu podigne već
svoj vašar, u stanju je da veruje da je mir još tu. Tako je i Tore, mada i
dalje idiličniji i skromniji nego Portoklemente, kod Italijana i stranaca
jako izbio na glas. Ne ide se više u kupalište na svetskom glasu, iako
samo utoliko više ne što ono ipak ostaje bučno i pretrpano kupalište
svetskoga glasa; odlazi se u blizinu, u Tore, to je čak i otmenije, sem
toga i jeftinije, a privlačna snaga ovih osobina nastavlja da se oseća i
kad same osobine već više ne postoje. Tore je dobio Grand hotel,
pojavili su se bezbrojni pansioni, otmeni i jednostavniji; sopstvenici i
zakupci letnjikovaca i borovih baštica nad morem nisu više na plaži
nimalo spokojni; u julu, avgustu slika tamo ne razlikuje se ni po čemu
od one u Portoklementu: vrvi tu od kupača koji se deru, svađaju i
uzvriskuju, dok im sunce koje peče kao ludo ljušti kožu sa ramena; po
blistavom plavetnilu vode lelujaju se plitki čamci, drečeći obojeni, puni
dece čija zvonka imena dovikuju majke promuklim glasom, tražeći ih
sa zebnjom u očima, a prodavci ostriga, pića, cveća, koralnih ukrasa i
7
korneta al burro, gazeći po nogama i rukama onih što leže ispruženi,
nude svoju robu, i oni hrapavim i zvonkim glasom Juga.
Tako je izgledalo na plaži u Toreu kad smo došli — dosta lepo, ali
smo mi ipak smatrali da smo došli suviše rano. Bila je sredina
avgusta, italijanska sezona je bila još u punom jeku; to za strance nije
najbolji trenutak da osete čari mesta. Kakva tiska popodne u
kafanama i baštama na šetalištu duž plaže, na primer u kafani
"Esquisito", gde smo ponekad sedeli i gde nas je posluživao Mario, isti
onaj Mario o kome ću vam odmah pričati! Čovek jedva nađe sto, a
muzičke kapele, ne obzirući se jedna na drugu, sa zbrkom upadaju
jedna drugoj u reč. Baš popodne uostalom dolaze svakodnevno
izletnici iz Portoklementa: jer prirodno da je Tore omiljen izletnički cilj
za nemirne goste onoga mesta za provod, i zahvaljujući "Fiatima" koji
jure tamo amo, džbunje lavorika i lijandera kraj druma koji spaja ta dva
mesta zasuto je s prsta debelom belom prašinom — čudan ali
odvratan prizor.
Ozbiljno, u Tore di Venere treba ići u septembru, kad kupalište
napusti većina gostiju, ili u maju, pre nego što toplota mora dostigne
stepen koji južnjaka namami da se u njega zagnjuri. Tamo nije prazno
ni pre ni posle sezone, ali je tiše onda i manje nacionalno. Pod
platnenom nastrešicom trščanih kabina i u trpezarijama pansiona
preovlađuju onda engleski, nemački, francuski, dok stranac još u
avgustu zatiče bar Grand hotel, gde smo mi u nedostatku određenih
adresa rezervisali sobe, do te mere u rukama firentinskog i rimskog
društva, da sam sebi izgleda izolovan i u ponekom trenutku kao gost
drugoga reda.
 To smo sa izvesnim nezadovoljstvom iskusili uveče po našem
dolasku, kad smo sišli u trpezariju da večeramo i kad nam je nadležni
kelner pokazao sto. Tome se stolu nije imalo šta da zameri, ali nas je
privukla slika susedne staklene verande prema moru, koja je bila puna
kao i trpezarija, ali ne sasvim, i na čijim su stočićima gorele lampe sa
crvenim štitom. Deca su se oduševila tim svečanim izgledom i mi
prosto izjavismo da ćemo radije obedovati na verandi — izjava
učinjena u neznanju, kako se pokazalo, jer nam je sa zbunjenom
učtivošću nagovešteno da je ta intimna dvorana rezervisana za "naše
goste", "ai nostri clienti". Naši gosti? Pa to smo bili mi. Mi nismo bili
prolaznici i danas jesam sutra nisam, već smo pripadali toj kući za tri,
četiri nedelje, bili stalni hotelski gosti. Mi smo se uostalom uzdržali da
zatražimo objašnjenje u čemu je razlika između nas i onih gostiju koji
8
su smeli da jedu kraj crvenih lampica, i uzesmo pranzo za stolom u
opštoj i normalno osvetljenoj trpezariji — sasvim osrednji obed,
beskaraktema i neukusna hotelska šema. Posle smo našli da je u
pansionu Eleonora, samo desetak koračaja dalje prema šumi, kujna
mnogo bolja.
Tamo smo se naime preselili posle tri ili četiri dana, pre nego što
smo se u Grand hotelu ljudski i raspakovali — ne zbog verande i
njenih lampica; jer deca, sprijateljivši se odmah sa kelnerima i drugom
poslugom, opijena morem i igrom, brzo su zaboravila onaj šareni
mamac. Ali sa izvesnim gostima sa verande, ili, tačnije, u stvari samo
sa hotelskom upravom koja im se ulagivala, odmah je došlo do jednog
od onih sukoba koji boravku od početka mogu da utisnu pečat
nelagodnosti. Rimsko visoko plemstvo nalazilo se među gostima,
9
izvestan principe X sa porodicom, i kako su sobe te gospoštine bile u
susedstvu naših, bila se kneginja, velika dama i istovremeno strasna
majka, užasno prepala od tragova velikog kašlja koji su naša deca
kratko vreme pre toga zajedno preležala, i čiji su slabi ostaci još
ponekad noću prekidali inače tvrdi san našeg mlađeg deteta. Priroda
te bolesti nije dovoljno objašnjena, praznoverici je ostavljeno široko
polje, i zato mi našoj elegantnoj susetki nismo nikad uzeli za zlo što je
zastupala vrlo rasprostranjeno mišljenje da je veliki kašalj akustički
zarazan i što se zbog svojih mališana prosto plašila rđavog primera.
Kao žena potpuno svesna svoga ugleda, ona se požali direkciji, a ova,
u licu poznatog menadžera u redengotu, pohita da nam da na znanje,
uz veliko žaljenje, da je pod ovim okolnostima neophodno potrebno da
pređemo u sporednu zgradu hotela. Mi smo ga uzalud uveravali da se
bolest nalazi u stadijumu poslednjeg iščezavanja, da se može smatrati
kao da je prešla i da nema više opasnosti po okolinu. Jedino što nam
je dopušteno bilo je da se slučaj iznese pred medicinski forum i da se
hotelski lekar — samo on, ne neko koga bismo mi pozvali — pozove
da reši spor. Pristali smo na taj sporazum, uvereni da će se tako i
kneginja umiriti i mi izbeći neugodnosti selidbe. Doktor dođe i pokaza
se kao lojalan i častan sluga nauke. On pregleda mališane, izjavi da je
boljka prošla i poreče svaku bojazan. Već poverovasmo da možemo
smatrati da je ovaj neprijatni događaj izglađen: tada menadžer izjavi
da sobu ispraznimo i preselimo se u depandans, da je to neizostavno
potrebno i posle lekarevog nalaza.
Taj vizantinizam nas je ozlojedio. Nije verovatno da je verolomno
tvrdoglavstvo na koje smo naišli bilo tvrdoglavstvo kneginjino. Servilni
hotelijer nije se svakako ni usudio da joj saopšti doktorovo mišljenje.
Ma kako bilo, tek mi smo ga obavestili da ćemo radije napustiti hotel
uopšte, i to odmah — i spremismo svoje stvari. Mogli smo to da
učinimo laka srca, jer smo u međuvremenu uzgred već stupili u vezu
sa pansionom Eleonora, čija nam je prijatna domaća spoljašnjost
odmah pala u oči, a u ličnosti sopstvenice pansiona, sinjore Anđolijeri,
napravili uzgred vrlo simpatično poznanstvo. Gospođa Anđolijeri,
jedna nežna i fina crnooka dama toskanskog tipa, po svoj prilici nešto
preko trideset godina, tamnog tena sličnog slonovači, kakav imaju
južnjakinje, i njen suprug, jedan brižljivo odeven, tih i ćelav čovek,
imali su u Firenci veći pansion i vodili su samo leti i početkom jeseni
filijalu u Tore di Venere. Ali ranije, pre njihovog venčanja, bila je naša
nova domaćica družbenica, saputnica, garderobiere, štaviše
prijateljica Eleonore Duze, doba koje ona očigledno smatra za veliko,
za srećno doba svoga života, i o kome je prilikom naše prve posete
odmah sa živošću počela da priča. Bezbrojne fotografije velike
glumice, sa srdačnim posvetama, i druge uspomene na negdašnji
zajednički život krasile su stočiće i etažere u salonu gospođe
Anđolijeri, i mada je bilo očigledno da kult njene interesantne prošlosti
treba malo da pojača privlačnu moć njenog sadašnjeg preduzeća, mi
smo ipak, dok nas je vodila kroz kuću, slušali sa uživanjem i
saosećanjem njene priče o patničkoj dobroti, velikom srcu i dubokoj
nežnosti njene ovekovečene gospodarice, govorene u stakatu,
zvučnim toskanskim narečjem.
Tamo smo, dakle, dali da nam prenesu stvari, na veliku žalost
personala u Grand hotelu, koji po lepom italijanskom običaju vrlo voli
decu; sobe koje smo dobili bile su povezane i prijatne, veza sa morem
ugodna — alejom mladih platana koja izlazi na šetalište duž mora; —
trpezarija, gde nam je madam Anđolijeri svakoga ručka svojom rukom
sipala supu, bila je sveža i čista, posluga pažljiva i uslužna, hrana
izvrsna, pa smo čak naišli i na poznanike iz Beča, sa kojima smo
posle večere ćaskali pred kućom i preko kojih smo napravili nova
poznanstva, i tako je sve moglo biti dobro — bili smo potpuno
zadovoljni zamenom, i u stvari ništa nije nedostajalo da nam boravak
bude prijatan.
Pa ipak, nismo nikako mogli da se osećamo lagodno. Možda nas
se ipak kosnuo budalasti povod zbog koga smo promenili stan, — ja
lično priznajem da teško prelazim preko takvih sukoba sa običnom
ljudskom prirodom, sa naivnom zloupotrebom sile, sa nepravdom, sa
podlačkom pokvarenošću. Oni su mi zadavali mnogo briga, bacili me
u neko zbunjeno razmišljanje čija je besplodnost bila očigledna, pošto
su te pojave po sebi sasvim razumljive i sasvim prirodne. Pri tom,
nismo čak ni raskinuli sasvim sa Grand hotelom. Deca su i dalje
održavala tamo svoje prijateljske veze, hotelski momak popravljao im
je igračke, a s vremena na vreme pili smo čaj u hotelskoj bašti,
viđajući tada i kneginju; sa usnama namazanim koralnocrveno, ona se
pojavljivala graciozno čvrsta hoda da obiđe svoje ljubimce, koje je
čuvala jedna Engleskinja, a pri tom nije ni slutila da smo joj tako
opasno blizu, jer je našem mališanu bilo strogo zabranjeno da se i
najmanje zakašlje čim se ona pojavi.
Vrućina je bila nesnosna — zar treba to da spomenem? Bila je
afrička; čim se čovek izvuče iz kao indigo plave osvežavajuće vode,
nastane terorizam sunca, tako nemilosrdan da se i ono nekoliko
koračaji od plaže do trpezarije, pa makar samo i u pidžami, pretvaralo
u poduhvat zbog koga se unapred uzdisalo. Volite li vi to? Volite li vi to
iz nedelje u nedelju? Svakako, to je Jug, to je klasično nebo,
podneblje pod kojim je procvetala kultura čovečanstva, sunce Homera
i tako dalje. Ali posle nekog vremena, moram priznati, lako dolazim
dotle da to smatram za glupavo. Žarka vedrina neba iz dana u dan
postaje mi uskoro nesnosna, bleštavost boja, ogromna bezazlenost i
neposrednost svetlosti izaziva doduše svečana osećanja, pruža
bezbrižnost i sigurnu nezavisnot od ćudi i iznenađenja vremena, ali
iako u početku s tim nismo načisto, ona ne zadovoljava dublje,
složenije potrebe severnjačke duše, i to na način koji deluje razorno i
vremenom uliva nešto kao preziranje. Vi ste u pravu, da nije bilo onog
glupog događajčića sa velikim kašljem, ja to svakako ne bih tako
osećao; bio sam razdražen, hteo sam možda tako da osećam i
dočepao sam upola nesvesno jedan već gotov duševni motiv da bih
time osećanje ako ne izazvao a ono bar opravdao i pojačao. Ali
računajte ovde sa našom zlom voljom, — a što se tiče mora, pred
čijom smo večnom divotom provodili prepodne ležeći u finom pesku,
tako nešto nikako ne može doći u pitanje, pa ipak je bilo tako da se
mi, protivno svakom iskustvu, i na plaži nismo osećali dobro ni srećno.
Prerano, prerano, jer plaža je, kao što rekoh, bila još u rukama
domaće srednje klase, — jedne očigledno prijatne vrste ljudi, i u tome
ste u pravu (među omladinom videlo se mnogo lepo razvijenih,
zdravih i gracioznih stvorenja), ali je čovek neminovno ipak bio
okružen i ljudskim mediokritetom i gradskom dečurlijom koja,
priznajte, iznikla u ovoj zoni, nije ljupkija nego ona pod našim nebom.
Kakve samo glasove imaju te žene —! Ponekad se čoveku čini gotovo
neverovatno da se nalazi u postojbini zapadnjačke veštine pevanja.
"Fuggiero!" — još mi i danas to dozivanje zvuči u ušima, pošto sam ga
dvadeset prepodneva slušao kako odjekuje baš tu preda mnom, u
promukloj razgolićenosti, grozno akcentovano, sa oštrim otvorenim è,
proizvedeno sa nekom vrstom mehanizovanog očajanja. "Fuggiero!
10
Rispondi al meno!" Pri čemu je sp izgovoreno narodski, na nemački
način, kao šp — jed za sebe, kad inače vlada rđavo raspoloženje.
Uzvik se ticao jednog groznog dečka, sa odvratnom ranom od
sunčanja između plećki, koji je po neposlušnosti, nevaljalstvu i zloći
prevazilazilo sve što sam video, a sem toga je bio velika kukavica, u
stanju da svojim užasnim prenemaganjem uzbuni celu plažu. Jednoga
dana, tako, njega je u vodi nekakav mali rak uštinuo za prst na nozi, i
antička, herojska kuknjava koju je nadao zbog te sićušne neprijatnosti
prožimala nas je do srži u kostima i davala utisak strašne nesreće.
Očito je smatrao da je najstrašnije povređen. Dopuzivši do obale,
previjao se u prividno neizdržljivim mukama, urlikao Ohì! i Oimè! i
branio se, koprcajući se rukama i nogama, od tragičnih preklinjanja
svoje majke, i bodrenja i tešenja ostalih. Na taj prizor dotrčaše sa svih
strana. Dozvaše lekara, — bio je to onaj isti koji je dao tako trezven
sud o našem velikom kašlju; i opet se pokazala njegova naučnička
ispravnost. Uz dobroćudno tešenje izjavi on da je slučaj ništavan i
prosto preporuči da se pacijent vrati u vodu da bi rashladio ranicu.
Umesto toga, Fuđijera su, kao da je ranjenik ili davljenik, odneli sa
plaže na improvizovanim nosilima, uz mnoštvo pratilaca, — da bi već
idućeg jutra opet, kao bajagi nenamerno, rušio drugoj deci kule od
peska. Jednom rečju, gnusoba.
Pri tome je ovaj dvanaestogodišnjak pripadao glavnim nosiocima
javnog raspoloženja koje je, lebdeći u vazduhu, teško shvatljivo, htelo
da nam zagorča i učini neprijatnim tako drag boravak. Atmosferi je na
neki način nedostajalo čednosti, neusiljenosti; ova publika je "držala
do sebe" — nije se odmah tačno znalo u kome smislu i duhu, ali ona
je isticala dostojanstvo, pokazivala je među sobom i pred strancima
ozbiljnost i stav, na silu probuđeno častoljublje — otkud to? Uskoro
smo shvatili da se ticalo politike, ideja nacije imala je u tome udela.
Zaista, na plaži je bilo tušta i tma patriotske dece, — neprirodna i
jadna pojava. Deca čine specijalan ljudski rod i društvo za sebe, tako
reći sopstvenu naciju: lako i neminovno sprijatelje se, čak i kad njihov
mali rečnik pripada raznim jezicima, na osnovu svima zajedničkog
načina života u svetu. I naša su se deca uskoro igrala sa domaćom
kao i sa decom drugih narodnosti. Ali očigledno su pretrpela
zagonetna razočarenja. Bilo je tu osetljivosti, ispoljavanja ličnog
dostojanstva, koje je izgledalo suviše škakljivo i doktrinarno da bi
sasvim zasluživalo svoje ime, izrodila se svađa oko zastave,
prepiranje oko ugleda i prvenstva; odrasli su se umešali i posredovali,
ali više odlučujući nego umirujući i zastupajući načela, čuše se fraze o
veličini i dostojanstvu Italije, tužne fraze koje su kvardie igru; videsmo
da se oboje naših zbunjeno i bespomoćno povukoše i imali smo muke
da im stvar donekle razjasnimo. Ovi ljudi, objašnjavali smo im mi, sad
nešto preživljavaju, prolaze kroz neko naročito stanje, nešto kao
bolest, recimo, ne mnogo prijatno, ali svakako neophodno.
Bila je naša krivica, morali smo to da pripišemo našoj nemarnosti,
što je ipak došlo do sukoba sa takvim stanjem koje smo zapazili i
umeli da ocenimo — do još jednog sukoba; izgledalo je da prethodni
nisu bili baš sasvim čisti proizvodi slučaja. Jednom rečju, povredili
smo javni moral. Naša ćerčica, kojoj je osam godina, ali po svom
telesnom razvitku reklo bi se da je dobru godinu mlađa, i mršava kao
vrabac, posle dužeg kupanja nastavila je, pošto je toplota
dozvoljavala, da se igra na suvu, i kako joj se kostimčić sasvim ulepio
peskom, dopustili smo joj da ga još jednom opere u moru, da bi ga
potom opet obukla i sačuvala da se ponovo ne isprlja. Naga, ona otrča
do vode, samo nekoliko metara dalje, ispra svoj triko i vrati se natrag.
Jesmo li morali da predvidimo val poruge, ismevanja i protesta koji je
izazvalo njeno ponašanje, odnosno naše ponašanje? Ja vam ne držim
nikakvo predavanje, ali u celom svetu se odnos prema telu i njegovoj
nagoti u toku poslednjih decenija iz osnova izmenio i uticao da se i
osećanja izmene. Ima stvari pri kojima se "više ništa ne zamišlja",
među te stvari spada sloboda koju smo dali tom nimalo izazivačkom
detinjem telu. Pa ipak je ono u ovoj zemlji shvaćeno kao izazivanje.
Patriotska deca su vriskala. Fuđijero je zviždao kroz prste. Ču se
uzbuđen razgovor među odraslima u našoj blizini, razgovor koji nije
obećavao ništa dobro. Neki gospodin u geroku, sa polucilinderom na
glavi, što nije pristajalo uz plažu, uverava svoje ozlojeđene dame da je
rešen da preduzme potrebne korake; on stupa pred nas, i na nas se
sruči čitava filipika, u kojoj se sav patos čulnoga Juga nađe u službi
krutog vaspitanja i morala. Bestidnost koju smo pokazali, glasilo je,
utoliko je pre za osudu što se izjednačuje sa nezahvalnošću i
uvredljivom zloupotrebom gostoprimstva Italije. Ne samo slovo i duh
banjskih propisa, već u isti mah i čast njegove zemlje je drsko
povređena, i u odbranu te časti će se on, gospodin u geroku, pobrinuti
da naše ogrešenje o nacionalno dostojanstvo ne ostane nekažnjeno.
Mi smo se trudili koliko smo god mogli da ovu bujicu rečitosti
saslušamo zamišljeno klimajući glavom. Protivurečiti raspaljenom
čoveku značilo bi iz jedne greške pasti u drugu. Ponešto nam je bilo
na vrh jezika, na primer, da se nisu sve okolnosti stekle da bi reč
gostoprimstvo u svom najčistijem značenju bila sasvim na mestu, i da
mi, govoreći bez eufemizma, nismo toliko gosti Italije koliko sinjore
Anđolijeri, koja je već od pre nekoliko godina poziv poverenice
Eleonore Duze zamenila za poziv gostoljubivosti. A poželeli smo i da
odgovorimo kako nismo znali da je u ovoj lepoj zemlji moralna
zapuštenost ikad bila dostigla takav stepen da može izgledati da je
takva reakcija pritvorne čednosti i preterane osetljivosti shvatljiva i
potrebna. Ali smo se ograničili samo na to da potvrdimo da je od nas
bila daleko svaka provokacija i nepoštovanje, i da izvinjavajući se
ukažemo na nežan uzrast i telesnu sićušnost male prestupnice.
Uzalud. Naša svečana uveravanja odbijena su kao neverovatna, naša
odbrana kao nedovoljna, i tvrdilo se da je potrebna kazna radi
primera. Telefonski, kako mi se čini, obaveštena je vlast, njen
predstavnik pojavi se na plaži, reče da je slučaj vrlo ozbiljan, "molto
11
grave", i mi moradosmo da pođemo sa njim na "trg", u municipio,
gde je jedan viši činovnik potvrdio privremeno izrečen sud "molto
grave", i razvezao o našem prestupu onim istim, u zemlji očito
uobičajenim didaktičnim frazama, kao i gospodin sa tvrdim šeširom, i
dosudio nam novčanu kaznu od pedeset lira. Nađosmo da naša
avantura vredi taj prilog italijanskom budžetu, platismo i odosmo. Nije
li trebalo da otputujemo?
Kamo sreće da smo to učinili! Onda bismo izbegli tog zlokobnog
Cipolu. Ali više se stvari sakupilo da nas spreči u odluci da promenimo
mesto. Jedan pesnik je rekao da nas lenost zadržava u mučnim
situacijama, — ova opaska mogla bi da se navede za objašnjenje
naše istrajnosti. Sem toga, posle ovakvog događaja čovek nerado
odmah napušta bojište, okleva da prizna da se onemogućio, naročito
ako ispoljavanje simpatija sa strane bodri na prkos. U vili Eleonora sve
je kao jedan glas govorilo o nepravdi naše sudbine. Italijanski
poznanici u pansionu smatrali su da to nimalo ne doprinosi ugledu
zemlje, i izrazili su nameru da, kao zemljaci gospodina u geroku,
potraže o tome od njega izjašnjenje. Ali on je nestao sa plaže — sa
svojim društvom — već sledećeg dana, ne, naravno, zbog nas, ali je
moguće da je svest o tome da će uskoro otputovati doprinela njegovoj
odlučnosti, i nama je svakako laknulo što je otišao. Da kažemo sve:
ostali smo i stoga što nam je boravak postao značajan po
interesantnosti, i što interesantno predstavlja vrednost i po sebi,
nezavisno od ugodnosti i neugodnosti. Zar da razapnemo jedra i
pobegnemo od doživljaja čim nije potpuno takav da nas raduje i uliva
nam pouzdanje? Zar da "otputujemo" kad se život čini malo nezgodan,
ne sasvim prijatan i pomalo mučan i bolan? Svakako ne, treba ostati,
treba to pogledati i tome se izložiti, baš pri tome će se možda nešto
naučiti. Tako smo, eto, mi ostali i doživeli, kao strašnu nagradu za
našu istrajnost, dolazak tog upečatljivog i zlosrećnog Cipole.
Da je gotovo u istom času kad nas je država kaznila prestala
glavna sezona, nisam spomenuo. Onaj strogi gospodin sa tvrdim
šeširom nije bio jedini gost koji je napustio kupalište: odlazilo se
naveliko, gledali smo kako mnoga kolica natovarena prtljagom odlaze
na stanicu. Plaža se denacionalizovala, život u Toreu, po kafanama,
12
na stazama Pinete, postao je koliko intimniji toliko i više evropski;
verovatno da bismo sad mogli da ručavamo čak i na staklenoj verandi
Grand hotela, ali mi smo se odrekli toga, mi smo se za stolom sinjore
Anđolijeri osećali savršeno dobro, — reč "dobro osećali" treba
razumeti sa nijansom koju je tome dao zao duh ovoga mesta. A
istodobno sa tom promenom, koju smo osećali kao blagotvornu,
promenilo se i vreme, pokazalo se da se skoro u čas poklapa sa
kalendarom mondenske publike. Nebo se naoblačilo, — nije da je
nastalo hladnije, ali nepomućena žega, koja je vladala osamnaest
dana od našeg dolaska (a svakako i dugo pre toga), ustupila je mesto
zagušljivoj omorini koju donosi široko, i slabačka kiša rosila je s
vremena na vreme somotastu pozornicu naših prepodneva. Sem toga,
dve trećine našeg vremena predviđenog za Tore bilo je inače prošlo;
tromo, izbledelo more, po čijoj su ravnoj površini lenjo plivale meduze,
bilo je ipak nešto novo; bilo bi glupo želeti opet sunce zbog koga smo,
dok je obesno pržilo, tako često uzdisali.
13
Baš u tom času Ćipola je objavio svoj dolazak. Cavaliere Cipolla,
kako se nazivao na plakatama koje jednoga dana osvanuše svuda
izlepljene, pa i u trpezariji pansiona Eleonora, — putujući virtuoz,
14
veštak u zabavljanju, forzatore, illusionista i prestidigatore (tako se
nazivao), koji želi da vrlo uglednoj publici u Tore da Venere pokaže
nekoliko izvanrednih fenomena, tajanstvenih i zapanjujućih.
Mađioničar! Plakat je bio dovoljan da našoj deci zavrti mozak. Oni još
nisu nikad prisustvovali takvoj predstavi, i ovo letovanje trebalo je da
im pruži nepoznato uzbuđenje. Od toga časa probili su nam uši tražeći
da kupimo ulaznice za mađioničarsko veče, pa iako smo se zbog
kasnog početka priredbe — devet sati — prvo dvoumili, popustismo,
računajući da ćemo, pošto donekle vidimo Cipoline verovatno
skromne veštine, moći da odemo kući, i da će se deca idućeg jutra
moći da ispavaju, i kupismo za nas četiri karte, lično kod sinjore
Anđolijeri, koja je uzela u preprodaju izvestan broj boljih mesta za
svoje goste. Ona nije mogla jemčiti za solidan rad toga čoveka, a mi to
nismo ni očekivali; ali i mi smo osećali izvesnu potrebu za razonodom,
a i uporna radoznalost dečja delovala je na neki način zarazno.
Lokal u kome je cavaliere imao da se prikaže bila je jedna velika
dvorana, koja je za vreme glavne sezone služila za bioskopske
predstave čiji se program menjao svake nedelje. Mi nismo nikad bili
tamo. Tamo se stizalo kad se prođe pored jednog kaštela u
ruševinama, iz vlastelinskih vremena, inače za prodaju, zvanog
"palazzo", idući glavnom ulicom mesta, u kojoj se nalaze apoteka,
frizer i najobičniji dućani, i koja u neku ruku vodi iz feudalnog kraja
preko buržoaskog u narodski, jer se završava siromašnim ribarskim
stanovima, pred čijim su vratima starice krpile mreže; i tu, već u
narodskom kraju, nalazila se "sala", u stvari ništa bolje do jedna,
doduše prostrana daščara, čiji je ulaz, u vidu velikih vratnica, sa obe
strane bio ukrašen šarenim plakatama izlepljenim jedna preko druge. I
tako, zakazanog dana, nešto posle večere, krenuli smo tamo po
mraku, deca u prazničnoj odeći, presrećna što im se toliko čini. Bilo je
sparno, kao već danima, ponekad je sevalo na sušu i sipila kiša. Išli
smo pod kišobranima. Bio je to put od četvrt časa.
Na ulazu su nam pregledali karte, ali smo mesta morali sami da
potražimo. Ona su bila u trećoj klupi levo, i dok smo sedali primetili
smo da se i inače nezgodno i kasno zakazani početak ne shvata
ozbiljno: publika, kojoj je izgleda bilo stalo do toga da zakasni, sasvim
je lagano punila parter, od koga se, pošto loža nije bilo, sastojalo celo
gledalište. Ovo zakašnjavanje malo nas je zabrinulo. Deci su se već
sada od umora pomešanog sa iščekivanjem obrazi jektičavo
zarumeneli. Kad smo mi došli, bila su sasvim zauzeta jedino mesta za
stajanje, u prolazima sa strane i pozadi. Polunagih ruku, prekrštenih
preko grudi u prugastim trikoima, stajali su tu razni autohtoni
predstavnici muškoga roda iz Tore di Venere, ribari, mladi momci
preduzimljiva pogleda; pa kad smo već mi bili vrlo zadovoljni
prisustvom tih meštana iz naroda, koji takvim priredbama daju tek boju
i veselost, deca su time bila upravo oduševljena. Jer ona su imala
prijatelje među tim svetom, poznanstva koja su napravili na
popodnevnim šetnjama obalom dalje od plaže. Često, u vreme kad je
sunce umorno od svog napornog rada tonulo u more i ružičasto
pozlaćivalo penušave talase što udaraju o žalo, vraćajući se kući
nailazili smo na grupe bosonogih ribara koji su, upinjući se i vukući u
redovima, uz razvučene uzvike, izvlačili svoje mreže i svoj obično
15
oskudan lov, frutti di mare, skupljali u korpe iz kojih je curila voda; a
deca su ih gledala, trudila se da izgovore ono malo njima poznatih
italijanskih reči, pomagala kad se vuče konopac i sklapala drugarstvo.
Sada su se javljala prijateljima na stajanju i pozdravljala ih, eno
Guiskarda, eno Antonija, oni su ih znali po imenu, dovikivali ih
poluglasno mašući im rukom, a odgovarano im je klimanjem glave i
osmejkom vrlo zdravih zuba. Gle, tu je čak i Mario iz kafane
"Esquisito", Mario koji nam donosi kakao! I on hoće da vidi
mađioničara, i mora da je rano došao, stoji skoro sasvim napred, ali
nas ne primećuje, ne obraća pažnju, takav je on iako je kelner. Zato
mi mašemo čoveku koji na plaži izdaje kajake, i koji je takođe tu,
sasvim pozadi.
Na satu je već bilo devet i četvrt, pa skoro pola deset. Vi razumete
našu nervozu. Kad će deca da legnu? Pogrešili smo što smo ih doveli,
jer tražiti od njih da prekinu uživanje sad pre nego što je ljudski i
počelo, bilo bi suviše svirepo. Vremenom se parket lepo napunio;
može se reći, ceo Tore bio je ovde: gosti iz Grand hotela, gosti iz vile
Eleonora i iz drugih pansiona, poznata lica sa plaže. Čuo se engleski i
nemački; čuo se francuski: to možda Rumuni govore sa Italijanima. I
sama madam Anđolijeri sedela je u drugom redu iza nas, pored svoga
tihog i ćelavog muža, koji je sa dva srednja prsta desne ruke gladio
brkove. Svi su došli kasno, ali niko nije zakasnio: jer na Ćipolu je
moralo da se čeka.
Na njega je moralo da se čeka, to je baš prava reč u ovom slučaju.
On je povećavao napetost odlažući svoj nastup. I svet je imao
razumevanja za taj manir, ali ne bez granica. Pred pola deset poče
publika da pljeska, — ljubazan način da se izrazi opravdano
nestrpljenje, pošto se time jednovremeno izražava i želja za
odobravanjem. Za male je značilo uživanje već što mogu u tome da
učestvuju. Sva deca vole da pljeskaju. Iz narodske sfere čuše se
16
energični uzvici: "Pronti!" i "Cominciamo!" I gle, kako se to obično
događa: odjednom je bilo lako početi, pa ma kolike prepreke da su
dotle tome stajale na putu. Odjeknu udarac u gong, na koji oni sa
stajanja odgovoriše višeglasnim Aaa! — i zavesa se rastavi. Ukaza se
podijum, koji je po nameštaju na njemu više ličio na učionicu nego na
pozornicu jednog opsenara, i to poglavito zbog crne table koja je
stajala na nogarima, levo napred. Još se mogao videti jedan običan
žuti čiviluk, nekoliko slamnih stolica kakve se ovde upotrebljavaju i,
dublje u pozadini, jedan okrugao stočić na kome su stajale flaša vode
sa čašom i, na naročitom poslužavniku, bočica puna bistro žute
tečnosti, zajedno sa likerskom čašicom. Imali smo jedva dve sekunde
vremena da uočimo te rekvizite. Tada se, iako se u dvorani nije
zamračilo, pojavi kavaljer Čipola.
Došao je onim ubrzanim korakom u kome se izražava
predusretljivost prema publici i po kome bi se mislilo da je u tome
tempu prešao već veliki put da bi stigao pred publiku, a ovamo je,
međutim, sve dotle stajao iza kulisa. I Čipolino odelo podržavalo je
pretpostavku da dolazi spolja. Bio je to čovek čije je godine teško
odrediti, ali svakako ne više mlad, sa oštrim, porušenim licem, sa
prodirnim očima, naboranim i pripijenim ustima, sa crnom mašću
namazanim brčićima i bradicom zvanom mušica, u udubljenju između
usne i brade; odeven je bio u neku vrstu komplikovanog odela,
večernja i ulična elegancija ujedno. Nosio je širok crni ogrtač bez
rukava, sa plišanom kragnom i kratkom pelerinom postavljenom
atlasom; ogrtač je napred skupio i pridržavao šakama koje su bile u
belim rukavicama, pri čemu su ruke imale nepodoban položaj; oko
vrata je imao beli šal, na glavi izvijen cilinder, nabijen na čelo i
nakrivljen. Možda više nego igde drugde, u Italiji još živi osamnaesti
vek, a sa njim tip šarlatana, vašarskog lakrdijaša, koji je bio toliko
karakterističan za tu epohu i koga možemo sresti, u dobro očuvanim
primercima, još samo u Italiji. Čipola je po svom celokupnom izgledu i
držanju imao mnogo od tog istorijskog soja, i utisak reklamerskog i
fantastičnog šegačenja, koje odgovara tom tipu, dobijao se već time
što je to pretenciozno odelo čudno pristajalo njegovom telu, ponegde
rđavo zategnuto, drugde rđavo nabrano, kao da je bilo okačeno o
njega: nešto nije bilo u redu sa njegovim stasom, napred ne i pozadi
ne, — kasnije je to postalo očevidnije. Ali moram naglasiti da u
njegovom stavu, njegovom izrazu lica, njegovom ponašanju nije
moglo biti ni govora o nečem lično šaljivom, ili štaviše klovnovskom;
naprotiv, iz svega je govorila stroga ozbiljnost, isključivanje svega
humorističkog, neka povremeno zlovoljna gordost, a i ono izvesno
dostojanstvo i zadovoljstvo samim sobom, koje imaju ljudi sa telesnim
nedostatkom, — što naravno nije sprečavalo da njegovo držanje
izazove u početku smeh na više mesta u dvorani.
To držanje nije imalo više ničeg servilnog; pokazalo se da su hitri
koraci kojima je nastupio bili čist izraz energije, u čemu servilnost nije
imala nikakvog udela. Stojeći na rampi i skidajući rukavice nemarnim
pokretima, pri čemu se ukazaše duge i žućkaste šake — jednu je
krasio pečatni prsten sa vrlo ispupčenim azurnim kamenom — on je
svojim sitnim strogim očima, sa otromboljenim kesicama ispod njih,
prelazio ispitivački po dvorani, ne brzo, već pokatkad zadržavajući se
na nekom licu i ispitujući ga s visine — usana stisnutih, ne govoreći ni
reči. Sklupčane rukavice baci, sa koliko čudesnom toliko nemarnom
veštinom, preko znatnog odstojanja, tačno u čašu na okruglom
stočiću, a potom, i dalje nemo gledajući oko sebe, izvadi iz nekog
unutrašnjeg džepa paklo cigareta najjevtinije vrste, kako se po omotu
moglo videti, izvuče šiljatim prstima cigaretu iz pakla pa je zapali, i ne
gledajući je, upaljačem koji je odmah upalio. Uz arogantnu grimasu,
povučenih usana, on izbaci duboko udahnuti dim kao sivi mlaz između
svojih iskvarenih, šiljastih zuba, pri čemu je tiho lupkao nogom.
Publika ga je posmatrala isto tako oštro kao što je i on nju merio.
Kod mladih ljudi na stajanju mogle su se videti nabrane obrve i
prodorni pogledi u potrazi za nekim slabim mestom koje bi taj suviše
sigurni čovek pokazao. On nije pokazivao nijedno. Izvlačenje iz džepa
i vraćanje u džep pakla sa cigaretama i upaljača bilo je zbog njegovog
odela zametno: pri tome je zabacio ogrtač, i mi videsmo da mu preko
leve ruke, sasvim neprikladno, o kožnoj omči visi korbač sa srebrnom
drškom u vidu kandže. Dalje smo primetili da nije nosio frak već gerok,
a kad je i ovaj razmakao, ugledali smo neku šarenu lentu, upola
zaklonjenu prsnikom, koju je Čipola nosio preko grudi, i koju su
gledaoci iza nas, razgovarajući poluglasno, držali za oznaku viteza —
kavaljera. Ja u to ne ulazim, jer nisam nikad čuo da je za titulu
kavaljera vezana takva oznaka. Možda je lenta bila čista podvala, kao
i nemušto stajanje ovog mađioničara, koji još uvek nije ništa radio,
sem što je pred publikom pušio svoju cigaretu nemarno i važno.
Poneko se smejao, kao što rekoh, i smeh postade skoro opšti kad
17
jedan glas iz stajanja glasno suvo reče: "Buona sera!"
Čipola načulji uši. "Ko je to bio?" upita kao da grabi nešto. "Ko je to
 18
sad govorio? A? Prvo tako odvažan, a sad plašljiv? Paura, eh?"
Govorio je dosta visokim, nešto astmatičnim ali metalnim glasom.
Čekao je.
"Ja sam to bio", reče u tišini jedan mlad čovek, koji je smatrao da
je izazvan i da mu je dirnuto u čast, — lep momak, odmah pored nas,
u pamučnoj košulji, s kaputom prebačenim preko jednog ramena.
Imao je crnu, oštru, kovrdžavu kosu, očešljanu uvis i razbarušenu, —
moderna frizura njegove probuđene otadžbine, koja ga je nešto ružila i
19
davala mu izgled Afrikanca. "Bè... To sam bio ja. Trebalo je da to vi
kažete, ali ja sam pokazao predusretljivost."
Smeh se ponovi. Mladić je očito umeo da govori. "Ha sciolto lo
20
scilinguagnolo", čulo se pored nas. Uostalom, ova narodska lekcija
bila je na svom mestu.
21
"E bravo!" odgovori čipola. "Ti mi se sviđaš, giovanotto. Hoćeš li
mi verovati da sam te davno zapazio? Takvi ljudi kao ti uživaju moje
naročite simpatije, ja njih mogu da upotrebim. Ti si očito pravi
muškarac. Radiš što hoćeš. Ili možda jednom nisi uradio što si hteo?
Ili si čak uradio što nisi hteo? Što nisi ti hteo? Počuj prijatelju, mora da
je zgodno i prijatno ne izigravati uvek pravog muškarca i ne morati
odgovarati za oboje, i za volju i za čin. Mora tu jednom da nastupi
22
podela rada — sistema americano, sa'. Hoćeš li ti sad, na primer,
ovom izabranom i poštovanja dostojnom društvu da pokažeš jezik, i to
ceo jezik do korena?"
"Ne", reče mladić neprijateljski. "To neću. Značilo bi da nisam
dovoljno vaspitan."
"Ne bi ništa značilo", odgovori Čipola, "jer bi ti to samo učinio. Čast
tvome vaspitanju, ali po mome mišljenju ti ćeš sad, pre no što izbrojim
do tri, okrenuti se nadesno i isplaziti jezik, duže nego što si mislio da
ga možeš isplaziti."
On ga pogleda, pri čemu je izgledalo kao da su njegove prodorne
oči još dublje upale u duplje. "Uno", reče i, smaknuvši omču s ruke,
zviznu korbačem kroz vazduh. Mladić se okrete prema publici i
naprežući se iz sve snage isplazi jezik, tako veliki da se videlo da je to
bilo najviše što je mogao. Zatim se bezizrazna lica vrati u prvobitan
položaj.
"Ja sam to bio", parodisao je Čipola i namigujući pokazivao glavom
na mladića. "Bè... To sam bio ja." Zatim se okrete, ostavljajući publiku
njenim utiscima, ode do okruglog stočića, nasu iz bočice, u kojoj je
očigledno bilo konjaka, čašicu i nakrenu je veštom rukom.
Deca su se smejala od srca. Od onoga što se govorilo nisu
razumeli skoro ništa, ali što se između neobičnog čoveka tamo gore i
nekog iz publike zbilo odmah tako nešto smešno, zabavljalo ih je
neobično mnogo, i pošto o onome što će pružiti ovo veče, kako je to
objavljeno, nisu imali određenu predstavu, bili su gotovi da ovaj
početak smatraju za divan. Što se nas tiče, mi se samo pogledasmo, i
ja se sećam da sam nehotice usnama tiho ponovio zvižduk Čipolinog
korbača kroz vazduh. Uostalom, bilo je jasno da ljudi nisu znali kako
da razumeju tako budalast početak mađioničarskog soarea, i nisu
sasvim shvatili šta je moglo najednom da pobudi đovanota, koji je ipak
zastupao tako reći njihovu stvar, da se tako drsko okrene protiv njih,
protiv publike. Smatralo se da je njegovo ponašanje detinjasto, nije se
više vodilo računa o njemu i sva pažnja poklonjena je artisti, koji je,
vrativši se od stočića za okrepljenje, nastavio ovako da govori:
"Gospođe i gospodo", reče svojim astmatičnim i metalnim glasom,
"videli ste upravo da sam bio nešto osetljiviji prema lekciji koju je ovaj
mladi lingvista što mnogo obećava ("questo linguista di belle
23
speranze", — ču se smeh na tu igru reči) smatrao da treba da mi da.
Ja sam čovek sa izvesnim samoljubljem, s tim se morate pomiriti! Nije
po mome ukusu da mi se drukčije nego ozbiljno i učtivo poželi dobro
veče — učiniti to u suprotnom smislu, za to ima malo povoda. Želeći
meni dobro veče, vi ga želite sebi, jer publika će samo u tom slučaju
imati dobro veče ako ga ja imam, i zato je ovaj ljubimac devojaka iz
Tore di Venere (on nije prestajao da pecka mladića) učinio vrlo dobro
što je odmah dao dokaz da ga ja danas imam i da se prema tome
mogu odreći njegovih želja. Smem se pohvaliti da imam skoro sve
same dobre večeri. Ponekad promakne i poneko rđavo, ali to je retko.
Moj poziv je težak a moje zdravlje nije najsnažnije; ja na žalost imam
jedan mali telesni nedostatak zbog koga nisam bio u stanju da uzmem
udela u ratu za veličinu otadžbine. Ali snagom svoje duše i svoga
duha savlađujem život, što uvek znači: savlađujem sebe, i laskam sebi
da sam svojim radom pobudio punu poštovanja pažnju obrazovane
javnosti. Vodeća štampa umela je da ceni moj rad, list Corriere della
Sera ukazao mi je toliko pravičnosti da me nazove fenomenom, a u
Rimu sam imao čast da među posetiocima jedne večeri koju sam
tamo priredio vidim i Dučeovog brata. Mislio sam da se ne moram
naročito odricati malih navika, koje su mi na tako sjajnom i uzvišenom
mestu blagonaklono opraštali, u jednom, kad se uporedi sa Rimom,
ipak manje značajnom mestu kao što je Tore di Venere (opet smeh na
račun sirotog malog Torea) i da ne treba da trpim da mi ih ličnosti,
koje izgledaju pomalo razmažene naklonošću ženskog roda, s
prekorom uskraćuju. Sad je ceh opet morao da plati momak, koga
24
Čipola nije prestajao da prikazuje u ulozi donnaiuolo-a i petla na
bunjištu — pri čemu je preosetljivost i uporna animoznost sa kojom se
na njega vraćao stajala u čudnoj opreci sa ispoljavanjem njegovog
ličnog dostojanstva i sa mondenskim uspesima kojim se hvalio.
Svakako je mladić prosto morao da posluži za predmet zabave, kao
što je Čipola jamačno imao naviku da svake večeri ponekog izabere i
uzme na nišan. Ali iz njegovog peckanja govorila je prava mržnja, a to
je ljudski sasvim razumljivo ako pogledamo njihov telesni izgled, čak i
da ovaj čovek nakaznog stasa nije stalno pravio aluzije na po sebi
razumljivu sreću lepoga mladića kod žena.
"Da bismo, dakle, počeli našu zabavu", dodade, "dozvolite mi da
se raskomotim!"
I on ode do čiviluka da ostavi ogrtač i cilinder.
25
"Parla benissimo", zaključiše u našoj blizini. Taj čovek nije još
ništa uradio, ali sam njegov način izražavanja ocenjen je kao podvig,
on je tim umeo da imponuje. Među južnjacima je jezik sastavni deo
životne radosti, taj dodatak se u društvu daleko više ceni nego što se
to čini na Severu. Velike počasti uživa kod tih naroda maternji jezik
kao sredstvo da ljude nacionalno poveže, i ima nečeg vedrog i
uzornog u velikom poštovanju s kojim se čuvaju njegovi oblici i
glasovni zakoni i u kojima se uživa. Govori se sa uživanjem, sluša sa
uživanjem — i sluša kritički. Jer način kako čovek govori važi kao
merilo za lični rang: aljkavost, nespretnost izazivaju prezir, elegancija i
savršenstvo pribavljaju ugled među ljudima, zbog čega se i mali
čovek, čim mu je stalo do efekta, izražava biranim rečima i trudi se da
im da lep oblik. Bar u tom smislu, dakle, Čipola beše očigledno
napravio dobar utisak, mada nikako nije pripadao onoj vrsti ljudi koju
Italijan, u čudnoj mešavini moralnog i estetskog suda, naziva
 26
"simpatico".
Pošto je skinuo cilinder, šal i ogrtač, vratio se opet na prednji deo
estrade, i dolazeći doterivao kaput, izvlačio manžetne, zakopčane
krupnim dugmadima, i doterivao svoju blefersku lentu. Imao je vrlo
ružnu kosu, a to znači: gornji deo njegove glave bio je skoro ćelav, i
samo jedno uzano polje kose, očešljano na razdeljak, crno obojeno i
namazano, pružalo se od temena ka čelu, dok je kosa na
slepoočnicama, takođe crno obojena, bila bočno začešljana prema
očima, — frizura kakvog staromodnog direktora cirkusa, smešna ali
sasvim u skladu sa nastranim stilom ove ličnosti i nošena sa toliko
samouverenosti, da se publika uzdržala da reagira na komiku te
frizure i ostala je nema. "Mali telesni nedostatak", koji je izvinjavajući
se spomenuo, sad se video i suviše jasno, mada i dalje nije bilo
sasvim jasno u čemu se on sastojao: grudi su bile suviše visoke, kao i
obično u takvim slučajevima, ali grba na leđima izgleda da nije bila na
uobičajenom mestu, između pleća, već niže, kao neka vrsta grbe na
kukovima i zadnjici, koja doduše nije smetala hodu, ali ga je činila
grotesknim i otud je svaki korak čudno išao iz kukova. Uostalom, time
što je nedostatak spomenut, njemu je tako reći iščupana žaoka, i u
pogledu na taj nedostatak u dvorani je očigledno zavladalo kulturno
osećanje takta.
"Stojim vam na usluzi!" reče Čipola. "Pretpostavljajući da se
slažete, mi ćemo naš program početi sa nekoliko aritmetičkih vežbi."
Aritmetika? To nije ličilo na mađioničarsku veštinu. Već smo počeli
da pomišljamo da se ovaj čovek izdaje za ono što nije, ali čime se u
stvari bavio, ostalo je nejasno. Počeh da žalim decu; međutim zasad,
ona su prosto bila srećna što su tu.
Veština s brojevima koju je Čipola izveo bila je koliko jednostavna
toliko i zapanjujuća po svojoj poenti. Počeo je time što je jedan list
čiste hartije pričvrstio ekserčićima za gornji desni ugao table i,
podigavši list, napisao kredom nešto na tabli. Pri tome je neprestano
govorio, starajući se da stalnim pričanjem svoju predstavu sačuva od
suvoparnosti i dopuni rečima, pri čemu je sam sebi bio rečit
konferansije i nikad u neprilici kad treba naći šaljivu dosetku. Što je
odmah produžio da otklanja provaliju između podijuma i publike, koja
je već bila premošćena čudnom čarkom sa mladim ribarom; što je
takođe tražio da ljudi iz publike dođu na binu i sam se, sa svoje
strane, preko drvenih stepenica koje su vodile na binu, spuštao da
potraži ličnog dodira sa svojim gostima, — to je spadalo u stil njegova
rada i mnogo se deci dopalo. Ne znam da li je činjenica što je pri tom
opet odmah dolazio u sukob sa pojedincima i peckao ih, odgovarala
njegovim namerama i njegovom sistemu, mada je u tome ostajao vrlo
ozbiljan i pokazivao zlovolju, — publika, bar onaj njen narodski
elemenat, bila je izgleda svakako mišljenja da to spada u predstavu.
Pošto je tako napisao nešto i to prikrio listom hartije, izrazio je želju
da dve ličnosti dođu na podijum da bi bile od pomoći u izvođenju
predstojećeg računa. U tome, reče, nema nikakvih teškoća, za to će i
manje daroviti biti otprve sposobni. Kao obično, ne javi se niko, a
Čipola se čuvao da uznemirava otmeni deo svoje publike. On se
držao naroda i obrati se dvojici mladih, snažnih tipova sa stajanja, u
zadnjem delu dvorane, pozva ih da izađu, ohrabri ih, nađe da je za
pokudu što oni, eto, samo leno zijaju i neće društvu da budu na usluzi,
i zaista ih pokrenu. Trapavim koracima prođoše oni kroz srednji
prolaz, popeše se uz stepenice i nespretno smešeći se stadoše pred
tablu, uz poklike odobravanja svojih drugova. Čipola se šalio sa njima
još nekoliko trenutaka, hvalio herojsku snagu njihovih udova, veličinu
njihovih ruku, koje kao da su stvorene da skupu učine traženu uslugu,
i zatim jednom od njih dade u ruku kredu, sa nalogom da prosto piše
brojeve koje mu budu dovikivali. Ali ovaj čovek izjavi da nije pismen.
27
"Non so scrivere" , reče grubim glasom, a njegov drug dodade: "Ni
ja!"
Bog će znati da li su govorili istinu ili su samo hteli da se našale sa
Čipolom. On je svakako bio daleko od toga da učestvuje u veselosti
koju je izazvalo njihovo priznanje. Bio je uvređen i pokazivao
odvratnost. On je u tom trenutku sedeo na pletenoj stolici u sredini
bine, s nogom prebačenom preko noge, i opet pušio cigaretu iz
jevtinog pakla, koja mu je očigledno utoliko više prijala što je, dok su
oni tikvani teška koraka dolazili na podijum, bio popio još jedan
konjak. Opet je duboko udahnuti dim izbacivao kroz otkrivene zube i,
klateći jednom nogom, sa strogim prekorom u očima, kao čovek koji
se ispred neke skroz prezirne pojave povlači u sebe i svoje
dostojanstvo, gledao je pri tom preko ona dva vesela beščasnika, pa i
preko publike, nekud u prazno."Skandalozno", reče hladno i jetko.
"Idite na svoja mesta! Svako je pismen u Italiji, njena veličina ne pruža
mesta neznanju i mraku. Rđava je šala dozvoliti da se pred ušima
ovog internacionalnog skupa glasno čuje optužba kojom vi ne samo
ponižavate sebe, već izlažete podsmehu i vladu i zemlju. Ako bi Tore
di Venere zaista bio poslednji kutak u koji se sklonilo neznanje
osnovnih nauka, onda bi trebalo da žalim što sam došao u mesto za
koje mi je svakako moralo biti poznato da u ponekom pogledu po
značaju zaostaje za Rimom..
Ovde ga prekide onaj momak sa nubijskom frizurom i kaputom
preko ramena, koji se, kao što se sad videlo, samo privremeno bio
odrekao svojih napadačkih namera, i koji se dignute glave proglasio
za viteza zaštitnika svoga rodnog gradića.
"Dosta!" reče on glasno. "Dosta sa vicevima na račun Torea. Mi
smo svi odavde i nećemo trpeti da se pred strancima ismeva naš
grad. I ona dva čoveka su naši prijatelji. Pa i ako nisu učeni, oni su
zato čestitiji mladići nego možda poneko drugi u dvorani koji se hvali
Rimom, mada ga nije osnovao."
To je bilo sjajno. Mladić je zaista bio zubat. Ljudi su se zabavljali
ovom vrstom dramskog pozorišta, iako se time sve više odlagao
početak pravog programa. Slušati prepirku uvek je primamljivo.
Izvesne ljude to prosto veseli, i oni iz neke zluradosti uživaju što u
tome ne učestvuju; drugi osećaju gotovo strah i uzbuđenje, i ja ih vrlo
dobro razumem, mada sam onda imao utisak da sve počiva u neku
ruku na sporazumu, i da kako oba nepismena debelokošca tako i
đovanoto sa ogrnutim kaputom donekle pomažu da se pravi pozorište.
Deca su slušala sa neizmernim uživanjem. Ona nisu razumela ništa,
ali zbog samog tona prepirke slušala su bez daha. To je znači bila
mađioničarska predstava, bar u Italiji. Izrično su nalazila da je vrlo
lepo.
Čipola beše ustao i u dva koraka koji su polazili iz kukova došao
na rampu.
"Gle ti njega!" reče sa ljutitom srdačnošću. "Stari poznanik! Mladić
28
kome je srce na jeziku! (On reče "sulla linguaccia", što znači
obložen, nečist jezik, i izazva veliki smeh). Idite, prijatelji!" obrati se on
onim smetenjacima. "Od vas dosta, sad imam posla sa ovim
29
džentlmenom, con questo torregiano di Venere, ovim čuvarom kule
Venerine, koji za svoju vernost očekuje bez sumnje slatku
zahvalnost..."
 30
"Ah, non scherzamo! Govorimo ozbiljno!" uzviknu mladić. Oči mu
sevnuše, i on zaista načini pokret kao da će da zbaci kaput i pređe na
najdirektnije razračunavanje.
Čipola ovo nije shvatio tragično. Drukče no mi, koji se s
nedoumicom pogledasmo, ovaj cavaliere je imao posla sa jednim
zemljakom, pod nogama mu je bilo tlo zavičaja. On je ostao miran,
pokazivao potpunu nadmoć. Klimnuvši glavom s osmejkom u stranu
prema ratobornom petliću, pogleda upravljena na publiku, on je pozva
da bude veseli svedok jedne kavge u kojoj je protivnik otkrio samo
jednostavnost svoje prirode. A zatim se opet dogodi nešto čudnovato,
što onu nadmoć obasja strahotnom svetlošću i što ratoborno
izazivanje kojim je scena počela izvrgnu ruglu na sraman i neobjašnjiv
način.
Čipola priđe mladiću još bliže, pri čemu mu je čudnovato gledao u
oči. On se čak donekle spusti niz stepenice koje su nama sleva vodile
u gledalište, tako da je, nešto uzdignut, stajao pred samim
kavgadžijom. Korbač mu je visio o ruci.
"Nisi raspoložen za šalu, sinko", reče. "To je sasvim pojmljivo, jer
svaki vidi da ti nije dobro. Već sam tvoj jezik, koji bi mogao biti i čistiji,
ukazuje na akutnu neurednost gastričnog sistema. Čovek ne treba da
posećuje večernje zabave kad se oseća kao ti, a i ti sam, znam,
kolebao si se da nećeš možda učiniti bolje ako legneš u postelju i
staviš obloge. Bilo je lakomisleno što si posle podne popio toliko onog
belog vina koje je bilo strašno kiselo. Sad imaš takve grčeve u
stomaku da bi se sve previjao od bolova. Previjaj se ti samo, bez
ustručavanja! To je izvesno olakšanje koje potiče otud što telo
popušta grčevima u utrobi."
Dok je ovo govorio reč po reč, mirno i ubedljivo, sa nekom vrstom
strogog saučešća, činilo se da njegove oči, utonule u oči mladićeve,
iznad svojih suznih kesica u isti mah venu i plamte; — bile su to vrlo
čudne oči, i bi nam jasno da njegov partner nije svoje oči mogao
odvojiti od njih ne samo zbog muškog ponosa. A uskoro se na
njegovom bronzanom licu nije moglo da primeti ništa više od takve
gordosti. Gledao je kavaljera Čipolu otvorenih usta, i ta usta smeškala
su se u svojoj otvorenosti zbunjeno i jadno.
"Previjaj se!" ponovi Čipola. "šta ti drugo ostaje? Kod takvih grčeva
čovek mora da se previja. Nećeš se valjda opirati prirodnim refleksima
samo zato što ti se preporučuju?"
Mladić podiže lagano ruke, i dok ih je prekrštene pritiskao na
stomak, njegovo se telo savijalo, okretalo i naginjalo na stranu, sve
dublje i dublje, dok se, nogu ukrštenih i kolena sastavljenih, nije
sasvim previlo, tako da je on najzad — slika bolom iskrivljenog —
skoro čučao na podu. Čipola ga je pustio da tako stoji nekoliko
sekundi, tada zviznu kratko korbačem kroz vazduh i vrati se, onim
koracima iz kukova, okruglom stočiću, gde hitro ispi jedan konjak.
31
"Il bôit beaucoup", zaključi iza nas jedna dama. Je li to bilo sve
što je zapazila? Nama nije bilo jasno ukoliko je publika već shvatila
stvar. Momak je opet stajao pravo, smešeći se pomalo zbunjeno, kao
da ne zna sasvim šta mu se dogodilo. Ljudi su sa napetošću pratili
prizor i pljeskali kad se završio, vičući i "Bravo, Cipolla!" i "Bravo,
giovanotto!". Očito da ishod sukoba nije shvaćen kao lični poraz
mladog čoveka, već su ga hrabrili kao glumca koji je pohvalno odigrao
jednu bednu ulogu. Zaista je način kako se previjao od bolova bio
neobično izrazit, u svojoj očiglednosti kao sračunat za galeriju i tako
reći čitav glumački podvig. Ali ja nisam siguran u koliko se držanje
dvorane imalo da pripiše samo ljudskom osećanju takta, u čemu je
Jug iznad nas, a u koliko je počivalo na pravom saznanju suštine
stvari.
Kavaljer Čipola, okrepljen, beše zapalio novu cigaretu. Moglo se
opet pristupiti aritmetičkom ogledu. Bez teškoća nađe se jedan mlad
čovek iz zadnjih redova, koji je bio voljan da diktirane brojke piše na
tabli. I mi smo ga poznavali; time što smo poznavali tolika lica cela
zabava dobila je nešto familijarno. Bio je to pomoćnik u kolonijalnoj i
voćarskoj radnji u glavnoj ulici i više puta nas je lepo uslužio. On je
rukovao kredom spretnošću trgovca, dok je Čipola, spustivši se dole
među nas, svojim nakaznim hodom išao kroz publiku i sakupljao
brojeve, dvocifrene, trocifrene i četvorocifrene, po slobodnom izboru,
koje je upitanom gotovo čitao sa usana, da bi ih sa svoje strane
doviknuo mladom bakalinu, koji ih je beležio jednu ispod druge. Pri
tome je sve, u uzajamnoj saglasnosti, bilo sračunato na zabavu, šalu i
slatkorečivu razonodu. Umetnik je morao naići i na strance koji nisu
mogli izaći na kraj sa brojevima na domaćem jeziku, i sa kojima se
dugo mučio na istaknuto viteški način, uz učtivu veselost domorodaca,
koje je opet dovodio u nezgodu, naterujući ih da prevode cifre kazane
engleski ili francuski. Neki su imenovali brojeve koji su označavali
velike godine iz italijanske istorije. Čipola ih je odmah razumevao i
idući dalje nadovezivao na njih patriotska razmišljanja. Neko reče
32
"Zero!" i kavaljer, vrlo uvređen, kao uvek kad neko pokuša da ga
pravi budalom odgovori preko ramena da je to manje no dvocifreni
broj, na što neka druga šaljivčina doviknu "Dve nule!" i time izazva
veselost, u šta čovek može biti siguran kad među južnjacima aludira
na prirodne potrebe. Samo se kavaljer Čipola držao dostojanstveno,
odbijajući svaku šalu, mada je dvosmislenost baš on izazvao; ipak je,
sležući ramenima, izdiktirao zapisničaru i ovaj broj.
Kad je na tabli stajalo nekih petnaestak brojeva različite veličine,
Ćipola zatraži da se oni saberu. Ko je vešt računanju mogao bi to
uraditi u pameti s table, ali je bilo dozvoljeno uzeti u pomoć pisaljku i
notes. Dok se to radilo, Čipola je sedeo na svojoj stolici pored table i
pušio, praveći grimase, sa sujetno oholim držanjem grbava čoveka.
Brzo se došlo do petocifrenog zbira. Neko ga saopšti, drugi ga potvrdi,
rezultat nekog trećeg malo je odstupao, dok se suma četvrtog opet
slagala. Čipola ustade, oduva nešto pepela sa kaputa, podiže list
hartije sa gornjeg desnog ugla table i pokaza šta je tamo bio napisao.
Tačan zbir, približno milion, stajao je već tu. On ga je bio unapred
zapisao.
Divljenje i veliki pljesak. Deca su bila ushićena. Kako je to uradio,
hteli su da znaju. Mi smo im objasnili da je to trik, da se ne može lako i
odmah razumeti, zato se taj čovek i zove mađioničar. Sad su znali šta
je to mađioničarska predstava. Kako je ribara prvo zaboleo stomak, a
sad je gotov rezultat stajao na tabli, — bilo je divno; i mi smo sa
strahovanjem uvideli da bi uprkos njihovih vrelih očiju i uprkos toga što
je već sada bilo skoro pola jedanaest, bilo vrlo teško odvesti ih
odavde. Bilo bi suza. A ipak je jasno da ovaj grbavko ne opsenjuje,
bar ne u smislu obične mađioničarske veštine, i da ovo nije bilo ništa
za decu. Opet ne znam šta je u stvari mislila publika, ali "slobodan
izbor" pri određivanju sabiraka očigledno je bio sasvim sumnjive
prirode; poneko od upitanih možda je odgovorio kako je hteo, ali sve u
svemu bilo je jasno da je Ćipola odabirao ljude, i da je ceo proces,
usmeren na unapred napisan rezultat, stajao pod njegovom voljom, —
pri čemu se ipak čovek morao da divi njegovoj matematičarskoj
oštroumnosti, dok je ono drugo začudo izmicalo našem divljenju. Uz to
patriotizam i lako razdražljivo dostojanstvo: — zemljaci ovoga
kavaljera mogli su se pri svem tom osećati u svom elementu ne
misleći na zlo i ostati raspoloženi za šalu, kod onih sa strane ova je
mešavina izazivala nespokojstvo i strah.
Uostalom, sam Čipola se starao da karakter njegove veštine bude
jasan svakom iole upućenom čoveku, naravno bez imenovanja, bez
upotrebe stručnog termina. On je o tome doduše govorio, jer on je
govorio neprestano, ali samo u neodređenim, oholim i hvalisavim
izrazima. Još neko vreme produžio je sa započetim eksperimentima,
prvo je računanje komplikovao, dodajući sabiranju i druge računske
radnje, a zatim ga je uprošćavao do najviše mere, da bi pokazao u
čemu je stvar. Tražio je da se prosto "pogode" brojevi koje je ranije
napisao ispod lista hartije. Uspevalo je skoro uvek. Neko priznade da
je upravo hteo da imenuje neku drugu svotu, ali kako je u istom
trenutku pred njim zviznuo kroz vazduh kavaljerov korbač, on je
nehotice rekao broj koji se posle našao na tabli. Čipola se smejao
ramenima. Pretvarao se da se divi ingenioznosti onih koje je pitao, ali
ovi komplimenti imali su nečeg podrugljivog i unižavajućeg; ne
verujem da su godili ljudima s kojima su vršeni opiti, mada su se oni
pri tom smeškali i odobravanje jamačno delom prisvajali sebi. Nisam
imao ni utisak da je artist bio omiljen kod publike. Mogla se osetiti čak
izvesna antipatija i bezmalo neprijateljstvo; ali i da ne govorimo o
učtivosti koja takva osećanja obuzdava, Čipolina sposobnost, njegova
velika sigurnost morali su da naprave utisak, a i sam korbač doprineo
je donekle, čini mi se, da revolt ostane u podzemlju.
Od prostih opita sa brojevima prešao je na opite sa kartama. Iz
džepa je izvukao dva špila karata, i još toliko znam da je glavni i
osnovni primer eksperimenata koje je s njima pravio bio u tome što je
iz jednog špila, ne gledajući, izabrao tri karte, koje bi sakrio u
unutrašnji džep svoga geroka, i onda bi neko iz publike iz pruženog
drugog špila izvlačio upravo te tri karte, — ne uvek baš te iste:
dešavalo se da se samo dve slažu, ali u većini slučajeva trijumfovao je
Čipola, kad bi pokazao svoje tri karte, i blago bi zahvaljiivao na
aplauzu kojim je publika, htela ne htela, odavala priznanje moći koju je
ispoljavao. Jedan mladi gospodin iz prvoga reda, desno od nas, gorda
lica, Italijan, prijavi se i izjavi da je rešen da izabere karte po svojoj
sopstvenoj volji i da se svesno odupre bilo kakvom uticaju. Kako, upita
on, zamišlja Čipola ishod pod tim okolnostima. — "Vi će te mi",
odgovori kavaljer, "time nešto otežati zadatak. Na rezultat, vaš otpor
neće uticati. Sloboda postoji, a i volja postoji, ali sloboda volje ne
postoji, jer volja koja je upravljena na svoju slobodu udara u prazno. Vi
ste slobodni da izvlačite ili da ne izvlačite. Ali ako izvlačite, onda ćete
izvući tačne karte, utoliko sigurnije ukoliko samo voljnije pokušate da
delate."
Mora se priznati da nije mogao bolje izabrati reči da bi zamutio
vodu i stvorio duševnu smutnju. Uporni gospodin nervozno je oklevao
pre nego što je povukao. On izvuče jednu kartu i odmah zatraži da vidi
da li se nalazi među skrivenim kartama.
"Ama što?" čudio se Čipola. "Zašto da radimo samo pola posla?"
Ali kako je tvrdoglavi čovek ostajao pri tome da odmah proveri: — "E
33
servito" , reče opsenar sa neobično lakejskim gestom i pokaza svoje
tri karte u obliku lepeze, i ne gledajući ih. Leva karta bila je ona
izvučena.
Borac za slobodu sede ljutito, uz pljesak dvorane. Vrag bi ga sam
znao ukoliko je Čipola svoj urođeni dar potpomagao mehaničkim
trikovima, brzinom i veštinom. Pa i ako pretpostavimo takvu mešavinu,
u svakom slučaju neobuzdana radoznalost sviju nas sjedinjavala se
kako u uživanju u jednoj fenomenalnoj zabavi tako i u priznanju
34
izvanredne stručnosti koju niko nije sporio. "Lavora bene!". Čuli smo
ovaj zaključak ovde-onde u našoj blizini, i on je značio pobedu
objektivne pravičnosti nad antipatijom i tihim revoltom.
Posle svog poslednjeg, samo delimičnog ali baš zato utoliko
efektnijeg uspeha, Čipola se pre svega opet potkrepio jednim
konjakom. Doista, on je "mnogo pio", i to je bilo prilično ružno gledati.
Ali njemu su očigledno bili potrebni alkohol i cigareta da bi održavao i
obnavljao snagu od koje se, kako je sam nagovestio, u više pogleda
iziskivalo vrlo mnogo. Zaista je izgledao loše s vremena na vreme,
upalih očiju i oronuo. Čašica bi to uvek popravljala, i posle toga je
govorio živahno i arogantno, dok mu je sivi mlaz udahnutog dima
kuljao iz pluća. Znam sigurno da je posle veštine sa kartama prešao
na onu vrstu društvenih igara koje počivaju na podsvesnim ili
nadsvesnim sposobnostima ljudske prirode, na intuiciju i
"magnetizam", ukratko na jedan niski oblik otkrovenja. Samo se ne
sećam više tačnijeg reda njegovog izvođenja. A neću vam dosađivati
ni opisivanjem tih opita; svak ih zna, svak je jednom u tome
učestvovao, u tom pronalaženju skrivenih predmeta, tom slepom
izvođenju složenih radnji, u kom direktiva za izvođenje dolazi na
neispitan način, od organizma organizmu.
I svak je pri tome malo zagledao, radoznalo i prezirno i vrteći
glavom, u dvosmisleno nečist i nerazumljiv karakter okultnih pojava,
koje po ljudskoj prirodi svojih nosilaca uvek teže tome da se, na naš
jed, izmešaju sa podvalom i nedozvoljenim potpomaganjem, a ipak ta
primesa ništa ne dokazuje protiv drugih sastojaka tog sumnjivog
amalgama. Samo kažem da se naravno sve srazmere povećavaju, da
se utisak u svakom pogledu produbljuje, kad je jedan Čipola
rukovodilac i glavni akter te mračne igre. On je sedeo u dnu podijuma i
pušio, leđima okrenut publici, dok se negde u dvorani ispod žita
dogovaralo o onom čemu on treba da se povinuje, i dok je od ruke do
ruke išao predmet koji je trebalo da nađe i da s njim učini što je
unapred određeno. Slika koju je pružao dok se zabačene glave i sa
ispruženom rukom kretao cik-cak po dvorani, vođen čovekom
upućenim u tajnu, ali kome je rečeno da se u pogledu tela drži sasvim
pasivno i da misli usredsredi na ugovorenu radnju, ta slika bilo je ono
tipično tapkanje i pipanje, grešenje i ispravljanje sa naglim pokretima,
kad se ide čas kao gonjen i brzo, čas kao prisluškujući i zastajući.
Izgledalo je da su se uloge izmenile, struja je išla u suprotnom pravcu,
i artist je uvek tečnim rečima na to izričito ukazivao. Sad je on, koji je
tako dugo sprovodio svoju volju i zapovedao, bio onaj koji trpi, prima i
izvodi, čija je volja isključena, i koji je izvršavao nemu, zajedničku volju
što lebdi u vazduhu; ali on je isticao da se to svodi na jedno isto.
Sposobnost, rekao je on, da se čovek odrekne sebe, da postane
oruđe, da se povinuje apsolutno i potpuno, samo je naličje one druge
sposobnosti, hteti i zapovedati; to je jedna te ista sposobnost;
zapovedanje i pokoravanje čine zajedno samo jedno načelo, jednu
nerazlučivu celinu; ko ume da se pokorava, taj ume i da zapoveda, a
isto tako i obrnuto; jedna misao se sadrži u drugoj, kao što se narod i
vođa sadrže jedan u drugom, ali delo, neizmerno naporno i mučno
delo, svakako je njegovo, vođe, onoga koji privodi u delo, u kome volja
postaje poslušnost, poslušnost volja, čija je ličnost kolevka oboga, i
kome zato nije nimalo lako. On je to naglašavao jako i često: da mu je
neobično teško, verovatno da bi objasnio svoju potrebu za
okrepljenjem i za čašicom koje se često laćao.
Tapao je po dvorani kao u transu, vođen i nošen javnom,
tajanstvenom voljom. Izvukao je dijamantsku iglu iz cipele jedne
Engleskinje, gde su je bili sakrili, odneo je, čas zastajući, čas kao
gonjen jednoj drugoj dami — bila je to sinjora Anđolijeri — i predao ju
je na kolenima sa unapred ugovorenim rečima koje se, iako bliske
situaciji, ipak nisu mogle lako pogoditi; jer je bilo dogovoreno da se
kaže na francuskom. "Predajem vam ovaj poklon u znak moga
dubokog poštovanja!" trebalo je da kaže, i nama se činilo da ima
pakosti u strogosti toga uslova: u njemu se izražavao sukob između
interesa da uspe čudo i želje da taj oholi čovek pretrpi poraz. Bilo je
međutim vrlo značajno kako se Čipola, klečeći pred gospođom
Anđolijeri, borio i na razne načine pokušavao da sazna svoj zadatak.
"Ja treba nešto da kažem", reče on, "i ja jasno osećam šta treba reći.
Ipak u isto vreme osećam da bi bilo pogrešno kad bih to izgovorio.
Pazite da mi ikakvim nehotičnim znakom ne pomognete", uzviknu,
mada je ili baš zato što je to bilo ono čemu se nadao ... "Pensez très
35
fort!" uzviknu najednom na rđavom francuskom i izgovori zatim brzo
zadatu rečenicu, doduše na italijanskom jeziku, ali tako da je
poslednju i glavnu reč iznenada izgovorio na srodnom francuskom
36
jeziku, kojim verovatno nije vladao i umesto "venerazione" rekao
"veneration", sa nemogućim nazalom na kraju, — samo delimičan
uspeh ali koji je, posle svega onog što je već izvršio, posle iznalaženja
igle, odlaska kod one koja treba da je primi i klečanja, delovao skoro
jače nego što bi delovala potpuna pobeda, i izazvao veličanstven
aplauz.
Ustajući, Ćipola obrisa znoj sa čela. Vama je jasno da sam dao
samo jedan primer njegovog rada pričajući o igli, — taj mi se naročito
urezao u pameti. Ali on je više puta varirao osnovni oblik i te opite
proplitao sličnim improvizacijama za koje mu je na svakom koraku bio
od pomoći dodir sa publikom, i u tome je prošlo mnogo vremena.
Izgleda da ga je naročito inspirisala ličnost naše domaćice; ona mu je
izmamila zapanjujući vidovite reči: "Primetio sam, sinjora," reče joj on,
"da je sa vama nešto naročito i slavno. Ko ume da gleda, vidi oko
vašeg divnog čela sjaj koji je, ako me sve ne vara, nekad bio jači nego
danas, sjaj koji se lagano gasi... Ni reči! Ne pomažite mi! Kraj vas sedi
vaš suprug — zar ne", obrati se on tihom gospodinu Anđolijeru. "Vi ste
suprug ove gospođe, i vaša sreća je savršena. Ali do te sreće dopiru
uspomene... kraljevske uspomene... Prošlost, sinjora, igra u vašem
sadašnjem životu, kako mi se čini, značajnu ulogu. Vi ste poznavali
jednoga kralja... Niste li se u proteklim danima svoga života sreli sa
nekim kraljem?"
"Ne zaboga", prošaputa darodavka naših obeda, a njene
mrkozlatne oči sijale su na finom bledilu njenog lica.
"Dakle ne? Ne, ne kralj, ja sam govorio tako reći u grubom i
nejasno. Ne kralj, ne vladar, — pa ipak vladar, kralj viših sfera. Veliki
umetnik je to bio kralj koga ste vi jednom ... Hoćete da mi
protivurečite, pa ipak ne možete sa potpunom odlučnošću, možete to
samo donekle. Pa da! Bila je to jedna velika, u svetu čuvena
umetnica, čije ste prijateljstvo vi uživali u nežnoj mladosti, i sveto
sećanje na nju prekriva i ozarava ceo vaš život... Ime? Zar je potrebno
reći vam ime, čija se slava već davno stopila sa slavom otadžbine i sa
njom postala besmrtna? Eleonora Duze", završi tiho i svečano.
Mala žena, savladana osećanjem, klimnu glavom kao za sebe.
Aplauz je ličio na kakvu nacionalnu manifestaciju. Skoro svak u
dvorani znao je za značajnu prošlost gospođe Anđolijeri i mogao je
prema tome da oceni intuiciju kavaljera Čipole, pre svega prisutni
gosti vile Eleonore. Samo je bilo pitanje koliko je on sam o tome znao,
koliko je o tome mogao da sazna prilikom svog prvog profesionalnog
cunjanja i raspitivanja po svom dolasku u Tore... Ali ja nemam
nikakvog razloga da racionalistički sumnjam u sposobnosti koje su na
naše oči postale kobne po njega...
Pre svega, sad je nastala pauza, i naš se gospodar povuče.
Priznajem da sam se plašio ovoga mesta u mom izveštaju, gotovo
otkako sam počeo da pričam. Čitati misli ljudske obično nije teško, a u
ovom slučaju čak vrlo lako. Neminovno ćete me pitati zašto najzad
nismo otišli — i ja vam moram ostati dužan odgovora. Ja to ne
razumem i zaista ne umem da opravdam. Tada je sigurno moralo biti
već više od jedanaest časova, verovatno još i kasnije. Deca su
spavala. Poslednja serija opita bila je za njih vrlo dosadna, i tako je
prirodi bilo lako da dođe do svoga prava. Oni su spavali na našim
kolenima, devojčica na mojim, dečak na majčinim. To je s jedne
strane bilo utešno, s druge pak razlog da se sažalimo i opomena da ih
odvedemo u postelju. Uveravam vas da smo se tome hteli povinovati,
toj dirljivoj opomeni, ozbiljno smo hteli. Mi probudismo jadna stvorenja,
uveravajući ih da je sada zbilja krajnje vreme da idemo kući. Ali njihov
molećivi otpor započe onoga trenutka kad se osvestiše, a vi znate da
deca osećaju odbojnost da pre završetka napuste neku zabavu i da se
to može samo slomiti, ne savladati. Divno je kod mađioničara,
jadikovala su ona, ne znamo šta još dolazi, treba bar da sačekamo sa
čim će posle pauze da počne, oni bi za to vreme rado malo dremali,
ali samo ne kući, samo ne u postelju, dok ovde i dalje traje lepa
zabava!
Mi popustismo, mada, kako smo mislili, samo za trenutak, samo za
kratko vreme još, samo privremeno. Što smo ostali, ne može da se
opravda, a skoro isto tako teško je i objasniti. Da nismo mislili da treba
da igramo, kad smo se već u kolo uhvatili i pogreškom decu uopšte
doveli ovamo? Nalazim ovaj razlog nedovoljan. Jesmo li se sami
zabavljali? I jesmo i nismo; naša osećanja prema kavaljeru Čipoli bila
su sasvim neodređena, ali takva su, ako se ne varam, bila osećanja
cele dvorane, pa ipak niko nije otišao. Jesmo li podlegli nekoj
fascinaciji koja je izbijala iz toga čoveka što na tako čudan način
zarađuje hleb, izbijala i van programa, i između njegovih majstorija, i
paralisala našu odluku? Tako se isto može uzeti u obzir i sama
radoznalost. Čovek bi da dozna kako će se nastaviti veče koje je tako
započelo, a sem toga, Čipola je svoje povlačenje propratio
nagoveštajima iz kojih se moglo zaključiti da on ni iz daleka nije
ispraznio svoju vreću i da treba očekivati još veće efekte.
Ali ovo sve nije ono glavno, ili bar nije sve. Najispravnije bi bilo da
na pitanje zašto sad nismo otišli odgovorim drugim pitanjem: zašto
ranije nismo napustili Tore? To je, po mome mišljenju, jedno te isto
pitanje, i da bih se nekako izvukao, mogao bih prosto reći da sam na
njega već odgovorio. Ovde je bilo upravo isto tako čudno i puno
napetosti, isto tako nelagodno, uvredljivo i mučno kao u Toreu uopšte,
pa čak i više nego isto tako: ova dvorana činila je žižu svega onog
čudnovatog, neprijatnog i napregnutog čega je, kako nam izgleda, bila
puna atmosfera u mestu našeg boravka; ovaj čovek čiji smo povratak
očekivali činio nam se kao personifikacija svega toga; i pošto u
velikom nismo "otputovali", bilo bi nelogično da to učinimo tako reći u
malom. Primite ovo kao objašnjenje što smo ostali ili nemojte da
primite! Nešto bolje ne bih prosto umeo da vam pružim. —
 Bila je dakle pauza od deset minuta, od kojih je postalo skoro
dvadeset. Deca, kako su ostala budna i ushićena našom
popustljivošću, umela su to vreme zabavno da ispune. Ona opet
stupiše u vezu sa narodskim slojem, sa Antonijem, Guiskardom, sa
čovekom što drži kajake. Praveći od ruku levak dovikivali su ribarima
želje, pošto bi prvo nas pitala kako da kažu: "Sutra mnogo ribica!"
"Pune mreže!" Mariju, mladom kelneru iz kafane "Esquisito",
37
doviknuše: "Mario, una cioccolata e biscotti!". I on obrati pažnju
38
ovoga puta i odgovori smešeći se: "Subito". Mi smo imali razloga da
taj ljubazni i malo rasejani i melanholični osmejak sačuvamo u
pamćenju.
Tako je prošao odmor; gong odjeknu, publika, rasturena dok je
ćaskala, prikupi se, deca radoznala se smestiše na stolice, s rukama
na krilu. Bina je ostala otvorena. Čipola stupi na nju koracima koji su
išli od kukova i poče odmah, kao konferansije, sa uvodom za drugi
deo predstave.
Dozvolite mi da rezimiram: taj samouvereni grbavko bio je najjači
hipnotizer koga sam u svom životu sreo. Što je u pogledu prirode
svojih izvođenja bacio javnosti prašinu u oči i sebe predstavljao kao
mađioničara, time je očigledno trebalo samo zaobići policijske
odredbe koje načelno zabranjuju profesionalnu upotrebu te moći.
Možda je formalno prikrivanje u takvim slučajevima ovde u običaju i
zvanično se trpi ili upola trpi. Svakako da je mađioničar od samog
početka praktično malo prikrivao karakter svojih sposobnosti, i druga
polovina njegovog programa bila je sad sasvim otvoreno i isključivo
usredsređena na taj specijalni opit, demonstracije sa oduzimanjem i
nametanjem volje, mada to i dalje nije sasvim otvoreno priznavao. U
dugoj seriji komičnih, uzbudljivih, čudesnih opita, koji su o ponoći bili
još u punom jeku, čovek je imao prilike da vidi, od neznatnog do
fantastičnog, sve one fenomene što ih to prirodno-tajanstveno polje
može da pruži; i publika je pratila groteskne pojedinosti smejući se,
vrteći glavom, pljeskajući se od čuda po kolenu, aplaudirajući, i
očigledno je bila opčinjena tom ličnošću snažne samopouzdanosti,
mada, kako mi se činilo, nije bila lišena jogunastog osećanja da u
Čipolinim trijumfima leži nešto naročito ponižavajuće i za pojedinca i
za sve.
U tim trijumfima dve stvari su igrale glavnu ulogu: čašica za
okrepljenje i korbač sa drškom u obliku kandže. Jedno je neprestano
moralo da služi za to da potpaljuje njegovu demoniju kojoj je inače,
kako se činilo, pretila opasnost da malakše; i to bi nas kao ljude
zabrinulo zbog tog čoveka, da nije bilo onog drugog, onog uvredljivog
simbola njegove moći, one šibe što fijuče; njoj nas je njegova
nadmenost sve potčinila i upotreba njena nije davala da se jave
nežnija osećanja do osećanje začuđene i prkosne potčinjenosti. Da li
su mu ta osećanja nedostajala? Da li mu je trebalo još i naše
saosećanje? Je li hteo sve da ima? Zapamtio sam jednu njegovu
izjavu iz koje bi se mogla zaključiti takva ljubomora. To je rekao na
vrhuncu svojih eksperimenata, kad je jednog mladog čoveka koji mu
se stavio na raspolaganje i odavno se pokazao kao naročito osetljiv
objekat tih uticaja, pokretima ruku i dahom načinio savršeno
kataleptičnim, do te mere da je mladića, bačenog u dubok san, ne
samo položio na naslone dveju stolica, s vratom na jednom a nogama
na drugom naslonu, već mu je mogao sesti na stomak a da kao daska
kruto telo nije popustilo. Slika kako to čudovište u večernjem odelu
sedi na zdrvenjenom telu bila je neverovatna i odvratna, i publika,
zamišljajući da žrtva ove naučne dokolice mora da pati, izrazi
sažaljenje. "Poveretto!" "Jadnik!" govorili su dobroćudni glasovi.
"Poveretto!" ismevao se Čipola ogorčeno. "Na pogrešnu ste adresu to
39
uputili, gospode i gospodo! Sono io, il poveretto! Ja sam taj koji sve
ovo pati." Ljudi primiše pouku. Lepo, možda on sam snosi troškove
ove zabave i možda je — pretpostavimo — uzeo na sebe i telesne
bolove za koje je đovanoto dao jednu grimasu. Ali protiv toga govori
ono što se vidi, i mi nismo raspoloženi da kažemo poveretto nekom
koji pati što ponižava druge.
Ja sam prenaglio i sasvim zanemario tok događaja. Moja glava je
još i danas puna sećanja na stradalništva kavaljera Čipole, samo se
više ne sećam reda, a to i nije od značaja. Ali toliko znam da su veliki i
dugotrajni opiti, koji su nailazili na najveće odobravanje, na mene
napravili slabiji utisak nego neki mali i kratkotrajni. Fenomen sa
mladićem kao klupom upravo mi je pao na pamet samo zbog pouke
date sa tim u vezi... Što je Čipola jednu stariju gospođu, dok je
spavala na pletenoj stolici, uljuljkao u iluziju da putuje u Indiju, i što je
ona u transu vrlo živo pričala o svojim doživljajima na moru i kopnu,
zanimalo me je mnogo manje i našao sam da je manje ludo nego što
odmah posle pauze jedan visok i plećat gospodin vojničkog izgleda
nije više mogao da podigne ruku samo zato što mu je grbavko rekao
da to ne može da učini i uz to zviznuo jednom korbačem kroz vazduh.
40
Kao da gledam pred sobom lice tog brkatog, stasitog colonello-a to
nasmešeno stezanje zuba u borbi za izgubljenu slobodu da vlada
sobom. Kakav konfuzan slučaj! Izgledalo je da hoće a ne može; ali on
svakako nije mogao hteti, i tu je nastalo ono uplitanje volje u samu
sebe koje parališe slobodu, a što je naš ukrotitelj već pre toga zlurado
predskazao onom gospodinu iz Rima.
Još teže ću zaboraviti, u njenoj dirljivoj i avetinjskoj komici, scenu
sa gospođom Anđolijeri, čiju je eteričnu neotpornost prema njegovoj
moći kavaljer Čipola svakako zapazio još prilikom svoje prve bezočne
smotre po dvorani. Jedino opčinjavanjem, on ju je bukvalno podigao
sa stolice, izvukao iz njenog reda i naterao da pođe za njim, i pri tome
je, da bi lepše osvetlio svoje delo, naložio gospodinu Anđolijeriju da
svoju ženu doziva po imenu, da bi u neku ruku bacio na kantar težinu
svoga prisustva i svojih prava i da bi glasom supruga probudio u duši
svoje saputnice sve ono što bi moglo da brani njenu vrlinu od zle
mađije. Pa ipak, kako je sve to bilo uzalud! Na izvesnom odstojanju od
supružnika, Čipola zviznu jednom korbačem, što je učinilo da se naša
domaćica jako trgne i okrene se licem njemu. "Sofronija!" uzviknu već
sad gospodin Anđolijeri (mi uopšte nismo znali da se gospođa
Anđolijeri zove Sofronija), i s pravom je počeo da doziva, jer je svako
video da nastaje opasnost: lice njegove žene ostade nepomično
upravljeno prema prokletom kavaljeru. A on pak, dok mu je korbač
visio o ruci, poče sa svih svojih deset dugih i žutih prstiju da daje
znake i privlači njima svoju žrtvu i da korak po korak ide unazad.
Tada se gospođa Anđolijeri, prozračno bleda, podiže sa sedišta,
okrete se sasvim prema čarobnjaku i poče da lebdi za njim. Avetinjski
i mučan prizor! Sa izrazom mesečara, — mišice joj ukrućene, lepe
ruke malo podignute a noge kao sputane — činilo se da lagano klizi iz
svoga reda, klizi za svojim zavodnikom koji je privlačio... "Zovite je,
gospodine, ta zovite je!" opominjao je taj užasni čovek. I gospodin
Anđolijeri doviknu slabim glasom: "Sofronija!" Ah, više puta je još
doviknuo, pa je čak, pošto se njegova žena sve više udaljavala od
njega, podigao ruku ustima da pojača glas, a drugom je mahao
dovikujući. Ali nemoćno se gubio jadni glas ljubavi i dužnosti za leđima
jedne izgubljene žene; klizeći kao mesečar, opčinjena i gluva, lebdela
je gospođa Anđolijeri sve dalje za grbavkom, došla do srednjeg
prolaza i pošla ka izlazu. Imali smo neodoljiv i savršen utisak da bi
ona išla za svojim gospodarem, ako bi on hteo, do na kraj sveta.
41
"Accidente!" uzviknu gospodin Anđolijeri u stvarnom strahu i
skoči, kad oni dođoše do izlaza. Ali u istom trenutku kavaljer Čipola
kao da ispusti pobednički venac i prekide mađiju. "Dosta, sinjora,
hvala vam", reče, i dok je žena dolazila k sebi kao da je bila u
oblacima, on joj je viteškim gestom komedijaša ponudi ruku da bi je
vratio gospodinu Anđolijeriju. "Gospodine", reče mu svečano, "evo
vaše supruge! Netaknutu, uz moje komplimente, predajem je u vaše
ruke. Čuvajte svim snagama svoje muškosti blago koje je tako sasvim
vaše, i podstičite svoju bodrost uverenjem da ima sila koje su jače od
razuma i vrline i samo izuzetno sjedinjene sa velikodušnošću
odricanja!"
Jadni gospodin Anđoiijeri, onako tih i ćelav! On nije ličio na čoveka
koji će svoju sreću umeti da štiti i od manje demonskih sila no što su
bile one koje su ovde na užas dodale još i porugu. Dostojanstveno i
nadmeno vrati se kavaljer Čipola na podijum, praćen aplauzom kome
je njegova rečitost dala dvostruku jačinu. Naročito ovom pobedom,
ako se ne varam, njegov autoritet beše dostigao takav stepen da je
svoju publiku mogao naterati da pred njim igra, — jeste, da igra. Ovo
treba sasvim bukvalno razumeti; i to je donelo sa sobom izvesnu
izopačenost, izvestan ponoćni vašar duhova, neko pijano popuštanje
kritičkog otpora koji se tako dugo suprotstavljao uticaju ovog
neprijatnog čoveka. Naravno da je morao ljuto da se bori da bi postao
potpuni gospodar, i to naročito protiv upornosti mladog gospodina iz
Rima, čija je moralna tvrdoglavost pretila da pruži po tu vlast opasan
javni primer. Ali kavaljer Čipola je znao od kakve je važnosti baš ovaj
primer, i dovoljno pametan da za tačku napada izabere mesto
najmanjeg otpora, on je orgiju plesa započeo sa onim slabačkim i
hipnozi sklonim mladićem, koga je već ranije bio ukrutio kao dasku.
Taj mladić je imao običaj, čim bi ga gospodar samo oštrije pogledao,
da kao gromom pogođen zabaci gornji deo tela, i s rukama
prilepljenim uz nogavice padne u neko stanje militarističkog
somnambulizma, tako da je njegova gotovost za svaku ludost koja bi
mu se nametnula odmah padala u oči. Sem toga izgledalo je da mu
potčinjenost sasvim godi i da se rado ratosilja svoje jadne slobode da
sam odlučuje; jer on se neprestano nudio kao objekat za opite i
očevidno je ulagao svu svoju čast da pruži savršen primer kako se
trenutno gubi duša i volja. I sad se popeo na podijum, i bio je potreban
samo jedan mali zamah korbačem pa da prema naređenju kavaljera
Čipole zaigra tamo gore "step", to jest da u nekoj vrsti prijatne
ekstaze, zatvorenih očiju i klateći glavom bacaka na sve strane svoje
uboge udove.
Očigledno je to bilo zabavno, i ne potraja dugo a on dobi
pojačanje, i dve druge osobe, jedan jednostavno i jedan dobro odeven
mladić počeše pored njega da izvode "step". U ovom trenutku javi se
gospodin iz Rima i upita prkosno da li se kavaljer obavezuje da ga uči
igranju i ako on neće.
"I ako nećete!" odgovori Čipola tonom koji ne mogu da zaboravim.
42
To strašno "Anche se non vuole!" još i danas mi zvuči u ušima. I tada
započe borba. Pošto je popio jednu čašicu i zapalio novu cigaretu,
Čipola namesti Rimljanina negde u središnom prolazu, s licem
okrenutim izlazu, postavi se sam na izvesno odstojanje iza njega i
43
zviznu korbačem, naređujući "Balla!" ponovi Čipola odlučno i ošinu
korbačem. Videlo se kako se mladom čoveku pomeri vrat u kragni i
kako istovremeno jedna ruka savi u zglobu, jedna peta obrte ka
spoljašnjoj strani. Ali dugo vremena je ostalo pri takvim znacima, tim
pokušajima trzanja, koji su se čas pojačavali čas opet smirivali. Niko
nije sumnjao da je ovde trebalo pobediti unapred donetu rešenost na
odlučan otpor, savladati herojsku upornost. Ovaj valjani čovek hteo je
nekako da spase čast ljudskoga roda, trzao se ali nije igrao, i opit se
tako odužio da je kavaljer Čipola bio prinuđen da podeli svoju pažnju;
ponekad bi se okrenuo bini i zviznuo korbačem u pravcu onih što su
se tamo praćakali, da bi ih držao u zaptu, dok je, govoreći u stranu,
poučavao publiku u tome da ti razuzdani igrači neće osećati posle
nikakav umor, ma koliko igrali, jer u stvari ne čine to oni već on. Zatim
bi opet zario pogled u potiljak Rimljaninov, da juriša na tvrđavu volje
koja se odupirala njegovoj sili.
Videlo se kako ta tvrđava popušta pod njegovim čestim fijucima i
neprestanim pozivanjem, — videlo se to sa izvesnim objektivnim
saučešćem koje nije bilo lišeno i drugih afekata, sažaljenja i svirepog
zadovoljstva. Ako sam dobro razumeo proces, taj gospodin je
podlegao negativnosti svog borbenog stava. Verovatno da se od
nehtenja duševno ne može da živi; nešto ne hteti učiniti, to na kraju
krajeva nije nikakva životna sadržina; nešto ne hteti i uopšte više ne
hteti, a ono što se traži ipak učiniti, to je možda suviše blisko jedno
drugom a da tad ideja slobode ne dođe u škripac; i u tome pravcu
kretale su se reči bodrenja koje je kavaljer Cipola uplitao dok je šibao
korbačem kroz vazduh i naređivao, mešajući pri tome uticaj koji je bio
njegova tajna sa složenim psihološkim uticajem. "Balla!" reče on.
"Ama ko će se tako mučiti! Zar ti to nazivaš slobodom — to nasilje nad
samim sobom? Una ballatina!(43) Ta trzaju ti se već svi udovi! Kako
će biti dobro pustiti im najzad na volju! Gle, pa ti već igraš! To više nije
borba, to je već uživanje!" — Tako je i bilo, grčenje i trzanje tela
jogunastog čoveka uze maha, on podiže ruke, pa kolena, svi njegovi
zglobovi najednom olabaviše, on se bacakao nogama i rukama, on je
igrao, i, dok su ljudi pljeskali, kavaljer Čipola ga je takvog odveo na
podijum da bi ga pridružio onim drugim pajacima. Sad se videlo lice
pokorenoga, tamo gore bilo je izloženo pred svima. Na licu mu se
rasplinuo osmejak, oči su mu bile poluzatvorene dok se "zabavljao".
Donekle je bilo utešno videti da se sad očigledno osećao prijatnije
nego za vreme svoje gordosti...
Može se reći da je njegov "slučaj" bio epohalan. S njim je bio
probijen led, Čipolin trijumf na vrhuncu: Kirkin čarobni prut, taj korbač
oštra zvižduka, sa drškom u obliku kandže, vladao je neograničeno. U
vreme na koje mislim — tada je moralo biti već prilično posle ponoći
— igralo je na maloj bini osam ili deset njih, ali i u samoj dvorani bilo je
živosti svake vrste; jedna Engleskinja sa cvikerom i dugačkim zubima,
mada se majstor o njoj nije ni starao, izašla je iz svog reda da bi u
glavnom prolazu izvela tarantelu. Za to vreme Čipola je nemarno
sedeo na pletenoj stolici, na podijumu levo, gutao dim cigarete i
izbacivao ga arogantno kroz svoje ružne zube. Klateći nogom i
ponekad se smejući ramenima, gledao je raspojasanost dvorane i s
vremena na vreme zviznuo bi, donekle sebi iza leđa, prema nekom
koprcavku koji bi popustio u uživanju. Deca su bila budna u to vreme.
Ja ih spominjem sa stidom. Ovde se naći nije bilo dobro, za njih
najmanje, i što ih još nikako nismo odveli odavde, mogu sebi da
objasnim jedino time što nas je zarazio neki opšti nehat kome smo u
taj noćni čas i mi podlegli. Sve je već bilo svejedno. Uostalom, i bogu
hvala, nedostajalo im je razumevanje za loš karakter ove večernje
zabave. U svojoj nevinosti ushićivali su se neprestano što im je
izuzetno dopušteno da prisustvuju takvoj zabavi, večernjoj predstavi
jednog mađioničara.
I dalje su nam povremeno po četvrt časa spavali na kolenima, pa
su se onda, rumenih obraza i zamagljenih očiju, od srca smejali
cupkanju na koje je gospodin mađioničar naterao ove ljude. Oni nisu
mislili da će biti tako veselo, neveštim ručicama radosno su sudelovali
u svakom aplauzu. Ali od radosti poskočiše sa stolica na svoj način
kad Čipola pozva njihovog prijatelja Marija, Marija iz kafane
"Esquisito" — dozva ga rukom, baš kao što se bukvalno doziva, držeći
ruku ispred nosa i naizmence ispravljajući i savijajući kažiprst.
Mario posluša. Vidim ga kao sad kako se uz stepenice penje, idući
kavaljeru Čipoli, koji ga je za to vreme i dalje kažiprstom dozivao na
onaj groteskno-propisni način. Jednog trenutka mladić zastade
oklevajući, i toga se dobro sećam. U toku ove večeri beše on stajao u
pobočnom prolazu levo od nas naslonjen na drveni stub, skrštenih
ruku ili držeći ih u džepovima od kaputa, tamo gde je stajao i đovanoto
sa ratničkom frizurom, i, koliko smo mogli zapaziti, pratio je predstavu
pažljivo ali bez mnogo veselosti i bog će znati sa koliko razumevanja.
Da ga na kraju nateraju da i sam učestvuje u tome, očevidno mu nije
bilo prijatno. Ipak je bilo sasvim pojmljivo što se odazvao na znak
prstom. To je ležalo već u njegovom pozivu, a sem toga, bilo bi
svakako duševno nemoguće da jedan tako običan momčić kao on
odrekne poslušnost na znak tako svemoćnog čoveka kakav je bio
Čipola u tom času. Hteo ne hteo, on se otkači od svog stuba, zahvali
onima što su, stojeći ispred njega i osvrćući se, pravili mu mesto da
prođe, i pope se na podijum, sa neodlučnim osmejkom na prćasto
isturenim usnama.
Zamislite ga kao dežmekastog mladića od dvadeset godina, kratko
ošišane kose, niska čela i vrlo teških kapaka nad očima boje
neodređeno sive, sa prelivom u zeleno i žućkasto. To znam tačno,
pošto smo s njim često razgovarali. Gornji deo lica, sa ugnutim nosom
posutim pegama, povlačio se prema donjem delu, na kome su se
isticale debele usne, između kojih su se kad govori ukazivali vlažni
zubi, i te kobasičaste usne, zajedno sa zamagljenim očima, davale su
njegovoj fizionomiji izraz primitivne sete, i baš zbog toga nam je Mario
od početka bio simpatičan. O nekoj brutalnosti izraza nije moglo biti ni
govora; tome bi protivurečile već njegove neobično uske i fine ruke,
koje su čak i među južnjacima padale u oči svojom otmenošću, i
čoveku je bilo prijatno da ga one usluže.
Mi smo ga poznavali kao čoveka, ne poznavajući ga lično, ako mi
dopustite ovu razliku. Viđali smo ga skoro svakodnevno i stekli
izvesne simpatije za njegovu sanjalačku prirodu, lako sklonu
rasejanosti, koju je on u naglom prelazu zataškavao osobitom
uslužnošću; on je po prirodi bio ozbiljan — jedino bi se na decu
nasmešio —, ne natmuren, ali bez ulagivanja, bez smišljene
ljubaznosti, ili tačnije: on se odricao ljubaznosti, očigledno se nije
zavaravao nadom da se dopadne. Njegova ličnost ostala bi nam u
svakom slučaju u sećanju, bila bi to jedna od neznatnih uspomena s
puta koje čovek bolje upamti nego mnogo krupnije. O njegovim
prilikama znali smo samo toliko da mu je otac bio sitan pisarčić u
opštini, a mati pralja.
Bela bluza u kojoj je posluživao pristajala mu je bolje nego
izbledelo odelo od tanke, prugaste materije, u kome se sada peo na
binu; oko vrata nije imao kragne, već samo štrafastu svilenu maramu,
preko čijih je krajeva kaput bio zatvoren. On stupi pred kavaljera
Čipolu, ali ovaj nije prestajao da savija pred nosom kažiprst, tako da je
Mario morao da priđe bliže, do nogu moćnoga, do same stolice, našto
ga Čipola isturenih lakata uhvati i postavi ga tako da smo mu mogli
videti lice. On ga je merio s visine, od gore do dole, prezrivo i sa
zadovoljstvom.
44
"Šta je ragazzo mio?" reče on. "Tako kasno se mi upoznajemo?
Ali mi možeš verovati da sam se ja s tobom davno upoznao ... O da,
ja sam tebe davno zapazio i uverio se u tvoje odlične osobine. Pa
kako sam te onda mogao zaboraviti? Mnogo imam posla, znaš...
Nego reci mi, kako se zoveš? Samo kršteno ime hoću da znam."
"Zovem se Mario", odgovori mladić tiho.
"Ah, Mario, vrlo dobro. Naravno, to ime se sreće. Dosta često ime.
Antičko ime, jedno od onih koja održavaju herojsku tradiciju otadžbine.
45
Bravo. Salve!" I on iz krivih pleća ispruži ruku i dlan ukoso nagore,
na rimski pozdrav. Ako je bio malo pijan, onda to nije bilo čudno; ali on
je i dalje govorio tečno i akcentovao vrlo jasno, mada je u to vreme
ceo njegov stav, pa i ritam njegovih reči, dobio nečeg sitog i
pašinskog, nešto od obesnog šepurenja.
"E pa, dragi Mario", nastavi on, "lepo je što si večeras došao i uz to
metnuo tako gizdavu maramu oko vrata, koja ti izvrsno pristaje uz lice
i koja će ti biti od koristi kod devojaka, kod divnih devojaka iz Tore di
Venere..."
Sa mesta za stajanje, otprilike odande gde je Mario stajao, razleže
se smeh — to se zasmejao đovanoto sa ratničkom frizurom, on je
stajao tamo sa kaputom preko ramena, i smejao se "Ha-ha!" vrlo
drsko i podrugljivo.
Mario, čini mi se, sleže ramenima. Svakako je mrdnuo ramenima.
Možda je to bio u stvari trzaj, a pokretom ramena je to samo
naknadno donekle prikrio, i time je hteo reći da je ravnodušan i prema
vratnoj marami i prema lepom polu.
Kavaljer Čipola baci letimičan pogled dole, na salu.
"Za onoga tamo nećemo da hajemo", reče, "on je ljubomoran,
verovatno na uspeh tvoje marame kod devojaka, a možda i što se mi
ovde tako prijateljski razgovaramo, ti i ja... Ako hoće mogu da ga
podsetim na grčeve. To me baš ništa ne košta. Nego, reci-der, Mario:
ti se zabavljaš večeras... A preko dana poslužuješ u jednoj sitničarskoj
radnji?"
"U jednoj kafani", popravi ga mladić.
46
"Upravo u kafani! Ovde je Čipola malo promašio. Cameriere ti si
dakle, peharnik, Ganimed, — to mi se sviđa, još jedno sećanje na
47
antiku, — salvietta!" I pri tom kavaljer, na veliku radost publike, opet
ispruži ruku u znak pozdrava.
I Mario se nasmeši. "Ali ranije", ubaci on istinitosti radi, "neko
vreme u Portoklementu posluživao sam u jednoj radnji." Bilo je u
njegovoj primedbi nešto od ljudske želje da se pomogne onome što
proriče, da mu se izmami ono što je tačno.
"Eto vidiš! U radnji sa sitničarskom robom!"
"Bilo je u njoj i češljeva i četaka", odgovori Mario okolišeći.
"Ne rekoh li da nisi uvek bio Ganimed, nisi uvek posluživao sa
servijetom? Čak i kad Čipola pogreši, on to čini na način vredan
poverenja. Reci, imaš li poverenja u mene?"
Neodređen pokret.
"Samo pola odgovora", zaključi kavaljer. "Tvoje se poverenje
nesumnjivo teško stiče. Čak i meni, dobro uviđam, ne polazi to lako za
rukom. Primećujem na tvom licu neku vrstu uzdržanosti, tuge, un
48
tratto di malinconia... Reci mi" i on dohvati Marijevu ruku da ga
ohrabri, "patiš li?"
49
"No, signore!" odgovori ovaj brzo i odsečno.
"Ti patiš", ostajao je pri svome mađioničar, sa autoritetom
pobijajući određenost ovog odgovora. "Zar da ja to ne vidim? Čipoli
nešto da podvališ! Naravno devojka, tiče se jedne devojke. Ti patiš
zbog ljubavi".
Mario živo zatrese glavom. U isto vreme se pored nas opet razleže
đovanotov brutalni smeh. Kavaljer Čipola načulji uši da čuje. Njegove
su oči lutale negde po vazduhu, ali je uvo okrenuo na stranu odakle
smeh dolazi i potom, kao što je to već jednom ili dvaput učinio dok je
razgovarao sa Marijem, zviznu korbačem, upola sebi iza leđa, prema
četi svojih praćakala, da kogod ne bi u revnosti popustio. Ali tada
umalo što mu partner ne pobeže, jer, prenuvši se iznenadno, okrete
se on od njega i pođe ka stepenicama. Bio je crven oko očiju. Čipola
taman stiže da ga zadrži.
"Stoj!" reče. "Taman posla. Zar hoćeš da pobegneš, Ganimede, u
najboljem trenutku ili baš pred najboljim? Ostaj ovde, obećavam ti
lepe stvari. Obećavam ti da ću te ubediti da bezrazložno patiš. Ta
devojka, koju ti poznaješ i koju i drugi poznaju, ta — ama kako se ono
zvaše? Čekaj! Čitam to ime u tvojim očima, na vrhu mi je jezika, a i ti,
vidim, samo što ga ne izgovoriš...
"Silvestra!" doviknu đovanoto od dole.
Lice Čipolino ostade nepomično.
"Zar nema brzopletih ljudi?" upita, ne gledajući dole, već pre kao
da mirno razgovara sa Marijem. "Zar nema odveć brzopletih petlova
koji kukureču i kad im je vreme i kad nije? Eto, skide nam ime sa
usana, i tebi i meni, i još veruje možda, uobraženko, da ima neko
naročito pravo na njega. Ostavimo ga! Ali Silvestra, tvoja Silvestra, da,
kaži sam, to je tek devojka, a?! Pravo zlato! Srce čoveku stane kad je
vidi kako ide, diše, smeje se, toliko je divna. Pa njene punačke ruke,
kad pere i pri tom zabaci glavu i uklanja kosu sa čela! Pravi anđeo
rajski!"
Mario ga je ukočeno gledao isturene glave. Činilo se kao da je
zaboravio gde je i kao da ne vidi publiku. Crvene mrlje oko njegovih
očiju povećale su se i izgledale kao namalane. Retko sam tako što
video. Debele usne bile su mu razdvojene.
"I taj anđeo ti zadaje jade", nastavi Čipola, "ili tačnije, ti sebi
zadaješ jade njega radi... To je razlika, dragi moj, ogromna razlika,
veruj mi! U ljubavi ima nesporazuma, — može se reći da nesporazum
nigde nije tako odomaćen kao tu. Ti misliš, šta Čipola zna o ljubavi,
on, sa svojim malim telesnim nedostatkom? Zabluda, on o tome zna
vrlo mnogo, on se u nju razume na jedan opsežan i dubok način,
preporučljivo je saslušati ga kad je reč o ljubavi! Ali ostavimo Čipolu,
ne spominjimo ga više, i mislimo samo na Silvestru, tvoju dražesnu
Silvestru! Kako? Zar je ona nekog kreštavog pevca pretpostavila tebi,
tako da on može da se smeje a ti moraš da plačeš? Pretpostavila tebi,
jednom tako osećajnom i simpatičnom mladiću? To je malo verovatno,
to je nemoguće, nama je to bolje poznato, Čipoli i njoj. Ako se stavim
u njen položaj, vidiš, i treba da biram između takvog jednog
katranjavog klipše, jednog usoljenog soma i morske cvećke — i
jednog Marija, viteza servijete, koji se kreće među gospodom, koji
strancima spretno pruža osveženje i voli me istinskom, žarkom
ljubavlju — vere mi, mom srcu neće biti teško da se odluči, znam
dobro kome da ga poklonim, kome sam ga jedino davno već poklonila,
rumeneći od stida. Vreme je da on to uvidi i shvati, izabranik moj!
Vreme je da me vidiš i poznaš, Mario, najmilijii moj... Reci, ko sam ja?"
Bilo je gnusno gledati kako se varalica umiljavao, kako je koketno
uvijao krivim ramenima, premirao podnadulim očima i osmejkujući se
slatko, pokazivao svoje krnje zube. Ali šta se, ah! napravi od našeg
Marija, dok ga je on rečima opsenjivao? Teško mi je da to kažem, kao
što mi je bilo teško i da gledam, jer to je bilo odavanje onoga što je
najprisnije, javno izlaganje beznadežne strasti koja pruža varljivo
blaženstvo. Ruke je držao sklopljene pred ustima, pleća su mu se
dizala i spuštala dok je teško disao. Sigurno da od sreće nije verovao
svojim očima i ušima a jedno je samo pri tome zaboravio: da im zbilja
nije smeo verovati. "Silvestra!" prošaputa silno uzbuđen, iz dubine
grudi.
"Poljubi me!" reče grbavko. "Veruj da smeš! Volim te. Poljubi me
ovde", i on pokaza vrhom kažiprsta na svoj obraz blizu usta, izbacujući
ruku u stranu s podignutim malim prstom. I Mario se naže i poljubi ga.
U dvorani je zavladala potpuna tišina. Trenutak je bio groteskan,
strašan i pun napetosti — trenutak Marijevog blaženstva. Što se čulo
u tom opakom kratkom razmaku vremena, u kome se sva povezanost
sreće i iluzije nametala našem osećanju, ne odmah u početku, ali
odmah posle tužnog i skurilnog sjedinjenja Marijevih usana sa
odvratnim mesom koje se podmetalo njegovoj nežnosti, što se tada
čulo bio je smeh đovanotov, levo od nas, smeh koji se usamljen
izdvojio iz opšteg iščekivanja, brutalan, zlurad, pa ipak — sem ako se
nisam mnogo prevario — ne bez prizvuka i primese sažaljenia na
toliko obmane u snevanju, smeh u kome je donekle zvučao onaj uzvik
"poveretto", za koji je mađioničar rekao da je pogrešno upućen i da
pripada njemu.
Ali već u isti mah, dok se još orio taj smeh, onaj što dobi poljubac
zviznu korbačem kraj noge svoje stolice, i Mario, probuđen, trže se i
ustuknu. Stajao je i ukočeno gledao, unazad zavaljena tela, pa pritište
ruke na svoje oskrnavljene usne, jednu preko druge, udari se zatim
pesnicama više puta po slepoočnicama, obrte se i jurnu niz stepenice,
dok je dvorana pljeskala a Čipola se, sa rukama sklopljenim na
stomak, smejao ramenima. Dole, onako zahuktan, obrte se
raskrečenih nogu, mahnu rukom naviše, i dva kratka i tupa pucnja s
treskom prolomiše pljesak i smeh.
Trenutno nastupi mrtva tišina. Čak i oni što su se praćakali,
zaustaviše se i zapanjeno su blenuli. Čipola jednim skokom đipi sa
stolice. Stajao je sa ispruženim rukama, braneći se od nečeg, kao da
će da vikne: "Stoj! Mir! Svi dalje od mene! šta je to?" idućeg trenutka
skljoka se opet na stolicu, glava mu pade na grudi, a već u sledećem
trenutku on se sruši postrance na pod, gde ostade ležeći, nepomičan
— gomila nabacana odela i krivih kostiju.
Metež je bio ogroman. Dame su u trzajima skrivale lice na grudi
svojih pratilaca. Neki su dozivali lekara, policiju. Neki pojuriše na
podijum. Neki se, u tiski i vrevi, baciše na Marija da ga razoružaju, da
mu silom otmu malu, zatupastu metalnu napravu, jedva nalik na
pištolj, koja mu je visila u ruci i čijoj je gotovo neprimetnoj cevi sudbina
dala tako nepredviđen i čudan pravac.
Mi uzesmo — najzad ipak — decu i povedosmo ih izlazu, prošavši
mimo dva karabinijera koji su ulazili. "Je li to bio i kraj?" htela su deca
da znaju da bi bila sigurna što odlaze... "Da, to je bio kraj", potvrdismo
im mi. Kraj sa užasom, sasvim mučan kraj. Pa ipak, kraj od koga
čoveku lakne, — nisam mogao, a ne mogu ni sad, a da tako ne
osećam!
1930.
 ZAMENJENE GLAVE
1.
Povest o Ziti sa lepim bedrima, kćeri stočara Sumantre, koji potiče
od predaka-ratnika, i o njezina oba muža (ako se sme tako reći),
postavlja, krvava i neshvatljiva kakva se odigrala, izvanredno velike
zahteve duševnoj krepkosti onoga koji je sluša, kao i njegovoj
50
sposobnosti da se duhom suprotstavi jezovitim čarolijama Maje.
Moglo bi se poželeti da slušaoci vide uzor u postojanosti onoga koji
pripoveda, jer potrebno je gotovo još više hrabrosti da se takva jedna
povest ispriča nego da se sasluša. A od početka do kraja zbila se ona
ovako.
U doba kad se u ljudskim dušama budilo sećanje, kao kad se
žrtveni sasud počne lagano od dna puniti penušavim pićem ili krvlju;
kada se krilo stroge potčinjenosti gospodarima otvaralo semenu
pravajkadašnjeg, a žudnja za pramajkom kao tuga za postojbinom
okružavala stare idole podmlađenim drhtajima i množila hadžijske
povorke koje su u proleće navirale ka obitavalištima velike svetske
dojkinje: u to doba su dva mladića, ne mnogo različita po godinama i
kastinskoj pripadnosti, ali vrlo nejednaka po svom otelovljenju, živela u
prisnom prijateljstvu. Mlađi se zvao Nanda, a onaj malo stariji
Sridaman. Prvi je imao osamnaest godina, drugi već dvadeset jednu, i
obojica su bila, svaki kad mu je došlo vreme, opasana svetom vrpcom
i primljena u zajednicu dvaput rođenih. Zavičaj im je bio u istom selu
— prnjavoru, po imenu Blagostanje Krava, a doselili su se odavno, po
uputstvu bogova, na to mesto, koje se nalazilo u zemlji Kosali. Selo je
bilo ograđeno živicom od kaktusa i drvenim zidom, za čije je kapije,
okrenute prema četiri strane sveta, jedan putujući dušoznalac i
posvećeni u besede boginje, a koji nije govorio neistinu i koga su
hranili u selu, izrekao blagoslov-reč da mu šipovi i grede poprečnice
kaplju medom i maslom.
Prijateljstvo oba mladića počivalo je na različnosti njihovih
osećanja o sebi i svome, pa su osećanja jednoga težila za osećanjima
drugoga. Naime, utelovljenje stvara osamljenje, osamljenje stvara
različnost, različnost stvara upoređivanje, upoređivanje stvara nemir,
nemir stvara čuđenje, čuđenje stvara divljenje, divljenje pak čežnju za
izmenom i spajanjem. Etad vai tad. Ovo je ono. A za omladinu
pogotovo važi ovo učenje, jer onda je ilovača života još meka i
osećanja o sebi i svome još se nisu okamenila u razdrobljenosti
jednog jedinog.
Mladić Sridaman bio je trgovac i sin trgovca, Nanda, naprotiv, u
isto vreme kovač i kravar, jer se njegov otac Garga služio čekićem i
ptičjim krilom za potpirivanje vatre, a ujedno je gajio rogatu marvu u
toru i na livadi. Što se Sridamanovog roditelja tiče, Bhavabhutija po
51
imenu, on je po muškoj liniji vodio poreklo od jedne Vedama vične
52
bramanske loze, čime se Garga i njegov sin Nanda ni izdaleka nisu
53
mogli pohvaliti. Ali ni oni ipak nisu bili šudre, nego su, iako pomalo
kozasta lika, potpuno spadali u ljudsko društvo. A i za Šridamana, pa
već i za Bhavabhutija, bramanstvo je bilo još samo uspomena, jer se
već i otac ovog potonjeg svesno bio zaustavio na životnom stupnju
glave porodice, koji dolazi posle stupnja učenika, i čitavog svog života
nije zakoračio na stupnjeve pustinjaka i asketa. On se odrekao toga
da živi samo od pobožnih darova koje bi dobijao za svoje poznavanje
Veda, ili mu to nije bilo dosta, i započeo je časnu trgovinu sa
muslinom, kamforom, sandalovim drvetom, svilom i cicom. Tako je i
sin, koga je on začeo da mu pomaže u službi, postao vanidja ili
trgovac u naselju Blagostanje Krava, a njegov sin, opet, ovaj
Šridaman, pošao je istim stopama, mada je ipak nekoliko dečačkih
godina, pod nadzorom jednog gurua, ili duhovnog učitelja, posvetio
gramatici, zvezdoznanstvu i osnovnim elementima posmatranja bića.
54
Nije bilo tako sa Nandom, sinom Garginim. Njegov karman bio je
drukčiji, i nikada se on nije, tradicijom ili krvnom vezom naveden na to,
zanimao duhovnim stvarima, nego je bio onakav kakav je, sin naroda i
55
veselo priprost, pravo oličenje Krišne, jer bio je tamne puti i kose, pa
je čak i kovrdžu "batliju" imao na grudima. Od kovačkog zanata stekao
je snažne mišice, a od pastirskog dobar izgled i u svemu drugom; jer
njegovo telo, koje je on voleo da premazuje uljem od slačice i da o
njega veša vence divljeg cveća, a i zlatan nakit, bilo je lepo razvijeno,
u skladu sa njegovim prijatnim bezbradim licem, koje je, istina, kao što
je spomenuto, bilo malčice kozasto a donekle i otomboljenih usana, ali
i jedno i drugo na privlačan način, i njegove crne oči obično su se
smejale.
Sve se ovo sviđalo Šridamanu u poređenju sa samim sobom, jer
njemu su glava i udovi bili za nekoliko tonova svetliji no u Nande, a i
lice mu je imalo drukčiji oblik. Greben njegova nosa bio je tanak kao
sečivo noža, a oči su mu bile blagih zenica i kapaka, uz to je nosio
lepezastu bradu oko obraza. Meki su bili i njegovi udovi, i na njima nije
ostavio traga kovački i pastirski posao, no su pre bili delom bramanski,
delom trgovački: uzanih, pomalo buhavih grudi i sa malčice sala oko
trbuščića, — inače besprekorna izgleda, vitkih kolena i lepih stopala.
Bilo je to telo kakvo bez sumnje služi kao dodatak i privesak
plemenitoj i umnoj glavi, koja je glavni deo u celini, dok je, naprotiv,
kod čitavog Nande telo bilo tako reći osnovni deo, a glava samo
56
prijatan dodatak. Kad sve ovo saberemo, obojica su bili kao Šiva kad
se udvostruči, pa jednom u obliku bradatog isposnika leži kao mrtav
pred nogama boginje, a drugi put, uspravan i njoj licem okrenut,
proteže udove kao mladićka prilika.
Ali pošto ipak nisu bili jedno kao Šiva, koji je život i smrt, svet i
57
večnost u Majci, nego su dvojicu predstavljali ovde na zemlji, to se
svaki od njih ogledao u onom drugom. I kod jednog i kod drugog svest
o sopstvenim svojstvima dosađivala se sobom, pa su, iako su znali da
se sve, konačno, sastoji samo od nedostataka, ipak motrili jedan
drugog zarad svoje različnosti. Šridaman, sa svojim tananin ustima
uokvirenim bradom, uživao je u iskonskoj Krišninoj prirodi
debelousnog Nande, a ovaj, — delom polaskan time, a delom, i to
većim, zato što su na njega učinili veliki utisak Šridamanova svetlija
boja, njegova plemenita glava i njegov pravilan govor, koji, kao što je
poznato, ide podruku sa mudrošću i poznavanjem bića i od samoga
početka je sliven sa njima — ovaj, dakle, nije znao ni za šta draže od
druženja sa njim, tako da su bili nerazdvojni prijatelji. Svakako, u toj
međusobnoj naklonosti bilo je sadržano i malo poruge, utoliko što se
Nanda ispod žita pomalo podsmevao Sridamanovom salu na
beličastom trbuščiću, tankom nosu i pravilnom govoru, a Sridaman,
opet, Nandinom kozastom nosu i njegovom prijatnom pučkom izgledu.
Ali ovakav način unutarnjeg podrugivanja većinom se preobraća u
upoređivanje i nemir i predstavlja danak osećanju sebe i sopstvenih
osobina, a to osećanje ni najmanje ne ide na uštrb čežnji za Majom
koja dalje iz ovoga izrasta.
 2.
I dogodilo se tako da u ljupko, ptičjom grajom ispunjeno prolećno
doba Nanda i Sridaman zajedno pođu peške na put, svaki iz
posebnog razloga. Nanda je od svoga oca Garge dobio zadatak da
kupi nešto sirova gvožđa od izvesne zajednice ljudi, veoma zaostalih,
pokrivenih samo rogozinom, koji su bili vični i spretni da tope železo iz
rudače, i sa kojima je Nanda umeo da se sporazumeva. Oni su
58
obitavali u kralovima nekoliko dana hoda zapadno od zavičaja
prijatelja, nedaleko od gradića Kurukšete, koji opet leži nešto severnije
od mnogoljudnog Indraprasta na reci Đamni, gde je, opet, Sridaman
imao posla. Jer trebalo je — kod jednog tamošnjeg poslovnog
prijatelja njegove kuće, takođe bramana, i takođe na stupnju glave
porodice — da izvesnu količinu šarenih tkanina, koje su žene kod
kuće istkale iz tananih niti, sa najvećom mogućom dobiti razmeni za
stupe za tucanje pirinča i za jednu vrstu osobito praktičnih palidrvaca,
u kojima je zavladala oskudica među žiteljima Blagostanja Krava.
Pošto su već dan i po putovali po drumovima, zajedno sa drugim
svetom, a i sami, kroz šume i puste predele, pri čemu su i jedan i drugi
nosili prtljag na leđima: Nanda jedno sanduče sa betelovim orasima,
kauriškoljkama i crvenom altabojom, nanesenom na hartiju od like, za
bojenje tabana, čime je nameravao da onim zaostalim ljudima plati
sirovo gvožđe, a Sridaman u srndaćevu kožu ušivene tkanine, koje je
Nanda, međutim, iz prijateljstva takođe s vremena na vreme prtio na
sebe, — pošto su, velim, toliko putovali, stigoše do jednog svetog
59
kupališta boginje Kali, sveobuhvatne, majke svih svetova i bića, koja
60
opija Višnine snove, a to kupalište se nalazilo na rečici Zlatnoj
mušici, koja dolazi iz okrilja bregova, veselo kao ždrebe pušteno na
slobodu, a zatim usporava tok i na svetome mestu se blago sastaje sa
rekom Đamnom, koja opet na presvetom mestu utiče u večiti Gang —
a ovaj se pak granato uliva u more. Bezbrojna kupališta, slavna i
preslavna, koja brišu svaku mrlju, i u kojima čovek, crpući životodavnu
vodu i uranjajući u materinsko okrilje, stiče ponovno rođenje, —
mnoga takva kupališta opervažuju obale i ušća Ganga, pa i tamo gde
61
se druge reke ulivaju u zemljin Mlečni put, i tamo gde se još manje
reke spajaju sa ovima, kao što to sa Đamnom čini Zlatna mušica,
ćerčica snežnog zavičaja, — svuda tamo čovek će sigurno naći takva
mesta očišćenja i sjedinjenja, lepo ugođena da svako može prineti
žrtvu i pričestiti se, sa izgrađenim svetim stepenicama za silazak, kako
pobožni ljudi ne bi bili prinuđeni da na neprikladan način i bez
posvećenja šljapkaju u okrilje kroz lotos i obalski ševar, no da mogu
dostojanstveno da siđu, da se napiju i poliju.
Kupalište na koje su prijatelji naišli nije bilo od onih velikih i bogato
obdarivanih, o čijim čudesnim dejstvima pričaju znalci, i prema kojima
se u gomilama tiskaju i otmeni i prosti ljudi (u različite sate, svakako).
Bilo je malo, tiho i skrovito, i nije ležalo na stavama, već, naprosto,
negde na obali Zlatne mušice, koja se nekoliko koraka od rečnog
korita uzdizala u brežuljak, na čijem se vrhu nalazio jedan mali, samo
od drveta načinjen i već pomalo trošan, ali bogatim rezbarijama
62
ukrašen hram Gospodarice svih želja i radosti, sa tornjem što je
izbočeno natkriljavao zdanje. I stepenice koje su vodile u okrilje bile su
drvene i oštećene, no ipak sasvim dovoljne za dostojanstven silazak.
Mladići izraziše zadovoljstvo što su naišli na ovo mesto, koje je u
isti mah pružalo priliku za molitvu, osveženje i počinak u senci. Bilo je
već veoma toplo oko podne; pre vremena je, s proleća već, pretilo
teško leto, a postrance od hramića, duž obalske uzvišice, protezalo se
žbunje i lužje od mangova, tikova i kadambova drveća, magnolija,
tamariska i talapalmi, u čijoj će zaštiti biti prijatno da se doručkuje i
otpočine. Prijatelji najpre ispuniše verske dužnosti, koliko su im prilike
dozvoljavale. Nijednog sveštenika nije bilo da im pruži ulje ili
63
prečišćeno maslo kojim bi polili kamene kipove langama što su bili
postavljeni na maloj zaravni pred hramom. Jednom kutlačom koju su
tamo zatekli zahvatiše vode iz reke, pa njome, mrmljajući propisane
reči, obaviše obred. Potom siđoše, sastavljenih šaka, u zelenkasto
okrilje, napiše se, poliše se po propisu, zaroniše i zahvališe,
proboraviše u vodi, iz pukog uživanja, i malo duže no što je za
duhovnu okrepu neophodno, pa se zatim, osećajući blagoslov
sjedinjenja u svim udovima, uputiše izabranome počivalištu pod
drvećem.
Ovde bratski podeliše putnički obed, podeliše ga, iako je svaki
mogao da jede svoje, a i to je u obojice bilo istovetno. Kad bi Nanda
prelomio ječmenu pogaču, polovinu bi pružio Šridamanu govoreći:
"Evo, dobri moj." A kad bi Sridaman raspolutio koji plod, sa istim bi
rečima dao Nandi pola. Šridaman je za vreme obeda s prikupljenim
kolenima i nogama ležao porebarke u travi, koja je ovde još bila sveža
i zelena, nesprljena; Nanda je, međutim, čučao na pomalo narodski
način, uzdignutih kolena, s nogama pred telom, što se ne može dugo
izdržati ako čovek nije od takvog soja da se privikao na to. Zauzeli su
ove položaje nesvesno i ne razmišljajući, jer da su obraćali pažnju na
to kako sede, Srida bi iz sklonosti prema praiskonskome uzdigao
kolena, a Nanda, iz suprotne žudnje, legao porebarke. On je nosio
kapicu na crnoj, pravoj, još vlažnoj kosi, belu pamučnu tkaninu oko
bedara, grivne oko mišica, a oko vrata kolajnu od đinđuva, umetnutih
u zlatne karike, dok mu se na grudima, u okviru kolajne, videla
kovrdža "batlija". Šridaman beše belom maramom obmotao glavu, a
odeven je bio u zubun sa kratkim rukavima, takođe od bele pamučne
tkanine, koji je padao preko njegove nabućene i čakširasto obmotane
pregače, i u čijem je vratnom izrezu visila jedna kesica amajlija na
tankom lančiću. Obojica su na čelu nosila belom bojom nacrtanu
oznaku svoje vere.
Pošto su jeli, ukloniše ostatke i počeše da ćaskaju. Tako je lepo
ovde bilo da ni kneževima ni silnim kraljevima ne bi moglo biti bolje.
Kroz drveće, čiji su listovi i cvetne kitke lagano treperili, između visokih
kalamusovih i bambusovih stabala, na padini videla se voda i donji
stepenici pristupa. Zelenožućkaste girlande puzavica visile su svud
unaokolo sa grana, ljupko ih povezujući. Sa cvrkutanjem i ćurlikanjem
nevidljivih ptica mešalo se zujanje zlatnih pčela, koje su strelimice
letele tamo-amo nad cvetovima u travi i svraćale načas da posete ovaj
ili onaj. Mirisalo je na biljnu svežinu i toplotu, veoma jako na jasmin,
na osobiti miris tala-plodova, na sandalovo drvo, a još i na ulje od
slačice, kojim se Nanda opet natrljao odmah posle sjedinjavajućeg
ronjenja.
"Ta ovde je kao s one strane šest talasa gladi i žeđi, starosti i
smrti, patnje i slepila", reče Šridaman. "Izvanredno spokojno je ovde.
Čoveku se čini da je iz neumornog komešanja života prenesen u
njegovu mirnu sredinu, pa sme da odahne. Počuj kako slukti tišina!
Upotrebljavam reč 'slukti', pošto vodi poreklo od delatnosti slušanja,
koju jedino tišina pobuđuje. Jer ovakva tišina navodi nas da
oslušnemo sve ono što u njoj nije sasvim mirno, i kroza šta tišina u
snu govori, a mi to takođe čujemo kao u snu."
"Biće već tako kako tvoje reči vele", odvrati Nanda. "Sred pijačne
buke čovek ne osluškuje, ali, s druge strane, sluktava je samo ona
tišina u kojoj ipak ovo ili ono može da se osluškuje. Sasvim tiha i
64
ćutanjem ispunjena jedino je Nirvana, zato se ona ne može nazvati
sluktavom."
"E, to ti je dobro", na to će Šridaman, nasmejavši se. "Niko, bez
sumnje, nije pomišljao da Nirvanu nazove sluktavom. Ti pak pomišljaš
donekle na to, makar i na samo odrečan način, govoreći da se ona
tako ne može nazvati, pa od svih odrečnih odredaba koje se tu mogu
upotrebiti — jer o Nirvani se i može govoriti samo odrečnim
pojmovima — izabiraš ponajsmešniju. Ti često kazuješ takve lukave
stvari, — ako se reč 'lukav' sme primeniti na nešto što je u isti mah i
tačno i smešno. Ja sam veoma naklonjen tome, jer od toga mi trbuh
ponekad iznenada zaigra, skoro kao kad jecam. Eto, tu se vidi koliko
su smeh i plač u suštini srodni, i da je puka obmana ako između
radosti i žalosti pravimo bitnu razliku, pa jednu odobravamo, drugu
pak odbacujemo, jer, u stvari, samo se obe zajednički mogu nazvati
dobre ili loše. Postoji, međutim, jedan spoj plača i smeha koji se među
svim životnim uzbuđenjima još ponajpre može odobriti i primiti. Za
njega je stvorena reč 'tronutost', koja, naime, označava vedro
sažaljenje, i što je podrhtavanje moga trbuha toliko nalik na jecanje, to
potiče upravo od tronutosti, i otuda što te ja i sažaljevam u toj tvojoj
lukavosti."
"A što li me sažaljevaš?" upita Nanda.
65
"Zato što si ti, u stvari, ipak pravo čedo Samsare i životne
skučenosti", odvrati Sridaman, "i uopšte ne spadaš među one duše
koje čeznu da izrone iz stravičnog okeana plača i smeha, kao što se
lotosi izdižu iznad talasa i otvaraju čašice put neba. Tebi je sasvim
dobro u dubini, dupke punoj uzvrvelih obličja i krabulja što bivstvuju u
spletenom živovanju, a pošto je tebi prijatno, to je i drugima prijatno
kad te pogledaju. A sad ti ušla buba u glavu i ne možeš se okaniti da
se petljaš sa Nirvanom i da činiš primedbe u cilju njenog odrečnog
određenja time što veliš da nije sluktava, što je upravo do suza
smešno, ili, da upotrebim za to skovanu reč, tronutljivo, pošto čoveka
žalost hvata zbog radosti koju ti pričinjava to prijatno življenje.
"E pa, čuješ", na to će Nanda, "kako to misliš o meni? Ako me
sažaljevaš zato što sam sputan Samsarinim zaslepljenjem i što mi nije
dat lotosov usud, onda mi se to sviđa. Ali što me sažaljevaš upravo
zato što i ja, koliko se razabiram u to, pokušavam nešto oko Nirvane
— to bi me moglo uvrediti. Pravo da ti kažem, i ja tebe sažaljevam."
"A što li sad opet ti mene da sažaljevaš?" upita Šridaman.
"Zato što si, doduše, čitao Vede i pomalo štrbnuo od saznanja
suštastva", odvrati Nanda, "ali pri tom nasedaš zaslepljenju čak i lakše
i spremnije no oni koji to nisu činili. Eto, zbog toga mi telo golica
tronutost, naime vedro sažaljenje. Jer, čim je negde tek malo sluktavo,
kao na ovom mestu, tebe odmah zaslepi prividni mir, sanjarenje te
odnese daleko od šest talasa gladi i žeđi, pa zamišljaš da se nalaziš u
mirnoj sredini komešanja. A pri tom je ovdašnja sluktavost, i to što se
u ovoj tišini tako mnogo stvari može osluškivati, upravo znak da se u
njoj sve komeša sa najvećom poslovnošću i da su sva tvoja osećanja
mira puka uobraženja. Ove ptice guču jedna drugoj samo da bi vodile
ljubav, ove pčele, vilin-konjici i krilate bube vrludaju zrakom gonjene
glađu, u travi se potajno diže graja od hiljadostruke životne borbe, i
ove lijane, koje tako umiljato ovenčavaju drveće, zadavile bi ga i otele
mu sav dah i sok, samo da postanu što sitije i žilavije. To je pravo
saznanje suštastva."
"Znam ja to", reče Šridaman, "i ne dozvoljavam da me to zaslepi, ili
bar samo za časak i po svojoj volji dozvoljavam to. Jer do istine i
saznanja ne dolazi se jedino putem razuma, nego i putem slikovitog
posmatranja ljudskoga srca, koje zna da čita azbuku pojava ne samo
po njenom prvom, trezvenom smislu već i po njenom drugom i višem, i
upotrebljava je kao sredstvo da kroz nju motri ono što je čisto i
duhovno. Kako možeš dospeti do opažanja mira i dušom iskusiti
blaženstvo počivanja, ako ti za to ne da povoda neka slika Maje, koja,
doduše, u sebi nije sreća i mir? To je čoveku dozvoljeno i dato mu je
da se služi stvarnošću radi posmatranja istine, i za taj dar i dozvolu
jezik je skovao reč poezija."
"Ah, tako li misliš?" nasmeja se Nanda. "Prema tome, kad te čovek
sluša šta pričaš, ispada da je poezija glupost koja dolazi posle pameti,
i ako je neko glup, treba znati da li je on još glup, ili je to ponovo
postao. Pravo da ti rečem, vi pametni baš nam muke zadajete. Čovek
taman misli kako je najvažnije da postane pametan, kad, dok još to
nije ni postigao, saznaje kako je najvažnije da opet postane glup. Ne
bi trebalo da nam pokazujete nov i viši stupanj, jer bismo mogli izgubiti
hrabrost da se i na prethodni uspnemo."
"Od mene nisi čuo da čovek mora postati pametan", reče
Šridaman. "Dela, da se sad, pošto smo ručali, ispružimo po mekoj
travi i da kroz krošnje drveća gledamo u nebo. Neobično je i značajno
iskusiti ovakvo gledanje iz položaja koji nas ne primorava da dižemo
pogled, jer su oči u njemu već same od sebe upravljene naviše da
posmatraju nebo, baš kao što zemlja, majka naša, i sama čini." "Siyâ,
neka bude", složi se Nanda.
"Siyât!" popravi ga Šridaman u skladu sa čistim i pravilnim jezikom;
a Nanda se nasmeja i sebi i njemu.
"Siyât, siyât!" ponavljao je on. "Ti, jezička cepidlako, ostavi mi moje
66
govedarsko narečje! Kad govorim sanskritski, to zvuči kao šmrkanje
junice kad joj provuku konopac kroz nos."
Ovo narodsko poređenje navede Šridamana da se i on od srca
nasmeje, pa se onda opružiše, kako je on predložio, a pogled im se
kroz granje i lelujave cvasti vinu u Višnino plavetnilo, dok su
mahalicama od lišća terali crveno-beličaste muve, nazvane
67
"štićenicama Indre", koje je privlačila njihova koža. Nanda je pristao
na vodoravan položaj ne zato što mu je bilo osobito stalo do toga da
posmatra nebo na način majke zemlje, već iz prostog pokoravanja. A
68
ubrzo se opet uspravio i zauzeo svoj stari dravidski čučeći položaj,
držeći jedan cvet među zubima.
"Indrina štićenica je dozlaboga dosadna", reče on, uzimajući kao
jednu individuu sve te silne muve što su šišale unaokolo. "Verovatno
su se ukopistile na moje lepo ulje od slačice. A može biti i da je dobila
nalog od svoga zaštitnika, jahača na slonu, gospodara munje, velikog
boga, da nas za kaznu muči — znaš već zbog čega."
"To ne bi trebalo da te pogodi", odvrati Sridaman, "jer ti si, kao što
se zna, na onom skupu pod drvetom prošle jeseni bio za to da se
praznik zahvalnosti Indri svetkuje na stari, ili bolje da kažemo, na
noviji način, po verskim običajima i po bramanskom propisu, pa
možeš nevino da pereš ruke što smo mi na veću ipak drukčije odlučili i
što smo Indri otkazali službu da bismo se obratili novoj, ili, bolje reći,
starijoj službi zahvalnici, koja nama, ljudima iz sela, izgleda priličnija i
za našu pobožnost prirodnija no što je po bramanskom obredu glupo
mrmljanje molitvi za Indru, gromovnika, koji je srušio tvrđave
pranaroda."
"Svakako, kako tvoje reči vele, onako i jest", na to će Nanda, "i
duša mi se još sada ježi od toga, jer, iako sam pod drvetom dao svoj
glas za Indru, ipak strepim da on ne brine za takve pojedinosti i da će
Blagostanje Krava uzeti na zajedničku odgovornost zbog toga što je
lišen svog praznika! Pao, eto, ljudima na pamet, i iskrsla im misao, ne
znam ni sam odakle, da služba zahvalnica Indri nije više ono pravo,
bar ne za nas pastire i ratare, već da se mora misliti na neko pobožno
pojednostavljenje. Šta se nas tiče veliki Indra, pitali su oni. Njemu
bramanci, znalci Vedâ, prinose žrtve uz beskonačna molepstvija. Mi
pak želimo da prinosimo žrtve kravama i brdima i šumskim
pašnjacima, budući da su to naša prava i prikladna božanstva, jer mi
se sasvim osećamo kao da smo to činili i ranije, pre no što je došao
Indra, koji je išao na čelu onih što su nailazili i rušio tvrđave
vajkadašnjih starosedelaca, pa ako i ne znamo više tačno kako treba
da činimo, ipak će nam to iskrsnuti iz sećanja, i srce će nas tome
naučiti. Mi želimo da služimo popašnome brdu Šarenom vrhu, ovde u
blizini, da mu služimo pobožnim obredima, koji su utoliko novi što ih
tek moramo nanovo iščeprkati iz sećanja svoga srca. Njemu želimo da
žrtvujemo čiste životinje i njemu da prilažemo kiselo mleko, cveće,
plodove i sirovi pirinač. Potom će krda krava, okićena jesenjim
cvećem, obilaziti oko brda okrećući mu desni bok, a bikovi će zarikati
prema njemu gromovnim glasom oblaka teških od kiše. I to će biti
naša nova i stara služba brdu. A da bramanci ne bi imali ništa protiv
toga, ugostićemo koju stotinu njih i sabrati mleko iz svih torova, da se
do grla nabokaju kisela mleka i sutlijaša, pa će onda već biti
zadovoljni. — Ovako je govorilo nekoliko ljudi pod drvetom, i neki su
se složili s njima, neki opet nisu. Ja sam od početka bio protiv službe
brdu, jer osećam veliki strah od Indre, i poštovanje prema njemu, koji
je srušio tvrđave Crnih, i nimalo ne držim do vaskrsavanja onoga o
čemu se baš ništa više pouzdano ne zna. Ti si, međutim, čistim i
pravilnim rečima — mislim "čistim" u odnosu na reči — govorio u
prilog novom priređivanju svečanika i za obnavljanje službe brdu,
kidajući sa Indrom, i ja tad ućutah. Kad oni, mislio sam, koji su išli u
školu i ponešto naučili o znanju suštastva, govore protiv Indre i u
prilog pojednostavljenju, onda mi tu nemamo šta da pričamo, i jedino
se smemo nadati da će veliki pridošlica i rušilac tvrđava biti uviđavan i
zadovoljiti se onim čime ga hrane bezbrojni bramanci, pa nas neće
utući sušom ili prekomernom kišom. Možda se on, mislio sam, i sam
umorio od svoga svečanika, pa zabave radi želi da vidi kako se mesto
njega uvode žrtvovanje brdu i obilazak krava. Mi priprosti ljudi osećali
smo strahopoštovanje prema njemu, ali možda ga u poslednje vreme
ni on pred sobom samim nema. Pa sam tako i veoma uživao u
vaskrslom svečaniku i sa zadovoljstvom sam pomagao prilikom
teranja okićenih krava oko brda. Ali baš maločas, kad si popravljao
69
moj prakrit i tražio da kažem 'siyât' opet mi je palo na pamet kako je
to čudno što se ti pravilnim i školovanim rečima zalažeš za ono što je
priprosto."
"Nemaš mi za šta prebacivati", odgovori Šridaman, "jer ti si na
narodski način govorio u prilog bramanskom obredu sa molepstvijem.
To te je, svakako, veselilo i činilo te srećnim. No ja ti mogu reći:
kudikamo srećniji je čovek kad pravilno oblikovanim rečima može
govoriti u prilog jednostavnosti."

3.
Potom su ćutali neko vreme. Šridaman je i dalje onako ležao i
gledao u nebo. Nanda snažnim rukama beše obavio uzdignuta kolena
i kroz drveće i žbunje na obronku gledao ka kupalištu majke Kali.
"Pst, sto mu gromova!" stade on da šapće, pa stavi prst na debele
usne. "Šridamane, brate, polako se pridigni i pogledaj ono! Mislim na
ono što silazi na kupanje. Širom oči otvori, isplati se truda! Ona nas ne
vidi, ali mi nju vidimo."
Jedna mlada devojka stajala je na samotnom mestu sjedinjenja,
upravo se spremajući da obavi pobožni obred kupanja. Skinula je bila
sari i jelče na stepenicama prilaza i stajala je sad sasvim naga. Na
sebi je imala samo ogrlicu o vratu, minđuše što su joj se klatile u
ušima i belu traku oko bogato spletene kose. Ljupkost njenoga tela
zaslepljivala je oči. Bilo je kao da ga je Maja stvorila, najdražesnije
boje, ni suviše tamno, ni odveć beličasto, nego kao zlatno-svetla
70
bronza, prekrasno oblikovano prema Braminim mislima, sa najslađim
detinjskim ramenima, uz to sa milo povijenim bokovima koji su stvarali
prostranu površinu trbuha, sa devičanski ispršenim, pupoljastim
dojkama i blistavo isturenim zadnjim delom, koji se nagore sužavao u
najvitkija, najljupkija leđa, a ona su izgledala gipko ugnuta pošto su joj
ruke, nalik na lijane, bile podignute i šake ukrštene na potiljku, te su joj
se videla nežna crnkasta pazuha. Pri svemu tome, najupečatljiviji i
Braminoj zamisli najprikladniji — i pored zaslepljujuće miline dojki, što
je dušu pridobijala za pojavni život — bio je spoj ovog veličanstvenog
zadnjeg dela sa uskošću i šibljikastom povitljivošću vilinskih leđa,
stvoren i omogućen onom drugom suprotnošću, suprotnošću između
slavopojki dostojne izbočene obline bedara i ubavo uvučenog predela
struka nad njima. Nije drukčije mogla biti sazdana ni nebeska devojka
Pramloča, koju Indra beše poslao velikom asketi Kanduu ne bi li ga
sprečio da svojim strahovitim isposništvom pribere snagu ravnu
božanskoj.
"Da se povučemo", tiho reče pridignuti Šridaman, sa pogledom
prikovanim za devojčinu pojavu. "Nije pravo da ona nas ne vidi a mi
nju da vidimo."
"A zašto?" odvrati Nanda šapćući. "Mi smo prvi došli ovamo, u ovu
sluktavost, pa osluškujemo ono što je za osluškivanje, šta mi tu
možemo? Nećemo se ni maći, jer grozno bi bilo kad bismo se udaljili
stvarajući krckanje i buku, po čemu bi ona primetila da je gledaju, dok
ona sama ne vidi. Ja ovo gledam sa uživanjem. A ti ne, valjda? Pa eto
71
su ti se već zacrvenele oči, kao kad govoriš stihove iz Rigvede."
"Miruj!" opomenu sad Sridaman njega. "I budi ozbiljan! Ovo je
ozbiljna, sveta pojava, i može nam se oprostiti Što motrimo na nju
samo ako to činimo u ozbiljnoj i pobožnoj nameri."
"No, pa sigurno!" odgovori Nanda. "Ovako nešto nije šala, ali ipak
je zabavno. Ti si hteo da gledaš u nebo ležeći na zemlji. Sad vidiš da
čovek ponekad vidi nebo baš kad je uspravan i gleda pravo preda se."
Potom zaćutaše neko vreme, mirujući i posmatrajući. Zlatna
devojka beše sklopila šake, kao i oni maločas, i molila se pre nego što
će pristupiti sjedinjenju. Oni su je gledali malo sa strane, te im nije
promaklo da nije samo njeno telo najljupkije što može biti, nego i
njeno lice između minđuša, nosić, usne, obrve, a naročito oči, izvijene
kao lotosovi listovi. A kad je malo okrenula glavu, pa se prijatelji već
uplašiše da nije primetila kako je motre, mogli su sasvim lepo videti da
ovaj dražesni oblik tela nipošto nije upropašćen nekim ružnim licem i
time lišen svog značaja, nego da tu vlada jedinstvo i ljupkost glavice
potpuno potvrđuje ljupkost stasa.
"Pa ja je znam!" šapnu Nanda iznenada, pucnuvši prstima. "Ovog
trena sam je prepoznao, samo do ovog časa previđao sam njenu
ličnost. To je Zita, Sumantrina kći, iz obližnjeg sela Bizonovog Doma.
Otuda ona dolazi da se okupa, to je jasno. Kako je ne bih znao! Ljuljao
sam je o ravnodnevnici."
"Ljuljao si je?" upita Sridaman tiho-prodorno. A Nanda odvrati:
"Pitaš još! Iz sve snage sam to činio, pred celim narodom. U haljini
bih je istog trena poznao. Ali koga možeš odmah prepoznati ako je
nag! To je Zita iz Bizonovog Doma. Išao sam onamo prošlog proleća
da posetim tetku, upravo je bio praznik prizivanja sunca, a ona je..."
"Pričaj mi to kasnije, molim te!" preseče ga Sridaman, bojažljivo
šapćući. "Ovu tako milostivu priliku da je gledamo izbliza prati
nemilostiva okolnost što nas ona lako može čuti. Ni reči više, da je ne
bismo uplašili!"
"Pošto bi ona tad pobegla, i ti je više ne bi mogao posmatrati, čega
se još ni izdaleka nisi zasitio", zadirnu ga Nanda. Ali on mu samo
odlučno dade znak da ćuti, i tako produžiše da mimo sede i gledaju
Zitu iz Bizonovog Doma kako obavlja svoje pobožno kupanje. Pošto je
završila molitvu, pa se prvo poklonila a zatim okrenula lice nebu, ona
pažljivo siđe u okrilje, zahvati vode i napi se, saže se onda u talase i
zagnjuri se do temena, na kome je držala ruku, potom je još neko
vreme uživala u vodi, ljupko izronjavajući i opet se pobočke bacajući u
njen mazni zagrljaj, pa se, kad tome dođe vreme, ispela na suvo tle,
dok su joj se niz osveženo prelepo telo slivale kapi. Ali ni ovim se još
nije okončala milostiva prilika koja se pružila prijateljima na ovome
mestu, nego je devojka, očišćena, posle kupanja sela na stepenice da
se osuši pod suncem, pri čemu ju je prirodna ljupkost tela, oslobođena
usled zablude da se nalazi sama, navodila da zauzme čas ovaj, čas
onaj dopadljiv položaj, i tek kad i tome dođe vreme, ona polako
navuče haljinu i popevši se uz stepenice prilaza iščeznu u pravcu
hrama.
"Gotovo, beše mu", reče Nanda. "Sad bar opet možemo da
govorimo i da se razmrdamo. Prilično je dosadno stalno se praviti da
se ne nalaziš tu."
"Ne shvatam kako možeš govoriti o dosadi", odvrati Sridaman. "Ta
ima li blaženijeg stanja no izgubiti se u takvom prizoru i samo se još u
njemu nalaziti? I dah svoj sam želeo da zadržim celo vreme, ne iz
bojazni da mi propadne gledanje, no iz straha da ne narušim njenu
predstavu o samoći, za koju sam strepeo i prema kojoj osećam sveti
dug. Zita se zove, veliš? Prijatno mi je što to znam, tešim se, u tom
svom dužništvu, što joj u sebi mogu po imenu iskazivati poštovanje. A
ti je poznaješ sa ljuljanja?"
"Ama, kažem ti!" potvrdi Nanda. "Ona je prošlog proleća, kad sam
bio u njenom selu, izabrana za sunčevu devicu, i ja sam je da
pomogne suncu toliko zaljuljao u nebo da se ozgo jedva čula njezina
cika. Uostalom, i gubila se u opštem cičanju."
"To si ulučio dobru priliku", reče Šridaman. "Uvek ti ulučiš dobru
priliku. Nema sumnje, zbog tvojih snažnih mišica izabrali su te da je
ljuljaš. Zamišljam kako se popela i poletela u plavetnilo. Zanjihana
slika iz moje uobrazilje meša se sa postojanom slikom koju nam oči
videše, gledajući je gde stoji u molitvi i pobožno se saginje."
"Svakako, ona ima razloga da se moli i čini pokoru", odvrati Nanda
— "ne zbog svojih postupaka, ona je vrlo valjana devojka, ali zbog
svog izgleda, za koji, istina, ne snosi krivicu, ali za koji je, strogo
uzevši, ipak na neki način kriva. Kaže se, kad vidimo tako krasno
obličje, zastajemo kao prikovani. A zašto kao prikovani? Pa, upravo
zato što nas ona prikiva za svet želja i radosti i svakog ko je vidi samo
još dublje spliće u Samsarine mreže, te stvorenjima ponestaje jasna
svest baš kao što čoveku ponestaje dah. Tako ona deluje, iako to ne
namerava; ali po tome što tako izdužuje oči u obliku lotosova lista, po
tome se, međutim, ipak može zaključiti da je posredi namera. Ne vredi
što čovek kaže: krasno obličje je njoj dato, ona ga nije od svoje volje
primila, pa prema tome nema za šta ni da se moli, ni da čini pokoru.
Ipak, na neki način ne postoji nikakva stvarna razlika između 'datoga' i
'primljenoga', to i ona sama zna, pa bez sumnje moli za oproštenje što
ljudi zastaju kao prikovani kad je vide. Ali krasno obličje je ipak primila,
i gotovo, — ne prosto onako kao što čovek uzima nešto što mu se
daje, nego ga je dušom primila, i tu nikakvo pobožno kupanje nije
kadro da štogod izmeni: s kakvom je primamljivom zadnjicom ušla u
vodu, s takvom je i izišla."
"Ne treba da govoriš ovako grubo o jednoj tako nežnoj i svetoj
pojavi", ukori ga Sridaman uzbuđeno. "Doduše, ti si se donekle
poslužio znanjem o suštastvu, ali, dozvoli da ti kažem, — to kod tebe
ispada seljački, i način na koji upotrebljavaš to znanje jasno pokazuje
da nisi bio dostojan ove pojave, a u našem položaju jedino je bilo
važno, i sve je zavisilo od toga hoćemo li se pokazati dostojnim nje i u
kom duhu ćemo se ponašati prilikom motrenja i prisluškivanja."
Nanda sasvim skromno primi ovo kuđenje.
"Pa, nauči me, dau-ji", zamoli on, nazivajući prijatelja 'starijim
bratom', "u kom si duhu ti motrio, a u kom je trebalo da ja to činim!"
"Vidiš li", reče Šridaman, "sva bića imaju dvostruk život: jedan za
sebe, a jedan za oči ostalih. Ona postoje, i postoje za oči, postoje kao
duša i lik, i vazda predstavlja greh ako čovek dozvoli da samo njihov
lik deluje na njega, a ne brine se za njihovu dušu. Neophodno je
suzbiti gađenje koje nam uliva lik gubavog prosjaka. Ne treba da se
zaustavimo na onome što deluje na naše oči i ostala čula. Jer ono što
deluje još nije stvarnost, nego moramo, tako reći, poći iza toga da
bismo došli do saznanja suštine, na koju svaka pojava polaže pravo,
jer ona je više no puka pojava, i za likom valja pronaći njeno biće,
njenu dušu. Ali ne samo što ne treba da se zaustavimo na gađenju
koje u nama izaziva slika bede nego isto tako, čak i više, ne smemo
se zaustaviti ni na uživanju koje u nas uliva prizor lepote, jer i to je
više no puki prizor, mada se čula, možda još i više no kad je u pitanju
ono što izaziva gađenje, nalaze u iskušenju da prime prizor samo kao
takav. Naime, lepota prividno uopšte ne polaže pravo na našu savest i
na naše ulaženje u njenu dušu, kao što to prosjakov lik, upravo usled
svoje bede, u svakom slučaju čini. A ipak ostajemo dužni i lepoti ako
uživamo samo u njenom izgledu ne pitajući za njeno biće, a pri tom se
osobito duboko, čini mi se, zadužujemo pred njom ako samo mi nju
gledamo, a ona nas ne vidi. Znaj, Nanda, prava blagodet je bila za
mene što si mi mogao kazati ime one na koju smo motrili, ime Zite,
Sumantrine kćeri; jer tako sam ipak nešto dobio, saznao nešto o
onome što je više od njenog lika, pošto je ime svakako delić bića i
duše. Ali koliko li sam tek postao srećan kad sam od tebe čuo da je
ona valjana devojka, što svakako znači još bolje zaći iza njenog lika i
bolje poznati njenu dušu. A znači, zatim, i da je u pitanju samo običaj,
koji nema nikakve veze sa valjanošću, što ona produžuje oči u obliku
lotosovog lista i što, nesumnjivo, pomalo boji trepavice — znači da
ona to čini na najneviniji način, onoliko koliko iziskuje zavisnost njene
valjanosti od opšte uljuđenosti. Ta lepota ima i dužnosti prema svom
liku, i njihovim vršenjem možda samo smera da pojača podsticaj za
ispitivanjem njene duše. Rado zamišljam kako ima dostojanstvenog
oca, naime Sumantru, i brižnu majku, koja ju je vaspitala u smernosti, i
vidim je kako, kao ćerka u kući, živi i posluje, kako tuca žito u stupi,
spravlja pekmez na ognjištu, ili prede vunu u tananu nit. Jer čitavo
moje srce, dužno što ju je u potaji motrilo, čezne da mu se njen lik
preobrati u osobu."
"Mogu to shvatiti", odvrati Nanda. "Ali moraš imati u vidu da to
čeznuče u mojoj duši nije moglo postati isto toliko živo, jer je ona za
mene već malo više postala osoba pošto sam je ljuljao na suncu."
"I odviše", dodade Šridaman sa izvesnim drhtanjem koje mu se
pojavi u glasu pri ovom razgovoru. "Očigledno odviše, jer ta prisnost
kojom si bio udostojen, s pravom ili ne, u to neću ulaziti, jer bio si
udostojen zbog svojih mišica i uopšte zbog svog snažnog tela, ne
zbog svoje glave i njenih misli, — ta prisnost je nju, izgleda, u tvojim
očima sasvim načinila pojedinačnom osobom od krvi i mesa, i otupila
ti pogled za viši smisao takve jedne pojave, inače ne bi mogao onako
neoprostivo grubo govoriti o krasnom obličju koje je primila. Pa zar ne
znaš da se u svakom ženskom obličju, devojčici, devojci, majci ili
72
starici, skriva ona, Sveroditeljka, Svehraniteljka, Šakti, velika boginja,
iz čije utrobe sve dolazi, i u čiju utrobu sve odlazi, i da mi u svakoj
pojavi koja nosi njeno obeležje moramo nju samu poštovati i njoj se
diviti? U svom najprekrasnijem obličju ona nam se otkrila ovde na
obali rečice Zlatne mušice, i zar ne treba do dna duše da budemo
zaneseni njenim samootkrivanjem u toj pojavi, toliko zaneseni da mi,
odista, kao što i sam primećujem, glas malo podrhtava dok govorim,
iako to delom prouzrokuje i negodovanje prema tvom načinu govora?"
"I obrazi i čelo su ti se zacrveneli kao da ih je sunce oprljilo", reče
Nanda, "a tvoj glas, iako podrhtava, punije zvuči no obično. Uostalom,
veruj da sam i ja, na svoj način, bio sasvim lepo zanesen."
"Onda ne razumem", na to će Šridaman, "kako si mogao onako
nedolično govoriti i prebacivati joj zbog krasnog obličja kojim spliće
zbunjena stvorenja u mrežu, te gube dah svesti. To ne znači ništa
drugo do posmatrati stvari sa kažnjivom jednostranošću i pokazivati
se sasvim neispunjen istinitim i potpunim bićem one što nam se otkrila
u najmilijem liku. Jer ona je sve, a ne jedno samo: život i smrt, zabluda
i mudrost, čarobnica i osloboditeljica, zar ne znaš to? Znaš li samo to
da ona zaluđuje i začarava gomile stvorenja, a ne i to da preko tmine
spletenosti vodi ka saznanju istine? Onda malo znaš, i nisi shvatio
tajnu teško shvatljivu, istina: naime, da je opijenost koju nam ona uliva
u isti mah i oduševljenje koje nas nosi ka istini i slobodi. Jer nikako
nije drukčije: što prikiva, u isti mah i oslobađa, i oduševljenje je ono
što spaja čulnu lepotu i duh."
U Nandinim crnim očima treptale su suze, jer lako se uzbuđivao, i
uopšte nije mogao da čuje metafizičke reči a da se ne zaplače, a
pogotovu sada nije mogao, kad je Šridamanov inače prilično tanak
glas najednom počeo da zvuči ovako puno, dirajući u samo srce. Zato
je pomalo zašmrkutao kroz svoj kozasti nos rekavši:
"O, kako danas govoriš, dau-ji, kako svečano govoriš! Čini mi se
da te još nikad nisam tako slušao; to me veoma potresa. Morao bih
želeti da ne produžiš, baš zato što me toliko potresa. Ali ipak, molim
te, govori i dalje o prikivanju i duhu i o Sveobuhvatnoj!
"Eto vidiš", odgovori Šridaman uzburkanih grudi, "kakva je ona,
vidiš da od nje ne dolazi samo zaluđivanje, već i mudrost. Ako te moje
reči potresaju, to je stoga što je ona gospodarica nabujalog govora, a
on je stopljen sa Braminom mudrošću. U dvojakosti njezinoj dužni
smo da sagledamo Veliku Boginju, jer ona je Jarosnica, uliva strah i
jezu, sva je crna i pije krv bića iz zdele što se puši, ali u isti mah je
Posvetiteljka i Premilostiva, iz koje izvire sve živo, i koja sva živa bića
s ljubavlju drži na svojim hraniteljskim grudima. Ona je Višnina Velika
Maja, i on, snevajući u njoj, nalazi se u njenom okrilju; mi pak
snevamo u njemu. Mnoge vode utiču u večiti Gang, on pak utiče u
more. Tako mi utičemo u Višnino svesnevajuće božanstvo, ono pak
utiče u more Majke. Znaj, mi smo došli do jedne utoke našeg životnog
sna, utoke sa svetim kupalištem, i tamo se pred nama pojavila
Sveroditeljka, Sveobujmiteljka, u čijem smo se okrilju kupali, pojavila
se u svom najmilijem obličju, da nas zaludi i da nas oduševi, po svoj
prilici da bi nas nagradila što smo štovali znamenje njene plodnosti i
polili ga vodom. Lingam i Joni — nema većeg znamenja, niti ima
većeg časa u životu od onog kada izabranik obilazi oko svadbene
vatre sa svojom Šakti, kad im ruke spajaju vezom od cveća i kad on
govori reči: "Dobio sam je!" Kada je prima iz ruku njenih roditelja i
izgovara carske reči: "Ovo sam ja, ovo ti; nebo ja, zemlja ti; ja pesmin
napev, ti pesme reč; ovako ćemo zajedno krenuti na put!" Kad slave
sastanak, — ne više ljudi, ne neko i neka, nego veliki par, on Šiva,
73
ona Durgâ, uzvišena boginja; kad reči stanu da im se mute i kad nisu
više njihove reči, no mucanje iz pijanih dubina, i kada u premilju
zagrljaja obamiru u najviši život. To je sveti čas, koji nas utapa u
znanje i poklanja nam izbavljenje od zablude našega Ja u okrilju
majke. Jer kao što se lepota i duh slivaju u oduševljenju, tako se i
život i smrt stapaju u ljubavi!"
Nandu ove metafizičke reči sasvim zaneše.
"Zbilja", reče on vrteći glavom, dok su mu na oči suze navirale,
"jedva čovek može da izdrži kad čuje kako ti je boginja govora
blagonaklona i kako te dariva Braminom mudrošću, a ipak bih te
beskrajno slušao. Kad bih bio kadar da ispojem i sročim samo petinu
od onoga što se stvara u tvojoj glavi, voleo bih i štovao svaki damar
svoj. Zato si ti meni tako neophodan, moj stariji brate, jer ono što ja
nemam imaš ti, i prijatelj si mi, pa bezmalo kao da i ja sam to imam.
Jer kao tvoj drug ja imam udela u tebi i pomalo sam Šridaman, dok bih
bez tebe bio samo Nanda, a sa tim ne mogu izići na kraj. Otvoreno ti
kažem: ne bih želeo ni za trenutak da preživim rastanak s tobom,
nego bih zahtevao da mi pripreme lomaču i da se spale. Toliko htedoh
reći. Uzmi ovo pre no što krenemo!"
Pa tamnim, prstenjem načičkanim rukama stade preturati po
svojim stvarima i izvadi jedan svitak betela, koji ljudi vole da žvaću
posle obeda da bi im usta prijatno mirisala. Pruži ga zatim Šridamanu
okrenuvši lice vlažno od suza. Jer betel ljudi poklanjaju jedan drugom i
kad hoće da zapečate ugovor i prijateljstvo.

4.
Tako krenuše dalje, a poslovi ih ubrzo nateraše da pođu
privremeno odvojenim putevima; jer kad prispeše do reke Đamne, sa
njenom šumom od jedara, i kad ugledaše kako se na vidiku ocrtava
gradić Kurukšeta, Šridaman morade produžiti širokim drumom,
zakrčenim volovskim dvokolicama, da bi, probijajući se kroz gužvu u
gradskim sokacima, pronašao kuću onog čoveka od koga je trebalo
da nabavi stupe za tucanje pirinča i palidrvca; Nanda je, pak, morao
da udari uzanim puteljkom koji se odvajao od glavnog druma i vodio
do kralova onih zaostalih ljudi što su imali da isporuče sirovo železo
za kovačnicu njegovog oca. Blagosloviše jedan drugoga na rastanku i
dogovoriše se da se trećeg dana u određen čas opet sastanu na ovoj
raskrsnici, pa da se, obavljena posla, vrate u svoje zavičajno selo,
zajedno kao što su i došli.
A kad sunce po treći put granu, Nanda je — na magarencetu koje
je takođe kupio od onih zaostalih ljudi i na koje je natovario železno
breme — bio prinuđen da čeka neko vreme na mestu rastanka i
ponovnog sastanka, jer Šridaman beše malo zakasnio, a kad se
najzad pojavio dolazeći širokim drumom i noseći svoju robu, noge su
mu se umorno vukle, obrazi mu upali u meku, lepezastu bradu, a oči
mu behu prepune jada. Nimalo radosti nije pokazao što ponovo vidi
druga, pa ni onda kad ovaj pohita da mu skine breme s leđa i da ga
takođe natovari na svog magarca — ni onda se Šridamanovo držanje
ne promeni. Išao je pored prijatelja i dalje onako povijen i potišten kao
što je došao, i jedva da bi izustio nešto više osim "Da, da", pa i to
onda kad bi trebalo da kaže "Ne, ne", kao što bi kojom prilikom i
rekao, samo, na žalost, upravo onda kad je bilo prikladno da se
odgovori "Da, da", naime, u časovima odmora i okrepe izjavljujući da
ne želi i ne može da jede, a na prijateljevo zapitkivanje dodao da ne
može ni da spava.
Sve je ovo govorilo da je neka bolest u pitanju, i kada druge večeri
povratka, pod zvezdama, brižnome Nandi pođe za rukom da mu malo
razreši jezik, on ne samo što priznade da je bolestan nego stegnuta
grla dodade da je posredi neizlečiva bolest, smrtna bolest, i to u
takvom obliku da ne samo što mora umreti nego i hoće da umre, i da
su se ovde moranje i htenje sasvim spleli jedno sa drugim i ne mogu
se razlikovati, već zajedno čine jednu prinudnu želju, u kojoj htenje
bezuslovno proishodi iz moranja, a moranje iz htenja. "Ako ti je odista
stalo do našeg prijateljstva", reče on Nandi onim prigušenim i u isti
mah žestoko uzbuđenim glasom, "onda mi učini poslednju uslugu i
naslaži mi drva za lomaču da sednem na nju i izgorim u plamenu. Jer
neizlečiva boljka me iznutra sažiže uz tolike muke da bi mi, u
poređenju sa njom, proždrljiva vatra izgledala kao melemno ulje i kao
okrepljujuće kupanje u svetim talasima."
"Aj, višnje sile, šta li će to biti s tobom!" pomisli Nanda čuvši ovo.
No valja reći da se on, iako je bio kozasta nosa i svojim otelovljenjem
činio otprilike sredinu između zaostalih ljudi od kojih je kupio gvožđe, i
Šridamana, unuka bramana, — da se on, zaslužujući svaku pohvalu,
pokazao doraslim ovom teškom položaju i nije izgubio glavu pred
prijateljevom obolelom nadmoćnošću, no je iskoristio onu nadmoćnost
koja je njemu, neobolelom, pripala u ovakvim okolnostima, iskoristio tu
nadmoćnost verno je stavljajući u službu svog prijateljstva prema
obolelome i, suzbivši strah, govorio mu u isti mah popustljivo i
razborito.
"Uveren budi", rekao je, "ako se odista ispostavi da je tvoja bolest
neizlečiva, u šta posle tvoga uveravanja svakako ne smem ni
sumnjati, ja neću oklevati da izvršim tvoje uputstvo i da ti napravim
lomaču. Čak ću je načiniti dovoljno velikom, kako bih, pošto je budem
zapalio, i sam imao mesta pored tebe, jer ne nameravam da makar i
za jedan časak samo nadživim razdvajanje od tebe, nego ću zajedno
s tobom poći u vatru. Ali upravo zbog toga, i zato što se ta stvar i
mene toliko tiče, moraš mi pre svega reći šta ti je, i imenovati mi svoju
bolest, makar i samo zato da bih se sasvim uverio u njenu neizlečivost
i pripremio sve što treba za naše zajedničko spaljivanje. Moraš
priznati da su ove moje reči na mestu, pa kad već i ja, sa svojim
ograničenim razumom, uviđam njihovu ispravnost, koliko ih tek ti, kao
pametniji, moraš odobriti. Kad se stavim na tvoje mesto i za trenutak
pokušam da mislim tvojom glavom kao da je na mojim ramenima,
onda nikako ne mogu na ino, već se moram složiti sa sobom u tome
da je mome — hoću reći tvome ubeđenju o neizlečivosti tvoje bolesti
potrebno ispitivanje i potvrda od strane drugih ljudi pre nego što bi se
donele tako dalekosežne odluke kakve su tebi na umu. Stoga govori!"
Šridaman, upalih obraza dugo nije hteo da razveže jezik, nego je
izjavio da smrtnoj beznadežnosti njegove boljke nije potreban nikakav
dokaz, niti objašnjavanje. Ali konačno, posle silnog navaljivanja, on
popusti i zakloni rukom oči, kako za vreme kazivanja ne bi morao da
gleda prijatelja, i priznade sledeće:
"Otkako smo", rekao je, "krišom posmatrali onu devojku, nagu ali
čednu, onu koju si ti jednom ljuljao prema suncu, Zitu, Sumantrinu
74
kćer, na Devinom kupalištu, u moju dušu je pao začetak boljke zbog
nje, boljke koja se odnosi kako na njenu nagost, tako i na njenu
čednost, i u obema ima u isti mah svoje ishodište, i otada iz časa u
čas raste, tako da mi je prožela udove do najtananijih ogranaka
njihovih vlakana, posisala mi duhovne moći, lišila me sna i svake volje
za jelom, i polako me ali sigurno ubija."
Ova boljka, produžio je, predstavlja stoga smrtnu boljku i
beznadežna je, pošto se njeno izlečenje, naime ispunjenje želja koje
se zasnivaju na devojčinoj lepoti i čednosti, ne može ni zamisliti ni
predstaviti, i sasvim je ludo-zaneseno, ukratko, daleko prevazilazi ono
što ljudima može pripasti. Ako nekog čoveka spopadnu snovi o sreći,
snovi na čije ispunjenje, ma koliko oni bili uslov njegovog daljeg
života, uopšte ne sme pomisliti niko osim bogova, jasno je da on mora
propasti. "Ako je ne budem dobio", tako je zaključio, "ako ne budem
dobio Zitu, sa njenim očima kao u jarebice, onako lepe boje tela, sa
prekrasnim bedrima, — moje životne sile će same od sebe iščileti.
Stoga mi pripravi lomaču, jer samo u plamenu ima spasenja pred
protivrečjem ljudskoga i božanskoga. A ako želiš da zajedno sa mnom
sedneš na nju, znaj da mi je, doduše, žao zbog tvoje mladosti i zbog
tvog veselog, kovrdžom obeleženog bića, ali mi je, s druge strane, i
pravo; jer pomisao da si je ti i luljao ionako veoma potpomaže požar u
mojoj duši, i nipošto ne bih voleo da za sobom ostavim na zemlji
nekoga kome je takva milost bila data."
Pošto je saslušao ove reči, Nanda, na Sridamanovo duboko-
ozbiljno neshvatanje i čuđenje, udari u beskrajan kikot, naizmenično
grleći prijatelja i pocupkujući nogama i skačući u mestu.
"Zaljubljen, zaljubljen, zaljubljen!" uze on da uzvikuje. "I to je sve! I
to mu je smrtna boljka! Ala je to divota! Ala je to uživancija!" Pa poče
da peva:
"Što je gajio mudrac moj
Dostojno nastrojenje!
Al' sad batali razbor svoj,
Prođe ga prosvetljenje.
Curice jedne oči, ah,
Zaludeše ga gadno.
Ni majmun, ljosnuvši u prah,
Ne gleda tako jadno."
Potom se opet zasmeja iz svega grla, sa šakama na kolenima, i
uzviknu:
"Sridamane, brate, da znaš koliko se radujem što nije ništa
strašnije posredi i što o lomači buncaš samo zato što je plamen
uhvatio lomaču tvog srca! Ona mala veštica predugo je stajala na
75
putanji tvog pogleda, pa te je bog Kama zgodio cvetnom strelom, jer
ono što nam se činilo zujanjem pčela bilo je lepršanje njegove duše, a
76
i Rati te je omađijala, sestra premaleća, čežnja ljubavna. Pa to je sve
sasvim obično i veselo-svakodnevno i baš nimalo ne prevazilazi ono
što ljudima može pripasti. Jer ako ti se čini da na ispunjenje tvojih
želja jedino bogovi smeju da pomisle, onda je tome uzrok usrdnost
tvojih želja, kao i to što one, doduše, potiču od jednog boga, naime
Kame, ali nipošto nisu namenjene njemu, nego ih je on namenio tebi.
Ne zato što mi je srce okrutno, nego samo zato da ti malčice
rashladim ljubavlju zapaljeni mozak, samo zato ti velim da odviše
precenjuješ i svoj cilj ako misliš da samo bogovi imaju pravo na njega,
ne i ljudi, — jer svakako nema ničeg ljudskijeg i prirodnijeg od tvog
prohteva da seješ u ovu brazdu." (Ovako se izrazio, jer Zita znaći
"brazda".) "Ali na tebe se", produžio je, "uistinu može primeniti ona
poslovica: 'Danju je slepa sova, noću vrana. No koga je ljubav
zaslepila, slep je i danju i noću'. Ovu pouku ti kazujem zato da se
prepoznaš u njoj i da uvidiš da Zita iz Bizonovog Doma nije nikakva
boginja, mada ti je, onako gola na Durginom kupalištu, i mogla tako
izgledati, nego sasvim obično, iako izuzetno lepo stvorenje, koje živi
kao i ostali, tuca žito, kuva pekmez, prede vunu i ima roditelje koji su
kao i sav ostali svet, i ako bi joj otac, Surnantra, mogao još i pominjati
malčice ratničke krvi u svojim žilama — to nije bogzna šta, ili je
bogzna koliko staro! Ukratko, to su ljudi sa kojima se može govoriti, i
zašto bi ti imao prijatelja, kao što je tvoj Nanda, kad se on ne bi lepo
uputio i udesio za tebe ovu sasvim običnu i lako izvodljivu stvar, te da
dođeš do željene sreće? No? A? Šta veliš, glavo glupa? Umesto da
načinim lomaču, na koju sam hteo da se popnem i da čučim na njoj
zajedno s tobom, pomoći ću ti da sagradiš sebi bračni dom, u kome
ćeš stanovati sa svojom krasnobokom!"
"Tvoje reči", odgovori Šridaman posle izvesnog ćutanja, "sadržale
su mnoge uvredljive stvari, da i ne pominjemo ono što si pevao. Jer
uvredljivo je što nazivaš običnom i svakodnevnom muku koju mi
nanose moje želje, kada ona zbilja prevazilazi moju snagu i još malo
pa će mi razoriti život, pa se takva žudnja, jača od nas, to jest prejaka
za nas, s potpunim pravom može označiti kao nešto što ljudima ne
pripada, nešto što je samo za bogove. Ali znam da mi misliš dobra i
da bi hteo da me utešiš, pa ti zato opraštam pučki i bezazleni način na
koji si se izrazio o mojoj smrtnoj bolesti. Štaviše, ne samo da ti
opraštam nego su tvoje poslednje reči — a uz njih i to što ti, izgleda,
smatraš mogućim ono što si mi pomoću njih prikazao kao moguće —
potakle moje srce, koje je već nameravalo da se preda smrti, potakle
ga da zakuca novim, burnim životom — jedino usled prikazivanja
mogućnosti, usled vere u to, vere za koju ja nisam kadar. Doduše, za
trenutak slutim da nepogođeni, koji se nalaze u drugačijem nastrojenju
duha no što je moje, mogu jasnije i ispravnije prosuđivati o stanju
stvari. Ali odmah potom postajem nepoverljiv prema svakom tuđem
nastrojenju, i verujem samo svome, ovome koje me upućuje u smrt.
Kolike samo verovatnoće ima već i u tome da je nebeska Zita još kao
dete stupila u brak, pa uskoro treba da bude spojena sa svojim
mužem, koji je odrastao zajedno sa njom — pomisao koja mi nanosi
tako užasne plamene muke da ne ostaje ništa drugo osim bekstva u
osvežavajuću lomaču!"
Ali Nanda mu se kleo svojim prijateljstvom da je ova strepnja
sasvim bezrazložna i da Zita zaista nije vezana brakom iz detinjstva.
Njen otac, Sumantra, protivio se takvom braku, uglavnom zato što nije
hteo da je izloži sramoti udovištva u slučaju da dečak-mladoženja
umre pre vremena. A zatim, da je bila udata devojka, uopšte ne bi ni
mogla biti izabrana za devicu koju su ljuljali o prazniku. Ne, Zita je
slobodna i dostupna, pa je s obzirom na Sridamanovu valjanu kastu i
njegove domaće prilike, kao i na njegovu potkovanost u Vedama,
potreban samo formalan nalog prijatelju da uzme stvar u svoje ruke i
da započne pregovore između kuća, pa da srećan ishod bude više no
siguran.
Pri ponovnom pomenu slučaja sa ljuljaškom Šridamanu bolno
zaigra obraz, no on se ipak pokaza zahvalan prijatelju zbog njegove
spremnosti da mu pomogne, i predade se Nandinom neobolelom
razumu da ga malo-pomalo preobrati iz žudnje za smrću do verovanja
da ispunjenje njegovih snova o sreći — naime, da zagrli Zitu kao svoju
ženu — ne leži van granica pojmljivoga i onoga što može pripasti
čoveku, ostajući, istina, pri tome da mu Nanda, ako se prozba izjalovi,
bespogovorno mora svojim krepkim rukama načiniti lomaču. Gargin
sin obeća ovo umirujućim rečima, no pre svega se trudio da se sa njim
dogovori, tačku po tačku, o propisanoj proceduri prosidbe, tokom koje
je Šridaman imao sasvim da se povuče u pozadinu i samo da čeka na
uspeh: kako će Nanda, dakle, najpre poveriti sinovljeve misli
Bhavabhutiju, Šridamanovom ocu, i pokrenuti ga da počne pregovore
sa devojčinim roditeljima; kako će zatim i Nanda, kao zastupnik
prosca i kao provodadžija, otići do Bizonovog Doma i svojom
prijateljskom osobom udesiti da dođe do daljeg zbližavanja njih dvoje.
Rečeno — učinjeno. Bhavabhuti, vanidja iz bramanske loze,
obradovao se saopštenjima koje je čuo od poverenika svoga sina;
Sumantra, kravar ratničkog porekla, nije pokazivao neraspoloženje
prema predlozima, koje su pratili znatni pokloni, razastrti preda nj;
Nanda je u domu prosidbe otpevao hvalospev prijatelju, priprosto-
pučkim ali ubedljivim rečima; a korisno po stvar protekla je i poseta
Zitinih roditelja, koju su za uzvrat učinili Blagostanju Krava, i kojom
prilikom su ispitivali valjanost prosca; i dok su dani prolazili u takvim
pripremama i postupcima, devojka se nauči da u Šridamanu,
trgovačkom sinu, izdaleka gleda gospodara i supruga koji joj je
namenjen. Sačiniše bračni ugovor, i njegovo potpisivanje proslaviše
obilnom gozbom i izmenom darova što donose sreću. Brižljivo izabran
uz pomoć zvezdočataca, dan svadbe se približavao, a Nanda, koji je
znao da će on jednom doći, — i pored toga što je u taj dan bilo
urečeno Šridamanovo spajanje sa Zitom, što je Šridamana sprečavalo
da veruje u njegovu pojavu, — Nanda je kao čauš trčao okolo,
pozivajući rodbinu i prijatelje. A kad su u dvorištu mladine kuće, uz
molepstvija domaćeg bramana, od lepinja sasušene balege pravili
gomilu za svadbenu vatru, — i tu je on svojim krepkim rukama najviše
učinio.
Tako dođe dan kad Zita, lepotica izvajanih udova, tela pomazana
kamforom, sandalovim i kokosovim uljem, okićena adiđarima, u
77
jelečetu sa šljokicama i uvijena u sari, glave umotane u oblak velova,
— kad Zita, velim, prvi put ugleda svoga suđenika (dok je on nju, kao
što je poznato, već ranije bio video) i prvi put ga nazva po imenu.
Imalo je, doduše, da se čeka na onaj čas, no najzad se i on upriliči,
čas kada on izreče: "Dobio sam je", kad ju je, dok su se na žrtvenik
stavljali pirinač i maslo, primio iz ruku njenih roditelja, nazvao sebe
nebom a zemljom nju, napevom pesme sebe sama a nju rečju pesme,
i kada je, uz pevanje i tapšanje žena, triput obišao sa njom oko
rasplamsale gomile, posle čega ju je, sa zapregom belih bikova i u
svečanoj pratnji, povezao kući u svoje selo i na krilo svoje majke.
Onde je valjalo ispuniti još i više običaja što donose sreću: i tu
obiđoše oko vatre, on joj dade da jede šećernu trsku, spusti joj prsten
u haljinu, pa posedaše na gozbu sa rođacima i prijateljima. A kad se
najedoše i napiše, i kad ih još i poškropiše vodom iz Ganga i ružinim
uljem, svi ih dopratiše do odaje što je bila nazvana "odaja srećnoga
para", i gde je za njih bila razmeštena postelja, sva u cveću. Tu se uz
poljupce, šalu i suze, svi oprostiše od njih — Nanda, koji je stalno bio
sa njima, sasvim poslednji, na samome pragu.

5.
Neka oni koji slušaju, zavedeni dosadašnjim tako prijatnim tokom
ove priče, nipošto ne upadnu u klopku obmane o njezinom pravom
karakteru! Dok smo ćutali, ona je za trenutak odvratila svoje lice, i sad,
kad vam ga opet obraća, ono nije više ono staro: izobličilo se u
jezovitu obrazinu, u stravičan lik od koga se čovek unezveri, skameni,
ili se bezglavo predaje podivljalom žrtvovanju, lik kakav su Nanda i
Zita ugledali na putovanju koje su... Ali, redom da pričamo.
Šest meseci protekoše otkako je Šridamanova mati posadila lepu
Zitu kao ćerku na svoje krilo i otkako je ova svome tankonosom mužu
poklonila potpuno uživanje bračnih radosti. Teško leto se okončalo, pa
se već i kišno doba, koje nebo pokriva oblačnim bujicama, zemlju pak
sveže izniklim cvećem, bližilo svom kraju, nebeska kapa je bila bez
mrljice jedne, i jesenji lotos je cvetao kad mladi supruzi u razgovoru sa
svojim prijateljem Nandom, uz saglasnost Šridamanovih roditelja,
rešiše da otputuju do Zitinih roditelja, koji nisu videli ćerku još otkako
je zagrlila muža, pa su želeli da se uvere kako joj prija bračni život.
Iako se Zita odnedavno ponadala radostima materinstva, usudili su se
da krenu na putovanje, koje neće biti dugačko, niti, s obzirom na
zasvežilo godišnje doba, veoma naporno.
Putovali su u dvokolicama, pokrivenim nastrešnicom i zastrtim.
Vukli su ih jedan zebu i jednogrba kamila, a Nanda, prijatelj, terao je
zapregu. Sedeo je ispred supruga, sa naherenom kapom na glavi,
klateći nogama, i činilo se da svu pažnju obraća putu i stupanju
životinja, te se nije mogao mnogo osvrtati prema onima u kolima i
ćaskati sa njima. Ovda-onda bi uputio koju reč životinjama, s vremena
na vreme bi počeo i da peva neku pesmu, veoma glasno i zvonko, —
ali uvek bi mu glas utanjio već posle prvih tonova i pretvarao se u
nekakvo zunzorenje, koje bi se završavalo kakvim tihim: đi, ili napred!
Ali taj njegov način da najednom žestoko zapeva iz potištenih grudi
imao je nešto zastrašujuće, isto kao i brzo gušenje njegova glasa.
Iza njega su supruzi sedeli ćutke. Pošto se on nalazio tačno ispred
njih, oči bi im, kad bi ih pravo podigli, ugledale Nandin potiljak, a
pogled mlade žene je to katkad i činio, podižući se polako iz krila da bi
se brzo, posle kratkog počivanja, opet vratio na njega. Šridaman je
sasvim izbegavao da gleda na tu stranu, lice je okrenuo u stranu
prema zastoru od sargije. Rado bi promenio mesto sa Nandom i sam
upravljao kolima, samo da ne mora, kao njegova žena kraj njega, da
gleda pred sobom mrka leđa na kojima su se isticali kičmeni pršljenovi
i pokretljive plećke. Ali to ne bi išlo, jer ovakav raspored, koji je želeo
radi svog olakšanja, opet ne bi bio ono pravo. — Tako su se tiho vozili
svojim putem, ali pri tom su sve troje brzo disali, kao da su trčali, i
crvenilo im je promrežalo beonjače, što vazda predstavlja težak znak.
Zacelo, neki čovek vidovnjak bi morao ugledati crna krila kako bacaju
senku nadnoseći se nad njihova kola.
Rado su putovali pod okriljem noći, hoću reći pre dana, u najranije
jutarnje sate, kao što to ljudi čine kad žele da izbegnu sunčano breme
poodmaklog dana. Ali oni su za to imali svoje posebne razloge. Kako
je sad u njihovim dušama boravila pometnja, a tmina ide pometnji
naruku, to su oni bez svoga znanja iskoristili priliku da pometnju svoje
duše predstave u prostoru, pa su zalutali u tom kraju. Nanda, naime,
nije okrenuo vola i kamilu sa druma na onom mestu gde je to trebalo
učiniti da bi prispeli u Zitino zavičajno selo. Skrenuo je na pogrešnom
mestu, opravdan donekle nebom bez meseca, osvetljenim jedino
zvezdama, i put kojim je krenuo ubrzo je prestao da bude put, i
pretvorio se u čistinu između drveća, koja je samo varljivo ličila na
njega, dok je drveće isprva stajalo pojedinačno, no zatim postajalo sve
češće, pokazujući se kao drveće koje im je slala u susret neka gusta
šuma, kako bi ih zarobila i uskoro im sakrila iz vida i onu čistinu kojom
su išli i koju su mogli iskoristiti za povratak.
Nemoguće je bilo da se kolima probiju po mekom šumskom tlu,
između drveća što ih je okružavalo i oni priznadoše jedno drugome da
su zabasali, ne priznajući, međutim, da su stvorili položaj koji je
odgovarao zabasalosti njihovih duša; jer Šridaman i Zita, iza Nande
koji je upravljao, nisu spavali, kao što bi se moglo pomisliti, nego su
otvorenih očiju dopustili da ih on zavede s puta. Nije im ništa drugo
ostalo no da založe vatru na mestu na kome su se zatekli, kako bi
sunčev ishod mogli dočekati bezbednije od grabljivih zveri. A potom,
kad dan zasja kroz šumu, ispitaše okolinu u svim pravcima, ispregoše
vola i kamilu i pustiše ih da sami idu, pa uz silne napore uzeše da
guraju dvokolice čas levo, čas desno, gde god se moglo provući
između tikovih i sandalovih stabala, tako sve do ivice džungle, a tu se
pred njima otvori jedna prohodna klisura, obrasla žbunjem, za koju je
Nanda sasvim pouzdano izjavio da ih mora odvesti na pravi put ka
njihovom cilju.
Vozeći se tako niz sutesku, iskošeno i truckajući se, dospeše do
nekog hrama uklesanog u stenu i videše da je to svetilište boginje
Devi, Durge, nepristupačne i opasne, boginje Kali, tamne majke; i
povodeći se za nekim nagonom u svojoj duši, Sridaman ispolji želju da
siđe i da oda boginji poštu. "Samo ću je pogledati, pomoliti se i za koji
trenutak se vratiti", reče on svojim pratiocima. "Čekajte me ovde za
toliko!" Pa siđe iz kola i pope se uz grube stepenice što su vodile do
hrama.
Kao ni onaj dom Majke kraj skrovitog kupališta na rečici Zlatnoj
mušici, tako ni ovaj nije spadao u veće; no stubovi i kipovi bili su mu
isklesani sa obilatom pobožnošću. Divljačno brdo se gorostasno
nadnosilo nad ulaskom, poduprto stubovima koje su čuvali leopardi
iskeženih zuba, a desno i levo, kao i na obema stranama unutarjega
pristupa, u plohe stenjaka behu urezana prikazanja, kasnije obojena:
likovi života u puti, života što je pomešan od kostiju, kože, mišića i
srži, od semena, znoja, suza i krmelja, pogani, mokraće i žuči, života
pritisnutog strašću, jarošću, zabludom, požudom, zavišću i
malodušnošću, razdvajanjem od dragoga i vezivanjem za nedrago,
pritisnutog glađu, žeđu, starošću, brigom i smrću, nepresušno
prožetog i zapajanog slatkom i vrelom rekom krvi, — života kakav
tisuću obličja patnički uživaju, gamizavo se proždirući i preobraćajući
se jedno u drugo, te se u tečnosveispunjavajućoj gunguli ljudskoga,
božanskoga i životinjskoga čini da slonova surla predstavlja ruku
čoveka, a da se na mestu ženske glave pojavila glava divljega vepra.
Sridaman nije obraćao pažnju na te likove, i verovao je da ih ne vidi;
ali dok je prolazio između njih, njegove crvenilom podlivene oči ih
okrznuše, i oni ipak, pobuđujući nežnost, vrtoglavicu i sažaljenje,
dotakoše njegovu dušu, pripravljajući je za prizor uzvišene Majke.
U stenovitom domu vladao je polumrak; samo odozgo kroz brdo
padala je dnevna svetlost u zbornicu kroz koju je sada koračao, i u
niže, spušteno predvorje koje se nastavljalo na zbornicu. A kad prođe
kroz jedna duboka vrata, od kojih su stepenice ponovo vodile naniže,
pred njim se otvori materinsko telo, središte doma.
Zadrhtao je u podnožju stepenica i zateturao se unatrag prema
njima, oprvši ruke o dva lingamova kipa s obe strane ulaska. Kalin kip
je ulivao stravu. Da li se to samo tako činilo njegovim očima,
protkanim crvenim žilicama, ili zaista još nikada i nigde nije ugledao
jarosnu boginju u tako likujuće jezovitom obličju? Uokviren lukom
lobanja i odsečenih ruku i nogu, idol je strčao iz zida stene, pokriven
bojama koje su k sebi privlačile svu svetlost pa je bacale od sebe,
nagizdan sjaktavim krunama, opasan i ovenčan kostima i udovima
bića, usred uskovitlanog kola njegovih osamnaest ruku. Mati je oko
sebe vitlala mačevima i zubljama, krv se pušila u lobanji koju je jedna
između njenih ruku prinosila ustima, krv se sterala podno njenih nogu,
— sred čuna jednoga stajala je boginja što užas uliva, sred čuna što je
plovio po moru životnih talasa, po moru krvi. Ali i stvarni zadah krvi,
dotičući Šridamanov tankovijasti nos, lebdeo je, zastarelo-sladunjavo,
u ustajalom vazduhu planinske pećine, podzemne klanice, u čije tle
su, lepljivi i zakoreli, bili usečeni žlebovi radi oticanja životnog soka
životinja, koje brzo iskrvare pošto im se odseče glava. Životinjske
glave, otvorenih, staklastih očiju, njih četiri do pet, od bivola, od svinje
i od koze, ležale su u obliku piramide naslagane na oltaru pred kipom
Neumitne, a mač kipa, koji je služio za to da im se odrubi glava, ležao
je postrance na pločniku, oštrobrid, blistav, iako je nosio i mrlje od
usirene krvi.
Sa ježenjem što je iz trenutka u trenutak naviralo do oduševljenja,
piljio je Sridaman u divlje izbuljeno lice Iskateljke žrtava,
Smrtonosnice-Životodavnice, i u kovitlac njezinih ruku, koji je i njemu
navodio pamet na pijano kruženje. Pritisnuo je zgrčene pesnice uz
silovito uzburkane grudi, a besprimemi talasi jeze, čas ledeni čas vreli,
plavili su ga jedan za drugim i mutili njegov potiljak, srčani predeo i
njegov od očajanja uzbuđeni pol, navodeći ih na krajnje izbezumljeni
čin protiv njega samog a u čast večne utrobe. Njegove usne, beskrvne
već, molile su:
"Bespočetnice, ti koja si bila pre svega nastalog! Majko bez muža,
ti čije haljine niko ne zadiže! Slatka i prestravična Sveobujmiteljko,
koja ponovo usisavaš sve svetove i prilike što izviru iz tebe!
Bezbrojnim žrtvama živih bića odaje ti narod poštu, jer tebi pripada
životna krv sviju! Zar bih mogao ne steći tvoju milost, spasenja svoga
radi, kad bih sam sebe prineo tebi na žrtvu? Dobro znam da na taj
način neću uteći od života, iako bi to valjalo želeti. Ali daj mi da
ponovo uđem kroz vratnice materinskog tela i vratim se u tebe, da se
oslobodim ovog svoga Ja i ne budem više Šridaman, kome je svako
uživanje pomućeno, jer nije on taj koji ga pričinjava!"
Reče ove mutne reči, zgrabi mač sa tla i sam sebi odseče glavu od
trupa.
Za tili čas se ovo kaže, a ne može se drukčije ni učiniti no za tili
čas. A ipak pripovedač ovde ima samo jednu želju: naime, neka onaj
ko sluša ne primi ove reči ravnodušno i ne razmišljajući, kao nešto
svakodnevno i prirodno, samo zato što se tako često pripovedalo — i
u pričama izgleda kao nešto obično — da ljudi sami sebi odrubljuju
glavu. Pojedinačan slučaj nikad nije običan: najobičniji za misli i za
kazivanje jesu rođenje i smrt; ali prisustvuj nekom rođenju ili nekom
umiranju, pa se zapitaj, zapitaj porodilju ili samrtnika da li je to nešto
obično. Sam sebi odrubiti glavu, ma koliko o tome bilo pričano, znači
ostvariti skoro neostvarljivo delo, za čije je temeljno izvođenje
potrebno ogromno oduševljenje i strahovito sabiranje svih životnih sila
i moći volje u jednu jedinu tačku, tačku izvršenja; i to što je Šridaman,
čije su oči bile blage od razmišljanja i koji je imao ne mnogo krepke
bramanske trgovačke ruke, — što je on izveo ovde to delo, to ne treba
primati kao nešto obično, već sa čuđenjem koje ide skoro do neverice.
Ali, dosta je reći da je on učinio tu jezivu žrtvu dok dlanom o dlan,
te mu je sad glava sa nežnom bradicom oko obraza ležala na jednom
mestu, a na drugom telo, koje je bilo manje važan dodatak ovoj
plemenitoj glavi, i čije su obe šake još grčevito stezale balčak žrtvenog
mača. A iz trupa je neobično snažno šiknula krv i ulila se u žlebove
kosih stranica, koji su mrežali tlo i imali mali pad, pa je lagano
odmilela prema jami što je bila iskopana ispod oltara, — veoma nalik
na rečicu Zlatnu mušicu, koja najpre kao ždrebe doskakuće kroz
 78
Himavantovu kapiju, no potom sve mirnije kreće svojim putem prema
ušću.

6.
Vratimo li se sada iz materinskoga okrilja ovog stenovitog doma ka
onima što čekaju napolju, ne smemo se začuditi što ih zatičemo kako
se isprva nemo, a zatim izmenjujući misli u razgovoru, pitaju šta li je to
sa Sridamanom, koji je, kako je rekao, hteo samo za časak da svrati i
oda poštu, a već se toliko vremena ne vraća. Lepa Zita, sedeći iza
Nande, poduže je naizmence gledala u njegov potiljak i u svoje krilo, i
bila ćutljiva kao i on, kome su kozasti nos i proste debele usne bili
stalno okrenuti unapred, u pravcu zaprege. Ali napokon oboje počeše
da se vrte na svojim mestima, i posle izvesnog vremena, odlučivši se,
prijatelj se okrete ka mladoj ženi i upita:
"Šta misliš, zašto li nas ostavlja da čekamo i šta li radi toliko
unutra?"
"Pojma nemam, Nanda", odgovori ona, upravo onim milo-treptavim
i zvonkim glasom koji se on bojao da čuje, a unapred se bojao čak i
toga da će ona, sasvim izlišno, dodati i njegovo ime, iako to nije bilo
manje nepotrebno no kad bi on rekao: "Što li samo nema Šridamana?"
umesto da jednostavno upita: "Što li ga nema?"
"Već poodavno", produži ona, "ne mogu da se dosetim šta je to,
dragi Nanda, i da se sad nisi okrenuo prema meni i upitao me, ja bih
sama, možda samo malčice kasnije, postavila tebi to pitanje."
On zavrte glavom, delom usled čuđenja što se prijatelj zabavio,
delom i kao da se brani od suvišnih reči koje je ona stalno umetala; jer
da je rekla: "okrenuo", to bi bilo sasvim dovoljno, a onaj dometak
"prema meni", iako očevidno ispravan, bio je nepotreban, opasno
nepotreban — izrečen prilikom čekanja Šridamana, milo-treptavim
glasom, čija se neprirodnost jedva primećivala.
Zaćutao je, plašeći se da i sam ne počne govoriti neprirodnim
glasom i da je pri tom slučajno ne oslovi po imenu, jer osećao je,
pošto mu je ona dala primer, izvesno iskušenje da to učini; i tako ona,
posle kraćeg ćutanja, progovori prva i predloži:
"Da ti kažem nešto, Nanda: pođi za njim, pogledaj gde je i šta radi,
i prodrmaj ga svojim snažnim rukama ako se zaboravio u molitvi — ne
možemo više čekati, i neobično je od njega što nas pušta da ovde
sedimo i gubimo vreme dok se sunce sve više penje, kad smo,
zalutavši, ionako već zakasnili, pa moji roditelji možda već polako
počinju da se brinu za mene, jer oni me vole više od svega. Pođi
dakle, molim te, i dovedi ga, Nanda! Čak i ako ne želi da dođe i uzme
da se brani, ti ga ipak dovedi! Pa jači si od njega."
"Dobro, poći ću i dovešću ga", odvrati Nanda, — "milom, naravno.
Samo treba da ga podsetim kako je vreme odmaklo. Uostalom, moja
je krivica, samo moja, što smo izgubili put. Već sam i sam pomišljao
da pođem za njim, samo sam smatrao da ćeš se možda plašiti da
ovde čekaš sasvim sama. Ali to je samo za koji trenutak."
To rekavši, spusti se sa prednjeg sedišta i pope se u svetilište.
A mi, mi koji znamo kakav ga prizor očekuje! Moramo ga pratiti
kroz zbornicu, u kojoj još ništa nije slutio, pa kroz predvorje, u kome je
takođe još bio u tmini neznanja, pa najzad dole do materinske utrobe.
E dabome, onde je posrnuo i zateturao se, sa muklim uzvikom užasa
na usnama, i s naporom se pridržao za lingamovo kamenje, baš kao
što je i Šridaman učinio, ali nije to uradio zbog kipa, koji je ovoga
prenerazio i stravično oduševio, već zbog jezovitog prizora na tlu. Tu
je ležao njegov prijatelj, voštana glava sa razvezanom maramom bila
mu je odvojena od trupa, a krv mu je račvastim putevima milela prema
jami.
Siroti Nanda drhtao je kao slonovo uho. Držao je obraze svojim
tamnim šakama, okićenim prstenjem, a kroz seljačke usne neprestano
mu je naviralo, upola prigušeno, ime njegovog prijatelja. Pognut, činio
je bespomoćne pokrete prema razdeljenom Šridamanu na tlu, jer nije
znao u pravcu kog dela da se okrene, koji da obujmi, kome da se
obrati, telu ili glavi. Najzad se odluči za glavu, pošto je ona vazda
sasvim izrazito bila glavni deo, kleče uz nju, ubledelu, i oslovi je,
kozasta lica izobličena od plača, ali ipak jednu ruku stavi i na telo, pa
se i ovome s vremena na vreme obraćao.
"Šridamane", grcao je, "dragi moj, šta si to učinio, i kako si se
mogao prelomiti da sopstvenim šakama i mišicama izvršiš ovo delo,
ovo tako teško izvodljivo delo! Pa to nije bilo za tebe! A ipak si izveo
baš ono što niko ne bi očekivao od tebe! Oduvek sam se divio tvome
duhu, a sad ti se na jad i žalost moram diviti i što se tela tiče, jer bio si
kadar da učiniš i ovo najteže! Kako li ja moram izgledati pored tebe,
kada je tebi ovo pošlo za rukom! Kakvu li su samo žrtvenu igru morali
voditi velikodušnost i očajanje, ruku pod ruku, kad si sam sebe zaklao!
Ah, avaj, avaj, razdvojena ta fina glava od finoga tela! Još se na
njegovom trbuhu nalazi nežno salce, ali lišeno smisla i značaja, jer je
nestalo veze sa plemenitom glavom! Reci, jesam li ja kriv? Da nisam
počem kriv za tvoj postupak pukim svojim postojanjem, ako i nisam
svojim delanjem? Vidiš li, ja stupam tragom tvojih misli, pošto moja
glava još misli, — ti bi, možda, u skladu sa naukom o bićima učinio
ovu razliku i krivicu prouzrokovanu postojanjem smatrao bitnijom od
krivice prouzrokovane delanjem. Ali šta čovek može više učiniti no da
izbegava delanje? Ćutao sam, koliko god sam mogao, da ne bih
slučajno i sam počeo govoriti gugutavo-zaljubljenim glasom. Ništa
suvišno nisam rekao, i nisam dodavao njeno ime kad sam joj se
obraćao. Sam sam sebi svedok — niko drugi inače, valja priznati —
da je ni u čemu nisam podržavao kad bi ona, meni u hatar, uzela da te
pecka. Ali šta to sve vredi kad sam ja kriv prosto zbog svog postojanja
u mesu? Trebalo je da krenem u pustinju i da se kao usamljenik
strogo pridržavam isposničkih zaveta! Trebalo je, skrhano priznajem,
da tako postupim ne čekajući da mi ti to kažeš; ali, toliko mogu reći, da
malo skinem teret krivice sa sebe; zacelo bih to učinio da si mi kazao!
Zašto mi ništa nisi rekla, glavo draga, onda dok još nisi ležala ovako
odvojena, nego si se nalazila na svome telu? Uvek su naše glave
govorile jedna s drugom, tvoja mudro, a moja priprosto, ali čim bi
došlo do ozbiljnog i opasnog predmeta, ti bi ućutao! Sada je prekasno,
ti nisi ništa rekao, nego si velikodušno jezivo delao i propisao si kako i
meni valja da postupim. Jer svakojako nisi verovao da ću ja zaostati
iza tebe, i da će se moje jedre ruke opirati da učine delo koje si ti
izvršio pomoću tvojih slabačkih! Često sam ti govorio da ne mislim da
nadživim rastanak s tobom, i kad si mi u svojoj ljubavnoj boljci naredio
da napravim lomaču za tebe, izjavio sam da ću je, ako je uopšte
načinim, udesiti za dvojicu i da ću zajedno s tobom sesti na nju. Što
sad ima da se zbude, to već odavno znam, iako tek sada dospevam
da to jasno izdvojim iz uskovitlanog spleta svojih misli, i već čim sam
ušao ovde i video te gde ležiš, — tebe, to jest telo onde a glavu pored
njega — već tad je Nandina odluka smesta bila donesena. Hteo sam s
tobom da sagorim, pa i sad hoću s tobom da iskrvarim, jer nešto
drugo uopšte mi ne preostaje. Treba li možda da iziđem, da joj javim
šta si učinio, pa u njenim užasnutim krikovima da začujem potajnu
radost? Treba li da svud idem sa zaprljanim imenom, dozvoljavajući
svetu da priča ono što će sasvim pouzdano pričati, naime: ,Nanda,
zlikovac, ogrešio se o svoga prijatelja, ubio ga je zbog požude prema
njegovoj. ženi'? Nipošto! Nikad ni doveka! Poći ću za tobom, i večna
utroba neka popije moju krv zajedno s tvojom!"
To rekavši, okrete se od glave ka telu, oslobodi držak mača iz već
ukočenih šaka, pa krepkim rukama najtemeljnije izvede presudu koju
je sam sebi izrekao, tako da njegovo telo — da njega najpre
pomenemo — pade poprečke preko Šridamanovog, a prijazna mu se
glava otkotrlja pored prijateljeve, gde ostade da leži, prevrnutih očiju.
Krv mu pak takođe linu, najpre plahovito i hitro izvirući, a zatim polako
poče da mili kroz žlebove ka slivnici.

7.
Za to vreme je Zita, Brazda, sedela napolju sama pod arnjevima, a
vreme joj se utoliko više oteglo što se sad pred njom nije nalazio vrat
u koji je mogla da gleda. Šta se desilo s tim vratom dok se prepuštala
izvesnom svakidašnjem nestrpljenju, to ona nije mogla ni da sanja, —
jedino se možda ipak u dnu njene duše, duboko ispod nezadovoljstva
koje je bilo, istina, živahno, ali je ipak pripadalo svetu bezazlene
pojmljivosti i navodilo je da tupka i lupka nožicama, — jedino se,
velim, ispod toga mogla meškoljiti slutnja o nečem strahovitom, što bi
objašnjavalo njeno toliko čekanje, ali prema čemu ne bi bilo prikladno
odnositi se sa nestrpljenjem i ljutnjom, jer je to pripadalo jednom
poretku mogućih stvari u kome se zaista nije imalo rašta tupkati i
lupkati. Mora se računati sa izvesnom potajnom sklonošću mlade
žene prema nagađanjima ove vrste, pošto je ona od pre nekog
vremena živela obuzeta nastrojenjima i saznanjima koja — toliko
samo da kažemo — nisu bila lišena izvesne srodnosti sa onim
gorostasnim poretkom. Ali to se nije javljalo u onome što je govorila u
sebi.
"Ovo se zbilja ne može iskazati i jedva se može podneti!" mislila je.
"Ovi muškarci su svi jednaki, nijednom ne bi trebalo davati
preimućstvo nad drugim, jer ni u koga se ne možeš pouzdati. Jedan te
ostavlja da sediš sa drugim, tako te ostavlja da bi mu ne znam šta
trebalo dati zbog toga, a kada pošalješ drugoga, sediš sama. I to još
dok sunce sve više odskače, a već smo, zalutavši, toliko vremena
izgubili! Malo treba pa da iz kože iskočim od besa. Ta u čitavom
području razumnih i dozvoljenih mogućnosti ne može se naći nikakvo
objašnjenje, niti ikakvo izvinjenje za to što se najpre jedan zadržao, a
potom i onaj što treba da ga dovede. Najgore što mogu dokonati jeste
da su zapodeli prepirku i borbu, pošto je Šridaman toliko privržen
molitvi da se ne može pokrenuti s mesta, a Nanda bi hteo da ga
natera da dođe, no pri tom se, s obzirom na nežnost moga muža, ne
usuđuje da upotrebi svoju punu snagu; jer kad bi hteo samo, mogao bi
ga na rukama, koje izgledaju kao od gvožđa kad ih čovek slučajno
opipa, izneti i doneti k meni kao kakvo dete da nosi u naručju. To bi
bilo ponižavajuće za Sridamana, no ja se ipak, uvređena što moram
toliko čekati, nalazim već sasvim bližu želje da Nanda tako postupi.
Da vam kažem nešto: zaslužili ste da uzmem uzde u ruke i sama se
odvezem do svojih roditelja — pa kad konačno iziđete, da zateknete
ovo mesto prazno. Kad ne bi bilo toliko sramotno prispeti tamo bez
muža i prijatelja, samo zato što su me ostavili da čekam, ja bih smesta
izvela ovaj naum. Ali ovako mi ništa drugo ne ostaje (a trenutak za to
je sad sasvim pouzdano došao) no da i sama ustanem, pođem za
njima i vidim šta li to, za ime sveta, mogu raditi. Nije čudo što me,
jadnu i trudnu ženu, obuzima izvesna bojazan pred neobičnošću koja
se mora kriti u njihovom zagonetnom ponašanju. Ali, između svega
što se može zamisliti najgore će ipak biti ako su zametnuli kavgu, — iz
nekog razloga koji bolje da kogod drugi iznalazi — pa ih ta raspra još
zadržava. E, onda ću se ja umešati, pa ću ih već urazumiti."
Ovo namislivši, lepa Zita je sišla s kola, pa se, dok su joj se bedra
njihala pod obmotanom haljinom, uputila prema domu Majke, — i tek
što je pedeset puta udahnula i izdahnula vazduh, našla se pred
najužasnijim od svih prizora.
Digla je ruke uvis, oči joj iskočiše iz duplji, a onda se obeznanjena
srušila i dugo je ležala u nesvesti na tlu. Ali šta joj je sve to vredelo?
Užasni prizor je imao vremena da čeka, kao što je čekao i dok je Zita
uobražavala da ona čeka; on je proizvoljno dugo ostajao isti, i kad
nesrećnica ponovo dođe svesti, sve je bilo kao i pre. Pokušala je da
ponovo padne u nesvest, ali zahvaljujući njenoj snažnoj prirodi to joj
nije pošlo za rukom. I tako se šćućurila na kamenju, prstiju zarivenih u
kosu, i zurila je u odvojene glave, na tela što su ležala unakrst jedno
preko drugoga i na krv što je milela.
"Višnji bogovi, duhovi i veliki isposnici", šaptala je plavičastim
usnicama, "izgubljena sam! Obojica, u isti mah obojica — sa mnom je
svršeno! Moj gospodar i suprug, koji je sa mnom obilazio oko ognja,
moj Šridaman sa uvaženom glavom i sa telom ipak toplim, koji me je u
svetim bračnim noćima naučio uživanju, onolikom, naravno, koliko ga
sad poznajem — štovane glave razdvojene od tela, skončao i mrtav! A
skončao i mrtav i drugi, Nanda, koji me je ljuljao i prosio me za njega,
— krvavo razdvojena tela od glave — leži, eto, još sa kovrdžom
'batlijom' na veselim grudima, — bez glave, šta se tu sad može učiniti?
Mogla bih ga dodirnuti, mogla bih dotaći snagu i lepotu njegovih
mišica i bedara, kad bih imala volje za to. Ali nemam je; krvava smrt
stavlja branu između njega i takve obesti, baš kao što su čast i
prijateljstvo to činili ranije. Odsekli su glave jedan drugome! Iz
izvesnog razloga, koji ne mogu više skrivati pred sobom, jarost im se
rasplamsala kao kad se oganj prelije maslom, i tako su se strahovito
posvađali da ih je to odvelo do ovog uzajamnog dela — kao da mi je
pred očima taj prizor! Ali ovde se nalazi samo jedan mač — i Nanda
ga drži! Kako su, besomučnici, mogli da se bore samo jednim
mačem? Šridaman je, zaboravivši na svu mudrost i blagost, zgrabio
mač i odsekao Nandi glavu, na šta je ovaj — ali ne! Nanda je iz
izvesnih razloga, zbog kojih me prolaze žmarci usred sve moje bede,
odrubio glavu Šridamanu, a potom je ovaj, — ali ne — ali ne! Ta
prestani da razmišljaš, ništa od toga nema izuzev krvave tmine, koja
se ionako sada nalazi preda mnom, i samo jedno je jasno: da su
postupali kao pobesneli muškarci i da ni jedan jedini trenutak nisu
pomislili na mene. To jest, mislili su na mene, itekako, za mene,
jadnicu, oni su se i borili u svom groznom mužjaštvu, i zbog toga me
donekle prolaze žmarci; ali mislili su na mene samo s obzirom na
sebe same, ne s obzirom na mene i na to šta će biti sa mnom, — za
to oni u svojoj pomahnitalosti nisu marili nimalo više no što sada mare,
sada kad mirno leže bez glava i meni prepuštaju odluku šta da
počnem! Da počnem? Ovde baš ništa nema da se počinje, samo da
se okončava. Treba li da bludim kroz život kao udovica i da trpim ljagu
i gnušanje prema ženi koja je tako loše negovala svog gospodara da
je on bedno skončao. I inače se na udovicu ne gleda bolje, ali kakvom
će me tek ljagom ocrniti kad sama budem došla u domove svoga oca i
svoga svekra! Samo jedan mač postoji, nisu se uzajamno mogli pobiti
njime, jedan mač ne stiže za dvojicu. Ali ostaje i treće lice, a to sam ja.
Reći će da sam razuzdana žena pa sam ubila svoga muža i njegovog
pobratima, svoga devera, — lanac dokaza je ubedljiv. Pogrešan je, ali
ubedljiv, i tako će me nevinu žigosati. Ne nevinu, ne, — da se sve nije
okončalo, još bi imalo nekog smisla i bilo bi vredno truda lagati sebe,
ali ovako nema smisla. Nisam ja nevina, odavno već nisam, a što se
tiče razuzdanosti, ima tu nešto istine, — čak mnogo, mnogo istine ima
u tome: samo ne baš onako kako će ljudi misliti o meni. Postoji, znači,
neka pravda koja dela u zabludi? — Moram da preteknem takvu
pravdu i sama sebi da presudim. Moram poći za njima — ništa drugo
pod milim bogom mi ne ostaje. Ne mogu podići mač ovim ručicama,
koje su premalene i odviše bojažljive da unište telo kome pripadaju, i
koje je sa svih strana nabreklo primamljivošću, ali je sazdano od
slabosti. Ah, šteta je za njegovu ljupkost, a ipak mora postati isto
ovako ukočeno i besmisleno kao što su ova ovde, kako ubuduće ne bi
ni budilo pohotu ni patilo od pohotljivosti. Eto, to je ono što se
bezuslovno mora desiti, pa makar se time broj žrtava popeo na četiri.
A čemu bi ono, dete udovice, i moglo da se nada od života? Nema
sumnje, postalo bi nesrećni bogalj, zacelo bi bilo bledo i slepo, jer ja
sam bledela od tuge usred uživanja i zatvarala oči pred onim koji mi je
to uživanje podario. Meni su prepustili odluku šta da započnem. E pa
gledajte kako ću znati da pomognem sebi!"
Pa se podiže, povede se levo-desno, ustetura se uz stepenice, pa
uprvši pogled u uništenje, potrča kroz hram i izjuri napolje. Pred
svetilištem je rasla smokva, obrasla lijanama. Ona dohvati jednu
zelenu rašljiku, napravi od nje omču, namače je oko vrata i taman
kroči da se udavi njome.

8.
No u tom trenutku javi joj se neki glas iz vazduha, glas koji je van
svake sumnje pripadao glavom Durga-Devi, Nepristupačnoj, boginji
Kali, Mračnoj, Majci svetova. Bio je to dubok i hrapav glas, materinski
odlučan.
"Hoćeš li smesta da se okaniš toga, kozo glupava?" ovako se
oglasila. "Nije ti, kanda, dosta što si krv mojih sinova bacila u jamu,
nego želiš još i ovo moje drvo da nagrdiš, a svoje telo, krasno
ispoljavanje moga suštastva, da daš gavranima da ga kljuju zajedno
sa milim, slatkim, toplim, maleckim životnim začetkom što raste u
njemu? Pa zar nisi primetila, ćurko jedna, da ne dobijaš više i da si
ostala u blagoslovenom stanju od moga sina? Ako u našim poslovima
ne umeš da brojiš dalje od tri, onda se svakako obesi, ali ne ovde u
mome području, — činiće se, odista, da mili život treba najednom da
propadne i da nestane sa sveta, jedino zbog tvoje glupavosti. Ionako
su mi uši već prepune od trućanja mislilaca kako je ljudski život neka
bolest, koja putem ljubavnog žara prenosi svoju zarazu na nova
pokolenja, — pa mi još i ti, ludo, izvodiš ovde te kerefeke. Izvlači glavu
iz omče, il’ će pasti šamari!"
"Sveta boginjo", odgovori Zita, "slušam te, svakako. Čujem tvoj
gromovnički glas i smesta prekidam, razume se, svoj očajnički
postupak, pošto mi tako naređuješ. Ali moram se braniti od tvoje
tvrdnje kako se čak ni u svoje stanje ne razumem i kako nisam
primetila da si mi ti zaustavila i da si me blagoslovila. Mislila sam
samo da će ono ionako biti bledo i slepo i nesrećni bogalj."
"De, budi dobra i pusti mene da ja brinem o tome. Prvo, to je
šašava ženska praznoverica, a drugo, u mom poslu mora biti i bledih i
slepih bogalja. Bolje pokušaj da se pravdaš i priznaj zašto je k meni
tamo u onu jamu dotekla krv mojih sinova, koji su, svaki na svoj način,
bili izvrsni mladići! Ne velim da mi njihova krv nije bila prijatna, ali
želela sam da je još neko vreme ostavim u njihovim valjanim žilama.
Govori, dakle, ali istinu kazuj! Možeš valjda zamisliti da mi je ionako
svaka stvar poznata."
"Ubili su jedan drugoga, boginjo presveta, a mene su ostavili na
cedilu. Zbog mene su zapodeli žestoku svađu, pa su jednim istim
mačem odsekli jedan drugome —"
"Glupost. Doista, samo ženska glava je kadra da toroče takve
preterane gluposti! Oni su se u muževnoj pobožnosti sami jedan za
drugim prineli meni na žrtvu, — eto, znaj sada. Ali zašto su to učinili?"
Lepa Zita udari u plač i odgovori jecajući:
"Ah, sveta boginjo, znam i priznajem da sam kriva, ali šta mogu za
to? Za mene je značilo silnu nesreću, mada bez sumnje neizbežnu,
kob dakle, ako ti je pravo da se tako izrazim" (ovde je nekoliko puta
uzastopce zajecala), "značilo je za mene zlo i otrov zmijski što sam
postala žena od gordeljivo zatvorenog i bezazlenog devojčeta koje
sam bila i koje je mirno ložilo ognjište svoga oca pre no što je
upoznalo čoveka i bilo uvedeno u tvoje poslove, — a to je za tvoje
veselo dete bilo kao da se bunike najelo — promenilo se otada
potpunce, i greh je sa neodoljivom slašću zavladao njegovom
probuđenom dušom. Ne kažem da želim da se vratim u veselu,
gordeljivu neprobuđenost, koja nije bila ništa drugo do neznanje, — ne
mogu to, a to čak nije ni moguće čoveku. Znam samo da nisam
poznavala muškarca u ono drevno doba i da ga nisam gledala, da
nisam marila za njega i da je moja duša bila slobodna od njega i od
one žarke radoznalosti da saznam njegove tajne, te sam se šaljakala
sa njim i bezazorno i hladno odlazila svojim putem. Da li bi me ikada
obuzela pometenost kad bih ugledala grudi nekog mladića, da li bi mi
navrla krv u oči kad bih spazila njegove mišice i butine? Ne, to za
mene onda baš ništa nije značilo, i nimalo nije dovodilo u iskušenje
moju bezazornost i hladnoću, jer bila sam neprobuđena. Dolazio je
jedan mladić sa pljosnatim nosom i crnim očima, telom lep kao upisan,
Nanda iz Blagostanja Krava, i ljuljao me ka suncu o prazniku, no nije
me vatra palila zbog toga. Obrazi su mi se jarili od vazduha koji sam
prosecala, ni zbog čega drugog, i iz zahvalnosti sam ga zvrcnula po
nosu. Zatim se on opet pojavio kao prosac za Šridamana, svoga
prijatelja, pošto su se njegovi i moji roditelji složili. Tada je, možda, već
bilo pomalo drukčije, može biti da su koreni nesreće u onim danima
kad me je prosio za onoga koji je trebalo da me zagrli kao muž, no koji
još nije bio prisutan; samo je onaj prvi bio prisutan.
On je bio stalno prisutan, pre svadbe i za vreme nje, dok smo
obilazili oko ognja, a potom takođe. Hoću reći, danju je bio prisutan,
ali, naravno, ne i noću, kad sam spavala sa njegovim prijateljem,
Šridamanom, mojim suprugom, i kad smo prilazili jedno drugom kao
božanski par, kao što se prvi put zbilo na cvetnoj postelji one noći po
našoj svadbi, kad me je otvorio muškom snagom i okončao moje
neiskustvo, načinivši me ženom i oduzevši mi gordeljivu hladnoću
ranih dana. Umeo je on da učini to, kako da ne, ta bio je tvoj sin, pa je
i ljubavno spajanje veoma ljupko umeo da izvede — ni rečce protiv da
se kaže, i ni pomena nema da ga nisam volela, štovala i plašila ga se
— ah, svakako, nisam toliko izopačena, boginjo najdraža, da ne bih
volela svoga gospodara i supruga, a pre svega da ga ne bih poštovala
i plašila ga se, da ne bih volela njegovu finu i otmenu, učenu glavu, sa
bradom ništa manje nežnom od zenica i očnih kapaka, i telo koje
spada uz glavu. Samo sam se, u isti mah sa poštovanjem koje sam
mu iskazivala, stalno pitala da li je zapravo njegov posao bio da me
načini ženom i da moju bezazornu hladnoću nauči slatkoj i stravičnoj
zbilji čula, — stalno mi se činilo da to njemu ne priliči, da nije dostojno
njega i ne pristaje mu glavi, i uvek kad bi mu se meso uzdiglo prema
meni u bračnim noćima, uvek mi se to činilo kao nekakva sramota za
njega i poniženje njegove finoće — ali time u isti mah sramota i
uniženje i za mene probuđenu.
Večita boginjo, ovako je bilo. Kori me, kažnjavaj me, — ja, tvoje
biće, u ovom užasnom času bez ustručavanja ti priznajem sve kako je
bilo, imajući na umu da je tebi ionako svaka stvar poznata. Ljubavna
strast nije pristajala glavi Šridamana, moga plemenitog supruga, pa
čak nije priličila ni njegovom telu, koje je tu glavna stvar, kao što ćeš
svakojako priznati, te ono, koje je sada ovako žalosno odvojeno od
svoje glave, nije umelo da ljubavno spajanje izvodi tako dobro da bih
svim svojim srcem učestvovala u tome, stoga što je, doduše, budilo
istu strast u meni, ali je nije tolilo. Smiluj se, boginjo! Strast tvoga
probuđenog bića bila je veća od njegove sreće, a njegov prohtev veći
od njegove strasti.
Ali danju, a i uveče, pre spavanja, viđala sam Nandu, kozolikoga,
našeg prijatelja. Ne samo što sam ga viđala, posmatrala sam ga,
onako kako me je sveti brak naučio da posmatram i ocenjujem
muškarce, i u snove mi se ušunja pitanje kako bi on umeo da izvede
ljubavno spajanje, i kako bi se sa njim, koji ne govori ni izdaleka onako
pravilno kao Šridaman, odigralo božansko prilaženje, sa njim umesto
sa Šridamanom. Ne bi nimalo drukčije, bednice, poročnice, koja si
zaboravila na poštovanje prema svome mužu! Ovako sam sebi
govorila. To je uvek isto, i zar bi Nanda, čije se reči i telo mogu nazvati
samo prijatnim i ništa više, dok se za tvog gospodara i supruga sme
čak reći da je značajan, — zar bi on tu umeo izvesti nešto više? Ali
ništa mi to nije vredelo; pitanje o Nandi, i pomisao da njemu ljubavna
strast jamačno mora bez ikakvog stida i uniženja pristajati uz glavu i
udove, da je on, dakle, onaj koji bi znao da moju sreću dovede u
ravnotežu sa mojom probuđenošću — eto to pitanje i pomisao uvukli
su mi se u meso i dušu kao udica ribi u ždrelo, i nije se moglo ni misliti
na vađenje, jer udica je bila posuvraćena.
Kako sam i mogla istrgnuti iz mesa i duše pitanje o Nandi, kad je
on vazda bio oko nas, a Šridaman i on nisu mogli biti jedan bez
drugoga, usled njihove različnosti? Stalno sam bila prinuđena da ga
viđam danju, a noću da ga u snovima dočaravam mesto Šridamana.
Kad bih videla njegove grudi, obeležene kovrdžom 'batlijom', njegova
uzana bedra i sasvim malenu zadnjicu (dok je moja ovako velika;
Šridaman pak po bedrima i zadnjici čini otprilike sredinu između
Nande i mene), — gubila bih pribranost. Kad bi mu ruka dotakla moju,
nakostrešile bi mi se malje na porama od miline. Kad bih pomislila
kako bi njegove krasne noge, čije su gnjati obrasle crnim dlakama,
mogle da me obujme i stegnu u ljubavnoj igri, obuzela bi me
vrtoglavica, a od nežnosti bi mi grudi prokapale. Iz dana u dan mi se
činio sve lepši, i nisam shvatala neverovatnu neprobuđenost usled
koje sam za njega i za njegovu kožu što je mirisala na slačicu tako
malo marila onda kad je bio izabran da me ljulja: sad mi se on činio
79
kao gandarvski knez Citrarata, pun nadzemaljske draži, kao ljubavni
bog u najmilijem obličju, sav od lepote i mladosti, zanosan i ukrašen
nebeskim nakitom, vencima od cveća i svime što je ljupko, — Višna
koji je sišao na zemlju u Krišninom liku.
I zato, kad bi mi se Šridaman noću približavao, ja bih bledela od
tuge što je to on a ne onaj drugi, i sklapala bih oči da bih mogla
zamišljati kako me Nanda grli. Ali po tome što se katkada nisam
mogla uzdržati da, obuzeta strašću, promucam ime onoga za koga
sam želela da bude vinovnik te strasti, po tome je Šridaman primetio
da ja činim preljubu u njegovim nežnim rukama. Jer ja, na žalost,
govorim i dok spavam, pa sam, zacelo, pred njegovim bolno kosnutim
ušima zborila u snu reči koje su mu sve odale. To zaključujem po
dubokoj tuzi koja ga je svuda pratila, i po tome što me je ostavio na
miru i nije me više doticao. Nanda me, međutim, takođe nije doticao,
— ne stoga što možda ne bi osećao iskušenje da to učini — osećao je
on iskušenje, svakojako je osećao, ne dozvoljavam tako uvredljivu
pretpostavku da on nije osećao iskušenje u krajnjem stepenu! Ali iz
neprekršljive vernosti prema svom prijatelju on se suprotstavljao tome
iskušenju, a i ja, veruj mi, večita majko, — bar ja verujem da bi tako
bilo — i ja bih ga, kada bi se njegovo iskušenje pretvorilo u pokušaj, iz
poštovanja prema muževljevoj glavi, strogo odbila od sebe. No ovako
uopšte nisam imala muža, i sve troje smo se nalazili u položaju koji je
obilovao lišavanjem.
U takvim okolnostima, majko presveta, krenuli smo na putovanje
koje smo dugovali mojim roditeljima, i zabasavši u stranputice stigli do
tvoga doma. Šridaman reče da samo za trenutak želi da siđe i da ti u
prolazu oda poštu. No u tvojoj žrtvenoj ćeliji on je, skoljen
okolnostima, učinio jezivo delo i lišio udove štovane glave, ili, bolje
reći, visoko uvaženu glavu udova, a mene bacio u jadno udovištvo.
Izveo je on to iz čemernog odricanja, i dobra misleći meni, prestupnici.
Jer, velika boginjo, oprosti mi za ovu istinitu reč: nije se on prineo tebi
na žrtvu, nego meni i svom prijatelju, da bismo u posledak mogli
provoditi dane u punom uživanju čulnih naslada. Ali Nanda, koji je
otišao da ga potraži, nije hteo da podnese ovu žrtvu, no je takođe
otfikario sebi glavu sa Višninih udova, te sada nemaju nikakve
vrednosti. Ali na taj način je i moj život postao bezvredan, čak je pao
duboko ispod svoje vrednosti, pa sad kao da mi je i samoj odrubljena
glava, naime, lišena sam i muža i prijatelja. Krivicu za svoju nesreću
svakako moram pripisati svojim delima u nekom ranijem životu. Ali
kako se ti posle svega toga možeš čuditi što sam se bila odlučila da
dokrajčim ovaj sadašnji?" "Ti si radoznala guska i ništa drugo", reče
boginja gromovničkim glasom. "Zaista je smešno šta si sve u svojoj
radoznalosti načinila od ovoga Nande, na kome baš ničega nema što
bi bilo više od uobičajenog. Sa takvim mišicama i na takvim nogama
kreću se milioni mojih sinova, a ti si napravila Gandarvu od njega! To
je dirljivo u suštini", dodade božanski glas i postade blaži. "Ja, majka,
nalazim da je telesno uživanje u suštini dirljivo, i mislim da se, sve u
svemu, diže velika prašina oko toga. Ali, svakako, reda mora da
bude!" I glas joj iznenada opet postade grub i goroloman. "Ja sam,
doduše, oličenje nereda, ali baš stoga moram najodlučnije držati do
reda i zahtevati da se štuje nepovredljivost bračne ustanove, utuvi to!
Ama sve bi se ispremetalo i ispreturalo kad bih se ja povodila samo za
svojom dobroćudnošću. A tobom sam više nego nezadovoljna. Praviš
mi ovde ovaj pačariz, a još mi uz to govoriš i bezobrazluke. Jer ti mi
daješ na znanje da se moji sinovi nisu meni prineli na žrtvu i istočili
svoju krv meni, nego jedan tebi, a drugi prvome. Kakav je to ton?
Deder, daj mi da vidim nekog čoveka koji sebi rubi glavu — ne samo
da prerezuje grlo nego da po svim pravilima žrtvenog obreda odseca
glavu sebi, — još uz to nekog načitanog kao što je tvoj Šridaman, koji
se čak ni u ljubavi ne odlikuje osobitom spretnošću, — da rubi sebi
glavu, velim, a da neophodnu snagu i pomamljenost ne crpe iz
oduševljenja koje sam mu ja ulila! Zabranjujem, dakle, da mi govoriš
tim tonom, bez obzira na to da li u tvojim rečima ima nečeg istinitog ili
nema. Jer, istinito u njima može biti to da je ovde u pitanju delo sa
mešovitim pobudama, što će reći: nejasno delo. Nije se moj sin
Šridaman prineo meni na žrtvu baš isključivo zato da stekne moju
milost, nego odista i iz patnje zbog tebe, pa bilo mu to samome jasno
il’ ne bilo. A žrtva maloga Nande bila je samo neminovna posledica.
Stoga ne osećam neku veliku sklonost da primim njihovu krv i da se
zadovoljim tom žrtvom. Ako bih ja sada vratila dvostruku žrtvu i sve
vaspostavila kao što je bilo, da li bih smela očekivati da ćeš se
ubuduće pristojno ponašati?"
"Ah, sveta boginjo i draga majko!" uzviknu Zita kroz suze. "Kad bi ti
to bila kadra i kad bi mogla da poništiš ova stravična dela, te da mi
vratiš muža i prijatelja i da sve bude po starom, — koliko bih te onda
blagosiljala, pa čak obuzdala i svoje reči iz sna, kako se plemeniti
Šridaman ne bi više žalostio! Neopisivo zahvalna bih ti bila kad bi to
tebi pošlo za rukom i kad bi vaspostavila sve kao što je i bilo! Jer, iako
je ranije sve postalo žalosno, tako da sam, došavši pred užasni prizor
u tvome okrilju, jasno i razgovetno uvidela da ni na šta drugo nije
moglo izići, ipak bi bilo čudesno lepo kad bi tvoja moć uspela da ukine
ovaj ishod, kako bi sledeći put moglo doći do kakvog boljeg!"
"Šta znači 'bila kadra' i 'pošlo za rukom?' " odvrati božanski glas.
"Ne sumnjaš, nadam se, da je to sitnica za moju moć! Dokazala sam
to više no jednom otkako je svet nastao. Žao mi te je, vidiš, iako ne
zaslužuješ to, žao mi te zajedno sa bledim i slepim začetkom u tvojoj
utrobi, a žao mi je i ona dva mladića što leže onde unutra. Načulji,
dakle, uši i dobro slušaj šta ću ti reći! Ostavi sada na miru tu granu
puzavice i gledaj da se vratiš u moje svetilište pred moj kip i pred
nesrećni prizor koji si napravila. Tamo da mi se nisi prenemagala niti
padala u nesvest, nego uzmi glave za kike i ponovo ih nasadi jadnim
trupovima. Ako pri tom žrtvenim mačem blagosloviš prerezana mesta
oštricom okrenutom nadole, i oba puta prizoveš moje ime, — možeš
reći Durga ili Kali, ili sasvim jednostavno i Devi, to nije važno, —
mladići će postati kao što su i pre bili. Jesi li me razumela? Glave
nemoj odveć brzo približiti telima, i pored toga što ćeš osetiti jaku
privlačnu snagu između tela i trupa, da bi prolivena krv imala vremena
da se vrati i da ponovo bude usisana. To ide čarobnom brzinom, ali
koji trenutak će ipak zahtevati. Slušala si me, nadam se? Onda trči! Ali
valjano obavi posao, nemoj da ga smandrljaš i da im glave staviš
naopako, pa da hodaju s licem na potiljku i postanu svetsko ruglo!
Dela! Ako čekaš do sutra, biće prekasno!"

9.
Lepa Zita ništa više nije rekla, nije čak ni "hvala" kazala, nego je
skočila i pojurila u dom Majke, žureći koliko joj je dozvoljavala
obmotana haljina. Protrčala je kroz zbornicu i kroz predvorje i upala u
svetu utrobu, pa se pred stravičnim licem boginje sa grozničavom,
krilatom marljivošću dala na propisani posao. Privlačna snaga između
glava i trupova nije bila onoliko jaka koliko je trebalo očekivati po
Devinim rečima. Osećala se, ali ne toliko snažno da bi predstavljala
opasnost za blagovremen povratak krvi uz žlebove, jer to se za vreme
približavanja odigralo sa čarobnom brzinom, uz živahno mljackav
šum. A dejstvo blagoslova mačem i boginjinog imena, koje je Zita,
silom likujući, čak triput uzviknula u oba slučaja, nije omanulo: — sa
pričvršćenim glavama, bez porezotine i ožiljka, mladići se uspraviše
pred njom, pogledaše je i pogledaše niza se; ili bolje reći, čineći to,
gledali su jedan niz drugoga, jer, ako bi hteli da gledaju niza sebe
same, morali bi da dignu pogled i gledaju jedan drugoga — eto, takvo
je bilo njihovo vaspostavljanje.
Zita, šta si to uradila? Ui, šta se dogodilo? Ili, šta si u svojoj
brzopletosti učinila da se zbude? Jednom rečju (i da pitanje postavimo
tako da dolično uzme u obzir neodređenu granicu između događanja i
činjenja): šta ti se desilo? Uzbuđenje sa kojim si delala shvatljivo je, ali
zar i pored toga nisi mogla malo bolje otvoriti oči pri ovom poslu? Ne,
ti svojim mladićima nisi nasadila glave naopako, te da im se lice nađe
na potiljku — to ti se nipošto nije desilo. Ali — da iskažemo jednom
šta te je zadesilo, da nazovemo po imenu tu činjenicu što pamet muti,
tu nesreću, taj maler, taj belaj, ili kako god sve troje bili skloni da to
nazovete, — ti si na jednoga namestila i blagoslovom pričvrstila glavu
drugoga: Nandinu glavu Šridamanu — ako se njegov trup, lišen onoga
što je glavno, i može još označiti kao Šridaman, — a Šridamanovu
glavu Nandi, ako je bezglavi Nanda još bio Nanda, — ukratko, tvoj
muž i prijatelj nisu vaskrsli pred tobom kao oni koji su bili, nego
uzajamno promenjeni: ti vidiš Nandu — ako je Nanda onaj koji nosi
njegovo priprosto lice — u zubunu i pregači koji obavijaju
Šridamanovo fino i slaninicom obloženo telo; a Šridaman — ako se
tako sme označiti figura na kojoj se nalazi njegova glava nežnoga lika
— stoji pred tobom na Nandinim skladnim nogama, sa kovrdžom
"batlijom" u okviru biserne ogrlice na "svojim" širokim i crnpurastim
grudima!
Kakvog li belaja — nastalog usled prenagljenosti! Žrtvovani mladići
su živeli, ali živeli su zamenjeni: telo muža sa glavom prijatelja,
prijateljevo telo sa glavom muža. Zar je onda čudo što je stenovito
okrilje zadugo odjekivalo od začuđenih uzvika svih troje? Onaj sa
Nandinom glavom, razgledajući udove što su spadali uz glavu,
opipavao je telo koje je nekada uzgred pripadalo plemenitoj
Šridamanovoj glavi; a ovaj, Šridaman naime (bar po glavi), u silnoj
pometenosti je kao svoje sopstveno ispitivao telo koje je u spoju sa
Nandinom prijatnom glavom predstavljalo ono glavno. A što se tiče
začetnice ovog novog ustrojstva, ona je, uzvikujući u likovanju, u
jadikovanju, u samooptuživanju što je preklinjalo za oproštaj, trčala od
jednog do drugog, grlila obojicu naizmence i bacala im se pred noge
da bi im ispovedila šta je doživela i kako joj se potkrala omaška.
"Oprostite mi, ako možete!" uzviknula je. "Oprosti mi, Šridamane
najdraži" — naglašeno se i uočljivo obratila njegovoj glavi, namerno
previđajući sa njom spojeno Nandino telo. "Oprosti mi i ti, Nanda!" — i
opet je uputila reči odgovarajućoj glavi, uzimajući je, i pored njene
neznatnosti, za ono što je glavno, a sa njom spojeno Šridamanovo
telo posmatrala je i sada kao beznačajan privesak. "Ah, trebalo bi da
se prelomite i oprostite mi, jer ako se spomenete groznoga dela koje
ste se u svom ranijem utelovljenju prelomili da učinite, i očajanja u
koje ste me time bacili; ako uzmete u obzir da sam taman htela da se
obesim, da sam potom sa gromovničkim glasom Nepristupačne vodila
jedan razgovor od koga mrkne svest, onda morate razumeti da
prilikom izvođenja njenih zapovesti nisam raspolagala punom moći
rasuđivanja ni prisutnošću duha, — igralo mi je pred očima, sasvim
nejasno sam razaznavala čija mi se glava a čiji udovi nalaze pod
rukama, pa sam morala prepustiti srećnom slučaju da sastavi ono što
ide jedno uz drugo. Pola verovatnoće je govorilo u prilog tome da ću
pogoditi kako treba, a isto toliko protiv — i eto, udesilo se tako da ste
se vi tako udesili, jer kako sam mogla znati da li privlačna snaga
između glava i udova ima pravu jačinu, kad se jasno i snažno
pokazala, iako bi pri drukčijem spajanju bila, možda, još jača. A i
Nepristupačna snosi izvesnu krivicu, jer ona me je opomenula jedino
da vam lica ne stavim na pleća, pa sam na to odista i pazila; da se
moglo udesiti kao što se udesilo, na to Uzvišena nije pomišljala!
Recite, jeste li očajni zbog načina na koji ste uskrsli i hoćete li me
navek proklinjati? Ako je tako, izići ću i izvršiti delo u kome me je
Bespočetnica prekinula. Ili ste skloni da mi oprostite, smatrajući da se
u okolnostima koje je udesio slepi slučaj može zamisliti da između nas
troje započne nov i bolji život, — bolji, mislim, no što bi bilo moguće
kada bi se vaspostavilo samo pređašnje stanje, koje je dovelo do tako
žalosnog ishoda, a i opet bi, koliko čovek može da prosudi, moralo
dotle dovesti? To mi reci, Šridamane snažni! To mi saopšti, plemenito
sazdani Nanda!"
Utrkujući se u opraštanju, zamenjeni mladići se sagoše k njoj,
podigoše je, svaki sa rukama onog drugoga, pa sve troje, plačući i
smejući se, ustadoše spojeni prisnim zagrljajem, pri čemu su se dve
stvari pouzdano obelodanile. Prvo, pokazalo se da je Zita sasvim
ispravno učinila što je vaskrsle mladiće oslovila prema njihovim
glavama, jer po ovima se sve i upravljalo, po glavama su se
nesumnjivo određivala osećanja sebe i svoga, i kao Nanda se osećao
i znao onaj koji je na uzanim i svetlim ramenima nosio pučku glavu
Garginog sina; kao Šridaman, sasvim prirodno, ponašao se onaj kome
se na krasnim, tamnim plećima nalazila glava bramanskog unuka. A
drugo, postalo je jasno da se odista ni jedan ni drugi ne ljute na Zitu
zbog njene omaške, nego da silno uživaju u svome novom uobličenju.
"Uz pretpostavku", reče Šridaman, "da se Nanda ne stidi tela koje
mu je pripalo, i ne oseća odviše gubitak Krišnine kovrdže na grudima,
što bi me bolelo, — o sebi mogu reći samo to da se osećam kao
najsrećniji među ljudima. Uvek sam želeo da imam ovakvo telo, i kad
opipam mišiće na rukama, pogledam na svoja ramena i niz svoje
krasne noge, obuzima me neukrotljiva radost, i govorim sebi da ću
ubuduće uzdizati glavu sasvim drukčije no što sam dosad činio, prvo,
prožet svešću o svojoj snazi i lepoti, a drugo, stoga što će sklonosti
moga duha sada biti u skladu sa mojim telesnim svojstvima, te neće
više biti nimalo neprilično i naopako ako budem govorio u prilog
pojednostavljenju i pod drvetom se budem zalagao za obilazak krava
oko brežuljka Šarenog vrha umesto službe sa molepstvijem, jer to mi
dolikuje, i što je bilo tuđe sad je postalo moje. Prijatelji dragi,
nesumnjivo ima nečeg tužnog u tome što je tuđe sad postalo moje i
nije više predmet želja i divljenja, sem što se sam sebi divim, a i u
tome što ne služim više drugima kad preporučujem brdski obred
umesto slavljenja Indre, nego onome što sam ja sam. Da, priznajem
to, nalazi se u meni ta izvesna tuga što sam sada ono za čim sam
žudeo. Ali nju potpuno potiskuje u pozadinu pomisao na tebe, mila
Zita, koja mi je daleko važnija od misli o sebi samome, naime,
pomisao na preimućstva što ti ih donosi moj novi telesni izgled, i koja
me već unapred čine neizrecivo gordim i srećnim, tako da, što se
mene tiče, celo ovo čudo mogu jedino blagosiljati rečima: siyâ, neka
tako bude!"
"Zbilja si mogao reći 'siyât' u skladu sa pravilnim govorom", reče
sad Nanda, koji je na poslednje reči svoga prijatelja oborio oči ka
zemlji, "i ne dopustiti da ti na usta utiču seljački udovi, na kojima ti
odista ne zavidim, jer odveć dugo su bili moji. Ni ja, Zita, ni najmanje
nisam ljut na tebe, nego takođe kažem 'siyât' na ovo čudo, jer vazda
sam želeo da imam ovakvo fino telo kakvo je sada moje, i kad se
ubuduće budem zalagao za molepstvija i za službu Indri, a protiv
pojednostavljenja, to će mi bolje no ranije pristajati licu, ili bar telu,
koje je za tebe, Šridamane, možda bilo nešto sporedno, ali za mene je
glavno. Ni za trenutak se ne čudim što su naše glave i tela, dok si ih ti,
Zita, sastavljala, pokazale tako jaku međusobnu privlačnu snagu, jer u
toj privlačnoj snazi ispoljavalo se prijateljstvo koje je vezivalo mene i
Šridamana, i za koje mogu samo želeti da ga ne naremeti ovo što se
dogodilo. Ali jedno moram kazati: moja jadna glava ne može se
odupreti da ne misli za telo koje joj je pripalo, i da ne čuva njegova
prava, pa sam stoga začuđen i ožalošćen, Šridamane, zbog toga što
si, kao da se to samo po sebi razume, maločas upotrebio nekoliko reči
kojima si ciljao na Zitinu bračnu budućnost. Te reči mi ne idu u glavu,
jer mi se čini da tu nema ničega što se po sebi razume, nego ima
samo jedno veliko pitanje, a moja glava odgovara na njega drukčije no
što tvoja, izgleda, odgovara."
"Kako to!" uzviknuše Zita i Šridaman kao iz jednog grla.
"Kako to?" ponovi nežnoputi prijatelj. "Kako samo možete pitati?
Meni je moje telo ono što je glavno, i u tome mislim po smislu braka, u
kome je telo takođe ono glavno, jer njime se začinju deca, a ne
glavom. Voleo bih da vidim toga ko bi mi osporio da sam ja otac
plodića koji Zita nosi u utrobi."
"Ama priberi se", uzviknu Šridaman, ljutito pokrenuvši snažne
udove, "i priseti se ko si! Jesi li ti Nanda ili si neko drugi?"
"Ja sam Nanda", odvrati ovaj, "ali kao što ovo supružansko telo
nazivam svojim sopstvenim i kažem za njega Ja, tako je i svuda
prekrasna Zita moja žena i njen plodić je moja tvorevina."
"Zaista?" na to će Šridaman sa lako uzdrhtalim glasom. "Je li tako?
Ja se to ne bih usudio da tvrdim dok je tvoje sadašnje telo još bilo
moje i počivalo uz Zitu. Jer, kao što je izlazilo iz njenog šaputanja i
mucanja, a na moj beskonačan bol, ona uistinu nije grlila to telo, već
ovo koje ja sad nazivam svojim sopstvenim. Nije lepo od tebe,
prijatelju, što dodiruješ ove bolne stvari i primoravaš me da ih
iskažem. Kako se možeš ovako jogunasto povoditi za svojom glavom,
ili bolje reći telom, i ponašati se kao da si ti postao ja, a ja ti? Pa jasno
je da, ako se ovde desila neka zamena, pa si ti postao Šridaman, Zitin
muž, a ja postao Nanda, — da u tom slučaju i ne bi bilo nikakve
zamene, nego bi sve ostalo po starom. Srećno čudo se baš i sastoji u
tome što se pod Zitinim rukama desila zamena glava i udova, zamena
kojoj se raduju naše glave, jer one su ovde merodavne, i koja pre
svega ima tu svrhu da obraduje krasnoboku Zitu. Time što se
namećeš za njenog muža, tvrdoglavo se pozivajući na svoje
supružansko telo, a meni dodeljuješ ulogu bračnog prijatelja, ti
obelodanjuješ veoma pokudnu samoživost, jer misliš samo na sebe i
svoja tobožnja prava, a ne na Zitinu sreću i na preimućstva koja treba
da joj donese ova zamena."
"Preimućstva", uzvrati Nanda ne bez gorčine, "kojima ti nameravaš
da se ponosiš, te su isto tako i tvoja preimućstva, što obelodanjuje
tvoju samoživost. Ona je kriva i što me ti tako pogrešno razumeš. Jer
ja se, u stvari, nipošto ne pozivam na supružansko telo koje mi je
pripalo, nego na svoju rođenu, vajkadašnju glavu, za koju i ti sam
priznaješ da je merodavna, i koja me i sada u spoju sa novim i finijim
telom čini Nandom. Sasvim netačno prikazuješ stvari kad tvrdiš da ja
na Zitinu sreću i preimućstva ne mislim bar toliko koliko i ti. Kad me je
gledala u poslednje vreme i govorila mi slatko treperavim i zvonkim
glasom, koji sam se bojao da začujem, jer postojala je velika opasnost
da sličnim glasom ne odgovorim, — ona bi mi pogledala u lice, u oči bi
mi pogledala, trudeći se da svojim očima čita u njima, a pri tom bi me
nazivala 'Nanda' i 'dragi Nanda', što se meni činilo izlišno, ali nije bilo
izlišno, kao što se sad jasno vidi, nego izvanredno značajno. Jer time
je ona izražavala da ne misli na moje telo, koje samo po sebi ne
zaslužuje ovo ime, kao što ti sam najbolje dokazuješ, nazivajući se
Šridamanom i sad kad ti je ono pripalo. Ja joj nisam odgovarao, ili bih
samo procedio što je bilo najnužnije, da ne bih i sam upao u
treperavost i zvonkost, nisam je sa svoje strane nazivao po imenu i
krio sam oči od nje, kako ne bi mogla da u njima pročita štogod — sve
to iz prijateljstva prema tebi i iz poštovanja prema tvome
supružanstvu. Ali sada, kad je ovoj glavi — u čije je oči onako duboko
i upitno pogledala, i kojoj je govorila 'Nanda' i 'dragi Nanda' — pripalo
još i supružansko telo, a supružanskom telu Nandina glava, sada se
položaj svakojako iz osnova promenio na moju i Zitinu korist. Na njenu
pre svega! Jer, ako njenu sreću i zadovoljstvo stavljamo ispred svega
drugog, upravo onda se ne mogu zamisliti čistiji i savršeniji odnosi od
ovih koje sada izlažem."
"Ne", reče Šridaman, "ovako nešto ne bih očekivao od tebe.
Strahovao sam da ćeš se ti stideti moga tela, ali i moje nekadašnje
telo moglo bi se stideti tvoje glave, eto u takve protivrečnosti se
zapetljavaš uzimajući čas glavu a čas telo kao najvažnije u braku,
onako kako ti je zgodno! Uvek si bio skroman mladić, a sad se
najednom penješ na vrhunce neumerenosti i uobraženosti, tvrdeći za
te tvoje odnose da su najčistiji i najsavršeniji na svetu i kadri da
zajemče Zitinu sreću, kad je zbilja jasno kao na dlanu da sam ja onaj
koji joj mogu pružiti najbolje moguće, to jest: u isti mah i najsrećnije i
najvećma uspokojavajuće uslove! Ali nema ni svrhe ni koristi da još
trošimo reči. Evo Zite pred nama. Neka ona kaže kome pripada i neka
donese presudu o nama i o svojoj sreći."
Zita zbunjeno pogleda jednog pa drugog. Zatim sakri lice u šake i
zaplaka.
 "Ne mogu", zagrca ona. "Ne prisiljavajte me, molim vas, da ja
presuđujem, ja sam bedna žena i ništa drugo, i to mi je odviše teško.
Iz početka, istina, izgledalo mi je lako, i ma koliko se stidela svoje
omaške, ipak sam bila i srećna zbog nje, osobito kad sam videla da
ste i vi srećni. No vaše reči su mi pomele glavu i raspolutile srce, te
jedna polovina odvraća drugoj, baš kao što i vi sebi odvraćate. U
tvojim rečima, Šridamane najdraži, ima mnogo istine, a još pri tom
uopšte nisi istakao i to da ja svojoj kući mogu doći jedino sa mužem
koji nosi tvoje crte. Ali i Nandini nazori su mi delom bliski, i kad se
setim koliko mi se žalosno i beznačajno činilo njegovo telo dok je bilo
bez glave, moram mu dati za pravo u tome da sam ipak i na njegovu
glavu, a možda u prvom redu na nju, mislila kad sam mu ponekad
govorila: 'Dragi Nanda'. A ako pominješ spokojstvo, Šridamane dragi,
spokojstvo u sreći, znaj da je veliko pitanje i da je strahovito teško
odgovoriti šta mojoj sreći može doneti više spokoja: muževljevo telo ili
muževljeva glava. Ne, ne mučite me, ja sam sasvim nesposobna da
raspravim vašu prepirku i ne mogu doneti odluku ko je od vas dvojice
moj muž!"
"Ako je tako", reče Nanda posle ćutanja ispunjenog nedoumicom,
"ako se Zita ne može odlučiti i presuditi naš spor, onda odluka mora
doći sa treće, ili tačnije: četvrte strane. Kad je Zita maločas pomenula
da se može vratiti kući samo sa mužem koji nosi Šridamanove crte, ja
sam u sebi smišljao da se ona i ja uopšte i ne vraćamo, nego da
živimo u samoći, ukoliko ona pronađe spokojnu sreću u meni, njenom
telesnom mužu. Odavno mi je već bliska pomisao na usamljeništvo i
divljinu, jer često sam se, kad bi mi Zitin glas ulivao strah da ne
izgubim svoju prijateljsku vernost, nosio mišlju da postanem šumski
pustinjak. Stoga sam gledao da se upoznam sa jednim isposnikom
čuvenim po samosavlađivanju, Kamadamanom po imenu, da bi mu
dao uputstva o životu u bezljudnom kraju, i posetio sam ga u šumi
Dankaka, u kojoj on živi i gde svud unaokolo ima mnogo svetaca. U
svome domu zvao se jednostavno Guha, ali nadenuo je sebi
isposničko ime Kamadamana, i traži da ga njime nazivaju, ukoliko
uopšte dozvoli nekome da ga oslovi. Već mnogo godina on živi u šumi
Dankaka, strogo se pridržavajući propisanog kupanja i ćutanja, i
verujem da nije više daleko od preobraženja. Hajdete da otputujemo
ovome mudracu, koji poznaje život i koji ga je pobedio, da mu
ispričamo našu povest i da ga uzmemo za sudiju o Zitinoj sreći. On
neka odluči, ako se vi slažete, ko je od nas dvojice njen muž, i
njegovoj presudi ćemo se povinovati."
"Da, da", uzviknu Zita sa olakšanjem, "Nanda je u pravu, otidimo
tom svetom čoveku!"
"Pošto uviđam", reče Šridaman "da je ovde posredi zamršen
problem, koji se ne može rešiti u našem krugu, nego samo putem
neke presude sa strane, — i ja se slažem sa ovim predlogom i
spreman sam da se potčinim mudračevoj odluci."
Pa pošto su se složili u tim okvirima, zajedno napustiše dom Majke
i vratiše se kolima, koja su ih još čekala dole u klisuri. Ovde odmah
iskrsnu pitanje koji će se od muškaraca primiti da bude vozar i
upravljač; jer to je u isti mah telesna stvar i stvar glave, a Nanda je
znao put do šume Dankaka, koji traje dva dana, nosio ga je u glavi; ali
po svom telesnom ustrojstvu Šridaman je bio podesniji da drži uzde, a
iz istog razloga je i Nanda ranije obavljao ovu dužnost. No sad je to
prepustio Šridamanu, i sa Zitom je seo iza njega i kazivao mu put
kojim je imao da vozi.

10.
U šumi Dankaka, zelenoj od kiša, do koje su naši prijatelji dospeli
trećega dana, živelo je veoma mnogo svetih ljudi; no ona je bila dosta
prostrana da svakome pruži dovoljno povučeno skrovište i parčence
jezovite bezljudne pustinje. Hodočasnicima nije bilo lako da raspitujući
se od jednog do drugog usamljenika nađu put do Kamadamane,
pobednika želja. Jer su pustinjaci unaokolo tvrdili da ništa ne znaju
jedan o drugom, i svaki je ostajao pri svome utisku da je sam samcijat
u prostranoj šumi i da ga opkoljava potpuno bezljudan kraj. U toj
samoći su obitavali sveti ljudi različitog stepena: delom oni koji su
prevalili životni stupanj glave porodice, pa su sada, čak i u društvu
svojih žena, posvetili ostatak života umerenom razmišljanju, a delom i
80
veoma divlji i na krajnje produhovljenje rešeni jogi, koji su skoro
potpuno obuzdali pastuve svojih čula, pa su, lišavanjem i mučenjem,
vodeći protiv svoga tela borbu do istrage, postizali najstrašnije stvari u
ispunjenju bespoštednih zaveta. Postili su besprimerno, spavali pod
kišom goli na zemlji i u hladno godišnje doba nosili jedino mokre
haljine. Na letnjoj pripeci, naprotiv, seli bi između četiri vatre, radi
trošenja svog zemaljskog tkiva, koje je delom curilo sa njih, a delom
uščezavalo sasušeno od jare, i koje su za dopunu podvrgavali i
drugim mučenjima, danima se valjajući tamo-amo po zemlji,
neprestano stojeći na vrhovima prstiju, ili se nalazeći u pokretu bez
predaha na taj način što su stalno i hitro naizmence ustajali i sedali.
Ako bi ih u takvom zanimanju spopala bolest koja bi pružala izgled na
blisko preobraženje, oni bi kretali na poslednji hadžiluk, pravo prema
severoistoku, ne hraneći se više travama i korenjem, no samo još
vodom i vazduhom, dok se telo ne bi skljokalo i duša se sjedinila sa
Bramom.
I jednu i drugu vrstu svetitelja sretali su naši prijatelji dok su u
potrazi za odlukom pešačili kroz parcele skrovitosti, pošto su kola
ostavili na ivici pokajničke šume kod jedne usamljeničke porodice koja
je onde, ne sasvim lišena dodira sa spoljašnjim svetom, vodila
srazmerno raskalašan život. Teško je, kao što rekosmo, bilo njima
troma da pronađu bezljudni predeo u kome je boravio Kamadamana;
jer iako je Nanda već jednom našao put do njega kroz bespuće, ipak
je to učinio sa drugim telom, što je ograničavalo njegovo pamćenje
mesta i njegovu snalažljivost. A stanovnici drveća i pećina duboko u
šumi pravili su se da ništa ne znaju, ili odista nisu ni znali, i njih troje,
pošto su još čitav jedan dan tražili i prenoćili u divljini, jedino uz pomoć
žena nekih nekadašnjih glava porodica, koje su im iza leđa gospodara
po svojoj dobrodušnosti pokazale pravac, dospeše srećno u Sveto
područje, gde su spazili pustinjakovu belo okrečenu glavu sa
raspletenom gužvom kose i njegove ka nebu podignute ruke, koje su
ličile na tanke grančice, kako strče iz jedne glibovite barice u kojoj je
on, duha sabrana u šiljak, ko zna otkada već, stajao zagnjuren do
grla.
Strahopoštovanje pred žestokom vatrenošću njegovog isposništva
zadržalo ih je da ga ne dozovu; naprotiv, strpljivo su čekali da on
prekine svoje vežbanje, no to se, bilo što ih nije primećivao, bilo baš
zato što ih je vrlo dobro primetio, još zadugo nije desilo. Valjda su još
čitav sat morali da čekaju, plašljivo udaljeni od ivice vodene jame, dok
on nije izišao iz nje, sasvim nag, a mulj mu se cedio niz vlasi u bradi i
po telu. Pošto mu je telo već bilo skoro sasvim lišeno mesa i sastojalo
se samo još od kože i kostiju, to u njegovoj golotinji nije bilo, tako reći,
ničega zazornog. Dok se približavao ovima što su čekali, jednom
metlom, koju je uzeo sa obale, meo je tle po kome je išao, i oni su
dobro shvatili da on to čini zato da pod nogama ne uništi nijedno živo
biće koje bi se tu moglo skrivati. Prema nezvanim gostima nije se
pokazao ovako blag, nego je, prilazeći, preteći podigao metlu na njih,
tako da se za to vreme, njihovom krivicom, pod njegovim nogama lako
moglo desiti nešto nepopravljivo, i doviknuo im:
"Odlazite, zijala i dangube! Kakva vi imate posla u mome
bezljudnom kraju!"
"Pobedniče želja, Kamadamano", odgovori Nanda sa najvećom
skromnošću, "oprosti nama potrebitima što smo se ovako smelo
približili! Slava tvoga samosavlađivanja domamila nas je ovamo, ali
doterale su nas nevolje života u mesu, o kojima bi ti, biku među
mudracima, trebalo da nam kažeš savet i izrekneš punovažnu
presudu, ako se nakaniš da se spustiš do nas. Budi tako dobar, molim
te, i seti se mene! Već sam se jednom usudio da dođem k tebi i
zamolim te za nauk o životu u usamljeništvu".
"Može biti da mi se činiš poznat", reče pustinjak, posmatrajući ga
očima duboko upalim u duplje ispod pretećeg šipraga obrva. "Bar je
moguće da je to slučaj ako se sudi po crtama tvog lica, no tvoje telo
izgleda da je u međuvremenu pretrpelo izvesno prečišćenje, što
svakojako smem pripisati tome što si me onda posetio."
"Ta poseta mi je veoma dobro činila", odvrati Nanda vrdajući. "Ali
promena koju opažaš na meni ima veze sa još nečim i spada u jednu
povest prepunu patnje i čudesa, a to je upravo povest nas troje
potrebitih. Ona nas je stavila pred jedno pitanje koje ne možemo sami
rešiti, pa nam je neophodno potrebna tvoja odluka i presuda. Pitamo
se samo da li je tvoje samosavlađivanje toliko golemo da ćeš odoleti
srcu i saslušati nas."
"Kako da nije", odgovori Kamadamana. "Niko ne sme reći da ono
nije toliko golemo. Istina, prva moja pomisao bila je da vas oteram iz
svoga pustoga kraja, ali i to je bio nagon koji ja poričem, i iskušenje
kome gledam da se suprotstavim. Jer, ako je askeza izbegavati ljude,
još je veća primati ih. Verujte mi, vaša blizina i životni zadah koji
donosite sa sobom teško su mi pritisli grudi i neprijatno mi zažarili
obraze, što biste mogli videti da nije ovog pepeljavog kreča kojim sam,
kao što se priliči, premazao lice. Ali spreman sam da podnesem
zadah vaše posete, a osobito još iz tog razloga što, kao što sam već
odavno primetio, u vašu trojku spada i jedna žena, sa stasom koji čula
nazivaju prekrasnim, vitka kao lijana, sa mekim bedrima i krupnim
grudima, o jest, o pfuj! Struk joj je lep, lice zanosno i s očima kao u
jarebice, a njene grudi, da to još jednom kažem, krupne su i ispršene.
Dobar dan, ženo! Zar ne, kad te muškarci vide, od strasti im se
nakostreše dlake na telu, i vaše životne patnje su bez sumnje tvoje
delo, ti zamko i mamče. Pozdravljam te! Ove mladiće bih jamačno
oterao đavolu, ali pošto si ti sa njima, draga moja, onda ostanite, jest,
ostanite samo koliko god vam je drago — sa istinskom
predusretljivošću vas pozivam da dođete k meni pred moje šuplje
drvo, pa ću vas ugostiti malinama koje sam sačuvao u lišću, ne da ih
pojedem, nego da ih se odričem, i da se, gledajući ih, hranim krtolama
iz zemlje, pošto se ove kosti još i sad s vremena na vreme moraju
nakrmiti. A saslušaću i vašu povest, koja će me zacelo zapahnuti
zagušljivim životnim zadahom — od reči do reči ću je slušati, jer niko
ne sme Kamadamanu optužiti za kukavičluk. Doduše, teško je
razlikovati neustrašivost i radoznalost, i potrebno je odbiti glas koji
šapće kako ja želim da vas slušam samo zato što sam u svojoj
usamljenosti postao gladan i pohlepan na smrdljive životne povesti,
odbiti ga zajedno sa sledećim glasom koji šapće da se odbijanje i
utamanjivanje vrše ipak samo radoznalosti za volju, tako da, u stvari,
baš ona zaslužuje da bude utamanjena, ali kud ćemo onda sa
neustrašivošću? To vam je baš kao sa malinama. I zbog njih me
češće kuša misao da ih stavljam preda se, ne toliko kao predmet
odricanja, koliko da sladim oči njima, — na šta ja neustrašeno
odgovaram da se baš u naslađivanju očiju i krije iskušenje da ih
pojedem, i da bih, prema tome, svoj život načinio odviše lakim kad ih
ne bih stavio preda se. Istina, pri tom valja utamaniti podozrenje da
ovaj odgovor izmišljam samo zato da bih se na kraju ipak sladio
privlačnim prizorom, — kao što ću zbilja i uživati (iako, doduše, sam
neću jesti maline, ali ću dati vama da ih jedete) da vas gledam kako ih
muljate, što je, s obzirom na varljivi karakter svetskog mnogostručja i
razlike između "ja" i "ti", gotovo isto kao da ih ja sam jedem. Ukratko,
askeza je bure bez dna, nedokučiva stvar, pošto se iskušenja duha
spliću u njoj sa čulnim iskušenjima, i tu imate da se pomučite kao sa
onom zmijom kojoj izrastu dve glave kad joj čovek jednu odseče. Ali
tako je baš i pravo, i neustrašivost ostaje ono što je glavno. Stoga
samo pođite sa mnom, smrdljiva životna stvorenja oba pola, samo vi
pođite sa mnom do moje špilje u drvetu i napričajte mi životnog
đubreta do mile volje, — saslušaću vas svoga kaštigovanja radi, i pri
tom ću utamaniti glas koji mi šapće da to činim zabave radi — a već
tamanjenju kraja nema!"
Posle ovih reči svetac ih, stalno brižljivo čisteći metlom pred
sobom, povede kroz čestar, dok posle izvesnog vremena ne dođoše
do njegovog boravišta, jednog ogromnog i veoma drevnog
kadambovog drveta, koje se još zelenelo, iako je iz njega zjapila
šupljina, i čiju je zemljasto-mahovinastu unutrašnjost Kamadamana
izabrao za svoj dom, ne da tu nađe zaštitu od ćudi vremena, jer njima
je bez prestanka izlagao svoje otelovljenje, potpomažući žegu
vatrama, a hladnoću vlagom, — nego samo zato da zna gde spada i
da u šupljini čuva korenje, krtola i plodova koliko mu je trebalo za
hranu, i nacepanog drveta, cveća i trave za žrtvenu prostirku.
Tu on pozva svoje goste da sednu (a oni su se, dobro znajući da
su samo predmet askeze, stalno trudili da budu što je moguće
skromniji) i dade im, kao što je obećao, da jedu maline, koje su ih ne
malo osvežile. On sam za to vreme zauze izvestan asketski položaj
koji se naziva položaj kajotsarga: sa nepomičnim udovima, sa rukama
ukočeno opruženim nadole i uvučenim kolenima, pri čemu je na osobit
način umeo da rastavi ne samo prste na ruci nego i na nozi. Tako je,
duha sabrana u šiljak, stajao u svojoj golotinji, u kojoj nije bilo ničeg
zazornog, dok je krasno sazdani Šridaman, kome je zbog njegove
glave pripala ta dužnost, pričao povest koja ih je dovela ovamo, jer
njen je vrhunac bio u jednom spornom pitanju koje je mogao rešiti
samo neko spolja, neki kralj ili neki svetitelj.
Ispričao ju je u skladu sa istinom, kao što smo je mi ispričali, delom
i istim rečima. Svakako, za izlaganje spornog pitanja bilo bi dovoljno
da je ispričao samo njene poslednje faze; ali da bi svetom čoveku
pružio nešto u njegovom usamljeništvu, ispripovedao ju je od početka,
baš kao što je i ovde učinjeno, počinjući sa izlaganjem o Nandinom i
svome sopstvenom obliku postojanja, o prijateljstvu između njih i
njihovom putničkom počinku na rečici Zlatnoj mušici, prelazeći na
svoju ljubavnu boljku, prosidbu i brak, na zgodnom mestu umećući i
sustižući prethodne događaje, kao što je Nandino poznanstvo sa
lepom Zitom kraj ljuljaške, a samo tužno nagovešćujući i nežno
stavljajući do znanja druge stvari, na primer, gorka iskustva svoga
braka, — ne toliko da sebe lično poštedi, pošto su sada, dabome,
njemu pripadale krepke ruke koje su ljuljale Zitu, i njegovo bilo telo o
kome je sanjala u njegovim nekadašnjim rukama, koliko iz obzira
prema Ziti, kojoj sve ovo nije moglo biti prijatno, i koja je zaista, dok
god je trajalo pričanje, skrivala glavicu svojom vezenom maramom.
Snažni Šridaman pokazao se, zahvaljujući svojoj glavi, kao dobar i
veoma vešt pripovedač. Čak i Zita i Nanda, kojima je, naravno, sve
bilo sasvim poznato, sa zadovoljstvom su još jednom iz njegovih usta
saslušali svoju povest, ma koliko strašna da je bila, a može se
pretpostaviti da je i Kamadamana bio prikovan njome, iako u svom
kajotsarga položaju nije dozvoljavao da mu se išta primeti na licu.
Pošto je izveštač opisao svoje i Nandino jezivo delo, Zitino
pomilovanje od strane boginje i njenu oprostivu omašku prilikom
obnavljačkog posla, stigao je najzad i do kraja i do postavljanja
pitanja.
"Eto, tako i tako", rekao je, "supružanskoj glavi pripalo je
prijateljevo telo, a supružanskom telu prijateljeva glava. Budi tako
dobar, i snagom svoje mudrosti donesi odluku o našem zbrkanom
stanju, sveti Kamadamano! Kako presudiš, obavezno ćemo tako i
prihvatiti i po tome se upravljati, jer sami to ne možemo da
raspravimo. Kome, dakle, pripada ova svud prekrasna žena, i ko je s
pravom njen muž?"
"Da, to nam reci, pobedniče želja!" uzviknu i Nanda sa naglašenim
pouzdanjem, dok je Zita samo hitro smakla maramu s glave da bi sa
velikim iščekivanjem upravila na Kamadamanu svoje oči nalik na
lotos.
Pustinjak skupi prste na ruci i nozi i duboko uzdahnu. Potom uze
metlu, pomete parčence tla da ga očisti od povredljivih stvorenja, pa
sede kraj svojih gostiju.
"Uh!" reče. "Krasni ste mi vas troje. Jesam bio spreman da čujem
neku povest koja bazdi na život, ali ta vaša se prosto puši kroz sve
pore opipavanja, i usred moja četiri ognja u letnje doba lakše je
izdržati no u njezinom isparenju. Da nije mog pepeljavog premaza,
mogli biste videti crvenu jaru kojom mi je ta priča zapalila pristojno
ispijene obraze, ili bolje reći kosti na njima, dok sam asketski slušao.
Ah, deco, deco! Kao vola koji zavezanih očiju vrti muljaču za zejtin,
tako i vas nešto tera oko kola bivanja, pri čemu još ječite od revnosti i
vatrenosti a u razigralo meso vas podbada šestoro služinčadi strasti.
Zar se ne možete okaniti toga? Zar morate zaćoriti i coktati i baliti, zar
morate osećati slabost u kolenima kad pogledate varljivi predmet
svoje požude? Ah jest, ah jest, ta znam ja to! Telo potpalo pod
ljubavnu vlast, — i koje rosi čemer-slast, — titrava tkiva pod masnom
kožom svilnom, — ramena sa oblinom preumilnom, — nosić što
njuška i usna što bludi, — zvezdice nežne, ukras slatkih grudi, — vlasi
pod miškom koje topi znoj, — ispaša ruku što tole nemir svoj, — ta
vitka leđa, trbuh zadihani, — slabine, krasni kukovi raznjihani, —
mišica stisak i butina cvast, — zadnjice sveža i dvostruka slast, — pa
u noć sparnu, kojom vlada blud, — svim tim razdražen, začetnički ud,
— koji gledate u stravi i cepteći, — na deveto se nebo njime
vaznoseći, — pa to, pa ono, pa još stvari sto, — ah, znam ja to! Ah,
znam ja to..."
"Ama, mi to već sami znamo, i bez ičijeg kazivanja, veliki
Kamadamano", reče Nanda, sa izvesnim uzdržanim nestrpljenjem u
glasu. "Ne bi li bio tako dobar da pristupiš presudi i da nas naučiš ko
je Zitin muž, kako bismo jednom doznali što treba i upravljali se prema
tome?"
"Presuda kao da je već izrečena", odvrati sveti čovek. "Pa to je
jasno kao na dlanu, i čudim se što se vi ni toliko ne razbirate u poretku
i pravu, nego vam je potreban sudija u stvari koja tako jasno sama
sebi izriče presudu. Po sebi se razume da je ova ptica vabuša žena
onoga koji nosi na ramenima prijateljevu glavu. Jer prilikom venčanja
mladi se pruža desna ruka; ona pak ide uz telo; a telo pripada
prijatelju."
Kliknuvši, Nanda skoči na svoje fino srezane noge, dok Zita i
Šridaman ćutke ostadoše da sede oborenih glava.
"No to je samo prethodna odluka", produži Kamadamana podigavši
glas, "a za njom završna i konačna, koja je nadvišava, nadglašava i
istinom ovenčava. Pričekajte, molim!"
Pa to rekavši ustade, ode do šupljine u drvetu, izvadi odatle jedno
grubo parče odeće, nekakvu pregaču od tanke kore, i pokri njome
svoju golotinju. A zatim reče:
"Suprug je ko glavu muževljevu ima.
 U tu presudu sumnjati se ne sme.
Jer ko što je žena kruna svih milina i istočnik pesme, tako je i glava
nad udovima svima."
Sad je na Zitu i Šridamana došao red da dignu glave i da
presrećno pogledaju jedno drugo. Nanda pak, koji se već onoliko
obradovao, primeti utanjenim glasom:
"Ali, pa maločas si sasvim drukčije rekao!" "Što sam poslednje
rekao", odvrati Kamadamana, "to važi".
Tako su sad dobili presudu, a prefinjeni Nanda je ponajmanje
smeo da gunđa protiv nje, pošto je on sam predložio da uzmu ovog
svetog čoveka za sudiju, — da i ne pominjemo besprekorno galantno
obrazloženje koje je ovaj dao svojoj odluci.
Sve troje se pokloniše pred Kamadamanom i udaljiše se od
njegovog boravišta. No pošto su ćutke zajedno prešli komad puta kroz
šumu Dankaka, zelenu od kiša, Nanda zaustavi noge i oprosti se od
njih.
"Svako dobro!" rekao je. "Krećem sad svojim putem. Potražiću neki
bezljudan predeo i postaću šumski pustinjak, kao što sam već ranije
nameravao. U sadašnjem otelovljenju ionako se osećam pomalo
rovašen za svet."
Njih dvoje ne mogoše da pokude njegovu odluku; na lako
ožalošćen način se složiše, pokazujući se prema njemu ljubazni kao
prema nekome ko je izvukao deblji kraj. Sokoleći ga, Šridaman ga
potapša po dobro poznatom ramenu, pa ga, sa starom privrženošću i
sa brižljivošću kakvu neko biće retko poklanja drugome, posavetova
da svoje telo ne podvrgava odveć strogom pridržavanju pravila i da ne
jede previše krtola, jer dobro zna da mu tako jednolična hrana neće
prijati.
"Pusti da ja brinem o tome", odgovori Nanda odbijajući, pa i kad je
Zita htela da mu pokloni koju utešnu reč, samo je gorko ožalošćen
zavrteo kozastom glavom.
"Ne primaj to toliko k srcu", reče ona, "i nikad ne zaboravi da je, u
stvari, malo trebalo da ti postaneš onaj koji će u zakonitim noćima
deliti sa mnom ležaj bračne naslade! Uveren budi da ću najslađom
nežnošću obaviti ono što je bilo tvoje, od ramena do peta, i da ću mu
zahvalno uzvraćati radost rukom i ustima na najprobraniji način kojem
me bude naučila Velika Majka!"
 "Od toga ja ništa nemam", odgovori on tvrdoglavo. Pa čak i kad mu
je krišom došapnula: "Ponekad ću dočarati u mislima i tvoju glavu", —
čak i onda je ostao pri svome, i ponovo samo tužno-jogunasto rekao:
"Od toga takođe nemam ništa."
Tako pođoše u raznim pravcima, on sam i njih dvoje. Ali Zita se još
jednom vrati onom samome, pošto je već bio malo odmakao, i obavi
ruke oko njega.
"Zbogom ostaj!" reče. "Ti si ipak bio moj prvi muž, koji me je
probudio i naučio uživanju, onolikom, naravno, koliko ga poznajem, i
ma šta onaj mršavi svetac pojao i presuđivao o ženi i glavi, plodić što
ga nosim ipak je od tebe!"

11.
U potpunom uživanju čulnih naslada provodili su sad Zita i
Šridaman dane u svojoj naseobini Blagostanje Krava, i ni senka nije
zasada mutila bezoblačno nebo njihove sreće. Rečci "zasada", koja,
priznajemo, lebdi po toj jasnoći kao majušan, no pun slutnje oblak —
tu rečcu smo dometnuli mi, koji se nalazimo izvan povesti i
pripovedamo je; oni koji su živeli u njoj, i čija je povest to bila, nisu
znali ni za kakvo "zasada", nego samo za svoju sreću, koja se i na
jednoj i na drugoj strani mogla nazvati ogromnom.
Odista je to bila sreća kakva se inače jedva nalazi na zemlji, nego
raju pripada. Prosta zemaljska sreća — zadovoljenje želja — koja se
velikoj masi ljudskih bića dodeljuje pod uslovima poretka, zakona,
pobožnosti, moralnih obaveza, takva sreća je ograničena i odmerena,
sa svih strana omeđena zabranom i neumitnim odricanjem. Življenje
po nuždi, lišavanje i pregorevanje, — to je sudbina bića. Naša žudnja
je bezgranična, njeno ispunjenje škrto omeđeno, i njeno nestrpljivo
"Kad bi samo" na svim stranama se sudara sa zapovestima života, sa
tučanim "Ne može", sa suvim "Zadovolji se". Ponešto nam je
dopušteno, ponajviše zaprečeno, i obično ostaje puki san da će ono
zaprečeno jednoga dana dobiti obeležje dopuštenoga. Rajski san je to
— jer rajske miline se moraju sastojati upravo u tome što su
dozvoljeno i zabranjeno, koji su ovde na zemlji toliko dvojaki, onde
srasli u jedno, i što divno zabranjeno nosi na glavi duhovnu krunu
dozvoljenoga, a dozvoljeno još preko toga stiče draž zabranjenog.
Kako bi čovek zlopatnik i mogao drukčije zamišljati raj?
I upravo ovakvu sreću, koja se sme nazvati nadzemaljskom, bacila
je igra ćudljive sudbine u krilo zaljubljenom paru koji se vratio u
Blagostanje Krava, i njih dvoje su je pijani iskapljivali — zasada. Muž i
prijatelj su za Zitu, probuđenu, predstavljali različita bića, a sad su se
spojili u jedno, što se na divnu sreću tako izvelo — a uopšte se i nije
moglo izvesti drukčije — da se sastalo ono najbolje u obojice, ono što
je u jedinstvu svakoga posebno činilo glavni deo, i tako obrazovalo
novo jedinstvo koje ispunjava sve želje. Noću, na zakonitom ležaju,
ona se privijala u krepko naručje prijatelja i osećala njegovu milinu,
onako kako je ranije na grudima nežnoga supruga mogla samo
sklopljenih očiju i u snovima da dočarava, a iz zahvalnosti je ljubila
glavu bramanskog unuka — najusrećenija žena na svetu, jer je imala
muža koji se, ako smemo tako reći, sastojao od samih glavnih delova.
No koliko je zadovoljan i ponosan bio sa svoje strane i preobraženi
Šridaman! Nepotrebno se brine onaj ko misli da je njegovo
preobraženje moglo nekome izgledati neprijatno. Bhavabhutiju,
recimo, njegovom ocu, ili njegovoj majci, čije se ime ne pojavljuje, jer
ona je uopšte igrala skromnu ulogu, ili bilo kom drugom članu
bramanskog trgovačkog doma, ili ostalim stanovnicima prnjavora.
Pomisao da sa povoljnom promenom njegove telesnosti nisu bila čista
posla, to jest da to nije bilo prirodno (kao da, opet, sve što je prirodno
mora biti i čisto!), — ta pomisao bi lakše mogla iskrsnuti da se pored
njega još nalazio odgovarajuće promenjeni Nanda. No ovaj je iščezao
sa vidika i postao šumski pustinjak, kakvu je nameru već i ranije
pominjao; njegovu promenu, koja bi zajedno sa promenom njegovog
prijatelja svakako mogla delovati upadljivo, nije niko video, i jedino se
Šridaman izlagao pogledima — u preplanuloj osnaženosti i
prolepšanosti udova, što se sa spokojnim odobravanjem moglo
pripisati muževnom sazrevanju usled bračne sreće, ukoliko je uopšte i
padalo u oči. Jer Zitin bračni gospodar je, razume se, produžio da se
odeva po zakonima svoje glave, i nije hodao u Nandinom haljetku oko
bedara, sa grivnama i nakitom od đinđuva, nego se i sada pojavljivao
u nabućenoj pregači sa nogavicama i u pamučnom zubunu, što je
vazda bila njegova nošnja. No pre svega valja istaći da se ovde
potvrdio presudan značaj koji u svačijem oku ima glava za određivanje
istovetnosti neke ljudske osobe, značaj koji ne dozvoljava nikakvu
sumnju. Deder, neka vam kroz vrata uđe brat, sin ili sugrađanin, sa
dobro poznatom glavom na ramenima, pa čik se osetite kadrim, makar
sa ostalim delom njegove pojave i ne bilo sve u uobičajenom redu, da
i najmanje posumnjate da to posebno biće možda nije odgovarajući
brat, sin ili sugrađanin!
Mi smo prvo mesto posvetili veličanju Zitine bračne sreće, kao što
je i Šridaman odmah po svome preobraženju stavio pre svih drugih
misao na preimućstva koja će se otuda ukazati njegovoj najdražoj
ženi. No njegova sreća, to se razume, potpuno je odgovarala njenoj i
na isti je način nosila rajski karakter. One koji slušaju prosto ne
možemo dovoljno podsticati da se prenesu u neuporediv položaj
ljubavnika koji je, duboko obeshrabren, morao da se odrekne svoje
dragane zato što je opazio da ona čezne za tuđim zagrljajem, i koji
sada, lično on, ima da joj pruži ono za čim je smrtno čeznula.
Obraćajući vam pažnju na njegovu sreću, osećamo iskušenje da je
istaknemo kao čak i veću od sreće zanosne Zite. Ljubav koju je
Šridaman osetio prema Sumantrinom zlatoputom čedu, pošto ga je
krišom umotrio prilikom pobožnog kupanja, — ljubav tako vatreno-
ozbiljna da je za njega, na Nandino pučko uveseljenje, dobila oblik
smrtne boljke i ubeđenja da će morati da umre, — ova žestoka,
patnička i u osnovi nežna i utančana zanesenost, dakle, zapaljena
jednim zanosnim likom, no kome se on odmah potrudio da sačuva
lično dostojanstvo, ukratko, ova oduševljenost rođena iz čulne lepote i
duha bila je, kao što se može razumeti, stvar njegove čitave ličnosti,
ali pre svega i u bitnom pogledu stvar njegove bramanske glave, koju
je boginja "Rečitost" obdarila zanosom misli i snagom uobrazilje, dok
nežno telo koje joj je pripadalo, kao što se u braku i ispoljilo, nije njoj u
tome činilo sasvim ravnopravno društvo. I sada vas usrdno molim da
zamislite sreću, da zamislite zadovoljstvo jedne ličnosti kojoj je uz
takvu vatreno-prefinjenu i duboko ozbiljno nastrojenu glavu dato
veselo-pučko telo, telo priproste snage, kao stvoreno da se sasvim i
potpunce zauzme za duhovnu strast ove glave! Nikakve svrhe nema
pokušavati da se rajske miline, dakle život kakav je na primer u
božanskom gaju nazvanom "Radost", zamisle drugačije no u obliku
savršenosti.
Čak ni ono "zasada", koje muti čistotu, no koje se onde gore i ne
pojavljuje, ne pravi razliku između zemlje i neba, ne pravi je utoliko što
ono ne pripada svesti uopšte, nego samo svesti duhovnog vladaoca,
pripovedačkoj svesti, pa sa sobom, dakle, donosi samo objektivnu, ne
i ličnu pomućenost. A ipak valja reći da se ono uskoro, veoma rano
počelo ušunjavati i u ono lično, štaviše, da je od samog početka i ovde
igralo svoju zemaljsku ograničavajuću i uslovljavajuću ulogu koja
udaljava od raja. Treba reći da je krasnoboka Zita upala u zabludu kad
je milostivu naredbu boginje izvela na onaj način na koji joj se to
desilo — u zabludu ne samo utoliko što ju je izvela u slepoj žurbi, već i
onda ako je možda i nije isključivo u slepoj žurbi tako izvela. Ova
rečenica je dobro promišljena i traži da se dobro razume.
Nigde se čarolija Maje, čarolija što svet održava, osnovni životni
zakon zablude, varljivosti, uobraženja, koji sva bića drži u svojoj vlasti,
ne izražava jače i podrugljivije no u ljubavnom prohtevu, u nežnoj
žudnji pojedinačnih stvorenja jednih za drugim, žudnji koja je s pravom
sušti pojam i školski primer svake privrženosti, svakog obujimanja i
uplitanja, svake varke koja produžava život i mami nas da ga
nastavimo. Ne zove se uzalud strast, domišljata supruga ljubavnog
boga, ne zove se uzalud ova boginja "Majom darivana", jer ona je ta
koja pojave čini zanosnima i poželjnima, ili, bolje reći, čini da tako
izgledaju. Strast, božanska opsenarka, bila je ona koja je na Durginom
kupalištu udesila da se mladićima, a naročito oduševljivom
Šridamanu, Zitino telo učini onako bleštavo lepo, onako kadro da uliva
poštovanje, onako dostojno obožavanja. No samo obratite pažnju na
to kako su prijatelji bili veseli i zahvalni onoga trenutka kada je
kupačica okrenula glavicu i kad su opazili da je i na njoj sve ljupko,
nosić, usne, obrve i oči, uverivši se da kakvo ružno lice slučajno ne
ubija vrednost i značaj te mile prilike, — samo na to valja da vratite
misli pa da uočite koliko je čoveku grčevito stalo upravo do same
želje, a ne, kao što bi se moglo pomisliti, pre svega do onoga što želi;
da on teži ne za otrežnjenjem, no za pijanstvom i žuđenjem, i da se
ničeg ne plaši više no da bude razočaran, to jest: lišen varljive čarolije.
A sada pazite kako zabrinutost mladih ljudi i njihova želja da i
njuškica one koju su krišom posmatrali bude po svaku cenu lepa, kako
ta zabrinutost dokazuje da telo, po svome smislu i vrednosti u Maji,
zavisi od glave kojoj pripada! Sa pravom je Kamadamana, pobedilac
želja, nazvao glavu najvažnijom među udovima i na tome zasnovao
svoju sudijsku odluku. Jer uistinu je glava presudna i za izgled i
ljubavnu vrednost tela, i nije dovoljno reći da je ono posebno, spojeno
sa posebnom glavom, — ne: promenite samo jednu crtu, jednu
izražajnu boricu na licu, i celina više nije ista. U tome je bila zabluda
koju je Zita počinila u zabludi. Ona se smatrala presrećnom što ju je
počinila, jer joj je izgledalo rajski — a možda joj je i ranije tako
izgledalo — da ima prijateljevo telo pod znamenjem supružanske
glave: ali nije prethodno pomislila, niti je njena sreća u prvo vreme bila
voljna da to primeti, da Nandino telo u jedinstvu sa uskonosom
Šridamanovom glavom, sa njegovim očima blagim od misli i sa
nežnom lepezastom bradom oko obraza, — da to telo nije više ono
isto, nije više Nandino, veselo, nego neko drukčije telo.
Drukčije je ono postalo odmah i od prvog trenutka, u skladu sa
svojom Majom. Ali nije ovde reč samo o Maji. Jer tokom vremena —
vremena koje su Zita i Šridaman najpre provodili u punom uživanju
čulnih naslada, u neuporedivim ljubavnim radostima — željeno i
stečeno prijateljevo telo je (ako se Nandino telo pod znamenjem
Šridamanove glave još može označiti kao telo prijatelja, pošto je sad,
zapravo, daleko muževljevo telo postalo prijateljevo) — tokom
vremena, dakle, i to vremena koje nimalo dugo nije trajalo, Nandino
telo je, krunisano štovanom muževljevom glavom, postalo sasvim
drukčije i samo po sebi i bez ikakva obzira na Maju, i to na taj način
što se pod uticajem glave i njenih zakona malo-pomalo preobražavalo
u telo kakvo odgovara mužu.
To je opšta sudbina i uobičajeno delo braka: Zitino setno iskustvo
u tom pogledu se nije razlikovalo od iskustva drugih žena, koje takođe
za kratko vreme u razuzurenom mužu ne prepoznaju vitkog i vatrenog
mladića koji ih je prosio. No ono što je uobičajeno ljudsko ovde je ipak
bilo posebno naglašeno i obrazloženo.
Merodavan uticaj Šridamanove glave, koji se očitovao već i u tome
što je Zitin bračni gospodar odevao svoje novo telo kao i staro, a ne u
Nandinom stilu, ispoljavao se i u tome što je odbijao da svoje pore
natapa uljem od slačice, što je Nanda vazda činio, jer nikako nije
mogao, zbog glave, da trpi taj miris na sebi, pa je izbegavao takvo
pomađenje, i to je Ziti odmah priredilo izvesno razočaranje. Lako
razočaranje je za nju predstavljalo možda čak i to što Šridamanov stav
prilikom sedenja na tlu — a to je jedva i potrebno reći — nije
određivalo telo nego glava, te je, prema tome, prenebregavao pučki
čučeći položaj koji je Nanda po navici zauzimao, nego je ležao
porebarke. No to su sve bile samo početne sitnice.
Šridaman, bramanski unuk, produžio je i sa Naindinim telom da
bude što je bio i da živi kao što je živeo. Nije bio kovač ni pastir, nego
vanidja i sin vanidje, koji je pomagao pri vođenju časne trgovine svoga
oca, a uskoro joj se, zbog sve većeg zamora svoga roditelja, i sam
našao na čelu. Nije dizao teški čekić, niti je pasao stoku na brežuljku
Šarenom vrhu, nego je kupovao i prodavao muselin, kamfor, svilu i
cic, a i stupe za pirinač i šibice, snabdevajući njima narod u
Blagostanju Krava, a kad je bio slobodan od posla, čitao je Vede; pa
nije onda nikakvo čudo, ma koliko inače ova povest zvučala čudesno,
što su Nandine ruke na njemu ubrzo izgubile staru krepkost i utanjile
se, što su mu se grudi suzile i odbrekle, a malo salca se opet skupilo
na trbuščiću, što se sve više i više vraćao muževljevim oblicima. Čak
mu je i kovrdža "batlija" nestala s grudi, ne baš sasvim, ali se toliko
prorehavila da se jedva još mogla poznati kao Krišnino znamenje.
Zita, njegova žena, sa tugom je to ustanovila. No ne treba poricati da
je sa stvarnim, a ne samo prividnim preobličenjem, koje se protezalo
čak i na boju kože, jer postala je svetlija, — da je sa tim preobličenjem
bilo povezano i profinjenje, ili, ako hoćete, oplemenjenje (ovu reč valja
uzeti delom u bramanskom, delom u trgovačkom smislu); jer šake i
stopala su mu se smanjili i profinili, kolena i čukljevi postali nežniji, i
kad se sve sabere: veselo prijateljevo telo, u svom ranijem sastavu
glavni deo, postalo je nežni privesak i dodatak jednoj glavi, za čije
plemenite impulse nije više ni želelo ni moglo da se zalaže sa rajskom
savršenošću, i kojoj je samo još sa izvesnom tromošću pravilo društvo
u tome.
Eto, to je Zitino i Šridamanovo bračno iskustvo posle doista
neuporedivih radosti medenog meseca. No ovo nije dotle išlo da bi se
moglo reći kako se Nandino telo sad zbilja i do kraja preobrazilo u
pređašnje Šridamanovo, tako da je sve ostalo po starom, to ne. U ovoj
priči se ne preteruje, naprotiv, ona podvlači uslovljenost telesnog
preobraženja i njegovo ograničenje na ono što je doista očigledno,
kako bi razumevanju ostavila mesta za činjenicu da je tu posredi bilo
uzajamno dejstvo između glave i udova i da je i Šridamanova glava,
koja je određivala osećanja sebe i svoga, podlegla promenama
prilagođavanja, koje se običnoj pameti mogu objasniti ukazivanjem na
spregu sokova između glave i tela, saznanju suštastva pak
ukazivanjem na više sprege.
Postoji duhovna lepota i lepota koja se obraća čulima. Neki bi,
međutim, hteli da lepotu pripišu isključivo čulnome svetu, a ono što je
duhovno da načelno odvoje od nje, te bi, prema tome, svet izgledao
rascepan na duh i lepotu, koji su jedno drugome suprotni. Na tome i
počiva nauk otaca u Vedama: "Dvojako samo blaženstvo na svetu
iskusiti možeš, kroz radosti ovoga tela, kroz duha spasonosni mir." Ali
iz ovog učenja o blaženstvu već proizlazi da se, načelno uzevši,
duhovno prema lepome nipošto ne odnosi na isti način kao ružno, i da
se samo uslovno može uzeti kao istovetno sa ovim potonjim. Duhovno
nije istoznačno sa ružnim, ili ne mora to biti; jer ono prisvaja lepotu
pomoću saznavanja lepoga i pomoću ljubavi prema njemu, koja se
ispoljava kao duhovna lepota i nipošto nije sasvim tuđa i beznadežna
ljubav, stoga što po zakonu privlačenja različitosti i lepo sa svoje
strane stremi ka duhovnome, divi mu se i odaziva se njegovom
udvaranju. Ovaj svet nije tako stvoren da je u njemu duhu određeno
da voli samo duhovno, a lepoti samo lepo. Nego nam upravo
suprotnost između toga dvoga, sa jasnoćom koja je koliko duhovna
toliko i lepa, ukazuje na svetski cilj sjedinjenja duha i lepote, to jest
savršenosti, i blaženstva koje nije više rascepljeno; a ova naša povest
samo je primer za nezgode i neuspehe koji prate to stremljenje ka
konačnom cilju.
Šridaman, Bhavabhutijev sin, blagodareći omašci dobio je lepo i
snažno telo uz plemenitu glavu, to jest glavu u kojoj se ispoljavala
ljubav prema lepome; a pošto je bio obdaren duhom, odmah mu se
učinilo da ima nečeg tužnog u tome što je tuđe sad postalo njegovo i
time prestalo da bude predmet divljenja, — drugim rečima: što je sad
on sam postao ono za čim je čeznuo. Ova "tuga" se, na žalost,
potvrdila u promenama kojima se i njegova glava potčinila u sprezi sa
novim telom, jer to su bile takve promene kakve se dešavaju na glavi
koja je, domogavši se lepoga, manje-više izgubila ljubav prema
ovome, a time i duhovnu lepotu.
Otvoreno je pitanje da li do ovoga ne bi došlo u svakom slučaju, i
bez izmene tela, i prosto na osnovu bračnog posedovanja lepe Zite;
mi smo već ukazali na to da ima i nečeg opštevažećeg u ovoj sudbini,
što su posebne okolnosti samo pojačale i zaoštrile. U svakom slučaju,
za onoga koji sluša ovu povest, i čija obična pamet trezveno opaža,
samo je zanimljivo da to primeti, dok je za lepu Zitu bilo bolno i
otrežnjujuće kad je gledala kako su nekada onako fine i tanke usne
njenoga supruga, uokvirene bradom, postajale punije i šire, izvijajući
se, štaviše, upolje i bližeći se otomboljenosti; kako je njegov nos,
nekada tanak kao sečivo noža, postajao sve mesnatiji, pa čak
pokazivao i neospornu sklonost prema ugibanju i izvrgavanju u
kozastost, i kako su mu oči dobijale izraz izvesne tupe veselosti.
Zanavek je od njega postao nekakav Šridaman sa profinjenim
Nandinim telom i ogrubelom Šridamanovom glavom; ništa više na
njemu nije bilo kako treba. Pa stoga, i naročito stoga, pripovedač
poziva slušaoce da imaju razumevanja za osećanja koja su obuzimala
Zitu zbog ovakvog menjanja, jer ona nikako nije mogla da iz promena
koje je opažala na svome mužu ne zaključi kako su se za to vreme,
možda, izvršile i odgovarajuće promene na celokupnoj osobi dalekog
prijatelja.
Kad bi se setila muževljevog tela, koje je grlila u ne baš preterano
blaženoj, ali svetoj i probudilačkoj svadbenoj noći, i koje nije više
imala, ili, ako hoćete, pošto je ono sad pripadalo prijatelju, još nije
imala, — ona ne bi sumnjala da je Maja sa Nandinog tela prešla na
ono drugo — ne bi sumnjala gde se sada može videti kovrdža "batlija".
A sasvim pouzdano je pretpostavljala da je i prostodušnu prijateljevu
glavu, koja je sad krunisala muževljevo telo, moralo zahvatiti
profinjenje odgovarajuće onom koje je zadesilo prijateljevo telo
krunisano muževljevom glavom; i naročito ova pomisao, još više no
ona prva, duboko ju je dirnula i uskoro joj ni danju ni noću, pa čak ni u
umerenim rukama njenoga supruga, nije više davala mira. Lebdelo joj
je pred očima usamljeno prolepšano muževljevo telo kako u spoju sa
sirotom, profinjenom prijateljevom glavom na duhovan način pati zbog
razdvojenosti od nje; i nju svu obuze čežnjivo sažaljenje prema
udaljenome, te bi sklapala oči u Šridamanovom bračnom zagrljaju i
usred uživanja bledela od tuge.

12.
Pošto joj dođe vreme, Zita rodi Šridamanu detence, muškarče
jedno, koje su nazvali Samadi, što znači "pribiranje". Nad
novorođenčetom su mahali kravljim repom, da otklone nesreću od
njega, a u istu svrhu stavili su kravlju balegu na glavu — sve kao što
je red. Radost roditelja (ako je ova reč sasvim na mestu) bila je velika,
jer dečak nije bio ni bled ni slep. Istina, koža mu je bila veoma svetle
boje, što je moglo stajati u vezi sa majčinim poreklom iz kšatrijske ili
ratničke krvi, a uz to je bio izvanredno kratkovid, što se vremenom
ispostavilo. Na taj način ispunila su se proročanstva i drevna narodna
verovanja: ispunila su se, samo nagovešteno i pomalo izbledelo;
može se tvrditi da su se obistinila, a može se i osporiti.
Zbog njegovog kratkog vida Samadija su kasnije prozvali i Andaka,
to jest slepac, i to je ime pomalo prevagnulo nad onim prvim. No ta je
osobina njegovim gazelastim očima davala meku i privlačnu
treptavost, te su postale još lepše od Zitinih, na koje su, uostalom,
ličile; kao što dečak i inače nije ličio ni na jednog od obojice očeva,
nego sasvim izrazito na majku, koja je i bila jasni i nedvosmisleni deo
njegovog porekla, zbog čega se, bez sumnje, njegovo uobličenje
osećalo upućeno na nju. Otuda je bio lep kao upisan, a sastav
njegovih udova, čim je prošlo vreme iskrivljenosti u zaprljanim
pelenama, te je mogao malo da se ispravi, pokazivao je najčistije i
najsnažnije srazmere. Šridaman ga je voleo kao rođenu krv i meso, i u
duši su mu se ocrtavala osećanja koja čovek ima kad se povlači sa
posla, javljala se sklonost da sada sinu prepusti bitisanje i u njemu da
živi.
No godine tokom kojih se Samadi-Andaka ljupko razvijao na
majčinim grudima i u visećoj ljuljašci — upravo su bile godine u kojima
se odigravalo opisano preobličenje Šridamanove glave i udova, i koje
su njegovu celokupnu ličnost toliko preobrazile u muževljev oblik da
Zita nije više izdržala nego ju je svladalo preterano sažaljenje prema
dalekom prijatelju, u kome je videla roditelja svoga dečaka. Potpuno ju
je obuzela želja da ga ponovo vidi, da vidi kakav li je on sa svoje
strane postao po zakonu odgovarajućeg zbivanja, i da mu predstavi
svoje zanosno čedo, kako bi mu se i on obradovao, ali nije se ipak
usudila da to pomene muževljevoj glavi. I stoga, kad je Samadi
navršio četiri godine, počinjući već da se pretežno zove Andaka, kad
je već mogao da trči, makar i samo tapkajući, i kad se Šridaman
upravo nalazio na nekom poslovnom putu, ona odluči da krene i da,
stajalo je to što mu drago, pronađe pustinjaka Nandu i uteši ga.
 Jednog jutra u proleće, još pre svanuća, pri svetlosti zvezda, ona
obu putničke cipele, uze u ruku dugačak štap, drugom uhvati ruku
svog sinčića, kome beše obukla košuljicu od katuna i kalikata, pa se,
noseći na leđima vreću sa hranom za put, neviđena i na slepu sreću,
iskrade sa njim iz doma i sela.
Hrabrost sa kojom se izložila tegobama i opasnostima ovog
putovanja svedoči o odlučnoj neodoljivosti njene želje. Tu joj je,
možda, bila od pomoći i njena ratnička krv, ma koliko razređena bila,
dok je sasvim pouzdano da je to činila njena lepota, kao i lepota
njenog deteta, jer je svako osećao zadovoljstvo da rečju i delom
pomogne tako ljupkoj hodočasnici i njenom sjajnookom pratiocu.
Ljudima je govorila kako putuje da pronađe oca svoga deteta, svoga
muža, koji je usled nesavladljive naklonosti prema posmatranju
suštastva postao šumski pustinjak, i kome želi da dovede njegovog
sina da bi ga poučio i blagoslovio; a i ovo je ljude raznežavalo, ulivalo
im poštovanje i ljubaznost prema njoj. U selima i zaseocima dobijala je
mleka za svog mališana, gotovo uvek bi dobijala prenoćište za sebe i
njega, po ambarima i na zemljanim bankovima ognjišta. Često bi je
seljaci što gaje jutu i pirinač poduže povezli na taljigama, a kad joj se
ne bi pružila prilika da put prevaljuje na sličan način, koračala bi
neustrašivo po drumskoj prašini, držeći dete za ruku, oslanjajući se na
štap, pri čemu bi Andaka načinio dva koraka dok ona jedan, a treptave
su mu oči videle samo najbliži deo puta što se nalazio pred njim. No
njoj je pogled dopirao daleko u prostranstvo koje joj je valjalo
propešačiti, i oči su joj netremice bile upravljene prema cilju njene
sažaljive čežnje.
Tako je doputovala u šumu Dankaka, jer se nadala da je prijatelj
onde potražio neko usamljeno mesto. Ali, stigavši onamo, od svetih
ljudi kod kojih se raspitivala saznala je da se on tu ne nalazi. Mnogi ili
nisu mogli ili nisu hteli da joj kažu štogod bliže; ali nekoliko
pustinjačkih žena, koje su milovale i hranile malog Samadija, po
dobrom srcu joj otkriše i nešto više, naime, otkriše joj gde se on
nalazi. Jer svet povučenih iz sveta ipak je svet kao i svaki drugi, u
njemu se čovek razabire kad mu pripada, i ima u njemu mnogo
ogovaranja, manisanja, zavisti, radoznalosti i težnje za nadmetanjem,
pa svaki pustinjak vrlo dobro zna gde prebivaju drugi i čime se
zanimaju. Stoga su one dobre žene mogle odati Ziti da je pustinjak
Nanda izabrao boravište blizu reke Gomati ili Kravlje reke, sedam
dana hoda odavde prema jugu i zapadu, a to je boravište koje srce
gali, sa raznoraznim drvećem, cvećem i puzavicama, puno ptičije
pesme i životinjskih čopora, a po obali reke se nalazi korenje, krtole i
voće. Kad se sve uzme u obzir, biće da je Nanda za svoju povučenost
izabrao mesto koje malo odviše gali srce, pa stroži svetitelji nisu kadri
da njegovu askezu uzmu baš sasvim ozbiljno, pogotovo stoga što se
on osim kupanja i ćutanja ne pridržava nikakvih pomena vrednih
zaveta, hrani se onim što nađe, šumskim voćem, divljim pirinčem u
kišno doba, a s vremena na vreme čak i pečenim pticama, i vodi
jedino promatrački život ožalošćenog i razočaranog čoveka. A što se
tiče puta koji vodi do njega, na njemu nema osobitih tegoba i smetnji,
izuzev Razbojničkog klanca, Klisure tigrova i Zmijske doline, gde
čovek, naravno, mora da obrati pažnju i da stisne srce obema rukama.
Ovako poučena, Zita se rastade od žena u šumi Dankaka, koje su
joj tako obilato pomogle, i na uobičajeni način produži putovanje sa
nanovo oživelom nadom. Iz dana u dan je srećno prevaljivala put, i
može biti da su joj nad koracima bdeli Kama, bog ljubavi, u savezu sa
81
boginjom Šri-Lakšmi, gospodaricom sreće. Neuznemirena je prošla
kroz Razbojnički klanac. Ljubazni pastiri je naučiše kako da obiđe
Klisuru tigrova, a u Zmijskoj dolini, koja je bila neizbežna, celo vreme
je nosila na ruci malog Samadija-Andaku.
No kad je stigla do Kravlje reke, ponovo ga je povela za ruku, dok
je u drugoj svojoj ruci držala putnički štap i nabadala njime. Bilo je
jutro, blistavo od rose, kad je prispela onamo. Neko vreme je koračala
duž cvetne obale, a zatim se, u skladu sa dobijenim uputstvom,
udaljila od reke i pošla preko poljane prema šumi, za kojom se upravo
rađalo sunce i koja se plameno žarila od cvetova crvene ašoke i
kimšukovog drveća. Oči joj behu zaslepljene jutarnjim sjajem, no kad
je nad njih stavila šaku, primetila je na ivici šume jednu kolibu,
pokrivenu korom i lubom, a kraj nje nekog mladića u odeći od like i
opasanog travom, koji je sekirom popravljao nešto na gredama. A kad
se još više približila, opazila je da su mu ruke krepke kao što su bile
one koje su je ljuljale prema suncu, no da se pri tom njegov nos, na
jedan način koji se nije mogao nazvati kozastim, nego veoma
plemenitim, spuštao prema umereno isturenim usnama.
"Nanda!" uzviknu ona, a srce joj se podjari od radosti. Jer učinio joj
se kao Krišna, koji se preliva sokom nežnosti i snage. "Nanda, gledaj,
Zita ti je došla!"
Na to on ispusti bradvu i potrča joj u susret, a na grudima mu se
nalazila kovrdža "batlija". Pa je u znak dobrodošlice i ljubavi nazva
tisućama imena, jer i duša i telo su mu silno čeznuli za njom
vascelom. "Jesi li došla najzad", uzviknu on, "ti mesečinasta, očiju
nežnih kao u jarebice, posvuda prekrasno sazdana, ti krasnoputa,
Zita, ženo moja sa predivnim bedrima? Koliko sam noći snevao da
ćeš preko svega prostranstva ovako doći izgnaniku, usamljeniku, a
sad si doista ovde, savladala si Razbojnički klanac, Klisuru tigrova i
Zmijsku dolinu, koje sam ja namerno preprečio između nas, srdit na
odluku sudbine! Ah, ti si veličanstvena žena! A koje je to dete što ga
vodiš sa sobom?"
"To je plodić", reče ona, "koji si mi ti poklonio u prvoj svetoj bračnoj
noći, kad još nisi bio Nanda."
"To mora da nije baš naročito ispalo", reče on. "A kako se zove?"
"Zove se Samadi", odgovori ona, "ali sve više prima ime Andaka."
"Što to?" upita on.
"Nemoj misliti da je slep!" odvrati ona. "Niti je slep, niti se može
nazvati bledim, i pored njegove bele kože. Ali je, valja priznati, veoma
kratkovid, pa ne može videti ni tri koraka pred sobom."
"Ima i to svojih dobrih strana", reče Nanda. Pa staviše dečaka
malo podalje od kolibe u svežu travu i dadoše mu cveće i orahe da se
igra. Tako je imao čime da se zabavlja, a igra koju su oni sami
otpočeli, milovani mirisom mangovih cvetova, koji u proleće uvećava
82
ljubavno uživanje, i uz ćurlikanje kokila u obasjanim krošnjama — ta
igra ležala je van njegovog vidokruga.
Priča zatim veli da je bračna sreća ovih ljubavnika trajala svega
jedan dan i jednu noć, jer sunce se još nije ponovo uzdiglo iznad jarko
rascvetanog šumskog pojasa kraj koga se nalazila Nandina koliba,
kad tamo stiže Šridaman, kome je, kad se vratio u ostavljeni dom,
odmah bilo jasno kuda se uputila njegova žena. Ukućani iz
Blagostanja Krava, koji su mu oklevajući saopštili da je Zita nestala,
jamačno su očekivali da će on buknuti jarošću kao vatra u koju se sipa
maslo. No to se nije desilo, nego je samo polako klimnuo glavom kao
neko ko je sve znao unapred, i nije sa besom i osvetničkom žudnjom
krenuo u poteru za svojom ženom, nego se, doduše bez počinka, ali i
bez žurbe dao na put do Nandinog usamljeničkog obitavališta. Jer on
je odavno znao gde se ono nalazi, samo je to krio od Zite da ne bi
uskorio kob.
Polako i oborene glave je jahao na svome volu, jaku, sjahao ispred
kolibe još pod Zornjačom, pa čak nije ni prekinuo zagrljaj onih unutra,
nego je seo i čekao da ih dan razdvoji. Jer njegova ljubomora nije bila
svakidašnja, od kakve obično pate zasebna bića, penušeći pri tom,
nego je bila pročišćena svešću da je Zita ponovo stupila u brak sa
njegovim sopstvenim nekadašnjim telom, što se moglo nazvati koliko
činom izdaje toliko i činom vernosti; a poznavanje suštastva učilo ga je
da je u osnovi sasvim svejedno s kime Zita spava, sa prijateljem ili sa
njim, pošto je to ona, pa makar jedan od njih i nemao ništa od toga,
uvek činila sa obojicom.
Otuda neprenagljenost sa kojom je prevalio put, i mir i strpljenje sa
kojima je sedeći pred kolibom čekao da se rodi dan. A da pri svemu
tome nije bio voljan da pusti stvari neka idu svojim tokom, to nam
pokazuje nastavak priče, po kome su Zita i Nanda — pošto su sa
prvim sunčevim zrakom, dok je mali Andaka još spavao, izišli iz kolibe,
sa peškirima oko vratova, jer su nameravali da se okupaju u bliskoj
reci, i pošto su opazili prijatelja i muža, koji je sedeo leđima okrenut
prema kolibi i nije se okrenuo kad su izišli — stupili preda nj, skrušeno
ga pozdravili i zatim potpuno spojili svoje volje sa njegovom, priznajući
za neophodno ono što je on uz put za sve troje odlučio da bude
rešenje njihove zbrke.
"Šridamane, gospodaru moj i štovana muževljeva glavo!" reče Zita,
duboko se klanjajući pred njim. "Primi moj pozdrav i ne misli da je
tvoje prispeće za nas strahovito i nedobrodošlo! Jer gde se nalaze
dvoje od nas, treći će uvek nedostajati, i zato mi oprosti što nisam
izdržala sa tobom, nego me je prekomerno sažaljenje odvuklo ka
usamljenoj prijateljevoj glavi!"
"I ka muževljevom telu", odgovori Šridaman. "Opraštam ti. I tebi
opraštam, Nanda, a i ti meni oprosti što sam se pozvao na presudu
svetog čoveka i uzeo Zitu sebi, vodeći računa samo o sopstvenim
osećanjima sebe i svoga, a ne brinući se za tvoja. Doduše, ti bi isto
tako postupio da je svetiteljeva konačna odluka ispala tebi u prilog. Jer
u zabludi i razlučenosti ovoga života sudbina je bića da jedni drugima
zaklanjaju sunce, i uzalud oni bolji čeznu za bivstvovanjem u kome
smejanje jednoga ne bi značilo plakanje za drugog. Odveć postojano
sam držao do svoje glave, kojoj je palo u deo tvoje telo. Jer ovim sad
donekle smršavelim rukama ti si ljuljao Zitu prema suncu, i u našoj
novoj zasebitosti ja sam sebi laskao kako mogu da joj pružim sve za
čim čezne. Ali ljubav ište celinu. Stoga sam morao doživeti da naša
Zita postojano drži do tvoje glave i da mi ode iz kuće. I kad bih mogao
verovati da će ona u tebi, prijatelju moj, naći sreću i zadovoljstvo, ja
bih otišao svojim putem i od doma svoga oca načinio usamljeničko
prebivalište za sebe. Ali ne verujem u to; nego, kao što je pored
muževljeve glave nad prijateljevim telom čeznula za prijateljevom
glavom nad muževljevim telom, tako će je, sasvim izvesno je to,
obuzeti sažaljiva čežnja za muževljevom glavom nad prijateljevim
telom, i neće joj biti darovani ni mir ni zadovoljstvo, jer daleki muž će
uvek postajati prijatelj koga voli, u njemu će gledati oca svoga deteta i
dovodiće mu našeg sinčića Andaku. Ali sa nama obojicom ne može
živeti, pošto mnogomuštvo ne dolazi u obzir među višim bićima. Zita,
je li istina ovo što velim?"
"Tako je, na žalost, kako tvoje reči kazuju, gospodaru i prijatelju
moj", odgovori Zita. "No moje žaljenje, koje izražavam u rečci ,na
žalost’, odnosi se samo na jedan deo tvojih reči, a ne, počem, i na to
što za ženu kao što sam ja ne dolazi u obzir gnusoba mnogomuštva.
Za to nipošto ne mogu reći ,na žalost', nego se ponosim time, jer u
žilama mi još teče nešto ratničke krvi, sa strane mog oca Sumantre, i
protiv nečega tako zaostalog kao što je mnogomuštvo sve se u meni
buni: i u krajnjoj slabosti i pobrkanosti mesa čovek ipak zadržava svoj
ponos i svoju čast kao više biće!"
"Nisam drukčije ni očekivao", reče Šridaman, "i budi uverena da
sam, razmišljajući, od samog početka računao sa ovim ubeđenjem,
koje je nezavisno od tvoje ženske slabosti. Pošto, dakle, ne možeš
živeti sa nama obojicom, ubeđen sam da će se ovaj mladić ovde,
Nanda, moj prijatelj, sa kojim sam zamenio glavu, ili telo, ako hoćete,
— da će se on složiti sa mnom u tome da ni mi ne možemo živeti,
nego da nam ništa drugo ne ostaje do da se lišimo naše zamenjene
zasebitosti i da naša bića opet spojimo sa svebićem. Jer tamo gde
pojedinačno biće zapadne u ovakvu zbrku, kao što je u našem
slučaju, najbolje je da se istopi na plamenu života kao darovno maslo
na žrtvenoj vatri."
 "Sa punim pravom", reče Nanda, "Šridamane, brate moj, računaš
da ću se ja saglasiti sa tvojim rečima. Saglašavam se bez okolišenja.
Odista i ne znam šta bismo još mogli tražiti u telesnom obliku, pošto
smo obojica zadovoljili svoje želje i počivali pored Zite: mome telu bilo
je dato da uživa sa njom u svesti tvoje glave, a tvome u svesti moje,
kao što je ona uživala sa mnom u znaku tvoje glave i sa tobom u
znaku moje. No valja računati da nam je čast spasena, jer ja sam
samo tvojim telom prevario tvoju glavu, što se u neku ruku namiruje
time što je Zita, krasnoboka, prevarila moje telo sa mojom glavom; ali
Brama nas je srećom sačuvao od toga da ja, ja koji sam ti nekada
poklonio svitak betela u znak prijateljstva, prevarim tebe sa njom kao
Nanda i glavom i telom. Uprkos tome, ovako ne možemo časno
produžiti, jer mi smo ljudi koji ipak odveć visoko stoje da bi se mogli
složiti sa višemuštvom i zajedničkom ženom: Zita van svake sumnje, a
isto tako van svake sumnje i ti, čak i sa mojim telom. Ali i ja, pogotovo
s tvojim. Stoga se bez okolišenja saglašavam s tobom u svemu što
govoriš o stapanju, i nudim se da ovim rukama ojačalim u pustinjaštvu
sagradim lomaču za nas. Znaš da sam se jednom već ponudio da to
učinim. A znaš i da sam vazda bio rešen da te ne nadživim i da sam
bez oklevanja pošao za tobom u smrt kad si prineo sebe na žrtvu
boginji. Prevario sam te, međutim, tek onda kad mi je moje
supružansko telo dalo izvesno pravo na to i kad mi je Zita dovela
malog Samadija, za čijeg telesnog oca smem da smatram sebe,
priznajući ti rado i sa poštovanjem očinstvo po glavi."
"Gde je Andaka?" upita Šridaman.
"Leži u kolibi", odgovori Zita, "i u snu pribira snagu i lepotu za život.
I vreme je bilo da počnemo govoriti o njemu, jer njegova budućnost
mora za nas biti važnija od pitanja kako ćemo se sa čašću izvući iz
ove zbrke. No i jedno i drugo je usko vezano, i mi se, vodeći brigu o
svojoj časti, brinemo i za njegovu. Kad bih ja, kao što bih svakojako
mogla, ostala sama kraj njega pošto se vi vratite u svebiće, on bi
bludeo kroz život kao bedan udovički sin, lišen časti i radosti. Samo
83
onda ako ja pođem za primerom plemenitih satija koje su se
pridružile telu mrtvoga supruga i sa njim ušle u plamen lomače, te su
u njihov spomen na spalištima postavili kamene ploče i obeliske, ako
ga ja napustim zajedno sa vama, — samo onda će njegov život biti
častan i susretaće ga naklonost ljudi. Stoga ja, Sumantrina kći,
zahtevam da Nanda sagradi lomaču za troje. Kao što sam životni ležaj
delila sa vama obojicom, tako neka nas i krvava postelja smrti sve
troje sjedini. Jer već i na onoj prvoj ležali smo, u stvari, uvek utroje."
"Nikada", reče Šridaman, "nisam ni očekivao nešto drugo od tebe,
nego sam unapred već računao sa ponositošću i blagorodstvom koji
su ti svojstveni i pored telesne slabosti. U ime našeg sina zahvaljujem
ti za tvoju nameru. No da bismo iz zbrke u koju nas je dovela telesnost
zaista vaspostavili čast i ljudski ponos, moramo veoma paziti na oblik
vaspostavljanja, i u tom pogledu se moje misli i namere, do kojih sam
došao na putu, razlikuju od vaših. Sa mrtvim suprugom se sažiže
ponosna udovica. Ali ti nisi udovica, dok god bude živeo makar samo
jedan od nas, i veliko je pitanje da li bi postala udovica kad bi sa nama
živima sela na lomaču i umrla sa nama. Stoga, da bismo te načinili
udovicom, Nanda i ja se moramo ubiti, a time mislim: moramo jedan
drugog ubiti; jer i "se" i "jedan drugoga" u našem slučaju se slaže sa
pravilima jezika, i znači jedno isto. Moramo se boriti kao jeleni o
košutu, i to mačevima, koji se nalaze pri ruci, pošto vise mome volu o
kolanu. Ali ne smemo to činiti zato da jedan pobedi i preživi i odvede
krasnoboku Zitu: time se ništa ne bi popravilo, jer poginuli bi uvek
ostao prijatelj za kojim bi je morila čežnja, te bi bledela u muževljevom
naručju. Ne, nego obojica moramo pasti, jedan pogođen u srce
mačem drugoga, — pošto samo mač pripada drugome, ne i srce.
Tako će biti bolje no da svako okrene mač prema sopstvenoj
sadašnjoj zasebitosti; jer čini mi se da naše glave nemaju prava
donositi odluku o smrti tela koja su im pridodata, kao što, svakako, ni
naša tela nisu imala prava na milinu i bračno uživanje pod tuđim
glavama. Istina, biće to teška borba, utoliko što glave i tela i jednog i
drugog moraju dobro paziti da se ne bore za sebe same, niti za
isključivo vlasništvo nad Zitom, i što moraju gledati da učine dve
stvari: da zadadu i da prime smrtni udarac. Ali najzad, ni uzajamno
samoubistvo neće biti teže no što je odrubiti sebi glavu, a mi smo
obojica imali srca da to učinimo."
"Ovamo mačeve!" uzviknu Nanda. "Pripravan sam za takvu borbu,
jer to je pravi način za nas suparnike da rešimo ovu stvar. Ona je
pravična, jer usled prilagođavanja naših tela našim glavama ruke su
nam obojici postale skoro podjednako snažne: moje nežnije na tebi,
tvoje snažnije na meni. Sa radošću ću ti pružiti svoje srce zato što
sam te prevario sa Zitom, a probošću tvoje da ona zbog mene ne
bledi u tvom naručju, no da nam se kao dvostruka udovica pridruži u
plamenu."
A pošto je i Zita izjavila da je saglasna da se stvari urede na
ovakav način, koji se, kako je rekla, sviđa njenoj ratničkoj krvi, usled
čega se i neće skloniti da ne gleda borbu, nego će joj prisustvovati ni
okom ne trepnuvši, — to se ovaj ubitačni dvoboj odmah i odigra pred
kolibom u kojoj je spavao Andaka, na cvetnoj livadi između Kravlje
reke i crveno rascvetale šume, i oba mladića klonuše u cveće, svaki
pogođen u srce drugoga. Njihov pogreb, međutim, pošto je sa njim bio
spojen sveti događaj udovičkog spaljivanja, pretvorio se u veliku
svečanost, i hiljade ljudi se skupilo na spalištu da vide kako mali
Samadi, nazvan Andaka, naginjući kratkovido lice, kao najbliži muški
rođak, prinosi buktinju ka lomači načinjenoj od mangoa i mirisnih
sandalovih trupaca, u čije međuprostore su stavili suvu slamu i obilato
je polili žitkim maslom, da brzo i snažno zaplamti, i na kojoj se Zita iz
Bizonovog Doma smestila između supruga i prijatelja. Plamen sa
lomače liznuo je do neba, što se retko viđa, i ako je lepa Zita neko
vreme i vikala, jer vatra, dok niste mrtvi, pričinjava užasan bol, glas su
joj zaglušivale prodorne školjkaste trube i bučno kloparanje doboša, te
kao i da nije vikala. No priča tvrdi, a mi joj rado verujemo, da nije
osećala toplotu plamena, obuzeta radošću što će se sjediniti sa
dragima.
Na istom tom mestu podigli su joj obelisk, za sećanje na njenu
žrtvu, a nesagorele ostatke kostiju njih troje skupili su, polili medom i
mlekom i stavili u jedan glineni krčag, koji su potopili u sveti Gang.
Njin sinčić pak, Samadi, koji se uskoro zvao samo još Andaka,
krasno je živeo na zemlji. Slavan po svečanosti spaljivanja, kao sin
udovice kojoj su podigli spomenik, uživao je svačiju blagonaklonost,
koja se, kako je rastao i prolepšavao se, pojačala do nežnosti. Već sa
dvanaest godina njegovo uobličenje je po ljupkosti i svetloputoj snazi
ličilo na nekog gandarvu, a na grudima mu se počela ocrtavati
kovrdža "batlija". Njegova kratkovidost, međutim, ni blizu kadra da mu
bude na štetu, čuvala ga je toga da odviše živi u telu, i upućivala mu
glavu ka duhovnome. Kada je navršio sedamnaestu, uzeo je da se
stara o njemu jedan braman, znalac Veda, kod koga je izučavao
pravilno oblikovan jezik, gramatiku, astronomiju i nauku o mišljenju, a
nije mu bilo više od dvadeset kad je već postao čitač benareskog
kralja. Sedeo je na jednoj divnoj terasi palate, u čistim haljinama, pod
belim svilenim suncobranom, i prijatnim glasom čitao vladaocu iz
svetih i svetovnih knjiga, pri čemu bi knjigu sasvim približio svojim
treptavim, sjajnim očima.
1940.
 ZAKON
1.
Rođenje mu je bilo neuredno, stoga je strasno voleo poredak,
neprekršljivost, naredbu i zabranu.
Sasvim mlad se razjario i počinio ubistvo, stoga je bolje od svakog
neiskusnog znao da je ubijanje, doduše, slatko, ali da je griža zbog
ubistva nešto najgroznije na svetu i da ne treba ubijati.
Bio je vrelih čula, stoga je čeznuo za duhom, čistotom i svetošću,
za onim što je nevidljivo, jer to mu se činilo duhovno, sveto i čisto.
Kod Madijamaca, jednog delatnog pastirskog i trgovačkog
plemena što se raširilo po pustinji, i kome je utekao iz Misira, zemlje
njegova rođenja, pošto je ubio čoveka (odmah će o tome pobliže biti
reči), upoznao je jednog boga koga čovek ne može videti, ali koji
čoveka vidi; jednog stanovnika planina, koji, nevidljiv pri tom, sedi na
kovčegu za nošenje u šatoru, gde deli proročanstva izvlačeći ih
nasumce iz zapisa. Za decu Madijama ovaj prorok, nazvan Jehova,
bio je jedan među ostalim bogovima; nisu pomišljali ne znam šta dok
su mu vršili službu, koju su samo sigurnosti radi i za svaki slučaj
obavljali. Beše im palo na pamet da se među bogovima možda nalazi i
neki koga ljudi ne vide, neki koji nema obličja, pa su mu prinosili žrtve
samo zato da ništa ne propuste, da nikoga ne uvrede i da na sebe ni
sa koje moguće strane ne navuku neprijatnosti.
Mojsije, međutim, blagodareći svojoj strasti za čistotom i svetošću,
bio je duboko potresen nevidljivošću Jehovinom: smatrao je da se
nijedan vidljivi bog ne može takmičiti u svetosti sa nevidljivim, i čudio
se što deca Madijama skoro nikakvu važnost ne pridaju jednoj osobini
koja se njemu činila prepuna neizmernih posledica. U dugom, teškom
i žestokom razmišljanju, dok je u pustinji čuvao ovce svoga šuraka,
brata svoje žene, Madijamke, potresen nadahnućima i otkrovenjima,
koja su u jednom izvesnom slučaju čak napustila unutrašnjost njegova
bića i kao plameni spoljašnji lik, kao objavljenje koje se moralo
doslovce primiti i kao neizbežan nalog pohodila njegovu dušu, došao
je do ubeđenja da Jehova nije niko drugi do El’ eljon, Jedino najviši, El
ro’i, "bog koji me vidi", — do onaj koji se već odvajkada zvao "El
šadai", "bog planine", do "El’ olam", bog sveta i večnosti, — jednom
rečju, niko drugi do Avramov, Isakov i Jakovljev bog, bog otaca, hoću
reći: otaca sirotih, nepoznatih plemena, već sasvim smućenih u
verskom pogledu, lišenih korena i porobljenih boravištem u zemlji
misirskoj, a čija krv je po očevoj strani tekla i u njegovim, Mojsijevim
žilama.
Pa je stoga, sav obuzet ovim otkrićem, sa dušom koju je tištao
golemi zadatak, no koja je ipak sva treptala od požude da ispuni
zapoved, prekinuo svoj dugogodišnji boravak među sinovima
Madijama, posadio na magarca svoju ženu Seforu, veoma otmenu
ženu, — jer bila je kći Raguila, prvosveštenika madijamskog, i sestra
njegovog sina Jotora, vlasnika mnogih stada, — poveo je i svoja dva
sina, Girsama i Elijezera, i za sedam dana puta, krećući se prema
zapadu, kroz mnoge pustinje, vratio se u Misir, to jest u ugarenu niziju
gde se račva Nil, a gde je, u jednoj oblasti koja se zove Kos, a i
Gesem, Gošen i Gosem, boravila i kulučila krv njegovih otaca.
Onde je odmah počeo, gde god bi se zatekao, u kolibama, na
pašnjacima i njivama, da ovoj krvi izlaže svoje veliko poslanje, pri
čemu bi imao običaj da ispruživši ruke trese pesnicama sa obe strane
tela. Obaveštavao ih je da je bog otaca ponovo nađen, da se pokazao
84
njemu, Mošehu ben Amramu, na gori Horivu u pustinji Sin, iz
kupinova žbuna koji je goreo a nije sagorevao, da se zove Jehova, što
se može protumačiti kao: "Ja sam onaj koji sam, iz večnosti u
večnost", ali i kao strujanje vazduha i kao velika huka; da oseća
naklonost prema njihovom plemenu i da bi pod izvesnim uslovima bio
voljan da sklopi sa njima savez kojim će ih učiniti izabranicima svojim
mimo sve ostale narode, ukoliko se, naime, zakunu njemu na
isključivu vernost i osnuju zakletvu družbu koja će, bez ikakvih kipova i
slika, služiti jedino Nevidljivome.
Time im je probijao uši, a uz to je tresao pesnicama, nasađenim na
izvanredno široke zglobove. A ipak nije bio sasvim iskren prema
njima, nego je u potaji krio puno stvari koje je smerao, čak i samu
suštinu, sve se bojeći da ih ne zastraši. O mogućim svojstvima
nevidljivosti, o duhovnosti dakle, o čistoti i svetosti, o svemu tome nije
im ništa govorio, i više je voleo da im ne ukazuje na to da će, kao
zaklete sluge Nevidljivoga, imati da postanu izdvojen narod duha,
čistote i svetosti. Prećutao je to brinući se da ih ne uplaši; jer oni su bili
tako bedan, potišten i u verovanju pomućen soj, krv njegova oca, i on
im nije verovao, iako ih je voleo. Štaviše, kad bi im govorio kako se oni
mile Jehovi, Nevidljivome, on bi pripisivao bogu i unosio u njega ono
što je, možda, bilo i božje, no istovremeno, u najmanju ruku, i njegovo
sopstveno: njemu samome se milila krv njegovih otaca, kao što se
kamenorescu mili bezoblični blok iz koga smera da iskleše otmenu i
visoku priliku, njegovih ruku delo — otuda ustreptala požuda koja ga,
u isti mah sa bremenom koje je božji nalog svalio na njegovu dušu,
beše obuzela kad je krenuo iz zemlje madijamske.
No još nešto je krio, i to drugu polovinu zapovesti; jer ona je bila
dvostruka. Nije se ona sastojala samo u tome da on plemenima
obznani ponovno otkriće boga otaca i njegovu naklonost prema njima,
nego se istovremeno sastojala i u tome da ih on izvede iz misirskog
kulučarstva u slobodu, da ih kroz mnoge pustinje dovede u obetovanu
zemlju, zemlju otaca. Ovaj nalog bio je skopčan sa nalogom
obznanjivanja i nerazdvojno spleten sa njime. Bog — i oslobođenje
radi povratka u zavičaj; Nevidljivi — i stresanje tuđinskog jarma, to je
za njega predstavljalo jednu te istu misao. Ali narodu još nije govorio o
tome zato što je znao da će iz jednog proizići drugo, a i zato što se
nadao da će ovo drugo na svoju ruku iskamčiti od faraona, misirskog
kralja, kome je bio bliži no što se mislilo.
Međutim, bilo što se ljudima nisu svidele njegove reči — jer
govorio je loše i zapinjući, i češće nije mogao da nađe pravi izraz — ili
što su, dok bi on drhtavo tresao pesnicama, naslućivali moguća
svojstva nevidljivosti i primećivali da on hoće da ih navede na naporne
i opasne stvari, — tek, odnosili su se nepoverljivo, tvrdoglavo i
bojažljivo prema njegovom navaljivanju, bacali bi poglede ka misirskim
tamničarima i govorili kroza zube:
"Šta frfljaš reči? I kakve su to reči što ih frfljaš? Da te nije neko
postavio da nam budeš poglavar ili sudija? Nije nam to poznato."
Nije to bilo novo za njega. Slušao je on to od njih već i ranije, pre
no što je pobegao u zemlju madijamsku.

2.
Njegov otac nije bio njegov otac, a mati mu nije bila mati, — eto
koliko je neuredno bilo njegovo rođenje. Druga kći faraona Ramzesa
zabavljala se jednom, pod zaštitom vojnika, igrajući se sa svojim
sluškinjama u kraljevskom vrtu kraj Nila. Onde je opazila jednog slugu
Jevrejina, koji je crpao vodu, pa je obuze požuda za njim. On je imao
tužne oči, mladićku bradicu oko obraza i snažne mišice, što se videlo
prilikom crpenja. Radio je u znoju lica svog i nije mu bilo lako; ali
faraonovoj kćeri izgledao je kao slika i prilika lepote i žudnje, pa je
naredila da ga dovedu k njoj u jedan paviljon; onde mu je prekrasnim
ručicama prošla kroz kosu vlažnu od znoja, poljubila mu mišiće na ruci
i uzela da mu draži muškost, te je on obljubi, tuđinski rob kraljevsko
čedo. Kad se zadovoljila, naredila mu je da ode, ali on nije otišao
daleko, posle tridesetak koraka ubiše ga i brzo zatrpaše, i tako ništa
ne ostade od uživanja sunčeve kćeri.
"Jadnik!" reče ona kad ču za to. "Vi ste baš uvek tako preterano
revnosni. Ćutao bi on već. Voleo me je." Ali potom je zatrudnela, i
posle devet meseci u najvećoj potaji rodila jedno dečače, koje njene
devojke staviše u kovčežić od site, obliše ga smolom i paklinom i
odnesoše u trsku kraj reke. A potom ga tobož pronađoše i uzviknuše:
"O, čuda, evo nekog nahočeta, dečaka iz trske, evo nekog
napuštenog detenceta! Ovo je kao u drevnim bajkama, baš kao što se
zbilo sa Sargonom, koga je Aki, vodocrpac, pronašao u trsci i odgajio
po dobroti srca svojega! Neprestano se tako nešto dešava! No kuda
sad sa ovim nahodom? Najpametnije će biti da ga damo nekoj majci
dojilji iz prostog staleža, koja ima mleka napretek, te da odraste kao
sin te žene i njezinog čestitog muža." Pa predadoše dete jednoj ženi
Jevrejki, a ova ga odnese u zemlju Gesemsku, Johavedi, ženi
Amrama, jednog od pripuštenika, čoveka iz Levijeva semena. Ona je
dojila svog sina Arona i imala je mleka napretek; pa zato, a i zato što
im je u kolibu s vremena na vreme dolazilo po štogod valjano, tajno
poslato odozgo, ona podiže ovo neizvesno dete u dobroti srca svoga.
Tako Amram i Johaveda postadoše njegovi roditelji pred ljudima, a
Aron njegov brat. Amram je imao goveda i njive, a Johaveda beše kći
kamenoresca. Ali nisu znali kako da nazovu ovo sumnjivo detence;
stoga mu dadoše polumisirsko ime, hoću reći: polovinu misirskoga.
Jer sinovi te zemlje češće su se zvali Ptah-Mojsije, Amon-Mojsije ili
Ra-Mojsije, nazvani kao sinovi svojih bogova. No Amram i Johaveda
više su voleli da izostave božje ime, pa su dečaka nazvali kratko
Mojsije. Tako je on, jednostavno, bio "sin". Pita se samo čiji.
 3.
Odrastao je kao pripadnik pripuštenika i izražavao se njihovim
narečjem. Preci ovoga soja behu nekad, u vreme suše, sa dozvolom
graničnih vlasti došli u zemlju kao "gladni beduini iz Idumeje", kako su
ih nazvali faraonovi pisari, a za ispašu im je dodeljen Gesemski kraj, u
Donjim zemljama. Pomisli li neko da su im zabadava dozvolili da onde
napasaju stoku, taj slabo poznaje njihove domaćine, sinove Misira. Ne
samo što su morali davati danak u stoci, i to toliki da ih je pritiskivao,
nego su svi u kojima je bilo nešto snage morali i raditi, kulučiti na
raznim građevinama, koje se vazda zidaju u zemlji kao što je Misir. A
otkako je Ramzes, drugi toga imena, postao faraon u Tebi, naročito
neumereno se gradilo; to je bilo njegovo zadovoljstvo i njegovo
kraljevsko uživanje. On je gradio raskošne hramove po čitavoj zemlji,
a dole u području ušća ne samo što je naredio da se obnovi i znatno
popravi zapušteni kanal koji je vezivao istočni Nilov rukavac sa
Gorkim jezerima, a na taj način i veliko more sa vrškom Crvenog
mora, nego je duž kanala podizao i dva skladišna grada, nazvana
85
Pitom i Ramzes, i deca pripuštenika, ovi Ibrimi, behu pokupljeni da
peku ciglu za te gradove, da vuku i dirindže u znoju tela svojih, pod
misirskom batinom.
Ova batina je uglavnom bila samo oznaka faraonovih nadzornika,
nisu ih nepotrebno tukli njome. A imali su i dobru hranu na svom
argatovanju: mnogo ribe iz Nilovog rukavca, hleba, piva i govedine
sasvim izobilno. No i pored toga kulučenje im nije mnogo odgovaralo
ni prijalo, jer bili su nomadski soj, odrasli u tradiciji slobodnog
lutaličkog života, i taj posao, koji je bio utvrđen po satima, i od koga su
se znojili, osećali su srcem kao stran i uvredljiv. Ali da obaveste jedni
druge o svom nezadovoljstvu i da dođu do istog mišljenja o tome, —
za to su ova plemena bila odveć slabo povezana i sama sebe
nedovoljno svesna. Pošto su već nekoliko pokolenja čergarili u
prelaznoj zemlji između očinskog zavičaja i pravog Misira, bili su
neuobličene duše, bez pouzdanog učenja i kolebljiva duha; mnogo šta
su zaboravili, ponešto upola primili, i lišeni pravog središta nisu
verovali ni sopstvenoj duši, pa ni jarosti zbog kuluka koja je u njoj
postojala, ali koju su otupljivali i pometali riba, pivo i govedina.
 Mojsije, navodno Amramov sin, jamačno bi takođe bio prinuđen da
pravi opeke za faraona pošto je izišao iz dečačkog doba. No to se nije
desilo, nego roditelji uzeše mladića za ruku i odvedoše ga u Gornji
Misir u školu, u jedan veoma otmen internat, gde su se vaspitavali
sinovi sirijskih gradskih vladara zajedno sa domaćim plemićkim
potomcima. Odveli su ga tamo, jer njegova rođena majka, faraonova
kći, koja ga je rodila i ostavila u trščaku, stvorenje, istina, raskalašno,
ali ne i bez duše, sećala se njega zbog njegovog zatrpanog oca,
vodocrpca sa bradicom i tužnim očima, i nije želela da on ostane kod
divljaka, nego je htela da se obrazuje u Misirca i stekne položaj na
dvoru, uz polovično, prećutno priznanje njegove božanske
polukrvnosti. I tako je Mojsije, odeven u belo platno i sa perikom na
glavi, učio zvezdoznanstvo i zemljopis, veštinu pisanja i pravo, ali se
nije osećao srećnim među kicošima u otmenom internatu, nego je bio
usamljen među njima, pun odvratnosti prema čitavoj misirskoj
uglađenosti, iz čijeg je uživanja ponikao. Krv zatrpanoga, koji je bio
prinuđen da služi tom uživanju, bila je u njemu jača od njenog
misirskog dela, i u duši je bio uz one jadne, neuobličene ljude kod
kuće u Gesemu, koji nisu imali hrabrosti za svoju jarost, bio je uz njih
protiv raskalašne oholosti materinske krvi.
"Kako li ono beše tvoje ime?" pitali su ga katkad školski drugovi.
"Zovem se Mojsije", odgovarao je on.
"Ah-Mojsije ili Ptah-Mojsije?" pitali su.
"Ne, samo Mojsije", odvraćao je on.
"Pa to je oskudno i krnje", govorili su oni fićfirići, a on bi se toliko
razjario da je želeo da ih pobije i zatrpa. Jer shvatao je da takvim
pitanjima samo žele da pročačkaju po njegovom neurednom poreklu,
koje je u glavnim, mada neodređenim crtama svima bilo poznato. Pa
ni on sam ne bi znao da je samo diskretan plod misirskog uživanja da
to nije bilo opšte, iako većinom ne sasvim tačno saznanje — sve do
samog faraona, od koga nije ostalo skriveno vragolanje njegovog
deteta, baš kao ni od Mojsija činjenica da je Ramzes, graditelj, njegov
deda po razvratnosti, deda usled sramnog, ubilačkog uživanja. Da,
Mojsije je znao to, a znao je i da faraon to zna, i pri toj pomisli bi
preteći klimnuo glavom u pravcu faraonovog prestola.

4.
 Pošto je proživeo dve godine među kicošima u tebanskoj školi, nije
više izdržao nego je noću umakao preko zida i vratio se kući u
Gesem, očevim saplemenicima. Među njima je tumarao ogorčena lica,
i jednoga dana, na kanalu, blizu Ramzesovih novih građevina, video je
kako jedan nadzomik Misirac bije batinom nekog kulučara, koji je, bez
sumnje, bio nemaran ili jogunast. Prebledevši i usplamtelih očiju, on
zatraži objašnjenje od Misirca, no ovaj mu umesto ikakva odgovora
ulubi nos, te mu je čitavog života kost u nosu ostala slomljena,
pljosnato zgnječena. Mojsije, međutim, ote batinu od nadzornika,
strahovito zamahnu i smrska mu lobanju, te ovaj ostade na mestu
mrtav. Nije se čak ni osvrnuo da vidi gleda li ga ko. Ali to je bilo pusto
mesto, i u blizini nikog drugog nije bilo. I tako je sasvim sam zatrpao
ubijenoga, jer onaj koga je branio beše uhvatio maglu; i činilo mu se
da mu je oduvek bilo na umu ubijanje i zatrpavanje.
Delo njegove razjarenosti ostalo je skriveno, Misircima bar, koji
nisu saznali gde je nestao njihov čovek, i mnogi dani prohujaše preko
tog dela. Mojsije je produžio da tumara među sunarodnicima svoga
oca, i na osobit gospodarski način se uplitao u njihove raspre. Jednom
je video dva Ibrima kulučara kako se svađaju, i malo je trebalo da
dođe do batina. "Što se svađate, pa još hoćete da se pobijete?" reče
im on. "Zar niste dovoljno jadni i napušteni, te bi bolje bilo da se svoj
drži svoga, a ne da kezite zube jedan na drugoga! Ovaj ovde nije u
pravu, video sam. On neka popusti i umeri se, ali neka se ni drugi ne
uzoholi."
Ali, kao što to biva, obojica se odjednom udružiše protiv njega i
rekoše: "Šta se ti mešaš u naše stvari?" Naročito se nadurio onaj
kome nije dao za pravo, i naglas je rekao: "E, pa ovo je vrhunac! Ko si
ti da zabadaš svoj kozji nos u stvari koje te se ništa ne tiču? Aha, ti si
Moša, Amramov sin, ali time je malo rečeno, i niko ne zna tačno ko si,
pa ni ti sam ne znaš. Baš smo radoznali da saznamo ko te je postavio
za gospodara i zapovednika nad nama. Da nećeš možda i mene da
ubiješ, kao što si ono onda ubio i zatrpao Misirca?"
"Ta ćuti!" uplaši se Mojsije i pomisli: "Kako li se to prokljuvilo?" Još
istog dana je uvideo da mu nema više ostanka u toj zemlji, pa pređe
preko granice, onde gde nije bila čvrsto čuvana, kod Gorkih jezera,
kroz plićake. Propešačio je kroz mnoge pustinje zemlje Sinajske i
stigao do Madijama, do Minejaca i njihovog prvosveštenika Raguila.

5.
Kad se vratio otuda, obuzet svojim bogootkrićem i svojim nalogom,
bio je čovek u zrelim godinama, krupan, ulubljena nosa, isturenih
jagodica, razdeljene brade i širokih zglobova na ruci, što se naročito
videlo kad bi, a to se često dešavalo, pri razmišljanju pokrio desnicom
usta i bradu. Išao je od kolibe do kolibe i od kulučišta do kulučišta,
tresao pesnicama pored bedara i govorio o Nevidljivome, bogu otaca,
koji je voljan da sklopi savez, govorio je iako, u stvari, nije umeo da
govori. Jer njegovo biće je uopšte bilo mucavo-zajaženo, i u
uzbuđenju je bio sklon da zaplete jezikom, a sem toga se ni u jednom
jeziku nije sasvim snalazio, pa je, govoreći, natucao tri u isti mah.
Aramejski sirsko-haldejski, kojim je govorilo pleme njegova oca i koji
je naučio od svojih roditelja, beše prekriven naslagama misirskog, koji
je morao da savlada u školi, a tome se pridružio madijamski arapski,
koji je toliko vremena govorio u pustinji. Pa je tako sve mešao.
Od velike pomoći bio mu je brat Aron, visok blag čovek sa crnom
bradom i crnim kolutastim kovrdžama na potiljku, koji je voleo da
pobožno obori svoje krupne, ispupčene očne kapke. Njega je on u sve
posvetio, sasvim ga je pridobio za Nevidljivoga i sva njegova moguća
svojstva, a pošto je Aron umeo da melemno-tečno govori kroz bradu,
većinom je pratio Mojsija na njegovim propagandnim putovanjima i
govorio umesto njega, istina, pomalo grleno i kao podmazano i
nedovoljno zanošljivo, te je Mojsije, prateći njegove reči tresenjem
pesnica, gledao da u njih unese više žara, a često mu s oka s boka
upadao u reč na aramejsko-misirsko-arapskom.
Aronova žena zvala se Jeliseva, kći Aminadabova; ona je takođe
učestvovala u zaveri i u propagandi, kao i jedna mlađa sestra
Mojsijeva i Aronova, Mirjam, oduševljena žena, koja je umela da peva
i udara u bubanj. A Mojsije je naročito bio naklonjen jednom mladiću,
koji je sa svoje strane bio i telom i dušom privržen njemu, njegovom
navešćivanju i njegovim planovima, i nije se odvajao od njega. On se
86
u stvari zvao Osije, sin Nunov (što znači "riba"), od plemena
Jefremova. Ali Mojsije ga je po Jehovi nazvao Jehošua, skraćeno i
Jošua, i on je to ime nosio sa gordošću, — a bio je prav kao strela,
mišićav mladić kovrdžave glave, ispupčene jabučice i sa dve bore
odlučno urezane između obrva, mladić koji je u celoj toj stvari imao
svoje sopstveno stanovište: naime, ne toliko religiozno koliko vojno;
jer za njega je Jehova, bog otaca, pre svega bio bog vojski, i pomisao
na bežanje iz ove kulučarnice, pomisao koja je bila spojena sa
njegovim imenom, u njemu se poklapala sa osvajanjem novog i
sopstvenog zemljišta na kome će se naseliti jevrejska plemena, —
dosledan zaključak, jer negde će morati da borave, a nijedna zemlja,
obetovana ili ne, neće im biti jednostavno poklonjena.
Sve činjenice koje su se na to odnosile Jošua je, iako toliko mlad,
držao u svojoj kovrdžavoj glavi, što je gledala pravo i čvrsto, i
neprestano je o njima razgovarao sa Mojsijem, svojim starijim
prijateljem i gospodarom. Ne raspolažući sredstvima za tačno
prebrojavanje naroda, procenio je da jačina plemena koja obitavaju
pod šatorima u Gesemu i onih što žive u nasilu-gradovima Pitomu i
Ramzesu, računajući i njihove pripadnike što su kao robovi rasejani i
podalje, kad se sve sabere, iznosi otprilike dvanaest ili trinaest hiljada
glava, a to čini oko tri hiljade onih što su kadri da ponesu oružje. Ove
brojeve su kasnije preuveličali bez ikakve mere, ali Jošua ih je znao
približno tačno, i nije time bio naročito zadovoljan. Tri hiljade vojnika,
to nije neka naročito strašna ratna sila, čak kad se računa i s tim da će
se, pošto budu krenuli, ovome jezgru radi osvajanja zemlje priključiti i
svakojaka srodna plemena što lutaju po pustinji. Neki veći poduhvati,
oslonjeni na takvu silu, ne mogu se uzimati u obzir; neizvodljivo je
probiti se sa njom u obećanu zemlju. Jošui je to bilo jasno, pa je stoga
gledao da pronađe neko mesto izvan Misira, gde će narod najpre moći
da se naseli — i gde će mu biti moguće da se pod koliko-toliko
povoljnim okolnostima za neko vreme prepusti prirodnom prirastu, koji
je, koliko je Jošua poznavao svoje sunarodnike, iznosio dva i po na
stotinu u svakoj godini. Za takvim skloništem i sparilištem, gde bi
moglo prirasti malo više snage za oružje, obazirao se mladić na sve
strane i često se o tome dogovarao sa Mojsijem, pri čemu bi se
pokazivalo da on ima iznenađujuće jasan pregled međusobnog
položaja mesta u svetu, i da mu se u glavi nalazi neka vrsta karte
predela što su ga zanimali, u koju su bili uneseni putevi, dužine
dnevnih marševa i mesta sa vodom, a naročito još i ratobornost
stanovnika.
 Mojsije je znao šta ima u svom Jošui, dobro je znao da će mu biti
neophodan, i voleo je njegovu revnost, iako su ga malo zanimali njeni
neposredni predmeti. Pokrivši desnicom usta i bradu, slušao je
mladićeva opširna strateška objašnjenja, ali pri tom je mislio na druge
stvari. Za njega je, doduše, Jehova takođe značio izlazak, ali ne ratni
pohod radi osvajanja zemljišta, nego izlazak u slobodu i u odvojenost,
kako bi sve ovo bespomoćno meso što se koleba od jednih do drugih
zakona, ove ljude ploditelje, omlečale žene, kočoperne mladiće,
balavu dečurliju, — kako bi celim ovim plemenom svoga oca mogao
da raspolaže negde napolju u slobodi, da im uliva u glavu sveto-
nevidljivog boga, čistog, duhovnog, da im ga postavi kao središte
pribiranja i upriličavanja, i da ih oblikuje po njegovom liku i poda im
obličje određeno svetošću i duhovnošću, obličje naroda različitog od
svih drugih, koji bogu pripada, i mimo sve ostale narode je obeležen
zaziranjem, uzdržavanjem i bogobojaznošću, što će reći: strahom koji
uliva pomisao na čistotu, a taj će obuzdavajući propis, pošto je
Nevidljivi, u stvari, bog celoga sveta, imati ubuduće sve da obavezuje,
ali je najpre za njih donesen i biće strogo njihova povlastica među
neznabošcima.
Ovakva je bila Mojsijeva strasna naklonost prema očevom
plemenu, uobličiteljska naklonost, koja je za njega bila jednaka
božjem milostivom izabranju i spremnosti na sklapanje saveza; i pošto
je smatrao da uobličenje u bogu mora prethoditi svim drugim
poduhvatima koji su se vrteli po glavi mladome Jošui, a zatim, da je za
to potrebno vreme, slobodno vreme napolju u slobodi, — to mu i nije
bilo krivo što su Jošuini planovi još zapinjali i što su se sudarali sa
nedovoljnim brojem ljudstva kadrog da ponese oružje. Jošui je trebalo
vremena da se narod prethodno umnoži prirodnim putem, —
uostalom, još i zato da on postane stariji, on sam, kako bi se mogao
nametnuti za vojskovođu; a Mojsiju je trebalo vremena za
uobličiteljsko delo za kojim je žudeo u bogu. Tako su se složili, iako su
im se stanovišta razlikovala.

6.
No za to vreme izaslanik božji, zajedno sa svojim najbližim
pristalicama, rečitim Aronom, Jelisevom, Mirjam, Jošuom i sa
izvesnim Halevom, koji je bio Jošuin vršnjak i najbolji prijatelj, i sam
snažan, jednostavan, hrabar mladić, — za to vreme ni on, ni svi oni
nisu propuštali nijedan jedini dan da među svojima šire poslanje
Jehove, Nevidljivoga, i njegove ponude za savez, koja im čini čast, a u
isto vreme da podstiču njihovu jetkost zbog rada pod misirskom
batinom, i da im ulivaju misao na stresanje toga jarma i na iseljavanje.
Svako je to činio na svoj način; Mojsije mucajući i tresući pesnicama,
Aron nepčasto-tečnim rečima, Jeliseva brbljivim nagovaranjem, Jošua
i Halev zapovednički, kratkim i odsečnim krilaticama, a Mirjam, koju su
ubrzo nazvali "proročica", uzvišenijim tonom, uz pratnju bubnja. I
propovedi im nisu padale na kamenito tle: misao da se zakunu
Mojsijevom bogu ornom za savez, da se posvete Neupriličljivome,
postajući njegov narod, i da pod zaštitom njegovom i njegovog
glasnika krenu u slobodu, ta misao je hvatala korena među bratstvima
i počela je da stvara središte koje ih je sjedinjavalo, pogotovo stoga
što je Mojsije obećao, ili im bar dao nade da ima izgleda za to, da će
na najvišem mestu putem pregovora izdejstvovati dozvolu za sve njih
da iziđu iz zemlje misirske, te se taj izlazak neće morati da odigra u
obliku smelog ustanka, nego će moći da se izvede po prijateljskom
dogovoru. Oni su znali, iako nedovoljno, za njegovo polumisirsko
rođenje u trsci, znali su za otmeno vaspitanje koje je neko vreme
dobijao i za tamne veze koje je imao sa dvorom. Ono što je inače bilo
povod za nepoverenje prema njemu i za odbijanje, naime, njegova
polukrvnost i to što se jednom nogom nalazio među Misircima, sada
se preobratilo u izvor poverenja i pribavilo mu autoritet. Zacelo, on je
više nego iko drugi bio kadar da stane pred faraona i založi se za
njihovu stvar. I tako mu dadoše zadatak da kod Ramzesa, graditelja i
tiranina, pokuša da izdejstvuje njihovo puštanje u slobodu, — njemu i
Aronu, njegovom bratu po sisi, jer nameravao je da povede i ovoga,
prvo zato što sam nije umeo da skladno govori, dok je Aron to umeo,
a onda i zato što je ovaj znao izvesne majstorije pomoću kojih su se
nadali da će u Jehovinu čast načiniti utisak na dvoru: on je umeo da
jednu naočarku, pritisnuvši je za vrat, učini krutom kao štap; a kad bi
taj štap bacio na zemlju, on bi se sklupčao i "prometnuo se u zmiju".
Ni Mojsije ni Aron nisu računali s tim da je i faraonovim mađioničarima
poznato ovo čudo, i da ono, prema tome, neće moći da posluži kao
zastrašujući dokaz Jehovine sile.
 Uopšte, loše su sreće bili — da unapred to kažemo — iako su
veoma lukavo pripremili stvar, prema odluci ratnog većanja koje su
održali sa mladićima Jošuom i Halevom. Naime, rešili su da kralja
samo zamole za dozvolu da se jevrejski narod sabere i krene preko
granice tri dana hoda duboko u pustinju, da bi tamo napolju priredio
žrtvenu svečanost Gospodu, svome bogu, koji ga je pozvao, pa onda
da se vrati na posao. Nisu ni očekivali da će faraona zavarati ova
ujdurma, te da poveruje kako će se oni vratiti. Bila je to samo blaža,
učtivija forma da mu podnesu molbu za otpuštanje. Ali kralj se nije
pokazao zahvalnim na tome.
Svakako, braća su imala uspeha već i u tome što su uopšte i
dospela u veliku palatu i pred faraonov presto, i to ne samo jednom
nego i više puta tokom pregovora, koji su se žilavo otezali. U pogledu
ovoga Mojsije nije svojim sunarodnicima dao preterana obećanja, jer
se oslanjao na to da je Ramzes njegov tajni deda po raskalašnosti, i
na to da obojica znaju da i jedan i drugi to znaju. To je predstavljalo
snažno sredstvo pritiska u Mojsijevoj ruci, pa ako i nije nikada bilo
dovoljno da iskamči pristanak od kralja, ono je ipak ozbiljno pribavilo
Mojsiju sposobnost da vodi pregovore i nekoliko puta mu omogućilo
pristup do silnika, pošto ga se ovaj bojao. Doduše, kraljevski strah je
opasan, i Mojsije je celo vreme igrao opasnu igru. Bio je srčan —
koliko je bio srčan i koliki je utisak ostavio na svoje, to ćemo ubrzo
videti. Lako je Ramzes mogao narediti da ga potajno ubiju i zatrpaju,
pa da najzad stvarno ništa više ne ostane od čulnoga ćefa njegove
kćeri. No princeza je sačuvala slatku uspomenu na onaj časak, i nije,
eto, htela da se njenom dečaku iz trske učini nešto nažao, — stajao je
pod njenom zaštitom, ma koliko da se nezahvalno poneo prema
njenom staranju, njenim planovima o vaspitanju i unapređivanju.
Tako je faraon dozvolio Mojsiju i Aronu da se pojave pred njim, ali
je odmah kratko i jasno odbio da im dozvoli žrtveno praznovanje u
slobodi, na koje je njihov bog, navodno, pozvao njihove saplemenike.
Ništa nije vredelo što je Aron govorio sa melemnim skladom i što je
Mojsije uz to strasno tresao pesnicama pored bedara. Ništa nije
pomoglo ni što je Aron preobrazio svoj štap u zmiju, jer faraonovi
mađioničari iz onih stopa učiniše to isto, dokazujući na taj način da
Nevidljivome, u čije ime su ova dvojica govorila, ne pripada neka viša
moć, i da faraon nije dužan da sluša glas ovog gospodara. "Ali, na
naša plemena će se spustiti pomor ili mač ako ne odemo tri dana
hoda duboko u pustinju i ne priredimo Gospodu svečanost", rekoše
braća. Kralj međutim odgovori: "To nas ne može dirnuti. Vas ima
dovoljno, više od dvanaest hiljada glava, pa vam neće biti teško da
podnesete smanjenje, bilo usled pomora ili mača, bilo usled teškog
rada. Vas dvojica, Mojsije i Arone, ne želite ništa drugo no da ljudima
izradite dokoličenje i da im dozvolite odmaranje od posla koji su dužni
da rade. Ne mogu to trpeti, i neću dopustiti tako nešto. U gradnji mi se
nalazi nekoliko dosad neviđenih hramova, a sem toga želim da
podignem još jedan skladišni grad pored Pitoma i Ramzesa, uz ova
dva još i taj treći, a za to su mi potrebne mišice vaših ljudi. Hvala vam
za tečno govorenje, a tebe, Mojsije, hteo ne hteo, otpuštam čak sa
posebnom milošću. Ali ni reči više o praznovanju u pustinji!"
Time se ova audijencija završila, i ne samo što iz nje nije proisteklo
ništa dobro nego je sušto zlo proisteklo naknadno iz nje. Jer faraon,
povređen u svojoj strasti za građenjem, i srdit što nije jednostavno
mogao ubiti Mojsija, jer bi mu ćerka u tom slučaju napravila scenu,
izdao je naredbu da se na ljude iz Gesema navali teži rad no dosad i
da se ne štedi batina ako se skanjeraju; neka im se da toliko posla da
glavu izgube i da ih prođu sve dokone misli na pustinjske praznike u
slavu njihova boga. I tako se i desilo. Kuluk je iz dana u dan postajao
sve teži samo zbog toga što su Mojsije i Aron govorili sa faraonom. Na
primer, nisu im više dovozili slamu za cigle koje su imali da ispeku,
nego su sami morali da odlaze na strnjišta i da skupljaju potrebnu
slamu, a zbog toga im nisu smanjili broj opeka koje su bili dužni da
isporuče. Broj se morao ispuniti, a ako to ne bi postigli, batina bi
zaigrala po jadnim leđima. Uzalud su se jevrejske starešine,
postavljene da upravljaju narodom, žalile vlastima zbog preteranih
zahteva. Odgovor je glasio: "Besposličite, besposličite, pa zato vičete i
govorite: ,Da idemo i da prinesemo žrtvu’. Ostaje ovako kako je:
slamu ćete sami nabavljati, a pri tom davati isti broj opeka."

7.
Nije to mala neprilika bila za Mojsija i Arona. Starešine su im
govorile: "Eto vam, evo šta smo dobili od saveza s vašim bogom i od
Mojsijevih veza. Ništa niste postigli, samo ste učinili da naš smrad
zabazdi pred faraonom i njegovim slugama, i dali ste im mač u ruke
da nas saseku njime."
Na to se nije moglo lako odgovoriti, i Mojsije je proveo teške
časove u četiri oka sa bogom iz kupinova žbuna, prebacujući mu kako
je on, Mojsije, od samog početka bio protiv toga da dobije ovakav
zadatak, i da je odmah zamolio da pošalju bilo koga drugoga, samo
ne njega, pošto ne ume da govori kako valja. No Gospod mu je tom
prilikom odgovorio kako je Aron rečit. I eto, Aron je i vodio reč, ali
odveć podmazano, i pokazalo se koliko je naopako uzimati na sebe
takvu stvar kad sam imaš spleten jezik, pa moraš pustiti druge da te
govornički zastupaju. Ali bog ga je utešio i ukorio iz njegove duše, i
otuda mu odgovorio da treba da se stidi svoje malodušnosti; njegovo
izvinjavanje i nećkanje je puko prenemaganje, reče bog, jer on
zapravo gori od želje za poslanjem zato što ima isto toliku naklonost
prema narodu i prema njegovom uobličenju kao i on sam, bog, pa da
se čak njegova sopstvena naklonost i strast ne može ni razlikovati od
božje, već se izjednačuje s njom; božja naklonost je ono što ga je
navelo na delanje, i treba da se stidi ako pri prvom neuspehu izgubi
poverenje u nju.
Mojsije je primio k znanju ove reči, utoliko pre što su u ratnom
veću, sa Jošuom, Halevom, Aronom i oduševljenim ženama, došli do
zaključka da pojačani pritisak, ma koliko razjarivao ljude, nije loš
početni uspeh kad se izbliže pogleda, jer on ih ne razjaruje jedino
protiv Mojsija, nego prvenstveno protiv samih Misiraca, i samo će
učiniti narod prijemčivijim za poziv boga spasioca i za misao na
izlazak u slobodu. Tako je i bilo; među kulučarima je raslo komešanje
zbog slame i opeka, i prebacivanje da je Mojsije učinio njihov smrad
samo još smrdljivijim, te im je samo naškodio, povuklo se iza želje da
Amramov sin ipak ponovo iskoristi svoje veze i da još jednom ode do
faraona i založi se za njih.
To je i učinio, ovoga puta ne u Aronovom društvu, nego sam, pa
služio ga jezik kako god hoće; tresao je pesnice pred prestolom i u
ime žrtvenog praznovanja u pustinji mucavim, zasopljenim rečima
tražio izlazak svoga naroda na slobodu. Nije samo jednom to činio
nego valjda deset puta, jer faraon mu nije mogao uskratiti pristup do
svoga prestola, Mojsijeve veze su bile odveć jake. Između njega i
kralja začela se borba, žilava i dugačka, koja, doduše, nije dovela
dotle da se kralj složi sa Mojsijevim iskanjem, ali je ipak dovela dotle
da jednog dana ljude iz Gesema više proteraše i izagnaše iz zemlje
no što ih otpustiše iz nje, i najzad su bili srećni što su ih se jednom
otarasili.
O ovoj borbi i o sredstvima pritiska na kralja, koji se tvrdoglavo
opirao, mnogo se govorilo, i te priče nisu lišene svake pozadine, ali
nose snažan pečat kićenja. Priča se o deset zala koje je Jehova jedno
za drugim pustio na Misir da bi omekšao faraona, dok je u isti mah
namerno udesio da faraonovo srce otvrdne prema Mojsijevom
zahtevu, koristeći tako priliku da pomoću stalno novih nevolja
dokazuje svoju moć. Krv, žabe, bube, divlje zveri, kraste, pomor, grad,
skakavci, tama i ubistvo prvenaca, tako se zovu ovih deset nevolja, i
ni u jednoj nema ničeg nemogućeg; samo je pitanje da li su one —
izuzev poslednje, koja je ostala neprovidna i nikad stvarno razjašnjena
— bitno doprinele konačnom ishodu. Nil u izvesnim prilikama dobija
krvavo crvenu boju, voda mu za neko vreme postaje nepitka, i ribe
ginu. Isto tako se događa da se žabe u močvarama prekomerno
namnože, ili da se vaši, kojih uvek ima, toliko rasplode da to postaje
prava napast. A i lavova je bilo još mnogo, i onih koji su tumarali
ivicom pustinje, i onih koji su vrebali u džunglama kraj presahlih rečnih
rukavaca, i ako se broj krvoločnih napada na ljude i stoku množio, to
se svakako moglo nazvati nevoljom. Nisu li šuga i kraste tako česte u
Misiru, i zar je nešto lakše nego da usled nečistoće buknu opake
boginje, kužeći i gnojeći narod? Onde je nebo većinom plavo, i utoliko
dublji utisak mora ostaviti kakva neuobičajena, žestoka nepogoda, pri
kojoj se sipanje ognja iz oblaka meša sa grubim šljunkom grada, koji
bije useve i mlati drveće, iako to ne mora biti u vezi sa nekom
određenom namerom. Skakavci su odveć poznati gosti, i protiv
njihovog masovnog približavanja čovek je izumeo razna sredstva za
rasterivanje i preprečivanje, no oni, blagodareći svojoj proždrljivosti,
najzad ipak sve to savladaju, i čitavi predeli se pretvaraju u obrstelu
golet. A ko je samo jednom iskusio stravično-turobno raspoloženje
koje na zemlji širi kosmički zasenčeno sunce, taj će lako shvatiti da
jedan narod koji je svetlost razmazila može takvoj tami dati ime
nevolje.
No time je iscrpen broj nedaća o kojima se priča, jer ona deseta,
umiranje prvenaca, ne spada, u stvari, u taj broj, već predstavlja
dvosmislenu propratnu pojavu samog izlaska, koju je neprijatno
ispitivati. Što se onih ostalih tiče, možda su se delimično, a možda —
podeljene na veći vremenski razmak — i sve dogodile, ali ipak njihova
imena valja manjeviše posmatrati samo kao kitnjasto opisivanje
jednog jedinog sredstva kojim se Mojsije služio protiv Ramzesa,
naime, u svim slučajevima prosto samo kao opis za činjenicu da je
faraon bio njegov deda po raskalašnosti, i da je u Mojsijevoj vlasti bilo
da to razglasi na sva zvona. Više no jednom kralj zamalo što nije
podlegao tom pritisku; u svakom slučaju, činio je velike ustupke.
Složio se da muškarci odu na žrtvenu svečanost, ali da žene, deca i
stada ostanu. Mojsije to nije prihvatio. Mora poći i mlado i staro, rekao
je, sinovi i kćeri, ovce i goveda, jer u pitanju je svečanik Gospodnji. Na
to se faraon složi sa ženskadijom i dečurlijom, a jedino stoku izuze, da
ostane kao zaloga. Ali Mojsije na ovo upita gde će naći žrtve za klanje
i spaljivanje o prazniku ako ne budu imali stoku. Nijedan jedini papak,
zahtevao je, ne sme da ostane iza njih, — te je na taj način postalo
sasvim jasno da nije reč o odsustvu, već o odlasku.
Zbog papaka je između misirskog veličanstva i Jehovinog
poslanika došlo do poslednje burne scene. Mojsije je tokom čitavog
pregovaranja pokazao veliku strpljivost, no zajedno sa njom u duši mu
je bila jarost od koje je tresao pesnicama. Došlo je do toga da je
faraon zaboravio na svaki obzir i doslovce ga isterao iz dvorane.
"Napolje", povikao je, "i dobro se čuvaj da mi još jednom dođeš na oči.
Inače, smrću ću te umoriti." Na to se Mojsije, dotle izvanredno
uzbuđen, potpuno umiri i ne odgovori ništa do: "Ti si tako odlučio.
Odlazim, i neću ti više doći na oči." Ono na šta je mislio prilikom ovog
stravičnog, spokojnog rastanka, to se nije slagalo s njegovim
namerama. Ali s namerama Jošue i Haleva, mladića, slagalo se.

8.
Ovo je jedno tamno poglavlje, samo upola glasa i zavijenim rečima
se može ispričati. Došao je jedan dan, bolje reći: jedna noć, jedno
nesrećno večernje, kad je Jehova, ili njegov anđeo krvnik, pošao u
pohod i navalio poslednju, desetu nevolju na decu Misira, ili bar na
jedan njihov deo, na misirski elemenat među stanovnicima Gesema,
kao i na gradove Pitom i Ramzes, izostavljajući i milostivo prolazeći
pored onih koliba i kuća u kojih je dovratak, radi njegovog
obaveštenja, bio premazan krvlju.
Šta je to učinio? Priredio je pomor, pomor prvenaca misirskog
elementa, izlazeći njime u susret mnogim potajnim željama i pomažući
mnogim drugorođenima da dođu do prava koja bi im inače ostala
uskraćena. Razliku između Jehove i njegovog anđela krvnika treba
dobro imati na umu: ona kazuje da nije lično Jehova došao u pohod,
nego upravo njegov anđeo krvnik — tačnije rečeno, čitava jedna
brižljivo prikupljena četa takvih anđela. Ali, ako bismo hteli da tu
množinu svedemo na jednu jedinu pojavu, onda mnoge stvari govore
u prilog tome da Jehovinog anđela krvnika valja da zamišljamo kao
kršnu mladićku priliku sa kovrdžavom glavom, isturenom jabučicom i
odlučno nabranim obrvama, kao anđeoski tip onoga kova koji se
vazda veseli kad se okončaju nekorisni pregovori i kad se može preći
na dela.
Za vreme upornih Mojsijevih pregovora sa faraonom činjene su
obilate pripreme za odlučna dela; što se samog Mojsija tiče, one su se
ograničile na to da je, očekujući teške događaje, krišom poslao ženu i
sinove svome šuraku Jotoru u Madijam, kako ga pri onome što će doći
ne bi morila briga za njih. Jošua, međutim, čiji odnos prema Mojsiju
očevidno nalikuje na odnos anđela krvnika prema Jehovi, radio je po
njegovski, pa je, pošto nije imao ni sredstava a još ni dovoljno ugleda
da pod svoju komandu skupi i spremi za boj tri tisuće saplemenika
kadrih da ponesu oružje, — probrao bar jednu četu među njima,
naoružao je, izvežbao i doveo u zapt, te se njome za početak moglo
nešto učiniti.
Ondašnji događaji su uvijeni u tminu, — u tminu onog večernja
koje se u očima dece misirske činilo kao praznična noć kulučarskog
plemena što je živelo među njima. Izgledalo je da to pleme želi da
priredi svetkovinu bogu, obasjanu kandilima i povezanu sa gozbom,
nadoknađujući time zabranjenu žrtvenu svečanost u pustinji, pa je čak
radi toga pozajmilo od komšija Misiraca zlatne i srebrne posude. Ali za
vreme te svetkovine, ili umesto nje, događa se onaj prolazak anđela
krvnika, događa se umiranje prvenaca u svim domovima koje kita
isopa nije obeležila krvlju, i te nevolje donose sa sobom toliko
pometnje, tako iznenadan preokret pravnih i nasledničkih odnosa, da
Mojsijevim ljudima ne samo što se otvara put da odu iz zemlje nego ih
upravo teraju da pođu na nj, pa ne mogu da ga preduzmu dovoljno
brzo za Misirce. Stvarno izgleda da su se drugorođeni manje trudili da
osvete smrt onih na čija su mesta došli no da podstrekavaju začetnike
svoga uzvišenja da se izgube. Predanje veli da je ova deseta nevolja
najzad skrhala faraonov ponos, te je pleme Mojsijeva oca otpustio iz
ropstva. No uskoro je, veli predanje, poslao poteru za beguncima,
odred vojske koji je na čudesan način nastradao.
Kako god bilo da bilo, iseljenje je u svakom slučaju dobilo oblik
izgnanja, a žurba s kojom se to odigralo ogleda se u zabeleženoj
pojedinosti da niko nije imao vremena da potkiseli hleb za put; mogli
su se snabdeti jedino presnim pogačama, po čemu je Mojsije stvorio
narodu praznik i spomen-običaj za sva vremena. Što se ostaloga tiče,
i veliko i malo bilo je potpuno spremno za polazak. Opasanih bedara,
sedeli su kraj natovarenih taljiga, dok je anđeo krvnik obilazio misirske
domove, sedeli su već obuveni, sa putničkim štapovima u rukama.
Zlatno i srebrno posuđe, uzajmljeno od domorodaca, poneli su sa
sobom.
Prijatelji moji! Prilikom izlaska iz Misira i kralo se i ubijalo. No
Mojsije je čvrsto bio naumio da to bude poslednji put. Kako bi se
čovek i mogao oteti od nečistote kad joj ne bi prineo poslednju žrtvu,
kad se pri tom ne bi još jednom do grla zaprljao? Telesni predmet
Mojsijeve stvaralačke strasti, ovo bezoblično ljudstvo, pleme njegovog
oca, bilo je sad slobodno, a sloboda je za Mojsija predstavljala prostor
posvećenja.

9.
Iseljenička gomila, mnogo manja po broju glava no što tvrde
legendarne brojke, ali koju je bilo prilično teško držati u ruci, voditi i
snabdevati, dobrano teško breme za onoga koji je snosio odgovornost
za njenu sudbinu i njen napredak u slobodi, — ta gomila je, dakle,
udarila putem koji se sam od sebe ukazivao ukoliko su, iz jakih
razloga, želeli da izbegnu misirska pogranična utvrđenja što su
počinjala severno od Gorkih jezera: vodio je kroz oblast Slanih jezera,
do koje dopire veći, zapadni od ona dva rukavca Crvenog mora što od
zemlje sinajske čine poluostrvo. Mojsije je poznavao ovaj kraj, jer je
prolazio njime prilikom bekstva za Madijam, a i kad se vraćao odande.
Bolje i prisnije no mladom Jošui, koji je u glavi nosio samo nacrtane
karte, bile su mu poznate njegove osobine, priroda ovih trščanih
plićaka, koji su povremeno činili plovnu vezu između Gorkih jezera i
morskog zaliva, a kroz koje čovek u izvesnim prilikama može dospeti
do sinajske zemlje ne okvasivši noge. Naime, kad bi dunuo snažan
istočni vetar, more bi ustuknulo, i kroz njih bi se pružao slobodan
prolaz. Begunci su zahvaljujući Jehovinom povoljnom udešavanju
prilika zatekli trščano more baš u takvom stanju.
Još od Jošue i Haleva je poticala, a zatim se proširila među
gomilom vest da je Mojsije podigao štap iznad talasa prizivajući boga,
i tako ih naterao da ustuknu i oslobode put narodu. On je to verovatno
i učinio, svečanim pokretima, u ime Jehovino, pritičući u pomoć
istočnom vetru. U svakom slučaju, narodnoj veri u vođu utoliko je pre
bilo potrebno osnaženje što je ta vera upravo ovde, i ovde prvi put,
stavljena pred teško iskušenje. Jer faraonova vojska, sa konjicima i
kolima, opasnim ubojnim srpastim kolima, koja su odveć dobro
poznavali, sustiže ovde iseljenike i za dlaku da krvavo okonča njihovo
putovanje ka bogu.
Vest o njihovom približavanju, koju je javila Jošuina zaštitnica,
prouzrokovala je krajnji strah i divlje obeshrabrenje u narodu. Kajanje
zbog toga što su pošli za "tim čovekom, Mojsijem" odmah se jarko
rasplamtelo, i podiglo se ono gunđanje gomile što će se na Mojsijev
jed i čemer ponavljati pri svakoj teškoći u koju će potom još zapasti.
Žene su zapomagale, muškarci psovali i tresli pesnicama pored
kukova, baš kao što je i Mojsije imao običaj da čini u uzbuđenju. "Zar
nije bilo grobova u Misiru", čulo se "u koje smo, da smo ostali kod
kuće, mirno mogli leći kad nam dođe čas." Najednom su za Misir
govorili "kod kuće", dok je inače predstavljao za njih kulučarsku tuđinu.
"Bolje bi nam bilo da smo služili Misircima, umesto da u divljini
poginemo od mača!" Tisuću puta je Mojsije čuo ovo, i to mu je
zagorčalo čak i spasenje, koje je bilo veoma upečatljivo. On je bio
"onaj čovek Mojsije koji nas je izveo iz Misira" — što je značilo
slavljenje dok god je sve dobro išlo. No ako bi pošlo loše, to bi odmah
promenilo boju i značilo bi prekorno gunđanje, od koga nikada nije bila
daleka pomisao na kamenovanje.
Međutim, ovog puta, posle kratke zastrašenosti, sve je išlo
začuđujuće i neverovatno dobro. Mojsije je silno porastao zahvaljujući
božjem čudu i bio je "čovek koji nas je izveo iz Misira" — sada ponovo
sa drugim prizvukom. Pleme se valja kroz osušene plićake, za njim
misirska vojska u kolima. Tad vetar jenjava, talasi se vraćaju, i konji i
konjanici se krkljajući dave u vodi što ih guta.
Trijumf je bio besprimeran. Mirjam, proročica, Aronova sestra,
pevala je ženama u kolu, udarajući u bubanj: "Pojte Gospodu —
slavno se proslavi — konja i konjika — vrže u more." Sama je ovo
spevala. Treba to zamisliti uz pratnju bubnja.
Narod je bio duboko potresen, reči "silan, svet, strašan, slavan i
čudotvoran" nisu silazile sa njihovih usana, i nije bilo jasno da li se
odnose na božanstvo ili na Mojsija, božjeg čoveka, za koga se
pretpostavljalo da je njegov štap doveo davilačke talase na misirsku
silu. Takva zamena je uvek bila lako moguća. Kad narod nije gunđao,
Mojsije je vazda imao grdnu muku sprečavajući ih da njega samog ne
smatraju bogom, koga je on navešćivao.

10.
To, u stvari, nije bilo tako smešno, jer ono što je on počeo da traži
od tih jadnika prevazilazilo je sve što je uobičajeno među ljudima, i
teško da se moglo začeti u glavi nekog smrtnika. Da zine čovek kad to
čuje. Odmah posle Mirjaminog kola sa pevanjem zabranio je svako
dalje likovanje zbog propasti Misiraca. Objavio je: Jehovine nebeske
čete i same tek što nisu prihvatile pobednu pesmu, ali je Presveti
viknuo na njih: "Šta, moja stvorenja se dave u moru, a vama je do
pesme?" Ovu kratku, ali zadivljujuću priču proturio je Mojsije među
narod. I dodao je: "Ne veseli se padu neprijatelja svoga; neka se tvoje
srce ne raduje nesreći njegovoj." Bilo je to prvi put da je celu ovu
tevabiju — dvanaest tisuća i koju stotinu glava, uključujući i tri tisuće
onih što su pristali za oružje — oslovio sa "ti", tim govornim oblikom
što je obuhvatao njihovu celovitost, a u isti mah obraćao pogled na
svakog pojedinca, muškarca i ženu, starca i dete, pogađajući svakoga
kao da mu prst upire u grudi: "Ne treba da kličeš od radosti zbog pada
neprijatelja svojega." To je bilo izvanredno neprirodno! Ali očevidno je
bilo da ta neprirodnost stoji u vezi sa nevidljivošću Mojsijevog boga,
koji je hteo da postane naš bog. Onim svesnijim među tamnoputom
tevabijom poče da puca pred očima na šta je on mislio, i koliko
stravično odgovornu stvar predstavlja zakletva bogu koji je nevidljiv.
Nalazili su se u zemlji sinajskoj, i to u pustinji Sur, negostoljubivom
kraju jednom, koji čovek može napustiti samo ako dospe u jedan još
kukavniji, u pustinju Faran. Ne može se dokučiti zašto ta pustoš nosi
različita imena; pustinja se nastavljala na pustinju, a sve je to bio
jedan isti kameniti, bezvodan i besplodan predeo prokletstva, čiji su se
mrtvi brežuljci protezali tri dana hoda, pa četiri, pa pet. Mojsije je
dobro učinio što je svoj ugled, stečen na trščanom moru, bez
oklevanja iskoristio za ono natprirodno naređenje; već je za tren oka
opet postao: "Ovaj Mojsije koji nas je izveo iz Misira" — što je značilo:
"doveo u nesreću", i glasno gunđanje mu je dopiralo do ušiju. Posle tri
dana voda koju su poneli počela je da nestaje. Čitave hiljade su trpele
žeđ, uz neumoljivo sunce nad glavama, gazeći po golom očaju,
svejedno da li je još pripadao pustinji Sur ili već pustinji Faran. "Šta da
pijemo?" Vikali su to glasno, ne obazirući se na to što vođa pati zbog
svoje odgovornosti. Želeo je da on sam ništa ne pije — nikada ništa
više da ne popije — samo kad bi oni mogli da dobiju nešto za piće, pa
da ne bude više prisiljen da sluša: "Zašto si dozvolio da krenemo iz
Misira?" Patiti sam, to je laka muka u poređenju sa staranjem za takvu
jednu rulju, i Mojsije je bio grdan zlopatnik, a to je i ostao celo vreme
— zlopatnik mimo sve ljude na zemlji.
A ubrzo nije bilo ničega ni za jelo, jer koliko su mogle trajati one
pogače što su ih na brzinu poneli? "Šta ćemo jesti?" — i ovaj uzvik
zaorio se sada, plačljivo i pogrdno, i Mojsije je proveo teške časove u
četiri oka sa bogom izlažući mu kako je okrutno bilo od njega da
breme čitavog ovog naroda stavi na njega, svoga slugu. "Pa zar sam
ja začeo i rodio sav ovaj narod," pitao je, "te da mi kažeš: ,Nosi ga u
naručju svom!' Gde da nađem hranu koju bih dao vascelom ovom
narodu?"
Oni plaču preda mnom i govore: ,Daj nam mesa da jedemo!’ Ne
mogu sam da nosim toliko naroda, preteško je to za mene. Ako ćeš
tako činiti sa mnom, ubij me bolje da ne moram gledati svoju i njihovu
nesreću!"
I Jehova ga nije sasvim ostavio na cedilu. Što se pića tiče, pronašli
su petoga dana na jednoj visoravni preko koje su išli jedan izvor
okružen drvećem, koji je, uostalom, pod imenom "izvor Mera" bio
zabeležen i na karti koju je Jošua nosio u glavi. Doduše, voda mu je
imala odvratan ukus, usled nekih nezdravih sastojaka, što je
prouzrokovalo gorko razočaranje i prave talase gunđanja. Ali Mojsije,
koga je nevolja načinila pronalazačem, stavi u vodu neku vrstu
uređaja za prečišćavanje, koji je, ako ne potpuno, a ono bar dobrim
delom zadržavao loše dodatke, i tako učinio sa izvorom čudo koje je
dreku preobratilo u klicanje odobravanja i mnogo pomoglo njegovom
ugledu da se opet pridigne na noge. Reči "koji nas je izveo iz Misira"
odmah su opet primile ružičastu boju.
U pogledu jela, međutim, takođe se desilo jedno čudo, zbog koga
je najpre vladalo radosno čuđenje. Jer pokazalo se da su veliki delovi
pustinje faranske pokriveni nekim lišajem koji se može jesti, mana-
lišajem, u obliku šećeravih gužvica, okruglih i sitnih, po izgledu kao
korijandrovo seme i kao bdel, koje su se veoma lako kvarile i gadno
zaudarale ako se ne bi odmah pojele, a inače su izmrvljene, istucane i
umešene kao kolači predstavljale prilično snošljivu hranu za nevolju.
Po ukusu su bile skoro kao hlepčići s medom, smatrali su neki, a drugi
su smatrali: kao kolači sa uljem.
Tako je glasila prva, povoljna ocena, ali ne zadugo. Jer ubrzo, već
posle nekoliko dana, ljudi se zasitiše mane i dosadi im da se njome
zasićuju; kao jedina hrana ogadila im je vrlo brzo i povraćalo im se
kada bi im se dizala iz stomaka, te su jadikovali: "Spominjemo se riba,
koje smo u Misiru jeli zabadava, tikava, dinja, praziluka, crnog i belog
luka. A sad posahnu duša naša. Nema ništa osim mane pred očima
našim."
Eto, to je Mojsije s bolom slušao, to i ono pitanje, razume se:
"Zašto si nas pustio da iziđemo iz Misira?" A njegovo pitanje bogu
glasilo je: "Šta da činim s ovim narodom? Ne sviđa im se mana više.
Videćeš, još malo, pa će me zasuti kamenjem."

11
Istina, od toga je bio prilično zaštićen, blagodareći Jehošui, svome
mladiću, i njegovim oružanim momcima, koje je ovaj već u Gesemu
prikupio, i koji bi okružili oslobodioca čim bi se među onim ološem
začulo preteće gunđanje. Zasad je to bio mali odred, sastavljen od
mladića, sa Halevom kao poručnikom, ali Jošua je samo iščekivao
jednu priliku da se pokaže kao vojskovođa i predvodnik, te da stavi
pod svoju zapovest sve ljudstvo kadro za borbu, sve tri tisuće. A znao
je i da ta prilika nije daleko.
Mojsije je mnogo dobio u mladiću koga je krstio po božjem imenu;
bez njega bi ponekad bio sasvim izgubljen. On je bio duhovan čovek, i
njegova muževnost, zdepasta i snažna kao što je bila, sa zglobovima
širokim kao u kamenoresca, bila je duhovna, u sebe obraćena, bogom
sputana i žestoko raspaljivana muževnost, tuđa spoljašnjim stvarima,
zabrinuta jedino za ono što je sveto. Sa nekom vrstom lakomislenosti,
koja je stajala u čudnom protivurečju sa dubokom zamišljenošću u
koju bi tonuo, obično pokrivši rukom usta i bradu, sve njegove misli i
težnje bile su ograničene na to da pleme svoga oca izdvoji i stavi ga
sebi samom na raspolaganje, da bi ga oblikovao i da bi iz očajno
bedne gomile, koju je voleo, nesmetano isklesao sveto božje obličje.
Za opasnosti koje donosi sloboda, za tegobe pustinje i za pitanje kako
da se toliko ološa zdravo i čitavo provede kroz nju, pa čak i za pitanje
gde namerava da ih smesti, za sve se on to malo ili nikako brinuo,
uopšte nepripremljen za praktično vođstvo. Stoga se mogao samo
veseliti tome što ima kraj sebe Jošuu, koji je, sa svoje strane,
poštovao upravo duhovnu muževnost u Mojsiju i bezuslovno mu
stavio na raspolaganje svoju jedru, potpuno mladićku muževnost,
usmerenu ka spoljnome.
Njemu je valjalo zahvaliti što su se u toj divljini uopšte i pomerali
prema cilju i što nisu na svoju propast lutali po njoj. On je po
zvezdama određivao pravac marša, izračunavao koliko će za dan
prevaliti i vodio brigu da se u podnošljivim, ponekad, istina, u taman
još podnošljivim razmacima, dospe do vodopoja. Da se okruglasti lišaj
po zemlji može jesti, to je on pronašao. Ukratko — vodio je brigu o
učiteljevom predvodničkom ugledu i o tome da reči: "Ovaj koji nas je
izveo iz Misira", kad bi se pretvorile u gunđanje, ponovo prime
pohvalan smisao. Cilj je držao jasno u glavi, i pomoću zvezda je
određivao najkraći put ka njemu, u sporazumu sa Mojsijem. Jer
obojica su se, naravno, slagali u tome da je potreban neki prethodan
cilj, neki pouzdan, makar i privremen smeštaj, neko boravište gde bi
se moglo živeti i gde bi se našlo vremena, čak i mnogo vremena:
delom, kako je Jošua mislio, da se narod rasplodi i da njemu, koji će u
međuvremenu sazreti, pruži veći broj ljudi za vojsku, a delom, kako je
Mojsije mislio, da on pre svega preobliči tu baraberiju na božje
podobije i da iz nje isteše nešto sveto-pristojno, neko čisto delo,
posvećeno Nevidljivome — za čim su mu čeznuli duh i zglobovi na
ruci.
87
Cilj je, pak, bio oaza Kadis. Naime, kao što se sa pustinjom Sur
graniči pustinja Faran, tako se i ova na jugu graniči sa pustinjom Sin,
— ali ne svuda i ne neposredno. Jer negde između njih ležala je oaza
Kadis, srazmerno divna ravnica, zeleni melem usred bezvodice, sa tri
snažna izvora, i sa još nekoliko manjih, dan puta dugačka i pola
široka, pokrivena sočnim pašnjacima i oranicama, primamljivo parče
zemlje, bogata životinjama i plodonosna, i dovoljno velika da prihvati i
prehrani ovoliki broj glava.
Jehošua je znao za tu privlačnu zemljicu, bila je ona odlično
zabeležena na karti koju je nosio u glavi. I Mojsije je znao za nju, ali
da krenu prema njoj, da uzmu Kadis za svoj cilj, to je Jošua udesio.
Eto, tu se skrivala njegova prilika. Takav biser kao što je Kadis,
razume se, nije bio bez vlasnika. Nalazio se on u čvrstim rukama, —
ne odveć čvrstim, nadao se Jošua. Ko bi hteo da ga osvoji, morao bi
se za njega boriti sa onim koji ga je držao, a to je bio Amalik.
Jedan deo plemena Amaličana držao je oazu Kadis pod svojom
vlašću, i braniće je. Jošua je objasnio Mojsiju da mora doći do rata, do
bitke između Jehove i Amalika, pa makar se otuda začelo između njih
večito neprijateljstvo i prenosilo sa pokolenja na pokolenje. Oaza se
mora osvojiti; ona je bogomdani prostor i za množenje i za
posvećenje.
Mojsije se jako zabrinuo. Za jednu od posledica božje nevidljivosti
on je smatrao i to da se ne sme želeti dom bližnjega svojega, pa je to
rekao svome mladiću. Ali ovaj je odgovorio: "Kadis nije Amalikov
dom". On, Jošua, ne samo što se snalazi u prostoru nego i u prošlosti,
pa zna da su u Kadisu već jednom — istina, nije znao reći kada —
obitavali jevrejski ljudi, najbliži srodnici, potomci otaca, pa su ih
Amaličani razjurili. Kadis je plen, a plen je dopušteno zapleniti.
Mojsije je sumnjao u to, ali je imao svoje sopstvene razloge da se
Kadis smatra oblašću koja je u stvari Jehovina, i da ima pripasti
onome ko je u savezu sa Jehovom. Nije se samo zbog svojih prirodnih
čari Kadis zvao kao što se zvao, naime: "Svetilište". U neku ruku je to
bilo svetilište madijamskog boga Jehove, koga je Mojsije upoznao kao
boga otaca. Nedaleko odatle, prema istoku i prema Idumeji, u nizu
drugih brda, nalazila se gora Horiv, koju je Mojsije posetio iz
Madijama, i na čijem obronku mu se javio bog iz ognjene kupine. Gora
Horiv bila je sedište Jehovino, — bar jedno među njima. Njegovo
prvobitno sedište, kao što je Mojsije znao, nalazilo se na gori Sinaju,
među dalekim planinama na jugu, ali između gore Sinaja i Horiva,
mesta gde je Mojsije primio poslanje, postojala je tesna veza, upravo
zbog toga što je Jehova sedeo na obema mogle su se izjednačiti, gora
Horiv se mogla nazvati i Sinajem, a Kadis se zvao onako kako se
zvao i zato što je, govoreći sa izvesnom slobodom, ležao u podnožju
svete gore.
Stoga se Mojsije složio sa Jošuinom namerom i dozvolio mu da se
priprema za okršaj između Jehove i Amalika.

12.
Bitka se održala, ona je istorijska činjenica. Bila je to veoma teška
bitka, koja se kolebala čas na jednu, čas na drugu stranu, ali Izrailj je
pobedonosno izišao iz nje. Ovo ime, Izrailj, koje znači: "Bog vojuje",
dao je Mojsije plemenu pred bitku, objašnjavajući da je to vrlo staro
ime, samo je palo u zaborav; već Jakov, praotac, dobio ga je za sebe,
a njime je nazvao i sve svoje. Ono se pokazalo blagotvornim; ma
koliko da su mu bratstva bila slabo povezana, sada su se sva prozvala
Izrailj i borila se sjedinjena pod ovim ratničkim imenom, svrstana u
bojni poredak i predvođena Jošuom, mladim vojskovođom, i Halevom,
njegovim poručnikom.
Amaličani se nisu premišljali šta ima da znači približavanje
putujućeg naroda; takva približavanja uvek imaju samo jedan smisao.
Ne sačekavši napad na oazu, u gomilama su jurnuli iz nje u pustinju,
brojno jači od Izrailja, bolje i naoružani. Usled uskovitlane prašine, uz
gužvu i ubojnu viku, zače se borba, nejednaka i stoga što je Jošuine
ljude morila žeđ i što već toliko dana nisu imali za jelo ništa osim
mane. No zato su imali Jošuu, mladića sa pravim pogledom, koji je
upravljao njihovim pokretima, i imali su Mojsija, božjeg čoveka.
Kad je otpočeo krkljanac, Mojsije se, zajedno sa Aronom, svojim
polubratom, i sa Mirjam, proročicom, povukao na jedan brežuljak,
odakle je imao pregled nad bojištem. Njegova muževnost nije bila
ratnička, naprotiv, njegov sveštenički posao bio je — a svi su se bez
premišljanja složili sa njim da samo to može biti njegov posao — da
uzdignutih ruku priziva boga raspaljivim rečima kao, na primer:
88
"Podigni, Jehova, mirijade, tisuće Izrailjaca, da se raspršte dušmani
tvoji, da pred licem tvojim pobegnu oni što mrze na tebe!"
Oni nisu pobegli, i nisu se rasprštali, ili su i jedno i drugo zasada
činili samo mestimično i sasvim privremeno; jer, jeste da je Izrailj bio
besan od žeđi i zasićenosti manom, ali Amalikovih mirijada bilo je
više, i one bi posle kratkog klonuća stalno iznova prodirale, katkada
čak u opasnu blizinu osmatračkog brežuljka. Nedvosmisleno se,
međutim, ispostavilo da Izrailj pobeđuje dok god Mojsije drži u molitvi
ruke podignute ka nebu, a čim ih spusti, pobeđuje Amalik. Stoga,
pošto po sopstvenoj snazi nije mogao neprekidno da drži ruke
podignute uvis, Aron i Mirjam su ga sa obe strane podupirali pod
pazuhom, a i držali su mu ruke da ne klonu. A šta to znači, prosudite
po tome što je bitka trajala od jutra do mraka, i za sve to vreme
Mojsije je morao ostati u svom tegobnom položaju. Eto, tu se vidi
koliko je duhovnoj muževnosti teško na njenom molitvenom brežuljku,
— uistinu, svakako teže no onoj muževnosti kojoj je dole u gunguli
dato da se maklja.
No to se nije ni moglo čitavog dana sprovoditi; njegovi pomoćnici
morali su katkada za trenutak spustiti učiteljeve ruke, što bi, međutim,
Jehovine borce odmah stalo mnogo krvi i pritešnjenosti. Na to bi ono
dvoje opet digli njegove ruke uvis, a oni dole bi, videvši to, crpli novu
hrabrost. I vojnički dar Jehošuin pripomogao je povoljnom ishodu
bitke. On je bio promišljen ratnik-junoša, pun ideja i planova, i smišljao
je potpuno nove manevre, do tog časa sasvim nečuvene, bar u
pustinji; uz to zapovednik koji je imao nerava da mirno posmatra
privremeno napuštanje položaja. Svoju najbolju silu, sve na izbor
junake, anđele krvnike, skupio je na desnom neprijateljskom krilu,
odlučno navalio na njega, potisnuo ga i odneo pobedu na tom mestu,
iako je, istina, Amalikova glavnina za to vreme bila u velikom
preimućstvu u odnosu na Izrailjeve redove i u žestokom napredovanju
otela od njih prilično zemljišta. Ali blagodareći proboju na boku,
Jehošua je dospeo Amaliku iza leđa, te se ovaj morao okrenuti prema
njemu, a u isto vreme se boriti sa skoro potučenom, no ponovo
ohrabrenom izrailjskom glavninom, koja je nagrnula, tako da je sasvim
izgubio i glavu i nadu u svoju stvar. "Izdaja!" uzviknuo je. "Sve je
izgubljeno! Ne nadajte se više u pobedu! Jehova je nad nama, jedan
nepojmljivo podao bog!" I sa tom očajničkom lozinkom na usnama
Amalik ispusti mač, pa mu odrubiše glavu.
Svega nekolicini njegovih ljudi pošlo je za rukom da pobegnu
prema severu, gde su se spojili sa glavnim plemenom. Izrailj,
međutim, uđe u oazu Kadis, za koju se ispostavilo da kroz nju protiče
jedan širok, šuman potok, da u njoj rastu razno korisno žbunje i voćke,
i da je prepuna pčela, ptica pevačica, prepelica i zečeva. Amalikova
deca, ostavljena po seoskim okolima, uvećaše broj Izrailjevih
potomaka. Amalikove žene postadoše Izrailjeve žene i sluškinje.

13.
Iako su ga još dugo potom bolele ruke, Mojsije je bio presrećan
čovek. Da je ostao i velik zlopatnik, mimo sve ljude na zemlji, videće
se već. Ali zasada je bio vrlo srećan što se stvari povoljno razvijaju.
Iseljenje je uspelo, faraonova osvetnička sila potonula u trščanom
moru, put kroz pustinju milostivo polazio za rukom, a bitka za Kadis
dobijena uz Jehovinu pomoć. Stajao je uzvišen pred plemenom svoga
oca, uvažen zbog uspeha, kao "Mojsije, onaj čovek koji nas je izveo iz
Misira", a to je bilo ono što mu je trebalo da bi mogao početi svoje
delo, delo pročišćenja i upriličavanja u znaku Nevidljivoga, delo
bušenja, lomljenja i oblikovanja u mesu i krvi, za kojim je čeznuo.
Srećan je bio što to meso ima sada izdvojeno u slobodi, stavljeno
njemu na raspolaganje, u oazi po imenu "Svetilište ’. Ona je bila
njegova radionica.
Pokazao je narodu goru koja se među ostalim gorama videla iza
pustinje istočno od Kadisa: goru Horiv, koja se mogla nazvati i
Sinajem, za dve trećine uvis obraslu žbunjem, a gore golu, sedište
Jehovino. Izgledalo je verovatno da je ona to, pošto je bila neobična,
mimo sve posestrime, obeležena jednim oblakom koji je u obliku krova
ležao nad njenim vrhom, nikada se ne sklanjajući, i danju je izgledao
siv, a noću je svetleo. Tamo, kako je čuo narod, na žbunjem obraslom
obronku, gore, ispod stenovitog vrha, govorio je Jehova Mojsiju iz
rasplamtelog kupinovog žbuna i naložio mu da ih izvede iz Misira.
Slušali su ga sa strahom i drhtanjem, koji su kod njih još zauzimali
mesto poštovanja i skrušenosti. Zaista, svima njima, pa i bradatim
muškarcima, klecala su kolena kao izgubljenim kukavicama kada bi im
Mojsije pokazivao goru sa večitim oblakom i kad bi im objašnjavao da
tamo sedi bog, koji im je naklonjen i želi da im bude jedini bog. I
Mojsije ih je grdio, tresući pesnicama, zbog takvog ordinarnog
ponašanja, pa se latio zadatka da ih okuraži i približi Jehovi, stvarajući
mu jedno boravište i usred njih, u samom Kadisu.
Jer Jehova je bio pokretljivog bića, — to je, kao i mnogo šta drugo,
bilo u vezi sa njegovom nevidljivošću. Sedeo je na Sinaju, sedeo na
Horivu, a sad mu je Mojsije, tek što su se u Kadisu malo smestili po
amaličanskim selima, i tu podigao dom, jedan šator u blizini svoga,
koji je nazvao šatorom od sastanka ili od sabora, a i skinijom
svidenija, i u koji je smestio svete predmete namenjene za odavanje
pošte Bezličnome. Pretežno su to bile stvari koje je Mojsije po sećanju
preuzeo iz kulta madijamskog Jehove: pre svega neka vrsta kovčega
sa polugama za nošenje, na kome je, po Mojsijevom tvrđenju — a on
je to morao znati — božanstvo nevidljivo boravilo, i koji se može
poneti na bojište i nositi napred u borbi, ako bi se, počem, Amalik
približio i pokušao da se osveti. Kraj kovčega se čuvala i jedna
bakarna palica sa zmijskom glavom, nazvana i Zmija od medi, za
uspomenu na veštinu koju je Aron izveo pred faraonom, ali sa
sporednim značenjem da u isti mah predstavlja i štap koji je Mojsije
digao da razdvoji trščano more. A naročito valja spomenuti da je
89
Jehovin šator krio u sebi i takozvani efod, sudski naprsnik iz koga bi,
90
prethodno pomešani, ispadali proročanski zapisi "Urim i Tumim",
kao: da ili ne, pravo ili krivo, dobro ili zlo, i to kad bi iskrslo neko teško
sporno pitanje, nerešljivo za ljude, te bi bili prinuđeni da prizovu
neposredno Jehovu za sudiju.
Večinom je, naime, Mojsije presuđivao sam, u ime Jehove, u
različitim sporovima i pravnim pitanjima koja su iskrsavala među
ljudima. Štaviše, čim je došao u Kadis, prvo mu je bilo da načini
sudište, gde će u određene dane raspravljati sporna pitanja i kazivati
pravdu: onde gde je izvirao najjači izvor, koji se odvajkada zvao "Me-
Meriva", što će reći: Voda parnička, onde je on kazivao pravdu, koja
mu je sveto navirala na usta, kao što voda izvire iz zemlje. No setite li
se da je ukupno bilo dvanaest hiljada i pet stotina duša koje su
potpadale pod njegovu isključivu nadležnost, možete lako proceniti
koliko se zlopatio. Jer onih što su se tiskali ka njegovom sedištu kraj
izvora, ištući pravdu, bilo je utoliko više što je za ovo napušteno i
izgubljeno pleme pravo bilo nešto sasvim novo; ono dotle skoro i nije
znalo da i tako nešto postoji, — a sada je, eto, saznalo; i to, prvo, da
se pravo nalazi u sasvim neposrednoj vezi sa božjom nevidljivošću i
njegovom svetošću, i da je pod njegovom zaštitom, a drugo, da ono
obuhvata i nepravdu, što ovaj prostački narod dugo nije mogao
shvatiti. Jer mislili su: gde izvire pravda, tu svako mora doći do svog
prava, pa isprva nisu hteli verovati da neko može dobiti pravdu i na taj
način što mu je presuđeno da nije u pravu, te bi morao otići pokunjena
nosa. Taj bi se posle jamačno kajao što tu stvar radije nije raspravio
sa svojim protivnikom na raniji način, pomoću kamena u šaci, jer tako
bi možda dobila drukčiji ishod, i s naporom je učio od Mojsija da bi to
bilo protiv božje nevidljivosti, i da niko ne treba da ode pokunjena
nosa ako mu je pravo dosudilo da nema prava; jer pravo je jednako
lepo i dostojanstveno u svojoj svetoj nevidljivosti, svejedno daje li
kome za pravo ili ne daje.
Tako je Mojsije bio prinuđen ne samo da izriče pravdu nego još i
da ih uči njoj, i grdno se zlopatio. On je i sam u tebanskom internatu
91
izučavao pravo, misirske knjige zakona i kodeks Hamurabija, kralja
sa Eufrata. To mu je pomoglo da dođe do jasne presude u mnogim
slučajevima koji bi iskrsavali. Tako, na primer, ako vo ubode čoveka ili
ženu, te umru, da se vo zaspe kamenjem i da se ne jede meso od
njega, a gospodar vola da nije kriv; ali ako je vo i otpre bio bodač, i
gospodar njegov znao za to pa ga nije čuvao, onda i ovome život da
se uzme, ne mogadne li da da trideset srebrnih sikala otkupa. Ili, ako
ko iskopa jamu i ne pokrije je valjano, pa upadne vo ili magarac, onda
gospodar od jame da naknadi i plati novcem gospodaru njihovu, a što
je uginulo da je njegovo. A i u svem drugom što bi iskrslo, kao što su
telesna povreda, zlostavljanje robova, krađa i provala, potrica,
podmetanje požara i zloupotreba poverenih stvari. U svima ovima, i u
stotinu drugih slučajeva, donosio bi Mojsije presudu, oslanjajući se na
Hamurabija, i delio pravdu i krivdu. Ali za jednog jedinog sudiju to je
bilo previše slučajeva, sedište kraj izvora bilo je zasuto predmetima, i
ako je učitelj hteo da samo donekle savesno ispita neku posebnu
stvar, tad nikad ne bi bio gotov, morao bi mnogo slučajeva da ostavlja
na stranu, novi bi stalno pridolazili, i on se zlopatio mimo sve ljude.
 14.
Stoga je velika sreća bila što ga je njegov šurak Jotor iz Madijama
posetio u Kadisu i dao mu jedan dobar savet, koga se on sam ne bi
setio, blagodareći svojoj savesnoj svojevlasnosti. Mojsije je, naime,
ubrzo po prispeću u oazu poslao poruku u Madijam svome šuraku da
mu ovaj vrati njegovu ženu Seforu i njegova oba sina, koje mu je
poslao u šator još za vreme misirskog kinjenja. Međutim, Jotor je
ljubazno i sam došao da mu lično preda ženu i sinove, da ga zagrli, da
pogleda kako je kod njega i da čuje kako je sve bilo.
On je bio gojazan šeik, vedra pogleda, odmerenih i spretnih
pokreta, pravi svetski čovek, knez jednog razvijenog naroda, vičnog
društvenom ophođenju. Veoma svečano primljen, ušao je u Mojsijev
šator, i sa čuđenjem je razabrao kako je jedan od njegovih bogova, i
to upravo onaj nevidljivi među njima, pokazao svoju izvanrednu silu
pred Mojsijem i njegovima i kako je znao da ih spase od misirske ruke.
"Ko bi to pomislio!" rekao je. "On je očevidno veći no što smo
pretpostavljali, i to što mi pričaš uliva mi bojazan da smo dosad bili
suviše nemarni prema njemu. Pobrinuću se da on i kod nas dođe do
većeg ugleda."
Za sutrašnji dan bilo je zakazano javno prinošenje žrtava paljenica,
što je Mojsije retko priređivao. On nije preterano cenio žrtve; pred
Nevidljivim one nisu bitne, govorio je, a žrtve prinose i ostali, mnogi
narodi ovoga sveta. No Jehova veli: "Pre svega slušajte moj glas, to
jest: glas moga sluge Mojsija, pa ću postati vaš bog, a vi moj narod."
Međutim, ovog puta i klali su i palili žrtve, koliko za Jehovin nos toliko i
u slavu Jotorovog dolaska. A drugog dana, već rano ujutru, Mojsije
povede šuraka do Parničkog izvora da prisustvuje suđenju i vidi kako
Mojsije sedi i deli pravdu narodu. Narod je, pak, stajao oko njega od
jutra do večera, i nije bilo ni pomena o svršetku.
"Ali, kumim te i preklinjem, gospodar-zete", reče gost krenuvši u
Mojsijevom društvu sa tog mesta, "kakvu si to bedu natovario na vrat,
čoveče! Sediš tu sam-samcijat, a ceo narod stoji oko tebe od jutra do
večera! Zašto to činiš?"
"Pa moram", odgovori Mojsije. "Narod mi dolazi da presudim
svakome u sporu sa njegovim bližnjim, i da im pokažem božju pravdu i
njene zakone."
 "Ali, najdraži moj, pa kako možeš biti tako neumešan!" ponovo će
Jotor. "Zar se tako vlada, i zar vladalac mora toliko da se seca i da sve
radi sam? Toliko se premaraš da je to žalost videti, jedva možeš da
gledaš od umora, a i glas si izgubio od suđenja. Uz to narod nije ništa
manje umoran. Ama, to se tako ne radi, ne možeš ti večito sam
obavljati sve poslove. Nije to uopšte ni potrebno, — slušaj ti samo
mene! Ako zastupaš narod pred bogom i iznosiš pred njega važne
poslove, koji se svih tiču, to je sasvim dovoljno. No obazri se", reče
on, uz lake i spretne pokrete, "po svojoj rulji i pronađi nekoliko čestitih
ljudi, od izvesnog ugleda, pa ih postavi nad njima za poglavare:
tisućnike, stotinike, čak i pedesetnike i desetnike, i neka oni sude po
pravu i zakonima koje si dao narodu. Samo goleme i teške stvari neka
javljaju tebi, a male stvari neka raspravljaju sami, — ti o tome ništa ne
moraš znati. Pa ni ja ne bih imao svoj stomačić, niti bih imao vremena
napretek da te posetim kad bih mislio da sve moram znati i kad bih
hteo da postupam kao ti."
"Ali sudije će uzimati mito", odgovori Mojsije setno, "i davaće
bezbožnicima za pravo. Jer mito zaslepljuje vidovite i izopačava stvar
pravednika."
"Znam i ja to", odgovori Totor. "Odlično znam. Ali ponešto se mora
progutati, samo ako se uopšte izriče pravda, i ako ima nekakvog
poretka, makar bio i malo zapleteniji zbog mita, to nije toliko važno.
Pazi, oni koji uzimaju mito obični su ljudi, ali narod se takođe sastoji
od običnih ljudi, pa stoga ima smisla za ono što je obično, i ono će mu
prijati u toj zajednici. A ako sudija desetnik, uzevši mito od
bezbožnika, presudi nekome naopako, taj neka krene službenim
putem redom od instance do instance; neka se obrati sudiji
pedesetniku, pa stotiniku, pa najzad i tisućniku — taj dobija najviše
mita, pa nezavisnije može ceniti — i kod njega će onaj oštećeni već
doći do svoga prava, ako mu se prethodno nije dosadilo."
Ovako Jotor, uz skladne pokrete, koje samo valja pogledati pa da
vam se život učini lakšim — pokazujući da je kralj i prvosveštenik
jednog razvijenog pustinjskog naroda. Mojsije ga je setno slušao i
klimao glavom. U njega je bila povodljiva duša usamljenih, duhovnih
ljudi, koji zamišljeno klimaju glavom svetskoj mudrosti i uviđaju da je
ona bez sumnje u pravu. I zbilja je poslušao savet okretnoga šuraka
— nije mogao nikako drukčije. Postavio je sudije laike, koji su kraj
onog velikog, a i kraj manjih izvora kazivali pravdu po njegovim
poukama i presuđivali svakodnevne slučajeve (na primer, kad neki
magarac padne u jamu), a samo kapitalni slučajevi dolazili su pred
njega, sveštenika božjeg, dok su o onim najvećim odlučivali sveti
zapisi.
Na taj način nije više prekomerno bio zapleten u poslove, nego je
oslobodio ruke za dalje tvoračko delo koje je nameravao da preduzme
sa neuobličenim narodnim telom, i za koje mu je Jošua, mladi strateg,
izvojštio radionicu, naime, oazu Kadis. Pravo je, nesumnjivo,
predstavljalo važan primer za posledice božje nevidljivosti, no ipak
samo primer, i biće potreban ogroman, dugotrajan rad, koji se ima
obaviti sa jarošću i strpljenjem, pa da se od ovih nezgrapnih hordi
stvori ne samo narod kao i svaki drugi, narod kome prija ono što je
obično, nego neobičan, izuzetan i izdvojen narod, čista obličja, sazdan
od Nevidljivoga i njemu posvećen.

15.
Pleme je očas primetilo šta znači pasti u šake ovako jarosno-
strpljivome, Nevidljivome odgovornom delatniku kao što je Mojsije, i
primetilo je da je ono neprirodno uputstvo, uputstvo da se treba
uzdržati od radosnog klicanja zbog neprijateljevog utapanja, bilo samo
početak — i to početak u kome se ono potonje obilno nazire — koji
leži već daleko u području čistote i svetosti i sadrži mnogo prethodnih
uslova koje valja ispuniti pre nego što dođu dotle da takav jedan
zahtev ne osećaju više kao sasvim neprirodan. Kakve su bile prilike
među tom ruljom, i koliko je ona bila puka sirovina od krvi i mesa,
potpuno lišena osnovnih pojmova o čistoti i svetosti; koliko je Mojsije
morao početi iz početka i naučiti ih onome najosnovnijem — sve se to
vidi u onim najneophodnijim propisima kojima je počeo da ih
obdelava, kleše i lomi — ne na njihovo zadovoljstvo; panj nije na
majstorovoj strani, no protiv njega, i ono prvo što se dešava prilikom
njegovog uobličenja čini mu se najneprirodnije.
Mojsije se stalno nalazio među njima, čas tu, čas tamo, čas u
ovom, čas u onom šatoru, dežmekast, sa razmaknutim očima i sa
ulubljenim nosom, tresao je pesnice sa širokim zglobovima i drmusao
je, ružio, kudio i propisivao im život, korio ga, doterivao i čistio,
uzimajući pri tom za probni kamen nevidljivost boga, Jehove, koji ih je
izveo iz Misira da bi ih uzeo za svoj narod, i koji je želeo da mu oni
budu sveti ljudi, sveti kao što je i sam. Zasada nisu bili ništa drugo do
narod prostaka, a to su pokazivali već i na taj način što su tela
jednostavno praznili u samom okolu, onde gde bi se zatekli. To je
sramota i gotova zaraza. Valja da imaš mesto iza okola gde ćeš
izlaziti napolje, nužde radi, jesi li me razumeo? I valja da imaš lopaticu
u opravi svojoj, pa kad iziđeš napolje, da zakopaš njome pre no što
čučneš; a kad pođeš natrag, da zagrneš nečist svoju, jer Gospod bog
tvoj ide usred okola tvoga, zato neka je oko tvoj svet, to jest čist, da on
ne zapuši nos i da se ne odvrati od tebe. Jer svetost počinje sa
čistunstvom, i ta čistoća u grubome grubi je početak svake čistote.
Jeste li shvatili ovo, ti Ahimane, i ti ženo Naemi. Idući put da sam u
svakoga video lopaticu, inače ću anđela krvnika poslati na vas!
Čist budi i često se kupaj živom vodom, zdravlja svojega radi, jer
bez nje nema ni čistote ni svetosti, a bolest je nečista. Misliš li pak da
je poganstvo zdravije od čistih običaja, glupak si i udariću te žuticom,
šuljevima i prištevima misirskim. Ne uzneguješ li čistoću, izbiće opake
crne boginje i klice zaraze poći će od krvi do krvi. Nauči se razlikovati
čistoću i nečistoću, jer nećeš inače odoleti pred Nevidljivim, i ostaćeš
fukara i ništa drugo! Pa zato, kad čovek ili žena dobiju ljutu gubu ili
opaku ranu živu na telu, kraste ili šugu, da budu nečisti i da ih ne trpe
u okolu, no izagnaju izvan njega i izdvoje sa nečistoće, kao što je vas
bog izdvojio da postanete čisti. A ono što je takav čovek dotakao, i
postelja na kojoj je spavao, i sedlo na kojem je jahao, sve to da se
spali. Ako se očistio u samoći svojoj, neka odbroji sedam dana da vidi
je li čist uistinu, i neka se dobro okupa u vodi, pa se tad može vratiti.
Razlikuj, velim ti, i budi svet pred bogom inače ne možeš biti onako
svet kako ja želim da mi budeš. Pa ti jedeš sve odreda, bez izbora i
svetosti, i užasno mi je što to moram gledati. Treba, međutim, jedno
da jedeš a drugo ne, i treba da znaš za ponos i za gađenje. Štogod
ima papke i papci su mu razdvojeni, i preživa između životinja, to jedi.
Ono pak što preživa i ima papke, ali nisu razdvojeni, kao što je kamila,
da vam je nečisto i da ga ne jedete. Pazite, dobra kamila nije nečista
kao božji živi stvor, ali za hranu nije, baš kao ni svinja, koju takođe da
ne jedete, jer ne preživa, iako ima papke razdvojene. Stoga razlikujte!
Što god ima peraja i krljušt u vodi, jedite, ali što se bez njih miče po
vodi, kao daždevnjački soj, na primer, da vam je gadno za jelo, makar
i ono jest od boga. Među pticama ove da su vam gadne i da ih ne
jedete: orao, jastreb, morski orao, kraguj i što je njima podobno. Uz to
svaki gavran po svojim vrstama, noj, sovuljaga, kukavica, ćuk, labud,
buljina, slepi miš, bukavac, roda, čaplja i kreja kao i lasta. Zaboravih
pupavca, i njega treba da se klonite. Ko bi jeo lasicu, miša, kornjaču ili
ježa? Ko je toliki poganac da ždere guštera, krticu i slepića, ili ma šta
drugo što gamiže po zemlji i puže na trbuhu? No vi to činite, praveći
grdobu od duše svoje! Vidim li još jednom nekog da jede slepića,
dobro ću mu dati, pa neće nikad više. Jer on, doduše, neće umreti od
toga, i to nije štetno, ali je sramotno, i mnoge stvari treba da su vam
sramotne. Zato ni od strva ne jedite, to je još i štetno.
Tako im je dao propise za jelo i ograničio u pitanjima ishrane, ali
ne samo u njima. Isto to je učinio u pitanjima požude i ljubavi, jer i u
tome je kod njih vladao pravi dar-mar, kao kod svakog ološa. Ne
prekrši brak, govorio im je, jer on je sveta međa. A znaš li šta to znači
ne prekršiti brak? Predstavlja to stotinu ograničenja s obzirom na
božju svetost, a ne samo da ti ne valja poželeti ženu bližnjega svoga,
to je još najmanje. Jer ti živiš u puti, no obrekao si se Nevidljivome, i
brak je pred božjim licem sušti pojam svake putene čistote. Stoga da
ne uzmeš i ženu i mater njezinu, jedan primer samo da spomenem.
Sramota je. A nikad ni doveka da spavaš sa sestrom svojom, te da joj
otkriješ golotinju i ona tvoju, jer sopstvenu krv skrvniš. Čak ni uz strinu
svoju da ne ležiš, nije to ni nje ni tebe dostojno, no pred tim da
ustukneš. A kad je žena bolesna, izbegavaj je i ne pristupaj izvoru krvi
njezine. Ako li se pak kojemu muškarcu nešto stidno dogodi u snu, do
iduće večeri da je nečist i da se valjano vodom okupa.
Čujem, kći svoju puštaš da se kurva i primaš novac kurvarski od
nje? Ne čini to više, jer ustraješ li u tome, narediću kamenjem da te
zaspu. Šta ti pada na pamet, hoćeš da legneš sa dečakom kao sa
ženom? To je grdilo i strahoba svem narodu, zato da se pogube
obojica. A ko bi živinče obležao, ili žena ako bi legla pod živinče, da se
zatru sasvim i pogube; i živinče ubijte.
Zamislite njihovu zaprepašćenost zbog svih tih ograničenja! U prvi
mah su se osećali kao da im od čitavog života neće gotovo ništa ostati
budu li se pridržavali svega ovoga. On ih je klesao dletom da je
komađe prštalo na sve strane, i to valja uzeti skoro doslovce, jer nije
bilo šale sa kaznama koje je propisao za najgora prekoračenja ovih
međa, a iza njegovih zabrana nalazili su se Jošua i njegovi anđeli
krvnici.
"Ja sam Gospod bog vaš koji vas je izveo iz Misira i izdvojio mimo
narode", govorio je, izlažući se opasnosti da ga oni doista i poćnu
smatrati bogom. "Stoga i vi treba da odvojite čistotu od nećistote i da
se ne kurvate po ugledu na druge narode, nego sveti da mi budete.
Jer ja, Gospod, svet sam, i izdvojio sam vas da meni pripadnete.
Najnečistije je imati kog drugog boga osim mene, jer revnitelj je ime
moje. Najnečistije je praviti sebi kipove, izgledali oni kao čovek ili
žena, vo ili kobac, riba ili crv, jer na taj način već se otpađujete od
mene, pa makar kip i mene predstavljao, i onda možete leći i sa
sestrom svojom ili sa živinčetom, to je sasvim blizu onom prvome i
začas iz njega proistekne. Čuvajte se! Ja sam među vama i sve vidim.
Skrvni li se kogod sa životinjskim i mrtvačkim bogovima misirskim,
dobiće svoje od mene. Oteraću ga u pustinju i izdvojiću ga kao izroda.
A i ko prinosi žrtvu Molohu — koga se vi još sećate, kao što dobro
znam, — ko mu spaljuje seme svoje, čini zlo, i zlo će se provesti od
mene. Stoga ne puštaj sina ili kćer da idu kroz oganj po glupom
narodnom običaju, ne tumači ptičji let i krik, ne šuškaj sa vračarima,
zvezdočacima i gatarima, ne prizivaj mrtvace i ne teraj mađiju sa
imenom mojim. Ako je neko hulja, i pri tom moje ime uzima u usta da
se zakune, na korist svoju ga ne uzima, jer proždraću ga. Ali mađija i
grdoba za sav narod je već i to kad kogod urezuje belege po sebi,
brije obrve i raseca sebi lice iz žalosti za mrtvacem — neću to trpeti."
Da njihovog grdnog zaprepašćenja! Čak ni da ne režu lica u
žalosti, ni da se malčice tetoviraju. Primetili su šta se krije iza božje
nevidljivosti. Biti u savezu sa Jehovom predstavljalo je veliko
ograničavanje; ali, pošto je iza Mojsijevih zapovesti stajao anđeo
krvnik, i pošto nisu voleli da ih proteraju u pustinju, uskoro im se
počelo činiti strašnim ono što je on zabranjivao — s početka samo u
vezi sa kaznom; ali ona je potom i samu stvar jasno ožigosala kao zlo,
te je čoveku bilo neprijatno na duši kad bi ga činio, neprijatno i bez
pomisli na kaznu.
Obuzdaj srce, govorio im je, i ne bacaj pogled na stvar bližnjega
svoga, niti je poželi, jer to će te lako navesti da mu je uzmeš, bilo
potajnim pridizanjem, a to je kukavičluk, bilo na taj način što ćeš ga
ubiti, a to je surovost. Jehova i ja želimo da ne budete ni kukavice ni
surovi, već ono što je sredina između toga dvoga, naime pristojni.
Jeste li shvatili toliko? Krasti je mučki i bedno, ali ubijati, bilo iz besa ili
iz pohlepe, ili pohlepnog besa, ili razbesnele pohlepe, to je
rasplamtelo nedelo, i protiv onoga ko ga počini ja ću okrenuti lice
svoje na suprot, te da ne zna gde će se sakriti. Jer on je krv prolio, a
krv je sveta strava i golema tajna, prinos oltaru mome i žrtva
pokajnica. Ne valja da jedete krv, a ni meso, ako je u krvi, jer krv je
moja. Ko se pak zaprlja ljudskom krvlju, srce će mu leden užas
obuzeti, i poteraću ga da od sebe sama pobegne do na kraj sveta.
Recite amin na ovo!
I oni rekoše amin, ipak se nadajući da se pod ubistvom misli samo
na usmrćivanje, za koje najveći broj među njima nije bio raspoložen, ili
je to bio samo ponekad. Ali ispostavilo se da je Jehova dao toj reči
isto onako široko značenje kao preljubi, i pod njom razumevao sve
moguće, tako da su ubistvo i umorstvo počinjali veoma rano: pri
svakoj povredi bližnjega, koju bi mu naneli kovarnost ili varanje — a
za to su gotovo svi bili raspoloženi — tekla je već i njegova krv. Nisu
smeli da podvaljuju jedan drugom u trgovini, da svedoče lažno na
nekoga, morali su upotrebljavati prava merila, tegove prave, merice
prave. Bilo je to više nego neprirodno, i zasada je samo prirodan strah
od kazne bacao privid prirodnosti na zabranu i naredbu.
Da svoga oca i mater svoju treba poštovati, kao što je Mojsije
zahtevao, i to je imalo širi smisao no što su u prvi trenutak pomislili.
Podigne li ko ruku na svoje roditelje i opsuje ih — e, otpratiće ga on
već kuda treba. Ali ukazivanje pošte treba da obuhvati i one koji bi
samo mogli biti njegovi roditelji. Treba da ustaneš pred sedom
glavom, da prekrstiš ruke i pogneš svoju glupu glavu, razumeš li?
Tako božja pristojnost traži. — Jedino su se mogli tešiti time što imaju
izgleda da i sami postanu stari i sedi, pošto bližnji bližnjega ne sme da
ubije, pa će onda drugi pred njima morati da ustaju.
Konačno se pokazalo, međutim, da je starost samo opšti izraz za
sve što je staro, za sve što nije od danas ni od juče, nego dolazi iz
davnina — za pobožno predanje, za običaj otaca. Svemu tome trebalo
je ukazivati čast i bogobojaznost. Zato svetkuj praznike moje, dan
kada sam te izveo iz Misira, dan presnih hlebova, i svakada dan kada
sam otpočinuo od stvaranja. Moj dan, subotu, ne skrnavi znojem od
rada svoga, zabranjujem ti! Jer ja sam te snažnom šakom i
ispruženom rukom izveo iz misirskoga ropstva, gde si bio služinče i
marva tegleća, i moj dan neka bude dan tvoje slobode, i nju svetkuj.
Šest dana budi ratar ili plužar, ili grnčar, ili kazandžija, ili stolar, ali o
mome danu obuci haljine svečane i ne budi ništa do li čovek, i podigni
oči svoje ka Nevidljivome.
Bio si kinjeni sluga u Misiru — seti se toga u ophođenju svome
prema onima koji su strani među tobom, kao što su deca Amalikova,
na primer, koju ti je bog dao u ruke, i ne kinji ih! Posmatraj ih kao sebi
ravne i podaj im jednako pravo, ili ću se ja okomiti na vas, jer oni stoje
pod Jehovinom zaštitom. Uopšte, nemoj činiti tako drsku razliku
između sebe i drugih, te da pomisliš da si ti jedini stvaran i važan, a
drugi da su samo privid. Život vam je zajednički, i puki je slučaj što ti
nisi on. Stoga ne voli samo sebe, već isto tako i njega, i postupaj sa
njim kao što bi želeo da on sa tobom postupa kad bi on bio ti! Budite
ljubazni međusobno i poljubite vrhove prstiju kad prolazite jedan mimo
drugoga, poklonite se uljudno i pozdravite se: "Živ i zdrav bio!" Jer isto
toliko je važno da je on zdrav koliko da i ti to budeš. Pa ako i jest
samo spoljašnja uglađenost da tako činite i ljubite vrhove prstiju, ipak
će vam takvo ponašanje darivati srcu ponešto od onoga što bi trebalo
da oseća prema bližnjem svom. — Dela, recite amin na sve ovo!
I oni rekoše amin.

16.
Ali samo aminovanje nije mnogo vredelo; oni su to rekli samo zato
što je on bio čovek koji ih je srećno izveo iz Misira, potopio faraonova
kola i dobio bitku za Kadis, i dok im nije koliko-toliko, ili i prividno
samo, prešlo u krv i meso ono čemu ih je učio, i što im je nalagao, sva
ona ograničenja, naredbe i zabrane, prošlo je mnogo vremena, i
ogroman je to posao bio kojega se on latio: da iz rulje stvori Gospodu
sveti narod, čisto obličje, koje bi opstalo pred Nevidljivim. U znoju lica
svoga radio je na tome u Kadisu, svojoj radionici, motreći na sve
svojim razmaknutim očima — klesao je, lomio, oblikovao i ravnio
nepokomi panj, sa žilavim strpljenjem, počešće popuštajući i
opraštajući, sa usplamtelom jarošću i neumoljivo kažnjavajući, a ipak
bi mu često došlo da klone duhom kad bi se telo koje je obdelavao
pokazalo odveć jogunastim i zaboravno padalo u stare grehove, kad
bi ljudi opet zaboravljali da zakopaju lopaticom, kad bi jeli slepiće,
ležali sa sestrama ili sa stokom, kad bi rezali sebi belege, čučali sa
vračarima, šunjali se u krađu i ubijali jedan drugoga. "O, narode
prostački!" govorio bi im on tada. "Videćete, Gospod će jednom
iznenada ustati na vas da vas zatre." A samom Gospodu govorio je:
"Šta da činim sa ovim narodom, i zašto si me lišio milosti svoje, te si
mi navalio breme koje ne mogu poneti? Pre ću izneti đubre iz staje
koja sedam godina nije videla vodu ni lopatu, pre golim rukama iskrčiti
prašumu u plodnu njivu, no što ću ti od ovoga sazdati čisto obličje. A i
otkuda baš ja da ponesem ovaj narod u naručju, kao da sam ga ja
rodio? Ja sam sa njim samo upola u srodstvu, po ocu jedino. Pa zato,
molim te, dozvoli mi da uživam u životu i oprosti me tog zadatka, a
nećeš li, ubij me radije!"
Ali bog mu iz njegove duše odgovori tako jasnim glasom da je i
ušima čuo, te je pao ničice: "Baš stoga što si im samo upola rod, po
onom zatrpanom, ti si upravo onaj koji može da mi ih obdela i da mi ih
načini svetim narodom. Jer kad bi se nalazio usred njih i bio sasvim
njihov, ne bi ih video i ne bi mogao staviti ruku na njih. Sem toga, sve
je to samo prenemaganje, to što jadikuješ preda mnom i što moljakaš
da se oslobodiš toga posla. Jer ti dobro vidiš da on već pušta korena
među njima, i da si im već stvorio savest, te im je zlo na duši kada
čine zlo. Stoga se ne pretvaraj preda mnom kao da od sveg srca ne
čezneš za svojom nevoljom! Moja je to čežnja koju ti osećaš, božja
čežnja, i bez nje bi ti se život zgadio već posle nekoliko dana, kao
mana narodu. Samo kad bih te ubio, istina je, mogao bi se lišiti nje."
Uvideo je to zlopatnik, klimnuo glavom na Jehovine reči, ležeći ničice,
pa je opet ustao u susret svojoj nevolji. Ali on je bio zlopatnik ne samo
kao uobličitelj naroda nego su nevolja i zlopaćenje sezali i u njegov
porodični život: bilo je ljućenja, zavidljivosti i svađe zbog njega, i
nikako do mira da dođe u njegovoj kolibi — njegovom krivicom, ako
hoćete; jer njegova čula bila su razlog za tu nedaću. Ona su bila
uzbuđena usled delanja, i nisu se mogla odvojiti od jedne crnkinje, od
poznate crnkinje.
Zna se da je on onda živeo sa jednom crnkinjom, pored svoje žene
92
Sefore, majke svojih sinova — sa jednom osobom iz zemlje Hus,
koja je već kao dete dospela u Misir, živela među plemenom u Misiru i
priključila se iseljenju. Sumnje nema da je već upoznala mnoge
muškarce, a ipak ju je Mojsije uzeo za suložnicu. U svojoj vrsti bila je
krasan stvor, sa grudima kao brežuljcima, kolutavih beonjača, debelih
usana, u koje mora da je prava pustolovina utonuti u poljupcu, i sa
kožom pomazanom mirisima. Mojsije joj je silno bio privržen radi
otpočinka svoga i nije se mogao okaniti nje, iako je pri tom morao
snositi neprijateljstvo cele kuće: ne samo svoje žene Madijamke i
njenih sinova nego još naročito svoje polusestre Mirjam i svog
polubrata Arona. Sefora, naime, koja je imala nešto od uglađenih
svetskih shvatanja svoga brata Jotora, nekako se još i mirila sa
suparnicom, pogotovo stoga što je ova krila svoj ženski trijumf nad
njom i držala se prema njoj veoma potčinjeno; ona se prema crnkinji
odnosila više sa podsmehom no sa mržnjom, a i prema Mojsiju je u
ovoj stvari postupala pre ironično no što je puštala na volju svojoj
ljubomori. Sinovi, međutim, Girsam i Elijezer, koji su pripadali Jošuinoj
naoružanoj četi, imali su odveć smisla za zapt da bi se buntovnički
mogli suprotstaviti ocu; jedino im se na licu čitalo da se ljute i stide
zbog njega.
Sasvim drukčiji slučaj je bio sa Mirjam, proročicom, i Aronom,
melemnikom. Njihova mržnja prema crnkinji suložnici bila je jetkija od
mržnje ostalih, pošto je ona manje ili više bila oduška za jednu dublju i
opštiju mržnju koja ih je udruživala protiv Mojsija. Odavno su već
počeli da mu zavide na njegovom prisnom odnosu sa bogom, na
njegovom duhovnom vođstvu, na njegovom ličnom izabraništvu za
delo koje su pretežno držali za uobraženje; jer smatrali su sebe isto
tako dobrim, čak i boljim od njega, i govorili su među sobom: "Zar
samo preko Mojsija govori Gospod? Ne govori li on i preko nas? Ko je
taj Mojsije, te se toliko uzvisio nad nama?" — To je ležalo u osnovi
sablažnjavanja koje su pokazivali zbog njegove veze sa crnkinjom, i
kad god bi džandrljivo prekorevali brata, njemu na jed, zbog
strastvenosti njegovih noći, ti prekori su činili samo polaznu tačku za
dalje optužbe: ubrzo bi odatle skrenuli na nepravdu koju im nanosi
njegova veličina.
Tako su jednom u zaranke bili u njegovoj kolibi i mučili ga, kako
sam već rekao da su ga vazda mučili: te crnkinja je ovakva, te crnkinja
onakva, te kako se prilepio za njene crne grudi, te koliki je to skandal,
te kolika sramota za Seforu, njegovu prvu ženu, i koliko brukanje za
njega samog, koji zahteva, zar ne, da bude božji knez i jedini Jehovin
glasnik na zemlji.
"Zahtevam?" reče on. "Što mi je bog naložio da budem, to i jesam.
Ali koliko je ružno od vas, ružno i preružno, što me nenavidite zbog
mojeg uživanja i otpočinka na grudima moje crnkinje! Jer to nije greh
pred bogom, i među svim zabranama koje mi je dao nema zabrane
koja bi prečila da se leži uz crnkinje. Koliko znam — nema."
Pa jest, dabome, rekoše oni, on bira zabrane po sopstvenom
ukusu, i uskoro će, bez sumnje, još ustvrditi kako je upravo naređeno
ležati sa crnkinjama jer, dabome, on se smatra jedinim glasnikom
Jehovinim. A pri tom su oni, Mirjam i Aron, prava deca Amramova,
unuka Levijevog, dok je on, konačno, samo nahoče iz trske, pa bi
trebalo da se malo nauči smernosti, jer njegova gordost i sujeta
govore i iz toga što se tako tvrdoglavo drži crnkinje i pored opšte
ljutnje.
"Ko je kriv za svoju pozvanost?" reče on. "I ko je kriv ako naiđe na
ognjeni žbun kupinov? Mirjam, ja sam uvek cenio tvoj proročki dar i
nikada nisam poricao da si vešta u bubnjanju ..."
"A što mi onda nisi dao da pevam svoju himnu ,Konj i konjik’?"
upita ona, "i što si mi zabranio da bubnjam ženama u kolu, jer je bog,
navodno, ukorio svoje čete što likuju zbog propasti Misiraca? Bilo je to
odvratno od tebe!"
"A tebe, Arone", produži pritešnjeni Mojsije, "postavio sam kao
prvosveštenika u zavetnom šatoru i poverio ti kovčeg, efod i zmiju od
medi da ih čuvaš. Toliko te cenim."
"To je bilo najmanje što si mogao učiniti", na to će Aron, "jer bez
moje rečitosti nikada ne bi pridobio narod za Jehovu, zavezana jezika
kakav si, niti bi ih privoleo na iseljenje. Međutim, ti sebe nazivaš
čovekom koji nas je izveo iz Misira, a ako nas ceniš i ne uzdižeš se
sujetno iznad pravoga brata i sestre, što onda ne slušaš naše reči i što
tvrdoglavo zatvaraš uši pred opomenom da ćeš celo pleme dovesti u
opasnost zbog svog crnobludstva? Jer to je čemerna čaša za Seforu,
tvoju ženu Madijamku, i time vređaš ceo Madijam, te bi Jotor, tvoj
šurak, još mogao zavojštiti na nas, sve zbog tvog crnog ćefa."
"Jotor", reče Mojsije silno se savlađujući, "Jotor je uglađen, svetski
čovek, koji će svakako razumeti da Sefora — čast imenu njezinom —
ne može više pružiti potreban otpočinak velikom zlopatniku i teškim
poslanjem pritisnutom čoveku kao što sam ja. Koža moje crnkinje,
međutim, miriše kao cimet i ulje od karanfilića, svom dušom svojom
prionuo sam uz nju, pa vas stoga molim, prijatelji moji, dopustite mi da
je zadržim!"
Ali to oni nisu hteli. Zatražili su, sikćući, ne samo da se on razdvoji
od crnkinje i otera je iz svoje postelje nego i da je bez vode progna u
pustinju.
Na to Mojsiju nabrekoše žile od gneva, i žestoko poče da trese
pesnicama pored kukova. Ali još pre no što je uspeo da otvori usta i
odgovori, sve poče da se sasvim drukčije trese, — Jehova se
umešao, okrenuo lice na suprot bezdušnom bratu i sestri i uzeo u
zaštitu svog slugu Mojsija, da celog života pamte. Zbilo se nešto
užasno i nečuveno dotle.

17.
Zadrhtaše temelji. Zemlja se stade trzati, drmusati i ljuljati pod
njihovim nogama, te se nisu mogli više držati na njima, već se sve
troje počeše povoditi tamo-amo po kolibi, čije direke kao da su tresle
neke džinovske ruke. No tle se nije njihalo samo na jednu stranu,
nego, zapetljano i vrtoglavo, na sve strane najednom, da užas čoveka
spopadne, a u isti mah čulo se i podzemno urlanje i kloparanje, a
odozgo i spolja jeka kao od neke veoma snažne trube, uz to još i
svakojaka druga tutnjava, grmljavina i praska. Veoma je neobično i
čudno postidno kad čovek taman hoće da plane od besa, a Gospod
mu uzima reč iz usta i plane sam — mnogo snažnije no što bi iko
mogao planuti — i trese svet, dok čovek može samo pesnicama da
trese.
Mojsije beše još ponajmanje prebledeo od straha, jer u svako doba
je bio bogu pripravan. Ali je zajedno sa Aronom i sa Mirjam, koji su
potpuno prebledeli, izleteo iz kuće: onde videše da je zemlja otvorila
ždrelo svoje, pred samom kolibom zjapila je velika pukotina, koja je
očigledno bila namenjena Aronu i Mirjam, i samo ih je za nekoliko
lakata promašila, inače bi ih zemlja oboje progutala. I videše: gora na
istoku iza pustinje, Horiv ili Sinaj, — aj, šta se to dešavalo sa Horivom,
i šta se to zbivalo sa gorom Sinajem! Potpunce se nalazila u dimu i
plamenu, bacala u nebo užareno komađe, uz udaljenu praskavu jeku,
a vatreni potoci slivali su se niz njene padine. Njen dim, sred koga je
sevalo, mračio je zvezde nad pustinjom, i na oazu Kadis poče polako
padati kiša pepela. Aron i Mirjam padoše ničice, jer ih je silno
užasnula ona pukotina što je bila njima namenjena, i otkrivenje
Jehovino na gori pokazalo im je da su predaleko otišli i ludo govorili.
Aron uzviknu:
"Ah, gospodaru moj, ova žena, sestra moja, ružno je buncala,
usliši moju molbu i ne dozvoli da na njoj ostane greh kojim se ogrešila
o pomazanika Gospodnjeg!"
A Mirjam takođe zakuka prema Mojsiju govoreći:
"Gospodaru, nije se moglo luđe govoriti no što je učinio moj brat
Aron. Oprosti mu, ne daj da ostane greh na njemu, da ga bog ne bi
progutao što te je tako bezobzirno zadevao zbog tvoje crnkinje!"
Mojsije nije bio sasvim siguran da li se Jehovino objavljenje odista
odnosi na njegovog brata i sestru i na njihovu nemilosrdnost, ili se
samo tako poklopilo da mu upravo sada pošlje svoj poziv za razgovor
o narodu i njegovom oblikovačkom delu — jer takav poziv je svakog
časa očekivao. Ali ih je ostavio u njihovoj pretpostavci i odgovorio:
"Vidite li. No priberite hrabrost, deco Amramova, reći ću bogu o
vama koju dobru reč gore na planini, kuda me poziva. Jer sada ćete
videti, i sav narod će videti da li je vaš brat postao slabić od crne
ljubavi, ili mu u srcu boravi božja ljubav kao ni u kojem drugom. Poći
ću na vatrenu goru, sasvim sam, popeću se ka bogu da mu
razaberem misli i bez strave da razgovaram na ti sa njime, stravičnim,
daleko od ljudi, ali o njihovoj stvari. Jer već odavno znam da sve čemu
sam ih učio radi njihovog posvećenja pred njim, presvetim, da sve to
on želi da iskaže jezgrovitim i večno-sažetim rečima, da vam ih
donesem sa njegove gore i da ih narod čuva u zavetnom šatoru,
zajedno sa kovčegom, efodom i zmijom od medi. Zbogom! Mogu i
propasti sred ove božje uskomešanosti i u vatrama planinskim, —
može se to lako desiti, moram s time računati. No vratim li se, iz
njegovih ću vam gromova doneti večno-sažete reči, božji zakon."
Odista je to bio njegov čvrst naum, odlučio se na to po cenu života.
Jer da se ta rulja, tvrdoglava i uvek sklona da upadne u ranije grehe,
sputa božjom uljuđenošću i da se natera da se pribojava naredbi, za
to neće biti ništa toliko delotvorno kao kad bi se on go i sam usudio da
se popne u Jehovinu stravu na gori što bljuje plamen i da im odatle
snese njegov diktat, — onda će ga se pridržavati, mislio je. Pa stoga,
kad oni sa svih strana dotrčaše njegovoj kolibi, klecajući kolenima
zbog ovih znamenja i zbog razornog ljuljanja zemlje, koje se još
jednom, pa još jednom slabije ponovilo, on im prebaci za prostačko
klecanje, bodreći ih da se priberu, onako kako pristojnost nalaže: bog
ga poziva, rekao je, njih radi, i on namerava da se popne do Jehove,
gore na planinu, i da im, bude li božja volja, nešto donese. A oni neka
otidu domovima svojim i neka se pripreme za opšti polazak: neka se
osveštaju i operu haljine i uzdrže se od žena, jer sutra treba da pođu
iz Kadisa u pustinju, bliže gori, pa njoj nasuprot da stanu u oko i tamo
da čekaju na njega dok im se ne vrati sa stravičnog sastanka i dok im
možda nešto ne donese.
Ovako je i bilo, ili bar slično. Jer Mojsije je, po svom običaju, mislio
samo na to da operu haljine i da se ne približavaju ženama, a Jošua
93
bin Nun, mlađi strateg, mislio je i na sve ostalo što će još biti
potrebno za takav jedan narodni izlet, i sa svojom četom se pobrinuo
za sve neophodne stvari, za vodu i hranu koju valja poneti za tisuće u
pustinji; čak se pobrinuo i za službu veze između Kadisa i okola pod
gorom. Haleva, svog poručnika, ostavio je sa jednim policijskim
odeljenjem u Kadisu uz one koji nisu mogli ili hteli da pođu sa
ostalima. A i svi drugi, kad dođe treći dan i kad se obaviše sve
pripreme, kretoše sa taljigama i životinjama za klanje u susret gori,
dalekoj jedan dan puta i još pola: onde im Jošua omeđi jedan prostor,
još u doličnoj udaljenosti od Jehovinog zadimljenog sedišta, i u
Mojsijevo ime izdade strogu zapovest da se niko ne usudi da se
popne na goru, pa ni podnožje samo da joj takne: jedino je učitelju
dozvoljeno da se toliko približi bogu, a i opasno je po život, i ko
dotakne goru biće kamenovan ili lukom ustreljen. Nije im to trebalo
ponavljati, jer rulja nije ni najmanje raspoložena da se odveć približi
bogu, i za obične ljude gora nije izgledala baš ni najmanje privlačna, ni
danju, kad je na njoj stajao Jehova sred gustog oblaka koji su parale
munje, a još manje noću, kad se taj oblak žario, a s njim i ceo vrh.
Jošua se izvanredno ponosio bogosrčanošću svoga gospodara,
koji se već prvoga dana, pred celim narodom, sam i peške,
poštapajući se putničkom palicom, noseći samo jednu zemljanu bocu,
nekoliko hlebova i nešto alata: budak, dleto, lopaticu i rezaljku, uputio
na goru. Veoma se mladić ponosio njime, i bio je srećan zbog utiska
koji je takva sveta hrabrost morala učiniti na gomilu. Ali i brinuo se za
svog uvaženog učitelja, pa ga je preklinjao da ga odvažnost ne
odvede u suviše neposrednu blizinu Jehovinu, i da se čuva vrele žitke
kaše koja je tekla niz gorske padine. Uostalom, rekao je, posećivaće
ga s vremena na vreme onde gore i pogledaće šta mu treba, kako
učitelj u božjoj divljini ne bi ostao bez najnužnijeg.

18.
I Mojsije tako, poštapajući se, pođe kroz pustinju upirući
razmaknute oči prema gori božjoj, koja se dimila kao peć i počešće
bljuvala vatru. Gora je bila čudno sazdana: opasivale su je raseline i
zaseke, koje su je na izgled delile u različite spratove, i ličile na puteve
što vode naviše, ali nisu nikud vodile, to su bili samo ogromni kružni
stepenici sa žutim stenovitim zaleđem. Trećeg dana pozvani je preko
predgorja stigao do surovog podnožja gore. Onda je, stegavši šaku
oko putničke palice, koju je stavljao preda se, počeo da se penje, i
tako se penjao bez staza i bogaza, kroz ogorelo, sparušeno žbunje,
satima, korak po korak, peo se sve više ka božjoj blizini, sve donde
dokle je čoveku to bilo moguće, jer sumporasta isparenja koja su
mirisala na užarene metale i plavila vazduh polako su ga lišavala
daha, te ga je spopadao kašalj. Ali dospeo je do najviše zaseke i
terase, ispod samoga vrha, odakle se širom pružao pogled na go i
divljačan planinski lanac s obe strane i na pustinju prema Kadisu. A
bliže gori video se i narodni oko kako se ocrtava u dubini.
Tu je Mojsije, mučen kašljem, našao jednu pećinu u litici, sa
isturenim stenovitim natkrovljem, koje ga je moglo štititi od izbačenog
komađa i tečne kaše: u njoj se smestio, izabravši je za stanište, da bi
se posle kratkog predaha latio dela koje mu je bog naložio i koje će
ga, pod tegobnim prilikama — jer metalna isparenja su mu stalno
tištala grudi i čak i vodi davala sumporast ukus — zadržati ovde gore
ne manje od četrdeset dana i četrdeset noći.
A što toliko? Izlišno pitanje! Posredi je bio večno-sažeti, zbijeno-
obavezni, božji jezgroviti moralni zakon, koji je valjalo učvrstiti i urezati
u stenu njegove gore, da bi ga Mojsije sneo kolebljivoj rulji, što ga je
čekala dole u okolu, plemenu njegovog zatrpanog oca, te da stoji
među njima iz pokolenja u pokolenje, neprekršiv, urezan u njihove
duše i u njihovu krv i meso, kao kvintesencija ljudske pristojnosti. Bog
mu je glasno zapovedio iz njegovih grudi da iskleše dve ploče iz gore i
da na njih zapiše diktat, pet reči na jednu i pet na drugu, ukupno deset
reči. Nije bila malenkost napraviti ploče, izglačati ih i načiniti ih bar
donekle dostojnim nosiocima večno-sažetih reči; za usamljenog
čoveka, makar je sisao mleko kamenorezačke kćeri i makar je imao
široke zglobove, bio je to posao izložen mnogim neuspesima, i sam je
zahtevao četvrtinu od četrdeset dana. Ali zapisivanje je predstavljalo
problem koji je broj Mojsijevih planinskih dana lako mogao da poveća
čak i na preko četrdeset.
Jer, kako da piše? U tebanskom internatu izučio je i kitnjasto
slikovno pismo misirsko, uz njegovo tečno doterivanje, i sveti klinasti
trougaoni metež sa Eufrata, kojim su svetski kraljevi izmenjivali misli
na glinenim crepovima. Uz to je kod Madijamaca upoznao još jedno
dočaravanje pojmova, sačinjeno od očiju, krstova, buba, uzengija i
zmijastih linija raznih oblika, koje se upotrebljavalo u zemlji sinajskoj i
bilo sa pustinjskom nezgrapnošću stvoreno po uzoru na misirske slike,
no znaci mu nisu predstavljali cele reči i pojmove o predmetima, već
samo njihove delove, otvorene slogove koje je valjalo čitati zajedno.
Nijedan od ova tri metoda utvrđivanja misli nije mu bio pogodan, —
nije iz prostog razloga što je svaki bio vezan za jezik kojim je govorio
kroz pojmove, i zato što je Mojsiju bilo savršeno jasno da nipošto i
nikada neće moći onih deset reči da ukleše u kamen na vavilonskom,
misirskom, ili na narečju sinajskih beduina. To se moglo i smelo učiniti
samo na jeziku očevog plemena, na narečju kojim je ono govorilo i u
kome ga je on moralno obdelavao, — pa mogli ga pročitati sa ploča ili
ne mogli. A kako će ga i pročitati kad se nije ni moglo zapisati i kad se
za njihov govor naprosto nisu nalazili pri ruci nikakvi znaci za
dočaravanje pojmova?
Mojsije je strasno priželjkivao ovakve znake, — takve, naime, koje
bi brzo, veoma brzo mogli da pročitaju sa ploča, takve, dakle, koje bi
deca kao što su oni bili mogla naučiti za nekoliko dana, pa, prema
tome, i takve koji bi se za nekoliko dana, uz pomoć božje blizine,
mogli izmisliti i pronaći. Jer pismo je moralo biti tek izmišljeno i
pronađeno, pošto nije postojalo.
Kakav neodoljiv i neodložan zadatak! On ga prethodno nije ni
odmerio, pomislio je samo "napisati", a nije promislio da se tek tako,
bez ikakve pripreme, ne može pisati. Glava mu se od toga žarila i
dimila kao peć, i kao vrh gore, raspaljivana strasnom željom da
pomogne narodu. Činilo mu se da mu izbijaju zraci iz glave, da mu iz
čela izrastaju rogovi od napora sa kojim je želeo i od jednostavnog
prosvetljenja. Nije mogao izumeti znakove za sve reči kojima se
pleme služilo, ili za slogove koji su tvorili njegove reči. Iako je rečnik
onih dole u okolu bio oskudan, ipak bi bilo odviše znakova koje bi
morao stvoriti za ograničen broj dana na gori, a što je najvažnije, ne bi
se mogli brzo naučiti ni pročitati. Stoga je učinio drukčije, i na čelu su
mu se napeli rogovi od gordosti zbog božje dosetke. Skupio je glasove
jezika koji se tvore usnama, jezikom i nepcima i grlom, odvajajući od
njih ono nekoliko samoglasnih što se naizmence javljaju u rečima,
okruženi onim prvima, koji ih tek i sastavljaju u reči. I okolnih šumnih
glasova nije bilo preterano mnogo, jedva dvadeset; pa ako im se
odrede znaci koji bi iziskivali dogovorno huktanje i fuktanje, zvrčanje i
krčanje, praskanje i mljaskanje, oni bi se, uz izostavljanje
samoglasnika, koji iz njih sami proishode, mogli sastaviti u reči i slike
o predmetima, — u bilo koje, u sve postojeće, ne samo na jeziku
očevog plemena, nego na svim jezicima, — čak i misirski i vavilonski
bi se moglo njima pisati.
Božja dosetka. Ideja sa rogovima. Ličila je na onoga od koga je
potekla, na Nevidljivoga i Duhovnoga kome pripada svet, i koji je, iako
je posebno izabrao ono pleme tamo dole, gospodar svud na zemlji. A
bila je izvanredno prikladna za svoju prvu i najhitniju svrhu, za koju i iz
koje se rodila: za tekst na pločama, jezgrovito-obavezni tekst. Jer ovaj
je, istina, isprva bio namenjen plemenu koje je Mojsije izveo iz Misira,
pošto su bog i on osećali zajedničku naklonost prema njemu; ali kao
što su se pomoću te pregršti znakova za nevolju mogle zapisati reči
svih naroda na zemlji, i kao što je Jehova bio svuda gospodar sveta,
tako su i sažete reči koje je Mojsije nameravao da napiše bile takve da
su mogle služiti narodima kao osnovno uputstvo i temelj ljudske
pristojnosti — svuda na zemlji.
I tako je Mojsije, usplamtele glave, lako se oslanjajući na oznake
ljudi iz Sinaja, na litici rezaljkom oprobavao znake za šištave, pištave i
njištave, coktave i groktave, zvrndave i brundave glasove, i kad je
najzad skupio te belege, davši im dovoljno različit i dovoljno dopadljiv
oblik — gle pomoću njih se mogao napisati čitav svet, sve što zauzima
prostor i što ga ne zauzima, učinjeno i pomišljeno — prosto sve.
Onda je uzeo da piše, hoću reći: rezao je, klesao i strugao po
cepkavom kamenu ploča, koje je prethodno s mukom načinio, i sa
čijim je stvaranjem istovremeno već išlo i stvaranje slova. Ali da je sve
to trajalo četrdeset dana, tome se ne treba čuditi.
Nekoliko puta dolazio mu je Jošua, njegov mladić, da mu donese
vode i lepinja. Nije bilo nužno da narod zna za to — jer on je mislio da
Mojsije živi tamo gore samo od božje blizine i njegovog razgovora, i
Jošua je iz strateških razloga želeo da ih ostavi u toj pretpostavci.
Stoga su mu posete bile kratke i dolazio je noću.
Mojsije je, međutim, od ishoda sunčeva nad Idumejom, pa do
njegova gašenja nad pustinjom, sedeo i radio. Mora ga čovek zamisliti
kako sedi onde gore sa obnaženim gornjim delom tela, rutavih grudi i
vrlo snažnih mišica, koje je, bez sumnje, nasledio od svoga
zloupotrebljenog oca — sa svojim razmaknutim očima, ulubljenim
nosem, prosedom bradom na razdeljak, i kako, žvaćući lepinju, katkad
i kašljući od metalnih isparenja planine, u znoju lica svoga, teše ploče,
kleše ih dletom, tare i gladi, kako kleči pred njima, naslonjenim na
liticu, pa brižljivo se u malome satirući, urezuje u plohe svoje kuke i
verige, ove svemoguće rune, pošto ih je prethodno ocrtao rezaljkom.
Napisao je na jednoj ploči:

Ja, Jehova, bog sam tvoj; nemoj imati drugih bogova uza me.
Ne gradi sebi lika božijeg.
Ne uzimaj uzalud imena mojega.
Sećaj se dana mojega da ga svetkuješ.
Poštuj oca svojega i mater svoju.
Ne ubij.
A na drugoj ploči napisao je:
Ne čini preljube.
Ne kradi.
Ne svedoči lažno na bližnjega svoga.
Ne poželi ništa što je tuđe.

Eto to je napisao izostavljajući zvučne samoglasnike, koji se

podrazumevaju. A vazda mu je pri tom bilo kao da mu iz kose na
temenu izbijaju zraci poput dva roga.
 Kad je Jošua poslednji put došao na goru, ostao je nešto duže,
čitava dva dana, jer Mojsije još nije završio svoj posao, a hteli su
zajedno da siđu. Mladić se iskreno divio onome što je uradio njegov
učitelj, i tešio ga zbog nekoliko slova koja su kraj sve uložene ljubavi i
brižljivosti ispala naprsla i nečitka. Jošua ga je, međutim, uveravao da
to nimalo ne može nauditi opštem utisku.
Poslednje što je Mojsije još učinio u Jošuinom prisustvu bilo je da
urezana slova oboji svojom krvlju, da bi se bolje isticala. Pri ruci nije
imao nikakve druge boje kojom bi se to moglo izvesti; stoga on uze
bosti rezaljkom svoju krepku mišicu, brižljivo rastrljavajući prokapalu
krv po slovima, te se crvenkasto zasvetlucaše sred kamena. Pošto se
pismena osušiše, Mojsije uze pod svaku mišku po jednu ploču, dade
mladiću da mu nosi palicu sa kojom je došao, i tako zajedno počeše
silaziti sa gore, ka narodnom okolu u pustinji ispod planine.

19.
No kad se donekle približiše okolu, stigavši skoro na domet glasa,
do njih dopre nekakav žagor, potmuo, sa cikom, za koji nisu mogli da
pogode šta znači. Mojsije je to čuo prvi, ali Jošua je prvi progovorio o
tome.
"Čuješ li neki čudan grohot odande", upitao je, "neku graju, huku
nekakvu? Nešto se desilo tamo, po mom mišljenju neka tuča, neko
gušanje, ako se ne varam. I to mora da je žestoko i sveopšte, kad se
čuje čak dovde. Ako je tako kao što ja mislim, dobro je što dolazimo."
"U svakom slučaju je dobro što dolazimo", odgovori Mojsije, "ali,
koliko ja razabiram, to nije tučnjava ni opšte lemanje, nego neko
veselje i nešto nalik na igru i pesmu. Zar ne čuješ jače podvriskivanje i
lupu bubnja? Jošua, šta li im je naspelo? Dela da pružimo korak!"
To rekavši, pridiže ploče pod miške i brže zakorača pored Jošue,
koji je vrteo glavom. "Igra i pesma..." samo je to stalno ponavljao,
potišteno a najzad sa očitim strahom; jer, da nije reč ni o kakvom
gušanju, pri kome jedan leži gore a drugi dole, nego o opštem i
žestokom veselju, u to se uskoro nije više moglo sumnjati, i jedino se
postavljalo pitanje kakva je to bila vrsta sloge u kojoj su kliktali.
Ubrzo se nisu pitali ni to više, ako su se uopšte i pitali. Prizor je bio
strahovit. Kad Mojsije i Jošua žurno prođoše kroz visoku drvenu kapiju
okola, on im se ukazao bestidno i nedvosmisleno. Narod se razulario.
Odbacio je sve što mu je Mojsije bio naložio, posvećujući ga, celu
božju uljuđenost. Tako se valjao u starim gresima da se kosa dizala
čoveku na glavi.
Iza same kapije nalazila se čistina, bez koliba, koju su zvali
saborno polje. E, tu su ludovali, tu su terali svoje, tu se valjali, tu
proslavljali kukavnu slobodu. Pre igre i pesme sve se do grla naždralo,
videlo se to na prvi pogled, poljanom su se na sve strane pokazivali
tragovi klanja i čašćenja, a kome su to prinosili žrtvu, kome klali, u čiju
čast se nabokali? Eno kome. Usred čistine, na jednom kamenu, na
oltarskom postolju, nalazio se jedan kip, nadvoje-natroje izliven, pokor
idolopoklonički, jedno zlatno tele.
Nije to bilo tele, bio je bik, pravi prostački bik plodnosti kome se
klanjaju narodi po svetu. Tele se zove samo zato što je bilo tek
osrednje veličine, pre malo, a i neuspelo izliveno i smešnih oblika,
užas jedan od nezgrapnosti, iako se, naravno, sasvim lepo moglo
videti da je bik u pitanju. Oko te smandrljane rugobe okretalo se
višestruko kolo, više no tuce krugova, valjda, sastavljeno od
muškaraca i žena koji su se držali za ruke, uz svirku cimbala i jeku
bubnjeva, kriveći glave i kolutajući očima, zabacujući kolena do brade,
s cikom, rikom i svetkovanjem, nezgrapnih pokreta. Okretali su se u
suprotnim pravcima, jedno sramotno kolo stalno nadesno, drugo
nalevo; u središtu tog kovitlaca, međutim, pred teletom, video se Aron
kako đipa, u dugačkoj haljini sa rukavima, koju je nosio kao čuvar
zavetnog šatora, i koju je zadigao da bi mogao da izbacuje svoje
dugačke, rutave noge. A Mirjam je udarala ženama u bubanj.
To je bilo samo kolo, kolo što je u obliku ruže igralo oko teleta. Ali
okolo, na čistini, događalo se ono ostalo; mučno je priznati koliko je
narod izgubio svaki stid. Neki su jeli slepiće, drugi ležali uza svoje
sestre, i to javno, teletu u čast. Neki su opet mirno čučali i ispražnjivali
se, i ne pomišljajući na lopaticu. Videli su se muškarci kako spaljuju
svoje seme kao žrtvu teletu. Negde je neko svud redom pipkao
rođenu majku.
Pri ovom užasnom prizoru Mojsiju od besa nabreknu žila da prsne.
Zajapurena lica, kidajući krugove kola, — koje se teturavo zaustavi, i
čiji učesnici stadoše da bulje, pometeno se cereći, pošto su prepoznali
učitelja — on se probi pravo do teleta, jezgru tog vira, nakaznoj
tvorevini zločina.
Snažnim rukama visoko diže jednu ploču sa zakonima i tresnu je o
ono smešno živinče, kome se pokrhaše noge, pa produži da udara sa
tolikim besom da je i ploča, doduše, otišla u komade, ali je ona
krparija ubrzo postala bezoblična masa; zatim zavitla drugu ploču i
dokrajči strašilo, sasvim ga izmrvi, pa, pošto je druga ploča još bila
čitava, jednim udarcem je skrha o kameno postolje. Zaustavi se,
uzdrhtalih pesnica, i proječa iz dna duše: "O, ruljo prostačka,
bezbožnička i prokleta! Eto tu leži ono što sam ti doneo od boga, i ono
što je on sopstvenim prstom pisao za tebe, da ti bude hamajlija protiv
bede neobrazovanja! Eto tu leži pokrhano pored olupina tvoga idola!
Šta da sad činim s tobom pred Gospodom da te ne proždre?"
Pa vide Arona, đipača, gde stoji uz njega, oborenih očiju i sa
nauljenim kovrdžicama po vratu, krakat i snebivljiv. Uhvati ga spreda
za odeždu, prodrmusa ga i reče:
94
"Odakle ti ovaj zlatni Belijal, ovaj gad, i šta ti je narod učinio da ga
uvališ u toliku propast dok sam ja na gori, i da mu i sam blejiš u onom
razvratnom kolu?"
Aron pak odgovori:
"Ah, gospodaru dragi, ne obaraj svoj gnev na mene, a ni na moju
sestru, — morali smo da popustimo. Tebi je poznato da je ovaj narod
opak, pa nas je naterao. Ti si se previše zabavio i čitavu večnost si
ostao na gori, te smo svi mislili da nećeš više doći. Onda se narod
sabra protiv mene i povika: ,Niko ne zna šta se desilo sa tim Mojsijem
koji nas izvede iz Misira. Neće više doći. Verovatno ga je progutalo
ždrelo kroz koje gora bljuje. Hajde, načini nam bogove koji će ići pred
nama ako naiđe Amalik! Mi smo narod kao i svaki drugi, pa želimo da
smo raspojasani pred bogovima koji su kao i u drugih ljudi!’ — Tako
su govorili, gospodaru, jer su, da prostiš, mislili da su te se otarasili.
No reci, šta sam mogao učiniti kad su se skupili protiv mene? Naredih
im da mi donesu zlatne oboce sa ušiju, pa ih istopih na vatri, načinih
kalup i salih im to telence da im bude bog."
"Još ga uz to nimalo slično nisi salio", primeti Mojsije prezrivo.
"Valjalo se mnogo žuriti", odvrati Aron, "jer već sutradan, a to je
danas, želeli su da se predadu raspojasanosti pred neustrašivim
bogovima. Stoga im izručih odliv, kome ipak ne bi trebalo da odričeš
svaku sličnost, a oni stadoše da se vesele i da govore: ,Ovo su tvoji
bogovi, Izrailju, koji su te izveli iz Misira’. Pa načinismo i oltar pred
njim, a oni donesoše žrtve paljenice i žrtve zahvalne, a potom uzeše
da malčice sviraju i igraju."
Mojsije ga ostavi i opet se probi kroz rasturene vrste kola, pa dođe
do kapije, stade sa Jehošuom pod nastrešnicom od kore i povika što
ga grlo nosi:
"K meni ko je Gospodnji!"
Na to mu priđoše mnogi koji su bili zdrava srca i nisu rado činili
bezakonje, a i Jošuina mlada vojska sakupi se oko obojice.
"Nesrećnici", reče Mojsije, "šta ste to učinili, i kako sad da
opravdam greh vaš pred Jehovom, da vas ne odbaci kao nepopravljiv,
tvrdovrat narod i ne proždere vas? Gradite sebi zlatnog Belijala čim ja
okrenem leđa! Sramota i na vašu i na moju glavu! Vidite li one
krhotine, ne mislim na one od teleta, njih kuga nek odnese, mislim na
one druge? To je poklon koji sam vam obećao i doneo vam ga, večno-
sažeti zakon, temelj pristojnosti. To su deset reči koje sam kod boga
napisao za vas na vašem jeziku, a napisao sam ih krvlju svojom, krvlju
svoga oca, vašom krvlju sam ih napisao. A sad se ono što sam doneo
razbilo u paramparčad."
Mnogi zaplakaše kad to čuše, i poljanom se razleže grdno jecanje i
useknjivanje.
"Možda će to moći da se nadoknadi", reče Mojsije. "Jer Gospod je
strpljiv i obilan je milošću, te oprašta bezakonje i prestupe — i nikog
ne ostavlja nekažnjenog", zagrme najednom, a krv mu navre u glavu i
žile mu opet nabrekoše da prsnu, "nego pohodim, rekao je, bezakonje
do trećega i četvrtoga kolena, jer ja sam revnitelj. Ovde će se održati
suđenje", uzviknuo je, "i krvavo će se čišćenje zapovediti, jer krvlju je
ono bilo pisano. Izdvojte kolovođe, koji su prvi zavikali za zlatnim
bogovima i drsko tvrdili da vas je tele izvelo iz Misira, kad sam to
učinio ja i niko drugi — veli Gospod. Predajte ih anđelu krvniku, i
nemajte obzira ni prema kome. Kamenjem iz zaspite i strelom ih
ustrelite, pa da ih je i tri stotine! A ostali neka sav nakit skinu sa sebe i
žalost da čine dok se ne vratim — jer naumio sam da se opet popnem
na božju goru i da vidim mogu li još nešto učiniti za tebe, narode
tvrdovrati!"

20.
 Mojsije nije prisustvovao pogubljenjima koja je naredio u vezi sa
teletom, ona su spadala u nadležnost snažnog Jehošue. A on sam se
ponovo nalazio na gori, pred svojom pećinom pod bučnim vrhom, dok
je narod tugovao, i ponovo je četrdeset dana i četrdeset noći ostao
sam sred isparenja. A zašto ponovo toliko? Odgovor glasi: ne samo
zato što ga je Jehova uputio da načini ploče još jednom i da iznova
zapiše diktat u njih, jer to je ovog puta išlo malo brže, pošto se već bio
izvežbao, a pre svega zato što je već imao slova. Nego i zato što je sa
Gospodom, pre no što je odobrio obnavljanje, imao da izdrži dugu
borbu, pravi okršaj, u kome su se borili o prevlast gnev s jedne, a
milosrđe i ljubav prema preduzetom s druge strane, i u kome je
Mojsije morao upotrebiti veliku veštinu nagovaranja i mudroga
apelovanja na boga, ne bi li ga sprečio da otkaže savez i ne samo da
se odrekne tvrdovratog naroda prostaka, no i da ga razmrska, kao što
je Mojsije u rasplamtelom besu učinio sa pločama zakona.
"Ne želim da idem pred njima", reče bog, "da bih ih odveo u zemlju
otaca, ne moli me za to, ja se ne mogu pouzdati u svoje strpljenje. Ja
sam revnitelj i lako usplamtim, i jednog dana, videćeš, zaboraviću se i
uz put ću ih proždrati."
Pa je rekao Mojsiju svoju nameru da je od ovog naroda, koji je,
eto, neuspelo izliven kao i zlatno tele, i koji se nimalo ne može
popraviti — nemoguće je od njega podići sveti narod, te ništa drugo
ne ostaje do da se uništi — rekao mu je svoju nameru da Izrailj, ovako
kako stoji, smrska i zatre, a od njega samoga, Mojsija, da načini velik
narod pa da živi s njim u savezu. Ali Mojsije nije to hteo prihvatiti,
nego je rekao: "Ne, Gospode, oprosti im greh; ako li nećeš, izbriši i
mene iz knjige svoje, jer ne želim da to preživim, niti da za svoj račun
postanem sveti narod mesto njih."
Te dirnu u božje častoljublje rekavši: "Zamisli samo, presveti, kako
bi to bilo: ubiješ li sad ovaj narod kao jednog čoveka, neznabošci će
reći kad začuju kuknjavu: ,Phi! Gospod nikako nije mogao dovesti ovaj
narod u zemlju koju im je zakletvom obećao, nije bio kadar da učini to;
zato ih je pobio u pustinji’. Želiš li da to o tebi govore narodi sveta?
Stoga učini da se proslavi sila božja, i budi milostiv prema bezakonju
ovoga naroda po milosrđu svojemu!"
Poglavito ovim argumentom je prelomio boga i naveo ga na
opraštanje, mada i sad samo sa ograničenjem, jer bog mu je obznanio
da od ovog pokolenja zemlju otaca neće videti niko osim Jošue i
Haleva. "Vašu decu", odlučio je Gospod, "uvešću, no koji imaju
dvadeset godina i više, ti nikad neće videti onu zemlju, u ovoj će
pustinji popadati mrtva telesa njihova".
"Dobro, Gospode, neka bude", odgovori Mojsije. "Neka ostane na
tome." Jer, pošto se ova odluka sasvim slagala sa njegovim i Jošuinim
namerama, nije više hteo da protivreči. "Dozvoli mi da sad obnovim
ploče", rekao je, "te da snesem ljudima tvoj sažeti zakon. Na kraju,
bilo je sasvim dobro što sam u ljutini razbio one prve. Ionako je na
njima bilo nekoliko neuspelih slova. Priznajem ti, evo, da sam potajno
na to mislio dok sam ih lomio."
Pa je ponovo priseo, dok mu je Jošua krišom donosio hranu i piće,
i klesao i rezao, trljao i glačao, — sedeo je i pisao, ponekad brišući
sudlanicom čelo, usecajući i dubeći slova u ploče, — a one su ispale
čak i bolje no prvi put. Potom je opet premazao slova svojom krvlju, pa
je sišao, noseći zakon pod miškama.
Izrailju, međutim, bi rečeno da okonča žalost i da ponovo stavi
nakit na sebe — izuzev oboce, naravno; oni su bili proćerdani za
poganu svrhu. I sav narod iziđe pred Mojsija da od njega primi ono što
je ovaj sa sobom doneo, Jehovino poslanje sa gore, ploče sa deset
reči.
"Uzmi ih, pleme očevo", reče Mojsije, "i čuvaj ih u božjem šatoru
kao svetinju, a što kazuju, to ispunjavaj kao svetinju u svem tvorenju i
delanju, jer to su jezgrovito-obavezne i sažete reči, temelj pristojnosti,
i bog ih je napisao u kamenu pomoću moje rezaljke, lapidarno, kao
alfu i omegu ljudskog ponašanja. Napisao ih je na vašem jeziku, ali
znacima kojima se za nevolju može pisati na jezicima svih naroda; jer
on je svuda gospodar, pa je azbuka stoga njegova, i njegove reči,
makar i bile upućene tebi, Izrailju, nehotice ispadaju reči za sve.
U planinski kamen uklesao sam azbuku ljudskog ponašanja, ali i u
tvoju krv i meso neka bude uklesana, Izrailju, te da se svako, ako
prekrši koju reč od deset zapovesti, u duši uplaši sebe sama i boga, i
da zazebe oko srca što je prekoračio božje međe. Dobro ja znam, i
bog to unapred zna, da se njegove zapovesti neće štovati; i da će se
ljudi vazda i svuda grešiti o njegove reči. No bar neka ledena studen
obuzme srce svakome ko ih prekrši, jer napisane su u njegovom mesu
i krvi, i on dobro zna da te reči važe.
Ali prokletstvo na glavu onome ko ustane i kaže: ,Ne važe više’.
Proklet onaj koji vas uči: ,Hajde, odbacite ih! Lažite, ubijajte i
pljačkajte, kurvajte se, skrnavite i šaljite oca i majku pod nož, jer tako
se čoveku priliči, i slavite ime moje, pošto sam vam objavio slobodu'.
Onaj koji uzdigne tele i rekne: ,Ovo je vaš bog, u njegovu čast činite
sve to i vrtite se oko ove kleparije u kolu razvratničkom!’ Biće on silan
veoma, na zlatnom prestolu će sedeti i važiti za najmudrijega, jer on
zna: stremljenje ljudskog srca opako je od malih nogu. No to će i
jedino biti što će znati, a ko samo to zna, taj je glup kao noć, i bolje će
mu biti da se nikad ni rodio nije. Ništa on ne zna o savezu između
boga i čoveka, koji niko ne može raskinuti, ni čovek ni bog, jer on je
neraskidiv. Krv će potocima teći zbog njegove crne gluposti, tolika krv
da će nestati rumenila sa obraza čovečanstva, ali ono samo jedno
može učiniti, i lupež će morati da bude oboren. I dići ću nogu svoju,
Gospod veli, i zgaziću ga da potone u blato, — zgaziću bogohulnika
da potone stotinu i dvadeset hvati u zemlju, pa i čovek i zverka daleko
da obilaze mesto gde sam ga ugazio, i ptice nebeske da skreću u letu,
da ne prelete preko njega. A ko mu ime pomene da pljune na sve
četiri strane, da obriše usta i da kaže: ,Bože sakloni!' Te da zemlja
ponovo postane zemlja, dolina nemaštine i patnje, ali ne i prćija šljama
i ološa. Recite svi amin na ovo!
I sav narod reče amin.
1943.
 PREVARENA
Dvadesetih godina našeg veka živela je u Diseldorfu na Rajni, u
srednjim prilikama mada ne i u izobilju, gospođa Rozalija fon Timler,
udovica već više od deset godina, sa ćerkom Anom i sinom
Eduardom. Njen muž, potpukovnik fon Timler, poginuo je na samom
početku rata, ne u borbi nego na prilično besmislen način u
automobilskoj nesreći, ali se ipak moglo reći: na polju časti, — težak
udarac koji je sa patriotskom predanošću podnela tada tek
četrdesetogodišnja žena, lišena tako oca svoje dece a ona sama
veseljaka muža, čija su česta skretanja sa pravog puta bračne
vernosti bila samo znak suviška snage.
Rajnjanka poreklom i govorom, Rozalija je godine svog braka,
dvadeset na broju, provela u radenom industrijskom gradu Duizburgu,
gde je fon Timler bio u garnizonu. Ali pošto je izgubila muža, preselila
se sa osamnaestogodišnjom ćerkom i dvanaest godina mlađim
sinčićem u Diseldorf, delom zbog lepih parkova kojima se taj grad
odlikuje (jer gospođa fon Timler bila je velika ljubiteljka prirode), a
delom zato što je Ana, ozbiljna mlada devojka, imala sklonosti za
slikarstvo i želela da pohađa tamošnju znamenitu Akademiju
umetnosti. Već desetak godina stanovala je ta mala porodica u jednoj
mirnoj ulici samih vila, zasađenoj lipama i nazvanoj po Petru fon
Kornelijusu. Kućica okružena vrtom, a uređena pomalo staromodnim
ali udobnim nameštajem u stilu iz vremena Rozalijine udaje, često je i
gostoljubivo otvarala svoja vrata za prilično raspoložene, po običajima
toga kraja čak pomalo vinske večerinke malenom krugu rođaka i
prijatelja, među kojima je bilo i profesora slikarske pa i medicinske
akademije, i ponekog bračnog para iz sveta industrijalaca.
Gospođa fon Timler bila je druževna po prirodi. Volela je da izlazi i
da u granicama svojih mogućnosti prima goste. Njena prostodušna i
vedra narav, toplina njenog srca, koja se izražavala i u ljubavi za
prirodu, donele su joj opštu naklonost. Oniskog ali dobro očuvanog
stasa, sa već jako prosedom, bujnom, talasastom kosom i finim, mada
pomalo uvelim rukama, na čijim su se nadlanicama pojavile sa
godinama promene u boji kože, slične pegama ali suviše mnogobrojne
i velike (pojava protiv koje još nije nađeno nikakvo sredstvo), delovala
je mladalački svojim lepim, živim smeđim očima koje su, sasvim u boji
oljuštena kestena, zračile sa ženstveno milog lica izvanredno prijatnih
crta. Lakoj sklonosti svog nosa da pocrveni, koja se ispoljavala baš u
društvu pri veselom raspoloženju, pokušavala je da doskoči pomoću
malo pudera — sasvim nepotrebno, pošto joj je to crvenilo po opštem
mišljenju slatko stajalo.
Rođena u proleće, majsko dete, Rozalija je svoj pedeseti rođendan
proslavila sa svojom decom i sa desetak porodičnih prijatelja, dama i
gospode, za stolom posutim cvećem, u lampionima iskićenoj bašti
jedne gostionice izvan grada, uz zveku čaša i delom srdačne a delom
šaljive zdravice. Bila je vesela sa veselim društvom — ne bez napora,
istina, jer već poodavno, a tako baš i te večeri, patila je od organsko-
kritičnih pojava svojih godina, onog postepenog gašenja fizičke
ženstvenosti kojem se ona svom dušom odupirala. Ono joj je donosilo
ustreptale navale krvi, uznemirenost srca, glavobolju, dane ispunjene
setom i razdražljivošću, usled koje su joj i na toj proslavi neke muške
šaljive zdravice izgovorene u njenu čast izgledale nepodnošljivo
glupe. Zbog toga je izmenjala pomalo očajne poglede sa ćerkom, koja
je, znala je to dobro, i bez naročite netrpeljivosti smatrala takve vinske
šale neumesnim.
Bila je u veoma srdačnim, prisnim odnosima sa tim detetom koje
joj je, po godinama toliko poodmaklo od sina, postalo prijateljicom od
koje ni muke svog prelaznog doba nije krila. Ana, već na pragu
tridesete godine, ostala je neudata, što Rozaliji iz čiste sebičnosti nije
bilo nemilo, jer je više volela da ćerku sačuva kao ukućanku i
saputnicu u životu nego da je ustupi nekom čoveku. Viša od svoje
majke, gospođica fon Timler imala je iste kestenjaste oči, — pa ipak
ne iste, jer im je nedostajala bezazlena živahnost majčinih očiju, a
pogled im je bio misaono hladan. Ana se rodila sa zgrčenim stopalom
koje ju je, operisano u detinjstvu bez trajnog uspeha, uvek isključivalo
iz igre i sportova, u stvari iz svakog učešća u životu omladine.
Neobična inteligencija, urođena u osnovi a pojačana telesnom
manom, morala je da nadoknadi sve što joj je bilo uskraćeno. Sa
lakoćom, uz svega dva-tri privatna časa dnevno, završila je gimnaziju i
položila ispit zrelosti, ali nije nastavila studije nego se posvetila
likovnoj umetnosti, prvo plastičnoj a zatim slikarskoj, i pri tom već kao
učenica udarila krajnje produhovljenim pravcem koji je prezirao prosto
podražavanje prirode i čulne utiske preobraćao u strogo misaone,
apstraktno simbolične, često kubistički matematičke oblike. Gospođa
fon Timler posmatrala je sa tužnim strahopoštovanjem slike svoje
ćerke, u kojima su se elementi prefinjenosti spajali sa primitivnim,
dekorativnost sa dubinom, veoma tanan smisao za kombinacije boja
sa asketskim uobličavanjem.
"Značajno, svakako značajno, drago dete", izjavila bi. "Profesor
Cumšteg ceniće ovaj rad. On te je podržavao u ovakvom načinu
slikanja, a on ima i oko i razumevanje za to. Mora se imati oko i
razumevanje za to. Kako si nazvala sliku?"
"Drveće na večernjem vetru."
"To bar daje neki nagoveštaj o tome kuda smeraš. Ove kugle i
krugovi na sivozelenoj osnovi predstavljaju valjda drveće — a ova
čudna linija, što se zavojito diže uvis, večernji vetar? Zanimljivo, Ana,
zanimljivo. Ali, dobri bože, dete moje, šta napraviste vi od drage
prirode! Kad bi ti svojom umetnošću bar jedan jedini put pružila nešto
duši, naslikala nešto za srce, neku lepu mrtvu prirodu sa cvećem,
svežu kitu jorgovana, tako izrazito da se čoveku učini da oseća njegov
čarobni miris, a pored vaze da stoji par ljupkih figura od majsenskog
porcelana, gospodin koji rukom dobacuje poljubac dami, i sve to da se
ogleda u sjajnoj, glatkoj ploči stola ..."
"Stani, stani, mama! Pa ti imaš bujnu maštu. Ali tako se više ne
može slikati!"
"Ana, nećeš me valjda ubeđivati kako ti, sa tvojom obdarenošću,
ne možeš da naslikaš nešto takvo što osvežava dušu."
"Pogrešno si me razumela, mama. Ne radi se o tome da li bih ja to
mogla. Nego — ne može se. Uslovi vremena i umetnosti to više ne
dopuštaju."
"Utoliko žalosnije za vreme i umetnost! Ne, oprosti, dete moje,
nisam to htela reći. Ako život u svom napredovanju to sprečava, onda
nema mesta žalosti. Naprotiv, bilo bi žalosno zaostajati iza njega. Ja
to potpuno shvatam. A shvatam i to da treba biti genijalan pa smisliti
tako neobično izrazitu liniju kao što je ova tvoja ovde. Za mene ona
ništa ne izražava, ali ja jasno vidim da je vrlo izrazita."
Ana poljubi majku, držeći u rukama paletu i mokru kičicu daleko od
nje. I Rozalija poljubi nju, radosna u duši što joj ćerka u svom doduše
apstraktnom i, kako se njoj činilo, umrtvljujućem ali ipak zanatski
praktičnom delanju, u slikarskom ogrtaču, nalazi utehe i naknade za
mnoga odricanja.
Koliko hramanje muti drugom polu čulnu radost u devojačkoj pojavi
saznala je gospođica fon Timler vrlo rano i protiv toga se naoružala
ponosom. A taj ponos je opet, kako to već biva, i onda kad je, i pored
svog telesnog nedostatka, nailazila na naklonost nekog mladog
čoveka, hladno odbojnom nevericom obeshrabrivao i u klici ugušivao
tu naklonost. Jednom, ubrzo posle promene njihovog mesta
stanovanja, ona je zavolela — i mučno se stidela svoje strasti, jer je
bila izazvana telesnom lepotom mladića, hemičara po struci, koji je
želeo da nauku što pre unovči, tako da je posle položenog doktorata
brzo dogurao do uglednog i unosnog položaja u jednoj diseldorfskoj
hemijskoj fabrici. To je bio lep mladić mrke puti, otvorenog držanja
koje je i muškarce osvajalo i velike umešnosti — predmet ushićenja
svih devojaka i žena u društvu, obožavani idol guščica i ćurkica. I Ana
je sad patila od sramote što čezne za čovekom za kim sve čeznu,
osuđena od svojih čula na jedno osećanje koje deli ceo ženski svet, a
zbog čije dubine se pred samom sobom uzalud borila za sopstveno
dostojanstvo.
Uostalom dr Briner (tako se zvao lepotan), baš zato što je sebe
poznavao kao praktična laktaša, gajio je izvesnu popravnu sklonost
prema nečem višem i naročitom, i neko vreme se neskriveno trudio
oko gospođice fon Timler, brbljao u njenom društvu o književnosti i
umetnosti, šaputao joj svojim umiljatim glasom prezrivo-podrugljive
primedbe o ovoj ili onoj svojoj obožavateljici i uopšte davao utisak kao
da želi s njom da sklopi savez protiv prosečnosti koja ga požudno
saleće a nije utančana usled telesne mane. Kako sa njom samom
stoje stvari i kakvo joj mučno osećanje blaženstva uliva svojim
ismevanjem drugih žena, o tome on kao da ni pojma nije imao, nego
je u njenoj produhovljenoj blizini samo tražio i nalazio zaštite od
nevolja zaljubljeničkih proganjanja čija je žrtva bio, težeći pri tom da
stekne njeno poštovanje baš zbog toga što pridaje toliku vrednost tom
poštovanju. Iskušenje da mu ga podari bilo je za Anu veliko i duboko,
mada je znala da time želi samo da ulepša svoju slabost za njegovu
mušku draž. Na njeno slatko zaprepašćenje počelo je Brinerovo
obletanje zaista da liči na stvarno prošenje, na učinjen izbor i predlog
za brak, i Ana je uvek priznavala u sebi da bi se bezobzirce udala za
njega da je izgovorio odlučnu reč. Ali ta reč je izostala. Da pređe
preko njene telesne mane a uz to još i preko njenog skromnog miraza,
za to mu težnja za nečim više nije bila dovoljno jaka. Ubrzo se odvojio
od nje i oženio ćerkom nekog bogatog fabrikanta iz Bohuma, u čije se
rodno mesto i očevo hemijsko preduzeće i preselio, na veliki jad
diseldorfskog ženskog sveta a Anino olakšanje.
Rozalija je znala za taj bolni doživljaj svoje ćerke, a znala bi ga sve
i da se ova tada nije jednog dana, u nastupu neobuzdanog izliva
osećanja, gorko isplakala na njenim grudima zbog onog što je
nazivala svojom sramotom. Gospođa fon Timler, mada inače ne
naročito mudra, imala je izvanredno — i ne pakosno nego čisto
saosećajno — oštro oko za sav život žene, duševni i telesni, za sve
što je priroda nametnula ženi, tako da joj u njenom društvenom krugu
ne bi lako promaklo ništa što ljudi doživljuju ili se s njima zbiva u toj
oblasti. Po smeškanju preda se, za koje se veruje da ga niko ne
zapaža, po rumenilu što oblije obraze ili sjaju što blesne u očima,
poznala bi koja se devojka za kojeg mladića zagrejala i saopštila bi ta
svoja zapažanja svojoj ćerki poverenici, koja o tome niti je što znala
niti marila da zna. Po nagonu, na svoju radost ili žalost, osetila bi da li
neka žena nalazi zadovoljenja u svom braku ili joj ono nedostaje.
Bremenitost bi sa sigurnošću utvrdila u najranijem stadijumu, pri čemu
bi, valjda zato što se radi o nečem radosno-prirodnom, zapala u
narodski govor i izjavila: "Biće babina." Milo joj je bilo što vidi da Ana
rado pomaže mladom bratu, učeniku više gimnazije, pri rešavanju
školskih zadataka; jer svojom bezazlenom ali isto toliko tačnom
psihološkom pronicljivošću naslutila je zadovoljstvo što ga napuštena
devojka svesno ili nesvesno nalazi u ovoj pomoći koju nadmoćno
pruža muškom rodu.
Ne bi se moglo reći da se naročito interesovala za sina, ižđikalog
riđeg dečka koji je ličio na pokojnog oca i uostalom slabo imao dara za
klasične studije, već naprotiv sanjao o građenju mostova i puteva i
želeo da postane inženjer. Hladna, samo površna i više formalno
radoznala ljubaznost, to je bilo sve što je prema njemu ispoljavala.
Ćerki, međutim, bila je privržena, kao svojoj jedinoj pravoj prijateljici.
Kako je Ana bila uzdržljiva, odnos poverenja među njima dvema
mogao bi se nazvati jednostranim da majka ionako nije znala sve o
duševnom životu svog sputanog deteta, o gordoj i gorkoj rezignaciji te
duše, i iz toga izvodila pravo i dužnost da se i ona njoj bez ustezanja
poverava.
Bez preterane osetljivosti, vedra duha, podnosila je pri tom mnoge
nežno-trpeljive, pa i setno-podrugljive, čak pomalo paćeničke osmehe
svoje ćerke-prijateljice i rado dozvoljavala, i sama blaga, da se sa
njom blago postupa, spremna da se nasmeje svojoj sopstvenoj
prostodušnosti, koju je ipak smatrala srećnom i dobrom osobinom,
tako da se istovremeno smejala i samoj sebi i Aninoj grimasi. To se
često dešavalo, naročito kada bi pustila na volju svom prisnom
osećanju prirode za koje je vazda težila da pridobije produhovljenu
devojku. Ne može se ni iskazati koliko je volela proleće, svoje
godišnje doba, u kojem se rodila i koje je njoj, tako je ona tvrdila,
oduvek donosilo sasvim prisno tajne struje zdravlja i životne radosti.
Kad bi čula dozivanja ptica u već blagom vazduhu, lice bi joj se
ozarilo. Prvi šafran i prva sasa u vrtu, nicanje i cvetanje zumbula i lala
u lejama kraj kuće nagonili su dobroj duši suze radosnice na oči.
Drage ljubičice na njenim putevima u polje, žuto rascvalo žbunje
žutilovke i forzicije, crveni i beli glog, pa tek jorgovan, i kesten kad
natakne svoje svećice, bele i crvene, — ćerka je svemu tome morala
da se divi zajedno s njom i da se pridruži njenom oduševljavanju:
Rozalija bi je izvlačila iz njene sobe okrenute na sever i uređene kao
atelje, odvajala od njenog apstraktnog zanata, a Ana bi smešeći se
drage volje skidala slikarski ogrtač i satima pratila majku. Jer pešačila
je začudo dobro i, ako je u društvu što većom štednjom pokreta i
prikrivala hramanje, ipak je veoma istrajno koračala kada se osećala
slobodnom i po volji smela da tupka.
Cvetanje drveća, kada drumovi postaju poetični i rodni se predeo
unaokolo ogrće belom i ružičastom umilnošću koja obećava bogat
plod — kakvo čarobno godišnje doba! Sa cvetnih resa visokih topola,
koje su oivičavale reku čijom bi obalom često šetale, bele pahuljice
zasipale su ih poput snega, lelujale na vetru, pokrivale tlo; i Rozalija,
koja je i to smatrala čarobnim, imala je dovoljno znanja iz botanike da
ćerku pouči kako su topole "dvodomo" rastinje kod kojeg jedne nose
samo jednopolne muške a druge samo ženske cvetove. Govorila je
rado i o oprašivanju vetrom, tj. o delu milosrđa koje Zefir čini deci
poljâ, o njegovom uslužnom prenošenju polena na ženski žig što
čedno čeka, — način oplođavanja koji je njoj izgledao naročito
dražestan.
Doba cvetanja ruža bilo je njena najveća radost. Gajila je bokore
kraljice cveća u svome vrtu, brižljivo ih štitila svim mogućnim
sredstvima od proždrljivih gusenica, i dokle god je trajalo cvetno
slavlje uvek su na policama i stočićima njenog budoara stajale kite
svežih ruža u pupoljku, napola ili sasvim rascvalih, naročito crvenih
(jer bele nije volela da vidi), koje je sama odgajila ili dobila na dar od
pažljivih posetilaca kojima je ta njena strast bila poznata. Znala je
dugo, zatvorenih očiju da zagnjuri lice u takvu kitu i, opet ga podigavši,
da uverava kako je to miris bogova; kada se Psiha sa lampom u ruci
nagnula nad usnulog Amora, njegov dah, njegovi uvojci i obrazi
sigurno su tim miomirisom zapahnuli njen nosić; to je nebeski miomir, i
ona ne sumnja da će preminuli, kao blaženi duhovi, tamo gore večito
udisati miris ruža. — Onda će se, glasila je Anina skeptična primedba,
vrlo brzo do te mere navići na taj miris da ga uopšte više neće ni
osetiti. Ali gospođa fon Timler prekori je zbog starmalosti. Ono što tu
navodi moglo bi se, ako je čoveku do ruganja, reći za celokupno
blaženstvo, a nesvesna sreća ipak je sreća. To je bila jedna od onih
prilika kada bi Ana poljubila majku poljupcem nežnog popuštanja i
pomirenja, posle čega bi se zajedno smejale.
Veštačke mirise, parfeme, Rozalija nikad nije upotrebljavala, sem
malo osvežavajuće kolonjske vode marke C. M. Farina "prekoputa
Julih-trga". Ali sve ono ljupko, slatko, oštro i oporo, pa i zagušljivo i
opojno što priroda pruža našem čulu mirisa, sve je to volela bezmerno
i udisala duboko i zahvalno, sa najčulnijom predanošću. Na jednom
putu kojim je često šetala nalazila se padina, izdužena bora zemljišta i
ne mnogo dubok klanac, gusto obrastao na dnu šibljem jasmina i
pasjakovine, iz kojeg bi vlažno-toplih, olujnih junskih dana čitavi
mlazevi i oblaci zagrejanog miomirisa gotovo opojno šikljali uvis. Mada
je od toga lako dobijala glavobolju, Ana je stalno morala da prati
majku onamo. Rozalija je to teško uzavrelo isparenje udisala s
uživanjem punim divljenja, zastajala, kretala dalje, opet se
zaustavljala, naginjala nad padinu i uzdisala: "Dete, dete, kakva
divota! Ovo je dah prirode, da, njen slatki životni dah, zagrejan od
sunca i natopljen vlagom, ovako nas on ushitno zapahnjuje dižući se
iz njenog krila. Uživajmo u njemu sa strahopoštovanjem, mi koji smo i
sami njena draga deca."
 "Bar ti, mama", reče Ana, pa uhvati sanjalicu ispod ruke i odvuče je
hramajući. "Mene ona manje voli i izaziva mi ovaj pritisak u
slepoočnicama svojom smešom mirisa."
"Da, jer se ti glavom odupireš njoj", odgovori Rozalija, "i ne služiš
joj predano svojim darom, nego hoćeš da se njime izdigneš iznad nje,
pretvaraš je u puki predmet razmišljanja, kako se to i sama hvališeš, i
svoje čulne utiske prenosiš bogzna kuda, nekud u studen. Ja to
poštujem, Ana, ali da sam ja naša draga priroda, i ja bih vam to primila
za zlo." I ozbiljno joj predloži: ako se već ukopistila na apstraktnost i
bezuslovno sve mora da bude dato u prenesenom obliku, neka
jednom pokuša da mirise izrazi bojama.
Na tu misao došla je u vreme cvetanja lipa, krajem juna, — tog za
nju opet jedinstveno umilnog doba kada je drveće napolju u aleji, pri
otvorenim prozorima, nedeljama ispunjavalo celu kuću neizrecivo
čistim i blagim čarom mirisa svog poznog cvata, a ushićeni osmeh
uopšte nije silazio sa Rozalijinih usana. I tada ona reče: "To bi trebalo
da slikate, u tome da se umetnički okušate! Ta vi prirodu nećete baš
sasvim da proterate iz umetnosti, nego ipak polazite od nje u svojim
apstrakcijama i potreban vam je čulni utisak za njegovo oduhovljenje.
A miris je, ako smem tako da kažem, i osetno čulan i apstraktan
istovremeno, ne vidi se, eterično deluje na nas, i vas bi morao da draži
pokušaj da tu nevidljivu blagodat predate čulu vida, na kojem se
najzad ipak zasniva slikarska umetnost. Napred! Gde vam je paleta?
Izmešajte tu blagodat na njoj i prenesite je na platno kao raznobojno
blaženstvo, kojem onda možete prilepiti etiketu Miris lipa, kako bi
gledalac znao na šta ste smerali."
"Draga mama, ti me iznenađuješ!" odgovori gospođica fon Timler.
"Izmišljaš postavljanje problema na koje nijedan profesor slikanja
nikad ne bi ni pomislio! Ali znaš li da si ti zadrta romantičarka sa tim
tvojim sintetičnim mešanjem čula i mističnim pretvaranjem mirisa u
boje?"
"Svakako zaslužujem tvoju učenu porugu."
"Ne, ti ne zaslužuješ porugu", reče Ana nežno.

*
Ali prilikom jedne šetnje krajem avgusta, u vrelo poslepodne,
dogodilo im se nešto čudnovato što je podsećalo na porugu. Idući
između livada i ivice šumarka, odjednom su osetile miris mošusa,
isprva gotovo neprimetno slabo a zatim jače. Rozalija ga je prva
nanjušila i sa "Ah! Otkud to?" izrazila svoje zapažanje; ali odmah se i
njena kći morala saglasiti: da, tu je takav miris i to iz klase mošus-
parfema — očigledno. Dva koraka bila su dovoljna da ugledaju njegov
izvor, a taj je bio odvratan. Na ivici puta gomilica pogani, uzavrela na
suncu, gusto posednuta i obletana zunzarama, koju nikako nisu ni
poželele podrobnije da ispituju. Na malom prostoru bilo je tu
životinjskog izmeta, ili i ljudskog, pomešanog sa gnjilim biljem, a valjda
se ovde nalazio i već gotovo istruleli leš nekog sitnog šumskog stvora.
Ukratko, ništa nije moglo biti ogavnije od ove uskipele gomilice; njen
zadah koji je privlačio stotine zunzara nije se u njegovom
dvosmislenom prelivanju i ambivalenciji više mogao nazvati smradom,
nego se bez sumnje morao smatrati mirisom mošusa.
"Hajde dalje", rekoše obe istovremeno, i Ana, koja bi pri svakom
ponovnom pokretanju jače vukla nogu, uhvati majku pod ruku. Kratko
vreme su ćutale, kao da taj čudni utisak moraju u sebi da svare. Zatim
reče Rozalija:
"Eto, ja nikad nisam marila mošus, ni bizam, što je valjda isto, i ne
razumem kako se neko može namirisati njime. I cibetka, mislim,
spada u tu vrstu. A nikako cveće, nijedan cvet tako ne miriše, nego
smo na času jestastvenice učile da neke životinje to luče iz izvesnih
žlezda, pacovi, mačke, cibetka, mošus. Sećaš li se: u Šilerovoj drami
Spletka i ljubav pojavljuje se čovečuljak, tako neka udvorica,
beskrajno mekušan, za koga se kaže da ulazi uz veliku ciku i mirisom
mošusa zapahne celi parter. Kako me je to mesto uvek nagonilo na
smeh!"
I one se razvedriše. Rozalija se još uvek umela smejati svojim
toplim smehom koji je izvirao iz srca, čak i onda kada su joj organske
tegobe prilagođavanja svojstvene njenim godinama, ono zapinjanje i
presušivanje ženskosti u nazadovanju, stvarali telesne i duševne
muke. U prirodi je u to vreme našla prijatelja sasvim blizu svoje kuće,
u jednom kutku dvorske bašte (Ulica slikarskog sandučića vodila je
onamo). Bio je to drevan, usamljen hrast, kvrgasto osakaćen, sa
delimično ogolelim korenjem i širokim stablom, koje se već na maloj
visini od zemlje račvalo u čvornovate debele grane a ove opet u tanke.
Stablo je tu i tamo bilo šuplje, zapušeno cementom, — uprava parka
učinila je svoje za stogodišnjeg momka, ali mnoga grana bila je već
mrtva i nije više mogla da olista, nego je gola i kriva strčala u vazduh;
druge, međutim, pojedine samo ali sve do krošnje u visini, još su se u
proleće zelenele oduvek posvećenim, reckavo zasečenim lišćem od
kojeg se pletu venci za pobednike. Rozalija je to sa naročitim
zadovoljstvom posmatrala, u vreme svog rođendana saosećajno
pratila iz dana u dan nicanje, pupljenje i razvijanje lišća na onim
granama i grančicama hrasta do kojih je život još prodirao. U blizini
drveta, na klupu kraj ivice travnjaka na kojem je stajao, sela je sa
Anom i progovorila:
"Čestiti starac! Možeš li bez ganutosti gledati kako se taj drži i još
uvek tera? Pogledaj korenje, debelo poput ruke, drvenasto, kako se
naširoko uhvatilo za zemljište i čvrsto usidrilo u hranljivom tlu. Doživeo
je mnoge oluje i mnoge će još preživeti. Taj se neće srušiti. Šupalj je,
cementiran, i više nema snage da sav olista. Ali kad mu dođe vreme,
ipak mu naviru sokovi — ne dopiru doduše svuda, ali on uspeva da
pomalo ozeleni, i ljudi to poštuju i štede njegovu srčanost. Vidiš li tamo
gore onaj tanki mali izdanak kako svojim pupoljcima maše na vetru?
Svud unaokolo nekako neće više da pupi, ali ta grančica spasava
čast."
"Svakako, mama, to je dostojno poštovanja, kako veliš", odgovori
Ana. "Ali ako ti je pravo, ipak bih sad radije pošla kući. Imam bolove."
"Bolove? Jesu li to tvoji — pa da, drago dete, kako sam mogla da
zaboravim! Prekorevam sebe što sam te povela. Blenem u starca i ne
obraćam pažnju na to da se ti naginješ pri sedenju. Oprosti! Uhvati me
pod ruku pa hajdemo."
Gospođica fon Timler oduvek je patila od jakih bolova u utrobi
kada nastupa njeno vreme — nije to bilo ništa ozbiljno, samo odavno
naviknuta i od lekara kao takva shvaćena konstitucionalna neprijatnost
s kojom se mora pomiriti. I zato je majka na kratkom putu do kuće i
mogla spokojno tešeći, dobronamerno šaleći se i uostalom, to čak
naročito, sa zavišću da govori o tome paćenici.
"Sećaš li se", reče ona, "kako je već odmah bilo ovako, kada ti se,
mladom devojčetu, prvi put dogodilo pa si se toliko preplašila, ali sam
ti ja objasnila da je to pravo i prirodno i potrebno i radosno, čak neka
vrsta dana slavlja, jer se time pokazuje da je u tebi sazrela žena? Ti
pre toga imaš bolove u utrobi, dobro, to je neugodno i nije bezuslovno
potrebno, ja ih nikad nisam imala, ali se dešava, znam još dva-tri
slučaja sem tvoga gde se javljaju bolovi, i ja pomišljam: bolovi, à la
95
bonne heure, oni su kod nas žena nešto drugo nego valjda inače u
prirodi i kod muškaraca. Muškarci ih nemaju, sem ako su bolesni, a
onda se strašno izbezume, i Timler je to činio, tvoj otac, čim bi ga
negde zabolelo, mada je bio oficir i umro junačkom smrću. Naš pol se
pri tom drukčije ponaša, podnosi bolove sa više strpljenja, mi smo
trpilje, tako reći rođene za bol. Jer pre svega poznajemo prirodni i
zdravi bol, božjom voljom nametnut i sveti bol pri rađanju, koji je
sasvim i isključivo ženski, muškarcima ušteđen ili uskraćen. Glupi
muškarci zaprepaste se od našeg polusvesnog vikanja i jaukanja i
prekorevaju sebe i hvataju se za glavu, a pri svem jaukanju mi ih u
suštini ismevamo. Kada sam te rađala, Ana, bilo je vrlo mučno. Od
prvih porođajnih bolova do kraja trajalo je trideset i šest sati i Timler je
čitavo to vreme jurio unaokolo po stanu i držao se za glavu, ali je to
ipak bilo veliko životno slavlje, i ja i nisam vikala sama, ono je vikalo,
bio je to sveti zanos bola. Docnije, pri Eduardovom rođenju, nije bilo ni
upola tako teško, ali za muškarca bilo bi još uvek isuviše, — gospoda
muškarci, oni bi se najlepše zahvalili na tome. Vidiš, bolovi su obično
znak opomene uvek dobronamerne prirode da se neka bolest razvija
u telu — hej, vele, tu nešto nije u redu, preduzmi smesta nešto protiv,
ne baš protiv bolova nego protiv onog što ti bolovi označuju. I kod nas
to može biti tako i imati isto značenje, svakako. Ali, kako i sama znaš,
tvoji bolovi tu pred tvoje vreme nemaju ovakvo značenje i nisu nikakva
opomena. Jedna vrsta ženskih bolova su to i zato dostojni poštovanja,
tako ih moraš shvatiti, kao ženski životni čin. Uvek, dokle god smo
žene, ne više deca i još ne nesposobne starice, uvek se javlja
pojačano, bujno životno krvarenje našeg materinskog organa, čime ga
draga priroda priprema da primi oplođeno jaje, a kada je ovo tu, kao
što je najzad i u mom životu samo dvaput u velikim razmacima bio
slučaj, onda izostane ono, mesečno, i mi smo u blagoslovenom
stanju. Bože, kako sam se radosno prestrašila kada je kod mene prvi
put izostalo, pre trideset godina! Bila si to ti, drago dete moje, kojom
sam tada bila blagoslovena, i još se sećam kako sam se poverila
Timleru i, pocrvenevši, naslonila glavu na njegovu i sasvim tiho rekla:
"Roberte, tu je, svi znaci to kazuju, biće babina ..."
"Draga mama, učini mi tu jedinu ljubav i ne govori tako narodski, to
me razdražuje u ovom trenutku."
"O, oprosti, srce moje, ponajmanje bih htela da te još i
razdražujem. Sva je stvar u tome da sam tada u svojoj blaženoj
sramežljivosti zaista tako kazala Timleru. A zatim: mi razgovaramo o
prirodnim stvarima, zar ne, a priroda i narodski govor po mom
osećanju imaju uzajamne veze kao što su i priroda i narod u
uzajamnoj vezi, — ako je ovo besmislica, ti me ispravi, toliko si
mudrija od mene. Da, mudra si i kao umetnica nisi baš u najboljim
odnosima sa prirodom, nego moraš da je prenosiš u duhovno, u
kubove i spirale. Pa kad već govorimo o uzajamnoj povezanosti,
volela bih da znam ima li neke veze između tvog gordog, duhovitog
stava prema prirodi — i ovih bolova koje ona baš tebi stvara kad naiđe
tvoje vreme."
"Ali, mama", reče Ana i morade se nasmejati. "Mene ti koriš zbog
duhovitosti, a sama postavljaš sasvim nedopušteno duhovite teorije!"
"Ako time mogu malo da te razgalim, dete moje, onda mi je i
najgluplja teorija dobrodošla. Ali ono što sam kazala o poštenim
ženskim bolovima, govorila sam sasvim ozbiljno i utehe radi. Budi
samo radosna i ponosna sa svojih trideset godina što si u punom
procvatu svoje krvi. Veruj mi: rado bih podnosila kakve bilo bolove u
utrobi kada bi mi se još dešavalo kao tebi. Ali, na žalost, više neće da
mi se dešava tako, sve slabije i nepravilnije me je snalazilo, a otpre
dva meseca uopšte nije nastupilo. Ah, više mi se ne dešava ono što
biva u žena, kako kaže Biblija, čini mi se o Sari, da, o Sari, kod koje se
zatim ostvarilo čudo oplođenja. Ali to je valjda samo tako neka
pobožna priča kakva se u današnja vremena više ne događa. Kada
nam se više ne dešava ono što biva u žena, onda više i nismo žene,
već samo još osušena ljuska žene, istrošena, nepodobna, izlučena iz
prirode. Drago moje dete, to je veoma gorko. Kod muškaraca, čini mi
se, do kraja života ne mora da prestane. Poznajem ljude koji ni sa
osamdeset godina ne ostavljaju nijednu ženu na miru. I Timler, tvoj
otac, bio je takav — koliko sam mu morala progledati kroz prste i kada
je već bio potpukovnik! A šta su pedeset godina za muškarca? Ako
ima malo temperamenta, one ga ni izdaleka ne sprečavaju da igra
ljubavnika, i mnogi čovek sedih slepoočnica ima uspeha kod sasvim
mladih devojaka. Ali nama ženama ostavljeno je sve u svemu trideset
i pet godina za život naše krvi i ženskosti, za naše puno ljudsko
postojanje. A kad nam je pedeset, onda smo islužene, onda se gasi
naša sposobnost rađanja i u očima prirode samo smo još ništavna
starudija."
"Kako to govoriš, mama!" uzviknu Ana, "i kako ružiš i, izgleda,
prezireš dostojanstvo koje pripada starijoj ženi kada je ispunila svoj
život i kada je priroda, koju ti toliko voliš, prevodi u novo i blago stanje,
u dostojanstveno stanje uzvišenije ljubaznosti u kojem ljudima, bliskim
i daljim, može još toliko da pruži, toliko da znači. Sklona si da zavidiš
muškarcima zato što njihov polni život ima manje određene granice
nego u žena. Ali sumnjam da li je to baš toliko dostojno poštovanja, da
li je razlog za zavist, a svakako su svi civilizovani narodi uvek starijoj
ženi, matroni, ukazivali najodabranije poštovanje, smatrali je upravo
za svetinju. I za svetinju hoćemo i mi da smatramo tebe u tvom
dragom, divnom staračkom dostojanstvu."
"Mila", — i Rozalija u hodu privuče ćerku — "govoriš tako lepo i
mudro i nadmoćno, uprkos tvojih bolova, zbog kojih sam htela ja da te
tešim, a sada ti tešiš tvoju budalastu majku zbog njenih nedostojnih
nevolja. Ali teško je to sa dostojanstvom i rastajanjem, drago moje
dete, prilično teško već i za telo samo da se snađe u svom novom
stanju, što već samo po sebi donosi mnogo muka. A ako je tu još i
duša koja za dostojanstvo i za časno stanje matrone još neće ni da
čuje i u neskladu je sa usahlim telom, — onda je tek teško.
Prilagođavanje duše novom telesnom stanju, to je ono najteže."
"Svakako, mama, ja to dobro shvatam. Ali, vidiš, telo i duša — pa
oni su jedno; element psihičkog ništa manje ne predstavlja prirodu
nego element fizičkog; priroda obuhvata i psihičko, i ne bi trebalo da
strahuješ da će tvoja duša moći dugo da ostane u neskladu sa
prirodnom menom tela. Moraš to zamišljati tako da je ono duševno
samo zračenje telesnog, i ako se dragoj duši učini da joj je pripao
suviše teški zadatak prilagođavanja izmenjenom telesnom životu,
ubrzo će opaziti da nema ništa drugo da radi nego da telu pusti na
volju kako bi i na njoj izvršilo svoje delo. Jer telo je ono koje uobličava
dušu prema svom sopstvenom stanju."
Gospođica fon Timler je znala zašto to kazuje, jer u ono vreme
kada joj je majka u svojoj prisnosti ovako govorila, u njihovom se
domu već često viđalo jedno novo lice, jedno više nego dotad, i počeo
je da se ukazuje razvoj stvari koji je nosio u sebi klicu neprilika a nije
promakao Aninom tihom, brižnom posmatranju.

*
To novo lice, nimalo značajno po Aninom nahođenju, čak ni
naročito obeleženo duhom, pripadalo je mladiću po imenu Ken Kiton,
Amerikancu od oko 24 godine, kog je rat doveo u Evropu. On je otpre
izvesnog vremena boravio u gradu i u nekim kućama davao engleske
časove, ili pak samo radi engleske konverzacije bivao pozivan, uz
honorar, od bogatih žena iz krugova industrijalaca. O tome je čuo
Eduard, oko Uskrsa u osmom razredu gimnazije, pa je preklinjao
majku za dozvolu da ga mister Kiton nekoliko puta nedeljno,
poslepodne, poučava engleskom jeziku. Jer gimnazija mu doduše
pruža mnoštvo grčkog i latinskog a srećom i dovoljno matematike, ali
ne i znanje engleskog jezika, koji mu za njegove ciljeve u budućnosti
izgleda veoma važan. Čim bude koliko-toliko izišao na kraj sa
dosadnim klasičnim naukama, poći će na politehniku, a docnije, tako
je smišljao, radi daljeg usavršavanja u Englesku ili odmah u sam raj
tehnike, u Sjedinjene Države. Zato je bio radostan i zahvalan što mu
je majka, poštujući jasni i odlučni smer njegove volje, rado ispunila
želju. Rad sa Kitonom ponedeljnikom, sredom i subotom činio mu je
veliko zadovoljstvo zbog celishodnosti, a bilo je i zabavno učiti jedan
nov jezik sasvim iz početka, kao osnovac, prvo pomoću malog dečjeg
bukvara: tuđe reči, njihov često neverovatno čudni pravopis, njihov
sasvim neobični izgovor, koji je Ken, obrazujući "l" duboko u grlu a
puštajući "r" da mu ravno odzvanja na nepcu, u tako preterano
otegnutom obliku pokazivao svom učeniku kao da svoj rođeni maternji
96
jezik želi da učini smešnim. "Scrr-ew the top on!" govorio je. "I sllept
like a top." "Alfred is a tennis play-err. His shoulders are thirty inches
97
brr-oaoadd." Alfredu, plećatom igraču tenisa, o kome se uz upotrebu
98
što je mogućno više "though"-a i "thought’-a i "taught"-a i "tough"-a
kazivalo još mnogo štošta pohvalnog, umeo je Eduard da se smeje
čitav sat i po, koliko je trajao čas učenja. Ali je vrlo dobro napredovao,
baš zato što Kiton uopšte nije bio učen nastavnik nego je primenjivao
sasvim labav metod, tj.: sve je podešavao prema slučaju i bezbrižno
99
pričajući zbrda-zdola, slang-brbljanjem i raznim nonsense-ima
uvodio učenika, koji ništa bolje nije ni želeo, u svoj udobni i šaljivi,
svetski jezik.
Primamljena veselošću koja je vladala u Eduardovoj sobi, gospođa
fon Timler je ponekad navraćala kod mladih ljudi i uzimala pomalo
učešća u korisnoj zabavi, od srca se smejala Alfredu, the tennis
playerru i nalazila izvesne sličnosti između njega i sinovljevog mladog
učitelja, naročito što se tiče ramena koja su i u ovoga bila naročite
širine. Uz to je Ken imao gustu plavu kosu, ne naročito lepo ali ni
neprijatno, bezazleno milo mladićko lice koje, zahvaljujući lakom
anglosaksonskom obeležju, ovde ipak nije delovalo sasvim obično, a
bio je i sjajno građen (što se videlo uprkos njegovom labavom,
širokom odelu), mladalački snažan, dugih nogu i uskih bedara. Imao je
i veoma pristojne ruke, sa ne suviše gizdavim prstenom na levici.
Njegovo jednostavno, sasvim neusiljeno, ali ne i neuljudno ponašanje,
njegov smešni nemački jezik koji je na isto tako neporecivo engleski
način izgovarao kao i ono malo francuskih i italijanskih mrvica koje je
znao (jer on je bivao u više evropskih zemalja) — sve se to veoma
sviđalo Rozaliji. Nju je naročito pridobila njegova potpuna prirodnost; i
s vremena na vreme, najzad gotovo redovno, pozivala ga je na večeru
posle održanog časa, bilo da mu je prisustvovala ili nije. Delimično je
njeno interesovanje za njega počivalo na tome što je čula da on ima
mnogo uspeha kod žena. Sa tom mišlju ispitivački ga je posmatrala i
nalazila da ovo tvrđenje nije neshvatljivo, mada joj je pomalo smetalo
kako on, kada mu pri jelu ili govoru dođe da malo podrigne, rukom
zaklanja usta mrmljajući "Pardon me!", što je trebalo da bude znak
uglađenosti, ali je sasvim nepotrebno skretalo pažnju na tu malu
nezgodu.
Ken se, kako je pričao za stolom, rodio u nekoj varošici u jednoj od
istočnih država, gde mu se otac bavio različitim poslovima, čas kao
100
broker, čas kao poslovođa benzinske stanice, a povremeno
101
zarađivao nešto novaca u Realestate businessu. Sin je išao u High
102
Schol, gde se, ako mu je verovati — "po evropskim pojmovima"
kako je sa strahopoštovanjem dodao — uopšte ništa nije učilo, a zatim
je, ne pitajući mnogo, samo onako da još nešto nauči, stupio u koledž
u Detroitu (Mičigen), gde se na studijama izdržavao radom svojih
ruku, kao perač posuđa, kuvar, raznosač jela, baštovan školskog
kruga. Gospođa fon Timler ga upita kako je pri tom mogao da sačuva
bele, moglo bi se reći: gospodske ruke, a on odgovori da je pri grubim
poslovima uvek nosio rukavice, kratke rukave na košulji doduše, ili
bivao čak i go do pojasa, ali sa rukavicama na rukama. Tamo preko,
to rade mnogi, većina radnika, građevinski radnici na primer, da ne
dobiju žuljevite proleterske šape, nego da sačuvaju ruke kao u
advokatskih pisara, sa prstenom na prstu.
Rozalija pohvali taj običaj, ali Kiton primeti: Običaj? Tu reč to ne
zaslužuje i "običajem", u smislu starih evropskih narodnih običaja —
govorio je "continental" umesto "evropski" — ne može se nazvati.
Takav jedan stari nemački narodni običaj, na primer, kao što je
"životvorni prut", — naime da momci o Božiću ili Uskrsu svežim
brezovim ili vrbovim prućem šibaju, odnosno "žicaju" ili "fićkaju" kako
oni to zovu, devojke pa i stoku i drveće, sve radi zdravlja i plodnosti,
— da, to je običaj, iskonski, i to mu se sviđa. "Uskršnji kus", tako se
zove to žicanje ili fićkanje u proleće.
Timlerovi ništa nisu znali o uskršnjem kusu i čudili su se Kenovoj
upućenosti u narodne običaje. Eduard se smejao životvornom prutu,
Ana je krivila usta i samo je Rozalija ispoljavala ushićenje, u
potpunom skladu sa gostom. Ovaj primeti da je to svakako sasvim
drugo nego rukavice pri radu, i tako nešto bi se dugo moglo tražiti u
Americi, već i zato što tamo nema sela a seljaci uopšte nisu seljaci,
nego preduzimači kao svi ostali i nemaju nikakvih običaja. Uopšte je
on, mada po celom svom držanju tako očigledno Amerikanac,
pokazivao malo privrženosti svojoj velikoj domovini. "He didn't care for
America", on nije mario za nju, čak ju je zbog njene potere za dolarima
i bogomoljstva, njenog obožavanja uspeha i basnoslovne prosečnosti,
a iznad svega zbog nedostatka istorijske atmosfere u stvari smatrao
groznom. Ona, naravno, ima svoju istoriju, ali to nije "History", već
103
samo jedna kratka, banalna successa story. Ona naravno, sem
svojih ogromnih pustinja, ima lepe i veličanstvene predele, ali "iza toga
ništa se ne krije", dok se u Evropi iza svega toliko krije, naročito po
gradovima sa njihovom dubokom istorijskom perspektivom. Američki
gradovi — he didn’t care for them. Oni su juče podignuti i mogli bi
sutra isto tako lako da budu opet uklonjeni. Mali gradovi su tupe
palanke koje sve potpuno liče jedna na drugu, a veliki — našepurena
svirepa čudovišta sa muzejima punim naveliko pokupovanih
"kontinentalnih" kulturnih blaga. Doduše, pokupovano je bolje nego da
je pokradeno, ali mnogo bolje nije, jer ono što potiče iz godine 1400. i
1200. posle Hrista, to na izvesnom mestu ipak kao da je pokradeno.
Smejali su se Kenovom brbljanju lišenom svakog pijeteta i korili ga
zbog toga, ali on bi odvratio da ga baš pijetet nagoni da tako govori,
naime strahopoštovanje koje oseća prema perspektivi i atmosferi.
Sasvim rane istorijske brojke, hiljadu i sto, sedam stotina posle Hrista,
104
to je njegova strast i njegov hobby, i u koledžu je uvek bio najjači u
istoriji — u istoriji i u athletics. Odavno ga je vuklo u Evropu, u
postojbinu ranih istorijskih brojki, i sigurno bi i bez rata, na svoju ruku,
kao mornar ili perač tanjira, zaradio prevoz preko mora, samo da
udiše istorijski vazduh. Ali rat mu je, razume se, došao kao poručen i
1917. odmah se javio u army i za vreme trainings-a stalno se plašio
da se rat ne završi pre nego što ga prebace preko. Ali je taman u
poslednjem času, u toru jednog transporta trupa, stigao u Francusku i
zaista još dospeo u borbu, blizu Kompienja, gde je čak i ranjen, ne
baš sasvim lako, tako da je nedeljama morao da leži u bolnici. Bubreg
mu je bio povređen i sada mu radi samo još jedan, a to mu je potpuno
dovoljno. Ipak, reče smejući se, on je neka vrsta invalida i dobija malu
invalidsku penziju, koja mu više vredi nego izrešetani bubreg.
Sa invalidima on zaista nema ničeg zajedničkog, izjavi gospođa
105
fon Timler, a on odgovori: "Ne, hvala bogu, only a little cash!"
Pušten iz bolnice, dao je ostavku na službu, bio "honorably
106
discharged" sa medaljom za hrabrost, i ostao na neodređeno vreme
u Evropi, gde mu je sve izgledalo divno i gde je slasno uživao u ranim
istorijskim brojkama. Francuske katedrale, italijanske kampanile,
palate i galerije, švajcarski gradići, varošica kao što je Štajn na Rajni,
107
pa to je most delightful indeed. I svuda vino, bistroi u Francuskoj,
tratorije u Italiji, prijatne gostionice u Švajcarskoj i Nemačkoj, "kod
vola", "kod Arapina", "kod zvezde", — gde ima tako nečeg tamo
108
preko? Tamo uopšte nema vina, nego samo drinks, viskija i ruma, a
ne svežeg politrenjaka alzaškog ili tirolskog ili johanisberškog vina za
hrastovim stolom u istorijskoj krčmi ili u nekom hladovitom venjaku.
109
Good heavens! Oni tamo u Americi uopšte ne umeju da žive.
Nemačka! To je njegova omiljena zemlja, mada nije daleko prodro
u nju i u stvari poznaje samo gradiće na obali Bodenskog jezera,
zatim Rajnsku oblast, ali ovu veoma dobro. Rajnska oblast sa svojim
110
ljubaznim, veselim stanovnicima, tako amiable, naročito kad su
malo "našljokani"; sa starodrevnim gradovima prožetim atmosferom,
Trijer, Ahen, Koblenc, sveti Keln, — pokušajte samo da neki američki
grad nazovete "svetim" — Holy Kansas City, haha! Zlatno blago koje
čuvaju vile-brodarice MissouriRiver-a, hahaha — Pardon me! O
Diseldorfu i njegovoj dugoj istoriji od merovinških vremena naovamo
znao je više nego Rozalija i njena deca zajedno, a o upravniku dvora
Pipinu, o Barbarosi koji je sagradio carski zamak Rindhuzen, i o
saliskoj crkvi u Kajzersvertu, gde je Henrik IV kao dete krunisan za
kralja, o Albertu fon Bergu, o palatinskom Janu Velemu i još o mnogim
drugim govorio je kao neki profesor.
Zato Rozalija i primeti da bi on isto tako dobro mogao da daje
časove istorije kao i engleskog jezika. To se suviše malo traži,
odgovori on. Ah, ne, odvrati ona. Na primer i ona sama, koja tek pored
njega zapravo opaža koliko malo zna, odmah bi uzimala časove od
111
njega. On bi se osećao "a bit faint-hearted", priznade; a na to ona
izrazi nešto što je osećajno zapazila: čudno je to u životu i pomalo
bolno što vlada takvo snebivanje u odnosima između mladih i starih.
Mladost se snebiva pred starošću jer od njene dostojanstvenosti ne
očekuje razumevanje za svoje nezrelo životno stanje, a starost zazire
od mladosti jer se njoj, baš zato što je mladost, u dubini duše divi, ali
smatra da će se ogrešiti o svoje dostojanstvo ako to divljenje ne
prikrije porugom i lažnom snishodljivošću.
Ken se nasmeja veselo i s odobravanjem, Eduard primeti da
mama govori kao da čita iz knjige, a Ana ispitivački pogleda majku.
Majka je u prisustvu mister Kitona bila prilično živahna, ponekad
štaviše i nešto izveštačena, na žalost. Često ga je pozivala i, čak i kad
bi iza šake promrmljao "Pardon me", posmatraia sa izrazom
materinskog ganuća koji je izgledao pomalo sumnjiv u pogledu
materinstva i bio nelagodan Ani, koja nije nalazila ničeg naročitog u
mladiću, uprkos njegovom oduševljavanju za Evropu, njegovoj strasti
za istorijske brojke kao što je godina 700. i poznavanju svih
diseldorfskih starinskih pivnica. Suviše često bi je gospođa fon Timler
sa nervoznom zabrinutošču zapitkivala da li joj je nos crven, kada je
mister Kiton trebalo da naiđe. Nos je zaista bio crven, mada je Ana to
radi njenog umirenja poricala. A ako već prethodno i nije bio crven,
ipak bi se neobično jako zacrveneo u mladićevom prisustvu. Ali tada
majka kao da više nije ni pomišljala na to.

*
Ana je dobro videla: Rozalija je počela da se nežno vezuje za
mladog učitelja svog sina, ne pružajući otpora brzom nicanju te
naklonosti; možda nije zapravo ni bila svesna nje, a svakako se nije
naročito trudila da je prikrije. Znake koji njenom ženskom motrenju ni
kod jedne druge žene ne bi promakli: gugutav i preterano ushićen
smeh pri Kenovom brbljanju, nežno pogledanje pa sakrivanje zasjalih
očiju, sve to kao da je kod sebe same smatrala neprimetljivim —
ukoliko nije prkosno polagala pravo na svoje osećanje i suviše se
ponosila njime da bi ga tajila.
Namučena Ana sasvim je jasno sagledala stanje stvari jednog
gotovo letnje toplog septembarskog večera kada je Ken ostao na
obedu i Eduard posle supe, zbog velike vrućine, zamolio za dozvolu
da skine kaput. Neka se mladići ne ustručavaju, rečeno im je, i tako se
Ken ugleda na svog učenika. Nimalo mu nije smetalo što je, za razliku
od Eduarda koji je imao na sebi šarenu košulju dugačkih rukava,
jednostavno bio navukao kaput preko bele potkošulje od trikoa bez
rukava, pa sada pokazivao svoje gole mišice — veoma naočite, oble,
snažne, bele mlade mišice po kojima se zaista moglo poverovati da je
on u koledžu bio isto tako jak u "athletics" kao i u istoriji. Svakako je
bio daleko od toga da zapazi potres koji je njihov prizor zadao
domaćici, a ni Eduard nije imao oko za to. Ali Ana je taj potres
posmatrala sa mučnim i samilosnim osećanjem. Rozalija, koja je
grozničavo pričala i smejala se, bila je naizmenično kao oblivena krvlju
i strahovito bleda, a njene oči, neprestano uzmičući, vraćale su se
posle svakog bežanja, neodoljivo privučene, tim mišicama da nekoliko
trenutaka samozaborava sa izrazom duboke čulne tuge počivaju na
njima.
Ogorčena zbog Kenove primitivne bezazlenosti, kojoj nije čak
potpuno ni verovala, Ana je, čim se to ikako moglo opravdati,
upozorila na večernju svežinu koja je sad ipak prodirala iz vrta kroz
otvorena staklena vrata i, opominjući mladiće da se čuvaju prehlade,
preporučila im da ponovo navuku kapute. Ali gospođa fon Timler
prekinula je sedeljku gotovo neposredno posle večere. Izgovarajući se
teškom glavoboljom, oprostila se od gosta nekako letimično i povukla
u svoju spavaću sobu. Ispružena na otomanu, pokrivši lice rukama pa
ga uz to još i zaronivši u jastuk, savladana stidom, strahom i slašću,
priznala je samoj sebi svoju strast.
"Gospode bože, ja ga volim, volim ga kako nikad nisam volela, zar
se to može shvatiti? Pa ja sam umirovljena, od prirode prevedena u
blago, dostojanstveno stanje matrone. Zar onda nije smešno da se ja
sad, u ovim godinama, odam sladostrasnom uživanju, kao što to činim
u svojim zaplašenim, miljem opijenim mislima kad njega gledam, kad
gledam njegove bogovske mišice čiji zagrljaj bezumno želim, njegove
divne grudi koje sam sa jadom i zanosom posmatrala kako se
ocrtavaju ispod trikoa? Jesam li ja bestidna starica? Ne, nisam
bestidna, jer od njega se stidim, od njegove mladosti, i ne znam kako
da pred njega iziđem i pogledam u njegove oči, te bezazlene, mile
dečačke oči koje od mene ne očekuju vatrena osećanja. Ali ja sam
ošinuta životvornim prućem, on sam, i ne sluteći ništa, žicnuo me je i
fićnuo njime, doneo mi uskršnji kus! Zašto je morao da govori o tome
u svom mladićkom uživanju u starim narodnim običajima? Sad mi
pomisao na njegovo budilačko šibanje svu dušu obliva, svu
preplavljuje stidljivom slašću. Ja ga želim — zar sam ikad ikog
poželela? Timler je poželeo mene kada sam bila mlada, a ja sam to
podnosila, pristala na njegovo prošenje, uzela ga za muža jer je bio
naočit, i mi smo se odavali sladostrasnom uživanju po njegovoj želji.
Sada sam ja ta koja žudi, sama od sebe, na svoju ruku, i bacila sam
oko na njega kao muškarac na mladu ženu koju je odabrao — to čine
godine, moja starost to čini i njegova mladost. Mladost je ženstvena, a
muški je odnos starosti prema njoj, ali starost nije radosna i
samouverena u svojoj žudnji, već ispunjena stidom i snebivanjem pred
mladošću i pred čitavom prirodom, zbog sopstvene nesposobnosti.
Ah, predstoji mi mnogo patnje, jer kako bih se mogla nadati da će on
podnositi moju žudnju, a ako hoće, da će pristati na moje prošenje kao
što sam ja pristala na Timlerovo. Jer on nije mlada devojka, sa tim
svojim čvrstim mišicama — najmanje to, nego mladić koji sam hoće
da poželi i, kako tvrde, u tome ima mnogo uspeha kod žena. A žena
on ima koliko god hoće, ovde u ovom gradu. Duša mi se grči i jauče
od ljubomore pri toj pomisli. On vežba engleski jezik sa Lujzom
Pfingsten u Pompelfortskoj ulici i sa Licenkirhenovom, Amelijom
Licenkirhen, čiji je muž, fabrikant lonaca, debeo, kratka daha i
nikakav. Lujza je previsoka stasa i ružno joj raste kosa na potiljku, ali
joj je tek trideset i osma, i ona ume zaljubljeno da gleda. Amelija je
samo nešto starija i lepuškasta, na žalost lepuškasta, a debeljko joj
ostavlja punu slobodu. Zar je mogućno da mu one leže u naručju, ili
bar jedna od njih, verovatno Amelija, ali možda u isto vreme i dugačka
Lujza — u naručju tih mišica za čijim zagrljajem žudim sa žarom koji
njihove glupe duše nisu sposobne da osete? Da uživaju u njegovom
vrelom dahu, njegovim usnama, njegovim rukama koje miluju njihovo
telo? Moji zubi, ti još tako jaki, tek ponegde popravljeni zubi, — ja
škrgućem njima kad pomislim to. I moje telo je lepše, milovanja
njegovih ruku dostojnije nego njihovo, a kakvu bih nežnost ja za njega
imala, kakvu neizrecivu predanost! Ali one su živi izvori, a ja presahli
studenac kojem više ne pristaje ljubomora. Ljubomora što muči, ispija,
drobi! Zar nisam jednom, na baštenskoj zabavi kod Rolvagena,
fabrikanta mašina Rolvagena i njegove žene, gde je i on bio pozvan
— zar nisam svojim svevidećim očima uhvatila hitro izmenjivanje
pogleda i osmeha između njega i Amelije, koje je gotovo nesumnjivo
ukazivalo na skriveno sporazumevanje? Već tada mi se srce steglo od
oštrog bola, ali ja to nisam shvatila i nisam pomislila da je ljubomora,
jer sam smatrala da više nisam sposobna da je osetim. Ali ja jesam,
sada to shvatam i više ne poričem ni pred samom sobom, nego
likujem zbog svojih bolova, koji su u čudesnom neskladu sa menom
tela. Ono duševno samo je zračenje telesnog, veli Ana, a ovo
uobličava dušu prema svom sopstvenom stanju? Ana mnogo zna,
Ana ništa ne zna. Ne, neću da kažem da ništa ne zna. Ona je patila,
bezumno volela a puna stida patila, i stoga ponešto zna. Ali da se
duša zajedno sa telom prevodi u blago, dostojanstveno stanje
matrone, to ona pogrešno zna, jer ne veruje u čuda, ne zna kako
priroda ume da dovede dušu do čudesnog procvata, kada je već
kasno, čak prekasno — do procvata u ljubavi, žudnji i ljubomori, kao
što ja sada doživljujem u blaženim mukama. Sara, starica, slušaše na
vratima od šatora šta joj još bi obrečeno, i nasmeja se. Tada se
Gospod naljuti i reče: što se smeje Sara? Ja, ja se ne bih smejala. Ja
hoću da verujem u čudo moje duše i mojih čula, hoću sa
strahopoštovanjem da se divim čudu prirode: bolnom i sramežljivom
proleću moje duše, a stid moj neka se odnosi samo na milost koja mi
je data ovim poznim iskušenjem ..
Tako Rozalija, samoj sebi, onog večera. Posle noći pune trzavog
nemira i nekoliko časova dubokog jutarnjeg sna, prva njena pomisao
pri buđenju bila je upućena strasti kojom je ošinuta, kojom je
blagoslovena, a da joj ni na um padalo nije da joj se odupre, da je iz
moralnih pobuda od sebe odbije. Dobra žena bila je oduševljena još
živom sposobnošću svoje duše da cveta u slatkom jadu. Naročito
pobožna nije bila i u svemu tome ostavljala je Boga, Gospoda, po
strani. Njena pobožnost bila je upućena prirodi i gonila je da se divi i
klanja onom što priroda, gotovo protiv sebe same, izaziva u njoj. Da,
bilo je to protivno prirodnoj pristojnosti, to rascvetavanje njene duše i
njenih čula, blagotvorno doduše, ali ne i ohrabrujuće, i tražilo je da
bude skrivano i prećutkivano pred celim svetom, čak i pred ćerkom
poverenicom, a naročito pred njim, voljenim čovekom, koji ništa nije
slutio niti smeo da nasluti; jer kako bi se usudila da smelo podigne oči
ka njegovoj mladosti?
I tako se u njeno držanje prema Kitonu uvuklo nešto, društveno
potpuno apsurdno, nešto od pokornosti i poniznosti, što Rozalija
uprkos sveg ponosa na svoje osećanje nije mogla da odstrani i što je
na sve koji nisu slepi, dakle na Anu, delovalo mučnije nego sva ona
početna živost i preterana veselost ponašanja. Najzad je progledao
čak i Eduard, i bilo je trenutaka kada bi brat i sestra, nagnuti nad svoje
tanjire, stisnuli usne, dok bi Ken, ne shvatajući zbunjeno ćutanje,
upitno gledao oko sebe. Tražeći saveta i razjašnjenja, Eduard se
zgodnom prilikom obrati svojoj sestri.
"Šta je to s mamom?" zapita je. "Zar više ne mari Kitona?" I pošto
je Ana ćutala, mladić dodade kriveći usta: "Ili suviše mari za njega?"
"Šta ti pada na pamet", glasio je prekorni odgovor. "To nisu stvari
za dečake. Napregni svu svoju uljudnost i ne dopuštaj sebi nikakva
neumesna zapažanja!" Zatim je još sledilo: Toliko bi u detinjoj ljubavi i
poštovanju mogao sebi da kaže da majka, kao sve žene jednom u
životu, mora da prođe kroz period tegoba štetnih za zdravlje.
"Sasvim novo i poučno za mene!" primeti osmoškolac
podsmešljivo. Ali to objašnjenje suviše je uopšteno za njega. Majka se
muči na osobeniji način, pa i ona, duboko uvažena sestra, očigledno
je na mukama — o njemu samom, glupom dečaku, tu ne treba ni
govoriti. Možda bi glupi dečak mogao da se pokaže koristan time što
bi podstaknuo udaljavanje svog isuviše zgodnog učitelja. Dosta je već
naučio od Kitona, mogao bi da kaže majci, pa neka ovaj opet jednom
bude "honorably discharged".
"Učini to, dragi Eduarde", reče Ana; i on učini.
"Mama", reče, "mislim da bismo sad mogli da prestanemo sa
engleskim časovima i sa tekućim izdacima koje sam zbog njih
nametnuo tebi. Zahvaljujući tvojoj velikodušnosti, položena je pomoću
mister Kitona dobra osnova i sa nešto lektire koju bih sam nastavio
mogao bih se postarati da se ona ne izgubi. Uostalom, niko ne može
stvarno da nauči tuđ jezik kod svoje kuće, izvan zemlje gde ga svi
govore i gde je čovek potpuno upućen na nj. Kad jednom budem u
Engleskoj ili Americi, posle pripreme koju nisi žalila da mi omogućiš,
sve ostalo će se već bez muke prilepiti za mene.
Sada se, znaš, polako već bliži matura, a na njoj me niko neće
ispitivati iz engleskog. Ali zato moram gledati da ne tresnem iz starih
jezika, a tu je potrebna usredsređenost. I tako je valjda došao
trenutak, zar ne, da se Kitonu lepo zahvalimo na njegovom trudu i da
ga najljubaznije razrešimo od te obaveze."
"Ali, Eduarde", odvrati gospođa fon Timler brzo, čak sa izvesnom
preteranom užurbanošću. "Ovo što sad govoriš iznenađuje me, i ne
mogu reći da odobravam. Razume se, veoma je pažljivo i obzirno s
tvoje strane što bi želeo da mi uštediš dalje izdatke za tu svrhu. Ali
svrha je dobra, ona je od važnosti za tvoj docniji život, kako ga ti
zamišljaš, a naše prilike nisu takve da ne bismo mogli podneti
troškove tvog jezičkog usavršavanja isto onako kao što smo ih ranije
podnosili za Anine studije na akademiji. Ne shvatam zašto hoćeš da
staneš na pola puta kada si već naumio da osvojiš znanje engleskog
jezika. Moglo bi se reći, drago dete, ne zameri mi, da bi mi baš time
rđavo zahvalio na mojoj gotovosti. Tvoja matura — svakako, to je
ozbiljna stvar i ja razumem da ćeš stare jezike, sa kojima eto imaš
dosta muka, morati još pošteno da bubaš. Ali engleski časovi nekoliko
puta nedeljno — nećeš valjda tvrditi, Eduarde, da ti oni pri tom ne bi
pre služili za predah i blagotvornu razonodu nego što bi značili još veći
napor. Sem toga — a sad da pređem na lično, ljudsko — Ken, kako
ga zovu, gospodin Kiton dakle, već odavno više nije u onakvim
odnosima prema našoj kući da bismo mu mogli reći: sada ste suvišni
— i da mu tako prosto pokažemo put. Prosto da izjavimo: crnac može
da ide. On je postao prijatelj kuće, u neku ruku član porodice, i takvo
otpremanje s pravom bi smatrao za uvredu. Svima nama bi
nedostajao, naročito Ana, čini mi se, bila bi neraspoložena kad više ne
bi dolazio i naše obede oživljavao svojim prisnim poznavanjem
diseldorfske istorije, kad nam više ne bi pričao o sporu oko nasleđa
porodice Klev i o izbornom knezu Janu Velemu koji stoji tamo na
pijačnom trgu. I tebi bi on nedostajao, pa čak i meni. Ukratko,
Eduarde, tvoj predlog je učinjen u dobroj nameri, ali njegovo izvršenje
niti je potrebno niti baš i mogućno. Najbolje će biti ako sve ostavimo
po starom."
"Kako god misliš, mama", reče Eduard i ispriča svoj neuspeh
sestri, koja mu odgovori:
"Pomislila sam da će tako biti, dragi moj. Mama je u osnovi tačno
označila stanje stvari i ja sam bila u sličnoj nedoumici kada si mi
nagovestio taj tvoj korak kod nje. U tome je ona svakako u pravu da je
Kiton prijatan u društvu i da bismo svi mi žalili kad bi on izostao.
Nastavi dakle rad s njim."
Eduard joj pogleda u lice, koje ostade nepomično, slegnu
ramenima i iziđe. Ken ga je baš očekivao u njegovoj sobi, pa je
pročitao s njim nekoliko stranica iz Emersona ili Makoleja, zatim neku
112
američku Mystery story, koja je za ostatak časa dala materijala za
brbljanje, i ostao na večeri na koju već odavno nije bivao naročito
pozvan. Njegovo ostajanje posle časa postalo je pravilo, i Rozalija bi
se u te radne dane svoje nepogodne i bojažljive, stidom pomućene
sreće savetovala sa kuvaricom Babetom o jelovniku, naređivala da se
spremi nešto ukusno, brinula se za dobro falačko ili rajnsko vino, uz
koje bi posle večere još čitav sat ostajali na okupu, a ona ga mimo
običaja junački pijuckala, kako bi nerazumno voljenog čoveka sa više
smelosti mogla da pogleda. Ali često bi je vino učinilo umornom i
očajnom, i tada bi vodila sa sobom borbu različita ishoda: da li da
ostane i na njegove oči pati, ili da se povuče i u samoći plače zbog
njega.
Pošto je nastupanjem oktobra počela i društvena sezona, viđala je
Kitona i van svoga doma, kod Pfingstenovih u Pempelfortskoj ulici,
kod Licenkirhenovih, kod inženjera Rolvagena u širem krugu. Ona ga
je tada i tražila i izbegavala, bežala od skupine kojoj se pridružio,
mehanički brbljajući čekala u nekoj drugoj da joj priđe i ukaže pažnju,
znala uvek gde je on, napregnuta sluha razabirala njegov glas u
opštem žagoru i užasno patila kada bi joj se učinilo da zapaža znake
potajnog sporazumevanja između njega i Lujze Pfingsten ili Amelije
Licenkirhen. Mada mladić sem svog dobrog telesnog sastava, svoje
potpune neusiljenosti i ljubazne prostodušnosti nije imao ništa naročito
da pruži, bio je omiljen i tražen u tom krugu, zadovoljno se koristio
nemačkom slabošću za sve što je inostrano i vrlo je dobro znao da se
njegov izgovor nemačkog jezika i detinjasti rečenički obrti kojima se
pri tom služio veoma sviđaju. Uostalom, rado se s njim razgovaralo
engleski. Mogao se oblačiti kako je hteo. Nije raspolagao evening
113
dressom; ali ionako su društveni običaji već godinama bili olabaveli,
ni u pozorišnoj loži ni na večernjim skupovima smoking više nije bio
strogo propisan, pa i u onim prilikama gde su gospoda većinom bila u
smokingu, Kiton je u običnom uličnom odelu, u svojoj širokoj, udobnoj
nošnji, u mrkim pantalonama stegnutim kaišem, mrkim cipelama i
sivom vunenom kaputu bio dobrodošao.
Tako se on neusiljeno kretao po salonima, trudio da bude prijatan
gospama sa kojima je već vežbao engleski kao i onima od kojih je
želeo da tek bude pridobijen u tu svrhu, po običajima svoje zemlje
rasecao za stolom meso prvo u sitne komadiće, stavljao zatim nož
popreko preko ivice tanjira, opuštao levu ruku niz telo i, držeći viljušku
u desnici, prinosio ustima ono što je sebi prigotovio. Držao se te
navike jer je video kako ga pri tom susetke za stolom i gospodin
prekoputa sa velikim interesovanjem posmatraju.
Sa Rozalijom je rado ćaskao, i izdvojeno, u četiri oka — ne samo
114
zato što je spadala u njegove poslodavce i "bosess" nego i zato što
ga je zaista privlačila. Jer dok su mu hladni razum i produhovljeni
zahtevi njene ćerke ulivali strah, majčina prostosrdačna ženstvenost
bila mu je prijatna. I ne tumačeći tačno njena osećanja (ni na pamet
mu nije padalo da to čini), grejao se u toplini koja je od nje zračila na
njega, uživao u njoj a slabo mario za znake napetosti, zadihanosti,
zbunjenosti koji su se pri tom javljali i koje je smatrao izrazima
evropske nervoze pa zato poštovao. Uz to, ma koliko da je patila, u
njenoj pojavi zapažalo se tada neko novo cvetanje, neko
podmlađivanje zbog kojeg su joj poznanici činili komplimente. Njen
stas je uvek ostao mladalački, ali ono što se sada isticalo bio je sjaj
njenih lepih smeđih očiju koji je njoj, mada je možda imao i nečeg
grozničavo vrelog, divno pristajao, pa življa boja obraza što se posle
povremenog bledila brzo opet vraćala, i najzad pokretljivost sad već
malo punijeg lica pri razgovorima koji su obično bivali veseli i uvek joj
davali mogućnosti da smehom olabavi i ispravi crte kada bi htele da
se stegnu i iskrive. Smejali su se mnogo i glasno na ovim skupovima,
jer jednodušno obilno ispijali su čaše vina i bole, a ono što bi u
Rozalijinom držanju moglo da deluje nekako ekscentrično, gubilo se u
opštoj opuštenosti koja je slabo bila raspoložena za iščuđavanje. Ali
kako se osećala srećnom kada bi se u Kenovom prisustvu dešavalo
da joj neka žena kaže: "Draga moja, vi nas sve iznenađujete! Kako
divno izgledate večeras! Dvadesetogodišnje devojke zadevate za
pojas. Recite, kakvo ste to vrelo mladosti otkrili?" Pa kada bi voljeni
115
mladić tada čak i potvrdio: "Right you are! Gospođa fon Timler is
116
perfectly delightful tonight." Ona bi se nasmejala, a rumen koja bi pri
tom oblila njene obraze mogla se objasniti radošću zbog laskavih reči.
Pogledala ga ne bi, ali bi pomislila na njegove mišice i opet osetila
kako joj svu dušu ispunjava, svu dušu preplavljuje neizmerna slast
koja nju sad tako često obuzima, a drugima svakako mora da pada u
oči, čim nalaze da je mlada, da je divna.
I jednog od tih večera, pošto se društvo razišlo, izneverila je svoju
odluku da sačuva duboko u sebi tajnu svog srca, ovo nedopušteno i
bolno ali zanosno čudo duše, i da ga ne otkrije ni svojoj kćeri
prijateljici. Neodoljiva potreba saopštavanja nagna je da prekrši
obećanje koje je samoj sebi dala i da se poveri mudroj Ani, ne samo
zato što je žudela za saosećanjem punim nežnog razumevanja nego i
iz želje da razum oda priznanje tom za ljudsko biće čudesnom delu
koje je priroda njoj učinila.
Majka i ćerka vratile su se po vlažnom snegu, oko ponoći, taksi-
fijakerom kući. Rozalija se ježila od zime. "Pusti me, drago dete", reče,
"da na pola sata svratim k tebi, u tvoju prijatnu sobu. Zima mi je, ali
glava, glava mi je sva užarena i bojim se da na dan još dugo neću
moći ni pomisliti. Kada bi nam ti skuvala još i čaj, mislim da to ne bi
bilo loše. Ta Rolvagenova bola udesi čoveka. Rolvagen je sam
spravlja, ali pri tom nije najsrećnije ruke i sipa neku sumnjivu zbrljotinu
od pomorandže u mozelsko vino, a na sve to još i nemački
šampanjac. Sutra ćemo svi opet imati poštenu glavobolju, gadan
 117
hangover. To jest, ti nećeš. Ti si razborito uzdržljiva i ne piješ
mnogo. Ali ja se zaboravljam pri ćaskanju i ne obraćam pažnju na to
što mi stalno dolivaju u čašu, pa mislim da je još uvek ona prva. Da,
skuvaj nam čaj, to valja. Čaj nadražuje ali u isto vreme i umiruje, a
vreo čaj u pravi čas štiti od nazeba. Kod Rolvagenovih bilo je
pregrejano — bar se meni tako činilo — a zatim napolju ta lapavica. A
da to nije več vesnik proleća? Danas u podne u dvorskoj bašti zaista
sam poverovala da ga osećam u vazduhu. Ali tvoja luda majka ga
oseti čim samo prođe najkraći dan a svetlost opet počinje da raste.
Dobro si se setila da ukopčaš električnu grejalicu; loženje se ovde već
slabo oseća. Drago moje dete, ti umeš da udesiš tako da nam bude
ugodno, da stvoriš prijatne uslove za jedan mali razgovor u četiri oka
pred spavanje. Vidiš, Ana, ja već odavno osećam želju da se objasnim
s tobom — da, u pravu si, ti mi nikad nisi uskraćivala priliku za to. Ali
ima stvari, dete, čije objašnjavanje, čije pretresanje traži naročito
prijatne uslove, povoljan čas koji dreši čoveku jezik..."
"Kakve stvari, mama? Pavlakom te ne mogu uslužiti. Hoćeš li
nekoliko kapi limuna?"
"Stvari srca, dete, stvari prirode, čudesne, zagonetne, svemoćne
prirode, koja nam ponekad učini nešto tako neobično, protivrečno, čak
neshvatljivo. I ti to znaš. Ja sam, draga Ana, u poslednje vreme
morala često da pomišljam na tvoju nekadašnju — oprosti što u to
diram — na onu tvoju aferu sa Brinerom, na tvoje jade koje si mi
izjadala u času donekle sličnom ovom, nazivajući ih u svom ogorčenju
na samu sebe čak i sramotom, naime, zbog stidnog sukoba u koji su
tvoj razum, tvoje rasuđivanje dospeli sa tvojim srcem ili, ako hoćeš, sa
tvojim čulima."
"U pravu si što ispravljaš svoje reči, mama. Srce — to je
sentimentalna lagarija. Ne treba nazivati srcem ono što je nešto
sasvim drugo. Naše srce zaista progovara samo uz saglasnost
rasuđivanja i razuma."
"Tako možeš ti da govoriš. Jer ti si oduvek bila za jedinstvenost i
smatrala da priroda već sama od sebe vaspostavlja sklad između
duše i tela. Ali da si tada živela u neskladu, naime u neskladu između
tvojih želja i tvog rasuđivanja, to ne možeš poreći. Bila si veoma
mlada u ono vreme i tvoja žudnja nije morala da se stidi pred
prirodom, nego samo pred tvojim razumom koji je tu žudnju nazvao
ponižavajućom. Ona mu nije odolela, i to je bila tvoja sramota i tvoj
jad. Jer ti si ponosna, Ana, veoma ponosna, a da može postojati
ponos na samo osećanje, ponos osećanja koji poriče potrebu da
nečem odoljeva ili da se pravda — rasuđivanju i razumu pa čak i
prirodi samoj — to ti nećeš da priznaš i u tome se nas dve
razlikujemo. Jer za mene je srce iznad svega i ako mu priroda ulije
osećanja koja mu više ne pristoje a na izgled stvaraju neslaganje
između srca i nje same — zaista, to je bolno i stidno, ali taj stid se
odnosi jedino na sopstvenu nedostojnost i u osnovi je slatko čuđenje,
strahopoštovanje prema prirodi i prema životu koji ona milostivo
udahnjuje nečem što je već preživelo svoj vek."
"Draga moja mama", odgovori Ana, "dozvoli da pre svega odbijem
čast koju ukazuješ mom ponosu i mom razumu. Oni bi tada bedno
podlegli onom što ti pesnički nazivaš srcem, da se milostiva sudbina
nije umešala, a kad pomislim kuda bi me srce odvelo, moram zahvaliti
bogu što se želje mog srca nisu ostvarile. Ja sam poslednja koja bi
smela da podigne kamenicu. Ali nije reč o meni nego o tebi, a tu čast
što hoćeš da mi se poveriš ja neću da odbijem. Jer ti to hoćeš, zar ne?
Tvoje reči ukazuju na to, samo su nejasne u svojoj uopštenosti. Nauči
me, molim te, kako da ih dovedem u vezu s tobom, kako da ih
shvatim!"
"Šta bi ti rekla, Ana, kada bi tvoja majka pod stare dane bila
obuzeta vatrenim osećanjem kakvo pripada samo moćnoj mladosti,
zreloj samo a ne precvetaloj ženi?"
"Čemu taj pogodbeni način, mama? Stvari očigledno stoje s tobom
onako kako ti kažeš. Ti voliš?"
"Kako to kazuješ, slatko moje dete! Kako slobodno i smelo i
otvoreno izgovaraš tu reč koja bi tako teško prešla preko mojih usana i
koju sam tako dugo držala zatvorenu duboko u sebi, sa svim onim
stidnim blaženstvom i jadom što ih izražava — skrivala je od celog
sveta pa i od tebe, tako strogo da bi u stvari trebalo da si kao iz oblaka
pala, iz oblaka tvog verovanja u staračko dostojanstvo tvoje majke!
Da, ja volim, volim vatreno i žudno i blaženo i jadno, kao što si ti
nekad volela u svojoj mladosti. Moje osećanje isto onako ne odoljeva
razumu kao nekad tvoje, pa ako sam i ponosna na proleće duše kojim
me priroda čudesno dariva, ja ipak patim kao što si ti nekad patila, i
neodoljivo me goni da ti sve kažem."
 "Draga moja, dobra mama! Pa onda mi mirno reci sve. Tamo gde
govor tako teško pada, treba pitati. Ko je on?"
"To će za tebe svakako biti potresno iznenađenje, dete moje. Mladi
prijatelj naše kuće. Učitelj tvog brata."
"Ken Kiton?"
"On."
"On, dakle. Pa lepo. Ne treba da strahuješ, mama, da ću uzviknuti
,neshvatljivo’, kako to već ljudi obično čine. Jevtino je i glupo s
negodovanjem nazvati neshvatljivim osećanje u koje ne možeš da se
preneseš. Pa ipak — ma koliko se morala plašiti da te ne povredim —
oprosti mom saosećanju ovo pitanje: govoriš o obuzetosti koja više ne
pristoji tvojim godinama, optužuješ sebe da gajiš osećanja kojih više
nisi dostojna. A jesi li ikada zapitala sebe da li je on, taj mladić,
dostojan tvojih osećanja?"
"On — dostojan? Jedva shvatam šta hoćeš da kažeš. Ja volim,
Ana. Ken je najdivniji predstavnik mlade muške snage kog su moje oči
ikad ugledale."
"I zato ga ti voliš. A ne bismo li pokušali da zamenimo mesta
uzroku i posledici, pa da ih na taj način možda pravilno postavimo?
Zar ne bi bilo mogućno da ti on samo izgleda tako divan zato što ga...
zato što ga voliš?"
"O, dete, ti deliš ono što je nedeljivo. Tu u mom srcu su moja
ljubav i njegova divota jedno i jedinstveno."
"Ali ti patiš, draga, dobra mama, a ja bih beskrajno želela da ti
pomognem. Zar ne bi mogla pokušati da ga za trenutak — samo za
trenutak, možda bi ti već i to bilo spasonosno — ne gledaš u
preobražavajućoj svetlosti tvoje ljubavi, nego u običnoj dnevnoj
svetlosti, u stvarnosti, kao zgodnog, dopadljivog — svakako, ja ti to
priznajem! — dopadljivog mladića kakav jeste, ali koji ipak sam po
sebi daje tako malo povoda za strast, za stradanje zbog njega?"
"Namera ti je dobra, Ana, znam. Htela bi da mi pomogneš, uverena
sam u to. Ali na njegovu štetu to ne sme da bude, nipošto time što ćeš
mu naneti nepravdu. A nepravdu mu nanosiš tom tvojom "dnevnom
svetlošću", koja je tako lažna, tako varljiva. Nazivaš ga zgodnim,
nazivaš ga baš samo dopadljivim, i time hoćeš da kažeš kako je on
prosečan čovek i nema u sebi ničeg naročitog. Ali on je sasvim
neobičan čovek, čiji život za srce dira. Pomisli na njegovo skromno
poreklo, kako se gvozdenom snagom volje radeći probijao kroz koledž
i pri tom u istoriji i telesnim vežbanjima premašao sve svoje školske
drugove, kako je zatim pohitao u rat i kao vojnik se tako sjajno držao
da je najzad bio honorably discharged ..
"Oprosti, to biva svako ko nije baš skrivio neko nečasno delo."
"Svako. Ti uvek smeraš na njegovu prosečnost i hoćeš da mi ga
izbiješ iz glave time što ga, ako ne otvoreno a ono ipak kroz
nagoveštaj, predstavljaš kao priprostog, kao prostodušnog mladića.
Ali ti zaboravljaš da prostodušnost može da bude nešto uzvišeno i
pobedničko, a da je pozadina njegove prostodušnosti veliki
demokratski duh njegove prostrane i daleke domovine...
"Ta on za svoju zemlju uopšte ne mari."
"Ipak je zato njen pravi sin, i ako on voli Evropu, zbog istorijske
perspektive i starih narodnih običaja, onda mu i to služi na čast i
odlikuje ga od većine. A za svoju zemlju dao je svoju krv. Honorably
discharged, veliš, biva svako. Ali daje li se svakom i medalja za
hrabrost, Purple heart, u znak da mu je junaštvo kojim se bacio na
neprijatelja donelo ranu, možda tešku ranu?"
"Ah, draga mama, ja mislim da u ratu jednog zakači, drugog ne,
jedan pogine, drugi ostane čitav, a da to nema neke naročite veze sa
hrabrošću jednog ili drugog. Ako nekom otkinu nogu ili prorešetaju
bubreg, onda je medalja samo uteha i mala odšteta za zlu kob, ali
obeležje naročite hrabrosti većinom svakako nije."
"Svakako je on žrtvovao bubreg na oltaru otadžbine!"
"Da, zadesila ga je ta zla kob. I, hvala bogu, može se za nuždu
živeti i sa jednim bubregom. Ali baš samo za nuždu, i to je ipak jedan
nedostatak, jedan defekt. Pomisao na to ipak malo ograničava divotu
njegove mladosti, i dnevna svetlost u kojoj bi ga trebalo gledati otkriva
da on, i pored svog lepog — ili recimo: normalnog — stasa telesno
nije sasvim čitav, da je invalid i više nije potpuno ceo čovek."
"Pobogu, Ken više nije čitav, Ken nije ceo čovek! Jadno moje dete,
taj je čitav, divno čitav i može bez po muke da se odrekne jednog
bubrega — ne samo po njegovom sopstvenom mišljenju nego i po
mišljenju svih, žena naime, koje sve jure za njim i kod kojih on
svakako nalazi uživanja! Draga, dobra, mudra Ana, zar ne znaš zašto
sam se uglavnom poverila tebi i zapodela ovaj razgovor s tobom?
Zato što sam htela da te zapitam i saznam tvoje iskreno mišljenje o
tome da li on po tvom zapažanju i ubeđenju održava neki odnos sa
Lujzom Pfingsten, ili sa Amelijom Licenkirhen, ili možda sa obema, za
šta bi itekako bio dovoljno čitav! To je ono što u meni izaziva
najmučnije sumnje i ja bih volela da mi kažeš golu istinu u tom
pogledu, jer ti možeš stvari da posmatraš spokojnije krvi, tako reći pri
dnevnoj svetlosti..."
"Jadna moja mamice, kako se mučiš, kako patiš! Toliko me to boli.
O ne, ne verujem — ta ja malo znam o njegovom načinu života i
nemam sklonosti da ga istražujem — ali ne verujem i nikad nisam čula
gde govore kako on sa gospođom Pfingsten ili sa gospođom
Licenkirhen održava onakve odnose kakve ti podozrevaš. Umiri se,
molim te, što se toga tiče!"
"Dao bi bog, dobro moje dete, da ti to ne govoriš samo zato da me
tešiš i da sipaš melem na moje muke, iz sažaljenja! Ali vidiš,
sažaljenje opet — mada ga možda čak i kod tebe tražim — uopšte
nije na mestu, jer sam blažena u svojim mukama i svom stidu i puna
ponosa na bolno proleće moje duše, pomisli na to, dete, ako ja
naizgled i prosjačim sažaljenje!"
"Ne nalazim da prosjačiš. Ali blaženstvo i ponos ipak su u
ovakvom slučaju tesno povezani sa patnjama, oni su s njima jedno, pa
ako ti i ne tražiš sažaljenja, ono ti ipak pripada od svih koji te vole i koji
bi ti poželeli da sama imaš sažaljenja prema sebi i pokušaš da se
oslobodiš ove apsurdne začaranosti... Oprosti moje reči! One su
svakako pogrešne, ali ja ne mogu da brinem za reči. Za tebe ja
brinem, draga, i to ne tek od današnjeg dana, ne tek od ovog tvog
priznanja, na kojem sam ti zahvalna. Ti si svoju tajnu sa velikim
samosavlađivanjem skrivala u sebi, ali da tajna postoji, da si ti već
mesecima u nekom sasvim naročitom i čudnom stanju, to onima koji
te vole nije moglo ostati skriveno i oni su to gledali sa pomešanim
osećanjima."
"Koga podrazumevaš pod 'oni'"
"Govorim o sebi. Ti si se u poslednje vreme upadljivo promenila,
mama, — to jest: ne promenila, nisam se tačno izrazila, jer ostala si
ista, i kad kažem: promenila, time hoću da kažem da se na tebi opaža
neka vrsta podmlađivanja, — a ni to opet nije prava reč, jer razume se
da ne može biti govora o stvarnom, tako reći opipljivom podmlađivanju
tvog dragog lika. Ali mom oku se ponekad, za trenutak, kao u nekoj
čaroliji, činilo da iz tvog dragog lika matrone odjednom istupa moja
mama otpre dvadeset godina, kako sam je poznavala kada sam bila
devojčica, — čak i više, odjednom bih poverovala da te vidim onakvu
kakvom te nikad nisam videla, naime onakvom kakva si valjda
izgledala kad si i sama bila sasvim mlada devojka. A ova opsena čula,
ako je to bila samo opsena čula (ali bilo je i nešto istine u njoj), trebalo
je da me obraduje, da učini da mi srce zaigra od veselja, zar ne? Ali
ona to nije učinila, samo mi je svalila teret na srce, i baš u takvim
trenucima, kada si se na moje oči podmlađivala, osećala sam užasno
sažaljenje prema tebi. Jer u isto vreme sam videla da patiš, a opsena
o kojoj govorim ne samo da je u vezi sa tvojom patnjom nego je
upravo izraz, pojava te patnje, ,bolno proleće’, kako si se malopre
izrazila. Draga mama, otkud ti takav način izražavanja? On ne
odgovara tvojoj naravi. Duša ti je jednostavna, beskrajno dostojna
ljubavi; oči ti dobro i jasno gledaju u prirodu i svet, a ne u knjige, i
nikad nisi mnogo čitala. Dosad nisi upotrebljavala reči kakve pesnici
stvaraju, tako bolne i bolesne reči, pa ako to sad ipak činiš, onda u
tome ima nečeg od..."
"Od čega, Ana? Ako pesnici upotrebljavaju takve reči, onda je to
baš zato što su im potrebne, jer ih osećanje i doživljavanje izgone iz
njih, pa tako je valjda i sa mnom, kojoj one po tvom mišljenju ne
pripadaju. To nije tačno. One pripadaju onom kome su potrebne, i taj
ne zna za zaziranje od njih kada ga nešto goni da ih izgovori. A tvoju
opsenu čula, ili čaroliju, naime ono što si poverovala da vidiš na meni,
ja ću ti objasniti. To je bilo delo njegove mladosti. To je bilo borenje
moje duše da se izjednači s njegovom mladošću, da ne bi morala od
stida i sramote pred njom da propadne."
Ana je plakala. Držale su se čvrsto zagrljene, a suze su im se
mešale.
"I ovo", reče hroma devojka sa naporom, "i to što sad govoriš,
dušo moja, srodno je tuđoj reči koju si upotrebila, i u tvojim ustima ima
kao i ova nečeg razornog. Taj nesrećni prohtev te razara, ja to vidim
svojim očima, čujem iz tvojih reči. Mi ga moramo zauzdati, učiniti mu
kraj, spasti te od njega, po svaku cenu. Zaboravlja se, mama,
zaboravlja kada se više ne viđa. Potrebna je samo rešenost,
spasonosna rešenost. Mladić više ne sme da nam dolazi, moramo mu
otkazati. To nije dovoljno. Ti ga drugde viđaš u društvu. Lepo, onda ga
moramo skloniti da napusti ovaj grad. Usudiću se da ga na to
navedem. Govoriću s njim prijateljski, prekoriti ga da se zaparložio
ovde i traći svoje vreme, da je odavno već gotov sa Diseldorfom i ne
sme večito da ostane ovde. Diseldorf nije Nemačka, koju treba bolje i
šire da upozna. Minhen, Hamburg, Berlin takođe postoje i traže da ih
okuša. On mora da ostane u stalnom pokretu, da boravi tu i tamo
neko vreme pre no što će se, kao što mu je prirodna dužnost, vratiti u
svoju domovinu i prihvatiti nekog urednog zanimanja, umesto da u
Evropi izigrava invalida-učitelja jezika. Ja ću već učiniti da on to oseti.
A ako neće, i uporno ostane u Diseldorfu, gde je već stvorio veze, e
onda ćemo, mama, same otići. Onda ćemo napustiti ovu kuću i
preseliti se u Keln ili Frankfurt, ili u neko lepo mestašce na Taunusu, i
ti ćeš ovde ostaviti iza sebe ono što te je mučilo i htelo razoriti, i
zaboravićeš pomoću više — neviđenja. Dovoljno je samo više ne
videti, to neizostavno pomaže, jer ne moći zaboraviti, toga nema.
Nazovi, ako hoćeš, sramotom što se zaboravlja, ali se zaboravlja, u to
se možeš pouzdati. A onda ćeš na Taunusu uživati u dragoj prirodi i
opet ćeš biti naša stara, draga mama."
Tako Ana sa puno usrdnosti, ali sasvim uzaludno!
"Stani, stani, Ana, ni reči više o tome, ne mogu da slušam! Ti
plačeš sa mnom i tvoja briga je puna ljubavi, ali ono što govoriš, tvoji
predlozi, nemogućni su i za mene užasni. Zar da oteramo njega? Zar
da se odselimo, mi? Kud je zabludelo tvoje staranje! Govoriš o dragoj
prirodi, ali ti je udaraš u lice svojim zahtevima, ti hoćeš da je ja udarim
u lice gušeći bolno proleće kojim je čudesno obdarila moju dušu!
Kakav greh bi to bio, kakva nezahvalnost, kakvo neverstvo prema njoj,
prema prirodi, i kakvo poricanje vere u njenu milostivu svemoć! Sećaš
li se, — kako je Sara zgrešila? Ona se na vratima od šatora nasmeja
u sebi govoreći: Pošto sam ostarela, sad li će mi doći radost? a i
gospodar mi je star? A Bog, Gospod, reče neprijatno dirnut: Što se
smeje Sara? Po mome mišljenju, ona se smejala ne toliko zbog svoje
sopstvene presahle starosti koliko zato što je i Avram, njen gospodar,
bio tako star i vremenit, beše mu već devedeset i devet godina. Kojoj
ženi ne bi bilo do smeha pri pomisli da se sa starcem od devedeset i
devet godina oda sladostrasnom uživanju, pa makar ljubavni život
muškaraca i bio manje oštro ograničen nego u žena. Ali moj gospodar
je mlad, mlad kao rosa, i koliko lakša i primamljivija mora za mene da
bude pomisao ... Ah, Ana, odano dete moje, ja sladostrasno uživam,
stidno i tužno uživam u svojoj krvi, u svojim željama i ne mogu da se
toga okanem, ne mogu da pobegnem na Taunus. A kad bi ti
nagovorila Kena da se odseli, — mislim da bih te mrzela do smrti!"
Velike su bile muke sa kojima je Ana slušala ove nezauzdavane,
pijane reči.
"Draga mama", reče stegnutim grlom, "ti si vrlo uzbuđena. Ono što
je sad tebi potrebno, to je mir i san. Uzmi dvadeset kapljica valerijane
u vodi, možeš i dvadeset i pet. Ovo nevino sredstvo često mnogo
pomaže. I budi uverena da ja na svoju ruku neću preduzeti ništa što bi
bilo protivno tvojim osećanjima. Neka ovo uveravanje posluži i tvom
umirenju, do kojeg mi je iznad svega stalo! Ako sam prezrivo govorila
o Kitonu, kog poštujem kao predmet tvoje naklonosti, mada ga moram
proklinjati kao uzrok tvoje patnje, ti ćeš razumeti da sam i to pokušala
samo radi tvog umirenja. Za tvoje poverenje ja sam ti beskrajno
zahvalna i nadam se, čak čvrsto verujem da si ovim otvorenim
razgovorom sa mnom ipak malo olakšala srcu. Možda je ovaj
razgovor pretpostavka za tvoje ozdravljenje — mislim: za tvoje
umirenje. Ovo milo, vedro, svima nama drago srce opet će naći sebe.
Ono voli uz patnje — zar ne misliš da bi se, recimo s vremenom,
moglo naučiti da voli bez patnje a razumno? Vidiš, ljubav..." (Ana to
reče brižljivo odvodeći majku u njenu spavaću sobu, da bi joj tamo
lično sipala valerijane kap po kap u čašu) "ljubav, šta sve ona nije,
čega sve raznolikog ne pokriva njeno ime, a kako je ipak uvek jedna!
Majčina ljubav prema sinu, na primer — znam, Eduard ti nije naročito
blizak — ali ta ljubav može da bude veoma duboka, veoma strasna,
ona se može vrlo tanano ali jasno razlikovati od ljubavi prema detetu
sopstvenog pola pa ipak ni za trenutak da ne iziđe iz okvira
materinske ljubavi. Kako bi bilo da činjenicu da bi ti Ken mogao biti sin
iskoristiš za to da nežnost koju prema njemu gajiš preobratiš u
materinsku, da je tebi za spasenje preneseš u oblast materinskog?"
Rozalija se nasmeši suznih očiju.
"Pa da zavlada prava sloga između tela i duše, zar ne?"
podsmehnu se tužno. "Drago moje dete, šta sve ja ne tražim od tvoje
mudrosti, kako je zamaram i zloupotrebljavam! To nije pravo s moje
strane, jer ja nju uzalud mučim. Materinsko — pa i to je valjda tako
nešto kao Taunus... Ne govorim više sasvim jasno? Mrtva sam
umorna, u pravu si. Hvala ti, dušo, na strpljenju, na saosećanju! Hvala
ti i zato što Kena poštuješ zbog onog što ti nazivaš mojom
naklonošću. I nemoj ga istovremeno mrzeti, kao što bih ja tebe morala
mrzeti kada bi ga oterala! On je sredstvo kojim se priroda služi da bi u
mojoj duši ostvarila čudo."

*
Ana je napusti. Prođe nedelja dana u toku kojih je Ken Kiton
dvaput večerao kod Timlerovih. Prvi put bio je prisutan neki stariji
bračni par iz Duizburga, Rozalijini rođaci: žena je bila njena sestra od
tetke. Ana, koja je dobro znala da izvesni odnosi i napetost osećanja
gotovo neminovno zrače neki fluid upadljivosti baš na ljude koji stoje
sasvim po strani, oštro je posmatrala goste. Videla je kako rođaka
nekoliko puta začuđeno prelazi pogledom sa Kitona na domaćicu pa
opet na njega, videla je jednom čak i osmeh pod čovekovim brkovima.
Tog večera opazila je i neku promenu u Kenovom držanju prema
njenoj majci, neko nestašno preinačivanje i prilagođavanje njegovih
reakcija, i kako on neće da trpi kada se ona sa dosta muka pravi kao
da ne obraća pažnju na njega, nego je primorava da se okrene njemu.
— Drugi put nije bilo gostiju. Gospođa fon Timler smislila je tada neko
lakrdijaško, njenoj ćerci namenjeno i onim razgovorom sa njom
nadahnuto predstavljanje kojim je ismevala izvesne Anine savete a
istovremeno iz tog izigravanja izvlačila koristi za sebe. Pokazalo se
naime da je Ken prethodne noći izdašno pijančio, sa nekoliko dobrih
prijatelja, jednim studentom slikarske akademije i dvojicom sinova
industrijalaca do zore obilazio sve stare pivnice redom i sav mamuran
došao Timlerovima, sa prvoklasnim hangoverom, kako reče Eduard
koji je stvar izbrbljao. Na rastanku, kada su jedni drugima poželeli laku
noć, Rozalija je za trenutak pogledala ćerku sa uzbuđenom
prepredenošću, čak je još zadržala pogled prikovan na nju dok je već
uhvatila mladića za uvce i govorila mu:
"A ti, sinčiću, primi od mame Rozalije ozbiljan ukor i uzmi na
znanje da je njena kuća otvorena samo ljudima pristojnih navika a ne
noćnim pticama i nakresanim invalidima koji su jedva još u stanju
nemački da govore ili očima da gledaju! Jesi li čuo, nevaljalče?
Popravi se! Kad te oni zli momci mame, nemoj ih slušati ni poći s
njima i odsad ne traći svoje zdravlje ovako uludo! Hoćeš li se
popraviti, hoćeš li?" Pri tom ga je neprestano trzala za uvce, a Ken je
preterujući popuštao pod tim lakim trzajem, pravio se kao da je kazna
bogzna kako bolna i povijao se pod njenom rukom žalostivno kriveći
lice i pokazujući svoje lepe, sjajne zube. Lice mu je došlo sasvim blizu
njenom i unoseći se u to blisko lice, ona dodade:
"Jer ako to opet učiniš i ne popraviš se, ti nevaljali sinčiću,
proteraću te iz grada, znaš li ti to? Poslaću te u neko mirno mestašce
na Taunusu, gde je doduše priroda vrlo lepa, ali nema iskušenja i gde
možeš seljačku decu da učiš engleskom jeziku. Ovog puta ispavaj se i
isteraj mamurluk, zlikovče!" I ona pusti njegovo uvo, oprosti se od
blizine njegova lica, još jednom pogleda Anu prepredeno, sva bleda, i
ode.
Osam dana docnije dogodi se nešto sasvim neobično što je Anu
fon Timler u najvećoj meri iznenadilo, uzbudilo i zbunilo — zbunilo
utoliko što se doduše majke radi obradovala, ali pri tom nije zapravo
znala da li to da smatra za sreću ili nesreću. U deset časova pre
podne zamoli je sobarica da pođe milostivoj gospođi. Pošto je mala
porodica doručkovala odvojeno — prvo Eduard, pa Ana, a domaćica
naposletku —, danas još nije videla majku. Rozalija je ležala na
divanu u svojoj spavaćoj sobi, pokrivena lakim pokrivačem od
kašmira, bledunjava lica, ali zacrvenela nosića. Ćerci koja je ulazila
ćopajući klimnu glavom sa osmehom pomalo izveštačene
malaksalosti, ali ništa ne reče već pusti da je ova upita:
"Šta je, mama? Nisi valjda bolesna?"
"O ne, dete moje, nemoj se uznemiriti, ovo nije bolest. Bila sam u
jakom iskušenju, umesto da te pozovem, sama da svratim do tebe i da
te pozdravim. Ali potrebno je da se malo pričuvam, moram mirno da
ležim, kao što to s nama ženama ponekad biva."
"Mama! Kako da razumem tvoje reči?"
Tada se Rozalija uspravi, zagrli ćerku oko vrata, privukavši je time
k sebi, dole na ivicu divana i obraz uz obraz, prošapta joj na uvo, brzo,
blaženo, u jednom dahu:
"Slavlje, Ana, slavlje, vratilo mi se ono, vratilo posle tolikog prekida,
potpuno prirodno i sasvim onako kako se pristoji zreloj, živoj ženi!
Drago dete, kakvo čudo! Kakvo čudo vrši velika, dobra priroda na
meni i time blagosilja moje verovanje! Jer ja sam verovala, Ana, i
nisam se smejala, zato me dobra priroda sada nagrađuje, povlači
natrag ono što je naizgled sa mojim telom već učinila, dokazuje da je
to bila greška i ponovo vaspostavlja sklad između duše i tela, ali na
drukčiji način nego što si ti htela da se desi. Ne tako da duša pokorno
dopusti telu da na njoj izvrši svoje delo i da je prevede u časno stanje
matrone, nego obrnuto, obrnuto, drago dete, tako da se duša pokaže
gospodaricom tela. Čestitaj mi, draga, jer ja sam veoma srećna! Ta
opet sam žena, opet ceo čovek, sposobna žena, dozvoljeno mi je da
se osetim dostojnom muške mladosti koja me je osvojila i ne moram
više pred njom da obaram oči u osećanju sopstvene nemoći.
Životvorni prut kojim me je ošinula pogodio je ne samo dušu nego i
telo i učinio da opet postane živ izvor. Poljubi me, dete moje —
poverenice, nazovi me srećnom, onako srećnom kakva jesam, i hvali
sa mnom čudotvornu moć velike i dobre prirode!"
Ona se opet opusti, zaklopi oči i nasmeši se zadovoljna samom
sobom, a nosić joj došao sasvim crven.
"Draga, slatka mama", reče Ana, gotova da se sa njom raduje pa
ipak stegnuta srca, "to je zaista velik, dirljiv događaj i dokaz divotnosti
tvoje prirode koja se pokazala već i u svežini tvog osećanja i sad mu
još daje toliku moć nad životom tvog tela. Vidiš, sasvim sam prišla
tvom shvatanju da ono što se dogodilo tvom telu predstavlja proizvod
duše, tvog mladalački snažnog osećanja. Ma šta ja ponekad govorila
o ovim stvarima, — ne smeš me smatrati toliko ćiftinskom da bih
odricala svaku moć duševnog nad telesnim i samo ovom ostavljala
odlučujuću reč u njihovom međusobnom odnosu. Da su u uzajamnoj
zavisnosti, toliko i ja znam o prirodi i njenoj jedinstvenosti. Ma koliko
duša bila podvrgnuta stanju tela, — to što ona sa svoje strane može
da izvrši na njemu često se graniči sa čudom i tvoj primer je jedan od
najsjajnijih. Pa ipak, dozvoli da ti kažem: ovaj lepi, radosni događaj na
koji si toliko ponosna — i s pravom, svakako možeš biti ponosna na nj
—, na mene, ovakvu kakva sam, nekako ne ostavlja isti utisak kao na
tebe. Nalazim da on ne menja mnogo, divna moja mama, i ne
pojačava bitno moje divljenje prema tvojoj prirodi — ili prirodi uopšte.
Ja, hroma i već postarija devojka, svakako imam razloga da elementu
telesnog ne pridajem mnogo važnosti. Svežina tvog osećanja, u
protivrečnosti baš sa stanjem tela koje već stari, izgledala mi je
dovoljno divna, dovoljno pobedonosna — gotovo kao čistija pobeda
duševnog učinila mi se ona nego što je ovo sad, gde je, eto,
nerazorljivost tvoje duše postala i telesni događaj."
"Bolje ćuti, jadno moje dete! Ono što nazivaš svežinom mog
osećanja i što te je, kako tvrdiš, okrepilo, to si ti meni manje-više
otvoreno predstavljala kao ludost kojom samu sebe izlažem
podsmehu, i savetovala da se povučem na starački deo majke, da
svoje osećanje preobratim u materinsko. E, to bi ipak bilo preuranjeno,
zar ne, Anice? Priroda se izjasnila protiv. Ona je prihvatila moje
osećanje kao svoju stvar i sasvim mi jasno nagovestila da se to
osećanje ne mora stideti od nje i od bujne mladosti za koju se vezalo.
I ti zaista misliš da to ne menja mnogo?"
"Ono što ja mislim, divna mama, svakako ne znači da ja ne
poštujem reč prirode. A ponajmanje da bih ti htela pomutiti radost koju
osećaš zbog njene presude. To ti nećeš verovati. Kad sam rekla da
ovo što se dogodilo ne menja mnogo, to se odnosilo na spoljnu
stvarnost, na praktičnu stranu tako reći. Kada sam ti savetovala,
svesrdno ti želela da se prelomiš, da ti čak ne bude ni teško da svoje
osećanje prema tom mladiću — oprosti što ovako hladno govorim o
njemu — prema našem prijatelju Kitonu dakle — preneseš u okvire
materinske ljubavi, moja se nada oslanjala na činjenicu da bi ti on
mogao biti sin. U toj činjenici, zar ne, ništa se nije izmenilo i ona će
morati da određuje odnos između tebe i njega obostrano, i s tvoje pa i
s njegove strane."
"I s njegove strane. Govoriš o obostranom, a misliš samo na njega.
Ti ne veruješ da bi me mogao voleti drukčije nego možda kao sin?"
"To neću da kažem, draga, dobra mama." "Kako bi i mogla da
kažeš, Ana, odano dete moje! Pomisli, ti nemaš pravo na to, nemaš
potrebnog autoriteta u ljubavnim stvarima. U toj oblasti nedostaje ti
oštrina pogleda, jer si rano došla do odricanja, srce moje, i skrenula
pogled sa takvih prohteva. Sve što je duhovno pružilo ti je naknade za
ono prirodno, to je dobro, blago tebi, to je lepo. Ali kako ćeš da sudiš i
da me osudiš na beznadežnost? Ti nemaš moći zapažanja i ne vidiš
ono što ja vidim, ne primećuješ znake koji mi kazuju da je njegovo
osećanje spremno da pođe u susret mom. Hoćeš li da tvrdiš kako se
on u takvim trenucima samo igra mnome? Zar više voliš da njega
smatraš drskim i bezosećajnim nego da meni dopustiš nadu u
usklađenje njegovog osećanja sa mojim? Šta bi u tome bilo toliko
čudno? Uza svu tvoju udaljenost od ljubavnog života neće ti biti
nepoznato da mladi ljudi veoma često pretpostavljaju zrelu
ženstvenost neiskusnoj mladosti, glupom tipu guščice. Možda je tu po
sredi neka čežnja za vraćanjem majci — kao što obrnuto materinska
osećanja mogu da se slivaju u strast zrele žene prema nekom
mladom čoveku. Kome ja to govorim? Sve mi se čini da si pre kratkog
vremena u razgovoru i sama izrazila nešto srodno."
"Zaista? Svakako si u pravu, mama. Uopšte ti dajem zapravo u
svemu što kažeš."
"Onda me ne smeš nazvati beznadežnom, pogotovu ne danas
kada se priroda izjasnila za moje osećanje. Ti to ne smeš, uprkos
moje sede kose u koju si, kako mi se čini, uperila pogled. Da, ja sam
na žalost prilično seda. Pogrešila sam što već odavno nisam počela
da bojadišem kosu. Sad ne mogu odjednom početi, mada me je
priroda u neku ruku ovlastila na to. Ali za moje lice mogu ponešto da
učinim, ne samo masažom nego i upotrebom malo rumenila. Vi, deco,
valjda nećete negodovati zbog toga?"
"Kako bismo mogli, mama. Eduard neće ni zapaziti, ako pri tom
budeš iole diskretna. A ja... doduše nalazim da sve što je veštačko
nekako nije u skladu sa tvojim smislom za prirodu, ali svakako nije
greh protiv prirode ako na tako uobičajeni način upotpuniš njeno delo."
"Zar ne? A treba sprečiti da u Kenovim osećanjima čežnja za
materinskom ljubavi ne odigra suviše veliku, pretežnu ulogu. To bi bilo
protivno mojim nadama. Da, drago, odano dete moje, ovo srce —
znam, ti nerado govoriš i slušaš o srcu — ali moje srce se nadima od
ponosa i radosti, od pomisli kako ću sad sasvim drukčije, sa koliko
drukčijim samopouzdanjem, izići pred oči njegovoj mladosti. Nadima
se srce tvoje majke od nade u sreću i život!"
"Kako je to lepo, draga mama! I kako milo s tvoje strane što mi
dozvoljavaš da učestvujem u tvojoj blaženosti! Ja nju delim, delim od
srca, u to nećeš sumnjati, pa ni ako ti kažem da je ta moja radost
pomešana sa nešto brižnosti — to liči na mene, je li? — nešto
dvoumljenja — praktičnog dvoumljenja, da ponovim izraz koji sam u
nedostatku boljeg već jednom upotrebila. Govoriš o svojoj nadi i o
svemu što ti daje prava na nju — a ja nalazim da je to pre svega,
sasvim prosto, sama tvoja mila ličnost. Ali propuštaš da tu nadu bliže
odrediš, i ne kažeš mi na šta ona smera, kamo teži u životnoj
stvarnosti. Imaš li nameru da se ponovo udaš? Da Kena Kitona
dovedeš u kuću kao našeg očuha? Da s njim stupiš pred oltar? Možda
je ovo kukavički s moje strane, ali pošto je razlika u vašim godinama
ravna razlici između majke i sina, pomalo se plašim iščuđavanja koje
bi taj korak izazvao."
Gospođa fon Timler pogleda ćerku začuđeno. "Ne", odgovori, "ta
misao je za mene nova i ako te to umiruje, mogu te uveriti da mi je i
tuđa. Ne, Ana, ludice, nije mi namera da vam dovedem očuha od
dvadeset i četiri godine. Čudnovato, kako ti kruto i pobožno govoriš o
oltaru!"
Ana je ćutala, uz treptaj kapaka uperivši oči mimo majke u prazno.
"Nada", nastavi ova, "ko će nju odrediti onako kao što ti tražiš?
Nada je nada, a ti bi zar htela da ona samu sebe pita za praktične
ciljeve, kako ih ti nazivaš? Ono što mi je priroda učinila toliko je lepo
— samo nešto lepo mogu od toga da očekujem, ali ti ne mogu reći
kako zamišljam da će doći, kako se ostvariti i kuda odvesti. To je
nada. Ona uopšte ne misli — ponajmanje na oltar."
Anine usne bile su lako stisnute. Kroz njih je procedila tiho, kao
nehotice, protiv volje:
"Bila bi to srazmerno pametna misao." Gospođa fon Timler je
zaprepašćeno posmatrala hromu devojku, koja nije gledala u nju, i
pokušavala da joj sa lica pročita misao.
"Ana!" viknu prigušeno. "Kako to misliš i kako se ponašaš? Moram
ti priznati da te uopšte ne mogu poznati! Reci, ko je od nas dveju
umetnica, — ja ili ti? Nikad ne bih pomislila da u nemanju predrasuda
možeš toliko da zaostaješ iza tvoje majke — i ne samo iza nje nego i
iza našeg vremena i njegovih slobodnijih običaja! U svojoj umetnosti
toliko si napredna i držiš se najnovijih pravaca, tako da čovek moje
skromne pameti samo s mukom može da te sledi. Ali u moralnom
pogledu kao da živiš bogzna kada, vo vremja ono, pre rata. Ta mi
sada imamo republiku, imamo slobodu, i pojmovi su se mnogo
izmenili, popustili su, olabaveli, to se pokazuje u svemu. Tako je sada
među omladinom znak lepog ponašanja da maramicu, od koje bi
nekad samo krajičak virio iz džepa na kaputu, puštaju da visi iz njega
— da visi poput zastave, celom svojom polovinom — sasvim jasno se
u tome vidi znak pa čak i svesno ispoljavanje republikanskog
labavljenja običaja. Eduard takođe pušta da mu maramica visi tako po
modi, i ja to gledam sa izvesnim zadovoljstvom."
 "Zapažanja su ti veoma zgodna, mama. Ali ja mislim da se taj tvoj
simbol maramice u Eduardovom slučaju ne može primeniti. Ti i sama
često tvrdiš da je mladić — a to je on već svakojako — nasledio
mnoge osobine od našeg oca, potpukovnika. Možda u ovom trenutku
nije baš naročito obzirno s moje strane što tatinu ličnost unosim u naš
razgovor i u naše misli. Pa ipak ..."
"Ana, vaš otac je bio sjajan oficir i poginuo je na polju časti, ali
opasan je vetropir bio i vrdao je do kraja života — najubedljiviji dokaz
neodređenih granica muškog polnog života, i neprestano sam zbog
njega morala da žmurim na oba oka. Zato i ne mogu smatrati
naročitim nedostatkom obzira što ga ti sad spominješ."
"Utoliko bolje, mama — ako smem tako da kažem. Ali tata je bio
plemić i oficir, i uza sve ono što ti nazivaš njegovim vetropirstvom
živeo je po određenim pojmovima o časti, koji se mene slabo tiču ali
od kojih je Eduard, čini mi se, dosta nasledio. On ne liči na oca samo
po spoljašnjosti, po stasu i crtama lica. Pod izvesnim okolnostima
reagovao bi i nehotice kao tata."
"To jest — pod kakvim okolnostima?"
"Draga mama, dozvoli da budem sasvim otvorena, kao što smo
uvek bile jedna prema drugoj! Nije nemogućno zamisliti da bi odnosi
između Kena Kitona i tebe, kakvi tebi lebde pred očima, obavijeni
tamom, mogli ostati potpuno nepoznati društvu. Ja doduše sumnjam
da bi se to s obzirom na tvoju milu neposrednost, tvoju divnu
nesposobnost pretvaranja i prikrivanja svojih osećanja moglo baš
sasvim postići. Neka samo kakav bezočnik podrugljivo nagovesti
našem Eduardu, neka mu stavi do znanja da je poznato da njegova
majka — pa, kako se to kaže — živi lakomislenim životom, i on bi
smesta raspalio, ošamario drskog čoveka, i ko zna kakve bi sve
opasne gluposti protivne policijskim propisima mogle proizići iz
njegovog viteštva."
"Za ime božje, Ana, šta izmišljaš! Ti me plašiš! Znam da to činiš iz
brižne ljubavi, ali ona je svirepa, ta tvoja briga, svirepa kao detinji sud
o majci..."
Rozalija poče da plače. Ana joj pomože da obriše suze, nežno
vodeći njenu ruku u kojoj je držala maramicu.
"Draga, dobra mama, oprosti! Tako ti nerado nanosim bol! Ali ti —
ne govori o detinjem sudu! Misliš da ja ne bih — ne, ne sa trpeljivošću
jer to već zvuči nadmeno, — nego sa puno poštovanja i sa najnežnijim
obzirima gledala ono što ti, eto smatraš svojom srećom? A Eduard —
ne znam zapravo kako sam se uopšte setila njega — samo zbog te
njegove republikanske maramice. Ne radi se o nama, pa ni o svetu.
Nego o tebi, mama. Vidiš, tvrdila si da nemaš predrasuda. Ali jesi li
zaista bez predrasuda? Govorili smo o tati i o izvesnim nasleđenim
pojmovima po kojima je živeo i o koje se njegova vrdanja, tebi toliko
mučna, po njegovom shvatanju nisu ogrešila. A što su mu ih svaki put
praštala dolazilo je otud — to neka ti bude jasno — što si u osnovi bila
istog mišljenja, — shvatanja naime da ona nisu imala nikakve veze sa
stvarnom razvratnošću. Za razvratnost on nije bio stvoren ni duhovno
podešen. Ni ti to nisi — jedino sam se možda ja, kao umetnica, u tom
pogledu izmetnula, ali ja sam opet na drugi način nesposobna da se
koristim svojom emancipacijom i moralnom izvitoperenošću."
"Jadno moje dete", prekide je gospođa fon Timler, "ne govori tako
žalosno o sebi!"
"Kao da ja uopšte govorim o sebi", odgovori Ana. "O tebi, o tebi ja
govorim i iskreno se brinem zbog tebe. Za tebe bi zaista bila
razvratnost ono što je za tatu, veseljaka, bilo samo neobuzdano
zabavljanje, bez ikakve protivrečnosti sa njim samim pa ni sa
društvenim shvatanjima. Sklad između tela i duše, to je svakako dobro
i neophodno, i ti si ponosna i srećna što ti ga je priroda, tvoja draga
priroda, na gotovo čudesan način podarila. Ali sklad između načina
života i urođenog moralnog ubeđenja možda je još neophodniji, a
tamo gde je on rastrzan može proizići samo rastrzanost duše, to jest:
nesreća. Zar ne naslućuješ da je ovo istina? Da bi živela nasuprot
samoj sebi, kada bi ostvarila ono o čemu sanjaš? U osnovi si i ti, kao
što je i tata bio, vezana za određene pojmove, i razaranje te veze bilo
bi istovetno sa razaranjem tebe same... Govorim onako kako sa
zebnjom osećam. Zašto mi se opet otima sa usana ta reč: razaranje?
Znam da sam je u svom strahovanju već jednom upotrebila, a osetila
ne jedanput. Zašto mi dušu neprestano obuzima osećanje kao da sva
ova nedaća čija si ti blažena žrtva ima neke veze sa razaranjem?
Hoću nešto da ti priznam. Onomad, pre nekoliko nedelja, posle onog
našeg razgovora uz čaj dockan uveče u mojoj sobi, kada si bila onako
uzbuđena, došla sam u iskušenje da sa dr Oberloskampom, koji je
lečio Eduarda kada je imao žuticu i mene jednom kada posle
zapaljenja grla nisam mogla da gutam — jer tebi lekar nikad nije
potreban — dakle sa njim sam tada poželela da govorim o tebi i o
svemu što si mi poverila, samo radi svog sopstvenog umirenja. Ali
sam to onda samoj sebi zabranila, vrlo brzo sam to sebi zabranila, iz
ponosa, mama, to ćeš ti razumeti, iz ponosa na tebe i zbog tebe, i jer
mi je izgledalo ponižavajuće da tvoja doživljavanja otkrijem takvom
jednom lekaru čije je znanje božjom pomoću dovoljno za žuticu i
zapaljenje grla, ali ne i za dublji ljudski jad. Po mom mišljenju postoje
bolesti gde lekar nema šta da kaže."
"I za jedno i za drugo zahvalna sam ti, drago moje dete", reče
Rozalija, "za brigu koja te je gonila da sa Oberloskampom razgovaraš
o meni, i zato što si tu pomisao odbacila. A i kako bi mogla ono što
nazivaš mojom nedaćom — vaskrs moje ženstvenosti i sve što je
duša učinila mom telu, makar i sasvim izdaleka dovesti u vezu sa
pojmom bolesti? Je li sreća — bolest? Nije, dabogme, ni lakoumnost,
nego život, život u radosti i žalosti, a život je nada — ona nada o kojoj
ne umem da dajem obaveštenja tvome razumu."
"Ja ih ne tražim od tebe, draga mama."
"Onda idi, dete moje. Pusti me da se odmaram. Znaš, malo tihe
povučenosti preporučljivo je nama ženama u ovakvim danima slavlja."

*
Ana poljubi majku i ćopajući napusti spavaću sobu. Obe žene,
svaka za sebe, predavale su se svojim mislima u vezi sa razgovorom
koji su malopre vodile. Ana nije kazala niti mogla da iskaže sve što joj
je bilo na duši. Koliko li će vremena, dvoumila se, trajati kod majke
ono što je proglasila "vaskrsom svoje ženstvenosti", to dirljivo
oživljavanje? A Ken, ako joj se preda — što je sasvim verovatno —
koliko li će trajati i to, kako li će žena u svojoj poznoj ljubavi morati da
dršće od svake mlađe žene, odmah, od prvog dana, da strepi za
njegovu vernost, čak i za njegovo poštovanje? Još je dobro što ona
sreću ne shvata kao uživanje i radost, nego kao život sa svim
njegovim jadom. Jer mnogo jada predviđala je zabrinuta Ana u onom
o čemu je majka sanjala.
Gospođa Rozalija sa svoje strane bila je dublje potresena
prigovorima svoje ćerke nego što je želela da pokaže. Ne toliko od
pomisli da bi Eduard pod izvesnim okolnostima možda morao da izloži
svoj život opasnosti za njenu čast, — ova romantična predstava,
mada joj je naterala suze na oči, pre je učinila da joj srce življe
zakuca. Ali sumnje koje je Ana izrazila u pogledu njenog "nemanja
predrasuda", pa ono o razvratnosti i o neophodnom skladu između
načina života i moralnog ubeđenja, zaokupljalo je i mučilo dobru dušu
dok se tog dana odmarala. Nije mogla a da ne prizna kako su te
sumnje opravdane, a ćerkine zamerke dobrim delom istinite. Doduše,
isto tako nije mogla ni da obuzda duboku radost s kojom je očekivala
ponovno viđenje sa voljenim mladićem pod tako novim okolnostima.
Ali o rečima svoje mudre ćerke o "življenju — nasuprot — samoj sebi"
mozgala je neprestano i duša joj se naprezala da pomisao na
odricanje usvoji kao deo pomisli na sreću. Ta zar odricanje ne bi i
samo moglo da bude sreća, kad nije plod bednog moranja nego se
vrši u slobodi i svesti o jednakosti? Rozalija je došla do zaključka da je
to mogućno.
Tri dana posle velike fiziološke utehe koju je Rozalija doživela, Ken
se opet pojavio kod Timlerovih, čitao i pričao engleski sa Eduardom i
ostao na večeri. Blaženstvo što vidi njegovo lepuškasto mladićko lice,
njegove lepe zube, široka ramena i uska bedra zračilo je Rozaliji iz
milih očiju, i ovaj živi sjaj opravdavao je, moglo bi se reći, oživljavanje
njenih obraza pomoću malo veštačkog rumenila, bez kojeg bi bledilo
njena lica zaista bilo u neskladu sa onim radosnim žarom. Pri
pozdravljanju, ovoga puta a zatim svagda kad bi Ken svakih osam
dana dolazio, imala je neki nov način da ga uhvati za ruku, privlačeći
je primakne ga k sebi i pri tom mu ozbiljno, ozareno i značajno
pogleda u oči, tako da se Ani činilo kao da gori od želje, čak je i
naumna da mladiću saopšti ono što je iskusila sa svojom prirodom.
Besmisleno strahovanje! Po sebi se razume da to nije učinila, a zatim,
u toku večera, njeno držanje prema mladom gostu bilo je prožeto
vedro uravnoteženom dobrotom, prijatno lišenom kako one lažno
materinske crte, kojom se onomad obešenjački narugala svojoj kćeri,
tako i sve stidljivosti i neodlučnosti, sve mučne poniznosti koje su s
vremena na vreme unosile nečeg nakaznog u njeno ponašanje.
Kiton, koji je već odavno sa zadovoljstvom shvatio da je, ovakav
kakav je, osvojio ovu sedu ali dražesnu Evropljanku, nikako nije
mogao da razume promenu u njenom držanju. Njegovo poštovanje
prema njoj oslabilo je, sasvim pojmljivo, saznanjem njene slabosti; a
ta slabost opet uzbudljivo je delovala na njegovu muškost; njegova
prostodušnost osećala je privlačnu moć njene sopstvene
prostodušnosti i on je nalazio da tako divne mladalačke oči mogu da
pruže naknadu za njenih pedeset godina i već pomalo uvele ruke.
Pomisao da se sa njom upusti u ljubavni odnos kakav je — ne baš sa
Amelijom Licenkirhen ili Lujzom Pfingsten, ali sa jednom drugom
ženom iz društva, koje se Rozalija ni setila nije — neko vreme
održavao, postala mu je prilično prisna i već je bio počeo, kako je Ana
zapažala, da u ton kojim je razgovarao sa majkom svog učenika bar tu
i tamo unese izvesnu vragolasto-izazivačku boju.
To dobričini sad nekako nije više polazilo za rukom. Uprkos stisku
ruke kojim bi ga pri svakom susretu sasvim privukla tako da su im se
tela gotovo dodirivala, i uprkos bliskom i dubokom pogledu u njegove
oči, nailazio bi kod takvih pokušaja na ljubaznu ali odlučnu
dostojanstvenost koja ga je vraćala u postavljene granice, nije
dozvoljavala da se ispolji ono što je pokušavao da ispolji, i njegovo
držanje smesta trezneći pretvarala u pokornost. Nikako nije mogao da
shvati ovu promenu koju je već toliko puta iskusio. Je li ona zaljubljena
u mene ili nije, pitao se i krivicu za odbijanje i ukoravanje svaljivao na
prisustvo njene dece, hrome devojke i maturanta. Ali bolje nije
prolazio ni kad bi se desilo da sa njom neko vreme ostane nasamo u
kutku nekog salona, — a ni kada bi svojim malim ispadima, umesto
nestašnog, tada davao ozbiljno nežno a silovito, tako reći strasno
obeležje. Usudio se jednom da je sa svojim grlenim "R", koje su svi
tako rado slušali, vatrenijim glasom oslovi sa "Rozalija", što samo po
sebi, kao način oslovljavanja, po shvatanjima njegove domovine nije
predstavijalo čak ni neku naročitu smelost. Ali, mada se trenutno
zarumenela kao žar, ipak se gotovo smesta digla, udaljila i tog večera
više nije imala za njega ni reči ni pogleda.
Zima koja nije bila nimalo oštra, jedva je donela nešto mraza i
snega ali utoliko više kiše, uz to se te godine još i rano završila. Već u
februaru bilo je sunčano toplih dana koji su odisali prolećem. Sitni
pupoljci lišća osmelili su se da se tu i tamo pomole na žbunju.
Rozalija, koja je s ljubavlju pozdravila visibabe u svome vrtu, mogla se
ranije nego obično, gotovo prevremeno da raduje sasi — zatim odmah
i šafranu na kratkoj stabljičici, koji je svuda bujao po vrtićima ispred
vila i u dvorskoj bašti, i pred kojim bi šetači zastajali pokazujući ga
jedni drugima i naslađujući oći njegovom šarenom tišmom.
"Zar nije čudnovato", reče gospođa fon Timler svojoj kćeri, "koliko
on liči na mrazovac? To je gotovo isti cvet! Kraj i početak — čovek bi
ih mogao pobrkati, toliko su slični — mogao bi pomisliti da se ponovo
vratio u jesen kad ugleda šafran, a poverovati u proleće kad vidi cvet
rastanka."
"Da, mala zbrka", odgovori Ana. "Tvoja stara prijateljica, majka
priroda, uopšte ima neku ljupku sklonost za dvosmislenosti i
zbunjivanje."
"Odmah ti oštre reči protiv nje naviru na usne, nevaljalo dete, i
tamo gde se ja divim, ti se podsmevaš. Mani se toga, nećeš uspeti da
podsmehom uništiš moj nežni odnos prema njoj, prema dragoj prirodi
— ponajmanje sad kada se sprema da donese moje godišnje doba, —
nazivam ga mojim, jer nam je godišnje doba našeg rođenja naročito
srodno a mi bliski njemu. Ti si dete adventa i možeš dakle zaista reći
da je tvoj dolazak bio pod srećnim znamenjem — gotovo već pod
znamenjem dragog Božića. Ti moraš da osećaš kako te privlače oni
doduše mrazni ali u mislima ipak tako radosno topli dani. Jer zaista,
po mom iskustvu, saosećajni odnos nas vezuje za godišnje doba koje
nas je rodilo. Njegovo vraćanje ima nečeg potvrdnog i potkrepljujućeg
za naš život, nečeg što obnavlja, kao što ga dakle za mene ima
proleće, — ne zato što je baš proleće, ili premaleće kako vele pesnici,
opšteomiljeno godišnje doba, nego zato što mu ja lično pripadam pa
mi se čini kao da se ono smeši sasvim lično meni."
"Sigurno se smeši, draga mama", odgovori zimsko dete. "I budi
uverena da mi na to ni jedna jedina oštra reč neće navreti na usne!"
Ali mora se reći da životni podstrek koji je Rozalija od približavanja
i procvata "svog" godišnjeg doba obično dobijala — ili verovala da
dobija —, upravo sada kad je ovako govorila nekako nije hteo da se
obistini. Gotovo se činilo kao da su odluke moralnog karaktera, koje je
razgovor sa ćerkom ulio njoj i kojih se tako predano držala, suprotne
njenoj prirodi, kao da i time ili upravo time "živi nasuprot samoj sebi".
Sasvim takav bio je utisak koji je Ana stekla, i hroma devojka
prekorevala je sebe što je majku nagovarala na uzdržljivost do koje
njoj samoj, po njenim sopstvenim slobodnim pogledima na svet,
uopšte nije bilo stalo, nego joj se baš samo za majčino duševno
spokojstvo učinila potrebnom. Štaviše: sumnjičila je sebe za
nepriznavanje ružne pobude. Pitala se nije li ona sama, koja je čulnu
sreću jednom sa puno jada priželjkivala a nikad nije upoznala, potajno
nenavidela majci i zato nju svakojakim izmudrovanim razlozima
podstakla na smernu uzdržljivost. Ne, to nije mogla da poveruje o
sebi, pa ipak je ono što je videla uznemirivalo i pritiskivalo njenu
savest.
Videla je kako se Rozalija na svojim tako omiljenim šetnjama brzo
zamara i baš ona, ponekad pod izgovorom bilo kakvih domaćih
poslova, već posle pola sata pa i ranije navaljuje da se vrate kući.
Odmarala se mnogo, ali uprkos ograničenog kretanja gubila je u težini
i Ana je zabrinuto posmatrala mršavost njenih podlaktica kada ih
rukavi nisu pokrivali. Sada je više niko ne bi pitao za vrelo mladosti sa
kog mora da je pila. Ispod očiju polegle su joj nezdrave modrikave
senke umora, a rumenilo koje je mladiću za ljubav i u čast svoje
ponovno zadobijene pune ženstvenosti stavljala na obraze slabo je
moglo da zavara i sakrije žućkasto bledilo njenog lica. Ali pošto je na
sva raspitivanja za njeno zdravlje vedro-prezrivo odgovarala sa "Šta
hoćeš, dobro mi je", gospođica fon Timler odustala je od pomisli da dr
Oberloskampu poveri brigu zbog unazađenog zdravlja svoje majke.
Ne samo osećanje krivice nego i detinje poštovanje prema majci imalo
je udela u tom odustajanju, — ono isto što je izrazila rečima da ima
bolesti gde lekar nema šta da kaže.

*
Utoliko se više obradovala Ana preduzimljivosti i pouzdanju u svoje
snage koje je Rozalija ispoljila prilikom malog dogovora utanačenog
jedne večeri, za čašom vina, između nje, njene dece i Kena Kitona koji
je baš bio prisutan. Tada još nije bio prošao ni nepun mesec od onog
čudnovatog saopštenja zbog kojeg je Ana bila pozvana u majčinu
spavaću sobu. Rozalija je tog večera bila mila i vedra kao u stara
vremena i mogla se smatrati podstrekačem izleta za koji su se složili,
— ako se zasluga za to nije htela pripisati Kitonu, jer ih je on svojim
ćaskanjem o istorijskim predmetima naveo na tu pomisao. Pričao je o
raznim dvorcima i zamkovima u okolini koje je ranije posetio, o zamku
Vupera, o Benzbergu, Ereshovenu, Gimhomu, Homburgu i Krotorfu,
pa je onda došao na izbornog kneza Karla Teodora koji je u 18. veku
svoj dvor premestio iz Diseldorfa u Švecingen a zatim u Minhen — što
niukoliko nije sprečilo njegovog namesnika, nekog grofa Grotštajna,
da za to vreme ovde preduzme i izvede čitav niz značajnih povrtarskih
i građevinskih radova: pod njegovom upravom podignuta je kneževska
akademija umetnosti, nastali su prvi začeci dvorske bašte, sagrađen
je dvorac Jegerhof — i, dodao je Eduard, koliko je njemu poznato istih
godina i nešto udaljeniji dvorac Holterhof kraj istoimenog sela, južno
od grada. Razume se, i Holterhof, potvrdio je Kiton, ali je zatim na
svoje sopstveno čuđenje morao priznati da baš ovaj proizvod poznog
rokokoa nikad nije očima video, pa čak ni u pripadajući park koji se
proteže do Rajne, ma koliko da je znamenit, nije nogom kročio.
Gospođa fon Timler i Ana bivale su doduše kojiput u parku ali, kao
uostalom ni Eduard, nikad nisu stigle da razgledaju unutrašnjost
dvorca koji je sagrađen na divnom mestu.
"Svašta li ti ima na ovom belom svetu!" reče domaćica veselo
negodujući. Uvek je bio znak vedrog i dobrog raspoloženja kada bi se
služila pomalo narodskim jezikom. Lepi su oni Diseldorfljani, dodade,
svi četvoro! Jedan još uopšte nije bio tamo, a ostali nisu videli
unutrašnjost tog dragulja od dvorca čije razgledanje nijedan stranac
neće da propusti. "Deco", uzviknu ona, "ovako dalje ne ide i na tome
se stvar ne sme svršiti. Napred na izlet u Holterhof, ovako kako smo
ovde na okupu, i to odmah idućih dana! Sada je tako lepo, godišnje
doba tako divno, a barometar stoji na stalno. U parku sigurno sve klija
i tera, u svom prolećnom ruhu svakako je umilniji nego u vreme letnjih
sparina kada smo Ana i ja tamo šetale. Odjednom me je prosto
obuzela žudnja za crnim labudovima koji su u rovu u parku — sećaš li
se, Ana — sa svojim crvenim kljunovima i opnastim nogama tako
setno-gordo klizili površinom vode. Kako su svoju glad umeli da
zaodenu snishodljivošću kad smo ih hranili! Ponećemo belog hleba za
njih... Čekajte, danas je petak — u nedelju ćemo poći, slažete li se?
Samo taj dan dolazi u obzir za Eduarda, a valjda i za mister Kitona.
Doduše, u nedelju će svuda biti mnogo sveta, ali meni to ne smeta, ja
se rado pomešam sa nagizdanim narodom i uživam zajedno s njim,
rado odlazim onamo gde ima veselja — na narodne svečanosti
napolju pred Oberkaselom, kada miriše na prženu mast, deca sisaju
crvene šećerleme a pred cirkuskom šatrom tako čudnovato prostački
ljudi zveckaju, trube i viču. Nalazim da je to divno. Ana misli drukčije.
Ona nalazi da je tužno. Da, Ana, ti tako misliš i više si za otmenu tugu
crnog para labudova na vodenoj površini rova... Sad mi pade na
pamet, deco, poći ćemo vodenim putem! Putovanje suvim, tramvajem,
ionako je dosadno. Nimalo šume i jedva nešto slobodna polja. Na vodi
je veselije, neka nas nosi stara Rajna. Eduarde, bi li hteo da se
raspitaš za red vožnje parobrodskog društva? Ili čekaj, ako ćemo
otmeno, pružićemo sebi to zadovoljstvo i iznajmićemo privatni motorni
čamac za vožnju uzvodno. Onda ćemo biti sami poput crnih
labudova... Pitanje je samo da li da se otisnemo pre ili posle podne."
Složili su se za pre podne. Eduardu se činilo da se dvorac ionako
rano posle podne zatvara za posetioce. U nedelju ujutru, dakle. Na
Rozalijin odlučni podsticaj dogovor je brzo i čvrsto utanačen. Kitonu je
povereno da iznajmi motorni čamac. Kod časovnika na obali većnice,
na mestu ukrcavanja, sastaće se svi preksutradan u 9 sati izjutra.
Tako je i bilo. Jutro beše sunčano sa malo vetra. Na obali se
skupljalo mnogo preduzimljiva sveta koji je s decom i biciklima čekao
utovar na jedan od belih brodova Keln-Diseldorfske parobrodske linije.
Za Timlerove i njihovog pratioca stajao je u pripravnosti iznajmljeni
motorni čamac. Njegov vozač, čovek sa minđušama u obliku prstena,
izbrijanom gornjom usnom i riđom mornarskom bradom, pomogao je
damama pri ulaženju. Čamac je krenuo čim su se gosti smestili na
kružnoj klupi ispod krova koji je počivao na tankim motkama. Čamac
je održavao pristojnu brzinu uz struju široke reke, čije su obale
uostalom odisale svakidašnjom dosadom. Stara kula dvorca, krivi
toranj Lambertove crkve, gradsko pristanište ostali su pozadi. Slične
građevine pomaljale su se iza iduće okuke reke: stovarišta, fabričke
zgrade. Malo-pomalo, predeo iza kamenih pristana što su se sa obala
zabijali u reku dobijao je izgled polja. Naseobine, stara ribarska sela
čija je imena znao Eduard pa i Kiton, ležala su zaštićena nasipima
ispred ravnih livada, polja, vrbaka i mrtvih rukavaca. Prizor će ostati
isti iza svih okuka reke, valjda čitav sat i po, sve do njihovog cilja. Ali
kako su ipak dobro uradili, uzviknu Rozalija, što su se odlučili za
motorni čamac, umesto da put po sumornim ulicama predgrađa
prevale za delić tog vremena! Izgledalo je da od srca uživa u
elementarnoj draži putovanja rekom. Sklopljenih očiju pevušila je u
pola glasa nešto veselo u vetar koji je na mahove postajao gotovo
buran: "O, vetre sa vode, ja te volim; voliš li i ti mene, vetre sa vode?"
Njeno stanjeno lice bilo je vrlo umilno ispod filcanog šeširića sa
peruškom, a sivo i crveno karirani ogrtač od lake vunene tkanine sa
povijenim okovratnikom odlično joj je stajao. I Ana i Eduard opremili su
se za vožnju ogrtačima i jedino Kiton, koji je sedeo između majke i
ćerke, zadovoljavao se sivim vunenim džemperom ispod svog kaputa
od čupavog sukna. Maramica mu je visila iz džepa na grudima i
okrenuvši se naglo, očiju odjednom otvorenih, Rozalija mu je strpa
duboko u džep.
"Samo uljudno, uljudno, mladiću!" reče ona čedno-prekorno
odmahujući glavom.
118
On se nasmeši "Thank you" a zatim htede da zna kakav je to
119
song koji je malopre čuo iz njenih usta.
"Song?" zapita ona, "zar sam ja pevala? To je zuk a ne song." I
već je opet zaklopila oči i pevušila jedva mičući usnama: "Vetre sa
vode, koliko te volim!"
Zatim je stala da ćaska uz šum motora, često primorana da
pridržava šeširić koji je vetar hteo da joj otrgne sa još bujne, talasaste
sede kose, — opširno je pričala o tome kako bi mogli nastaviti put
Rajnom od Holterhofa do Leverkusena i Kelna pa otud dalje preko
Bona u Godezberg i Bad Honef na podnožju Sedam planina. Tamo je
lepo, sred vinograda i voćnjaka leži ubava banja na Rajni, sa
nekakvim alkalnim kiseljakom koji je veoma dobar protiv reumatizma.
Ana pogleda majku. Znala je da ona sad s vremena na vreme pati od
bolova u krstima i već je ponekad pomišljala da sa njom početkom leta
pođe na lečenje u Godezberg ili Honef. Njeno pomalo zadihano
pričanje o dobrom kiseljaku, izgovoreno u vetar, imalo je u sebi nečeg
nevoljnog i Ana je po tome naslutila da majka i u ovom trenutku oseća
ono mučno stezanje.
Posle sata vožnje doručkovali su nekoliko sendviča sa šunkom i uz
to pili crno vino iz čašica za put. Bilo je pola jedanaest kada je čamac
pristao uz laki mostić za iskrcavanje koji je, za veće brodove
neupotrebljiv, sasvim blizu dvorca i parka zalazio u reku. Rozalija
isplati vozača, jer su se jednostavnosti radi ipak odlučili za povratak
tramvajem. Park se nije protezao do same reke. Imali su da prevale
komad još prilično vlažnog puta preko livada pre no što ih je primila u
svoja nedra priroda drevnog vlastelinstva, dobro negovana i propisno
potkresana. Sa okrugle leje na uzvišici, sa klupama za odmor u
udubljenjima ograđenim tisovinom, polazili su u raznim pravcima
drvoredi divnih stabala, koja su gotovo sva već bila ispupila, mada se
poneki izdanak još krio u mrkom glatkom zaštitnom omotaču, — sitno
pošljunčeni, često granjem zasvođeni putevi između ponegde čak i
četverostruko nanizanih bukvi, tisova, lipa, divljih kestenova i visokih
brestova. Moglo se videti i retko drveće presađeno iz dalekih krajeva,
usamljeno sred travnjaka: neobični četinari, bukve papratasta lista, i
Kiton poznade kalifornijsko mamutovo drvo, barski čempres meka
korenja.
Rozaliju ove retkosti nisu zanimale. Priroda, tvrdila je, mora da
bude prisna, inače ništa ne kazuje duši. Ali lepota parka kao da
uopšte nije naročito delovala na njen smisao za prirodu. Jedva dižući
tu i tamo pogled na gorda stabla, išla je ćutke pored Eduarda iza
njegovog mladog učitelja jezika i ćopave Ane, koja je uostalom jednim
manevrom spretno izmenila ovaj raspored. Zastala je i pozvala brata k
sebi da ga pita za naziv drvoreda kojim su krenuli i zavojite staze koja
ga je presecala. Jer svi ti putevi imali su starinske nazive, kao
"Drvored lepeza", "Drvored truba" itd. Nastavljajući put, Ana je onda
zadržala Eduarda uza se i ostavila Kena kraj Rozalije. On je nosio
njen ogrtač, koji je skinula pošto je u parku bila zavetrina i mnogo
toplije nego na vodi. Blago je sijalo prolećno sunce kroz visoko granje,
šaralo puteve i poigravalo na licima, nagoneći oči da žmirkaju.
U dobro skrojenoj mrkoj haljini koja se tesno pripijala uz njeno
mladalački vitko telo, gospođa fon Timler išla je pored Kena i s
vremena na vreme bacala prikriveno nasmešen pogled na svoj ogrtač
prebačen preko njegove ruke. "Evo ih!" uzviknu ona, misleći na par
crnih labudova; jer sad su prolazili pored rova oivičenog srebrnim
topolama, a ptice, spazivši posetioce kako se približuju, doplovile su u
odmerenoj žurbi klizeći površinom pomalo sluzave vode. "Kako su
lepi! Ana, jesi li ih poznala? Kako veličanstveno drže vratove! Gde je
hleb za njih?" — Kiton ga izvuče iz džepa, zavijen u novine, i pruži
njoj. Bio je topao od topline njegova tela i ona odlomi komadić hleba i
pojede ga.
120
"But it is old and hard", uzviknu on, učinivši pokret koji je došao
prekasno da bi je mogao sprečiti.
"Imam ja dobre zube", odvrati ona.
Jedan labud, međutim, udarivši sasvim blizu na obalu, raširi svoja
mrka krila i stade njima da udara po vazduhu, ispružena vrata ljutito
sikćući uvis na njih. Nasmejaše se njegovoj ljubomornoj zavidljivosti,
ali pomalo i zaplašeni. Ptice onda dobiše svoje. Rozalija im je malo-
pomalo dobacivala bajate komadiće hleba, i dostojanstveno, ploveći
tamo-amo bez prenagljivanja, primale su ptice dar.
"Ipak se bojim", primeti Ana nastavljajući put, "da ti onaj opaki neće
lako zaboraviti što si mu opljačkala hranu. Sve vreme je pokazivao
otmenu uvređenost."
"Koješta", odgovori Rozalija. "Samo se za trenutak bio uplašio da
ću mu sve pojesti. Utoliko slađe mu je moralo prijati ono od čega sam i
ja u slast okusila komadić".
Stigoše do dvorca, do glatkog okruglog ribnjaka u kojem se
ogledao, sa ostrvcetom sa strane gde je stajala usamljena topola. Na
šljunkom posutom prostoru pred stepenicama u obliku lakog luka
građene zgrade, čije znatne dimenzije kao da su se rastapale u
ljupkosti a ružičasta fasada, istina, već krunila, stajalo je nekoliko ljudi
koji su u iščekivanju da izbije 11 sati pa da ih vodič sprovede kroz
unutrašnjost dvorca, provodili vreme upoređujući likove grba na
zabatu, bezvremeni časovnik u ruci anđela iznad njega, i kamene
vence nad visokim belim vratima, sa podacima iz svojih priručnika.
Naši prijatelji pridružili su se njima i, kao i oni, dizali pogled na
121
dražesno ukrašenu feudalnu arhitekturu, na ovalne oeils de boeuf u
potkrovlju boje škriljca. Mitološki lako zapregnuti likovi, Pan i njegove
nimfe, stajali su na bočnim coklama kraj visokih prozora, nagrizeni
zubom vremena kao i ona četiri lava od peščanika koji su, namćorasta
izraza i prekrštenih šapa, s boka štitila stepenice i pnlaz.
Kiton je ispoljavao istoričarsko oduševljenje. Sve mu je bilo
122 123 124
"splendid" i "excitingly continental". O, dear kad samo pomisli
na svoju prozaičnu zemlju s onu stranu mora! Tamo nema ovako
nečeg što se u aristokratskoj ljupkosti kruni, jer nije bilo izbornih
kneževa i pokrajinskih grofova koji su neograničeno, u sopstvenu čast
i u čast kulture mogli da se predaju svojoj strasti za raskoš. Ali uz to
se opet dosta drsko ponašao prema toj kulturi koja je dostojanstveno
zastala u vremenu, pa je na veselje čekalaca uzjahao jednog od
lavova stražara, mada je sa njegovih sapi strčao šiljast čep, kao u
mnogih konjića igračaka sa kojih se jahač može skinuti. Obema
125
rukama zgrabio je šiljak pred sobom, uzvikujući Hi! i On, old chap!
pravio se kao da mamuza životinju i zaista se ne bi mogla zamisliti
lepša slika mladosti no što je on pružao u svojoj obesti. Ana i Eduard
izbegavali su da pogledaju majku.
Zatim škripnuše reze i Kiton se požuri da sjaše kada čuvar dvorca,
čovek sa prazno zavrnutim levim rukavom i u vojničkim čakširama,
očigledno podoficir nastradao u ratu kome je ova mirna služba data za
utehu, rasklopi krila srednjeg portala i dozvoli pristup. Stao je u visoki
okvir vrata i propuštao posetioce mimo sebe, otkidajući sa malog
bloka ulaznice koje je svojom jedinom rukom umeo odmah i napola da
procepa. Uz to je već počeo i da govori, iskrivljenim ustima i od
mnogog vikanja prozuklim glasom da niže napamet naučene i sto puta
ponavljane pouke: da plastični ukras fasade potiče od jednog vajara
kog je izborni knez naročito za to pozvao iz Rima; da su dvorac i park
delo jednog francuskog graditelja, da tu imaju pred sobom
najznačajniju rokoko-građevinu na Rajni, koja istina već pokazuje
prelaze u stil Luja XVI; da dvorac sadrži pedeset i pet dvorana i soba,
da je stajao 800.000 talira — i tako dalje.
Trem je odisao memljivom hladnoćom. Velike filcane papuče slične
čamcima stajale su tu nanizane; uz prigušen ženski kikot trebalo je ući
u njih, da bi se sačuvao dragoceni parket koji je zaista bio gotovo
glavna znamenitost svečanih odaja kroz koje su posetioci nespretno
vukući noge i klizeći sledili jednorukog besednika vodiča. Raznolikih
šara iz odaje u odaju, intarzije nasred parketa obrazovale su
svakovrsne zvezdaste oblike i cvetne fantazije. Njihov glatki sjaj upijao
je poput mirne vode senku ljudi i ispupčenog raskošnog nameštaja,
dok su visoka ogledala između pozlaćenih, vencima obavijenih
stubova i u zlatom opervaženim poljima od cvetnih svilenih tapeta,
dobacivala jedna drugima — ponavljajući ih — slike kristalnih
polijeleja, nežnog živopisa na tavanici, medaljona i emblema lova i
muzike nad vratima, i uprkos mnogih svojih mutnih mrlja još uvek
mogla da izazovu iluziju nepreglednih nizova odaja. Raskošnost koja
nikom ne polaže računa, bezuslovna volja za uživanjem govorile su iz
ove sipkave ljupkosti i trošnih pozlaćenih ukrasa, održanih i povezanih
jedino neprikosnovenim stilom po ukusu vremena koje ih je sazdalo. U
okrugloj dvorani za bankete, gde su unaokolo u udubljenjima stajali
Apolon i muze, parket poda prelazio je u mermer sličan onom kojim su
zidovi bili obloženi. Tu su ružičasti anđelčići pridržavali naslikanu
zavesu odmaknutu sa šupljikavog svoda kroz koji je prodirala dnevna
svetlost, a sa čije je galerije, po rečima čuvara, nekad dopirala muzika
do zvanica dole za stolom.
Ken Kiton vodio je gospođu fon Timler držeći je za lakat. Svaki
Amerikanac tako vodi damu preko kolovoza. Među stranim ljudima,
razdvojeni od Ane i Eduarda, išli su za čuvarom koji je promuklo,
drvenim nemačkim knjiškim jezikom odmotavao klupče svog teksta i
ljudima tumačio šta gledaju svojim očima. Oni ne vide sve čega tu
ima, govorio je. Od pedeset i pet odaja u dvorcu, nizao je dalje i po
šablonu padao pomalo u drvenasto dvosmislen ton, a da mu se
krivousto lice ni najmanje nije upuštalo u šaljivost njegovih reči, — od
tih odaja ne stoje sve ovako bez daljeg otvorene. Tadašnja gospoda
imala su mnogo smisla za sve što je nestašno, potajno i skriveno, za
skrovišta u pozadini odaja i izdvojena mesta za razne zgode,
pristupačna pomoću mehaničkih majstorija kao što je, na primer, ova.
I on zastade kraj jednog zidnog ogledala koje se, popuštajući pritisku
na neku oprugu, pomače u stranu i neočekivano otkri pogledu uske
zavojite stepenice sa fino rađenom rešetkastom ogradom. Na dnu
stepenica, odmah sleva, stajao je na niskom postolju torzo čoveka bez
ruku i stopala koji se, sa vencem od bobica u kosi i pregačom od
neodredljivog ispletenog lišća oko bedara, malo nagnut unazad, sa
prijapskom dobrodošlicom smeškao niz svoju jareću bradicu u prazno.
Čuli su se usklici "Aha" i "Oho". "I tako dalje", reče vodič kao što je
svaki put činio i pusti šaljivo ogledalo da se opet vrati na svoje mesto.
"Ili ovako", reče nastavljajući obilazak i učini da se jedno polje svilenih
tapeta, naizgled sasvim bezazleno, kao tajna vrata rastvori i otkrije
hodnik koji je vodio u neizvesnost i iz kojeg se širio memljiv zadah. "To
su oni voleli", reče jednoruki. "Drugo vreme, drugi običaji", dodade još
jednolično-poučno i nastavi vođenje.
Nije bilo lako zadržati filcane čamce na nogama. Gospođa fon
Timler izgubi jedan od tih svojih čamaca; on otkliznu malo dalje na
glatkom podu i dok ga je Kiton smejući se uhvatio i kleknuvši opet joj
navukao na nogu, posetioci ih prestigoše.
On joj opet podmetnu ruku pod lakat, ali ona još malo zastade, sa
sanjalačkim osmehom, gledajući za jatom koje se gubilo u daljim
odajama pa, još uvek oslonjena na njegovu ruku, okrenu nazad i poče
žurno da pipa tapetu tamo gde se ova bila rasklopila.
 "You aren't doing it right", prošapta on. "Leave it to me.'t was
126
here". On nađe oprugu, vrata se otvoriše; zapahnu ih memljivi
vazduh tajnog hodnika u koji kročiše. Nađoše se u mraku. Sa
uzdahom iz najdublje dubine Rozalija obavi ruke oko mladićeva vrata
a i on, sav blažen, zagrli uzdrhtalu ženu. "Kene, Kene", promuca ona
naslonivši lice na njegov vrat, "ja te volim, ja te volim, zar ne, ti to
znaš, nisam mogla sasvim da sakrijem od tebe, a ti, a ti, voliš li i ti
mene, malo, malčice samo, reci, možeš li me voleti sa tvojom
mladošću kao što mi je priroda dala da te volim sa sedom kosom?
Da? Da! Tvoja usta, ah, najzad eto, tvoja mlada usta, za kojima sam
žudela, tvoje drage usne, tako, tako.
— Umem li da ljubim? Reci, umem li, slatki moj budioče? Sve ja
umem kao ti. Kene, ljubav je jaka, ona je čudo, tako ona nailazi i čini
velika čuda. Ljubi me, dragi! Za tvojim sam usnama žudela, oh, kako
žudela, jer moraš znati da je moja jadna glava dolazila na svakojaka
mudrovanja, naime da nemanje predrasuda i razvratnost nisu za
mene i da mi preti razaranje od nesklada između načina života i
urođenog ubeđenja. Ah, Kene, umalo da me mudrovanje razori i
žudnja za tobom... Ovo si ti, ovo si najzad ti, tvoja kosa, tvoja usta,
dah tvog nosa, ruke, ruke me grle koje poznajem, ovo je toplina tvog
tela koju sam okusila, a labud se naljutio..."
Zamalo pa da se sruši na njega. On je, držeći je čvrsto, povuče
dalje u hodnik, koji se malo rasvetljavao pred njihovim očima. Tamo
napred vodile su stepenice dole pred otvoreni kružni luk nekih vrata,
iza kojih je mutna svetlost sa tavanice padala u udubljenje čije su
tapete bile protkane golubovima koji su se ljubili. Tu je stajala neka
vrsta divana, pored kojeg je amor u drvorezu držao u ruci nešto poput
baklje. Tamo sedoše u tmuloj tami.
"Uf, mrtvački vazduh", naježi se Rozalija na njegovom ramenu.
"Kako je to žalosno, Kene, mili, da se moramo naći ovde kod mrtvih. U
krilu drage prirode, obavijeni njenim dahom, u slatkom mirisnom
isparenju jasmina i pasjakovine, sanjala sam, trebalo je to da bude,
tamo je trebalo da te prvi put poljubim, a ne u ovom grobu! Hajde,
pusti, nevaljalče, ta ja hoću da ti pripadam, ali ne u memli. Sutra ću ti
doći, u tvoju sobu, sutra pre podne, ko zna, možda još večeras.
Udesiću to, podvaliću mudrijašici Ani..." Dopustio je da ga uveri. A i
uviđali su da moraju poći da se pridruže ostalima, nazad ili napred.
Kiton se odluči za "napred". Kroz druga vrata napustiše mrtvačku
ljubavnu odaju, opet se nađoše u nekom mračnom hodniku, koji je
zaokretao, koji se peo, i najzad stigoše pred jedna zarđala vrata koja
pod Kenovim snažnim upiranjem i drmanjem popustiše, a spolja behu
tako gusto obrasla kožastim puzavicama da se jedva probiše kroz
njih. Nebeski vazduh ih zapahnu. Negde je žuborila voda; slapovi
vodopada spuštali su se iza širokih leja zasađenih cvećem proleća,
žutim narcisima. To je bio zadnji deo dvorskog parka. Upravo u tom
trenutku približavala se zdesne strane grupa posetilaca, sad već bez
vodiča, a sasvim na kraju i Ana sa svojim bratom. Rozalija i Ken
pomešaše se sa prednjim redovima, koji počeše da se razilaze u
pravcu vodoskoka i pošumljenog dela parka. Bilo je umesno zastati,
osvrnuti se, poći u susret Ani i Eduardu. "Gde li ste to zaostali?" začu
se, i: "To mi pitamo vas", i: "Zar je mogućno da se čovek tako izgubi iz
očiju?" Ana i Eduard su tvrdili da su se čak i vratili da potraže
izgubljene, ali uzalud. "Najzad, niste mogli nestati sa sveta", reče Ana.
"Kao ni vi", odgovori Rozalija. Svi su izbegavali da se pogledaju.
Između grmlja rododendrona obiđoše krilo dvorca i vratiše se ka
prednjem ribnjaku, u čijoj je neposrednoj blizini bila tramvajska
stanica. Koliko je dugotrajno bilo plovljenje uzvodno, usled Rajninog
vijuganja, toliko se brzo obavio povratak tramvajem, koji je bučno
žurio kroz fabričke delove grada i mimo kolonija radničkih stanova.
Brat i sestra izmenjaše s vremena na vreme koju reč među sobom ili s
majkom, čiju je ruku Ana neko vreme zadržala u svojoj jer je videla
kako podrhtava. U gradu, blizu Kraljeve aleje rastadoše se.

*
Gospođa fon Timler nije otišla Kenu Kitonu. Iste noći, pred zoru,
njoj je jako pozlilo i celu kuću zahvatio je strah. Ono što je nju prilikom
prvog vraćanja ispunilo tolikim ponosom, tolikim blaženstvom, ono što
je proglasila čudesnim delom prirode i visokim dostignućem osećanja,
ponovilo se na koban način. Imala je još toliko snage da zazvoni, ali
njena ćerka i služavka koje su dotrčale nađoše je onesvešćenu u krvi.
Lekar, dr Oberloskamp, brzo je stigao. Došavši sebi pod njegovim
rukama, ona se začudi njegovom prisustvu.
"Šta, doktore, vi ovde?" izusti. "To vas je svakako Ana potrudila?
Ali meni se desilo samo ono što biva u žena."
 "Pod izvesnim okolnostima, draga moja milostiva gospođo, te
funkcije se moraju kontrolisati", odgovori sedi lekar. A ćerki odlučno
izjavi da je neizostavno potrebno preneti bolesnicu, najbolje kolima za
spasavanje, na ginekološku kliniku. Slučaj zahteva najpodrobniji
pregled, — koji uostalom može pokazati da je stvar bezazlene prirode.
Sasvim je mogućno da te metroragije, ona prva o kojoj sad čujem i
ova druga koja ga uznemiruje, potiču od nekog mioma koji se bez
teškoća može operacijom odstraniti. Kod upravnika i glavnog hirurga
klinike, profesora Muteziusa, nalaziće se gospođa mama u
najpouzdanijim rukama.
Postupiše onako kako je odredio — bez otpora od strane gospođe
fon Timler, na Anino nemo čuđenje. Samo je pri svemu što se s njom
dešavalo široko otvorenim očima gledala u daljinu.
Pregled koji je Mutezius izvršio otkrio je za bolesničin uzrast
preveliku matericu, pri opipavanju jajovoda nepravilno zadebljano
tkivo, a na mestu već veoma malenog jajnika bezobličan otok.
Čišćenjem su nađene ćelije karcinoma, koje su sudeći po svom
karakteru delimično poticale od jajnika; ali bilo je i takvih koje nisu
ostavljale nikakvu sumnju da su i u samoj materici karcinomatozne
ćelije u punom razvoju. A sva ta zloćudnost pokazivala je znake
naglog rastenja.
Profesor, čovek sa podvaljkom i jako crven u licu, čije su
vodnjikavoplave oči lako zasuzile a da to sa duševnim uzbuđenjem
nije imalo nikakve veze, podiže glavu sa mikroskopa.
"Ovo ja zovem širokim nalazom", reče svom asistentu koji se zvao
dr Kneperges. "Ipak ćemo operisati, Kneperges. Totalna ekstirpacija
do poslednjeg vezivnog tkiva u karlici i do sveg limfatičnog tkiva mogla
bi svakako bar da produži život."
Ali kad je otvorena trbušna duplja, lekari i sestre ugledaše u beloj
svetlosti reflektora toliko strašnu sliku da se nije mogla pojaviti nada
čak ni u prolazno poboljšanje. Trenutak da se ono postigne očigledno
je već odavno bio propušten. Ne samo da su svi karlični organi bili
zahvaćeni opakom bolešću: i trbušna maramica već je i golom oku
pokazivala ubitačno nagomilavanje ćelija, sve žlezde limfatičnog
sistema bile su karcinomatozno zadebljane, i nije bilo sumnje da
ognjišta raka ima i u jetri.
"Evo, pogledajte ovaj belaj, Kneperges", reče Mutezius.
"Verovatno prevazilazi vaša očekivanja." Da prevazilazi i njegova
sopstvena, to nije hteo da pokaže. "Od naše plemenite veštine",
dodade, a u očima mu suze koje ništa ne znače, "tu se malo mnogo
zahteva. Ne može se sve ovo iseći. Ako vam se čini da zapažate kako
je to zlo već i u oba mokraćna kanala matestatično uraslo, pravilno
zapažate. Uremija ne može dugo da izostane. Vidite, ja nipošto ne
poričem da materica sama proizvodi tu proždrljivu žgadiju. Pa ipak
vam savetujem da prihvatite moje podozrenje da je sve ovo poteklo od
jajnika, — naime od nekorišćenih granuloznih ćelija koje tamo
ponekad od rođenja miruju, i kad nastupi klimakterijum, usled bogzna
kakvog nadražajnog procesa počnu zloćudno da se razvijaju. Onda
127
organizam, post festum, ako hoćete, biva zasut, obliven, preplavljen
estrogenhormonima, što dovodi do hormonalne hiperplazije materičine
sluzokože sa obaveznim krvarenjem."
Kneperges, suv, ambiciozno samouveren čovek, pokloni se škrto
sa skrivenim podsmehom zahvaljujući na pouci.
128
"Dakle, napred, ut aluguid fieri videatur," reče profesor. "Ono što
je životno važno moramo joj ostaviti, ma koliko da je ta reč ovde
natopljena setom."
Ana je gore u bolesničkoj sobi očekivala majku, kada se ova,
dizalicom odnesena na sprat, na nosilima vratila pa je sestre položiše
u postelju.
Pri tom se probudila iz narkotičnog sna i nejasno izustila:
"Ana, dete moje, on je siknuo na mene."
"Ko, draga mama?"
"Crni labud."
I opet je zaspala. Labuda se, međutim, još često sećala idućih
nekoliko nedelja, njegovog kao krv crvenog kljuna, crnog udarca
njegovih krila. Nije se dugo patila. Usled uremične kome ubrzo je
utonula u duboku nesvest, a obostranom zapaljenju pluća, koje se u
međuvremenu razvilo, zamoreno srce samo je još danima moglo da
odoljeva.
Ali sasvim pred kraj, samo nekoliko časova ranije, duh joj se još
jednom razbistri. Ona podiže oči na ćerku koja je, držeći je za ruku,
sedela kraj njene postelje.
"Ana", reče i uspe da gornji deo tela malo primakne ivici postelje,
bliže ćerki poverenici, "čuješ li me?"
 "Razume se da te čujem, draga, draga mama."
"Ana, ne govori o prevari i o podrugljivoj svireposti prirode. Nemoj
je koriti, kao što ni ja to ne činim. Nerado odlazim — od vas, iz života
sa njegovim prolećem. Ali kako bi bilo proleća bez smrti? Jer smrt je
veliko sredstvo života, pa ako je mene radi uzela lik vaskrsenja i
ljubavne slasti, onda to nije bila laž i obmana, nego dobrota i milost."
Još jedno slabo primicanje, bliže kćeri, a zatim šapat koji se gubio:
"Priroda — uvek sam je volela, i ljubav je ona ukazala svome
čedu."
Rozalija je umrla lakom smrću, ožaljena od svih koji su je
poznavali.
 Zabilješke

[←1]
Tamnica u kojoj se zatvorenici umaraju glađu; misli se na scenu iz
Šilerove drame Razbojnici, (Prim. prev.).
[←2]
Vrste pasa. (Prim. prev.)
[←3]
Engleski: Shakespeare, i otuda na početku reči s, u sredini e, i na kraju
opet e. (Prim. prev.).
[←4]
Claude Lorrain, francuski slikar, rođen oko 1600. g. u Lotringiji, umro 21.
XI 1682. u Rimu. (Prim. prev.).
[←5]
Cilja se na jednu pesmu-šlager, vrlo popularnu posle prvog svetskog rata;
Ausgerechnet Bananen verlangt sie von mir... počinje jedna strofa. — Prev.
[←6]
Aluzija na jednu Geteovu pesmu — Harfist — u romanu Vilhelm Majster.
— Prev.
[←7]
od maslaca
[←8]
obed
[←9]
knez
[←10]
Odgovori bar.
[←11]
opštinski dom
[←12]
šumarak pinija
[←13]
vitez, kavaljer
[←14]
silnik, opsenar, mađioničar
[←15]
plodovi mora, školjkaši
[←16]
Hajde! počnimo!
[←17]
Dobro veče.
[←18]
Strah, a?
[←19]
Eto ...
[←20]
Razvezao mu se jezik.
[←21]
mladić
[←22]
američki sistem, znaš
[←23]
ovaj jezičar što mnogo obećava
[←24]
ženskaroš
[←25]
Govori odlično.
[←26]
simpatičan, prijatan čovek
[←27]
Nisam pismen.
[←28]
u prenosnom značenju: prljav, pogan jezik
[←29]
znači i: stanovnik Tore di Venere
[←30]
Ne šalimo se! Šala na stranu.
[←31]
Mnogo pije.
[←32]
Nula
[←33]
Izvolite.
[←34]
Dobro radi.
[←35]
Mislite napregnuto.
[←36]
obožavanje, duboko poštovanje
[←37]
Mario, jedan kakao i biskvite.
[←38]
Odmah.
[←39]
Ja sam jadnik.
[←40]
pukovnik
[←41]
Zlo i naopako.
[←42]
I ako nećete.
[←43]
Igraj(te); Poigrajte malo
[←44]
sinovče moj
[←45]
zdravo
[←46]
kelner
[←47]
salveta, ubrus
[←48]
crta sete
[←49]
Ne, gospodine
[←50]
boginja Devi; personifikacija iluzije, zablude, varljivosti (sanskritski)
[←51]
induske svete knjige (skr.: "znanje")
[←52]
pripadnik najviše induske kaste, svešteničke
[←53]
pripadnici najnižeg staleža u Indiji
[←54]
sudbina (skr.)
[←55]
induski bog, inkarnacija Višne
[←56]
induski bog, treći član vrhovnog trojstva (uz Bramu i Višnu).
[←57]
boginja Devi
[←58]
primitivna sela
[←59]
boginja smrti u induskoj mitologiji; Devi
[←60]
induski bog, drugi član vrhovnog trojstva (uz Bramu i Sivu)
[←61]
Gang
[←62]
boginja Devi
[←63]
simbol muškosti u kultu boga Sive (skr.: znamenje)
[←64]
stanje potpunog blaženstva koje se postiže ukidanjem individualnog
postojanja i spajanjem sa Bramom
[←65]
u induskoj filozofiji prividni svet individualnog života i čula
[←66]
klasičan staroindijski književni jezik
[←67]
glavni bog rane induske religije, kasnije smatran sporednim bogom
[←68]
koji pripada zaostalim narodima iz južne Indije
[←69]
stari induski govorni jezik (skr.: prirodan, prost)
[←70]
u induskoj mitologiji stvaralac sveta, prvi član vrhovnog božjeg trojstva (uz
Višnu i Šivu)
[←71]
najstarija i najznačajnija među Vedama
[←72]
Devi, ženski princip tvoračke snage
[←73]
Devi
[←74]
Šivina žena (skr.: boginja)
[←75]
u induskoj mitologiji bog ljubavi (skr.: požuda, ljubav)
[←76]
boginja pohote, Kamina žena
[←77]
indijska ženska odeća
[←78]
personifikacija Himalajskih brda, otac boginje Devi
[←79]
koji pripada induskim polubogovima (skr.: zametak)
[←80]
indijski asketi koji u potpunoj koncentraciji teže da se sjedine sa
božanstvom
[←81]
induska boginja lepote
[←82]
ptica iz porodice kukavica, živi u Indiji
[←83]
žena koja se spaljuje po smrti muža (skr.: dobra, verna)
[←84]
Mojsije, sin Amramov (hebr.)
[←85]
Jevreji
[←86]
Isus Navin
[←87]
Kadis na aramejskom znači "svet"
[←88]
deset hiljada (gr.)
[←89]
svečana gornja haljina koju su nekad nosili jevrejski prvosveštenici (hebr.:
obući)
[←90]
predmeti nepoznata izgleda. koje su jevrejski prvosveštenici nosili radi
pogađanja božje volje (hebr.)
[←91]
vavilonski kralj iz XX veka pre naše ere, kome se pripisuje čuveni zakonik,
nazvan po njegovom imenu
[←92]
zemlja koju su, po Bibliji, naselili potomci Husa, Samovog sina;
pretpostavlja se da je to Etiopija
[←93]
Jošua, sin Nunov (hebr.)
[←94]
personifikacija zla i nevaljalštine (hebr.: bez vrednosti)
[←95]
u dobri čas
[←96]
Nabijte poklopac
[←97]
Spavao sam kao panj. Alfred je igrač tenisa. Ramena su mu 30 inča
široka.
[←98]
mada; mislio; učio; žilav
[←99]
besmislicama
[←100]
agent
[←101]
Trgovini nepokretnim imanjima
[←102]
srednja škola
[←103]
priča o uspehu
[←104]
omiljena zabava
[←105]
samo nešto u gotovu
[←106]
časno otpušten
[←107]
zaista prekrasno
[←108]
pića
[←109]
Bože blagi!
[←110]
prijatni
[←111]
pomalo snebivljiv
[←112]
detektivska priča
[←113]
večernje odelo
[←114]
gazde
[←115]
U pravu ste.
[←116]
savršeno divna večeras
[←117]
mamurluk
[←118]
Hvala.
[←119]
pesma
[←120]
Ali on je bajat i tvrd.
[←121]
okruglo prozorče
[←122]
sjajno
[←123]
uzbudljivo kontinentalno (tj. evropski)
[←124]
Bože!
[←125]
Napred, stara kljusino!
[←126]
Vi to ne radite kako treba. Prepustite to meni. Ovde je bilo.
[←127]
kada je već svršeno
[←128]
Koliko da se vidi da se nešto učinilo.