Kandinsky

1896. 1921

@
N O LIT
 51
KANDINSKI
1896 — 1921

MALA UM ETNICKA
E N C IK L O P E D IJA
 N aslov originala

KANDINSKY
1896 — 1921

par
P IE R R E VOLBOUDT

•k

FERNAND HAZAN
3 5 - 37, R u e d e S e i n e . P a r i s VI
KANDINSKI
1896 — 1921

t e k s t

PJER VOLBUD

NOLIT/BEOGRAD
1965
 P re v e la
Z A G O RK A G R U JIC-V ER CO N

S ta m p a te k s to v a
»R ad iša T lm o tlć«, B e o g rad
 Svako značajno delo iz nekog umetničkog
perioda istovremeno je i epizoda i svedo
čanstvo. Neka dela izgledaju tako izvan svo
je epohe, da su joj skoro strana. Ona vla-
daju njome sa visine i izdaleka. Sadašnjost,
koju ne poznaju, budućnost, koju nagove-
štavaju i kojoj već pripadaju, u izvesnom
smislu su joj ravnodušne. Ipak, ona ih pove-
201je, angažovana čitava za ono što još ne
postoji, što počinje i što se završava njima.
Delo Kandinskog se pojavilo u vreme ka-
da je bilo neizbežno, iako nepredvidljivo u
svom razvoju i po svojim posledicama, veo-
ma značajnim. Vrlo blisko u početku savre-
menim strujanjima, ono je dostiglo pri kra-
ju prastare oblike, tako daleke, tako zabo-
ravljene, da su postali neobični. U meduvre-
menu, ono je postalo apsolutna tvorevina.
Sudbina slikareva, ukoliko se on udalja-
vao od svojih početaka, približavala ga je sa-
moj suštini umetnosti, od koje se, izgledalo
je, u početku udaljio. Dvostruka i suprotna
putanja koju je pokretala stalna nepromen-
ljiva inspiracija. Moskva, njegov rodni grad,
ostala je slika-majka, uvek živi izvor njego-
vih obojenih snova, skrivena tema koja je
obasjavala do poslednjeg dana njegovo stva-
ralaštvo. Moskva, zažarena, jarko crvena,
kao kakva apstraktna ikona na osnovi od
beskrajne ravnice, ođakle se penju put neba
oblaci i mitovi Orijenta, dok se jedan odble-
sak Zapada izdiže u zlatu njenih kupola.
»Crveni, hladni, nemi« prsten kremljskog zi-
da, raznobojna kubeta, stubovi zvonika sliva-
ju se u umetnikovom sećanju u jedan zvu-
čan akord, u srebrne mrlje, u paletu čiju je
svaku notu, svaki preliv, svaki glas Kandin-
ski neprestano čuo u svojoj dubini. Više pu-
ta je on morao da pribegne tim uzajamnim
analogijama muzičkih i grafičkih ili kolori-
stičkih vrednosti. Njegovo slikarstvo je zai-
sta bilo »ona složena himna boja« sačinjena
od srodnosti dveju reverzibilnih umetnosti,
o kojima je govorio Bodler (Baudelaire).
Još dok je bio dete, on je slušao kako od-
jekuje Moskva kao »tutti« ogromnog orke-
stra. Kasnije, on je prenosio grozničavim ela.
nom, zaletom linije neke pasaže iz Loengri-
na, i njihovu izvanredno nadahnutu ukom-
ponovanost. Kad je postao mladić, za njega
su boje, pošto je video kako na njegove oći
oživljavaju i žive, postale bića. One su imale
svoje posebne osobine, svoja posebna raspo-
loženja i ćudi. Njihova akcija i njihova reak-
cija bile su za Kandinskog pokretač drame
bez reči i lica. Sve što se odnosilo na njiho­
vu specifičnu prirodu, na njihova svojstva,
na njihove sklonosti on je znao. On je ozako-
nio njihovu funkciju i njihovu »upotrebu.«
Ali studije prava su ga u jednom trenutku
odvratile od slikarstva. Put koji ga je vra-
lio slikarstvu bio je u stvari put za Vologdu.
Sve je u toj sevemoruskoj gubemiji, koju
je prokrstario u pravno-etnografskoj misiji,
zidovi, kuće, sve do najmanjeg predmeta.
pokriveno šarenim omamentima. On je imao
osećanje da ulazi u svet gde se stvamost raz-
laže u boji. To je bilo odlučujuće iskustvo
za njegovo buduće delo. Drugo jedno otkri-
će, otkriće Meneovih Plastova, istovremeno
ga navodi da se pita o ishodu i suštini slikar-
stva. Sa svih strana zov se umnožava. P o
staje neodoljiv. Kandinski odustaje od kari-
jere koja se otvara pred njim. Odlazi. Ali
otkud da zna kojim ga ciljevima vodi nje-
gov poziv?
Godine u Minhenu, gde cvetaju prvi iz-
danci jugendstila, jesu godine šegrtovanja,
nemimih traženja, suprotnih privlačenja.
Umetnik se raspinje izmedu jedne vrste pre-
rafaelizma na ruski način, obojenog srednjo-
vekovnim romantizmom, izvesnog simboliz-
ma forme s primesama izražajnih modulaci-
ja Nove umetnosti kao i svetačkog pojedno-
stavljavanja slovenske narodne ikonografi-
je i tehnike nanošenja boje u reskim suda-
rima, iskidanim potezima, živim, bleštavim,
samovoljnim mrljama. Sve više razdružena
od konkretne teme, boja se afirmiše kao naj-
glavniji, skoro isključivi elemenat kompozi-
cije. Istina je ubuduće samo tačno međusob-
no slaganje pikturalnih valera, slaganje nji-
hovih varijacija, njihove hromatike, njiho-
vih odnosa, njihovih suptilnih nesklada.
Spoljašnji izgled ustupa pred vizijom,
koja ga potire. Oslobođen prirode, na izve-
snom odstojanju od nje, slikar je prestao da
bude njen inspirisani posmatrač, podređen
jedino njenim sugestijama. Onome što vidi,
on suprotstavlja, nameće sliku stvorenu u
sebi po diktatu liričnosti rođene iz najintim-
nijih impulsa senzibiliteta oslobođenog sve-
ga drugog sem sebe i, na taj način, uključu-
jući sve ostalo. Svaki deo slike se slaže tako
u akord sa tom moćnom osnovnom notom,
istovremeno i ključem i dijapazonom jedne
»Klangfarbenmelodie«, koja je eho onoga što
je Senberg (Schonberg) pokušao da uvede
u svoju muzičku estetiku. Transponujući ih,
Kandinski je ostvario sa istim efektima slo-
žene rezonance u svojim pesmama (Klange)
i svojim operama iz snova, jednom vrstom
»misterija«, koje izvode na scenu, podržane
muzikom oblike i glasove, simbole i igru
svetlosti (Žuta zvučnost, Zelena zvučnost,
Crno ili belo).
Već u prvim platnima iz Minhena i Mur-
naua pripremao se rascep sa stvamim. Kad
je slikar napustio Nemačku, taj rascep će
biti konačan. Za vreme dugotrajnog borav-
ka u Sevru, Kandinski slika »napamet« rus-
ke Motive i Scene. Ali uskoro mozaiku od
čistih tonova stavljanih jednih kraj drugih,
ustupiće jedan ekspresionizam dosta blizak
po izvesnom uprošćenom, monumentalnom
maniru ekspresionizmu »Briicke-a«. Progre-
sivno oslobođenje boje, geometrizacija stvar-
nog daju bavarskim Alpima izgled iz bajke i
nestvarnosti. Forma, svedena na aluzivni
znak, poistovećuje se sa ritmom boje. Ona
je armatura koja drži, povezuje, uklapa ma-
se, beleži njihove nejednake intenzitete, su-
gerira dvojstvo naslaganih planova, koji baš
uvek ne odgovaraju jedno drugom. Bojeni
utisak budi čitav jedan niz harmoničnih raz-
voja, izaziva stanje opšteg rezoniranja. Či-
tav registar hromatskih valera, svi koreni i
nijanse duhovnih valera slažu se, izgledaju
odjednom jednaki. Stvara se jezik koji će
za tvorca Duhovnog u umetnosti biti oruđe
za njegovo približavanje »skrivenom«, za
njegovo traženje jedne stvame, prikrivene
natčulnosti, otkrivene slikarskim činom po
sebi.
»Isuviše sam voleo prirodu, da bih je
skrio predmetima«, napisao je Kandinski
bacajući pogled unazad na one godine stra-
sne nesigurnosti. Ali kako da prede sa rela-
tivne stvarnosti jedne na apsolutnu stvar-
nost druge (prirode), uhvaćene u njenoj biti
i pretvorene u slikanu stvar? Umetnik zna
da predmet »šteti njegovim slikama«. Medu-
tim, on okleva da ga odstrani. On nastavlja
da se služi njime kao privremenim približ-
nim izrazom, kao ugodnim simbolom, povolj-
nim da poprimi svaki željeni vid. Tako on
stvara sebi rečnik izvedenih oblika, neosetno
skrenutih od njihovog uobičajenog značenja,
sve slobodnijih od analogija i pozivanja na.
Blizu je trenutak kada će ih on zameniti je-
zikom načinjenim od čistih znakova, sasvim
drugog značenja nego što je značenje koje
zavisi od njihovih izražajnih vrednosti stva-
ri po sebi.
Kandinski se polako odlučuje. On je otvo-
ren za sve tokove svoga vremena. Intereso-
vanje ga nagoni da približi najskorijim sme-
lostima dela najudaljenija i najprimitivnija.
On ne propoveda nikakvu krajnost. On čak
odlučuje da pokaže tu bezgraničnu raznoli-
kost umetničkih formi kroz njihove suprot-
ne ali konvergentne opredeljenosti. »Blaue
Reiter«, koji je on osnovao zajedno sa Fran-
com Markom (Franc Marc) imao je za cilj
da ostvari tu sintezu svih načina izražavanja,
svih umetničkih fenomena nazvanih nepre-
stana »obnova« ka apstraktnom. Dve izlož-
be i jedan Almanah bili su jedine manifesta-
cije tog »Plavog jahača«, koji nije bio ni
grupa, ni pokret, nego snažna ideja otelov-
ljena u jednom čoveku. Ona suočava, krista-
lišući ih, težnje i pokušaje iz prve decenije
ovog veka. Ona je doprinela, osvetljavajući
ih jedne za drugima, njihovom utemeljenju,
koje ih je preko tog odlučnog preokreta, ne
odsecajući ih od prošlosti, angažovalo već u
budućnosti.
Kandinski je istovremeno izdao i svoju
knjigu O duhovnom u umetnosti. Ovaj trak-
tat o stvaralačkoj savesti kao sredstvu saz-
nanja istovremeno je i traktat o slikarskoj
harmoniji i kompoziciji. Tehnički i proročki,
to je zbir misli i stavova, filozofije slikareve.
Ali slikar je preduhitrio teoretičara, on
je osetio »unutrašnju potrebu«, od koje pra-
vi zakon svake umetnosti, pre nego što ju je
definisao. Doživeo je sukob stvaralačke vo-
lje i izvesne predstave o stvarima, koju je
morao da uklopi u neprekidno stvaralaštvo
svih vekova. Njegovo delo je samo jedno
stanje, jedan trenutak neograničenog sleda
plastičnih događaja koji su ga pripremili i
koji ono mora da prekine da bi ga spojilo
samo za sebe. Izvestan »gromki sukob« na-
sleđa i anticipacija, ideala i problema odvi-
ja se tako u činu slikanja. Umetnost, sukob
roene i sveta. Ona je zbog toga tragična.
Kandinski je pričao kako je postao svestan
nepouzdanosti spoljnjeg izgleda. »Demateri-
jahzovan« svemir raspadao se i obnavljaona
njegove oči. Oblici vidljivog resorbovali su
se u snage i napone. Odjednom je nestalo
sveta. On ga je potražio i našao u samom
sebi. To tragično osećanje stvaralaštva koje
ne zna šta da počne izvan mračne sile koja
ga goni da postoji, otvorilo mu je ponore
boje.
 Apstraktni akvarel iz 1910. bio je prvi
pokušaj oslobođenja, osvajanja jednog sa-
svim nepoznatog domena, onog »negde« koje
je umetnik predosećao i koje je postalo samo
područje njegove umetnosti. U delima koja
mu neposredno prethode i koja dolaze posle
njega oblici bića i stvari postoje u vidu fan-
toma konkretnosti. Sve do svog nestajanja
oni će prikrivati dvostrukošću dramatićna
oblikovanja onog elementarnog.
Čitljiva još uvek, iako sve više i više ne-
jasna i, tako reći, apstraktna u Kompoziciji
IV (1911), forma se sažima u ideo-gramatič-
ke crteže pokreta i energije. Ona se gubi u
nedovršenim konturama, u nezatvorenim
krugovima, u izlomljenim uglovima, u slič-
nim reminiscencijama. Sa Kompozicijom V
(1911), Crnim lukom (1912), Improvizacijom
sna (1913), Crvenom mrljom (1914) i ostaci
su, izgleda, iščezli. Pošto je iščezla realnost,
praznina rada jedan svet od oblikovnih mi-
tova. Prostor je poljuljan u svojim temelji-
ma. U jednom haotičnom survavanju, ispre-
secanom silovitim linijama i tokovima, opreč-
ni vrtlozi se sukobljavaju i suočavaju u jed-
nu snažnu genezu. Ludilo forme, zagrljaji i
grčenja materije na svom su vrhuncu. Raz-
vučene, proširene, razvodnjene do prozrač-
nosti, sakupljene u čvrste gomile, prostrte u
ravni, u fantastične mrlje, one se šire kao
zažarene bujice, kao munjeviti izlivi, konden-
zuju se u bleštave meteore.
Rat je okončao pomamu ovog slikarskog
»Šturm und Drang-a«. Povratak u Rusiju
znači za Kandinskog jedan nov prelazni pe­
riod i jedan novi početak. Žestina se disci-
plinuje. Od bučnih rapsodija boja on stvara
nove kompozicije sa oštrijim i naglašenijim
ritmom. Sve se pretače i smiruje, organizu-
je. Jedan mnogo strožiji red probija kroz ne-
stajanje prostora u rastapanju, kroz zbrka-
ne okršaje i zapenušene površine. Intenzite-
ti čisti i odsečni, likovi, pravilni odsečci, tro-
uglovi, ovali odsečeni u prostoru, uravnote-
žuju se u stroge sisteme namagnetisanih raz-
bacanosti. Izgrađuje se jedan apsolutan svet,
u kome zrači mirna punoća, gromadna stal-
nost te apstraktne zvezde, koja će se ubu-
duće stalno umnožavati u slikarevom delu:
krug.
 BIBLIOGRAFSKI PODACI

1866. R o đ e n je u M o skvi 4. d e c ^ m b ra .
1871. D e tin jstv o u O desi. P ro v o d i u n jo j d e v e t go-
d in a : u č i c r ta n je , s lik a n je i m u z ik u .
1886. U p is u je se n a M o sk o v sk l u n iv e rz ite t, stu d ira
p ra v a .
1889. M isija u V o lo g d sk o j g u b e m iji (s k u p lja n je po-
d a ta k a o se lja č k o m o b lč a jn o m p ra v u ). O tk ri-
v a n je R e m b ra n ta u m u z e ju E rm ita ž .
1896. N a p u š ta n je p ra v n ič k e k a r ije re , o d b ija n je po-
n u d e n e k a te d r e u D o rp a tu . B o ra v a k u M inhe-
n u 1 b a v lje n je slik a rs tv o m . O sta je tu 18 g o d in a,
u z p u to v a n je k ro z E v ro p u . U č e n ik A zb ea i S tu -
k a (A zbć i S tu ck ).
1901. O sn iv a g r u p u F a la n g s i p o s ta je n je n v o d a.
1904. P e sm e b ez reči (S tro g an o v , M oskva) sa 12 ra -
d o v a n a d rv e tu .
1905. C lan ž ir ija jQ se n jeg sa lo n a u P a riz u .
1906. Je d n o g o d iš n ji b o r a v a k u S e v ru . G ra n p r i J e -
s e n je g sa lo n a. O b ja v lju je K silo g ra fiju (izd an je
» T an d an s nuvel«, P a riz ) s a p e t ra d o v a u d r ­
v e tu .
1908—1909. P o v ra ta k u M in h en , b o r a v a k u M u m a u u .
P e jz a ž i 1 slik e n a s ta k lu . O sn iv a n je N eu e K iin-
stle rv e re in in g u n g -a , ć iji je i p re d s e d n ik . P rv a
Im p ro v iz a c ija .
1910. P r v l a p s tr a k tn i a k v a re l. K o m p o z ic ija 1. V ezu je
se za F ra n c a M a rk a .
1911. O sn iv a sa F ra n c o m M a rk o m B la u e r a j t e r . 18.
d e c e m b ra p r v a lzlo žb a B la u e r a j t e r u M in h e-
n u u g a le rljl T a n h o jz e r. B ožlć 1911 — iz đ a v a -
n j e O d u h o v n o m u u m e tn is ti (U b er d a s G ei-
stlg e ln d e r K u n st).
1912. 12. f e b ru a r, D ru g a izlo žb a B la u e r a j t e r a . Iz-
d a v a n je A lm a n a h a B la u e r a jte r a .
1913. U č e s tv u je u p rv o m n e m a č k o m J e s e n je m salo -
n u , u S tu rm u (B erlin ). I z d a je k o d P ip e r a u
M in h e n u O d je k e (K lSnge) 1 O svrte (RtlckbLicke).
1914. P o v ra ta k u M o sk v u .
1918. C lan u m e tn lč k e s e k c lje u K o m e s a rlja tu za n a -
ro d n o o b ra z o v a n je .
1920. P ro f e s o r u n iv e rz ite ta u M oskvi.
1921. O sn lv a U m e tn lč k u a k a d e m iju . U d e c e m b ru n a -
p u š ta z e m lju sa žen o m N in o m A n d rg je v sk i 1
n a s ta n ju je se u N em aćkoJ.
 REPRODUKCIJE

1. P A R K U SEN T -K LU U SA JA H A CEM . 1906. K o ­

le k c ija N in e K a n d in s k i, P ariz.
2. P E J Z A 2 S A ZVONIKOM . 1909. M u ze j m o d e rn e ,
P ariz.
J. IM PROVTZACIJA m . 1909. K o le k c lja N in e K a n ­
d in s k i, P ariz.
4. IM P R O V IZ A C IJA 14. 1910. K o le k c ija N in e K a n ­
d in s k i, P ariz.
5. P R V I A P S T R A K T N I AKVAREL. 1910. K o le k c ija
N in e K a n d in s k i, P ariz.
6. L IR IK A . 1911. M u ze j B o jm a n , R o te rd a m .
7. K O M P O Z IC IJA 4. 1911. K o le k c ija N in e K a n d in ­
s k i, P ariz.
8. SA CRNIM LUKOM . 1912. M u ze j m o d e rn e , P ariz.
9. IMPROVIZACI.TE IZ SNA. 1913. K o le k c ija Id e
B in e r, M in h en .
10. IM P R O V IZ A C IJA 35. 1914. K o le k c ija H ansa A rp a ,
U m e tn ič k i m u z e j, B a zel.
11. SLIK A NA S V E T L O J OSNOVI. 1916. K o le k c ija
N in e K a n d in s k i, P ariz.
12. U SIVOM . 1919. K o le k c ija N in e K a n d in s k i, P ariz.
13. BE LA CRTA. 1920. K o le k c ija N in e K a n d in s k i
P ariz.
14. CRVENA M R LJA II. 1921. M u ze j m o d e rn e , P ariz.
15. CRNA M R LJA . 1921. K u n s th a u s , C irih.