Gabrijel Garsija Markes

Sahrana Velike Mame

Sa španskog prevela Jasna Mimica

Naslov originala
Gabriel García Márquez:
Los funerales de la mama grande
Dečje novine, 1992.
 SIESTA UTORKOM
(1962)

Voz je izašao iz uzdrhtalog useka crvenih stena, prodro je u plantaže

banana, simetrične i nepregledne, a vazduh je postao vlažan i više se nije
osećao morski povetarac. Zagušljiv oblak dima ušao je kroz otvoren prozor
vagona. Na uskom putu, uporedo sa prugom, kotrljale su se volovske zaprege
natovarene zelenim grozdovima banana. Sa druge strane puta, na
neopravdano nezasejanim površinama, nalazile su se kancelarije sa
električnim ventilatorima, gomile crvenih cigala i stambene kuće sa stolicama
i belim stočićima na terasama, među palmama i prašnjavim grmovima ruža.
Bilo je jedanaest sati pre podne i još nije bila zapara.
- Bilo bi bolje da zatvoriš prozor - rekla je žena. - Kosa će ti biti puna
uglja.
Devojčica je pokušala da zatvori, ali kapak je bio zarđao pa se zaglavio.
Bile su jedine putnice u pustom vagonu trećeg razreda. Pošto je dim
lokomotive i dalje ulazio kroz prozor, devojčica je sela na drugu stranu, a na
mesto na kome je sedela stavila sve stvari koje je imala: plastičnu kesu sa
hranom i buket cveća uvijen u novine. Sela je na najudaljenije sedište od
prozora, preko puta majke. Obe su bile u strogoj, skromnoj crnini.
Devojčica je imala dvanaest godina i putovala je prvi put u životu. Žena
je, zbog ispucalih kapilara na kapcima i krhkog i bezobličnog tela u haljini
skrojenoj kao mantija, izgledala suviše stara da bi joj bila majka. Putovala je
leđa čvrsto priljubljenih uz sedište, a u krilu je obema rukama držala oguljenu
lakovanu tašnu. Zračila je skromnom smirenošću ljudi sviklih na siromaštvo.
U podne je počela žega. Voz se desetak minuta zadržao na nekoj stanici
van naselja, da bi se snabdeo vodom. Napolju, u tajanstvenoj tišini plantaža,
senke su postale jasne i čiste. Ali, ustajali vazduh u vagonu smrdeo je na
neštavljenu kožu. Voz više nije ubrzavao. Zastao je u još dva istovetna sela sa
drvenim kućama premazanim živim bojama. Žena je pognula glavu i utonula
u san. Devojčica je izula cipele i otišla do klozeta da stavi u vodu buket
uvelog cveća.
Kad se vratila, majka je čekala da jedu. Dala joj je komad sira, pola
kukuruznog hleba i kolač. Izvadila je iz plastične kese isto takvo sledovanje i
za sebe. Dok su jele, voz je polako prelazio preko gvozdenog mosta i bez
zaustavljanja prošao kroz selo nalik na prethodna, osim što je u ovom bilo
mnogo ljudi na trgu. Orkestar je svirao veselu muziku obasjan vrelim
suncem. S druge strane sela, u ravnici izbrazdanoj sušom, završavale su se
plantaže.
Žena je prestala da jede.
- Obuj cipele - rekla je.
Devojčica je pogledala napolje. Videla je samo pustu ravnicu kroz koju je
jurio voz, ali je strpala u torbu poslednje parče kolača i brzo obula cipele.
Žena joj je dala češalj.
- Očešljaj se - rekla je.
Voz je zapištao dok se devojčica češljala. Žena je obrisala znoj s vrata i
prstima skinula masnoću s lica. Kad se devojčica očešljala, voz je već
prolazio mimo prvih kuća jednog sela, većeg, ali tužnijeg od prethodnih.
- Ako želiš još nešto da uradiš, uradi to odmah - rekla je žena. Kad
stignemo, i ako umireš od žeđi, ne smeš nigde da piješ vodu. I zapamti, ne
smeš, nizašta na svetu, da plačeš.
Devojčica je klimnula glavom. Kroz prozor je ušao vreo, suv vetar
pomešan sa zviždukom lokomotive i klaparanjem starih vagona. Žena je
umotala kesu s ostacima hrane i stavila je u tašnu. Za trenutak je, u prozoru,
zasijala slika celog sela u blistavom avgustovskom utorku. Devojčica je uvila
cveće u vlažne novine, odmakla se od prozora i uprla pogled u majku.
Uzvratila joj je mirnim izrazom lica. Voz je prestao da pišti i usporio je.
Trenutak kasnije je stao.
Na stanici nije bilo nikoga. S druge strane ulice, na pločniku, u senci
badema, bilijarnica je bila otvorena. Selo je lebdelo u vrelini. Žena i
devojčica su sišle s voza, prošle kroz zapuštenu stanicu čiji su pločnici
ispucali pod pritiskom trave, prešle ulicu i krenule pločnikom u hladu.
Bilo je gotovo dva sata. U to vreme, svladano dremežom, selo je utonulo
u siestu. Radnje, javne kancelarije, opštinska škola, sve se zatvaralo u
jedanaest i nije se otvaralo do nešto pre četiri, kad je i voz kretao nazad. Bili
su otvoreni samo hotel preko puta stanice, sa bifeom i bilijarnicom, i
telegrafska kancelarija s druge strane trga. Na kućama, sagrađenim uglavnom
po uzoru na kuće kompanije banana, vrata su bila zatvorena, a kapci spušteni.
U nekim kućama je bilo tako toplo, da su ukućani ručali u dvorištu. Drugi su
izneli stolice u hlad badema i utonuli u siestu sedeći nasred ulice.
Držeći se stalno zaklona badema, žena i devojčica su ušle u selo ne
narušavajući popodnevni odmor. Uputile su se pravo u parohovu kuću. Žena
je zagrebala noktom metalnu mrežu na vratima, sačekala trenutak, pa
pozvala. Unutra je zujao električni ventilator. Nisu se čuli koraci. Čulo se
samo blago škripanje vrata, a potom oprezni glas, sasvim blizu metalne
mreže: „Ko je?” Žena je pokušala da vidi kroz metalnu mrežu.
- Treba mi pop - rekla je.
- Spava.
- Hitno je - bila je uporna žena.
Glas joj je odavao neku smirenu upornost.
Vrata su se bešumno otvorila i pojavila se sredovečna, debeljuškasta
žena, blede kože i kose boje gvožđa. Iza debelih stakala naočara, oči su joj
izgledale sitne.
- Pođite sa mnom - rekla je i širom otvorila vrata.
Ušle su u prostoriju natopljenu ustajalim mirisom cveća. Domaćica ih je
odvela do drvene klupe i dala im znak da sednu. Devojčica je sela, ali je
majka i dalje stajala, zamišljena, s tašnom stisnutom obema rukama. Nije se
čuo nikakav zvuk osim zujanja električnog ventilatora.
Domaćica se pojavila na vratima u dnu prostorije.
- Rekao je da dođete posle tri - saopštila im je tihim glasom. - Legao je
pre pet minuta.
- Voz odlazi u pola četiri - rekla je žena.
Bio je to kratak i siguran odgovor; glas joj je bio miran, ali s mnogo
prizvuka.
Domaćica se prvi put osmehnula.
- Dobro - rekla je.
Kad su se vrata u dnu prostorije ponovo zatvorila, žena je sela pored
ćerke.
Uzana čekaonica je bila skromna, uredna i čista. S druge strane drvene
pregrade koja je delila sobu, bio je radni sto, jednostavan i prekriven
mušemom, a na stolu starinska pisaća mašina i vaza s cvećem. Iza stola
polica s parohijskim arhivom. Primećivalo se da je prostoriju uredila
usedelica.
Vrata u dnu su se opet otvorila i ovog puta se pojavio sveštenik brišući
naočare maramicom. Tek kad ih je stavio, bilo je očigledno da je brat žene
koja im je otvorila vrata.
- Šta želite? - upitao je.
- Ključeve groblja - rekla je žena.
Devojčica je sedela s cvećem u krilu i nogu prekrštenih ispod klupe. Pop
je pogledao, potom je pogledao ženu i, na kraju, kroz metalnu mrežu na
prozoru, sjajno i čisto nebo.
- Po ovoj vrućini - rekao je. Bolje bi bilo da sačekate da malo osveži.
Žena je ćutke odmahnula glavom. Pop je otišao iza pregrade, izvukao iz
ormana svesku uvijenu u mušemu, pero i mastionicu, i seo za sto. Dlake koje
su mu nedostajale na glavi kovrdžale su mu se po rukama.
- Čiju grobnicu želite da posetite? - upitao je.
- Karlosa Sentene - rekla je žena.
- Čiju?
- Karlosa Sentene - ponovila je žena.
Pop opet nije razumeo.
- Grob kradljivca koga su ovde ubili prošle nedelje - rekla je žena istim
tonom. - Ja sam njegova majka.
Pop je pomno pogledao. Žena je sa spokojnom sigurnošću uprla pogled u
njega, i pop je pocrveneo. Spustio je glavu i počeo da piše. Kako je
popunjavao stranicu, tako je od žene tražio podatke, i ona je odgovarala bez
oklevanja, s tačnim pojedinostima, kao da čita. Pop se preznojavao; devojčica
je otkopčala levu cipelu, izvukla petu i naslonila je na lub. Isto je učinila i s
desnom.
Sve je počelo prošlog ponedeljka, u tri ujutru, nekoliko ćoškova dalje.
Gospođa Rebeka, usamljena usedelica koja je stanovala u kući punoj
drangulija, začula je, kroz šum kiše, da neko pokušava da razvali ulazna
vrata. Ustala je, napipala u ormanu prastari revolver iz koga niko nije pucao
još od vremena pukovnika Aurelijana Buendije, i uputila se u dnevnu sobu ne
paleći svetlo. Upravljajući se, ne toliko po škripi brave, koliko po strahu
nagomilanom u njoj tokom dvadeset i osam godina samoće, odredila je, u
mislima, ne samo mesto gde se nalaze vrata, nego i tačnu visinu brave.
Zgrabila je oružje obema rukama, zatvorila oči i povukla oroz. Prvi put u
životu je pucala iz revolvera. Odmah posle pucnja čuo se samo šapat sitne
kiše na limenom krovu, a onda je razabrala metalni udar o cementni pločnik i
neki tihi glas, miran, ali strašno umoran „Joj, majko moja”. Čovek koji je
osvanuo mrtav pred kućom, razmrskana nosa, imao je na sebi šarenu
štraftastu košulju, jednostavne pantalone, vezane kanapom umesto kaišem, i
bose noge. U selu ga niko nije poznavao.
- Znači, zvao se Karlos Senteno - promrmljao je pop kad je završio s
pisanjem.
- Karlos Senteno Ajala - rekla je žena. Bio je jedino muško dete u
porodici.
Pop je opet prišao ormanu. Na unutrašnjoj strani vrata, na kuki su visila
dva zarđala ključa. Devojčica je zamišljala da tako izgledaju ključevi Svetog
Petra. Verovatno ih je tako zamišljala i njena majka kad je bila devojčica, a
nekad davno i sam pop. Otkačio ih je, stavio na otvorenu svesku i pokazao
kažiprstom mesto na ispisanom papiru gledajući ženu.
- Potpišite ovde.
Žena je naškrabala svoje ime, držeći tašnu pod miškom. Devojčica je
pokupila cveće i krenula prema pregradi vukući cipele. Pažljivo je gledala
majku. Paroh je uzdahnuo.
- Zar nikad niste pokušali da ga usmerite pravim putem?
Kad je potpisala, žena mu je odgovorila.
- Bio je dobar mladić.
Pop je naizmenično gledao, prvo ženu, zatim devojčicu, i s nekom vrstom
milostivog zaprepašćenja primetio da nisu bile na ivici plača. Žena je mirno
produžila:
- Govorila sam mu da nikad ne sme da ukrade nešto što je drugima bilo
potrebno za jelo i on je to poštovao. Međutim, ranije, dok je boksovao,
ponekad je i po tri dana provodio u krevetu sav izubijan.
- Morao je da povadi sve zube - umešala se devojčica.
- Tako je - potvrdila je žena. Svaki zalogaj koji sam u to vreme pojela,
zahvaljivala sam batinama koje je moj sin dobijao subotom uveče.
- Božja volja je nedokučiva - rekao je pop.
Ali, rekao je to neubedljivo, delom zato što ga je iskustvo učinilo pomalo
nepoverljivim, a delom zbog vrućine. Predložio im je da zaštite glavu da ne
dobiju sunčanicu. Zevajući, i gotovo utonuo u san, objasnio im je kako da
pronađu grob Karlosa Sentene. Kad se vrate ne moraju da kucaju. Neka
gurnu ključ ispod vrata i ostave tamo, ako imaju, milostinju za crkvu. Žena je
pažljivo saslušala objašnjenje, ali se zahvalila bez osmeha. Pre nego što je
otvorio ulazna vrata, pop je primetio da neko gleda unutra, nosa pritisnutog
na metalnu mrežu. Bila je to grupa dečaka. Kad su se vrata širom otvorila,
deca su se razbežala. U to vreme, obično, nikog nije bilo na ulici. Ali sad nisu
bila tu samo deca. Bilo je još nekoliko grupa ljudi pod bademima. Pop je
pogledao niz ulicu, krivudavu zbog odblesaka, i tada je shvatio. Lagano je
zatvorio vrata.
- Sačekajte minut - rekao je, ne gledajući ženu.
Na zadnjim vratima se pojavila njegova sestra, u crnoj jakni preko
spavaćice i kose puštene na ramena. Ćutke je pogledala popa.
- Šta je? - upitao je.
- Ljudi su shvatili - promrmljala je sestra.
- Bolje neka izađu na dvorišna vrata - rekao je pop.
- Svejedno - rekla je sestra. - Svi su na prozorima.
Izgledalo je da žena sve do tada nije razumela. Pokušala je da pogleda na
ulicu kroz metalnu mrežu. Potom je uzela od devojčice buket cveća i krenula
prema vratima. Devojčica je pošla za njom.
- Sačekajte da prođe žega - rekao je pop.
- Skuvaćete se - rekla je sestra, stojeći nepomična u dnu prostorije. -
Pozajmiću vam suncobran.
- Hvala - odgovorila je žena. Dobro nam je ovako.
Uhvatila je devojčicu za ruku i izašla na ulicu.
 JEDNOG OD OVIH DANA
(1962)

Ponedeljak je osvanuo topao i bez kiše. Don Aurelio Eskovar, zubar bez
titule i ranoranilac, otvorio je svoju ordinaciju u šest. Izvadio je iz staklenog
ormana veštačku vilicu, koja je još uvek stajala na gipsanom kalupu i stavio
na sto pregršt instrumenata, ređajući ih po veličini, od najvećeg ka
najmanjem, kao na izložbi. Na sebi je imao prugastu košulju, bez kragne,
zakopčanu pod grlom zlatnim dugmetom, i pantalone koje su držali elastični
tregeri. Bio je uštogljen i mršav s pogledom koji je retko kad odgovarao
situaciji, kao pogled gluvih.
Pošto je rasporedio stvari po stolu, povukao je brusilicu prema zubarskoj
stolici i seo da glača veštačku vilicu. Činilo se da ne misli na ono što radi, ali
radio je uporno i pritiskao papučicu brusilice čak i kad se njom nije služio.
Posle osam je predahnuo, pogledao kroz prozor nebo i video dva
zamišljena lešinara koji su se sunčali na krovu susedne kuće. Nastavio je da
radi razmišljajući kako će pre ručka opet padati kiša. Kričav glas
jedanaestogodišnjeg sina prenuo ga je iz razmišljanja.
- Tata?
- Šta je.
- Gradonačelnik pita da li hoćeš da mu izvadiš zub.
- Reci mu da nisam tu.
Glačao je zlatni zub. Odmakao ga je na daljinu ruke i osmotrio
poluzatvorenih očiju. Iz male čekaonice sin je ponovo doviknuo.
- Kaže da si tu, jer te čuje.
Zubar je i dalje posmatrao zub. Tek kad ga je stavio na sto sa završenim
radovima, rekao je:
- Dobro je.
Ponovo je proradila brusilica. Iz kartonske kutije u kojoj su stajale stvari
za popravku, izvukao je most s nekoliko zuba i počeo da glača zlato.
- Tata?
- Šta je.
Još uvek je imao isti izraz lica.
- Kaže da će ti prosvirati metak ako mu ne izvadiš zub.
Ne žureći, potpuno mirnim pokretom je prestao da pritiska papučicu,
odmakao se od stolice i otvorio do kraja fioku na stolu. Tu je stajao revolver.
- Dobro - rekao je. - Reci mu neka dođe da mi prosvira metak.
Okrenuo je stolicu, tako da je bio licem okrenut prema vratima, a ruku je
oslonio na ivicu fioke. Gradonačelnik se pojavio na pragu. Uspeo je da obrije
levi obraz, ali je, na drugom, natečenom i bolnom, imao bradu od pet dana. U
uvelim očima, zubar je video mnogo očajnih noći. Zatvorio je fioku vrhovima
prstiju i mirno rekao:
- Sedite.
- Dobar dan - rekao je gradonačelnik.
- ’bar dan - rekao je zubar.
Dok su instrumenti ključali, gradonačelnik je naslonio glavu na stolicu i
već se osećao bolje. Udisao je ledeni miris. Bila je to siromašna ordinacija:
stara drvena stolica, brusilica na nožni pogon, stakleni orman sa
porcelanskim teglama. Preko puta stolice, prozor visine čoveka, pokriven
platnenom roletnom. Kad je osetio da se zubar približava, gradonačelnik se
odupro nogama o pod i otvorio usta.
Don Aurelio Eskovar mu je okrenuo lice prema svetlosti. Pošto je
pogledao oboleli zub, namestio mu je vilicu pažljivim opipavanjem.
- Mora bez anestezije - rekao je.
- Zašto?
- Zato što se zagnojilo.
Gradonačelnik ga je pogledao u oči.
- Dobro - rekao je i pokušao da se osmehne.
Zubar mu nije uzvratio osmehom. Doneo je na radni sto posudicu sa
prokuvanim instrumentima i izvukao ih iz vode hladnim mašicama, i dalje
bez žurbe. Primakao je pljuvaonicu vrhom cipele i prišao lavoru da opere
ruke. Sve je to obavio ne pogledavši gradonačelnika. Ali, gradonačelnik nije
skidao oči s njega.
Bio je to donji umnjak. Zubar je raširio noge i obuhvatio zub vrelim
klještima. Gradonačelnik se grčevito uhvatio za prečku stolice, sručio svu
svoju snagu u noge i osetio hladnu prazninu u bubrezima, ali nije ispustio ni
jedan uzdah. Zubar je pokrenuo ručni zglob. Bez zlobe, s nekom gorkom
nežnošću je rekao:
- Poručniče, držite se, biće gadno.
Gradonačelnik je osetio škripanje kostiju u vilici i oči su mu se napunile
suzama. Ali nije ni udahnuo dok nije osetio da je zub izvađen. Tada ga je
video kroz suze. Nije mogao da ga poveže s tolikim bolom, ni da razume
mučenje tokom prethodnih pet noći. Nagnuo se nad pljuvaonicu, znojav,
zadihan, otkopčao vojničku bluzu i pipajući potražio maramicu u džepu
pantalona. Zubar mu je dodao čistu krpu.
- Obrišite suze - rekao je.
Gradonačelnik je poslušao. Drhtao je. Dok je zubar prao ruke, video je
nebo bez dna i prašnjavu paučinu s paukovim jajima i mrtvim bubama. Zubar
se vratio brišući ruke. „Lezite”, rekao je, „i ispirajte usta slanom vodom”.
Gradonačelnik je ustao, oprostio se strogim vojničkim pozdravom i uputio se
prema vratima protežući noge i ne zakopčavajući vojničku bluzu.
- Pošaljite mi račun - rekao je.
- Vama ili opštini?
Gradonačelnik ga nije ni pogledao. Zatvorio je vrata i dobacio kroz
metalnu mrežu:
- Isto vam se hvata.
 U OVOM SELU NEMA LOPOVA
(1962)

Damaso se vratio u sobu s prvim petlovima. Ana, njegova žena u šestom

mesecu trudnoće, čekala ga je sedeći na krevetu obučena i u cipelama.
Petrolejska lampa je počela da trne. Damaso je shvatio da žena cele noći nije
ni sekunde prestala da ga čeka, i da ga je čak i u tom trenutku, dok ga gleda
pred sobom, i dalje čekala. Dao joj umirujući znak, ali ona nije odgovorila.
Upiljila je uplašene oči u svežanj od crvenog platna koji je nosio u ruci,
stisnula usne i zadrhtala. Damaso je ćutke, ali snažno zgrabio za prsluk.
Zadah mu je bio kiseo.
Ana je dopustila da je podigne. Potom se sručila na njega čitavom
težinom tela i zaplakala, na prugastoj šarenoj košulji svog muža, držeći ga
čvrsto oko pojasa sve dok nije uspela da savlada slabost.
- Zaspala sam sedeći - rekla je - iznenada su se otvorila vrata i gurnuli su
te u sobu oblivenog krvlju.
Damaso se odvojio bez reči. Vratio ju je u krevet. Potom joj je stavio
zavežljaj u krilo i izašao u dvorište da mokri. Ona je odvezala čvorove i
videla: tri bilijarske kugle, dve bele i jednu crvenu, bez sjaja, oštećene od
udaraca. Kad se vratio u sobu, Damaso je zatekao u radoznalom posmatranju.
- Čemu to služi? - upitala je Ana.
Damaso je slegnuo ramenima.
- Za igranje bilijara.
Ponovo je vezao čvorove i sklonio zavežljaj s kalauzom, baterijskom
lampom i nožem na dno sanduka. Ana je legla okrenuvši lice prema zidu, ne
svlačeći se. Damaso je skinuo samo pantalone. Ispružen na krevetu, pušio je
u mraku i pokušavao da raspozna svaki trag svoje pustolovine u
nerazgovetnim šapatima zore, dok nije primetio da je žena još uvek budna.
- O čemu razmišljaš?
 - Ni o čemu - rekla je ona.
Njen glas, obično baritonski dubok, sad se zbog besa činio još dublji.
Damaso povuče poslednji dim i zgnječi pikavac na zemljanom podu.
- Nije bilo ništa drugo - uzdahnuo je. - Bio sam unutra gotovo ceo sat.
- Bolje da su te upucali - rekla je ona.
Damaso je zadrhtao. „Prokleta bila” - rekao je, lupajući pesnicom o
drveni okvir kreveta. Potražio je, pipajući po podu, cigarete i šibice.
- Baš si pravi magarac - rekla je Ana. - Trebalo je da vodiš računa o tome
da sam ja ovde, da ne mogu da spavam, verujući da te donose mrtvog, svaki
put kad čujem neku buku na ulici - dodala je uzdišući.
- I sve to za tri bilijarske kugle.
- U fioci je bilo samo dvadeset pet centi.
- Onda nije trebalo ništa da doneseš.
- Jedva sam ušao - rekao je Damaso. - Nisam mogao da se vratim praznih
šaka.
- Mogao si da uzmeš bilo šta drugo.
- Nije bilo ništa drugo - rekao je Damaso.
- Nigde nema toliko stvari kao u sali za bilijar.
- To samo tako izgleda - rekao je Damaso. - Ali, kad se čovek nađe
unutra, počne pažljivo da gleda stvari, zaviruje na sve strane i vidi da nema
ničeg vrednog.
Žena je dugo ćutala. Damaso je zamislio kako otvorenih očiju u tami
sećanja pokušava da pronađe neku vrednu stvar.
- Možda - rekla je.
Damaso je opet zapalio cigaretu. Alkohol ga je napuštao u koncentričnim
talasima i ponovo je osećao težinu, veličinu i svest o svom telu.
- Unutra je bio jedan mačak - rekao je. - Ogromni beli mačak.
Ana se okrenula, oslonila je ogromni ispupčeni stomak na stomak svog
muža i stavila mu nogu među kolena. Zaudarala je na luk.
- Mnogo si se uplašio?
- Ja?
- Ti - rekla je Ana. - Kažu da se i muškarci plaše.
Osetio je da se smeje, pa se i on nasmejao.
- Malo - rekao je. - Nisam mogao da obuzdam želju da se popišam.
Pustio je da ga ljubi, ali joj nije uzvraćao. Potom joj je, svestan rizika, ali
bez kajanja, kao da priziva uspomene sa nekog dalekog putovanja, prepričao
pustolovinu do najsitnijih pojedinosti.
Ana je progovorila posle dugog ćutanja.
- To je prava ludost.
- Važno je da se počne - rekao je Damaso zatvarajući oči. Obzirom da je
prvi put, nije ispalo tako loše.
Sunce je kasno ogrejalo. Kad se Damaso probudio, žena je već poodavno
bila na nogama. Gurnuo je glavu pod mlaz vode u dvorištu i ostao tako
nekoliko minuta, dok se nije sasvim razbudio. Njihova soba je bila u nizu
istih, nezavisnih soba na jednom tremu koji je gledao na zajedničko dvorište
ispresecano žicama za sušenje veša. Uz zadnji zid, odvojen od dvorišta
tankom limenom pregradom, Ana je postavila rešo za kuvanje i zagrevanje
pegle i stočić za ručavanje i peglanje. Kad je videla da joj se muž približava,
sklonila je ispeglan veš i podigla gvozdene pegle sa rešoa, da mu skuva kafu.
Bila je starija od njega, vrlo bleda, a pokreti su joj imali onu blagu snagu ljudi
oguglalih na stvarnost.
U magli svoje glavobolje Damaso je uspeo da razabere da žena pokušava
nešto da mu kaže pogledom. Do tada nije obraćao pažnju na glasove u
dvorištu.
- Celo jutro se samo o tome govori - prošaputala je Ana, dodajući mu
kafu. - Muškarci su odavno tamo otišli.
Damaso je ustanovio da su muškarci i deca nestali iz dvorišta dok je on
pio kafu. Ćutke je pratio razgovor žena koje su na suncu prostirale veš. Na
kraju je zapalio cigaretu i izašao iz kuhinje.
- Tereza - viknuo je.
Odazvala se devojka u mokroj haljini, pripijenoj uz telo.
- Pazi - rekla je Ana.
Devojka se približila.
- Šta se događa? - upitao je Damaso.
- Upali su u bilijarnicu i sve pokrali - rekla je devojka.
Činilo se da je dobro obaveštena. Objasnila je kako su ogoleli zgradu,
komad po komad, čak su odneli i bilijarski sto. Govorila je tako ubedljivo, da
je Damaso morao da poveruje da je to istina.
- Sranje - rekao je kad se vratio u kuhinju.
Ana je mumlajući nešto pevala. Damaso je naslonio stolicu na dvorišni
zid pokušavajući da priguši uzbuđenje. Pre tri meseca je navršio dvadeset
godina, a tanki brčići, negovani potajnom željom, požrtvovanošću i nekom
nežnošću, dali su njegovom licu, izbrazdanom od boginja, dah zrelosti. Od
tada se osećao odraslim. Ali jutros, s uspomenama na prethodnu noć koje su
lebdele u močvari njegove glavobolje, nije znao gde počinje život.
Kad je završila peglanje Ana je podelila čist veš u dve jednake gomile i
spremila se da izađe na ulicu.
- Ne zadržavaj se - rekao je Damaso.
- Kao i obično.
Pošao je za njom do sobe.
- Ovde ti je karirana košulja - rekla je Ana. Bolje nemoj više da oblačiš
flanelsku. - Uhvatila je pogled mačjih očiju svog muža. - Ne znamo da li te je
neko video.
Damaso je obrisao znojave ruke o pantalone.
- Niko me nije video.
- Ne znamo - ponovila je Ana. Ispod svake ruke je nosila gomilu veša. -
Osim toga, bolje bi bilo da ne izlaziš. Sačekaj dok se ja malo, kao slučajno,
ne promuvam onuda.
U selu se samo o tome govorilo. Ana je nekoliko puta morala da sluša
priču, u različitim, čak protivurečnim, verzijama i najsitnije detalje tog
događaja. Kad je razdelila veš, umesto da ode na pijac, kao i svake subote,
uputila se pravo na trg.
Preko puta bilijarnice nije bilo onoliko sveta koliko je očekivala.
Nekoliko ljudi je razgovaralo u hladu badema. Sirijci su pokupili platnene
krpe na kojima su ručali, a radnje su izgledale kao da dremaju ispod platnenih
nadstrešnica. U predvorju hotela neki čovek je spavao zavaljen u ljuljašku,
otvorenih usta, raskrečenih nogu i raširenih ruku. Sve je bilo umrtvljeno
popodnevnom vrućinom.
Ana je prošetala pored bilijarnice, i kad je prošla kroz napušteno
gradilište, preko puta luke, sudarila se sa gomilom naroda. Tada se setila
nečega što joj je Damaso ispričao, što su svi znali, ali čega su mogli da se
sete samo stalni posetioci bilijarnice: zadnja vrata dvorane vode u napušteno
gradilište. Trenutak kasnije, štiteći stomak rukama, našla se u sred gomile,
očiju uprtih u provaljena vrata. Katanac je bio čitav, ali je jedna alka bila
iščupana, kao zub. Ana je za trenutak posmatrala tragove pustošenja,
neumesno i traljavo obavljenog posla, i pomisli na muža s osećanjem
sažaljenja.
- Ko je to uradio?
 Nije se usudila da pogleda oko sebe.
- Ne zna se - odgovorili su joj. - Kažu da je bio neki stranac.
- Sigurno je stranac - rekla je žena iza njenih leđa. - U ovom selu nema
lopova. Svi se poznaju.
Ana je okrenula glavu.
- Tako je - rekla je nasmejana. Oblio ju je znoj. Pored nje je stajao starac
sa dubokim borama na vratu.
- Jesu li sve pokrali? - pitala je Ana.
- Dvesta pesosa i bilijarske kugle - rekao je starac. Odmerio je s
neobičnom pažnjom. - Uskoro ćemo morati da spavamo otvorenih očiju.
Ana je skrenula pogled.
- Tako je - ponovo je rekla. Stavila je maramu na glavu i udaljila se, ne
mogavši da se odupre utisku da je starac prati pogledom.
Gotovo četvrt sata je sabijena gomila na napuštenom gradilištu
dostojanstveno stajala, kao da je iza provaljenih vrata neki mrtvac. Potom se
uznemirila, okrenula i pokuljala ka trgu.
Vlasnik bilijarnice je stajao na vratima, sa gradonačelnikom i dva
policajca. Nizak i debeo, u pantalonama koje je držao samo pritiskom velikog
stomaka i sa naočarima kao da su ih deca pravila, izgledao je prožet nekim
istrošenim dostojanstvom.
Gomila ga je okružila. Naslonjena na zid, Ana je saslušala njegova
obaveštenja, a onda je gomila počela da se razilazi. Ana je krenula ka sobi,
zajapurena i bez daha, probijajući se kroz uznemirenu masu. Ispružen, na
krevetu, Damaso se nekoliko puta zapitao kako je Ana uspela da ga čeka cele
noći, a da nijednu ne zapali. Kad je video da ulazi nasmejana, skidajući s
glave maramu natopljenu znojem, ugasio je gotovo celu cigaretu na
zemljanom podu, među gomilom pikavaca, u iščekivanju punom zebnje.
- Dakle?
Ana je kleknula pored kreveta.
- Osim što si lopov, ti si i lažov - rekla je.
- Zašto?
- Zato što si mi rekao da ničeg nije bilo u fioci.
Damaso je nabrao obrve.
- Nije bilo ničega.
- Bilo je dvesta pesosa - rekla je Ana.
- To je laž - odgovorio je povišenim glasom. Kad je seo na krevet, glas
mu je ponovo postao poverljiv.
- Bilo je samo dvadeset i pet centi.
Ubedio je.
- To je stari bandit - rekao je Damaso stiskajući pesnice. Zaslužuje da mu
razbijem njušku.
Ana je prasnula u smeh.
- Ne budi blesav.
I on se nasmejao. Dok se brijao, žena mu je ispričala sve što je saznala.
Policija traga za nekim strancem.
- Kažu da je stigao u četvrtak i da se sinoć muvao po luci - rekla je. Kažu
da nisu mogli nigde da ga pronađu. Damaso je pomislio na stranca kog nikad
nije video i za trenutak iskreno poverovao u njegovo postojanje.
- Možda je već otišao - rekla je Ana.
Kao i uvek, Damasu je bilo potrebno tri sata da se spremi. Prvo je
milimetarskom preciznošću seckao brčiće. Potom se kupao pod mlazom vode
u dvorištu. Ana je netremice, sa žarom koji se nije smanjio od noći kad ga je
prvi put ugledala, pratila marljiv postupak češljanja. Kad ga je videla kako se
ogleda, u crvenoj, kariranoj košulji, spreman da izađe, Ana se osetila nekako
starom i zapuštenom. Damaso je izveo pred njom nekoliko bokserskih
pokreta, s gipkošću profesionalca. Ana ga je uhvatila za ruku.
- Imaš li nešto sitnine kod sebe?
- Bogat sam - odgovorio je Damaso raspoložen. - Imam dvesta pesosa.
Ana se okrenula ka zidu, izvadila iz nedara svežanj novčanica i dala mužu
jedan pesos govoreći:
- Uzmi, Horhe Negrete.1
Te noći, Damaso je bio na trgu s grupom prijatelja. Ljudi koji su dolazili
iz unutrašnjosti s robom za prodaju na nedeljnoj pijaci, podigli su šatore
među tezgama s hranom i stolovima za lutriju i već od prvog sumraka se čulo
hrkanje. Damasove prijatelje nije toliko zanimala krađa u bilijarnici, koliko
prenos prvenstva u bezbolu, koji neće moći da slušaju te večeri jer je lokal
bio zatvoren. Razgovarajući o bezbolu, ušli su u bioskop, a da nisu ni
pogledali šta se daje.
Prikazivao se film s Kantiflasom.2 Damaso se, u prvom redu balkona,
smejao bez griže savesti. Osećao je da se oporavio od uzbuđenja. Bila je lepa
junska noć i u praznim trenucima, u kojima se video samo sneg s projektora,
na bioskop bez krova se spuštala tišina zvezda.
Iznenada su slike na platnu pobledele i začuo se tresak u dnu partera. Pri
neočekivanoj svetlosti, Damaso se oseti otkriven i prokazan i pomisli da
pobegne. Ali odmah je ugledao skamenjenu publiku u parteru i policajca s
kaišem obmotanim oko ruke, kako teškom bakarnom kopčom besno udara
nekog čoveka. Bio je to ogromni Crnac. Žene su počele da vrište, a policajac
koji je tukao Crnca da nadvikuje vrisku žena: „Lopove! Lopove!” Crnac se
kotrljao između redova stolica, gonjen dvojicom policajaca koji su ga tukli po
bubrezima dok nisu uspeli da ga zgrabe s leđa. Potom mu je onaj koji je prvi
počeo da ga udara, vezao kaišem ruke iza leđa i sva trojica su krenula prema
vratima. Stvari su se odvijale takvom brzinom, da je Damaso shvatio šta se
desilo tek kad je Crnac prošao pored njega, u pocepanoj košulji i lica
uprljanog nekom mešavinom prašine, znoja i krvi, ječeći „Ubice, ubice!”
Potom su ugasili svetla i film se nastavio.
Damaso se više nije smejao. Gledao je parčiće neke otrcane priče, pušeći
bez prestanka, dok se svetla nisu ponovo upalila i gledaoci pogledali jedni
druge, kao da se plaše stvarnosti. „Odličan je”, rekao je neko pored njega.
Damaso ga nije ni pogledao.
- Kantiflas je odličan - rekao je.
Gomila ga je ponela ka vratima. Prodavačice hrane su se, natovarene
stvarima, vraćale kući. Prošlo je jedanaest, ali je na ulicama bilo mnogo ljudi
koji su čekali završetak filma da se raspitaju o hapšenju Crnca.
Te noći Damaso je ušao u sobu tako tiho da je, kad ga je Ana, kroz san,
osetila pored sebe, on već pušio drugu cigaretu ispružen na krevetu.
- Večera je na ognjištu - rekla je.
- Nisam gladan - rekao je Damaso.
Ana je uzdahnula.
- Sanjala sam da Nora pravi lutke od putera - rekla je, kroz san. Iznenada
je shvatila da je nehotice zaspala i okrenula se prema Damasu, smetena,
trljajući oči.
- Uhvatili su stranca - rekla je.
Damaso nije odmah progovorio.
- Ko ti je to rekao?
- Uhvatili su ga u bioskopu - rekla je Ana. - Celo selo to zna.
Ispričala mu je neku izobličenu verziju hapšenja.
Damaso je nije ispravio.
 - Jadan čovek - uzdahnula je Ana.
- Zašto jadan - pobunio se Damaso, zbunjen. - Možda bi želela da sam ja
na panju?
Suviše ga je dobro poznavala da bi mu odgovorila. Osećala je da puši
teško dišući, kao asmatičar, sve dok nisu zapevali prvi petlovi. Potom je
osetila da je ustao i da hoda po sobi nekim tajanstvenim poslom, za koji je
slutila da ga više obavlja dodirom, nego očima. Kasnije je osetila da kopa
zemlju pod krevetom, više od četvrt sata, a onda oseti kako se svlači u mraku,
trudeći se da ne pravi buku i ne znajući da mu ona sve vreme pomaže,
praveći se da spava. Nešto od onog iskonskog se pokrenulo u njenom
nagonu. Ana je shvatila da je Damaso bio u bioskopu i zbog čega je zakopao
lopte pod krevet.
Bilijarnica je bila otvorena u ponedeljak i odmah su je preplavili uzbuđeni
posetioci. Bilijarski sto je bio pokriven ljubičastim štofom koji je dvorani
davao mrtvački izgled. Na zidu je visilo obaveštenje: „Nema usluge zbog
nedostatka kugli”. Ljudi su ulazili da pročitaju obaveštenje, kao da je to neka
novost. Neki su dugo ostajali pred njim, čitajući ga sto puta s nekom
nedokučivom pobožnošću.
Damaso je bio među prvim posetiocima. Proveo je deo svog života u
prostoru namenjenom gledaocima bilijara i tu je bio od kad su se vrata
ponovo otvorila. Osećao je, međutim, neku mučninu, kao moru. Preko šanka
je potapšao vlasnika po ramenu i rekao:
- Kakva nesreća, don Roke.
Vlasnik je klimnuo glavom s tužnim osmehom, uzdišući: „Kao što vidiš”.
I nastavio je da služi goste, dok je Damaso, sedeći na barskoj stolici kraj
šanka, posmatrao sablasni sto pokriven mrtvačkim pokrovom.
- Čudno - rekao je.
- Istina je - potvrdio je čovek na susednoj stolici.
- Izgleda kao da je post zbog velike nedelje.
Kad je većina gostiju otišla kući na ručak, Damaso je ubacio novčić u
automat i izabrao neku meksičku ploču čije je mesto na tabli znao napamet.
Don Roke je prenosio stolove i stolice u dno sale.
- Šta radite? - upitao je Damaso.
- Postaviću stolove za kartanje - odgovorio je don Roke - Moram nešto da
radim dok ne stignu kugle.
Kretao se nesigurno sa stolicom u ruci i odavao je sliku čoveka koji je
nedavno ostao udovac.
- Kad stižu? - upitao je Damaso.
- Kroz mesec dana, nadam se.
- Do tada će se već pojaviti one stare - rekao je Damaso.
Don Roke zadovoljno pogleda red stolova.
- Neće se pojaviti - rekao je brišući čelo rukavom - Crnca od subote drže
bez hrane, ali nije hteo da kaže gde su. - Odmerio je Damasa kroz naočare
zamagljene znojem.
- Ubeđen sam da ih je bacio u reku.
Damaso zagrize usne.
- A dvesta pesosa?
- Ni to - rekao je don Roke. - Pronašli su mu samo trideset.
Pogledali su se u oči. Damaso nije mogao sebi to da objasni, ali taj pogled
je uspostavio, između njega i don Rokea, neku vrstu saučesništva. Tog
popodneva, Ana ga je iz perionice ugledala da dolazi poskakujući kao bokser.
Pošla je za njim do sobe.
- Gotovo je - rekao je Damaso. - Stari se pomirio s tim i naručio nove
kugle. Sad samo treba sačekati da svi zaborave.
- A Crnac?
- Ništa - rekao je Damaso, sležući ramenima.
- Ako mu ne nađu kugle, moraće da ga puste.
Posle večere su seli pred ulazna vrata i razgovarali s komšijama, dok se
nije ugasio bioskopski zvučnik. Kad su krenuli da legnu Damaso je bio
uzbuđen.
- Sinula mi je ideja o najboljoj trgovini na svetu - rekao je.
Ana je tad shvatila da još od sumraka preživa tu misao.
- Ići ću od sela do sela - nastavio je Damaso. - Ukrašću bilijarske kugle u
jednom, a prodavaću ih u drugom selu. U svim selima postoji sala za bilijar.
- Dok te ne upucaju.
- Ma kakvo pucanje, kakvi bakrači - rekao je on. - Toga ima samo na
filmu. Stajao je nasred sobe gušeći se u vlastitom oduševljenju. Ana se
svlačila, prividno ravnodušna, ali ga je slušala s pažljivim sažaljenjem.
- Kupiću ceo jedan red odela - rekao je Damaso i pokazao kažiprstom
zamišljeni orman veličine zida. - Odavde, donde! I, pored toga, pedeset pari
cipela.
- Iz tvojih usta u Božje uši.
 Damaso je upiljio u nju ozbiljan pogled.
- Ne zanimaju te moji planovi - rekao je.
- Predaleki su za mene - rekla je Ana. Ugasila je lampu, legla okrenuvši
lice ka zidu i dodala s nekom gorčinom: - Kad budeš imao trideset godina, ja
ću imati četrdeset sedam.
- Ne budi blesava - rekao je Damaso.
Pipao je po džepovima tražeći šibice.
- Više nećeš morati da pereš i peglaš veš - rekao je malo zbunjen. - Ana
mu je dodala vatru. Gledao je u plamen dok se šibica nije ugasila i bacio
pepeo. Ispružen na krevetu, Damaso je nastavio da govori.
- Da li znaš od čega prave bilijarske kugle?
Ana nije odgovorila.
- Od slonovih kljova - nastavio je. - Toliko ih je teško nabaviti, da treba
mesec dana da stignu. Shvataš?
- Spavaj - prekinula ga je Ana. - Moram da ustanem u pet.
Damaso se vratio svom uobičajenom životu. Pre podne je provodio pušeći
u krevetu, a posle sieste je počinjao da se sprema za izlazak. Uveče je u
bilijarnici slušao prenos prvenstva u bezbolu. Imao je vrlinu da zaboravlja
svoje planove sa isto toliko oduševljenja sa koliko ih je stvarao.
- Imaš li para? - pitao je u subotu svoju ženu.
- Jedanaest pesosa - odgovorila je ona. I blago dodala: - To je novac za
stanarinu.
- Predlažem ti posao.
- Kakav?
- Pozajmi mi ih.
- Soba mora da se plati.
- Platićemo kasnije.
Ana je odmahnula glavom. Damaso je zgrabio za zglobove i sprečio je da
ustane od stola za kojim su upravo ručali.
- Samo na nekoliko dana - rekao joj je milujući joj ruku s odsutnom
nežnošću. - Kad prodam lopte, imaćemo novca za sve.
Ana nije popustila. Te noći, u bioskopu, Damaso joj nije digao ruku s
ramena, čak ni kad je u predahu razgovarao s prijateljima. Videli su samo
odlomke filma. Na kraju, Damaso je postao nestrpljiv.
- Onda moram da ukradem novac - rekao je.
Ana je slegnula ramenima.
 - Srediću prvog koji naiđe - rekao je Damaso gurajući je kroz gomilu koja
je napuštala bioskop. - Pa će me odvesti u zatvor kao ubicu.
Ana se nasmejala u sebi. Ali, nije popustila. Sledećeg jutra, posle besane
noći, Damaso se obukao s očitom i pretećom žurbom. Prošao je pored žene
gunđajući.
- Neću se više nikad vratiti.
Ana nije mogla da priguši iznenadni drhtaj.
- Srećan put - viknula je.
Kad su se vrata snažno zalupila, za Damasa je počela prazna i beskrajna
nedelja. Šarena grnčarija na tezgama i žene koje, u sjajnoj, šarenoj odeći, s
decom izlaze s mise, davali su trgu veseli ton, ali je vazduh, zbog vreline, bio
sve teži.
Dan je proveo u bilijarnici. Grupa muškaraca je, još od jutra igrala karte,
a pre ručka se na kratko napravila gužva. Ali, bilo je očigledno da je dvorana
izgubila privlačnost. Samo pred veče, kad je počinjao prenos bezbola, ponovo
je dobijala nešto od stare živosti. Pošto su zatvorili bilijarnicu, Damaso je bez
ikakvog cilja stajao na trgu koji je izgledao kao da krvari. Sišao je niz ulicu
paralelnu s lukom, prateći trag neke vesele i daleke muzike. Na kraju ulice
bila je velika i jednostavna plesna dvorana, ukrašena vencima od izbledele
hartije, a u dnu dvorane je, na drvenom podijumu, svirao orkestar. Unutra je
lebdeo otužni miris karmina za usne.
Damaso se smestio uz šank. Kad je muzika prestala, dečak koji je svirao
činele pokupio je metalni novac od muškaraca koji su igrali. Jedna devojka je
napustila partnera nasred podijuma i prišla Damasu.
- Šta je, Horhe Negrete.
Damaso je pozvao da sedne pored njega. Barmen, sav napuderisan i s
karanfilom iza uveta, upitao je u falsetu:
- Šta pijete?
Devojka se obratila Damasu:
- Šta pijemo?
- Ništa.
- Ja častim.
- Nije stvar u tome - rekao je Damaso. - Gladan sam.
- Šteta - uzdahnuo je barmen. - Imaš tako lepe oči.
Prešli su u restoran u dnu dvorane. Zbog oblina tela, devojka je izgledala
izuzetno mlada, ali mnogobrojni slojevi pudera, rumenila i karmina
onemogućavali su da se odrede njene stvarne godine. Posle večere Damaso je
krenuo s njom do sobe u dnu tamnog dvorišta u kome se osećao zadah
usnulih životinja. U krevetu je ležala beba od nekoliko meseci, uvijena u
šarene krpe. Devojka je stavila krpe u drvenu kutiju, smestila dete unutra i
spustila kutiju na pod.
- Poješće ga miševi - rekao je Damaso.
- Neće ga pojesti - rekla je.
Skinula je crvenu haljinu i obukla drugu s većim dekolteom i krupnim
žutim cvetovima.
- Ko je otac? - pitao je Damaso.
- Nemam pojma - rekla je, a potom doviknula s vrata: - Odmah se
vraćam.
Čuo je da zatvara katanac. Popušio je nekoliko cigareta, ispružen i
odeven. Platno iznad kreveta podrhtavalo je u ritmu mambe. Nije znao kad je
zaspao. Kad se probudio, u tišini mu je soba izgledala veća.
Devojka se svlačila pored kreveta.
- Koliko je sati?
- Oko četiri - rekla je. - Dete nije plakalo?
- Mislim da nije - rekao je Damaso.
Devojka je legla blizu njega, ispitujući ga razrokim očima dok mu je
otkopčavala košulju. Damaso je shvatio da je dosta pila. Pokušao je da ugasi
lampu.
- Ostavi upaljeno - rekla je. Volim da gledam tvoje oči.
Soba se u zoru ispunila žamorom s ulice. Dete je zaplakalo. Devojka ga je
donela u krevet i dala mu da sisa, pevušeći kroz zube pesmu od tri note, dok
nisu svi troje zaspali. Damaso nije osetio da se devojka probudila oko sedam,
izašla iz sobe i vratila se bez deteta.
- Svi su se uputili ka luci - rekla je.
Damaso je imao utisak da tokom cele noći nije uspeo da odspava više od
jednog sata.
- Zašto?
- Da vide Crnca koji je ukrao bilijarske kugle - rekla je. - Danas ga
odvode.
Damaso je pripalio cigaretu.
- Jadan čovek - uzdahnula je devojka.
- Zašto jadan - rekao je Damaso. - Niko ga nije terao da bude lopov.
 Devojka je razmišljala neko vreme, glave spuštene na njegove grudi. Tiho
je rekla:
- Nije to on učinio.
- Ko kaže?
- Ja znam - rekla je. - One noći kad su upali u bilijarnicu, Crnac je bio s
Glorijom i proveo je u njenoj sobi čitav sledeći dan, do večeri. Posle sam čula
da su ga uhvatili u bioskopu.
- Glorija je to mogla da kaže policiji.
- Crnac im je rekao - nastavila je. - Gradonačelnik je došao kod Glorije,
ispreturao sobu uzduž i popreko i rekao da će je odvesti u zatvor kao
saučesnika. Na kraju se sve sredilo sa dvadeset pesosa.
Damaso je ustao pre osam.
- Ostani - rekla je devojka. - Zaklaću kokošku za ručak.
Damaso je obrisao češalj o dlan pre nego što ga je stavio u zadnji džep
pantalona.
- Ne mogu - rekao je i privukao devojku uhvativši je za laktove. Bila je
umivena i sad se videlo koliko je zaista bila mlada, s velikim crnim očima
koje su odavale bespomoćnost. Zagrlila ga je oko struka.
- Ostani - ponovila je.
- Zauvek?
Pocrvenela je i odmaknula se od njega.
- Lažljivče - rekla je.
Ana se tog jutra osećala iscrpljenom. Ali je, ipak, zarazilo uzbuđenje koje
je vladalo u selu. Te nedelje je, brže nego obično, pokupila rublje za pranje i
otišla u luku da prisustvuje ukrcavanju Crnca. Uznemirena gomila je čekala
pred čamcima spremnim da isplove. Tu je bio i Damaso.
Ana ga je zagolicala kažiprstom po slabinama.
- Šta radiš tu? - upitao je Damaso poskočivši.
- Došla sam da te ispratim - rekla je Ana.
Damaso je lupio pesnicom u banderu.
- Prokleta bila - rekao je.
Pripalio je cigaretu i bacio u reku praznu kutiju. Ana je izvukla iz prsluka
drugu i gurnula mu je u džep košulje. Damaso se prvi put nasmejao.
- Baš si magarica - rekao je.
- Ha, ha - nasmejala se Ana.
Nešto kasnije ukrcali su Crnca. Doveli su ga preko sredine trga, ruku
vezanih na leđima konopcem koji je vukao policajac. Druga dva policajca,
naoružana puškama, išla su pored njega. Bio je bez košulje, donja usna mu je
bila rasečena, a obrve otečene, kao kod boksera. Izdržavao je poglede gomile
s mirnim dostojanstvom. Stojeći na vratima bilijarnice, gde se sjatila većina
ljudi da bi učestvovali u poslednjem činu predstave, vlasnik lokala je, videvši
Crnca, bez reči klimnuo glavom. Ostali su ga posmatrali s nekom vrstom
žara.
Čamac je odmah isplovio. Crnac je bio na palubi, nogu i ruku vezanih za
bure petroleja. Kad se čamac okrenuo nasred reke i zapištao poslednji put,
golo Crnčevo rame je zablistalo na suncu.
- Jadan čovek - prošaputala je Ana.
- Zločinci - rekao je neko pored nje. - Ljudsko biće ne može da izdrži
tako jako sunce.
Damaso je primetio da je to izgovorila neka debela žena i pošao prema
trgu.
- Mnogo pričaš - šapnuo je Ani na uvo. - Treba još samo da počneš da
vičeš na sav glas celu priču.
Ana ga je otpratila do vrata bilijarnice.
- Idi bar da se presvučeš - rekla je kad ga je napuštala. - Ličiš na prosjaka.
Novost je dovela u selo bučne posetioce. Pokušavajući sve da namiri, don
Roke je služio nekoliko stolova u isti mah. Damaso je sačekao da prođe
pored njega.
- Hoćete li da vam pomognem?
Don Roke spusti ispred njega pola tuceta pivskih flaša sa čašama
nataknutim na grlić.
- Hvala, sine.
Damaso je odneo flaše na sto. Primio je nekoliko porudžbina i nastavio da
donosi i odnosi, sve dok posetioci nisu otišli na ručak. U zoru, kad se vratio u
sobu, Ana je primetila da je pripit. Uzela mu je ruku i stavila na svoj stomak.
- Pipni ovde - rekla mu je. - Osećaš li?
Damaso nije pokazao nikakav znak oduševljenja.
- Već je živ - rekla je Ana. - Po celu me noć udara nožicama.
Ali, on nije ni trepnuo. Zadubljen u svoje misli, izašao je sledećeg dana
rano i nije se vratio do ponoći. Tako je prošlo nedelju dana. U retkim
trenucima kad je bio kod kuće i ležao pušeći na krevetu, izbegavao je
razgovor. Ana je postala pažljivija. U nekim prilikama, na početku njihovog
zajedničkog života, on se isto tako ponašao, ali tada ga nije tako dobro
poznavala i postavljala mu je pitanja. Opkoračivši je u krevetu, Damaso bi je
tukao do krvi.
Ovog puta je čekala. Noću je pored lampe ostavljala kutiju cigareta,
znajući da je on kadar da izdrži glad i žeđ, ali ne i potrebu za pušenjem.
Najzad, sredinom jula se, jedne večeri vratio u sobu pre sumraka. Ana se
uznemirila, misleći da je sigurno utučen, čim se u to vreme vraća da je
potraži. Jeli su ćutke. Ali pre spavanja, sav smušen i nekako blag, Damaso joj
je rekao:
- Hoću da odem.
- Kuda?
- Bilo kuda.
Ana je lutala pogledom po sobi. Slike filmskih zvezda iz časopisa, koje je
sama izrezala i izlepila po svim zidovima, bile su otrcane i izbledele. Već je i
zaboravila broj glumaca koji su, od tolikog gledanja iz kreveta, polako
nestajali i gubili boju.
- Da li ti je dosadno samnom - rekla je.
- Nije to - rekao je Damaso. - Nego ovo selo.
- To je selo kao i svako drugo.
- Ne mogu da prodam kugle - rekao je Damaso.
- Ostavi više te kugle na miru - rekla je Ana.
- Dok mi Bog daje snage da trljam veš, nećeš morati da ideš u
pustolovine. I blago dodala posle kratke pauze: - Ne znam kako ti je, uopšte,
palo na pamet da se u to uvališ.
Damaso je popušio cigaretu pre nego što je progovorio.
- Bilo je toliko lako, da ne mogu sebi da objasnim kako to nikome ranije
nije palo napamet - rekao je.
- Zbog novca - rekla je Ana. - Niko nije toliko blesav da digne bilijarske
kugle.
- Nisam ni razmišljao - rekao je Damaso. - Već sam izlazio kad sam ih
ugledao iza šanka, u kutiji, i pomislio da mi je sve to zadalo mnogo muke da
bih se vratio praznih šaka.
- U zao čas - rekla je Ana.
Damaso je osetio olakšanje.
- Još uvek nisu stigle nove - rekao je. - Javili su da su poskupele i don
Roke kaže da mu se to više ne isplati. Upalio je još jednu cigaretu, i dok je
govorio, osećao je kao da mu se srce oslobađa neke tamne materije.
Ispričao je kako je vlasnik odlučio da proda bilijarski sto. Nije mnogo
vredeo. Čoja, iscepana odvažnošću početnika, bila je iskrpljena raznim
šarenim kockama i trebalo je celu promeniti. U međuvremenu, posetioci
salona koja su ostarili pored bilijarskog stola, sad više nisu imali zabavu,
osim prenosa prvenstva u bezbolu.
- Sve u svemu - zaključio je Damaso - nehotice sam unesrećio selo.
- Bez ikakve potrebe - rekla je.
- Sledeće nedelje se završava prvenstvo - rekao je Damaso.
- To nije ono najgore. Najgore je ono s Crncem.
Naslonjena na njegovo rame, kao u stara vremena, znala je o čemu njen
muž razmišlja. Sačekala je da popuši cigaretu. Onda je opreznim glasom
rekla:
- Damaso.
- Šta je?
- Vrati ih.
Pripalio je drugu cigaretu.
- Mislim danima o tome - rekao je. - Ali, problem je u tome što ne znam
kako.
Tako su odlučili da ostave kugle na nekom javnom mestu. Ana je
pomislila da to rešava problem bilijarnice, ali ostavlja da visi problem Crnca.
Policija bi mogla da objasni njihovo pojavljivanje na razne načine, ali ne i da
reši slučaj. Nije odbacila ni mogućnost da neko nađe kugle i umesto da ih
vrati, zadrži da bi ih prodao.
- Pošto to mora da se uradi - zaključila je Ana - bolje je da se uradi kako
treba.
Otkopali su lopte. Ana ih je umotala u novine, pazeći da oblik omota ne
oda sadržaj i stavila ih u sanduk.
- Treba sačekati priliku - rekla je.
Ali, u čekanju prilike, prošlo je dve nedelje. U noći dvadesetog avgusta -
dva meseca posle provale - Damaso je zatekao don Rokea kako sedi iza
šanka, braneći se od komaraca palmovom lepezom. Njegova usamljenost
izgledala je veća, jer je radio bio ugašen.
- Rekao sam ti - uzviknuo je don Roke sa nekim uzbuđenjem što mu se
predskazanje obistinilo - da su otišle dođavola.
Damaso je stavio novčić u automat. Glasna muzika i šarenilo boja aparata
izgledali su mu kao opipljivi dokaz njegove odanosti. Ali stekao je utisak da
don Roke to nije primetio. Tada je približio stolicu i pokušao da ga uteši
nejasnim obrazloženjima, koje je vlasnik drobio bez udubljivanja, nemarno
mašući lepezom.
- Ništa ne može tu da se uradi - govorio je. - Prvenstvo u bezbolu neće
moći večno da traje.
- Ali, kugle mogu da se pojave.
- Neće se pojaviti.
- Crnac nije mogao da ih pojede.
- Policija ih je svuda tražila - rekao je don Roke s očajničkim uverenjem.
- Bacio ih je u reku.
- Može se dogoditi čudo.
- Mani se zavaravanja, sine - odgovorio je don Roke. - Nesreće su kao
puževi. Veruješ li ti u čuda?
- Ponekad - rekao je Damaso.
Kad je napustio bilijarnicu, publika još uvek nije bila izašla iz bioskopa.
Dugački, isprekidani dijalozi iz zvučnika odjekivali su u mračnom selu bez
sijalica, dok je nekoliko kuća, koje su još uvek bile osvetljene, izgledale
potpuno nestvarno. Damaso se neko vreme muvao oko bioskopa. Potom je
krenuo u plesnu dvoranu.
Orkestar je svirao samo za jednog gosta koji je istovremeno igrao sa dve
žene. Ostale žene su mirno sedele naslonjene na zid i izgledale kao da
očekuju poziv za ples. Damaso je seo za sto i konobaru dao znak da mu
donese pivo. Popio ga je na iskap, sa kratkim zastojima da uhvati vazduh,
gledajući kroz staklo čoveka koji je igrao sa dve žene. Bio je niži od njih.
U ponoć su, praćene grupom muškaraca, stigle žene koje su bile u
bioskopu. Damasova prijateljica je bila u toj grupi, ali je napustila društvo i
sela za njegov sto.
Damaso je nije ni pogledao. Popio je pola gajbe piva i nije skidao oči s
čoveka koji je sad igrao s tri žene, ali uopšte nije obraćao pažnju na njih, već
se zabavljao filigranskim radom svojih nogu. Izgledao je srećan i bilo je
očigledno da bi bio još srećniji kad bi pored nogu i ruku imao još i rep.
- Ne sviđa mi se taj tip - rekao je Damaso.
- Što ga onda gledaš - rekla je devojka.
Zatražio je piće od konobara. Podijum se napunio parovima, ali čovek s
tri žene i dalje se ponašao kao da je sam u dvorani. U jednom okretu sreo se s
Damasovim pogledom, još žustrije je zaigrao i jednim osmehom mu pokazao
svoje zečje zube. Damaso je izdržao pogled ne trepnuvši, sve dok se čovek
nije uozbiljio i okrenuo mu leđa.
- Misli da je zabavan - rekao je Damaso.
- Veoma je zabavan - rekla je devojka - Kad god dođe u selo, iznajmi
muziku za sebe, kao i svi trgovački putnici.
Damaso je okrenuo ka njoj zalutali pogled.
- Onda idi s njim - rekao je. - Gde jedu troje, ima i za četvrtog.
Nije mu odgovorila, samo je okrenula glavu ka podijumu za igru,
pijuckajući svoje piće. Svetložuta haljina naglašavala je njenu stidljivost.
Odigrali su sledeći ples. Na kraju igre, Damaso je postao tmuran.
- Umirem od gladi - rekla je devojka, vodeći ga ispod ruke prema šanku -
i ti moraš nešto da pojedeš.
Zanimljivi čovek se približavao iz suprotnog pravca vodeći tri žene.
- Čujte - rekao mu je Damaso.
Čovek mu se osmehnuo ne zaustavljajući se. Damaso se oslobodio ruke
svoje prijateljice i preprečio mu put.
- Ne sviđaju mi se vaši zubi.
Čovek je prebledeo, ali se i dalje smejao.
- Ni meni - rekao je.
Pre nego što je devojka uspela da ga spreči, Damaso mu je sručio pesnicu
u lice i čovek pade na zadnjicu nasred podijuma. Niko od gostiju se nije
umešao. Tri žene su uhvatile Damasa oko struka i vukle ga, dok ga je njegova
prijateljica gurala prema dnu dvorane. Čovek je ustao lica izbezumljenog od
iznenađenja. Kao majmun je skočio na sred podijuma i viknuo:
- Muzika! Nastavi!
Oko dva sata, dvorana je bila gotovo prazna, a žene bez mušterija su sele
da jedu. Bilo je sparno. Devojke su donele na sto pirinač sa pasuljem i prženo
meso i sve zajedno jele kašikama. Damaso je gledao s nekom vrstom
zaprepašćenja. Devojka mu je pružila kašiku pirinča.
- Otvori usta.
Damaso je naslonio podbradak na grudi i odmahnuo glavom.
- To je za žene - rekao je. - Mi, muškarci, to ne jedemo. Morao je da se
osloni rukama o sto da bi ustao. Kad je uspeo da uhvati ravnotežu, gazda je
već stajao pred njim, prekrštenih ruku.
- Devet i sedamdeset - rekao je. - Ovo nisu državne jasle.
 Damaso ga je odgurnuo.
- Ne volim pedere - rekao je.
Gazda ga je uhvatio za rukav, ali mu je devojka dala znak da ga pusti da
prođe. Samo mu je rekao:
- Onda ne znaš šta gubiš.
Damaso je izašao teturajući se. Tajanstveni odsjaj reke na mesečini
otvorio je bleštavu pukotinu u njegovim mislima. Ali se odmah zatvorila.
Kad je ugledao vrata svoje sobe, na drugom kraju sela, Damaso je shvatio da
je hodao spavajući. Protresao je glavu. Na neki nejasan, ali munjevit, način
shvatio je da će od tog trenutka morati da pripazi na svaki svoj korak.
Pažljivo je gurnuo vrata, da šarke ne bi zaškripale.
Ana je čula kako pretura po sanduku. Okrenula se ka zidu da bi izbegla
svetlost lampe, ali je ubrzo primetila da se njen muž ne svlači. Neki loš
predosećaj je podigao iz kreveta. Damaso je stajao pored sanduka sa
zamotuljkom s kuglama i baterijskom lampom u ruci. Stavio je prst na usne.
Ana je skočila iz kreveta. „Poludeo si”, prošaputala je jurnuvši prema
vratima. Brzo je navukla rezu. Damaso je stavio baterijsku lampu u džep
pantalona zajedno s nožićem i naoštrenom turpijom i krenuo ka njoj sa
zamotuljkom stisnutim ispod miške. Ana je naslonila leđa na vrata.
- Izaći ćeš samo preko mene mrtve - prošaptala je.
Damaso je pokušao da je udalji.
- Skloni se - rekao je.
Ana se obema rukama uhvatila za dovratak. Gledali su se u oči ne
trepćući.
- Pravi si magarac - prošaputala je Ana. - Ono što ti je Bog dao u izgledu,
oduzeo ti je u pameti.
Damaso je uhvatio za kosu, zavrnuo joj ruku i naterao je da spusti glavu.
Mrmljao je kroz stisnute zube:
- Lepo sam ti rekao da se skloniš.
Ana ga je pogledala postrance, odozdo, kao vo pod jarmom. Za trenutak
se osetila neranjivom i jačom od muža, ali je on tako jako vukao za kosu, da
su joj nagrnule suze u oči.
- Ubićeš mi dete u stomaku - rekla je.
Damaso je odigao od poda i gotovo odneo do kreveta. Kad je uspela da se
oslobodi, skočila mu je na leđa, obgrlila ga i nogama i rukama i oboje padoše
na krevet. Već su gubili snagu od gušenja.
 - Vikaću - šapnula mu je Ana na uvo. - Ako mrdneš počeću da vrištim.
Damasa je zapljusnuo divlji bes i počeo je da je udara po kolenima
zamotuljkom s kuglama. Ana je zajecala i odvojila noge od njega, ali ga je
ponovo obgrlila rukama oko struka, kako bi ga sprečila da stigne do vrata.
Tada je počela da ga moli.
- Obećavam ti da ću ih ja sutra odneti - govorila je. - Ostaviću ih tako da
niko ne primeti.
Približavajući se vratima, Damaso je udarao kuglama po rukama. Pustila
ga je na trenutak, dok bol nije popustio, a onda go ponovo zagrlila i nastavila
da moljaka.
- Reći ću da sam to ja uradila - govorila je. - Ovakvu ne mogu da me
strpaju u zatvor.
Damaso se oslobodio.
- Videće te celo selo - rekla je Ana. - Toliko si blesav da ne primećuješ da
je pun mesec. Ponovo ga je zagrlila pre nego što je podigao rezu. Tada ga je,
zatvorenih očiju, udarila po vratu i licu, vičući: „Životinjo, životinjo!”
Damaso je pokušao da se zaštiti, a ona se ustremila na rezu i iščupala mu je iz
ruke.
Zamahnula je da ga udari u glavu. Damaso se izmakao i reza odjeknu o
njegovu ramenu kost, kao da je udarila u staklo.
- Kurvo - viknuo je Damaso.
U tom trenutku nije više vodio računa da li pravi buku. Udario ju je
pesnicom u uvo i začuo potmuo krik i udarac tela o zid, ali je nije ni
pogledao. Izašao je iz sobe ne zatvarajući vrata.
Ana je ostala na podu, ošamućena od bola, iščekujući da li će joj se u
utrobi nešto desiti. S druge strane zida je začula glas koji kao da je dopirao od
neke osobe koja je bila zakopana. Zagrizla je usnu da ne bi vrištala. Potom je
ustala i obukla se. Nije joj palo napamet - kao što joj nije palo napamet ni
prvi put - da je Damaso još uvek tu, ispred vrata, da joj govori urlajući i kako
je plan propao, i da čeka da ona izađe. Ne, Ana je i ovog puta napravila istu
grešku: umesto da krene za mužem, obula je cipele, zatvorila vrata i sela na
krevet da čeka.
Tek kad su se vrata zatvorila, Damaso je shvatio da ne može nazad. Lavež
pasa ga je pratio do kraja ulice, a potom je nastala avetinjska tišina.
Izbegavao je pločnik, trudeći se da pobegne od odjeka svojih sopstvenih
koraka, koji su, teški i tuđi, odzvanjali zaspalim selom. Nije bio nimalo
oprezan dok se nije našao na napuštenoj građevini, ispred zadnjih vrata
bilijarnice.
Ovog puta nije morao da koristi baterijsku lampu. Vrata su bila pojačana
samo na mestu odvaljene alke. Izvadili su komad drveta, veličine cigle,
zamenili ga novim drvetom i ponovo stavili istu alku. Ostalo je bilo isto.
Damaso je povukao katanac levom rukom, stavio vrh turpije na dno alke koja
nije bila ojačana i cimnuo nekoliko puta turpiju kao da je poluga, snažno, ali
bez naprezanja, dok drvo nije popustilo ječećim praskom trule piljevine. Pre
nego što je gurnuo vrata, podigao je iskrivljeno krilo da bi ublažio trenje o
cigle na podu. Samo ih je odškrinuo. Najzad je izuo cipele, ubacio ih unutra
zajedno s paketom kugli i krsteći se ušao u bilijarnicu okupanu mesečinom.
Ušao je prvo u tamni hodnik prepun flaša i praznih sanduka. Malo dalje,
obasjan mesečinom kroz stakleni prozorčić, stajao je bilijarski sto, orman
okrenut leđima i, u dnu prostorije, stočići i stolice poslagani uz glavna vrata.
Sve je bilo kao i prvi put, osim mlaza mesečine i prozirne tišine. Damaso je u
tom trenutku morao da savlada izuzetnu napetost, ali je osetio i čudno
oduševljenje.
Ovog puta nije vodio računa o naslaganim ciglama. Podupro je vrata
cipelama i, pošto je prošao kroz mlaz mesečine, upalio je baterijsku lampu da
bi, iza šanka, pronašao kutiju za kugle. Bio je neoprezan. Mašući lampom
sleva nadesno ugledao je gomilu prašnjavih flaša, par uzengija s mamuzama,
zgužvanu košulju, prljavu od motornog ulja, i napokon, kutiju za kugle, na
istom mestu gde je ostavio. Ali nije ugasio svetiljku. Tamo je ležao mačak.
Životinja ga je, bez straha, pogledala kroz mlaz svetlosti. Damaso je još
uvek držao bateriju uperenu u njega, kad je, ježeći se, shvatio da ga danju
nikad nije video u bilijarnici. Gurnuo je baterijsku lampu ka njemu i rekao
„Šic”, ali životinja je bila mirna. Tada se dogodila neka vrsta nečujnog praska
u njegovoj glavi i mačak mu je potpuno nestao iz svesti. Kad je shvatio šta se
dešava, već je bio ispustio baterijsku lampu, a paket s kuglama je grčevito
stiskao na grudima. Sala je bila osvetljena.
- Gle!
Prepoznao je don Rokeov glas. Polako se uspravio osećajući strašan
zamor u slabinama. Don Roke se približavao s drugog kraja dvorane, u
gaćama i s gvozdenom polugom u ruci, još uvek zaslepljen svetlošću. Iznad
boca i praznih sanduka visila je mreža za spavanje, blizu mesta gde je
Damaso prošao kad je ulazio. Toga nije bilo prvi put.
 Kad mu se približio na manje od deset metara, don Roke je poskočio i
zauzeo odbrambeni stav. Damaso je sakrio ruku u kojoj je držao paket. Don
Roke je nabrao nos isturajući glavu, da bi ga prepoznao bez naočara.
- Dečko - uzviknuo je.
Damaso je osetio da je nešto beskrajno, napokon, završeno. Don Roke je
spustio polugu i primakao se razjapljenih usta. Bez naočara i veštačke vilice
ličio je na ženu.
- Šta radiš tu?
- Ništa - rekao je Damaso.
Promenio je položaj neprimetnim pokretom tela.
- Šta to nosiš? - upitao je don Roke.
Damaso je ustuknuo.
- Ništa - rekao je.
Don Roke je pocrveneo i zadrhtao.
- Šta to nosiš - viknuo je, koraknuvši ka njemu s podignutom polugom.
Damaso mu je pružio paket. Don Roke ga je uzeo levom rukom, ne
smanjujući opreznost, i opipao ga prstima. Tek tada je shvatio.
- Nemoguće - rekao je.
Bio je toliko zbunjen da je stavio polugu na šank i izgledalo je kao da je
potpuno zaboravio na Damasa dok je otvarao paket. Ćutke je gledao kugle.
- Došao sam da ih vratim - rekao je Damaso.
- Naravno - rekao je don Roke.
Damaso je bio mrtvački bled. Alkohol ga je potpuno napustio, ostavivši
samo zemljani talog na jeziku i nejasan osećaj usamljenosti.
- Tako znači, to je bilo to čudo - rekao je don Roke zatvarajući paket - Ne
mogu da verujem da si toliko glup. Kad je ponovo podigao glavu, promenio
mu se izraz lica.
- A dvesta pesosa?
- Fioka je bila prazna - rekao je Damaso.
Don Roke ga je zamišljeno pogledao, žvaćući praznim ustima, a potom se
nasmejao.
- Bila je prazna - ponovio je nekoliko puta.
- Tako znači, bila je prazna. Ponovo je uzeo polugu govoreći: - Onda
idemo pravo kod gradonačelnika da mu ispričamo celu priču.
Damaso je o pantalone obrisao znojave dlanove.
- Vi znate da je fioka bila prazna.
 Don Roke se i dalje smejao.
- Bilo je dvesto pesosa - rekao je. - Sad će ti ih iscediti iz kože, ne toliko
zato što si lopov, koliko zbog toga što si glup.
 BALTAZAREVO ČUDESNO
POSLEPODNE
(1962)

Kavez je bio napravljen. Baltazar ga je iz navike okačio iznad ograde na

tremu, i nije uspeo ni da ruča, a već se na sve strane pročuo glas da je to
najlepši kavez na svetu. Toliko ljudi je došlo da ga vidi, da se pred kućom
stvorila gužva i Baltazar je morao da ga skine i zatvori stolarsku radionicu.
- Moraš da se obriješ - rekla mu je Ursula, njegova žena. - Izgledaš kao
pop.
- Ne valja se brijati posle ručka - rekao je Baltazar.
Imao je bradu od dve nedelje, kratku kosu, oštru i nakostrešenu kao u
magarca. Ličio je na uplašenog dečaka. Ali, to je bilo samo prividno. U
februaru je navršio trideset godina, živeo je nevenčano s Ursulom već četiri
godine, ali nisu imali dece. Život mu je pružio mnogo razloga da bude
oprezan, ali nijedan da bude uplašen. Čak nije ni znao da je nekima, kavez
koji je napravio, bio nešto najlepše što su videli u životu. Za njega,
naviknutog od detinjstva da pravi kaveze, to je bio samo malo teži posao od
drugih.
- Onda se malo odmori - rekla je žena - S tom bradom ne možeš nigde da
se pojaviš.
Dok se odmarao morao je nekoliko puta da ustane iz mreže da bi
komšiluku pokazao kavez. Ursula do tada nije obraćala pažnju na njega. Bila
je ljuta što joj je muž napustio posao u stolarskoj radionici da bi se potpuno
posvetio kavezu i tokom dve nedelje loše spavao, prevrtao se u krevetu i
buncao gluposti, ne pomišljajući na brijanje. Ali, njena zlovolja se raspršila
pred završenim kavezom. Kad se Baltazar probudio posle popodnevnog
odmora, već mu je bila ispeglala pantalone i košulju, stavila ih na stolicu
pored mreže i donela kavez na trpezarijski sto. Divila mu se u tišini.
 - Koliko ćeš dobiti za njega? - pitala je.
- Ne znam - odgovorio je Baltazar - Tražiću trideset pesosa, da bi mi dali
dvadeset.
- Traži pedeset - rekla je Ursula - Mnoge si noći probdeo za ovih petnaest
dana. Osim toga, veliki je. Verujem da je to najveći kavez koji sam u životu
videla.
Baltazar se brijao.
- Veruješ da će mi dati pedeset pesosa?
- To nije ništa za don Ćepea Montijela, a kavez vredi toliko - rekla je
Ursula. - Mogao bi da tražiš šezdeset.
Kuća je počivala u zagušljivoj polusenci. Bila je to prva nedelja aprila i
zbog cvrčanja cvrčaka vrućina se činila još neizdržljivijom. Kad se obukao,
Baltazar je otvorio vrata ka vrtu da rashladi kuću i gomila dece utrča u
trpezariju.
Vest se brzo pronela. Doktor Oktavio Hiraldo, stari lekar, zadovoljan
životom, ali umoran od posla, mislio je na Baltazarov kavez dok je ručao sa
nepokretnom ženom. Na unutrašnjoj terasi, gde su u vrelim danima
postavljali sto, bilo je mnogo saksija sa cvećem i dva kaveza sa kanarincima.
Njegova žena je volela ptice, toliko ih je volela, da je mrzela mačke, jer
su bile u stanju da ih pojedu. Misleći na nju, doktor Hiraldo je popodne otišao
da poseti nekog bolesnika i u povratku navratio u Baltazarevu kuću da
pogleda kavez.
U trpezariji je bilo mnogo ljudi. Izložena na stolu, ogromna žičana kupola
sa tri sprata, sa hodnicima i posebnim prostorijama za jelo, spavanje i
ljuljaškama, u prostoru određenom za ptičju razonodu, ličila je na umanjeni
model neke ogromne fabrike leda. Doktor ga je pažljivo pogledao, ne
dodirujući ga, razmišljajući kako taj kavez prevazilazi njegov lični ugled i
kako je mnogo lepši od onog kojije sanjao da će kupiti svojoj ženi.
- Ovo je prava pustolovina mašte - rekao je. Potražio je Baltazara u gužvi,
i dodao, upirući u njega svoje blagonaklone oči: - Mogao si da budeš
izvanredan arhitekta. Baltazar je pocrveneo.
- Hvala - rekao je.
- Istina je - rekao je lekar. Bio je gojazan i imao glatku, meku kožu, poput
žene koja je u mladosti bila lepotica. Ruke su mu bile nežne, a glas kao u
popa koji govori latinski.
- Nije ni potrebno da se u njega stavljaju ptice - rekao je, okrećući kavez
pred očima prisutnih, kao da ga prodaje. - Bilo bi dovoljno obesiti ga između
stabala da sam peva. Ponovo ga je spustio na sto, razmislio trenutak
posmatrajući kavez i rekao:
- Dobro, uzeću ga.
- Prodat je - rekla je Ursula.
- Pripada sinu don Ćepea Montijela - rekao je Baltazar. - On ga je
naručio.
Lekar je zastao s poštovanjem.
- Je li ti dao nacrt?
- Nije - rekao je Baltazar. - Rekao je da želi veliki kavez, kao ovaj, za par
turpijala.3
Lekar je gledao kavez.
- Ali, ovo nije kavez za turpijale.
- Naravno da jeste, doktore - rekao je Baltazar, približavajući se stolu.
Deca su ga okružila. - Mere su dobro uzete - rekao je, pokazujući kažiprstom
razne pregrade. Potom je lupnuo kupolu člancima prstiju i kavez se ispunio
dubokim, skladnim akordima.
- To je najotpornija žica koja se može pronaći, a svaki spoj je zavaren i
iznutra i spolja - rekao je.
- Može da posluži i za papagaje - umešalo se jedno dete.
- Tako je - rekao je Baltazar.
Lekar je klimnuo glavom.
- Dobro, ali on ti nije dao nacrt - rekao je. - Nije ti dao nikakvu određenu
porudžbinu, osim da to bude dovoljno veliki kavez za turpijale. Zar nije tako?
- Tako je - rekao je Baltazar.
- Onda nema problema - rekao je lekar - Jedna stvar je veliki kavez za
turpijale, a druga stvar je ovaj kavez. Nema dokaza da je ovo taj koji su ti
naručili.
- To je taj - rekao je Baltazar, zbunjen. Zato sam ga i napravio.
Doktor je postao nestrpljiv.
- Mogao bi da napraviš drugi - rekla je Ursula, gledajući muža, a potom
lekara: - Vama se ne žuri.
- Obećao sam ženi da ću ga doneti večeras - rekao je lekar.
- Žao mi je, doktore - rekao je Baltazar - ali ne mogu da prodam stvar
koja je već prodata.
 Lekar je slegnuo ramenima. Obrisao je maramicom znoj sa vrata i ćutke
se divio kavezu, ne skidajući oči s jedne tačke, kao da gleda brod koji odlazi.
- Koliko su ti dali za njega?
Ne odgovarajući, Baltazar je potražio Ursulu.
- Šezdeset pesosa - rekla je ona.
Lekar je i dalje gledao kavez.
- Vrlo je lep - uzdahnuo je - Prelep.
Potom je, krenuvši ka vratima, snažnim pokretima zamahnuo lepezom,
nasmejao se i sećanje na taj događaj je zauvek nestalo iz njegovog pamćenja.
- Montijel je veoma bogat - rekao je.
U stvari, Hose Montijel nije bio toliko bogat kao što je izgledalo, ali je
bio spreman na sve da bi to postao. Nekoliko ulica dalje, u kući natrpanoj
stvarima, u kojoj se nikad nije osetio miris nečeg što ne bi moglo da se proda,
on je ostao ravnodušan prema novosti o kavezu. Njegova žena, opsednuta
mislima o smrti, posle ručka je zatvarala prozore i vrata, da bi dva sata ležala
otvorenih očiju u polutami, dok se Hose Montijel odmarao. Tako ju je
iznenadila graja. Otvorila je vrata odaje i videla gomilu pred kućom, i usred
gomile, Baltazara s kavezom, obučenog u belo i glatko obrijanog, s onim
izrazom bezazlenosti s kojim siromasi dolaze u bogataške kuće.
- Kako je to čudesno - uzviknula je žena Hosea Montijela, ozarenog lica,
uvodeći Baltazara u kuću. Nikad u životu nisam tako nešto videla - rekla je, i
dodala, besna na gomilu koja je nagrnula na vrata:
- Ali, unesite ga unutra, jer će nam inače trem pretvoriti u kokošarnik.
Baltazar nije bio stranac u kući Hosea Montijela. Nekoliko je puta, zbog
sposobnosti i tačnosti bio pozivan da obavi manje stolarske radove. Ali nikad
se nije dobro osećao među bogatašima. Ponekad je mislio na njih, na njihove
ružne i džangrizave žene, na užasne hirurške operacije i uvek bi se u njemu
budilo osećanje samilosti. Kad bi ulazio u njihove kuće, nije mogao da
korača, a da ne vuče noge.
- Da li je Pepe kod kuće? - pitao je.
Stavio je kavez na trpezarijski sto.
- U školi je - rekla je žena Hosea Montijela.
- Ali, samo što nije stigao. I dodala je: - Montijel se kupa.
U stvari, Hose Montijel nije imao vremena da se okupa. Na brzinu se
istrljao kamforisanim alkoholom, da bi što pre izašao i video šta se to dešava.
Bio je toliko oprezan da je spavao bez električnog ventilatora, kako bi i u snu
mogao da prati šumove u kući.
- Dođi da vidiš ovo čudo - uzviknula je žena.
Hose Montijel, krupan i maljav, s peškirom oko vrata, provirio je kroz
prozor spavaće sobe.
- Šta je to?
- Pepeov kavez - rekao je Baltazar.
Žena ga je pogledala zbunjena.
- Čiji?
- Pepeov - potvrdio je Baltazar. I potom, obraćajući se Hoseu Montijelu: -
Pepe mi je rekao da ga napravim.
U tom trenutku se nije ništa dogodilo, ali je Baltazar osetio kao da su mu
otvorili vrata kupatila. Hose Montijel je u gaćama izašao iz spavaće sobe.
- Pepe - viknuo je.
- Nije još stigao - prošaputala je žena, nepomična.
Pepe se pojavio na vratima. Imao je dvanaest godina i iste, duge, sanjive
trepavice i mirnu dostojanstvenost svoje majke.
- Dođi ovamo - rekao mu je Hose Montijel. - Ti si ovo naručio?
Dete je saglo glavu. Hvatajući ga za kosu, Hose Montijel ga je naterao da
ga pogleda u oči.
- Odgovori.
Dete je zagrizlo usne i ćutalo.
- Montijele - prošaptala je žena.
Hose Montijel je pustio dete i vidno uznemiren se obratio Baltazaru:
- Žao mi je, Baltazare – rekao je. - Ali trebalo je da se dogovoriš sa mnom
pre nego što si počeo da radiš. Samo tebi može da padne napamet da
ugovaraš posao sa detetom. Dok je govorio, lice mu je polako poprimalo
miran izraz. Podigao je kavez ne gledajući ga i pružio ga Baltazaru. - Odmah
ga nosi i pokušaj da ga prodaš nekom drugom - rekao je. - Nemoj, molim te,
da se ubeđujemo. - Potapšao ga je po ramenu i objasnio: - Lekar mi je
zabranio da se nerviram.
Dečak je stajao nepomičan, ne trepćući, dok ga je Baltazar, s kavezom u
ruci, zbunjeno posmatrao. Onda je izbacio grleni krik, kao skičanje psa i
bacio se na pod.
Hose Montijel ga je gledao ravnodušno, dok je majka pokušavala da ga
smiri.
- Ne diži ga - rekao je. - Pusti ga neka razbije glavu o pod, a ti ga još
pospi solju i limunom, da ima razloga da besni.
Dete je vrištalo bez suza dok ga je majka držala za ruku.
- Pusti ga - bio je uporan Hose Montijel.
Baltazar je posmatrao dete kao da gleda agoniju umiruće životinje. Bilo je
gotovo četiri sata.
U tom trenutku, u njegovoj kući, Ursula je pevala neku staru pesmu dok
je seckala luk.
- Pepe - rekao je Baltazar.
Prišao je detetu, nasmejan, i pružio mu kavez. Dete se podiglo u jednom
skoku, zagrlilo kavez, veliki gotovo kao i on, i začuđeno gledalo Baltazara
kroz metalno tkanje, ne znajući šta da kaže. Nije pustio ni suzu.
- Baltazare - rekao je Montijel blago. - Već sam ti rekao da ga nosiš.
- Vrati ga - naredila je žena detetu.
- Zadrži ga - rekao je Baltazar. I potom, Hoseu Montijelu: - Na kraju
krajeva, za njega sam ga napravio.
Hose Montijel je požurio za njim ka trpezariji.
- Ne budi blesav, Baltazare - govorio je, preprečivši mu put. - Nosi tu
tvoju skalameriju kući i ne pravi više gluposti. Ne mislim da ti platim ni
dinara.
- Nije važno - rekao je Baltazar. - Nameravao sam da ga poklonim Pepeu.
Nisam mislio da naplatim.
Kad je Baltazar probio put kroz gomilu radoznalaca koji su zakrčili vrata,
Hose Montijel je vikao stojeći nasred sobe. Prebledeo je i zakrvavio očima.
- Budalo - vikao je. - Nosi tu tvoju skalameriju. Dođavola! Samo mi je još
to trebalo da neko dođe i zapoveda u mojoj vlastitoj kući.
U bilijarnici su dočekali Baltazara s oduševljenjem. Do tog trenutka je
mislio da je napravio kavez lepši od prethodnih, da je morao da ga pokloni
sinu Hosea Montijela da bi prestao da plače i da sve to zajedno nije ništa
naročito.
Ali je kasnije primetio da je sve to, drugim ljudima, imalo neku važnost,
pa je osetio uzbuđenje.
- I tako su ti dali pedeset pesosa za kavez.
- Šezdeset - rekao je Baltazar.
- Nečije kuče će crći! - rekao je neko. - Ti si jedini koji je don Ćepeu
Montijelu uspeo da izvuče toliko brdo para. Ovo mora da se proslavi.
Naručili su mu pivo, a Baltazar ih je sve častio turom pića. Kako je to bio
prvi put da pije, pred veče je bio potpuno pijan i govorio je o nekom
veličanstvenom poduhvatu od hiljadu kaveza po sedamdeset pesosa, i zatim,
o milion kaveza, sve dok nije skupio sedamdeset miliona pesosa.
- Treba praviti stvari i prodavati ih bogatašima pre nego što umru -
govorio je, mrtav pijan. - Svi su bolesni i umreće. Baš su zajebani, kad ne
smeju ni da se razbesne.
Cela dva sata je muzički automat, bez prestanka, svirao na njegov račun.
Svi su dizali čaše u Baltazarevo zdravlje, za njegovu sreću i bogatstvo i za
smrt bogataša, ali kad je došlo vreme večere, ostavili su ga samog u
bilijarnici.
Ursula ga je čekala do osam, sa tanjirom pečenog mesa pokrivenog
kolutovima luka. Neko joj je rekao da je u bilijarnici, lud od sreće i da časti
pivom sve prisutne, ali ona nije poverovala jer Baltazar nikad nije pio. Kad je
legla, gotovo u ponoć, Baltazar je još uvek bio u osvetljenoj bilijarnici u kojoj
su se nalazili stočići sa po četiri stolice i podijum za ples na otvorenom
prostoru, preko koga su šetali bukači. Lice mu je bilo umazano karminom, i
pošto više nije mogao da napravi ni jedan jedini korak, pomislio je kako bi
najviše voleo da legne sa dve žene u isti krevet. Toliko je potrošio da je
morao da ostavi sat u zalog, sa obećanjem da će sutra da plati. Trenutak
kasnije, dok je raskrečen ležao na ulici, primetio je da mu izuvaju cipele, ali
nije hteo da napusti najlepši san svog života. Žene koje su pošle na jutarnju
misu nisu se usudile ni da ga pogledaju, jer su verovale da je mrtav.
 MONTIJELOVA UDOVICA
(1962)

Kad je umro don Hose Montijel, svima je laknulo osim njegovoj udovici,
ali bilo je potrebno da prođe nekoliko sati, da svi poveruju, da je zaista umro.
Mnogi su i dalje sumnjali, iako su videli leš u kapeli, na odru, među
jastucima i lanenim čaršavima, u sanduku, žutom i oblom, kao dinja. Bio je
glatko obrijan, obučen u belo i sa lakovanim čizmama i imao je tako dobar
ten, da se činilo da nikad nije bolje izgledao. Bio je to isti onaj don Ćepe
Montijel, doteran za nedeljnu misu u osam, samo što je umesto korbača, u
rukama imao krst. Bilo je potrebno da stave zavrtnje na poklopac kovčega i
da ga zazidaju u raskošnom porodičnom mauzoleju, kako bi se celo selo
uverilo da se ne pravi da je mrtav.
Posle sahrane, jedino što je svima, osim njegovoj udovici, izgledalo
neverovatno, bilo je to što je Hose Montijel umro prirodnom smrću. Dok su
svi očekivali da će ga neko izrešetati s leđa, iz zasede, njegova udovica je bila
sigurna da će ga videti kako umire od starosti, u krevetu, pošto se ispovedio, i
bez agonije, kao moderan svetac. Prevarila se samo u nekim pojedinostima.
Hose Montijel je umro u mreži za spavanje, jedne srede u dva popodne, u
nastupu besa, što mu je lekar strogo zabranio. Osim toga, njegova žena je
očekivala da će celo selo da prisustvuje sahrani, da će kuća biti tesna da primi
svo cveće. Međutim, prisustvovali su samo njegovi stranački istomišljenici i
članovi verske zajednice, a venac je poslala samo opštinska uprava. Sin - sa
svog konzularnog položaja u Nemačkoj - i dve ćerke iz Pariza, poslali su
telegrame na tri stranice. Videlo se da su ih sastavili s nogu, običnim
poštanskim mastilom i da su iscepali mnogo obrazaca pre nego što su uspeli
da sroče poruku za dvadeset dolara. Niko od njih nije obećao da će da se
vrati. Te noći, u svojoj šezdeset drugoj godini, dok je plakala na uzglavlju, na
kome je počivala glava čoveka koji ju je usrećio, Montijelova udovica je prvi
put osetila ukus gorčine. „Zatvoriću se zauvek”, mislila je. „Za mene, ovo je
kao da su me stavili u isti sanduk s Hoseom Montijelom. Neću ništa više da
znam o ovom svetu.” Bila je potpuno iskrena.
Ta krhka žena, razdirana praznoverjem, udata u dvadesetoj godini, po
želji roditelja, za jedinog prosca koga su joj dozvolili da vidi na razdaljini
manjoj od deset metara, nije nikad bila u neposrednom dodiru sa stvarnošću.
Tri dana pošto su leš muža izneli iz kuće, shvatila je, kroz suze, da nešto
mora da učini, ali nije mogla da nađe cilj novog života. Trebalo je da počne iz
početka.
Među mnogobrojnim tajnama koje je Hose Montijel odneo u grob, bila je
i nerešiva šifra čelične kase. Gradonačelnik se pobrinuo za taj problem.
Naredio je da se kasa iznese u dvorište, nasloni na zid, i dva policajca su
pucala u bravu. Tokom celog jutra udovica je iz spavaće sobe slušala mukle i
učestale plotune, za koje je gradonačelnik, lično, izdavao naređenja. „Samo
mi je još ovo trebalo”, pomislila je. „Pet godina sam se molila Bogu da
prestane pucnjava, a sad treba da budem zahvalna što pucaju u mojoj kući.”
Tog dana se s naporom usredsredila na prizivanje smrti, ali niko joj nije
odgovorio. Taman je zadremala, kad je neka strašna eksplozija potresla kuću
do temelja. Morali su dinamitom da razvale kasu.
Montijelova udovica je uzdahnula. Oktobar se odužio zbog blatnjavih
kiša i ona se osećala izgubljenom, ploveći bez pravca po ogromnoj i
zapuštenoj hasijendi Hosea Montijela. Gospodin Karmićael, stari, verni
porodični sluga, preuzeo je vođenje svih poslova. Kad se najzad suočila s
činjenicom da joj je muž umro, Montijelova udovica je izašla iz spavaće
sobe, da bi se pobrinula za kuću. Poskidala je sve ukrase, naredila da se
nameštaj presvuče tužnim bojama i stave crne trake na muževljeve portrete
koji su visili na zidovima. Za poslednja dva meseca je stekla naviku da gricka
nokte. Jednog je dana - očiju crvenih i podbulih od plakanja - primetila da
gospodin Karmićael ulazi u kuću s otvorenim kišobranom.
- Zatvorite taj kišobran, gospodine Karmićaele - rekla mu je. - Posle svih
nevolja koje su nas zadesile, treba nam samo još to da ulazite u kuću s
otvorenim kišobranom.
Gospodin Karmićael je stavio kišobran u ugao. Bio je to stari crnac,
sjajne kože, obučen u belo i s malim otvorima na cipelama napravljenim
britvom, da ga ne bi bolele kurje oči.
- Samo da se osuši.
 Prvi put od kako joj je umro muž, udovica je otvorila prozor.
- Uz sve nevolje, još i ova zima - prošaputala je, grizući nokte. - Izgleda
kao da se nikad neće razvedriti.
- Neće se razvedriti ni danas, ni sutra - rekao je nadzornik.
- Noćas nisam mogao da spavam od kurjih očiju.
Imala je poverenja u vremensku prognozu kurjih očiju gospodina
Karmićaela. Posmatrala je mali, opusteli trg, utihnule kuće čija se vrata nisu
otvorila, da bi ukućani videli sahranu Hosea Montijela i tad je osetila da je na
rubu očaja, sa svojim noktima, imanjem bez granica, bezbrojnim obavezama
koje je nasledila od muža i koje nikad neće uspeti da razume.
- Svet je loše napravljen - zajecala je.
Oni koji su je tih dana posetili, imali su razloga da pomisle da je izgubila
razum. Ali, ona nikad nije bila svesnija nego tada. Još pre nego što je počelo
političko klanje, ona je provodila tužna oktobarska prepodneva na prozoru
svoje sobe, sažaljevajući mrtve i razmišljajući o tome da bi Bog, da se nije
odmarao u nedelju, imao vremena da dovrši svet.
- Trebalo je da iskoristi taj dan, onda ne bi ostalo toliko loše napravljenih
stvari - govorila je. - Na kraju krajeva, ostajala mu je čitava večnost da se
odmara.
Posle muževljeve smrti, jedina razlika je bila u tome što je sad imala
stvarnog razloga da se bavi mračnim mislima.
I tako, dok se Montijelova udovica razjedala u očaju, gospodin Karmićael
je pokušavao da spreči brodolom. Stvari nisu dobro išle. Oslobođen ucena
Hosea Montijela koji je pretnjama održavao isključivo pravo na mesnu
trgovinu, narod je počeo da se sveti. Očekujući kupce koji nisu dolazili,
mleko se zgrušalo u kantama nagomilanim u dvorištu, med je prevreo u
mešinama, a u siru, u mračnim ormarima u ostavi, gojili su se crvi. U svom
mauzoleju okićenom raznobojnim električnim sijalicama i arhanđelima od
veštačkog mermera, Hose Montijel je plaćao šest godina ubijanja i pljačkanja.
Niko u istoriji države se nije toliko obogatio za tako kratko vreme. Kad je u
selo došao prvi diktatorski načelnik, Hose Montijel je bio umerena pristalica
svih režima i polovinu života je provodio sedeći u gaćama na vratima svoje
ljuštionice pirinča. Neko vreme je uživao ugled uspešnog čoveka i dobrog
vernika, pošto je javno obećao da će, ako dobije na lutriji, pokloniti crkvi kip
svetog Josipa u prirodnoj veličini, i dogodilo se da je, dve nedelje kasnije,
dobio šest zgoditaka i ispunio obećanje. Prvi put su ga videli u cipelama kad
je stigao novi gradonačelnik, policijski narednik, levak i grubijan, koji je
imao izričito naređenje da smakne opoziciju. Hose Montijel je postao njegov
poverljivi doušnik. Taj skromni, debeljuškasti trgovac, čija mirna narav nije
budila ni najmanju sumnju, potkazivao je svoje političke protivnike, i bogate
i siromašne. One siromašne policija je streljala na glavnom trgu. Bogatašima
su davali rok od dvadeset i četiri sata da napuste selo. Pripremajući pokolj,
Hose Montijel je po čitavo popodne provodio s gradonačelnikom, zatvoren u
zagušljivu kancelariju, dok je njegova žena oplakivala mrtve. Kad bi
gradonačelnik otišao, ona bi preprečila mužu put i rekla:
- Taj čovek je zločinac - govorila mu je. - Iskoristi svoj uticaj u vladi da
sklone ovu životinju, jer inače neće ostati nijedno živo biće u selu.
A Hose Montijel, zatrpan poslovima tih dana, odgurnuo bi je i ne
pogledavši je odgovorio: „Ne budi pizda”. U stvari, njegova trgovina nije bila
smrt siromašnih, nego proterivanje bogatih. Pošto im je gradonačelnik
mecima izbušio vrata i dao rok da napuste selo, Hose Montijel je kupovao
njihovu zemlju i stada po ceni koju je sam određivao.
- Ne budi blesav - govorila mu je žena. - Propašćeš pomažući im da ne
umru od gladi na nekom drugom mestu, a oni ti nikad neće ni hvala reći.
A Hose Montijel koji više nije imao vremena ni da se nasmeje, samo ju je
sklanjao s puta, govoreći:
- Idi u kuhinju, i nemoj da me gnjaviš.
Tako je opozicija bila uništena za manje od godinu dana, a Hose Montijel
je postao najbogatiji i najmoćniji čovek u selu. Poslao je kćeri u Pariz,
obezbedio sinu konzulsko mesto u Nemačkoj i posvetio se učvršćivanju
carstva. Ali nije uspeo da uživa u svom bezočno stečenom bogatstvu ni šest
godina.
Pošto se navršila godišnjica njegove smrti, udovica je čula škripu
stepenica samo pod težinom loše vesti. Uvek je neko dolazio u predvečerje.
„Opet razbojnici” - govorila je. „Juče su smakli krdo od pedeset grla.”
Nepomična, u ljuljašci, grickajući nokte, Montijelova udovica se hranila
samo ogorčenošću.
- Lepo sam ti govorila, Hose Montijelu - pričala je sa samom sobom. -
Ovo je nezahvalno selo. Još se nisi ni ohladio u grobu, a već su nam svi
okrenuli leđa.
Niko više nije svraćao u tu kuću. Jedino ljudsko biće koje je viđala u tim
beskrajnim mesecima kad kiša ne prestaje da pada, bio je uporni gospodin
Karmićael koji nikad nije ušao u kuću sa zatvorenim kišobranom. Stvari nisu
išle nabolje. Gospodin Karmićael je napisao nekoliko pisama sinu Hosea
Montijela. Predlagao mu je da bi bilo korisno da se vrati i preuzme poslove i
čak je dozvolio sebi da iznese nekoliko ličnih mišljenja o udovičinom
zdravlju. Dobijao je uvek neodređene odgovore. Na kraju je sin Hosea
Montijela iskreno odgovorio da se ne usuđuje da se vrati, iz straha da ga ne
ubiju. Tada se gospodin Karmićael popeo u udovičinu sobu i priznao da se
nalaze na ivici propasti.
- Bolje je tako - rekla je. - Sirevi i muve su mi navrh glave. Ako hoćete,
uzmite sve što vam treba i pustite me da umrem na miru.
Od tada, njen jedini dodir sa svetom su bila pisma koja je pisala ćerkama
krajem svakog meseca. „Ovo je prokleto selo”, pisala im je. „Ostanite tamo
zauvek i ne brinite za mene. Ja sam srećna kad znam da ste vas dve srećne.”
Njihova pisma su bila uvek vesela i osećalo se da su bila napisana na toplim i
dobro osvetljenim mestima i da su se devojke ogledale u mnogim ogledalima
kad su zastajale da razmisle. Ni one nisu htele da se vrate. „Ovde je
civilizacija”, pisale su. „Tamo, naprotiv, nije dobra sredina za nas. Nemoguće
je živeti u divljačkoj zemlji u kojoj se ljudi ubijaju iz političkih razloga.”
Čitajući pisma Montijelova udovica se osećala bolje i svaku rečenicu je
potvrđivala klimanjem glave.
Jednom prilikom, ćerke su joj pisale o tržnicama mesa u Parizu. Pisale su
joj da kolju neke ružičaste prasiće i cele ih vešaju na ulazna vrata, okićene
krunama i venčićima cveća. Na kraju je neki rukopis, različit od rukopisa
njenih kćeri, dodao: „Zamislite, najveći i najlepši karanfil stave prasetu u
dupe”. Čitajući tu rečenicu, Montijelova udovica se prvi put nasmejala za dve
godine. Popela se u spavaću sobu, ne gaseći svetla u kući i pre nego što će da
legne okrenula električni ventilator ka zidu. Potom je iz fioke noćnog
ormarića izvadila makaze, zavoj i brojanice i uvila nokat desnog palca,
nadražen grickanjem. Počela je da se moli, ali je kod druge molitve
premestila brojanice u levu ruku, pošto kroz zavoj nije mogla da oseti zrna.
Za trenutak je začula tresak dalekih gromova. Potom je zaspala glave
oslonjene na grudi. Ruka sa brojanicama kliznula je niz slabinu i tada je u
dvorištu ugledala Veliku Mamu, sa belim čaršavom i češljem u krilu, kako
palčevima gnječi vaške. Upitala je:
- Kad ću da umrem?
Velika Mama je podigla glavu.
- Kad osetiš umor u rukama.
 DAN POSLE SUBOTE
(1962)

Uznemirenost je počela u julu, kad je gospođa Rebeka, ogorčena udovica

koja je živela u ogromnoj kući sa dva hodnika i devet spavaćih soba, otkrila
da su joj žičane mreže pokidane, kao da ih je neko gađao s ulice. Prvo je
primetila u spavaćoj sobi i pomislila kako bi o tome morala da porazgovara
sa Arhenidom, svojom služavkom i pouzdanicom od kad joj je muž umro.
Zatim je, preturajući po drangulijama (pošto već dugo gospođa Rebeka nije
ništa drugo radila, osim što je preturala po drangulijama) primetila da su
žičane mreže, osim u spavaćoj sobi, oštećene i u celoj kući. Udovica je imala
akademski osećaj autoriteta, nasleđen možda od pradede po ocu, koji se, iako
je bio mešanac, u ratu za Nezavisnost borio na strani kraljevih pristalica, i
potom preduzeo mukotrpno putovanje u Španiju, s jednim jedinim ciljem da
poseti palatu koju je sagradio Karlo III u San Ildefonsu. I tako, kad je otkrila
stanje i ostalih žičanih mreža, više nije pomišljala da razgovara s Arhenidom,
nego je stavila slameni šešir sa sitnim cvetićima od somota i uputila se u
opštinu da prijavi napad. Ali, kad je stigla tamo, videla je da se i sam
gradonačelnik, bez košulje, dlakav i snažnih mišica koje su njoj izgledale kao
životinjske, bavi popravkom opštinskih žičanih mreža, oštećenih kao i njene.
Gospođa Rebeka je upala u mračnu i prljavu kancelariju i prvo što je
ugledala bila je gomila mrtvih ptica na stolu. Međutim, bila je ošamućena,
koliko od vrućine, toliko od ljutnje zbog uništenih mreža, tako da nije imala
vremena da se potresa zbog neobičnog prizora mrtvih ptica na pisaćem stolu.
Nije je zgrozilo ni srozavanje autoriteta predsednika koji popravlja metalne
mreže na prozoru. Sad nije mislila na tuđe dostojanstvo, već samo na svoje
sopstveno, povređeno oštećenjem zaštitnih mreža. Njena smušenost joj je
onemogućila da poveže prozore svoje kuće sa ovim opštinskim. Stajala je sa
nenametljivim dostojanstvom, na dva koraka od vrata, unutra, u kancelariji, i
oslonjena na dugačku, ukrašenu ručku kišobrana, rekla:
- Došla sam da podnesem tužbu.
Na vrhu merdevina gradonačelnik je okrenuo lice zajapureno od vrućine.
Nije ga uopšte iznenadilo neočekivano udovičino prisustvo u njegovoj
kancelariji. S tmurnom nemarnošću je nastavio da otkačinje oštećenu mrežu i
upitao je odozgo:
- U čemu je stvar?
- Dečaci iz komšiluka su mi oštetili žičane mreže.
Gradonačelnik je ponovo pogledao. Pažljivo je odmerio, od veštačkih
somotskih cvetića, do cipela boje starog srebra, kao da je vidi prvi put u
životu. Oprezno je sišao ne skidajući pogled s nje i kad je zgazio na čvrsto
tlo, naslonio je ruku na bok i spustio odvrtač na pisaći sto. Rekao je:
- Nisu dečaci, gospođo, nego ptice.
Tek je tad povezala mrtve ptice na pisaćem stolu, čoveka na merdevinama
i oštećene mreže na svojim spavaćim sobama. Zgrozila se na pomisao da su
joj sve spavaće sobe u kući pune mrtvih ptica.
- Ptice - uzviknula je.
- Ptice - potvrdio je gradonačelnik. - Čudi me da to niste primetili, jer se
već tri dana mučimo s pticama koje razbijaju prozore da bi ušle i uginule u
kući.
Kad je napustila opštinu gospođa Rebeka se osetila posramljenom. I
pomalo ljuta na Arhenidu koja joj je donosila u kuću sva seoska rekla-kazala,
a nije joj ništa ispričala o pticama. Otvorila je suncobran, zaslepljena sjajem
blizine avgusta i dok je hodala kroz užarenu i pustu ulicu, imala je utisak da
iz svih spavaćih soba izbija snažan i prodoran zadah mrtvih ptica.
Bili su to poslednji dani jula i nikad u istoriji sela nije vladala tolika žega.
Ali, njegovi stanovnici to nisu primećivali, zaokupljeni umiranjem ptica. Iako
ta čudna pojava nije ozbiljno uticala na život sela, većina je početkom
avgusta obustavila sve radove. Većina u koju nije spadao njegova visost
Antonio Isabel od Najsvetije Tajne Oltara Kastanjede i Montere, pitomi pastir
parohije, koji je u svojoj devedeset i četvrtoj godini života tvrdio da je tri puta
video đavola, a u stvari, video je samo tri mrtve ptice, ali im nije pridavao ni
najmanji značaj. Prvu je našao u sakristiji, u utorak posle mise i pomislio da
je tu dovukla neka mačka iz komšiluka. Drugu je našao u sredu, u hodniku
popovske kuće i šutnuo je vrhom čizme na ulicu, misleći: MAČKE NE BI
TREBALO DA POSTOJE.
 Ali u petak, kad je stigao na železničku stanicu, na klupi na koju je hteo
da sedne, našao je treću mrtvu pticu. Kao da ga je grom udario kad je uhvatio
leš za nožice, podigao ga do visine očiju, okrenuo, pregledao i pomislio
uznemiren: ZABOGA, TO JE TREĆA KOJU SAM NAŠAO OVE
NEDELJE. Od tog trenutka je počeo da primećuje šta se dešava u selu, ali na
neki neodređen način, jer popa Antonija Isabela, s jedne strane zbog godina, a
s druge, zato što je tvrdio da je tri puta video đavola (činjenica koja je ljudima
u selu izgledala malo suluda), njegovi su parohijani smatrali dobrim
čovekom, mirnim i uslužnim, ali uvek u oblacima. Iako je primetio da se s
pticama nešto dešava, nije verovao da je to toliko važno da bi zaslužilo
posebnu propoved. On je prvi osetio zadah. Osetio ga je u petak, u toku noći,
kad se, zbog odvratnog zadaha, uznemiren trgao iz lakog sna, ali nije bio
siguran da li da to pripiše noćnoj mori, ili nekom novom i neobičnom
sataninom sredstvu za ometanja sna. Omirisao je oko sebe i okrenuo se u
krevetu, razmišljajući kako bi to iskustvo moglo da mu posluži za propoved.
Mogla bi to da bude, pomislio je, dramatična propoved o sataninoj
sposobnosti da se uvlači u ljudsko srce kroz bilo koje od pet čula.
Kad se sledećeg dana, pre mise, šetao kroz predvorje, prvi put je čuo da
se govori o mrtvim pticama. Mislio je na propoved, na satanu i na grehe koji
mogu da se počine čulom mirisa, kad je čuo kako neko priča da noćni zadah
potiče od mrtvih ptica nagomilanih tokom nedelje. U glavi mu se napravila
kaša jevanđeljskih opomena, neprijatnih mirisa i mrtvih ptica. Tako je u
nedelju morao na brzinu da sastavi govoranciju o milosrđu, koju ni on sam
nije baš dobro razumeo i zauvek je zaboravio vezu između đavola i pet čula.
Međutim, ta iskustva mora da su ostala šćućurena na nekom zabitom
mestu u njegovim mislima. To mu se oduvek događalo, još dok je bio u
manastiru, pre više od sedamdeset godina i sve učestalije i neobičnije od kad
je napunio devedesetu. Jednog vedrog popodneva, davno, kad je bio u
manastiru, iznenada je udario pljusak, bez vetra, a on je čitao neko Sofoklovo
delo u originalu. Kad je kiša prestala, video je kroz prozor umorno polje,
umiveno i sveže veče i potpuno zaboravio grčko pozorište i klasike koje nije
razlikovao, nego ih je sve zajedno zvao „antički starčići”. Jednog vedrog
popodneva, možda trideset, ili četrdeset godina kasnije, prolazio je
popločanim trgom nekog sela, gde je bio u poseti i bez ikakvog povoda počeo
da recituje Sofoklove strofe koje je čitao u manastiru. Te iste nedelje dugo je
razgovarao o „antičkim starčićima” sa biskupom, pričljivim i osetljivim
starcem, sklonim složenim zagonetkama za učene ljude, koje je on sam
smišljao i koje su se godinama posle toga prenosile s kolena na koleno kao
zagonetke.
Ta poseta je u njemu podstakla buđenje stare i duboke ljubavi prema
grčkim klasicima. Na Božić te godine dobio je pismo. I da ga kojim slučajem
u to vreme već nije bio glas da je preterano maštovit, neustrašiv u
tumačenjima i pomalo besmislen u propovedima, tom prilikom bi ga sigurno
izabrali za biskupa.
Ali, zakopao se u selu, mnogo pre rata osamdeset pete; i u vreme kad su
ptice dolazile da uginu u spavaćim sobama, prošlo je već više od godinu dana
kako su tražili da ga zamene mlađim popom, najviše zbog toga što je pričao
da je video đavola. Od tada ga više nisu uzimali za ozbiljno, što on nije ni
primećivao, iako je još uvek, bez naočara, mogao da odgonetne sitna slova u
molitveniku.
Uvek je imao strogo utvrđene navike. Sitan, neupadljiv, čvrst i koščat,
blagih pokreta i umirujućeg glasa, suviše umirujućeg za propovedaonicu.
Ostajao je do ručka u spavaćoj sobi, bezbrižno zavaljen u pletenu stolicu,
samo u dugim platnenim pantalonama sa skupljenim nogavicama na
zglobovima.
Ništa nije radio, osim što je služio misu. Dva puta nedeljno ulazio je u
ispovedaonicu, ali već godinama se niko nije ispovedao. Zbog toga je
pomislio da su njegovi parohijani, usled modernih navika, izgubili veru i da
će smatrati prigodnim događajem to što je tri puta video đavola, iako je znao
da malo veruju njegovim rečima i bio svestan da nije ubedljiv kad priča o
svojim iskustvima. Čak ga ne bi iznenadilo ni da otkrije da je mrtav, ne samo
tokom poslednjih pet godina, nego i u tim izuzetnim trenucima kad je našao
prve dve ptice. Međutim, kad je našao treću, zavirio je malo u život, tako da
je poslednjih dana, vrlo često, što je bilo dostojno poštovanja, mislio o mrtvoj
ptici na staničnoj klupi.
Živeo je na deset koraka od crkve, u maloj kući bez žičanih mreža na
prozorima, sa hodnikom prema ulici i dve sobe koje su mu služile kao
kancelarija i spavaća soba. Smatrao je, verovatno u manje lucidnim
trenucima, da je moguće postići sreću na zemlji kad nije suviše toplo i ta
pomisao ga je često zbunjivala. Voleo je da se gubi u metafizičkim
lavirintima. Time se bavio svakog jutra dok je sedeo u hodniku, pritvorivši
vrata, zatvorenih očiju i opuštenih mišića. Međutim, ni on sam nije primetio
da je postao toliko istančan u mislima, da je prošlo već tri godine od kako u
trenucima meditacije nije mislio ni o čemu.
Tačno u podne jedan dečak je prolazio hodnikom sa poslužavnikom sa
četiri posude u kojima je svakog dana bilo isto: supa od jaja s komadom juke,
beli pirinač, prženo meso bez luka, pržena banana ili kukuruzna pogača i
malo sočiva, koje otac Antonio Isabel od Najsvetije Tajne Oltara nikad nije ni
okusio.
Dečak je ostavljao poslužavnik pored stolice na kojoj se pop odmarao, ali
don Antonio Isabel nije otvarao oči dok ponovo nije začuo korake u hodniku.
Zbog toga su u selu mislili da pop spava svoju siestu pre ručka (što je bila
ludost), a istina je bila u tome da on čak ni noću nije spavao kako treba.
U to vreme njegove navike su se svele na ono najneophodnije. Ručao je
ne mičući se iz pletene stolice, nije vadio hranu iz porcija, niti upotrebljavao
tanjire, viljušku i nož, nego samo kašiku kojom je jeo supu. Potom je ustajao,
pljusnuo malo vode na glavu, obukao belu mantiju zakrpljenu velikim
četvrtastim zakrpama i uputio se na železničku stanicu, baš u vreme kad su
ostali iz sela legali da odspavaju posle ručka. Već nekoliko meseci prelazio je
tu razdaljinu mrmljajući molitvu koju je sam smislio kad mu se poslednji put
prikazao đavo.
Jedne subote - devet dana pošto su počele da padaju mrtve ptice - otac
Antonio Isabel od Najsvetije Tajne Oltara uputio se prema stanici, kad je pred
njegove noge pala ptica u samrtnom ropcu, upravo pred kućom gospođe
Rebeke. Blesak lucidnosti sevnu u njegovoj glavi i on pomisli da bi ta ptica,
za razliku od drugih, mogla da bude spašena. Uzeo je u ruke i pokucao na
vrata gospođe Rebeke, u trenutku kad je ona otkopčavala prsluče, spremajući
se za siestu.
U svojoj spavaćoj sobi udovica je začula udarce i nagonski skrenula
pogled prema žičanoj mreži. Od pre dva dana nije ušla nijedna ptica u
spavaću sobu. Ali mreža je i dalje stajala onako pokidana. Smatrala je za
izlišni trošak da je popravi pre nego što prestane ta najezda ptica koja joj kida
živce. Kroz zujanje električnog ventilatora začula je udarce na vratima i s
nestrpljenjem se setila da se Arhenida odmara u sobi na kraju hodnika. Nije
stigla ni da se zapita ko bi mogao da je ometa u to doba. Ponovo je zakopčala
prsluče, gurnula vrata sa žičanom mrežom i uspravna i uštogljena prošla kroz
hodnik, kroz trpezariju pretrpanu nameštajem i ukrasima i pre nego što je
otvorila vrata kroz metalnu mrežu je videla da je to otac Antonio Isabel,
ćutljiv, ugaslih očiju, s pticom u rukama i (pre nego što je uspela da otvori
vrata), on je već pričao. „Ako je malo ispljuskamo vodom i stavimo pod
tikvu, siguran sam da će se oporaviti.” Kad je otvorila vrata, gospođa Rebeka
je osetila da će se srušiti od užasa.
Nije se zadržao više od pet minuta. Gospođa Rebeka je verovala da je ona
skratila neprijatnu posetu. Ali, u stvari, to je uradio pop. Da je udovica u tom
trenutku razmislila, setila bi se da sveštenik, za trideset godina koje je proveo
u tom selu, nikad nije ostao u njenoj kući više od pet minuta. Verovao je da
se, u nagomilanim stvarima u trpezariji, jasno ocrtava pohotljiv gazdaričin
duh, uprkos dalekom, ali priznatom srodstvu s biskupom. Osim toga,
postojala je legenda (ili priča) o porodici gospođe Rebeke, koja
najverovatnije, mislio je pop, nije stigla do biskupske palate i pored toga što
je pukovnik Aurelijano Buendija, udovičin sestrić koga je ona smatrala
nastranim, uvek tvrdio da biskup u ovom veku nije došao u selo, samo da bi
izbegao posetu svojoj rođaci. U svakom slučaju, bila to činjenica ili legenda,
istina je da se otac Antonio Isabel od Najsvetije Tajne Oltara osećao
neprijatno u toj kući, čija jedina stanovnica nije davala dokaze milosrđa,
ispovedala se samo jednom godišnje i vrlo neodređeno odgovarala kad je
pokušavao iz nje da izvuče stvarne okolnosti sumnjive smrti njenog muža.
Ali je sad bio tu, iščekujući da mu donese čašu vode da bi okupao pticu u
ropcu. Sve se to desilo iz nekog neshvatljivog razloga koji on sam nikad ne bi
uspeo da izazove.
Dok se udovica vraćala, sveštenik je, sedeći u raskošnoj ljuljašci od
izrezbarenog drveta, osećao u toj kući čudnu memlu koja se nije povukla više
od četrdeset godina, još od onog dana kad je odjeknuo metak i Hose Arkadio
Buendija, pukovnikov brat, uz zveket biča i mamuza, pao ničice na tople
kamašne koje je tek skinuo.
Kad je gospođa Rebeka ponovo ušla u trpezariju, ugledala je oca Antonija
Isabela kako sedi na ljuljašci s onim maglovitim izrazom lica koji je nju
užasavao.
- Život jedne životinje - rekao je pop - drag je našem Gospodu, kao i
čovekov.
Kad je to rekao nije se setio Hosea Arkadija Buendije. Nije ga se setila ni
udovica. Ali ona je navikla da ne veruje popovim rečima otkad je s
propovedaonice čula priču o đavolu koji mu se tri puta prikazao. Ne
obraćajući pažnju na njega, uzela je pticu u ruke, zagnjurila je u čašu i potom
malo protresla. Pop je primetio da u njenom postupku ima okrutnosti i
nemarnosti, kao i potpunog odsustva poštovanja života te ptice.
- Ne volite ptice - rekao je blago, ali odlučno.
Udovica je trepnula nestrpljivo i neprijateljski.
- Da sam ih nekad i volela - rekla je - sigurno bi ih sad omrzla, kad su
počele da umiru u kućama.
- Mnoge su uginule - rekao je on neumoljivo. Činilo se da ima lukavstva
u jednoličnosti njegovog glasa.
- Sve - rekla je udovica. I dodala, dok je sa gađenjem cedila pticu i
stavljala je ispod tikve: - To me ne bi brinulo da mi nisu pokidale žičane
mreže.
Učinilo mu se da nikad nije video tako tvrdo srce. Trenutak kasnije,
držeći je u ruci, pop je primetio da je to malo i nezaštićeno telo prestalo da
živi. Tada je sve zaboravio: vlagu, pohotu, nepodnošljiv miris baruta u lešu
Hosea Arkadija Buendije, i primetio čudnu istinu koja je još od početka
nedelje lebdela oko njega. Upravo je tu, dok ga je udovica gledala kako
napušta kuću s mrtvom pticom u rukama i pretećim izrazom lica,
prisustvovao čudesnom otkriću da na selo pada kiša mrtvih ptica i da je on,
izaslanik božji, predodređen da spozna sreću; samo da nije tako toplo,
potpuno bi zaboravio na Apokalipsu.
Tog dana je, kao i uvek, otišao na stanicu, ali nije bio potpuno svestan
svojih postupaka. Imao je nejasnu predstavu da se u svetu nešto dešava, ali je
bio nekako ošamućen, sluđen, nedostojan trenutka. Dok je sedeo na staničnoj
klupi, pokušavao je da se seti da li se u Apokalipsi spominje kiša mrtvih
ptica, ali je to potpuno zaboravio. Iznenada je pomislio da je zbog toga što se
zadržao kod gospođe Rebeke izgubio voz, pa je podigao glavu iznad
prašnjavih i razbijenih stakala i video da je na staničnom satu dvanaest
minuta do jedan. Kad se vratio na klupu, osetio je da se guši. Setio se da je
subota. Mahnuo je lepezom od isprepletanog palmovog lišća, izgubljen u
svojoj tamnoj unutrašnjoj izmaglici. A onda su ga do očaja dovela dugmad na
mantiji i dugmad na dugačkim, uzanim pantalonama od grubog platna i
uznemiren je shvatio da mu nikad u životu nije bilo tako vruće.
Ne pomerajući se s klupe otkopčao je okovratnik mantije, izvukao iz
rukava maramicu i obrisao zajapureno lice, pomislivši, u trenutku
najuzvišenijeg zanosa, da možda prisustvuje predznaku zemljotresa. Negde je
to pročitao. Međutim, nebo je bilo vedro; prozračno i plavo nebo sa koga su
tajanstveno nestale sve ptice. Osećao je plavetnilo i prozračnost i za trenutak
je zaboravio mrtve ptice. Sad je mislio na nešto drugo, na mogućnost da
počne oluja. Međutim, nebo je bilo vedro i mirno, kao da je nebo nekog
drugog, dalekog i drukčijeg sela, u kome nikad nije bilo vrućina i kao da to
nebo posmatraju neke druge, a ne njegove oči. Potom je pogledao prema
severu, preko krovova od palminog lišća i zarđalog lima i video nepomično,
ćutljivo, pravilno raspoređeno jato lešinara na đubrištu.
Iz nekog tajanstvenog razloga osetio je da je u tom trenutku u njemu
ponovo oživelo uzbuđenje koje je osetio jedne nedelje u manastiru,
neposredno pre nego što je zaređen. Rektor mu je dozvolio da koristi njegovu
privatnu biblioteku i on je ostajao satima i satima (naročito nedeljom)
udubljen u čitanje nekih požutelih knjiga koje su mirisale na staro drvo, sa
beleškama na latinskom, napisanim sitnim i ćoškastim rektorovim
rukopisom. Jedne nedelje, pošto je celog dana čitao, rektor je ušao u sobu i
brzo, uznemiren, pokupio podsetnicu koja je, očigledno, ispala iz knjige koju
je on čitao. Pratio je pometenost svog starešine s neupadljivom
ravnodušnošću, ali je stigao da pročita podsetnicu. Bila je to samo jedna
rečenica, napisana ljubičastim mastilom, jasnim štampanim slovima:
MADAME IVETTE EST MORTE CETTE NUIT.4 Više od pola veka
kasnije, gledajući jato lešinara nad zaboravljenim selom, setio se rektorovog
turobnog izraza lica, dok je, trudeći se da prikrije ubrzano disanje, sedeo
preko puta njega, ljubičast u sutonu.
Pod utiskom tog sećanja više nije osećao vrućinu, nego upravo suprotno,
ledeni ujed u preponama i po tabanima. Osećao je strah, ali nije znao tačan
razlog tog straha, upleten u paučinu zbrkanih misli, među kojima je bilo
nemoguće razlikovati osećaj gađenja od satanine kandže zarivene u blato i
gomile mrtvih ptica koje padaju na svet, dok je on, Antonio Isabel od
Najsvetije Tajne Oltara, ostao ravnodušan prema tom događaju. Tada se
uspravio, podigao uzdrhtalu ruku, kao da šalje neki pozdrav koji se gubi u
praznini, i prestravljeno uzviknuo: „Večni Jevrejin”.5
U tom trenutku je zapištao voz. Čuo ga je, prvi put za mnogo godina.
Gledao je kako ulazi u stanicu, obavijen gustim oblakom dima i začuo
lupkanje uglja po pločama od zarđalog cinka. Ali, sve je to bilo kao neki
daleki i zagonetan san koji ga je držao do popodneva, do posle četiri sata, kad
je napokon izvršio i poslednje ispravke na veličanstvenoj propovedi koju je
spremao za nedelju. Osam sati kasnije došli su po njega da bi dao poslednje
pomazanje nekoj ženi.
Tako pop nije saznao ko je tog popodneva stigao vozom. Dugi niz godina
je gledao kako prolaze četiri rasklimatana i izbledela vagona i nije se sećao
da je, tih poslednjih godina, iko tu sišao da bi ostao. Ranije je bilo drukčije.
Mogao bi da ostane celo popodne i da posmatra kako prolazi voz natovaren
bananama; sto četrdeset vagona natovarenih voćem, prolazili su bez
prestanka, a kad bi prošao i poslednji vagon, sa čovekom koji je držao zeleni
fenjer, već bi pala noć. Tada bi ugledao selo s druge strane šina - svetla su
već gorela - i činilo mu se da ga je voz, samim tim što ga je on posmatrao
kako prolazi, odneo u neko drugo selo. Možda se baš zbog toga navikao da
svakodnevno dolazi na stanicu, čak i onda kad su mitraljezima streljali
radnike koji su napustili plantaže banana a s njima i vozove od sto četrdeset
vagona, da bi na kraju ostao samo taj žuti, prašnjavi voz koji nije nikoga ni
dovozio, ni odvozio.
Ali, te subote neko je doputovao. Dok je otac Antonio Isabel od
Najsvetije Tajne Oltara napuštao stanicu, neki miran mladić u kome nije bilo
ništa posebno, osim njegove gladi, video ga je kroz prozor vagona baš u
trenutku kad se setio da od juče nije ništa jeo. Pomislio je: AKO IMAJU
POPA MORAJU DA IMAJU I HOTEL. Sišao je iz voza, prešao ulicu
užarenu metalnim avgustovskim suncem i ušao u svežu polutamu kuće preko
puta stanice u kojoj je na gramofonu svirala istrošena ploča. Čulo mirisa,
izoštreno dvodnevnim gladovanjem, pokazalo mu je da je to hotel. Ušao je ne
videvši tablu: Hotel Makondo, natpis koji nije trebalo da pročita nikad u
svom životu.
Gazdarica je bila u petom mesecu trudnoće. Imala je boju slačice i bila
ista kao i njena majka kad je nju nosila. Zatražio je: „Hoću da ručam najbrže
što može”, a ona ga je, bez ikakve žurbe, poslužila tanjirom supe sa golom
koskom i iseckanom zelenom bananom. U tom trenutku je zapištao voz.
Obavijen toplom, mirišljavom parom supe, na brzinu je proračunao rastojanje
koje ga deli od stanice i osetio je da ga obuzima, zbunjujući, bezrazložni strah
čoveka koji je izgubio voz.
Jurnuo je. Stigao je do vrata, očajan, ali čim je zakoračio preko praga,
shvatio je da nema vremena da stigne na voz. Kad se vratio za sto, zaboravio
je na glad; ugledao je pored gramofona devojku koja ga je nemilosrdno
posmatrala, sa groznim izrazom lica psa koji maše repom. Tad je prvi put tog
dana skinuo šešir koji mu je majka poklonila pre dva meseca i stisnuo ga
kolenima dok je završavao s jelom. Kad je ustao od stola izgledalo je da više
nije zabrinut zbog izgubljenog voza, ni zbog toga što će kraj nedelje provesti
u selu čije ga čak ni ime ne zanima. Seo je u ugao trpezarije, leđa naslonio na
tvrdu i neudobnu stolicu i ostao tu dugo, ne slušajući ploče, sve dok mu
devojka koja ih je menjala nije rekla:
- Na tremu je svežije.
Bilo mu je neprijatno. Teško je započinjao razgovor s nepoznatima.
Obuzimala ga je zebnja kad je morao da gleda ljude u oči i kad mu nije bilo
druge nego da razgovara, jer su se reči koje je izgovarao mnogo razlikovale
od onih koje je smišljao. „Da”, odgovorio je. Osetio je blagu jezu. Pokušao je
da se zaljulja, zaboravljajući da ne sedi u ljuljašci.
- Svi koji ovamo dolaze imaju običaj da odnesu stolicu na trem - rekla je
devojka. A on je, slušajući, s očajanjem shvatio da ona želi da razgovara.
Usudio se da je pogleda u trenutku kad je navijala gramofon. Činilo se da tu
sedi već mesecima, možda i godinama i kao da nema ni najmanju želju da se
pomeri s tog mesta. Gramofon se okretao, ali je njen život, zakovan za njega,
bio nepomičan. Osmehnula se.
- Hvala - rekao je, pokušavajući da ustane i da dâ lakoću i neposrednost
svojim pokretima. Devojka nije skidala pogled s njega. Rekla je:
- I ostavljaju šešir na čiviluku.
Ovog puta je osetio da su mu se uši zažarile. Zadrhtao je pomislivši kako
mu predlaže razne stvari. Bilo mu je neprijatno, osećao se sputan i ponovo ga
je uhvatila panika zbog izgubljenog voza. Ali u tom trenutku je gazdarica
ušla u trpezariju.
- Šta radite? - upitala je.
- Nosi stolicu na trem, kao što i ostali rade - rekla je devojka.
Učinilo mu se da njene reči imaju podrugljiv ton.
- Ne brinite - rekla je gazdarica. - Doneću vam hoklicu.
Devojka se nasmejala, a on se zbunio. Bilo je toplo. Suva i neumoljiva
vrućina od koje se preznojavao. Gazdarica je odvukla ka tremu drvenu
hoklicu sa kožnim sedištem. Čim je krenuo za njom devojka je ponovo
progovorila.
- Jedini je problem u tome što će vas plašiti ptice - rekla je.
Uspeo je da uhvati strog gazdaricin pogled upućen devojci. Bio je to
kratak, ali prodoran pogled.
 - Bilo bi ti bolje da ćutiš - rekla je i okrenula se prema njemu, nasmejana.
Tada se osetio manje usamljen i poželeo je da razgovara.
- Šta kaže - upitao je.
- Da sad padaju mrtve ptice na trem - rekla je devojka.
- Ma, to su njene mušice - rekla je gazdarica. Sagla se da namesti buket
veštačkog cveća na stočiću. Prsti su joj nemirno podrhtavali.
- Mušice - rekla je devojka. - Sama si prekjuče dve počistila.
Gazdarica je ogorčeno pogledala. Na licu joj se ocrtavao turoban izraz i
očigledna želja da sve do tančina objasni, da ne ostane ni najmanji tračak
sumnje.
- Evo šta se desilo, gospodine. Prekjuče su neki dečaci ostavili dve mrtve
ptice na tremu da bi joj napakostili, a potom su joj rekli da su ptice mrtve pale
s neba. Ona veruje sve što joj kažu.
Nasmejao se. To mu je objašnjenje bilo vrlo smešno; protrljao je dlanove
i ponovo pogledao devojku koja ga je tužno posmatrala. Gramofon nije više
svirao. Gazdarica se uputila u drugu sobu. Kad je on krenuo ka tremu,
devojka je nastavila tihim glasom:
- Videla sam ih kako padaju. Verujte mi. Svi su ih videli.
Tada mu je postala jasna njena privrženost gramofonu i gazdaričina
razdražljivost.
- Da - rekao je sažaljivo. I potom, koračajući ka tremu: - I ja sam ih video.
Napolju, u hladu badema, nije bilo toliko toplo. Naslonio je hoklicu na
dovratak, zabacio glavu i pomislio na majku; na majku opruženu u ljuljašci,
kako dugačkom drškom od metle plaši kokoške, razmišljajući kako on prvi
put nije kod kuće.
Prethodne nedelje je mogao da razmišlja o tome da mu je život gladak i
ravan konopac, razvučen između one daleke kišne zore za vreme poslednjeg
građanskog rata, kad je došao na svet, unutar četiri zida seoske škole od blata
i trske i onog junskog jutra, kad je navršio dvadeset dve godine i kad je majka
prišla njegovoj mreži i poklonila mu šešir sa posvetom „Mom dragom sinu,
za rođendan”. Ponekad je sa sebe zbacivao patinu lenjosti i osećao čežnju za
školom, tablom i mapom jedne zemlje, prekrivene tačkastim upljuvcima
muva i dugim redom lončića, obešenih na zid, iznad imena svakog deteta.
Tamo nije bilo vrućina. Bilo je to zeleno i spokojno selo, sa kokoškama dugih
pepeljastih nogu koje su ulazile u učionicu da snesu jaje ispod korita. Majka
mu je tada bila tužna i zatvorena žena. U predvečerje je imala običaj da sedne
tako da je zapahne vetar koji je donosio miris kafe i govorila je: „Manaure je
najlepše selo na svetu”, i potom, okrećući se prema njemu, gledala je kako
nečujno raste u mreži: „Kad budeš veliki, shvatićeš to”. Ali on ništa nije
shvatio. Nije shvatio ni u petnaestoj godini, kad je bio već suviše krupan za
svoje godine i prepun bezobrazne i blesave snage koju daje lenčarenje. Sve
do dvadesete godine njegov život se svodio na menjanje položaja u mreži. Ali
u to vreme je majka zbog kostobolje morala da napusti školu koju je
osamnaest godina održavala, tako da su otišli da žive u kući sa dve sobe i
ogromnim dvorištem u kome su gajili kokoške sa pepeljastim nogama, kao
što su bile one koje su se šetale po učionici.
Čuvanje kokoši bio je njegov prvi dodir sa stvarnošću. I jedini, sve do
jula, kad je majka počela da razmišlja o penziji i procenila da joj je sin već
dovoljno sposoban da to izdejstvuje. Uveliko je sarađivao u pripremi
dokumenata i bio dovoljno taktičan da ubedi paroha da pomeri majčin datum
rođenja šest godina unazad, jer još nije bila dovoljno stara za penziju. U
četvrtak je primio poslednja uputstva, detaljno razrađena pedagoškim
iskustvom njegove majke, i krenuo na put, u grad, sa dvanaest pesosa,
jednom presvlakom, zamotuljkom s dokumentima i sa potpuno detinjastom
predstavom o reči „penzija”, koju je, jednostavno, tumačio kao određenu
svotu novca koju je država morala da mu dâ, da bi podigao uzgajalište svinja.
Dremajući na hotelskom tremu, omamaljen zaparom, nije prestao da
razmišlja o ozbiljnosti svog zadatka. Pretpostavljao je da će se nezgoda rešiti
sledećeg dana s povratkom voza, tako da je sad jedina njegova briga bila da
sačeka nedelju, kako bi nastavio put i zauvek zaboravio selo u kome vlada
neizdrživa vrućina. Nešto pre četiri utonuo je u težak i lepljiv san,
razmišljajući pre toga kako je šteta što nije poneo mrežu. Tada se setio da je u
vozu zaboravio zavežljaj s vešom i dokumentima za penziju. Naglo se
probudio, prestravljen, misleći na majku i ponovo ga je uhvatila panika.
Kad je poneo hoklicu u trpezariju, u selu su se već upalila svetla. Nije
nikad video električno osvetljenje, pa je doživeo snažan utisak kad je video
male, prljave hotelske sijalice. Setio se da mu je majka pričala o tome i
nastavio da vuče hoklicu prema trpezariji, pokušavajući da izbegne zunzare
koje su se stropoštavale na ogledala. Jeo je bez apetita, s jasnim uvidom u
svoju situaciju, pod utiskom neizdržive vrućine i gorčine samoće koju je
osetio prvi put u životu. Posle devet su ga odveli u zadnji deo kuće, u sobu od
dasaka, oblepljenu novinama i časopisima. U ponoć je utonuo u mučan i
grozničav san, dok je pet ulica odatle, otac Antonio Isabel od Najsvetije
Tajne Oltara, ispružen poleđuške u svom gvozdenom krevetu, razmišljao
kako iskustvo od te noći potvrđuje postavke propovedi koju je spremio za
sedam ujutru. Pop se odmarao u dugim, uzanim platnenim pantalonama,
okružen zujanjem komaraca. Nešto pre ponoći je prošao kroz selo da dâ
poslednje miropomazanje jednoj ženi, što ga je razdražilo i iznerviralo, tako
da je sve stvari od obreda spustio pored kreveta i legao da se presliša
propoved. Ležao je tako nekoliko sati, poleđuške ispružen u krevetu, dok u
zoru nije začuo daleki krik nekog bukača. Tada je pokušao da ustane, jedva
se pridigao, nagazivši zvono i pao ničice na hrapav i tvrd pod.
Došao je sebi osetivši prodoran bol koji mu se peo uz plećku. U tom
trenutku je postao svestan svoje ukupne težine: težine tela, težine grehova i
težine godina. Osetio je na obrazu čvrstinu kamenog poda koji mu je toliko
puta, kad je spremao propovedi, pomogao da stekne tačnu predstavu o putu
koji vodi u pakao. „Hriste”, šapnuo je uplašen, razmišljajući: „Sigurno nikad
više neću moći da stanem na noge”.
Nije znao koliko je dugo ležao na podu, ne razmišljajući ni o čemu, nije
se setio čak ni da se pomoli za laku smrt. Činilo mu se kao da je na trenutak
bio mrtav. Ali, kad mu se povratila svest, nije više osećao ni bol, ni strah.
Video je sivkastoplavu crtu ispod vrata, začuo daleko i tužno kukurikanje
petlova i shvatio da je živ i da se odlično seća cele propovedi.
Kad je povukao rezu na vratima, svitalo je. Nije više osećao bol, čak mu
se činilo da ga je udarac oslobodio starosti. Sva dobrota, zablude i patnje sela
probili su se do njegovog srca kad je udahnuo prvi talas tog vazduha koji je
bio plava vlaga puna petlova. Pogledao je oko sebe, kao da je želeo da se
pomiri sa samoćom, i u tihoj polutami svitanja video jednu, dve, tri mrtve
ptice u hodniku.
Devet minuta je posmatrao tri leša razmišljajući, u smislu predviđene
propovedi, da zajednička smrt ptica zahteva ispaštanje. Potom je otišao na
drugi kraj hodnika, pokupio tri mrtve ptice i vratio se do ćupa, otklopio ga i
ubacio ptice, jednu za drugom, u zelenu ustajalu vodu ne znajući tačnu svrhu
tog postupka. TRI I TRI SU POLA TUCETA ZA NEDELJU DANA,
pomislio je, i čudesni blesak svesti pokazao mu je da je počeo da ispašta
veliki dan u svom životu.
U sedam je već bilo vrućina. U hotelu je jedini gost čekao doručak.
Devojka koja je navijala gramofon još nije bila ustala. Gazdarica se približila
i u tom trenutku je izgledalo kao da u njenom naduvenom stomaku otkucava
sedam udaraca sata.
- I tako, zakasnio si na voz - rekla je s prizvukom sažaljenja i potom
donela doručak: belu kafu, prženo jaje i kolutove zelene banane.
Pokušao je da jede, ali nije bio gladan. Bio je uzbuđen što je već bilo
toliko vrućina. Oblio ga je znoj. Gušio se. Spavao je loše, obučen i kao da je
imao temperaturu. Ponovo ga je uhvatila panika i setio se majke, u trenutku
kad se gazdarica približila da pokupi tanjire, ozarena, u novoj haljini sa
velikim zelenim cvetovima. Gazdaricina haljina ga je podsetila da je nedelja.
- Da li neko drži misu - pitao je.
- Da - rekla je žena. - Ali kao da je i ne drži, jer gotovo niko ne ide, zato
što nisu hteli da nam pošalju novog popa.
- A šta je sa starim?
- Ima blizu sto godina i malo je šenuo - rekla je žena i ostala nepokretna,
zamišljena, s tanjirom u ruci.
Potom je rekla:
- Pre neki dan se sa propovedaonice zakleo da je video đavola i od tad
niko više ne ide na misu.
Tako je, delom iz očaja, a delom iz radoznalosti da upozna osobu staru
sto godina, otišao u crkvu. Primetio je da je to selo mrtvo, da ima beskrajne,
prašnjave ulice i mračne drvene kuće sa limenim krovovima, koje izgledaju
kao da su napuštene. Tako je selo izgledalo nedeljom: ulice bez rastinja, kuće
sa žičanim mrežama i divno, plavo nebo iznad zagušljive sparine. Razmišljao
je kako ovde nema nikakvog znaka koji bi mu omogućio da razlikuje nedelju
od ostalih dana; i dok je koračao pustom ulicom setio se majke: „Sve ulice u
svim selima neizbežno vode ili u crkvu ili na groblje”. U tom času je izbio na
mali popločani trg sa okrečenom zgradom sa tornjem, drvenim petlom na
vrhu i satom zaustavljenim na četiri i deset.
Prešao je preko trga bez žurbe, prekoračio tri stepenika do predvorja,
odmah osetio zadah ustajalog znoja pomešan sa mirisom tamjana, i ušao u
mlaku polutamu gotovo prazne crkve.
Otac Antonio Isabel od Najsvetije Tajne Oltara upravo se popeo na
propovedaonicu. Taman je hteo da počne propoved kad je ugledao kako ulazi
mladić sa šeširom na glavi. Video ga je kako mirnim, prozirnim očima
razgleda gotovo praznu crkvu. Video ga je kako seda u poslednju klupu,
nakrivljuje glavu i spušta ruke na kolena. Bilo mu je jasno da je stranac.
Proveo je više od dvadeset godina u selu i mogao je da prepozna sve njegove
stanovnike čak i po mirisu. Zato je znao da je mladić, koji je upravo ušao, bio
stranac. Kratkim i prodornim pogledom primetio je da je ćutljivo i pomalo
tužno stvorenje i da mu je odelo prljavo i izgužvano. SIGURNO VEĆ DUGO
SPAVA U NJEMU. Pomislio je, s pomešanim osećanjem odvratnosti i
samilosti. Ali potom, kad ga je video na klupi, osetio je da se iz njegove duše
izliva zahvalnost i spremio se da za njega održi najveću propoved svog
života. HRISTE - pomislio je u međuvremenu, DOZVOLI DA SE SETI
ŠEŠIRA, DA NE BIH MORAO DA GA IZBACIM IZ CRKVE. I počeo je
propoved.
U početku je govorio ne vodeći računa o svojim rečima. Čak nije ni
slušao samog sebe. Čuo je samo određenu, tečnu melodiju koja se iz
uspavanog izvora njegove duše izlivala od postanka sveta. Imao je neko
nejasno uverenje da reči teku pravilno, prikladno, tačno, po redu i u skladu sa
datom prilikom. Osećao je da mu neka topla para pritiska utrobu. Ali, isto
tako je znao da je njegov duh oslobođen taštine i da osećaj zadovoljstva koji
mu je ispunio čula nije bio oholost, ni uobraženost, ni taština, nego čist zanos
njegovog duha u Našem Gospodu.
U svojoj spavaćoj sobi, gospođa Rebeka je osećala malaksalost i vrućinu
koja joj je postajala sve nepodnošljivija. Zakopala se u to selo iz turobnog
straha od svega novog, pa nije bila u stanju da potrpa svoje drangulije u
sanduk s naftalinom i da krene da tumara svetom, kao što je to učinio njen
pradeda, sudeći po pričama. U dubini duše je znala da je njena sudbina da
umre u selu, u tim beskrajnim hodnicima i devet spavaćih soba sa žičanim
mrežama koje je mislila da zameni reljefnim staklima, čim prestanu vrućine.
Tako je odlučila da ostane tu (takvu odluku je uvek donosila dok je sređivala
veš u ormanu) i odlučila je, takođe, da napiše svom „presvetlom rođaku” da
pošalje mlađeg popa, da bi ponovo mogla da ide u crkvu, sa šeširom sa sitnim
cvetićima od somota i sluša pravu misu i pametne i poučne propovedi. Sutra
je ponedeljak, pomislila je pokušavajući ujedno da sroči zaglavlje pisma za
Biskupa (zaglavlje koje je pukovnik Aurelijano Buendija ocenio kao površno
i nepristojno) kad je Arhenida iznenada otvorila žičana vrata i viknula:
- Gospođo, kažu da je pop načisto poludeo na propovedaonici.
Udovica je okrenula prema vratima smrknuto i gorko lice, svoje pravo
lice.
- Ima bar pet godina od kako je poludeo - rekla je. I nastavila da prebira
veš, govoreći: - Mora da je opet video đavola.
- Nije đavo - rekla je Arhenida.
- Nego šta? - upitala je gospođa Rebeka, uzdržana i ravnodušna.
- Kažu da je video Večnog Jevrejina.
Udovica je osetila kako joj se ježi koža. Gomila zbrkanih misli, među
kojima nije mogla da razlikuje pokidane žičane mreže, vrućinu, mrtve ptice i
kugu, prošle su joj kroz glavu dok je slušala reči kojih se nije setila od
dalekih popodneva najranijeg detinjstva: „Večni Jevrejin”. I odmah je
krenula, mrtvački bleda, preneražena, ka Arhenidi koja ju je posmatrala
razrogačenih očiju.
- Istina je - rekla je, glasom koji joj se penjao iz utrobe. - Sad mi je jasno
zašto ptice umiru.
Gonjena užasom, ogrnula je crni vezeni šal i kao duh prošla kroz dugi
hodnik, trpezariju pretrpanu izbledelim stvarima, ulazna vrata i dve ulice koje
su je odvajale od crkve, gde je otac Antonio Isabel od Najsvetije Tajne
Oltara, preneražen govorio: „Kunem se da sam ga video. Kunem se da mi je
jutros preprečio put kad sam se vraćao od žene stolara Jonasa kojoj sam dao
poslednje pomazanje. Kunem vam se da mu je lice bilo umazano
prokletstvom Gospodovim i da je za sobom ostavljao trag užarenog pepela.”
Reč je ostala nedorečena, lebdeći u vazduhu. Primetio je da ne može da
zaustavi drhtanje ruku, da mu celo telo drhti i da mu se niz kičmu lagano
spušta nit hladnog znoja. Osećao se loše; osećao je groznicu i osećao je žeđ i
zavijanje creva i zvuk koji je odjekivao kroz utrobu kao duboki tonovi na
orguljama. Tada je spoznao istinu.
Video je da u crkvi ima dosta ljudi i da kroz srednji brod napreduje
gospođa Rebeka, dostojanstvena, ozarena lica, raširenih ruku i gorkog i
hladnog izraza lica okrenutog prema nebu. Kao kroz maglu je shvatio šta se
dešava, ali je imao dovoljno pronicljivosti da bude svestan da bi bilo oholo
verovati da je on pokrovitelj nekog čuda. Ponizno je naslonio drhtave ruke na
propovedaonicu i nastavio da govori.
- Tada je krenuo ka meni - rekao je. I ovog puta je čuo svoj ubedljivi i
strastveni glas. - Krenuo je ka meni, a imao je smaragdne oči, hrapavu kožu i
zadah jarca. I ja sam podigao ruku da ga okrivim u ime Gospodovo i rekao
mu: „Stani. Nedelja nije nikad bila pogodan dan za žrtvovanje jagnjadi”.
Kad je završio, bilo je vrućina. Žestoka, užarena i uporna vrelina tog
nezaboravnog avgusta. Ali otac Antonio Isabel više nije primećivao vrućinu.
Znao je da je tu, iza njegovih leđa, selo opet bilo na kolenima, zapanjeno
njegovom propovedi, ali ga to nije razveselilo. Nije ga razveselila ni pomisao
da će mu uskoro vino kliznuti niz suvo grlo. Osećao se neprijatno i zbunjeno.
Osećao se ošamućeno i nije mogao da se usredsredi na najvažniji trenutak
mise. To mu se već dosta dugo dešavalo, ali sad je to bila neka druga vrsta
rasejanosti, jer su mu misli bile preplavljene nekom određenom
uznemirenošću. Prvi put u životu spoznao je oholost. Onako kako je
zamišljao i objašnjavao u propovedima, osetio je da je oholost nužna potreba
kao i žeđ. Odlučno je zatvorio svetohranište i rekao:
- Pitagora!
Njegov učenik, dečak glatke, obrijane glave, koga je otac Antonio Isabel
posinio i nadenuo mu to ime, prišao je oltaru.
- Prikupi priloge.
Dečak je trepnuo, okrenuo se u krug i potom rekao gotovo nečujnim
glasom:
- Ne znam gde je tanjirić.
To je bila istina. Već mesecima nisu skupljali priloge.
- Onda u sakristiji pronađi veliku kesu i pokupi sve što možeš - rekao je
pop.
- A šta da kažem? - pitao je dečak.
Otac Antonio Isabel je zamišljeno osmotrio obrijanu, modru lobanju i
koščate zglobove. Sad je on trepnuo:
- Reci da je za progon Večnog Jevrejina - rekao je i osetio da mu, dok je
to izgovarao, velika težina pritiska srce. Za trenutak je čuo samo pucketanje
voštanice u tišini crkve i svoje sopstveno uzbuđeno i teško disanje. Potom je,
stavljajući ruku na rame učeniku koji ga je gledao uplašenim očima, rekao:
- Kad pokupiš novac, odnesi ga mladiću koji je bio sam na početku mise i
reci mu da mu to šalje pop, da kupi novi šešir.
 VEŠTAČKE RUŽE
(1962)

Krećući se nasumice u polutami svitanja, Mina je navukla haljinu bez

rukava koju je sinoć obesila pored kreveta i počela da pretura po škrinji
pokušavajući da nađe rukave. Tražila ih je i na kukama na zidu i iza vrata,
trudeći se da ne pravi buku, da ne probudi slepu staricu koja je spavala u istoj
sobi. Kad se privikla na tamu, primetila je da je starica već ustala i uputila se
u kuhinju da je pita za rukave.
- U kupatilu su - rekla je starica. - Oprala sam ih juče popodne.
Visili su na žici u kupatilu, zakačeni sa dve drvene štipaljke. Još su bili
vlažni. Mina se vratila u kuhinju i prostrla rukave na kaljavu peć. Preko puta
nje starica je mešala kafu mrtvih zenica uprtih u ivicu opeka u predsoblju, u
kome je stajao niz saksija s lekovitim biljem.
- Nemoj više da diraš moje stvari - rekla je Mina.
- U ovo doba godine ne možeš da se osloniš na sunce.
Slepa starica je okrenula lice prema glasu.
- Zaboravila sam da je prvi petak u mesecu - rekla je.
Duboko je uzdahnula, osetila da voda vri i sklonila lončić s ognjišta.
- Stavi hartiju ispod, kamen je prljav - rekla je.
Mina je protrljala prstima kamen na peći. Bio je prljav, ali rukave je
mogla da isprlja samo kad bi ih trljala o kamen, jer su se naslage gara
potpuno skorele.
- Ako se isprljaju bićeš sama kriva - rekla je.
Starica je sipala sebi kafu u šoljicu.
- Zašto si ljuta - rekla je vukući stolicu prema hodniku. - Bogohuljenje je
pričestiti se kad si ljut. Sela je da popije kafu prekoputa ruža u dvorištu. Kad
je treći put zvonilo za misu, Mina je sklonila rukave s peći. Još su bili vlažni,
ali ih je ipak navukla. Otac Anhel joj ne bi dao pričest u haljini s obnaženim
ramenima. Nije se umila. Peškirom je skinula ostatke karmina, pokupila iz
sobe molitvenik i šal i izašla na ulicu. Vratila se za petnaest minuta.
- Stići ćeš posle jevanđelja - rekla je starica sedeći u dvorištu, preko puta
ruža.
Mina je otišla pravo u klozet.
- Ne mogu da idem na misu - rekla je. - Rukavi su mi mokri, a nemam
ništa drugo ispeglano. Osetila je da je proganja pronicljivi pogled.
- Prvi je petak, a ti ne ideš na misu - rekla je baba.
Kad se vratila iz klozeta, Mina je sipala kafu u šolju i sela pored starice,
naslonivši se na dovratak. Ali nije mogla da pije kafu.
- Ti si kriva - prošaptala je s prigušenom zlobom, osećajući da će se
ugušiti u suzama.
- Plačeš - uzviknula je starica.
Spustila je kantu za zalivanje pored saksija s origanom i izašla u dvorište
ponavljajući:
- Plačeš.
Mina je spustila šoljicu na pod pre nego što je ustala.
- Plačem od besa - rekla je. I dodala prolazeći pored babe: - Moraš da se
ispovediš, jer si ti kriva što se nisam pričestila prvog petka.
Starica je stajala nepomična očekujući da Mina zatvori vrata spavaće
sobe. Onda je otišla do kraja hodnika. Pipajući po podu pronašla je nedirnutu
šolju.
Dok je prosipala kafu u zemljani lonac, nastavila je da govori:
- Bog mi je svedok da mi je savest čista.
Minina majka je izašla iz spavaće sobe.
- S kim razgovaraš? - pitala je.
- Ni s kim - rekla je starica. - Već sam ti rekla da sam počela da ludim.
Zatvorena, u svojoj sobi, Mina je otkopčala prsluče i izvukla tri ključića
zakačena zihernadlom. Jednim je otvorila donju fioku ormana i izvukla mali
drveni kovčežić. Otvorila ga je drugim ključem. Unutra je bio svežanj pisama
na obojenoj hartiji, uvezan gumicom. Stavila ih je u nedra, vratila kovčežić
na mesto i ponovo zaključala fioku. Otišla je u klozet i bacila pisma na dno
rupe.
- Mislila sam da si na misi - rekla je majka.
- Nije mogla da ide - umešala se starica. - Zaboravila sam da je prvi petak
i oprala sam rukave kasno sinoć.
 - Još su vlažni - prošaptala je Mina.
- Mnogo je radila ovih dana - rekla je slepa starica.
- Moram da predam sto pedeset tuceta ruža do Uskrsa - rekla je Mina.
Sunce je rano ugrejalo. Mina je još pre sedam sati postavila u trpezariji
svoju radionicu veštačkih ruža: korpu punu latica i žica, sanduk rastegljive
hartije, dva para makaza, kalem konca i bočicu lepka. Trenutak kasnije stigla
je Trinidad, s kartonskom kutijom pod miškom, da je pita zašto nije bila na
misi.
- Nisam imala rukave - rekla je Mina.
- Mogao je neko da ti ih pozajmi - rekla je Trinidad.
Primakla je stolicu korpi s laticama.
- Zakasnila sam - rekla je Mina.
Napravila je jednu ružu. Približila je korpu, da bi makazama nakovrdžala
latice. Trinidad je stavila kartonsku kutiju na pod i počela da radi.
Mina je pogledala kutiju.
- Kupila si cipele? - upitala je.
- To su mrtvi miševi.
Pošto je Trinidad bila vešta u kovrdžanju latica, Mina se posvetila izradi
žičanih stabljika, obavijenih zelenom hartijom. Radile su ćutke, ne
primećujući da se sunce primiče sobi ukrašenoj idiličnim slikama i
porodičnim fotografijama. Kad je završila stabljike, Mina je okrenula glavu
prema Trinidad. Njeno lice je izgledalo sazdano od nečeg nestvarnog.
Trinidad je kovrdžala latice sa zadivljujućom veštinom, jedva pomerajući
vrhove prstiju i držeći noge čvrsto stisnute. Mina je pogledala njene muške
cipele. Trinidad je izbegla pogled ne podižući glavu, lagano je povukla noge
unazad i prekinula posao.
- Šta se desilo - rekla je.
Mina se nagla prema njoj.
- Otišao je - rekla je.
Trinidad je spustila makaze u krilo.
- Nije valjda.
- Otišao je - ponovila je Mina.
Trinidad je pogledala ne trepćući. Jedna uzdužna bora podelila je njene
stisnute obrve.
- Šta ćeš sad? - pitala je.
Mina je odgovorila uspevši da joj glas ne zadrhti.
 - Sad, ništa.
Trinidad je otišla pre deset.
Oslobođena težine svoje tajne. Mina je za trenutak zastala, a onda krenula
da baci mrtve miševe u klozet. Slepa starica je orezivala ruže.
- ’Ajde da ne znaš šta imam u ovoj kutiji - rekla joj je Mina u prolazu.
Protresla je kutiju s miševima.
Starica je pažljivo slušala.
- Protresi je ponovo - rekla je.
Mina je ponovila pokret, ali starica nije mogla da ustanovi šta je u kutiji,
iako je slušala i treći put, držeći kažiprst na resici uha.
- To su miševi koji su noćas upali u mišolovke u crkvi - rekla je Mina.
U povratku je prošla pored starice. Starica je krenula za njom. Kad je ušla
u trpezariju, Mina je bila sama pored zatvorenog prozora i pravila veštačke
ruže.
- Mina - rekla je starica - ako hoćeš da budeš srećna, ne smeš da se
poveravaš strancima.
Mina je pogledala bez reči. Starica je sela na stolicu preko puta nje i
pokušala da joj pomogne u poslu. Ali, Mina je sprečila.
- Uznemirena si - rekla je starica.
- Tvojom krivicom - rekla je Mina.
- Zašto nisi otišla na misu? - upitala je starica.
- Ti to najbolje znaš.
- Da je zbog rukava, ne bi se potrudila da izađeš iz kuće - rekla je starica.
- Usput si se sastala s nekim ko te je ražalostio.
Mina je prešla rukom ispod babinih očiju, kao da čisti nevidljivo staklo.
- Ti si vidovita - rekla je.
- Dva puta si od jutros išla u klozet - rekla je starica. - Uvek ideš samo
jedanput.
Mina je nastavila da pravi ruže.
- Da li smeš da mi pokažeš ono što kriješ u fioci u ormanu - pitala je
starica.
Mina je, bez žurbe, zatakla ružu na prozorski okvir, izvadila tri ključića iz
prslučeta i stavila ih starici u ruku. Zatvorila joj je šaku.
- Idi i vidi sopstvenim očima - rekla je.
Starica je opipala ključiće vrhovima prstiju.
- Moje oči ne mogu da vide dno klozeta.
 Mina je podigla glavu i tada doživela nešto neobično: osetila je da starica
zna da je Mina posmatra.
- Spusti se na dno klozeta, kad te baš toliko zanimaju moje stvari - rekla
je.
Starica se nije obazirala na njenu upadicu.
- Uvek do zore pišeš u krevetu - rekla je.
- Ti sama gasiš svetlo - rekla je Mina.
- A ti odmah upališ baterijsku lampu - rekla je slepa starica. - Po tvom
disanju mogla bih tačno da ti kažem šta pišeš.
Mina se trudila da ne prasne.
- Dobro - rekla je ne podižući glavu. - Čak i da je tako, kako ti kažeš, šta
je tu tako posebno?
- Ništa - odgovorila je starica. - Samo si zbog toga propustila pričest
prvog petka.
Mina je obema rukama pokupila kalem, makaze i pregršt peteljki i
nedovršenih ruža. Stavila ih je sve u korpu i stala naspram starice.
- Hoćeš, onda, da ti kažem šta sam radila u klozetu? - upitala je. -
Napetost je obuzela obe žene, a onda je Mina sama odgovorila na svoje
pitanje: - Srala sam.
Starica je bacila tri ključića u korpu.
- Bio bi to dobar izgovor - prošaputala je i uputila se ka kuhinji. - Možda
bi me i ubedila da nisi prvi put u životu tako prosta.
Minina majka je dolazila s drugog kraja hodnika natovarena bodljikavim
granama.
- Šta je bilo? - pitala je.
- Luda sam - rekla je starica. - Ali, po svemu sudeći, ne misle da me
pošalju u ludnicu dok ne počnem da ih gađam kamenjem.
 SAHRANA VELIKE MAME
(1962)

Ovo je, sumnjičavci celog sveta, istinita priča o Velikoj Mami, svemoćnoj
vladarki kraljevine Makondo, koja je gospodarila devedeset dve godine i
umrla s dahom svetosti, jednog utorka prošlog septembra, a na njenu sahranu
je došao i Sveti Otac Papa.
Sad, kad je narod, do srži potresen, ponovo došao k sebi, sad kad su
gajdaši iz Svetog Jasinta, krijumčari iz Gvahire, pirinčari iz Sinua, bludnice iz
Gvakamajale, čarobnjaci iz Sijerpe i odgajivači banana iz Arakatade podigli
šatore, da bi se oporavili od iscrpljujućeg bdenja i stekli mir i ponovo zauzeli
svoje položaje, Predsednik Republike i njegovi ministri, i svi oni koji su
predstavljali javnu vlast i natprirodne sile u najraskošnijoj pogrebnoj povorci
koju su zabeležili istorijski letopisi; sad kad se Sveti Otac Papa uspeo na
Nebo, telom i dušom, i kad je nemoguće proći kroz Makondo od praznih
flaša, pikavaca, konzervi, oglodanih kostiju, krpa i govana koje je ostavila
svetina koja je došla na sahranu, sad je vreme da se hoklica nasloni na vrata i
da se iz početka ispriča priča o pojedinostima ove narodne žalosti, pre nego
što stignu istoričari.
Posle četrnaest nedelja besanih noći s toplim oblogama, melemima od
slačice i pijavicama, slomljena samrtnom borbom i bunilom, Velika Mama je
naredila da je smeste u njenu staru ljuljašku od lijana da bi izrazila poslednju
želju. Bio je to jedini uslov koji joj je nedostajao da umre. Tog jutra,
posredstvom oca Antonia Isabela, završila je poslove svoje duše i samo je još
trebalo, sa devet nećaka, jedinih naslednika koji su bdeli pored kreveta, da
sredi poslove oko riznica. Paroh je, govoreći sam sa sobom, a bilo mu je
gotovo sto godina, stalno bio u sobi. Desetorica ljudi je moralo da ga odnese
u spavaću sobu Velike Mame, pa su odlučili da tu ostane, kako ne bi morali
da ga nose gore-dole dok joj ne kucne poslednji čas.
 Nikanor, najstariji nećak, gorostas gorštačkog izgleda, lako odeven, u
čizmama s mamuzama i s revolverom kalibra trideset i osam, duge cevi,
udenutim ispod košulje, otišao je po javnog beležnika. Ogromno dvospratno
zdanje, s mirisom melase i origana, s tamnim odajama pretrpanim škrinjama i
drangulijama četiri pokoljenja pretvorenih u prah, umrtvilo se još prethodne
nedelje u iščekivanju tog trenutka. U dugačkom središnjem hodniku, sa
kukama na zidovima o koje su u stara vremena vešali zaklane svinje i jelene
da im se ocedi krv, u pospanim nedeljama avgusta, spavali su nadničari,
sklupčani na vrećama soli i ratarskom oruđu, čekajući naređenje da osedlaju
životinje i razglase tužnu vest po prostranstvima beskrajnog imanja. Ostali iz
porodice bili su u dnevnoj sobi. Mrtvački blede žene, bez kapi krvi zbog
nasledstva i neispavanosti, bile su u strogoj crnini, koja je bila samo jedna od
mnogih koje su nosile. Strogo sprovodeći matrijarhat, Velika Mama ja
učvrstila bogatstvo i prezime svetotajnom mrežom brakova u kojima su se
venčavali stričevi s kćerima nećakinja i bratučad tetkama i braća snahama,
dok se nije stvorio zamrženi splet krvnog srodstva koji je razmnožavanje
pretvorio u zatvoreni krug. Samo je Magdalena, najmlađa od nećakinja
uspela da pobegne iz obruča; užasnuta priviđenjima, predala se ocu Antoniju
Isabelu da joj istera zle duhove, ošišala se do glave i odrekla slave i oholosti
ovog sveta, zaredivši se u Apostolskoj prefekturi. Osim zvanične porodice i
korišćenja vlastelinskog prava, muški članovi porodice su oplodili torove,
ulice i kućerke, čitavim potomstvom kopiladi koje se, bez prezimena, muvalo
među poslugom u funkciji kumčića, potčinjenih, miljenika ili štićenika
Velike Mame.
Neminovnost smrti pokrenula je iscrpljujuće iščekivanje. Glas samrtnice,
naviknute na počasti i poslušnost, nije bio zvučniji od basa orgulja u
zatvorenoj sobi, ali je odjeknuo u najudaljenijim uglovima hasijende. Niko
nije bio ravnodušan prema toj smrti. Tokom ovog veka, Velika Mama je bila
središte gravitacije Makonda, kao što su to u prošlosti bili njena braća,
roditelji i roditelji njenih roditelja, u vladavini koja je trajala dvesta godina.
Selo se stopilo oko njenog imena. Niko nije znao poreklo, granice ni pravu
vrednost njene baštine, ali su se svi navikli da veruju da je Velika Mama
gazdarica tekućih i stajaćih voda, prošlih i budućih kiša, i okolnih puteva,
telefonskih stubova, prestupnih godina i vrućine i da je pored toga imala
nasledno pravo na živote i hasijende. Kad bi sela da uživa u popodnevnoj
hladovini na balkonu svoje kuće, pritiskajući staru ljuljašku od lijana svom
težinom svoje utrobe i ogromnog autoriteta, stvarno je izgledala beskrajno
bogata i moćna, najbogatija i najmoćnija matrona na svetu.
Nikome nije palo na pamet da pomisli da je Velika Mama smrtno biće,
osim članovima njene porodice, i njoj samoj, podstaknutoj izlapelim
proročanstvima oca Antonija Isabela. Ali ona se uzdala da će živeti preko sto
godina, kao njena baba po majci, koja se u ratu 1887. suprotstavila patroli
Aurelijana Buendije, ušančena u kuhinji hasijende. Tek u aprilu ove godine
Velika Mama je shvatila da joj Bog neće dati povlasticu da lično sredi, u
otvorenom okršaju, hordu federalnih masona.
Prve nedelje, kad su počeli bolovi, porodični lekar je zavaravao toplim
oblogama od slačice i vunenim čarapama. Bio je to nasledni, porodični lekar,
koji je diplomirao u Monpeljeu, protivnik napretka u svojoj nauci iz
filozofskih ubeđenja, kome je Velika Mama dala isključivo pravo, da bi
onemogućila rad drugih lekara u Makondu. U početku je obilazio selo na
konju, posećujući u predvečerje tužne bolesnike, a priroda mu je podarila da
bude otac mnogobrojne tuđe dece. Ali, upala zglobova ga je prikovala za
ljuljašku i na kraju je lečio bolesnike ne posećujući ih, već samo na osnovu
pretpostavki, prepričavanja i poruka. Na poziv Velike Mame prešao je trg u
pidžami, oslonjen o dva štapa i smestio se u bolesničinoj spavaćoj sobi. Tek
kad je shvatio da je Velika Mama u agoniji, naredio je da mu donesu škrinju
sa porcelanskim teglicama sa natpisima na latinskom i tri nedelje ženu na
samrti mazao, i spolja i iznutra, najrazličitijim akademskim melemima,
veličanstvenim sirupima i majstorski napravljenim čepićima. Potom je stavio
osušene žabe na bolno mesto i pijavice na bubrege, sve do zore onog dana
kad je morao da odluči da li da joj berberin pusti krv, ili da joj otac Antonio
Isabel istera zle duhove.
Nikanor je poslao da nađu paroha. Deset najboljih nadničara preneli su ga
od popovske kuće do spavaće sobe Velike Mame, na njegovoj škripavoj
ljuljašci od trske, u plesnjivom ogrtaču za svečane prilike. Zvonce poslednje
pričesti, u toploj septembarskoj zori, bilo je prvo obaveštenje stanovnicima
Makonda. Kad je sunce izašlo, mali trg preko puta kuće Velike Mame ličio je
na seoski vašar.
Bilo je to podsećanje na stara vremena. Sve dok nije navršila
sedamdesetu, Velika Mama je slavila rođendan sa najdužim i
najmnogoljudnijim vašarima koji se pamte. Baloni rakije besplatno su se
delili narodu, stoka se klala na gradskom trgu, a muzika, podignuta na
stolove, svirala je tri dana bez prestanka. Pod prašnjavim bademima gde su
prve nedelje veka logorovale trupe pukovnika Aurelijana Buendije,
postavljale su se prodavnice proje, slatkih hlepčića, krvavica, čvaraka,
piroški, debrecina, crnog hleba, pite sa sirom, krofni, škembića, lisnatog testa,
kobasica, švargli, kolača s kokosom, rakije od šećerne trske, raznih tričarija,
đinđuva i grnčarije, i borilišta za petlove i na kraju, lutrija. U gužvi uzbuđene
gomile prodavale su se sličice i amajlije s likom Velike Mame.
Svečanosti su počinjale dva dana ranije i završavale se na sam rođendan,
praskom vatrometa i porodičnim balom u kući Velike Mame. Izabrane
zvanice i zakonite članove porodice posluživalo je mnoštvo kopiladi dok su
igrali u taktu stare pijanole opremljene valjcima sa modernom muzikom.
Velika Mama je upravljala zabavom sedeći u dnu dvorane, na naslonjači s
lanenim uzglavljem, neprimetno dajući uputstva desnom rukom načičkanom
prstenjem na svim prstima. Ponekad, uz saučesništvo zaljubljenih, ali gotovo
uvek podstaknuta sopstvenim nadahnućem, te noći je planirala brakove za
celu narednu godinu. Kad je zatvarala svečanost, Velika Mama je izlazila na
balkon ukrašen papirnim vencima i sijalicama i bacala narodu novac.
Taj običaj se ugasio, delom zbog učestalih crnina u porodici, a delom
zbog političke neizvesnosti u poslednje vreme. Novi naraštaji su samo u priči
mogli da prisustvuju tim blistavim svečanostima. Nisu imali prilike da vide
Veliku Mamu na misi, dok je lepezom hladi neko od članova gradske uprave,
ni kako koristi povlasticu da ne klekne ni u trenutku uspeća, da ne bi
izgužvala suknju s holandskom čipkom i uštirkane podsuknje od lana. Starci
su se sećali, kao nekog priviđenja iz mladosti, onih dvesta metara asure koji
su se prostirali od stare kuće do glavnog oltara, kad je Marija del Rosario
Kastanjeda i Montero prisustvovala sahrani svog oca, i vratila se, preko iste
asure, ustoličena novom i sjajnom dostojanstvenošću, pretvorena u dvadeset i
drugoj godini u Veliku Mamu. Taj srednjevekovni prizor sad je pripadao, ne
samo prošlosti porodice, nego i prošlosti cele zemlje. Svaki put sve
maglovitija i dalja, viđena samo na svom balkonu, tada pretrpanom
muškatlama, u vrelim popodnevima, Velika Mama je isparavala u sopstvenoj
legendi. Svoju vlast je izvršavala preko Nikanora. Postojalo je prećutno
obećanje, nastalo predanjem, da će onog dana kad Velika Mama zapečati
zaveštanje, naslednici objaviti trodnevno opšte veselje. Ali, isto tako se znalo
da je odlučila da izrazi poslednju želju samo nekoliko sati pre smrti, a povrh
svega, niko nije ozbiljno mislio o mogućnosti da je Velika Mama smrtno
biće. Tek te zore, probuđeni praporcima poslednje pričesti, stanovnici
Makonda su se uverili da Velika Mama ne samo da je smrtno biće, nego i da
već umire.
Kucnuo je njen čas. U postelji s platnenom posteljinom, umazana alojom
do ušiju, ispod baldahina od prašnjavog muslina, život se jedva naslućivao u
blagom podizanju njenih ogromnih sisa. Velika Mama je do pedesete godine
odbijala sve, čak i one najvatrenije prosce, priroda ju je tako obdarila da sama
može da podoji celo svoje pleme, ali je umirala bez rođene dece i kao devica.
U trenutku poslednjeg miropomazanja otac Antonio Isabel morao je da traži
pomoć da bi joj stavio sveto ulje na dlanove, pošto je od početka samrtnih
muka Velika Mama držala stegnute šake. Ništa nije vredela pomoć nećakinja.
Upinjući se, prvi put za nedelju dana, samrtnica je pritisnula šaku posutu
dragim kamenjem na grudi, uprla u nećakinje bezizražajni pogled i rekla:
„Pljačkašice”. Potom je ugledala oca Antonija Isabela u obrednoj odeći i
pomoćnika s priborom za poslednju pričest i šapnula s mirnom ubedljivošću:
„Umirem”. Skinula je prsten s Velikim Dijamantom i dala ga Magdaleni,
iskušenici, jer joj je pripadao kao najmlađoj naslednici. To je bio kraj
tradicije: Magdalena se odrekla svog nasledstva u korist crkve.
U zoru, Velika Mama je zatražila da je ostave nasamo s Nikanorom, da bi
mu dala poslednja uputstva. Pola sata je, pri punoj svesti slušala kako idu
poslovi. Dala je posebna uputstva oko sudbine svog leša i na kraju se zauzela
oko bdenja. „Moraš dobro da otvoriš oči”, rekla je. „Stavi pod ključ sve stvari
od vrednosti, pošto mnogo sveta dolazi na bdenje samo da bi krali.” Trenutak
kasnije, nasamo s parohom, ispovedila se, raskošno, iskreno i potanko i
pričestila se u prisustvu nećaka. Tada je zatražila da je stave u ljuljašku od
pruća da bi izrazila poslednju volju.
Nikanor je pripremio, na dvadeset i četiri strane ispisane čitkim slovima,
savestan izveštaj o njenim dobrima. Dišući mirno, s lekarem i ocem
Antonijem Isabelom, kao svedocima, Velika Mama je nabrojala javnom
beležniku spisak svojih dobara, vrhovni i pravi izvor njene veličine i vlasti.
Svedeno na svoju pravu meru, materijalno nasledstvo se svodilo na tri poseda
dodeljena Kraljevom poveljom za vreme Kolonije, koji su se, zahvaljujući
zamršenoj mreži brakova iz računa, vremenom uvećavali u vlasništvo Velike
Mame. U tim jalovim oblastima, bez utvrđenih granica, koje su obuhvatale
pet opština i na kojima vlasnici nikad nisu svojeručno posejali ni jedno jedino
zrno, živele su kao najamnici trista pedeset i dve porodice. Svake godine,
uoči svog rođendana, Velika Mama je obavljala jedini čin vladavine koji je
onemogućavao vraćanje zemlje državi: naplaćivanje najamnine. Sedeći na
unutrašnjem tremu kuće, ona je lično primala isplatu za pravo da se živi na
njenoj zemlji, kao što su više od jednog veka to primali njeni preci od
predaka najamnika. Posle tri dana ubiranja, dvorište je bilo preplavljeno
prasićima, ćurkama, kokoškama i desetinom i prvinom plodova sa njihove
zemlje, koji su se donosili kao poklon. U stvari, to je bila jedina žetva koju je
porodica od svojih začetaka ubirala sa tih mrtvih oblasti, grubo procenjenih
na sto hiljada hektara. Ali, istorijske okolnosti su odredile da se u tim
krajevima razviju i izrastu šest naselja oblasti Makondo, uključujući
opštinsko sedište, tako da svaki stanovnik kuće ima imovinsko pravo samo na
stvari, pošto zemlja pripada Velikoj Mami i njoj su plaćali najamninu, kao što
je i vlada morala da joj plaća za upotrebu ulica koje su koristili građani.
Oko kuće se muvalo mnoštvo nikad izbrojanih, a još manje paženih
životinja sa žigom u obliku katanca. Taj nasleđeni žig, koji se više zbog
nemara, nego zbog količine, odomaćio i u najudaljenijim oblastima gde je
raštrkana stoka, iznurena od žeđi odlazila leti, bio je jedan od najčvršćih
oslonaca legende. Iz razloga koji se niko nije potrudio da protumači, ogromne
konjušnice oko kuće su se od poslednjeg građanskog rata postepeno praznile,
a u poslednje vreme tamo su smestili kamene prese za šećernu trsku, torove
za mužu i mašine za ljuštenje pirinča.
Osim pomenutog, u testamentu je utvrđeno postojanje tri ćupa sa
zlatnicima ukopanim na nekom mestu u kući tokom rata za Nezavisnost, koji
nisu bili pronađeni tokom povremenih marljivih iskopavanja. Uz pravo da
nastave korišćenje iznajmljene zemlje i ubiranje poreza, desetine i svih vrsta
posebnih darova, naslednici su dobili plan prenošen s kolena na koleno,
usavršavan u svakom naraštaju, koji je olakšavao pronalaženje zakopanog
blaga.
Velikoj Mami je bilo potrebno tri sata da nabroji svoje zemaljske poslove.
U zagušljivoj spavaćoj sobi, njen umirući glas je uzvisio svaku stvar koju je
nabrojala. Kad je stavila drhtavi potpis i ispod njega svedoci stavili svoje,
potajna drhtavica je uzdrmala srca gomile koja se okupila ispred kuće u senci
prašnjavih badema.
Nedostajalo je još samo iscrpno nabrajanje moralnih dobara. Uloživši
krajnji napor - kao i njeni preci pre nego što su umrli, da bi učvrstili prevlast
svog roda - Velika Mama se uspravila na svoju veličanstvenu zadnjicu, i
moćnim i iskrenim glasom, prepuštajući se sećanju, nabrojala javnom
beležniku spisak nevidljive baštine:
Podzemno bogatstvo, oblasne vode, boje zastave, nacionalna nezavisnost,
tradicionalne partije, ljudska prava, građanske slobode, sud prvog stepena,
drugog stepena, trećeg stepena, preporučena pisma, istorijska postojanost,
slobodni izbori, kraljica lepote, uzvišeni govori, veličanstveni skupovi,
otmene gospođice, pristojni kavaljeri, častoljubivi vojnici, mnogouvažena
gospoda, vrhovni sud, roba zabranjena za uvoz, slobodne dame, problem
mesa, čistota jezika, primeri za svet, pravosuđe, slobodna ali odgovorna
štampa, južnoamerička Atina, javno mnjenje, demokratski izbori, hrišćanski
moral, oskudica deviza, pravo na azil, komunistička opasnost, državni brod,
oskudica životnih namirnica, republikanska tradicija, zapostavljene klase,
poruke o savezništvu.
Nije stigla da završi. Marljivo nabrajanje je presekao njen poslednji
uzdah. Gušeći se u beskrajnom moru nestvarnih pravila koja su tokom dva
veka bila moralno opravdanje porodične moći, Velika Mama je glasno
podrignula i izdahnula.
Stanovnici dalekog i tmurnog glavnog grada videli su tog popodneva
sliku jedne dvadesetogodišnje žene na prvoj stranici vanrednog izdanja i
pomislili da je to nova kraljica lepote. Velika Mama je na fotografiji,
uveličanoj na četiri stupca, i retuširanoj na brzinu, ponovo doživljavala
trenutnu mladost, sa bujnom kosom pokupljenom na vrhu glave, češljem od
slonovače, dijademom i čipkanim okovratnikom. Ta slika, koju je napravio
ulični fotograf prolazeći kroz Makondo početkom veka, a novinari je mnogo
godina držali u arhivu odeljenja nepoznatih ličnosti, bila je predodređena da
ostane u sećanju budućih pokoljenja. U rasklimatanim autobusima, u
liftovima ministarstva, u mračnim čajdžinicama s izbledelim zavesama,
šaputalo se s obožavanjem i poštovanjem o mrtvoj vladarki iz oblasti vrućine
i malarija, za čije ime se nije znalo u ostalom delu sveta sve do pre nekoliko
sati, kad je ovekovečeno štampanim slovima. Sitna kišica obasipala je
prolaznike neprijatnošću i svetlozelenom patinom. Zvona svih crkava
oglašavala su smrt. Predsednik Republike je bio iznenađen vešću i odlazeći
na proglašenje novih kadeta, napomenuo je Ministru rata, u poruci napisanoj
svojeručno, na poleđini telegrama, da govor završi minutom ćutanja u čast
Velike Mame.
Društveni poredak je bio nagrižen njenom smrću. Sam Predsednik
Republike, do koga su osećanja naroda stizala samo kroz gusto sito, uspeo je
da primeti, iz svog automobila, u kratkotrajnom, ali u izvesnom smislu
surovom prizoru, tiho zaprepašćenje grada. Ostale su otvorene samo neke
kafane na lošem glasu i katedrala, spremna za odavanje devetodnevne
posmrtne počasti. Na Kapitolu gde su, pod zaštitom dorskih stubova i
pospanih kipova predsednika, spavali prosjaci uvijeni u hartije, bila su
upaljena svetla u Skupštini. Kad je Predsednik ušao u radnu sobu, zbunjen
prizorom glavnog grada u crnini, njegovi ministri su ga čekali obučeni u
pogrebni taft, stojeći svečaniji i bleđi nego ikad.
Događaji te i sledeće noći biće kasnije označeni kao istorijska lekcija. Ne
samo zbog hrišćanskog duha koji je nadahnuo najviše predstavnike javne
vlasti, nego i zbog samoodricanja koje je pomirilo različite interese i suprotne
stavove, u zajedničkoj nameri da dostojno ukopaju slavni leš. Dugi niz
godina Velika Mama je jamčila društveni mir i političku slogu svog carstva,
na temelju tri sanduka lažnih glasačkih listića koji su bili deo njene tajne
baštine. Muškarci iz posluge, njeni štićenici i najamnici, maloletni i
punoletni, koristili su ne samo svoje pravo glasa, nego i pravo birača mrtvih
već više od sto godina. Ona je predstavljala nadmoć tradicionalne vlasti nad
prolaznom, vladavinu klase nad plebsom, prodornost uzvišene mudrosti nad
improvizacijom smrtnika. U mirnim vremenima, njena svemoćna volja je
određivala i oduzimala prihode crkvi, i nadarbine i sinekure, i bdela nad
blagostanjem svojih podanika, po cenu da pribegne spletkama ili lažiranju
izbora. U burnim vremenima, Velika Mama je tajno učestvovala u
naoružavanju svojih pristaša, a javno pružala pomoć njihovim žrtvama. Ta
rodoljubiva revnost jamčila joj je najviše počasti.
Predsednik Republike nije morao da se obrati savetnicima da bi izmerio
težinu svoje odgovornosti. Između sale za prijeme u Dvoru i popločanog
dvorišta u kome su držali kočije vicekraljeva, bio je unutrašnji vrt sa tamnim
čempresima gde se poslednjih dana Kolonije jedan portugalski kaluđer obesio
zbog ljubavi. Uprkos bučnoj gomili odlikovanih oficira, Predsednik nije
mogao da sakrije cvokotanje zuba od straha kad god je tuda prolazio posle
zalaska sunca. Ali te noći cvokotanje je imalo snagu nekog predznaka. Tada
je postao svestan svoje istorijske uloge i naredio devet dana opšte žalosti i
poslednje počasti Velikoj Mami kao junaku palom na bojnom polju za
otadžbinu. Kao što je rekao u dramatičnoj poruci koju je tog prepodneva
uputio sugrađanima preko radio i televizijske mreže, Predsednik Republike je
verovao da će svečana sahrana Velike Mame postati novi primer za ceo svet.
Međutim, tako uzvišene namere morale su da se sapletu o velike
prepreke. Pravno ustrojstvo države, koje su stvorili daleki preci Velike
Mame, nije bilo spremno za događaje koji su sledili. Mudri doktori zakona,
provereni alhemičari prava, udubili su se u veštinu tumačenja i izvlačenja
zaključaka, tražeći formulu koja bi Predsedniku Republike dozvolila da
prisustvuje sahrani. Visoki politički, crkveni i finansijski krugovi
preživljavali su dane velikog uzbuđenja. U prostranoj polukružnoj dvorani
Skupštine, ogoljenoj stogodišnjim apstraktnim zakonodavstvom, između
uljanih slika narodnih vođa i bisti grčkih mislilaca, podsećanje na Veliku
Mamu dostiglo je neslućene razmere, dok se njen leš punio mehurićima u
surovom septembru Makonda. Prvi put su govorili o njoj i prvi put je
zamišljali bez njene ljuljaške od lijana, bez pospanosti u dva popodne i bez
obloga od slačice i videli su je čistu i bezvremenu pročišćenu legendom.
Beskrajni sati su bili ispunjeni rečima, rečima, rečima koje su odjekivale
po prostranstvima republike, uveličane značajem štampane reči, sve dok neko
ko je imao smisla za stvarnost, na sastanku pravnih savetnika, cepidlaka, nije
prekinuo istorijsko bla-bla-bla, kako bi podsetio da leš Velike Mame, na
četrdeset stepeni u hladu, čeka odluku. Niko se nije pobunio protiv tog upada
zdravog razuma u čistu atmosferu pisanog zakona. Izdali su naređenje da se
leš balsamuje, dok se ne pronađu propisi, usaglase mišljenja ili donesu
ustavni amandmani koji bi Predsedniku Republike dozvolili da prisustvuje
sahrani.
Toliko se brbljalo da su blebetanja prešla granicu, prešla preko okeana i
kao neki predosećaj prošla kroz papske odaje u Kastelgandolfu. Odmarajući
se od napornog feragosta, Sveti Otac Papa bio je na prozoru, gledajući kako
gnjurci uronjavaju u jezero tražeći odsečenu glavu neke devojke. Poslednjih
nedelja večernje novine su pisale samo o tome, a Sveti Otac nije mogao da
bude ravnodušan prema zagonetki postavljenoj tako blizu njegove letnje
rezidencije. Ali te večeri, nepredviđenom zabunom, novine su, umesto
fotografije moguće žrtve, objavile, uokvirenu crnom bojom, fotografiju
dvadesetogodišnje žene. „Velika Mama”, uzvikunuo je Sveti Otac Papa,
prepoznajući odmah izbledeli dagerotip koji su mu mnogo godina ranije
poklonili prilikom ustoličavanja na Stolicu Svetog Petra. „Velika Mama”,
uzviknuli su u horu članovi kardinalskog saveta u privatnim odajama, i treći
put za dvadeset vekova, u beskrajnom hrišćanskom carstvu, zavladala je
zbunjenost, briga i pometnja, sve dok se Sveti Otac Papa nije smestio u svoju
dugu crnu gondolu, u pravcu bajoslovne i daleke sahrane Velike Mame.
Iza njega su ostali obasjani zasadi bresaka, Via Apia Antika, s bledim
filmskim zvezdama koje su se sunčale na terasama, još uvek ne znajući za
potresnu vest i potom mračno zdanje tvrđave Santanđelo s pogledom na
Tibar. U suton, duboki odjeci zvona Bazilike Svetog Petra pomešali su se s
isprekidanom bronzanom zvonjavom u Makondu. Iz svog zagušljivog
zaklona, iza isprepletanih kanala i tihe močvare koji su obeležavali granicu
između rimskog carstva i imanja Velike Mame, Sveti Otac Papa slušao je
cele noći skičanje majmuna uznemirenih prolaženjem naroda. Na svom
noćnom putovanju, Papin čamac se punio vrećama juke, grozdovima zelenih
banana i kavezima s kokoškama i muškarcima i ženama koji su napuštali
svakodnevni posao da bi okušali sreću prodajući stvari na sahrani Velike
Mame. Njegova svetost patila je te noći, prvi put u istoriji crkve, zbog
grozničave nesanice i ujeda komaraca. Ali čudesno svitanje na posedima
Velike Starice, u iskonskom kraljevstvu balsamine i iguane, izbrisalo je iz
njegovog sećanja patnje putovanja i nadoknadilo mu žrtvu.
Nikanora su probudila tri udarca u vrata koja su objavljivala skori dolazak
Njegove Svetosti. Smrt je zagospodarila kućom. Nadahnuti uzastopnim i
užurbanim Predsednikovim govorima, vatrenim raspravama promuklih
parlamentaraca koji su nastavili da se sporazumevaju uobičajnim znakovima,
ljudi i ustanove celog sveta napustili su poslove i prepunili tamne hodnike,
pretrpane prolaze, zagušljiva potkrovlja, a oni koji su zakasnili, popeli su se i
smestili kako su znali i umeli po bedemima, ogradama, kulama, daskama i
kamenim balkonima. U glavnoj trpezariji, pretvarajući se u mumiju, u
očekivanju velikih odluka, ležao je leš Velike Mame, pod potresnim brdom
telegrama. Iscrpljeni od plakanja, devetorica nećaka bdeli su nad telom u
zanosu međusobnog nadziranja.
Ceo svemir je morao da produži iščekivanje još za neko vreme. U dvorani
opštinskog saveta, opremljenoj sa četiri kožne stolice bez naslona, vrčem
prokuvane vode i ljuljaškom od pruća, Sveti Otac Papa patio je od znojave
nesanice, zabavljajući se čitanjem beležnica i upravnih odredbi u beskrajnim,
zagušljivim noćima. Tokom dana je delio italijanske karamele deci koja su
dolazila da ga vide kroz prozor i ručao u senci cveća s prečasnim Antonijom
Isabelom i povremeno s Nikanorom. Tako je živeo nedeljama i mesecima,
koji su se otegli u nedogled zbog iščekivanja i zapare, sve dok pastor
Pastrana nije stao sa svojim dobošem nasred trga i pročitao proglas. Oglašava
se, javni red je poremećen, taratatam, i Predsednik Republike, taratatam,
raspolaže vanrednim ovlašćenjem, taratatam, koje mu dopušta da prisustvuje
sahrani Velike Mame, taratatam, ratatam, tam, tam.
Došao je veliki dan. Na ulicama zagušenim ruletom, tezgama s hranom i
stolovima za lutriju, muškarci sa zmijama obavijenim oko vrata reklamirali
su melem koji leči crveni vetar i jamči večni život; na nabijenom malom trgu
po kome je narod razapeo šatore i položio asure, stasiti vojnici krčili su
prolaz predstavnicima vlasti. Bili su tu, u očekivanju krunskog trenutka,
pralje iz Svetog Đorđa, lovci na bisere sa Rta Vele, lovci iz Sienege, lovci na
rakove iz Tasahere, vračevi iz Mohane, skupljači soli iz Manaura,
harmonikaši iz Valjadupara, kicoši Ajapela, odgajivači papaje iz Svetog
Pelaja, zafrkanti La Kueve, trubaduri iz Sabene de Bolivar, lovci na kajmane
iz Rebola, veslači sa Magdalene, mastiljari iz Mompoksa, osim onih koji su
nabrojani na početku ove priče, kao i mnogi drugi. Čak su i veterani
pukovnika Aurelijana Buendije - s Vojvodom od Malboroa na čelu, u
krznenoj odeći i s noktima i zubima tigra - prešli preko stogodišnje mržnje
prema Velikoj Mami i njenom rodu, i došli na sahranu, da bi od Predsednika
Republike tražili isplatu ratnih penzija na koje su čekali već sedamdeset
godina.
Nešto pre jedanaest, iz gomile koja se gušila na suncu, zaustavljena
nepokolebljivom elitom ratnika u kićenim husarskim uniformama i s visokim
blistavim kapama, prolomilo se snažno i radosno klicanje.
Dostojanstveni, svečani, u odelima i s cilindrima: Predsednik Republike i
njegovi Ministri, parlamentarni izaslanici, predstavnici Vrhovnog suda,
državni savet, tradicionalne partije i sveštenstvo, predstavnici banke, trgovine
i industrije, pojavili su se na uglu kod telegrafa. Ćelav i debeljuškast, star i
bolešljiv, Predsednik Republike defilovao je praćen razrogačenim očima
naroda koji ga je izabrao ne poznajući ga i koji je tek sad mogao da se uveri
da on stvarno postoji. Između nadbiskupa iznemoglih od ozbiljnosti poziva i
vojnih lica snažnih grudi s oklopom od ordenja, prvi čovek nacije odisao je
neospornim dahom vlasti.
Iza njih su defilovale, ispod tananih velova, ucveljene nacionalne kraljice
svega što je postojalo i što će postojati. Prvi put bez zemaljskog sjaja tuda su
prošle, predvođene kraljicom lepote sveta, kraljica zrelog mangoa, kraljica
zelene gvajabe, kraljica jabukolike banane, kraljica brašnjave juke, kraljica
peruanske aujame, kraljica sočnog kokosa, kraljica pasulja crnog zrna,
kraljica četiri stotine dvadeset šest kilometara dugog niza jaja iguane i sve
one koje se ne pominju da ova priča ne bi bila beskrajna.
U kovčegu sa crvenim naborima, odvojena od stvarnosti s osam bakarnih
zavrtnjeva, Velika Mama je toliko bila natopljena večnošću formalina da nije
mogla da primeti grandioznost svoje moći. Sav sjaj o kome je sanjala na
balkonu svoje kuće u večernjoj omorini, ispunio se u tih četrdeset osam
slavnih sati u kojima su joj svi simboli epohe odali počast. Lično se Sveti
Otac Papa, koga je ona u svojim snoviđenjima zamišljala u sjajnim kočijama
iznad vrtova Vatikana, borio protiv vrućine lepezom od ispletenog palminog
lišća i počastvovao je svojom vrhovnom dostojanstvenošću najveće pogrebne
svečanosti na svetu. Zaslepljena blistavom predstavom moći, svetina nije
primetila gužvu koja je nastala u predvorju velike kuće pre nego što je
postignuta saglasnost u prepirci velečasnih i katafalk iznesen na ulicu na
ramenima najuzvišenijih. Niko nije video budnu senku lešinara koji je pratio
povorku kroz vrele uličice Makonda, ni primetio da su ulice po prolasku
velečasnih bile pokrivene smrdljivim tragom otpadaka. Niko nije primetio da
su nećaci, kumčići, sluge i štićenici Velike Mame zatvorili vrata čim je
izvučen leš, skinuli vrata, otkovali daske i otkopali temelje da bi podelili
kuću. Jedino što nikome nije promaklo u vihoru sahrane, bio je gromoglasni
uzdisaj olakšanja koji je ispustila gomila kad se završilo četrnaest dana
molitvi, zanosa i slavopojki i grob bio zapečaćen olovnom pločom. Neki od
prisutnih imali su dovoljno vidovitosti da shvate da prisustvuju rađanju nove
epohe. Sad je Sveti Otac Papa mogao da se popne na Nebo, i telom i dušom,
izvršena je njegova misija na zemlji, Predsednik Republike mogao je da
sedne i vlada po svojoj volji i kraljice svega što postoji i što će postojati,
mogle su da se udaju, budu srećne i začnu i okote mnogo dece, a narod je
mogao da podigne kuće po svojoj želji i volji bilo gde na beskrajnom posedu
Velike Mame, pošto je jedina koja je to mogla da zabrani i imala dovoljno
moći da to spreči, počela da truli ispod olovne ploče. Tad je još samo
nedostajalo da neko nasloni hoklicu na vrata i ispriča ovu priču, pouku i
opomenu budućim pokoljenjima i da svi sumnjičavci sveta budu obavešteni o
Velikoj Mami, pošto će sutra, u sredu, doći čistači i počistiti đubre s njene
sahrane, za veke vekova.
 1 Meksički glumac i pevač (prim. prev.)
2 Meksički glumac (prim. prev.)
3 Južnoamerička ptica slična vugi. (prim. prev.)
4 Gospođa Ivette je noćas umrla. (prim. prev.)
5 AHASVER - junak mita o Večnom Jevrejinu koji luta po svetu do
Hristovog drugog dolaska. (prim. prev.)