Gabrijel Garsija Markes

O LJUBAVI I DRUGIM DEMONIMA

bojana888
 Posveeno Karmen Balseljs,
okupanoj u suzama

ini se da vlasi rastu i oivljavaju mnogo

sporije od ostalih tela.
Toma Akvinski
(O celovitosti vaskrslih tela, V; 80)
 Dvadeset esti oktobar 1949. nije bio dan nekih znaajnijih zbivanja. Maestro Klemente
Zabala, glavni urednik novina u kojima sam, kao reporter, zapoinjao spisateljsku karijeru,
zavrio je jutarnju konferenciju sa dva-tri rutinska predloga. Nikome od urednika nije poverio
konkretne zadatke. Posle nekoliko minuta, telefonom je doznao da je u toku prekopavanje,
ekshumacija grobova u nekadanjem samostanu Santa Klara. Ne oekujui neka senzacionalna
otkria, odredio je mene da obavim zadatak.
- Hajde, svrati tamo, osmotri malo, moda e od toga ispasti neka vajda!
Istorijski samostan redovnica Santa Klara, koji pre sto godina bee pretvoren u bolnicu, bio je
prodat i na njegovim temeljima trebalo je da se gradi hotel sa pet zvezdica. Kapela znatne
umetnike vrednosti nije bila zatiena od zuba vremena, pa se krov, pokriven crepovima, uruio.
Uprkos tome, u grobnicama su se jo uvek nalazili posmrtni ostaci triju generacija biskupa,
opatica i drugih uglednih ljudi. Valjalo je prvo isprazniti grobove, moti onih ija je rodbina to
zahtevala, izruiti ih zainteresovanima, a posmrtne ostatke preostalih pokopati u zajedniku
grobnicu.
Iznenadio me nemaran i grub postupak radnika. Rake su otvarali pijucima i uskijama, zatim
su izvlaili natrule mrtvake sanduke koji bi se raspali im bi ih pokrenuli. Potom su odvajali
kosti od pranjavih ostataka odee i odstranjivali beivotne vlasi. to je mrtvac bio ugledniji, tim
je posao grobara bio tei: morali su da prekopavaju po posmrtnim ostacima i da ih paljivo
pretresaju, kako bi eventualno pronali i sauvali drago kamenje i zlatni nakit mrtvaca.
Poslovoa, zidarski majstor, unosio je podatke sa svakog nadgrobnog spomenika u kolsku
svesku, izdvojene kosti skupljao u gomilice i na njih stavljao ceduljice sa imenima kako ne bi
dolo do zamene. Kad sam uao u crkvicu, prvo sam uoio dugi niz gomilica napabirenih kostiju
u koje je varvarsko oktobarsko sunce, iji su se zraci probijali kroz rupe na krovu, ponovo unosilo
malo topline. Identitet tih kostura obeleavali su samo komadii hartije sa njihovim imenima,
ispisani olovkom. Iako je otada prolo pola stolea, jo me potresa ok koji sam osetio pri pogledu
na to stravino svedoanstvo o nagrizajuem uinku zuba vremena.
Tamo su, pored ostalih, bili sahranjeni: jedan potkralj Perua i njegova nalonica; don Toribio
de Kaseres i Virtudes, biskup ove eparhije, nekoliko opatica, a takoe i nastojnica majka Josefa
Miranda, i istaknuti umetnik don Kristobal de Eraso, koji je pola svog ivotnog veka posvetio
izradi umetniki izrezbarene drvenarije. U jednoj od grobnica, prema natpisu na nadgrobnom
spomeniku, bio je sahranjen drugi markiz od Kasalduera, don Ignasio de Alfaro i Duenjas.
Meutim, kad su otvorili grobnicu, ispostavilo se da je prazna i da nikad dotad nije koriena. A
posmrtni ostaci donje Olalje de Mendosa, njegove supruge, pronaeni su u susednoj grobnici.
Poslovoa tome nije pridavao nikakav znaaj. Ne bee naime nikakva retkost da neki plemi,
kreol, podigne sebi grobnicu, a da kasnije bude sahranjen na drugom mestu.
U treoj kripti kraj glavnog oltara, na strani okrenutoj evangelijaru, oekivala me je poruka!
Nadgrobna ploa raspala se u paramparad pri prvom zamahu pijuka, a iz otvora se rasula,
bakreno se presijavajui, bujica ive kose. Poslovoa je pokuavao, uz pomo svojih radnika, da je
nekako sauva neoteenu. Ali, to su ee povlaili vlasi, utoliko se ta kosa vie izduivala, a
pramenovi postajali gui. A onda, sa poslednjim upercima kose jo prirasle za lobanju, konano
se pojavila jedna deja glavica. U grobnici jedino ostadoe jo neke malene, rasute koice. Na
ugraenoj, alitrom razjedenoj nadgrobnoj ploi, moglo se proitati samo jedno ime, bez
prezimena: Sierva Marija de Todos los Anheles. Rairena po podu, ta griva kose prostirala se u
duinu od dvadeset i dva metra i jedanaest centimetara.
Zidarski majstor, nimalo impresioniran, objasnio mi je da ljudska kosa i posle smrti svakog
meseca poraste za jedan centimetar. A ta dvadeset i dva metra bila su po njemu dobar prosek za
proteklih dvesta godina. Ja, pak, to nisam doiveo kao posve obinu pojavu. Naime, jo dok sam
bio dete, moja baka mi je ispriala legendu o jednoj dvanaestogodinjoj markizici koja je svoju
grivu od kose povlaila za sobom kao neki nevestinski veo. Ona je umrla od ujeda besnog psa, a u
selima u podruju Kariba smatrali su je za sveticu zbog mnogih udesa koja su joj pripisivana.
Pomisao da bi taj grob mogao biti njen, bila je za mene vest dana i podsticajni uzrok za ovu
knjigu.

Gabrijel Garsija Markes

Kartahena de Indiasm, 1994.
 1.

Prve nedelje decembra jedan pepeljastosivi pas s belom belegom na elu probijao se zakrenim
prolazima trnice, ruio tezge s hranom, izazivao pometnju meu Indiosima za epencima i obarao
stolie za prodaju lozova. Uzgred, izujedao je etiri osobe koje su mu bile na putu. Trojica od njih
behu crni robovi. etvrta bee Sierva Marija de Todos los Anheles, jedina kerka markiza od
Kasalduera. Na trnicu je dola u pratnji crne sluavke, da bi kupila lani sa zvoniima, za
proslavu svog dvanaestog roendana.
Bilo im je naloeno da idu dalje od portala De los Merkaderes. Sluavka se ipak usudila da pou
sve do pokretnog mosta u etvrti Hetsemani. Zapravo, privukla ju je gungula u luci gde se odravala
licitacija za prodaju tovara crnaca koji je upravo bio pristigao iz Gvineje. Brod, vlasnitvo
kompanije Gaditana de Negros, oekivan je ve itavu sedmicu, i to sa zebnjom, jer je na
jedrenjaku dolo do neobjanjivog pomora robova. Da bi se ta poast prikrila, leevi su pobacani u
more, ali bez tegova. Plima ih je podigla sa dna i otplavila do obale, gde su jednog jutra osvanuli,
naduveni i deformisani - gomila plaviastocrvenih telesa. Galija se usidrila van zaliva, jer je vladao
strah da bi mogla da izbije zaraza nekakve afrike kuge. Meutim, ispostavilo se da je do pomora
dolo zbog trovanja zagaenim mesom.
U vreme kada je onaj pas jurcao trnicom, preiveli robovi su zbog svog jadnog zdravstvenog
stanja ve bili budzato prodati, pa su se inili pokuaji da se gubitak nadoknadi jednom jedinom
robinjom. Ona je naime vredela koliko svi ostali robovi zajedno. Bee to zarobljenica iz Abisinije,
sedam pedalja visoka, nalickana melasom od eerne trske umesto obinim uljem, odista zapanjujue,
neviene lepote. Imala je uzan nos, izduenu glavu, kose bademaste oi, besprekorne zube i izazovno
dranje rimskog gladijatora. Njoj nisu bili utisnuli ig za raspoznavanje niti su saoptili njene godine
i podatke o zdravlju: ponuena je na prodaju jedino zbog svoje lepote. Cena koju je guverner bio
voljan da plati za nju, bez ikakvog cenkanja, bio je tovar zlata ravan njenoj teini.
Svakodnevno se dogaalo da psi lutalice, jurei za makama, ili borei se na ulicama sa
leinarima oko kakve strvine, nekoga ujedu. A naroito u vreme gungule i okupljanja svetine kada bi
flotila jedrenjaka, na plovidbi ka tritima za prodaju roblja, usput pristajala i u luci Portobela.
etvoro ili petoro izujedanih u jednom istom danu nikome ne bi izazvali nesanicu. A ponajmanje
zbog jedne ranice koja se Sierva Mariji jedva nazirala na levoj nozi. Sluavka se, dakle, nije nimalo
uznemirila. Sama je devojici isprala ranicu limunom i sumporom i oistila mrlju od krvi sa poruba
suknje. I vie niko nije pomiljao na bilo ta drugo, sem na predstojeu proslavu dvanaestog
roendana male markize.
Bernarda Kabrera, detetova majka i ena bez titule markiza od Kasalduera, popila je tog jutra
sredstvo za ienje: sedam zrnaca antimona rastvorenih u ai vode, zaeerenoj ruiastim
eerom. Ponosna meleskinja iz stalea takozvane tezgarske aristokratije, velika zavodnica, pohlepna,
puna ivota, imala je nezasitu utrobu koja je mogla da zadovolji seksualnu glad itave jedne kasarne.
Ali, posle svega nekoliko godina, zbog prekomerne upotrebe prevrelog meda i kakao tableta, ona je
potpuno onemoala. Ciganske oi su joj zgasnule, njena otroumnost je presahla, stolica joj bee
krvava i povraala je u. Njeno telo, nekad nalik sireni, bilo je podbulo, boje bakra, kao u leeva tri
dana izloenih suncu. Povremeno bi isputala smrdljive gasove uz bune eksplozije koje bi
prestraile pse uvare. Samo bi ponekad naputala svoju sobu, a i tada bi trkarala naokolo posve
gola, ili ogrnuta samo ogrtaem od sargije, bez iega ispod, tako da je izgledala jo razgolienije
nego da je naga.
Sedam puta je morala u klozet pre no to se sluavka sa Sierva Marijom vratila. Crnkinja nita
nije rekla o tome da je pas ujeo markizinu kerku. Umesto toga, ispriala joj je o uzbuenju u luci,
izazvanom prodajom jedne ropkinje.
- Ako je odista takva lepotica kao to kae, onda verovatno potie iz Abisinije - prokomentarisa
Bernarda. Da je bila u pitanju i sama kraljica od Sabe, nije mogla da poveruje da bi neko za nju
mogao da plati onoliko zlata koliko je teila.
- Verovatno je otkup bio u zlatnim pezosima - zakljui Bernarda.
- Ne - odvrati sluavka. - Plaeno je za nju toliko zlata koliko je crnkinja vagala!
- Robinja od sedam pedalja visine ima u najmanju ruku pedeset etiri kilograma - odvrati
Bernarda. - A ne postoji takva ena, bela ili crna, koja vredi pedeset i etiri kilograma zlata. Jedino
ako bi kakila dijamante!
Bila je vinija i prepredenija za kupovinu i prodaju robova od bilo koga, i ubeena da guverner
nije za Abisinku toliko platio, da bi je koristio za neto tako prosto kao to je ispomo u kuhinji.
Upravo je o tome razmiljala kada zau prve petarde i zvuke svirala koji su oglaavali neku
sveanost, a odmah potom i uznemireni lave pasa u tenari. Ona se uputi u vrt sa pomorandama,
kako bi dokuila ta se to zbiva.
Njen mu, Ignasio de Alfaro i Duenjas, drugi markiz od Kasalduera i gospodar Dariena, koji se
odmarao u svojoj lealjci razapetoj izmeu dva narandina stabla, takoe je uo tu svirku. Bio je to
mrgodan ovek, neprijatne spoljanosti, ljubiastobledog lika, zbog stalnog gubitka krvi koju su mu
pili slepi mievi dok je spavao. Po kui je hodao u beduinskom ogrtau s kapuljaom, i kapom s
kiankom iz Toleda, koja ga je inila jo ranjivijim. Kada ugleda svoju enu onako golu, kakvu ju je
Bog stvorio, preduhitri je pitanjem:
- Kakva je to muzika?
- Ne znam - odvrati ona. - I kakav bi to praznik mogao biti?
Markiz nije umeo da joj odgovori. Po svemu sudei bio je veoma uznemiren im joj se uopte
obratio, a ona zasigurno nije oseala bolove, jer mu je odgovorila bez sarkazma. Zauen takvim
njenim ponaanjem, on se uspravi u lealjci, kada se ponovo zau prasak petardi.
- Sveti Boe! - uzviknu on - ta se to danas deava?!
Njihov posed graniio se sa ludnicom La Divina Pastora u koju su smetane ene. Uznemirene
muzikom i praskanjem vatrometa, bolesnice su izale na terasu koja je gledala prema vrtu s
pomorandama, i svaku eksploziju propraale ovacijama. Markiz im doviknu pitanje kakvo je to
slavlje, a one mu prekratie nedoumicu. Bee sedmi decembar, praznik svetog biskupa Ambrozija, a
ta svirka i kanonada behu uprilieni u ast Sierva Marije u boravitu robova. Markiz se lupi po elu -
Pa da - ree. - Koliko joj je sada godina?
- Dvanaest - odgovori Bernarda.
- Tek dvanaest! - odvrati on, ponovo se opruivi u lealjci. - Kako sporo tee ovaj ivot!
Njegov posed je poetkom veka predstavljao ponos grada. Sada je glavna zgrada bila mrana i
oronula, a zbog polupraznih prostorija i delova pokustva razbacanih tu i tamo, dobijao se utisak da
se ukuani spremaju za selidbu. U salonima su jo istrajavali mermerni podovi od crno-belih ploica,
a visio je i poneki luster zaogrnut pauinom. Sobe koje su bile nastanjene, zbog debelih zidova i
mnogih godina odsustva stanara, bile su za svih godinjih doba hladnjikave, naroito u decembru,
kada bi vetrovi fijukali kroz pukotine. Cela zgrada bila je proeta mirisom plesni i truleom
zaputenosti i mraka. Jedini ostatak gospodstva i nekadanjeg blagostanja nasleenog od prvog
markiza, behu pet lovakih pasa, noni uvari zaputenog poseda.
Prebivalite robova, odakle je dopirala galama sa proslave Sierva Marijinog roendana, bee u
vreme prvog markiza neka vrsta grada u gradu. Trajalo je tako sve dok je cvetala sumnjiva trgovina
robljem i branom, koju je organizovala Bernarda. Ona je tim poslovima rukovodila nemarno, iz
mlina za eernu trsku u Mahatesu. Sada je ceo taj posed samo podseao na nekadanji sjaj. Bernarda
je iskopnela zbog svog nezasitog poroka, pa je i ta naseobina robova spala na samo dve drvene
barake pokrivene palminim liem. Behu to jedini ostaci nekadanjeg bogatstva vlasnika.
Dominga de Adviento, razborita crnkinja koja je gvozdenom rukom upravljala markievim
domom sve do predveerja svoje smrti, bee jedina vrsta spona izmeu ta dva sveta. Krupna i
koata, skoro vidovite inteligencije, ona je vaspitavala Sierva Mariju. Dominga de Adviento bila je
pokrtena u katolianstvo, ali se nije odrekla ni svoje joruba religije. Upranjavala je istovremeno
oba verska kulta, ve prema okolnostima. Govorila je da joj je dua zdrava a savest ista, jer ono to
jednoj od ovih dveju religija nedostaje, ona nalazi u drugoj. Zahvaljujui svom autoritetu, Dominga je
bila jedina osoba koja je uspevala da posreduje izmeu markiza i njegove supruge, pa su joj oboje
bili naklonjeni. Jedino je Dominga uspevala da metlom rastera crnce koji su se odavali bludu
pederastije, ili one koje bi zaticala u praznim prostorijama u bludu sa nepodobnim enama. Ali,
otkako je ona preminula, robovi su se u vreme podnevne ege iskradali iz baraka i izleavali u nekim
budacima na podu, grebui dno lonca sa ostacima pirina, ili su igrali karte, makuko i tarabilju, po
hladovitim hodnicima. U tom sputanom svetu i miljeu niko nije bio slobodan sem Sierva Marije -
jedino ona i jedino na tom mestu. Zbog toga je njen roendan i proslavljan tamo, u njenom pravom
domu i u krugu njene prave porodice.
Usred te preglasne muzike moglo se plesati jedino utke. Pored domaih robova bila je tu i
nekolicina drugih, iz otmenijih kua. Oni su upotpunjavali sveanost kako su znali i umeli. Devojica
se pokazala u pravom svetlu. Plesala je otmenije i sa vie ara od afrikih pridolica, pevala je
drugaijim glasom od njihovog i na raznim jezicima Afrike, ili podraavale glasove ivotinja i ptica i
zbunjivala ih. Po nalogu Dominge de Adviento, mlade ropkinje su garom namazale Sierva Marijino
lice i okaile joj ogrlice Santerije oko vrata, prekrivajui njima medaljone dobijene na krtenju.
Poeljale su Marijinu kosu koja nikad nije bila skraivana, a smetala bi joj pri hodu da je nisu
svakodnevno uplitali u viestruke vitice.
Sierva Marija je ve poela da stasava i da se rascvetava, poprimajui odreene osobine oba
roditelja. Dodue, veoma malo majinih. A od oca je nasledila mravo telo, nesavladivu stidljivost,
bledu kou, oi koje su bletale tamnim plavetnilom, i grivu bujne kose koja se bakarno presijavala.
Budui da je bila tako srameljiva, skoro se nije ni primeivala. Uplaena tom njenom udnom
osobinom, majka joj je okaila zvoni o runi zglob kako bi je u polutami kue lake pronalazila.
Dva dana nakon svetkovine i skoro uzgred, sluavka ispria Bernardi da je Sierva Mariju ujeo
neki pas. Pre odlaska na spavanje, posle svoje este vrue kupke s mirisavim sapunima, Bernarda je
razmiljala o tom sluavkinom saoptenju, ali ga je sasvim zaboravila kad se vratila u svoju spavau
sobu. Tek naredne noi joj ono ponovo pade na pamet, jer su psi uvari, bez ikakvog razloga, lajali
sve do svanua, pa je pomislila da ih je obuzelo besnilo. Zato krenu sa svenjakom u ruci do baraka u
boravitu za robove, gde zatee Sierva Mariju kako spava u indijanskoj lealjci koju je nasledila od
Dominge de Adviento. Poto sluavka Bernardi nije rekla gde je pas Mariju ujeo, ona joj svue
nonu koulju i pregleda je od glave do pete, osvetljavajui svenjakom i gomilu kose kojom je telo
devojice bilo obavijeno. Najzad je pronala ujed: ogrebotinu na levoj potkolenici, prekrivenu
skramom osuene krvi, i nekoliko jedva vidljivih oiljaka na peti.

Pojava besnila u povesti grada nije bila retka, ali ni bezazlena. Najveu panju privukao je sluaj
lutajueg trgovca koji je obilazio sela s jednim olinjalim majmunom iji su se maniri jedva
razlikovali od ponaanja ljudi. U vreme engleske blokade s mora, ta ivotinja je pobesnela, ujela
svog gospodara za obraz, a zatim pobegla u oblinja brda. Nesreni trgovac i vaarski telal ubijen je
toljagama dok je bio pod dejstvom uasnih halucinacija. I mnogo godina nakon toga, majke su u
stihovima oivljavale taj dogaaj, plaei tom dogodovtinom svoju decu. Nisu prole ni dve
sedmice, a itava horda stravinih divljih maaka provalila je iz okolnih uma, usred bela dana, u
grad. One su priredile pravi pokolj u svinjcima i kokoinjcima, a zatim su zavijajui i guei se od
svog krvavog pira, upadale u katedralu gde su se odravale molepstvije povodom unitenja engleske
flotile koja je opsedala grad. Ipak, najgroznije drame nisu ni pominjane jer su se odigrale meu crnim
stanovnitvom. Crnci su, naime, prikrivali rtve besnila i u skrovitima odbeglih robova pokuavali
da ih lee afrikom magijom.
Uprkos tolikim zastraujuim sluajevima, ni belci ni crnci, pa ni Indiosi. nisu mnogo razmiljali
o besnilu, niti pridavali znaaj bilo kojoj drugoj boljci s dugim trajanjem inkubacije - sve dok se ne
bi pojavili prvi kobni simptomi. I Bernarda Kabrera postupila je na isti nain. Pomislila je da se
grozomorne prie crnaca ire bre i dopiru dalje od prepriavanja hriana, i da bi i obian ujed psa
mogao da nakodi njihovoj porodinoj asti. Bila je toliko bezbrina i sigurna u sebe, da tu zgodu
nije ni pomenula svome muu. Ni sama vie nije razmiljala o tome sve do sledee nedelje, kada je
sluavka sama otila na pijacu i tamo ugledala truplo psa obeeno o jedno bademovo stablo. Bilo je
to upozorenje ljudima da je taj pas lipsao od besnila. Bio je dovoljan samo jedan pogled pa da, po
belom belegu na elu i pepeljastosivom krznu, prepozna pseto koje je ujelo Sierva Mariju. Bernarda
se, meutim, nije zabrinula kada su joj to saoptili. A i zato bi - rana je ve bila zarasla, a od
oiljaka na peti vie ne bee ni traga.

Decembar je poeo loe, ali su ubrzo nastupile veeri boje ametista i noi u kojima su vetrovi
izvodili ludake kovitlace. A zbog dobrih vesti koje su stizale iz panije, Boi bee znatno veseliji
nego ranijih godina. Samo, grad vie nije bio onaj stari. Glavno trite robova bilo je preseljeno u
Havanu, a ovdanji vlasnici rudnika i veleposednici radije su kupovali radnu snagu na engleskim
Antilima, kao jeftinu, prokrijumarenu robu. Grad je, dakle, sada imao dva oblija: onaj veseli, pun
ivota, tokom est meseci dok su jedrenjaci bili usidreni u luci, a u drugoj polovini godine onaj
preobraen, pospan izgled, u oekivanju povratka brodova koji su bili isplovili iz luke.
O rtvama koje je besni pas izujedao vie se nita nije ulo sve do poetka januara, jedna
Indijanka lutalica, koju su zvali Sagunta, zakuca na markieva vrata u neprikosnoveno vreme
popodnevnog odmora. Bila je veoma stara a lutala je naokolo po vrelom suncu bosa, oslanjajui se
na svoj tap, uvijena od glave do pete nekim belim aravom. Bila je na loem glasu, jer se
govorkalo da skrnavi device, ali su je ipak potovali zbog poznavanja tajnih postupaka Indiosa u
leenju beznadenih boljki.
Markiz je nerado primi, stojei u tremu, i prilino potraja dok je shvatio ta ona zapravo hoe.
Bila je to veoma razborita ena, ali ujedno i strano govorljiva. Toliko se raspriala o cilju svoje
posete, da je markiz konano izgubio strpljenje.
- ta god da je u pitanju, reci mi to bez okolianja - ree joj konano.
- Preti nam epidemija besnila - ree Sagunta. - A jedino ja imam mo isceljenja koju mi je preneo
sveti Hubertus, zatitnik lovaca i spasilac zaraenih od besnila.
- Ja ne vidim nikakav povod za izbijanje takve poasti - odvrati markiz. - Koliko znam, nije
najavljena pojava ni kometa, ni eklipsa, a nai gresi nisu toliki da bi se Gospod morao pozabaviti s
nama!
Sagunta mu nagovesti da e u martu doi do potpunog pomraenja Sunca. i opirno mu iznese
pojedinosti o osobama koje je besni pas izujedao one prve nedelje decembra. Dvojica su nestala,
verovatno su ih njihovi blinji sklonili da bi ih leili magijom, a trea osoba je dve sedmice kasnije
umrla od besnila. Postojao je i etvrti, koji nije bio ujeden, ve samo poprskan penom besnog psa.
Taj je bio na umoru u bolnici Amor de Dios. Ovlaeni slubenik bio je u toku meseca izdao nalog
da se bar stotina pasa lutalica ubije, odnosno otruje. Naredne sedmice vie nee biti nijednog pseta
na ulicama grada.
- Kako bilo da bilo, ne znam kakve ja veze imam s tim - ree markiz. - A naroito ne u ovakvo
nezgodno vreme za posete.
- Vau kerku je besni pas prvu ugrizao! - ree Sagunta.
- Da je to istina, ja bih to prvi saznao!
Bio je uveren da je devojica potpuno zdrava i inilo mu se nemoguim da bi se Sierva Mariji
moglo desiti neto tako ozbiljno, a da on o tome nita ne sazna. Zbog toga prekide razgovor i vrati se
da okona popodnevnu dremku.
Tog popodneva je ipak potraio Sierva Mariju u stanitu robova. Ona je upravo pomagala pri
dranju koe sa kunia. Njeno lice bee namazano garom, bila je bosa a na glavi je imala turban
ropkinja. Markiz je upita da li je tano da ju je ugrizao neki pas, a ona to poreknu, ne oklevajui ni
aska. Meutim, Bernarda mu to jo iste veeri potvrdi. Zbunjen, markiz je upita:
- A zato Sierva to porie?
- Jer ona nikad i ni pod kojim uslovima ne govori istinu. ak ni sluajno!
- Onda moramo neto da preduzmemo - ree markiz. - To je bio besan pas!
- Desilo se upravo neto suprotno - odvrati Bernarda. - Pas je morao da crkne jer je nju ujeo. To
se dogodilo u decembru, a ova naa mala bezobraznica je i dalje zdrava i vesela!
Od tada su oboje oslukivali vesti o razmerama irenja besnila, pa su morali ponovo da
raspravljaju o stvarima koje su im bile zajednike, kao nekada, dok su se manje mrzeli. Za njega je
stvar bila jasna. Oduvek je mislio da voli svoju kerku, meutim, strah od besnila ga natera da prizna
kako je iz nehaja sebe samo zavaravao. Bernarda, pak, takva pitanja savesti sebi uopte nije
postavljala. Ona je bila sigurna da ne voli Sierva Mariju, a da ni ova ne voli svoju majku. I smatrala
je da je to u redu. Deo mrnje roditelja prema kerci poticao je otud to su u njoj otkrivali osobine
koje je od njih nasledila. Bernarda je ipak bila spremna da, po potrebi, odigra scenu sa puno suza i
pokae bol ucveljene majke za kerkom. Ali samo u sluaju da devojinu smrt izazovu neki
dostojanstveni uzroci.
- Sasvim je svejedno kakvi, samo da to ne bude neka psea bolest! - objanjavala je.
Markiz u tom trenutku shvati, kao u nekom boijem provienju, u emu je smisao njegovog ivota.
- Nae dete nee umreti - ree odluno. - Ali, ako joj je ipak sueno da umre, neka to bude od
takve boljke koju je za nju Bog predvideo!
U utorak se odvezao u bolnicu Amor de Dios, na brdu San Lazaro, da bi pogledao onog jadnika
koji je umirao od besnila, a o kojem mu je Sagunta priala. Nije mu palo na pamet da bi i njegove
koije, opervaene crnim florom, mogle biti simbol pretee nesree. Godinama nije izlazio iz kue, u
stvari samo u sluaju nekih izuzetnih dogodovtina, a svih minulih godina povod njegovim izlascima
bila su samo velika smutna zbivanja.
Grad je amio u vekovnoj obamrlosti, pa ipak je poneki metanin uoio oronuli lik i izgubljeni
pogled nepoznatog gospodina u crnom, koji je u koiji ostavljao za sobom gradske zidine i hitao
pravo ka brdu San Lazaro. U bolnici ga ugledae leprozni bolesnici koji su leali po podu od opeka i,
smatrajui ga uljezom, prepreie mu put, pruajui prema njemu ruke prosei milodare. A na
odeljenju za zaraene besnilom, zavezan za direk, stajao je iscrpljen samrtnik.
Bio je to starac, melez, s kosom boje pamuka i kudrave brade. Polovina tela ve mu je bila
oduzeta, ali je drugu polovinu besnilo podjarilo tolikom snagom, da su morali da ga veu, kako ne bi
nasrnuo na zid i tako skonao. Starca je zaista napao onaj isti pas s belim belegom, koji je ugrizao
Sierva Mariju. I zaista ga je poprskao svojom penom, ali ne po zdravoj koi, ve po jednom
hroninom iru na nozi. Ovi podaci nisu ni u kom pogledu umirili markiza, koji je, van sebe zbog
alosnog stanja samrtnika i bez trunke nade za Sierva Mariju, urno napustio bolnicu.
Pri povratku u grad, na padini brda, on sretne nekog oveka ugledne spoljanosti koji je sedeo na
kamenu kraj svog uginulog konja. Markiz naredi koijau da stane, i tek kada je ovek ustao, on u
njemu prepozna Abrenunsija de Sa Pereira Kaoa, uvaenog i protivrenog fizikusa. Savreno je liio
na kralja trefa. Nosio je eir sa irokim obodom da bi se zatitio od sunca, jahae izme i crni ogrta
obrazovanog slobodnjaka. On pozdravi markiza sa nimalo uobiajenom ceremonijalnou. -
Benedictus qui venit in nomine veritas.1
Lekarevog konja je na uzbrdici, koju je kasom pokuavao da savlada, izdalo srce. Markizov
koija, Neptuno, htede da rasedla konja, ali vlasnik ga u tome sprei.
- ta e mi sedlo, kada nemam konja! Manite se toga, neka sedlo istrune zajedno sa konjem.
Pri penjanju u koiju, koija je morao da pomogne lekaru zbog njegove preterane gojaznosti, a
markiz ga je udostojio mestom sa svoje desne strane. Lekar je razmiljao o svom uginulom konju.
- ini mi se kao da sam izgubio polovinu sopstvenog ivota! - uzdahnuo je.
- Nita se ne da lake nadoknaditi no to je uginuli konj - ree markiz.
Doktor Abrenunsio ivnu. - Ovaj at je bio drugaiji! Kada bih imao odgovarajua sredstva,
pokopao bih ga u osveenoj zemlji. - On pogleda u markiza oekujui njegovu reakciju, pa nastavi:
- U oktobru bi moj konj napunio stotu!
- Nijedan konj ne doivi tako duboku starost! - odvrati markiz.
- Ja to mogu da dokaem - tvrdoglavo e fizikus.
On je utorkom radio u bolnici Amor de Dios, posveujui se leproznim bolesnicima i obolelim
od nekih drugih boljki. Bio je sjajan uenik doktora Huana Mendesa Nieta, portugalskog Jevrejina,
koji je zbog progona Jevreja u paniji takoe izbegao na Karibe. Od svog uitelja fizikus je nasledio
i lo glas da se bavi spiritizmom i drugim porocima, ali struno znanje niko mu nije poricao. Njegova
sporenja sa drugim lekarima koji mu nisu pratali neverovatne uspehe osporavajui pri tom
primenjivanje neobinih postupaka leenja - bila su surova i beskrajna. Abrenunsio je pronaao lek
koji je bilo dovoljno upotrebiti samo jednom godinje, pa da se pobolja otpornost organizma i
produi ivotni vek. Ali taj lek je u prva tri dana primene izazivao takve duevne poremeaje, da
osim njega, niko nije smeo da ga koristi. Nekad je da bi smirio bolesnike svirao na harfi, uz njihovo
uzglavlje, i to kompozicije koje je u tu svrhu sam komponovao. On nije praktikovao hirurgiju, drei
je za nierazrednu delatnost primerenu jedino berberima i uiteljima. Proricanje dana i asa smrti
bolesnicima bila je njegova nesvakidanja specijalnost. A dobar i lo glas o njemu poticali su iz
istog izvora: govorkalo se, a niko to nije demantovao, da mu je uspelo da ponovo oivi jednog
mrtvaca.
Uprkos proverenom iskustvu. Abrenunsio je bio potresen stanjem starca zaraenog besnilom.
Ljudsko telo nije u stanju da doivi starost koja mu je dosuena, umovao je. Markizu nije promakla
nijedna re doktorovog podrobnog i slikovitog izlaganja. Progovorio je tek kada ovaj vie nije imao
ta da kae.
- A kako bi se tom jadniku moglo pomoi? - upita najzad.
- Trebalo bi ga ubiti! - odvrati Abrenunsio.
Markiz ga unezvereno pogleda.
- Tako bi barem trebalo da postupimo da smo dobri hriani - nastavi doktor. - I nemojte se
uditi, ima mnogo vie dobrih hriana nego to mislite!
Podrazumevao je one siromane hriane, svih boja, iz predgraa i iz provincije, koji su bili
spremni da svojim najbliima, zaraenim besnilom, sipaju otrov u hranu, kako bi im olakali samrtne
muke poslednjih dana. Krajem prolog stolea, cela jedna porodica kuala je zatrovanu supu, jer niko
od njih nije imao srca da otruje samo petogodinjeg deaka. - Ljudi misle da mi lekari nemamo
pojma o tim stvarima i takvim sluajevima - zakljui Abrenunsio. - Ali, nije to u pitanju. Samo nam
nedostaje moralni autoritet da ih u tome podrimo. Umesto toga, sa samrtnicima postupamo onako kao
to ste upravo imali prilike da vidite. Prizivamo svetog Hubertusa da ih zatiti, a mi ih vezujemo za
direk, i tako im oteavamo i produavamo agoniju.
- A zar nema naina da im se pomogne? - upita markiz.
- Posle izbijanja prvih simptoma besnila, nema im spasa - ree lekar. Zatim mu je priao o
uenim spisima u kojima se besnilo svrstava meu izleive bolesti i preporuuju razni recepti za
ozdravljenje takvih bolesnika: ljuti, cinober, mous, ivu, anagallis flore purpureo.
- Sve same kojetarije - dodade. - Stvar je u tome to kod nekih besnilo izbije, a kod drugih ne,
pa je onda lako tvrditi da su ih ovi medikamenti sauvali od besnila.
On usmeri pogled na markiza, kako bi se uverio da je ovaj jo budan, pa zakljui:
- Zbog ega vas ovo toliko interesuje?
- Naprosto saoseam s njima - slaga markiz.
Kroz prozor je posmatrao more uspavano popodnevnom dosadom i sa setom uoio da su se laste
vratile. Vetri jo nije poeo da pirka. Gomila dece je pokuavala da kamenicama obori jednog
pelikana koji je zalutao na movarni sprud. Markiz je pratio njegove pokuaje da umakne, i najzad,
ptica je uzletela i nestala meu bletavim kupolama utvrenog grada. Koije prooe kroz gradska
vrata Media luna i uoe u nastanjenu etvrt. Probijajui se kroz etvrt zanatlija, Abrenunsio je
usmeravao koijaa u pravcu svog doma. A to nije bilo ba tako jednostavno. Neptuno ve bee
prevalio sedamdesetu, sem toga bio je nesiguran i kratkovid i navikao da konji sami pronau put, jer
su se bolje snalazili od njega. Kada su konano stigli do doktorove kue, Abrenunsio se sa praga
oprosti od njih jednim Horacijevim stihom.
- Ja ne znam latinski - izvinjavao se markiz.
- To vam nije ni potrebno! - ree Abrenunsio. I to kaza, razume se, takoe na latinskom.
Markiz je bio toliko ophrvan onim to je uo, da im je stigao kui, uini najudniju stvar u svom
ivotu. Naredio je Neptunu da skloni mrtvog konja sa brda San Lazaro, da ga pokopa u posveenoj
zemlji, a da sledeeg jutra lekaru odvede jednog konja iz markieve tale.

Posle trenutnog olakanja izazvanog ienjem organizma antimonom, Bernarda je tri puta dnevno
pribegavala blagim klistirima, ne bi li potisnula peenje u svojoj utrobi, ili bi se est puta okupala u
vruoj vodi mirisavim sapunima, kako bi smirila ivce. Nita nije preostalo od njene lepote koja ju je
krasila dok je bila mlada, iz onih vremena kada je smiljala poslovne avanture i ostvarivala ih sa
vidovitom sigurnou. Bila je veoma uspena u svakom pogledu sve do one kobne veeri kada je
upoznala Judu Iskariotskog, a otada poe da je prati nesrea.
Srela ga je sasvim sluajno, u vaarskoj areni gde se, golim rukama, maltene nag i bez ikakve
zatite, borio sa razjarenim bikom. Bee tako lep i hrabar, da nikako nije mogla da ga zaboravi.
Nekoliko dana kasnije, ona ga ponovo ugleda na jednoj karnevalskoj priredbi, kumbiambi, na kojoj
se pojavila maskirana u prosjakinju, okruena svojim ropkinjama, okienim ogrlicama, narukvicama i
minuama od zlata i dragog kamenja, kakve obino nose markize. Usred kruga radoznalaca, Juda je
plesao sa svima koje bi mu za to platile; bila je potrebna energina intervencija kako bi se obuzdala
navala svih zainteresovanih dama. Bernarda ga upita koliko joj valja platiti za jedan ples. Ne
prestajui da igra, Juda joj odgovori: - Pola reala!
Bernarda skide svoju obrazinu.
- elela bih da znam kolika je tvoja cena doivotno! - ree mu ona.
Juda vide da ona, bez maske na licu, vie ne lii na prosjakinju, niti ostavlja onaj utisak od
malopre. On ostavi na cedilu svoju partnerku i prie Bernardi, njiui se u hodu, kako bi istakao
svoje kvalitete.
- Pet stotina zlatnih pezosa - ree.
Ona ga odmeri pogledom iskusnog trgovca robljem. Bee on gorostas koe sline morskom psu,
miiavih grudi, uskih bedara, dugih nogu i nenih ruku, koje nisu odavale kakvim se poslom bavi.
Bernarda poe da ga merka:
- Visok si osam pedalja!
- I tri cola - dodade on.
Bernarda mu naredi da sagne glavu, kako bi mogla da mu osmotri zube, i pri tom je isparenja
amonijaka ispod njegovog pazuha oamutie. Zubi su mu bili savreni, zdravi i pravilni.
- Tvoj gospodar mora da je poludeo ako misli da e te neko kupiti po ceni koja se plaa za konja
- ree Bernarda.
- Ja sam slobodan i sam sebe prodajem - odvrati on i dodade, naglasivi Senjora!
- Markiza - dopuni ga Bernarda.
On se nakloni pred njom kao neki dvorjanin, to joj presee dah, i ona ga kupi za polovinu cene
koju je bio zatraio. Samo da bih napasala oi - objasnila je. Zauzvrat, i ona je umela da ceni
njegov status slobodnjaka i dozvoljavala mu je da i dalje nastupa sa svojim bikom. Smestila ga je iza
svojih odaja u jednu prostoriju koja je pripadala konjuaru, i od prve noi ga iekivala naga i uz
otkljuana vrata, sigurna da e on i nepozvan doi. Ali, morala je da prieka dve sedmice, i zbog ara
u utrobi nije bila u stanju mirno da usni.
U stvari, im je saznao ko je ona i osmotrio njen dom iznutra, poeo je da se ponaa kao rob, uz
duno potovanje. Ali, kada je Bernarda prestala da ga iekuje i ponovo legala u spavaici,
navlaei rezu na vrata, on uskoi kod nje kroz prozor. Razbudio ju je miris amonijaka koji je dopro
do nje. Ona zau frktanje minotaura koji je u mraku tragao za njom, oseti razbuktali ar tela na sebi,
provalnike ruke koje su grabile i kidale izrez njene none koulje, dok joj je dahtao na uvo: - Kurvo,
kurvo!
- Od te noi, Bernarda je znala da vascelog ivota nita drugo nee poeleti.
Ludela je za njim. Nou su odlazili na ples u predgraa, u prostorije oskudno osvetljene sveama.
On odeven kao pravi gospodin, u fraku i sa cilindrom, kupljenim po Bernardinom ukusu. Ona s
poetka donekle maskirana, a kasnije otkrivenog lica. Obasipala ga je zlatom, ogrlicama, prstenjem i
narukvicama, i naloila da mu se zubi ukrase dijamantima. Pomislila je da e umreti kada je saznala
da on spava sa svakom koja mu se nae na putu. Ipak se na kraju zadovoljavala onim to bi joj
dopalo. To se upravo deavalo kada je Dominga de Adviento, u vreme popodnevne sieste, ula u
Bernardinu spavau sobu, verujui da joj je gospodarica u mlinu za eernu trsku. Na nesreu, zatekla
je oboje nage na podu, iznenaene u ljubavnom zanosu. Robinja zastade na pragu, vie zauena nego
zaprepaena.
- Ne stoj tamo - viknu na nju Bernarda. - Gubi se ili doi i povaljaj se zajedno sa nama.
Dominga de Adviento ode i zalupi vratima, to je Bernardi zazvualo kao prasak amara. Ona joj
porui da svrati uvee i zapreti joj uasnim kaznama ukoliko bi ita zucnula o onome to je videla. -
Bez brige, belkinjo - ree robinja. - Moete da mi zabranite ta god vam je volja i ja u se
povinovati. - I jo ree:
- Zlo je jedino u tome, to ne moete da mi zabranite da imam sopstvene misli!
ak i da je markiz o svemu bio obaveten, ponaao bi se kao da nema pojma o tim zbivanjima.
Konano, Sierva Marija je bila jedina osoba koja ga je povezivala sa enom, ali ju je vie smatrao
njenom nego svojom kerkom. Bernarda, pak, sa svoje strane, uopte nije razmiljala o svojoj kerci.
Ona je dete potpuno potisla u zaborav, tako da je, posle dueg odsustvovanja, odnosno boravka u
mlinu za eernu trsku, zamenila Siervu sa nekom drugom devojkom. Dozvala ju je, zagledala,
ispitivala o njenom ivotu, ali nije uspela od nje da iupa nijednu re.
- Ista si kao tvoj otac - ree joj. - Pravo nedonoe!
U takvom raspoloenju bili su oboje i onoga dana kada se markiz vratio iz bolnice Amor de
Dios i saoptio Bernardi svoju odluku da gvozdenom rukom preuzme upravljanje nad kuom.
Njegova odlunost imala je u sebi neeg frenetinog i to Bernardi oduze mo govora.
Najpre je devojici odredio spavau sobu svoje babe, stare markize, iz koje ju je Bernarda
svojevremeno iselila i naloila joj da spava sa robovima. Tu je, pod slojem praine, poivao sjaj
nekadanje raskoi: kneevska postelja iji je mesingani blesak sluinad pripisivala zlatu, mrea
protiv moskita saivena od nevestinskog tila, bogato opervaeni pokrivai, umivaonik od alabastera s
brojnim boicama parfema i teglicama za pomade, koje su bile poreane u vojnikom poretku kraj
ogledala za eljanje, prenosna klozetska olja i pljuvaonica od porcelana. Sav taj nestvarni svet
izmatala je reumom ukoena starica i namenila ga kerci koju nikada nije rodila, i unuici koju nije
doivela da vidi.
Dok su robinje pokuavale da vaskrsnu tu spavau sobu, markiz je bio zauzet nastojanjem da u
kui sprovede svoju volju. Rasterao je robove koji su dremali u senci arkada i zapretio ibama i
zatvorom onima koji vre nudu po budacima, ili se u zatvorenim sobama odaju kocki. Ne behu to
nikakva nova nareenja. Te pretnje su ostvarivane jo mnogo stroe dok je Bernarda komandovala po
kui. O njihovom izvrenju brinula je Dominga de Adviento, a markiz je u javnosti koketirao svojom
istorijskom izjavom: U mojoj kui sprovodi se ono emu se ja pokoravam. Ali, kada je Bernarda
postala zavisna od drogiranja kakaom, a Dominga de Adviento umrla, robovi su se ponovo uunjali.
Najpre ene sa malom decom, da bi se nale oko lakih poslova, a potom i besposleni mukarci u
potrazi za sveinom hladovitih koridora. Zaplaena avetima zaputenog zamka, Bernarda ih je slala
na ulice da tamo sebi isprose neto za jelo. Kad je zapala u jednu od svojih kriza, ona odlui da sve
robove, sem tri ili etiri, koji su bili neophodni za odravanje domainstva, oslobodi. Ali, markiz se
tome usprotivio jednom nepromiljenom izjavom:
- Ako ve moraju da umru od gladi, onda je bolje da se to dogodi ovde, a ne negde napolju!
Otkad je pas ujeo Sierva Mariju, markiz se vie nije pridravao svojih ranijih odluka. Jednom
robu, koga je cenio da ima najvei autoritet i koji je izgledao dovoljno poverljiv, preneo je
punomoja i dao mu uputstva ija je otrina ozlojedila ak i Bernardu. Kada je pala no i kua po
prvi put posle smrti Dominge de Adviento bila ponovo sreena, markiz zatee Sierva Mariju u baraci
robinja, okruenu s pola tuceta mladih crnaca, koji su leali svuda unaokolo u lealjkama razapetim
na raznim visinama. On ih sve probudi, da bi im saoptio nova pravila kunog reda.
- Od danas e devojica da ivi u kui, a ovde i posvuda neka se primi k znanju da ona ima samo
jednu porodicu, a nju ine samo belci.
Devojica se opirala kada htede da je ponese u spavau sobu, pa je morao da joj objasni da
svetom vlada zakon mukaraca. A kada joj je u bakinoj spavaoj sobi skinuo lanenu podsuknju
robinja i zamenio je nonom kouljom, ona nije progovorila ni rei. Bernarda ih je posmatrala sa
praga: markiz je sedeo na krevetu petljajui oko dugmadi none koulje koja nisu htela da prou kroz
rupice, a devojica je stajala pred njim i netremice ga posmatrala. Bernarda nije mogla da se uzdri -
Zato se ne biste venali? - podrugivala se. A poto markiz na to nije reagovao, ona produi:
- To ne bi bio lo posao - izroditi plemenite kreolske gospoice sa tankim kokojim noicama i
prodavati ih cirkusima.
Ali, i kod nje je dolo do neke promene. Uprkos divljem cerekanju, izraz njenog lica bee manje
ogoren, a iz njene prostote izvirala je trunka saoseanja, to markiz nije primeivao. im je osetio
da je otila, on ree svojoj kerki:
- Ona je prava krmaa!
On pomisli da je primetio iskru interesovanja u devojicinim oima: - Da li zna ta je krmaa? -
upita je, eljno iekujui njen odgovor. No, Sierva Marija mu ne ostvari elju. Dozvolila mu je da je
stavi u krevet, da joj glavu poloi na perjane jastuke, da je pokrije sve do kolena lanenim aravom
koji je mirisao po kedrovini krinje, a da mu nije podarila nijedan milostivi pogled. On oseti griu
savesti.
- Pomoli li se pre spavanja?
Devojica ga i ne pogleda. Naviknuta na lealjku, ona skliznu meu dueke i zaspa, a da se nije ni
pozdravila sa ocem. Markiz briljivo navue mreu protiv moskita, kako je slepi mievi ne bi
uznemiravali u toku sna. Bee ve skoro deset sati, a hor umobolnih ena nepodnoljivo je odzvanjao
praznom kuom posle isterivanja robova.
Markiz pusti pse sa lanca i oni se stutie ka bakinoj spavaoj sobi gde su njukali i grebali oko
pukotina na vratima. On ih poeka po glavi vrhovima prstiju i smiri radosnom veu:
- To je Sierva, od veeras ponovo stanuje sa nama.
On odspava veoma malo i loe, zbog umobolnica koje su glasno pevale sve do dva sata u zoru.
Pri prvom javljanju petlova ustade i poe do sobe u kojoj je devojica spavala. Meutim, ne zatee
je tamo, ve u upi za robove. Robinja koja je spavala najblie ulazu, uplaeno se tre.
- Sama je dola, senjor! - ree pre no to ju je ita upitao. - Ja je nisam ak ni primetila.
Markiz je znao da je to tano. On upita koja je od njih pratila Sierva Mariju kada ju je pas ujeo.
Jedina mulatkinja meu njima, koja se zvala Karidad del Kobre, oglasi se drhtei od straha. Markiz
je umiri.
- Brini se o njoj, kao da si ti Dominga de Adviento - ree joj.
On joj objasni koje su joj dunosti. Upozorio ju je da Sierva Mariju ni trenutka ne isputa iz vida
i da se prema njoj ophodi s naklonou i razumevanjem, ali bez grubosti. Najvanije je da devojica
ne prolazi kroz bodljikavu ogradu koju je nameravao da podigne izmeu stanita robova i ostalih
delova kue. Ujutro, posle buenja, i uvee, pre odlaska na spavanje, Karidad del Kobre trebalo je, i
nepozvana, svakodnevno da mu podnosi izvetaj.
- Vodi rauna o tome ta ini i kako e to da izvede! - ree joj - Jer, ti e biti jedina
odgovorna za to da ova moja nareenja budu izvrena.

U sedam ujutru, poto je zatvorio pse, markiz krenu do Abrenunsiove kue. Lekar mu sam otvori
vrata, poto nije imao ni robove ni sluinad. Markiz ukori samog sebe zbog nesmotrenosti:
- Zaista nije vreme za posetu - ree pravdajui se.
Pun zahvalnosti zbog konja kojeg su mu upravo doveli, lekar mu pokaza koliko ceni taj gest. On
povede markiza kroz dvorite do upe u kojoj se nekad nalazila kovanica, od koje je preostalo samo
kovako ognjite. Predivni rian dvogodac, izdvojen iz sredine na koju je navikao, nemirno se
vrpoljio. Abrenunsio ga umirujue potapa po glavi, dok mu je na ui, na latinskom. aputao tanane
rei milote.
 Markiz ispria lekaru da je njegov uginuli konj pokopan u nekadanjem povrtnjaku bolnice
Amor de Dios, koji je u vreme epidemije kolere bio osveten za groblje namenjeno bogataima.
Abrenunsio mu se zahvali, smatrajui to preteranim iskazivanjem dobrohotnosti. Dok su razgovarali,
pade mu u oi da se markiz drao na odstojanju. A ovaj mu priznade da nikad nije imao dovoljno
hrabrosti da se popne na konja.
- Ja se podjednako plaim konja kao i kokoaka - kaza markiz.
- To je odista teta, jer je odsustvo sporazumevanja s konjima unazadilo oveanstvo - ree
Abrenunsio. - Kada bismo to nekako prevazili, mogli bismo da stvorimo kentaura!
Unutranjost kue, osvetljena sa dva prozora okrenutih prema moru, bila je ureena u sitniavom
maniru okorelog neenje. Sve prostorije odisale su mirisom balzama, to je podsticalo na veru u
delotvornost medicine. Tu se nalazio nesreen pisai sto i jedna vitrina puna porcelanskih tegli s
latinskim natpisima. unuta u jedan ugao i prekrivena zlatastom prainom, stajala je medicinska
harfa. Najveu panju privlaile su knjige, mnoge na latinskom i u ukrasnim povezima. Bile su
smetene u zastakljenim ormanima i po policama, ili su se, briljivo naslagane, gomilale po podu.
Lekar je prolazio izmeu tih hrpa papira s lakoom nekog nosoroga zateenog u ruinjaku. Markiz je
bio zadivljen tolikim mnotvom knjiga.
- Svo znanje sveta mora da je smeteno u ovoj sobi - prokomentarisao je.
- Knjige niemu ne slue - ree Abrenunsio raspoloeno. - itav svoj ivot proveo sam u leenju
boljki koje su drugi lekari izazvali svojim medikamentima.
On podie jednu usnulu maku sa svoje velike naslonjae, kako bi markiz mogao da sedne.
Ponudi mu biljni aj koji je sam pripremio na gorioniku, priajui usput o svojim medicinskim
iskustvima, sve dok nije primetio da je markizovo interesovanje splaslo. A to se zbilo ovako: markiz
se iznenada podigao, okrenuo lekaru lea i usmerio pogled ka sivoj puini. Najzad, jo uvek tako
okrenut, on skupi hrabrost i ree:
- Uvaeni magistre - promrmlja.
Abrenunsio nije oekivao takvo oslovljavanje.
- Daa...?
- Uz strogo uvanje lekarske tajne, i samo za vau linu upotrebu, priznajem da je tano ono to se
govorka - ree markiz sveanim glasom. - Moju kerku je ujeo besni pas.
On pogleda u lekara i zakljui da je ovaj o tome ve obaveten.
- Meni je to poznato - ree Abrenunsio. - I pretpostavljam da ste zbog toga navratili u ove rane
sate!
- Tako je - odvrati markiz. I on ponovi svoje pitanje postavljeno ve u bolnici, kada je ugledao
nesrenog samrtnika: - ta nam valja initi?
Umesto surovog odgovora od prethodnog dana, Abrenunsio predloi da pregleda Sierva Mariju.
Markiz je upravo to i eleo da ga zamoli. Poto su se o tome dogovorili, popee se u koije koje su ih
ekale pred vratima.
Kada su stigli u markiev dom, on zatee Bernardu pred stoiem za ulepavanje. eljala se bez
nekog povoda, s koketnou iz onih prohujalih godina kada su jo bivali u zagrljaju, a uspomene na te
dane markiz odavno odagnao iz seanja. Bernardina soba odisala je prolenim mirisima njenih
sapuna. Ona ugleda mua u ogledalu i obrati mu se bez otrine u glasu:
- A ko smo mi da moemo da poklanjamo konje? - Markiz to preu. On uze njenu kunu haljinu sa
neraspremljene postelje, prebaci je preko njenih ramena i grubo joj naredi:
- Obucite se, stigao je lekar!
- Sauvaj me, Boe! - uzviknu ona.
 - Nije doao zbog vas, iako bi vam i te kako bio potreban - ree - Doao je zbog devojice!
- To joj nee puno pomoi - odvrati ona. - Marija e umreti, a moda i nee. Trea mogunost ne
postoji. - Pa ipak, obuze je radoznalost:
- Ko je taj lekar?
- Abrenunsio - ree markiz.
Bernarda se sva usplahiri. Radije bi umrla ovakva, usamljena i naga, nego da svoju ast poloi u
ruke jednog suludog Jevrejina. On bee kuni lekar njenih roditelja, a oni su ga odbacili, jer je
razglaavao zdravstveno stanje svojih pacijenata, kako bi se hvalisao postavljenim dijagnozama.
Markiz ostade uporan:
- ak i ako vam se to ne svia, a meni jo manje, vi ste majka. Zbog te vae svete obaveze, molim
vas da prisustvujete, kao svedok, ovom pregledu.
- to se mene tie, moete uiniti ta vam je drago - ree Bernarda. - Ja sam za vas mrtva!
Suprotno oekivanju, devojica se podvrgnu temeljnom pregledu bez otpora, radoznalo pratei
lekarev rad. - Mi lekari vidimo posredstvom svojih ruku - ree Abrenunsio, a raspoloena devojica
mu se po prvi put osmehnu.
Dokazi o njenom zdravstvenom stanju bili su oevidni, jer je, uprkos svojoj mravosti, imala
skladno telo prekriveno skoro neprimetnim zlatasim maljama, to je nagovetavalo poetak
rascvetavanja pupoljaka njenog devojatva. Imala je savrene zube, otrovidan pogled, vitke noge,
mudre ruke, i svaka vlas njene bujne kose bila je preludijum za dug ivot. Ona je odgovarala voljno i
veoma staloeno tokom tog vetog sasluanja, i morali ste je dobro poznavati da biste shvatili da
nijedan njen odgovor nije verodostojan. Tek kada je lekar otkrio siuni oiljak na glenju, ona se
uznemiri. Abrenunsio je vispreno preduhitri:
- Da li si ti to pala?
Devojica potvrdi i ne trepnuvi:
- Da, sa stoliice!
Lekar poe da razgovara sam sa sobom na latinskom. Markiz ga prekide:
- Recite mi to na panskom!
- To se nije ticalo vas - ree Abrenunsio. - Ja razmiljam na latinskom.
Sierva Marija se oduevila Abrenunsiovim pregledom, sve dok joj nije poloio uvo na grudi da
bi joj oslunuo srce. Ono je kucalo grozniavo, a grudi su joj bile prekrivene bledim kapljicama iji
je miris podseao na luk.
Kada je zavrio sa pregledom, lekar neno potapa devojicu po obrazu.
- Ti si veoma hrabra! - pohvali je on.
Kada je ponovo ostao sam sa markizom, lekar mu ree da devojica zna da ju je ujeo besan pas.
Markiz ga nije shvatio.
- Ona vam je napriala mnoge lai, ali ne i tu! - odvratio je.
- Nije mi to ona rekla, dragi gospodine - nastavi lekar - ve njeno srce: skakutalo je kao abica u
kavezu!
Markiz je nabrajao ostale Marijine lai, ali ne osuujui ih, ve sa izvesnim oinskim ponosom. -
Moda e od nje postati pesnik - ree. Abrenunsio nije bio tog miljenja, da je la odlika umetnosti.
- to je napisani tekst istinitiji, utoliko je poetiniji - tvrdio je.
Jedina pojedinost koju nije bio u stanju da objasni, bee miris luka kojim je odisao detetov znoj.
Ali, poto nije nalazio nikakvu meuzavisnost izmeu odreenih mirisa i besnila, on to smatrae za
privremeno neobjanjiv simptom. Karidad del Kobre je kasnije otkrila markizu da se Sierva Marija
potajno bila podvrgla isceliteljskoj vetini robova. Oni su joj dali da vae smolu drveta manaje, a
zatim su je zatvorili u ostavu gde je bio smeten luk, da bi tako otklonili crnu magiju kojom ju je pas
unesreio.
Abrenunsio nije preutao ni najmanju pojedinost koja je bila u vezi sa pojavom i posledicama
besnila. - to ujed dublje prodre u meso i to je blii mozgu, utoliko su i prvi napadi besnila ei. -
On se seao jednog pacijenta koga je zadesila smrt od besnila posle pet godina, ali nije bilo izvesno
da li je moda ipak podlegao nekoj nepoznatoj zarazi do koje je dolo posle ujeda besnog psa. To to
je Siervina rana tako brzo zacelila, nije bilo od nekog znaaja. Posle izvesnog vremena, naime,
oiljak je mogao ponovo da otekne, da se zagnoji i da provali. A konana faza besnila mogla je da
bude tako bolna i muna, da bi svako radije poeleo brzu smrt. Zakon jedino dozvoljava da se takvi
bolesnici smeste u bolnicu Amor de Dios, gde rade Senegalci, vini u postupanju s jereticima i
pobesnelim umobolnicima. U protivnom, markiz bi morao sam da preuzme svu odgovornost i svoje
dete zavee za krevet, sve dok u mukama ne ispusti duu.
- U dugoj povesti oveanstva, nijedan hidrofobiar nije preiveo posledice besnila, da bi o toj
boljci mogao da svedoi - zakljui lekar.
Markiz odlui da za njega nijedan krst nee biti preteak, a da ga ne bi bio spreman poneti i
podneti. Neka njegovo dete umre u svome domu. Lekar mu uputi pogled koji je u veoj meri
izraavao samilost nego respekt.
- Od vas nisam drugo ni oekivao do ovoliku velikodunost, moj gospodine! I uopte ne sumnjam
da je vaa dua dovoljno oeliena, pa e biti u stanju sve to da podnese.
Lekar ponovo naglasi da prognoza za sada nije nimalo zabrinjavajua. Rana je bila dovoljno
udaljena od glavne zone opasnosti i niko se nije seao da je ikad krvarila. Prema svim postojeim
znacima, Sierva Marija se nee razboleti od besnila.
- A ta nam valja initi u meuvremenu? - upita markiz.
- U meuvremenu - odvrati Abrenunsio - omoguite joj da slua muziku, napunite kuu cveem,
cvrkutanjem i pojem ptica, odvedite devojicu da posmatra zalaske sunca sa morskog ala, pruite joj
sve to moe da je usrei!
Abrenunsio zaokrui eirom po vazduhu i oprosti se od markiza uobiajenom izrekom na
latinskom, ali ovog puta da bi markizu ukazao ast, i prevede: - Nikakva medicina nije u stanju da
izlei ono, to oseanje sree ne moe da isceli!
 2.

Nikada se nije saznalo zbog ega je markiz dospeo u takvo stanje duhovne i telesne zaputenosti,
niti zbog ega je njegov brak bio tako lo. Naime, nakon to je postao udovac, nije bilo nikakvih
prepreka da vodi smiren ivot. Mogao je da postane sve to je eleo, zahvaljujui bezgraninoj moi
prvog markiza, svoga oca, koji je bio vitez ordena Santijaga, veletrgovac robljem, gospodar nad
ivotima i smru, vojskovoa kamenog srca, a koga kralj, njegov gospodar, nije zaobilazio u
poastima, niti prekorevao zbog nekih prestupa.
Ali, Ignasio, njegov jedini naslednik, nije ni za ta pokazivao bilo kakvog dara. Odrastao je sa
oitim znacima duhovne zaostalosti, sve do sticanja mukosti ostao je nepismen, i nikoga nije voleo.
Prve znake izvesne ilosti pokazao je oko svoje dvadesete, kada se zaljubio u jednu tienicu ludnice
La Divina Pastora, koju je bio spreman i da oeni. Ona ga je bila oarala svojom pesmom i vikom,
uljuljkujui ga u deake snove. Zvala se Dulse Olivija. Bila je jedina kerka dvorskog sedlara i
stoga prinuena da izui vetinu izrade sedala, kako se ta dvestagodinja porodina tradicija ne bi
prekinula i ugasila. Tim prinudnim bavljenjem mukim pozivom i zanatom objanjavan je poremeaj
njenog uma. Njeno ludilo bee tako opako, da su je samo tekom mukom mogli odvratiti i spreiti da
se ne hrani sopstvenim izmetom. Ako bi se zanemarila takva zastranjivanja, bila bi idealna prilika za
nekog maloumnog kreolskog markiza.
Dulse Olivija je bila ivahnog duha i dobroudne prirode, i teko bi neko mogao pretpostaviti da
je bila umobolna, ve prvom prilikom, kada ju je mladi Ignasio ugledao u meteu na terasi ludnice,
njih dvoje su, tog istog dana, poeli meusobno da se sporazumevaju znacima. Poto je ona bila
vina u origamiju - vetini pravljenja raznih ivotinja od hartije - slala mu je poruke preko papirnatih
lastavica. Da bi bio kadar da joj odgovara, on je nauio da ita i da pie, i to bee poetak velike
strasti koju niko nije bio spreman da shvati. Ozlojeeni markiz otac primoravao je sina da zvanino
porekne svoje namere.
- Ne samo da je sve to istina - odvratio je Ignasio - ve mi je dozvolila ak i da je drim za ruku!
- A suoen s injenicom da je ona umobolna, ovako se pravdao:
- Nijedan ludak nije lud ako shvatimo razloge za takvo njegovo stanje.
Stari markiz protera sina na jednu od svojih hacijendi, sa mandatom vlasnika i gospodara, ali
Ignasio se nije ponizio da ta svoja prava i koristi. Bee to za njega prava smrt, iako je i dalje s
mukom ivotario. Ignasio se smrtno plaio svih ivotinja, sem kokoaka. A onda je na imanju
osmotrio jednu koko iz neposredne blizine. Zamislio je veliku kao krava i ustanovio da je to
udovite strahotnije od bilo ega drugog to po kopnu ili u vodi plai ljude. Te noi ga obli hladan
znoj, a avetinjska tiina u stajama razbudi ga u zoru, i on oajniki poe da se bori za vazduh.
Lovaki pas, koji je nepomino straario pred Ignasiovom lonicom, uznemiravao ga je vie od svih
drugih opasnosti koje su mu pretile. Moj ivot je sazdan od strahova i uasa!, zakljuio je. U
takvom progonstvu, markiz je stekao osobine koje su ga i kasnije odlikovale: mraan izgled lica,
koncentracija, usredsreeno razmiljanje, uzdran nastup, mlitavi pokreti, otegnut nain govora i
sklonost ka mistici, to ga je sve skupa predodreivalo za boravak u manastirskoj eliji.
Posle godinu dana provedenih u izgnanstvu, probudi ga neki um, slian nabujaloj reci. Taj zvuk
poticao je od stoke, koja je posve tiho, u noi obasjanoj punim mesecom, poela da naputa svoja
stanita na hacijendi. Bez buke, ivotinje su ruile sve to bi im se ispreilo na njihovom putu preko
livada, polja eerne trske, gudura i movara. Na elu su stupala krupna goveda, jahai i tovarni
konji, iza njih svinje, ovce, pernata ivina. Bee to stravina povorka koja se izgubi prekrivena
platom noi. ak su i ptice letaice, ukljuujui i golubove, odlazile peice. Ujutru je jo samo verni
lovaki pas ostao na gospodarevom pragu pred spavaom sobom. Bee to poetak jednog skoro
ljudskog prijateljstva koje je ovog lovakog psa i sve njegove potomke povezao sa markizom.
Sam na naputenom imanju, zahvaen uasom, mladi markiz je odustao od ostvarenja svoje
ljubavne veze i podlegao namerama svoga oca. A ovaj se nije zadovoljio time to mu se sin odrekao
ljubavi, ve mu je odredio, jednom klauzulom u testamentu, da mora da se oeni naslednicom
izvesnog panskog plemia. I tako se dogodilo da se mladi markiz venao sa donja Olaljom de
Mendosa. Svadba je bila raskona a nevesta lepa, mnogostruko i veoma obdarena, ali je on nije ni
dotakao, pa je ostala i nadalje devica, jer nije hteo da joj ukae ak ni tu milost da mu ona rodi dete.
A markiz je i nadalje iveo onako kao od samog roenja: kao pravo nitavilo i okoreli neenja.
Donja Olalja de Mendosa uvela ga je meu svet. Ona povede mladog markiza na sveanu misu,
prvenstveno da bi bila viena, a ne da bi udovoljila uobiajenom protokolu. Na sebi je imala
lepravu pansku odoru sa puno blistavih velova i prebaeni utirkani ogrta od ipaka kakav nose
belkinje iz Kastilje. Pratila ju je svita crnih ropkinja, koje su bile odevene u svilu i okiene zlatnim
nakitom. Umesto u kunim papuicama, u kojima su u crkvu dolazile ak i najekstravagantnije
kaiperke, ona se pojavila u konim izmicama od korduana, s visokim sarama obloenim biserima.
Za razliku od druge gospode koja je nosila starinske perike i kitila se smaragdnim dugmadima,
markiz se oblaio u pamuno odelo, a glavu je pokrivao mekom beretkom. Meutim, na javne
skupove odlazio je nevoljno, jer nikako nije uspevao da prevazie svoju odbojnost prema ueu u
drutvenom ivotu.
Donja Olalja je u Segoviji bila uenica Domenika Skarlatija i zavrila nauk s pohvalama,
stekavi uverenje da u kolama i manastirima moe da predaje muziku i pevanje. Iz Segovije je
donela klavikord, rastavljen na delove, koji je zatim sama sklopila, i razne gudake instrumente na
kojima je majstorski svirala i pouavala svoje uenike. Od iskuenica je sastavila kamerni orkestar,
koji je novim kompozicijama iz Italije, Francuske i panije doprinosio prijatnoj, pa i sveanoj
atmosferi u kui. Za taj orkestar govorilo se da je nadahnut poezijom svetoga Duha.
Sam markiz nije imao dara za muziku. Parafrazirau jedan francuski slogan: govorkalo se da on
ima ruke umetnika, a sluh tobdije. Ali, im su instrumenti bili raspakovani, smesta je bacio oko na
jedan italijanski, teorbu, s dvostrukim rezonatorom, brojnim strunama i veoma jasnim, prodornim
zvukom. Donja Olalja je imala ambiciju da njen suprug naui da odsvira basove podjednako veto
kao ona sama. Provodili su prepodneva u vrtu, pod kronjama drvea, neveto ali uporno svirajui
vebe; ona strpljivo i s ljubavlju, a on s tvrdoglavou kamenoresca, sve dok se madrigal pokajniki
ne bi povinovao njegovim nedarovitim prstima.
Muzika je poboljala njihove brane odnose i harmoniju do te mere, da se donja Olalja usudila i
na presudni korak. Jedne olujne noi, hinei strah koji zapravo nije oseala, ona poe do lonice
svoga mua koga dotad nije bila ni takla. - Ja imam pravo na ovu polovinu postelje - ree mu ona. - I
dola sam da to svoje pravo i ostvarim!
No, on ostade leden. Uverena da e ubeivanjem ili silom biti u stanju da ga privoli, ona je i
nadalje istrajavala da postigne svoj cilj. Sudbina im, meutim, nije bila naklonjena. Devetog
novembra, dok su pod narandinim kronjama svirali u duetu, a vazduh bee prozraan i nebo jasno i
bez oblaka, iznenada ih zaslepi munja i prodrma uasna grmljavina. Donju Olalju je udarac groma
usmrtio na licu mesta.
- Nikada se vie neu oeniti - zakleo se Ignasio.
Ali, pre nego to je prolo godinu dana, on se tajno vena sa Bernardom Kabrera, kerkom
oveka koji je u vreme markievog oca bio nadzornik imanja, a kasnije ostvario sebi egzistenciju kao
bakalin. Upoznao se sa Bernardom kada je ona, po nalogu svoga oca, donela u palatu usoljene
haringe i crne maslinke, koje je donja Olalja oboavala. A kada mu je umrla ena, te namirnice je
preuzimao markiz. Jednog popodneva, kada ga je Bernarda zatekla u lealjci u vrtu, ona mu proita
sudbinu sa levog dlana. Markiz je do te mere bio impresioniran uverljivou njenog gatanja, da ju je
molio da i nadalje navraa u vreme popodnevnog odmora, ak i kada nita nije nameravao od nje da
kupi. Prooe dva meseca, a da on nita odreeno nije preduzeo da bi je ipak osvojio. Ona to uini
umesto njega. Na prepad ga zaskoi u lealjci, pritegnu ga peevima njegovog beduinskog ogrtaa i
vodili su ljubav dok markiz nije iznemogao.
Zatim ga ona ponovo uini ilim s takvom strastvenou i arom, koje on u svojoj samoi,
upranjavajui samo privid zadovoljavanja, nije mogao ni da zamisli. I tako on neslavno izgubi svoju
nevinost. Njemu su bile pedeset i dve godine a njoj dvadeset i tri, ali ta velika razlika u godinama
nije bila ono najkobnije.
Oni su u vreme popodnevnog odmora i dalje vodili ljubav, estoko ali bez iskrenih oseanja, u
aneoskoj senci narandinih stabala. Umobolnice su ih sa terasa bodrile bezobraznim pesmicama i
proslavljale njihove orgazme gromoglasnim pljeskanjem. Pre no to je markiz postao svestan
opasnosti koja mu preti, Bernarda ga tre iz njegove oamuenosti veu da je u drugom mesecu
trudnoe. Ona ga podseti da nije nikakva crnkinja, ve kerka hispaniziranog Indiosa i belkinje iz
Kastilje, prema tome njena ast moe da bude zakrpljena jedino iglom zvaninog braka. On ju je
zavaravao sve dok njen otac ne zakuca na vrata u vreme popodnevnog odmora, sa starinskom pukom
ostraguom o ramenu. Govorio je tiho i uzdrano i, ne gledajui markizu u oi, predade mu oruje.
- Znate li ta je ovo, gospodine markie? - upita ga.
Markiz, sa orujem u ruci, nije znao ta mu valja initi.
- Koliko ja znam, ovo je, ini mi se, puka ostragua - ree i upita iskreno zauen: - U koju svrhu
je vi koristite?
- Za odbranu od gusara, gospodine - ree Indios, i dalje ga ne gledajui u oi. - A sada sam je
poneo kako bi mi vae gospodstvo uinilo tu milost da me ubije, pre nego to ja vas usmrtim.
Najzad ga pogleda u oi. Imao je alosne, bezizraajne sitne oi, ali je markiz shvatio i ono to
one nisu govorile. On mu vrati ostraguu i pozove ga u kuu ne bi li se sporazumeli. Svetenik
oblinje crkve vena ljubavni par dva dana kasnije, u prisustvu nevestinih roditelja i svedoka. A
tada, odnekuda, iskrenu Sagunta i vencima koji donose sreu okiti mladence.
Jednoga jutra kasne jeseni, u znaku Strelca, kao sedmomeseno nedonoe, jedva nekako ugleda
svetlost dana Sierva Marija de Todos los Anheles. Podseala je na bezbojnog punoglavca i zamalo
da bude uguena pupanom vrpcom to joj se obmotala oko vrata.
- Devojica - ree babica. - Ali nee ostati u ivotu.
Tada se Dominga de Adviento zaree svom paganskom svecu da devojica do svoje udaje nee
kratiti kosu, ukoliko joj on podari ivot. Tek to je to izrekla, a novoroene poe da kmei. Dominga
de Adviento pobedonosno uzviknu:
- Evo, rodila nam se svetica! - Ali, kada je ugledao ve okupanu i povijenu kerkicu, markiz se ne
sloi s njenom vidovitou.
- Ona e postati kurva - ree. - Ukoliko joj Bog podari ivot i zdravlje.
Devojica, kerka plemia i plebejke, proivela je detinjstvo kao izoptenica. Nakon to ju je
samo jedan jedini put podojila, majka omrznu dete i, zbog straha da bi je mogla ubiti, ne htede je
zadrati uza se. Sierva Mariju je dojila Dominga de Adviento koja je malu dala pokrstiti u hriansku
veru, ali je posveti i Olokunu, joruba boanstvu neodreenog pola s takvim uasnim licem, da se
Olokun javljao ljudima samo u snovima, a i tada bi uvek imao obrazinu. Izgnana u prebivalite
robova, Sierva Marija naui da plee jo pre no to je progovorila, naui istovremeno tri afrika
jezika, naviknu se da nate ispija petlovu krv i da se, neprimeeno i neujno, meu hrianima kree
kao neko bestelesno bie. Dominga de Adviento okruila ju je veselom dvorskom svitom crnih
ropkinja, uslunih meleskinja, indioskih sluavki koje su je kupale u obinoj vodi, i osveavale
verbenama iz Jemalje, a njenu bujnu kosu, koja je petogodinjoj devojici dopirala do pasa, negovali
kao ruin grm. Robinje su joj postupno stavljale ogrlice raznih boanstava; na kraju ih je ukupno bilo
esnaest.
Bernarda je vrstom rukom ve bila preuzela voenje domainstva, dok je markiz i dalje
vegetirao u vrtu. Ona se najpre trudila da imovinu koju je njen mu poklanjao ponovo preuzme i
pone da je eksploatie. Pri tome se pozivala na privilegije prvog markiza i koristila se njima. Ovaj
je svojevremeno dobio licensno pravo za kupoprodaju pet hiljada robova i to za period od osam
godina, a preuzeo je obavezu da za svakog od njih uveze po dve bave brana. Zahvaljujui svom
veoma vetom prevarantstvu i podmitljivosti carinika, ne samo da je uspeo da uveze ugovoreno
brano, ve i da dodatno prokrijumari i proda jo tri hiljade robova, to ga je uinilo najuspenijim
poslovnim ovekom stolea.
Bernarda je, pak, reila da branom a ne robovima ostvari unosne poslove. Ipak, najvei uspeh
postizala je neverovatnom sposobnou ubeivanja. Jednom jedinom licencom na uvoz hiljadu
robova u toku etiri godine, a uz njih i po tri bave brana za svakog pojedinano, ona ostvari najvei
podvig svog ivota: prodade hiljadu crnaca po ugovoru, ali umesto tri hiljade bavi brana uveze
dvanaest hiljada. Bee to najvei krijumarski poduhvat stolea.
Najvie vremena provodila je u mlinu za trsku kraj Mahatesa, odakle je centralistiki upravljala
svojim poslovima jer je reka Rio Grande de la Magdalena, kojom se odvijala sva trgovina sa
unutranjou potkraljevstva, bila blizu. Do markiza bi doprla poneka vest o njenom uspenom
poslovanju, ali mu ona nije polagala nikakve raune. A za to vreme, provedeno u mlinu, Bernarda je,
ak i pre no to su je obuzele zdravstvene krize, bila nalik jednom od zatvorenih lovakih pasa.
Dominga de Adviento je to izrazila mnogo slikovitije: Ona je visoko digla dupe!
Sierva Marija je posle smrti svoje dadilje po prvi put dobila odgovarajue mesto u kui. Za nju
je pripremljena prekrasna spavaa soba u kojoj se odmarala prva markiza. Angaovan je kuni uitelj
koji ju je obuavao evropskom panskom jeziku i pruao joj znanja iz aritmetike i prirodnih nauka.
Pokuavao je da je naui itanju i pisanju. Ali, ona se tome usprotivi jer, kao to je govorila, ne
razume slova. Jedna svetovna uiteljica pokuavae da joj omili muziku. Devojica je pokazivala
interesovanje i imala je sluha, ali ne i strpljenja da naui da svira na nekom instrumentu. Uiteljica sa
aljenjem odustade od poduavanja i na rastanku ree markizu:
- Ne da vae dete ni za ta nije sposobno, ve kao da nije iz ovoga sveta!
Bernarda je pokuavala da zatomi svoju srdbu, ali se uskoro pokazalo da krivica nije bila do
njih dve, ve da je to stanje bilo ukorenjeno u njihovoj prirodi. Bernarda je ivela u smrtnom strahu
otkako je kod svoje keri otkrila izvesne volebne crte. Tresla se i pri samoj pomisli na trenutak kada
e, pogledavi iza sebe, susresti tajanstvene oi krhkog bia koje stoji pred njom uvijeno u mirisave
velove, sa vijoreom grivom to je ve dosezala do kolena. Dete!, viknula bi na nju, zabranjujem
ti da me tako posmatra! A dok je bivala usredsreena na svoje poslove, osetila bi na potiljku
itavi dah zmije koja vreba, i uasnuto bi poskoila. Dete!, viknula bi, kucaj pre no to ue!
Devojica povea Bernardin strah litanijom na joruba jeziku. Nou je bivalo jo gore, jer bi se
Bernarda iznenada budila sa oseanjem da ju je neko dodirnuo, a devojica bi stajala kraj njenih
nogu, posmatrajui je kako spava. Pokuaj sa zvoniima na detetovoj ruci pokazao se uzaludnim jer
se nisu oglaavali, poto se Sierva Marija kretala veoma oprezno. Ovo bie je belkinja samo po
boji, govorila je majka. To je bilo utoliko tanije, to je devojica sebi smislila ak i afriko ime,
koje je naizmenino koristila, uporedo sa svojim - Marija Mandinga.
Jednog ranog jutra dolo je do krize u njihovim odnosima. Bernarda se probudila izbezumljena od
ei posle drogiranja kakaom i pri dnu posude za vodu ugleda potopljenu lutku Sierva Marije. Za nju
to ne bee samo obina lutka koja pluta po vodi, ve neto kobno: mrtva lutka.
Ubeena da je u pitanju neka afrika vradbina Sierva Marije uperena protiv nje, Bernarda odlui
da za obe nema mesta u kui. Markiz pokua stidljivo da posreduje, ali ga ona grubo prekide: Ili
ona, ili ja!
Sierva Marija se, pak, vratila u kolibe ropkinja i ostajala tamo ak i kad bi joj majka boravila u
mlinu za eernu trsku, devojica je tamo bila izoptena od samog roenja, pa je ostala nepismena.
Bernarda, meutim, od toga nije imala nikakve vajde. Pokuavala je da zadri Judu Iskariotskog
ponaanjem slinim njegovim, ali su joj se u naredne dve godine poslovi, na ak i vlastiti ivot,
izmakli iz ruku. Maskirala je Judu kao nubijskog pirata, kao herc-keca, ili kao kralja Melhiora i
vodila sa sobom u predgraa, naroito u vreme kada bi jedrenjaci stigli u luku, a grad se naao u
estomesenom prazninom i raspojasanom raspoloenju. Izvan gradskih zidina bile bi
improvizovane taverne i bordeli za pristigle trgovce koji su dolazili iz Lime, Portobela, Havane i
Verakruza i meusobno konkurisali robom i tkaninama dopremljenim sa svih strana dotad otkrivenog
sveta. Jedne noi, pijan od terevenke u nekoj toionici pia za robove sa galija, Juda se pojavi pred
Bernardom, tajanstveno se ponaajui.
- Zatvori oi i otvori usta - ree joj.
Ona se povinova, a on joj stavi na jezik pare magine okolade iz Oaksake. Bernarda
prepoznade ukus i ispljunu, jer je jo od detinjstva oseala odvratnost prema kakau. Juda je ubedi da
je to sveta namirnica koja ini ivot radosnijim, poveava snagu, poboljava raspoloenje i podstie
seksualni nagon.
Bernarda se gromoglasno nasmeja.
- Ako bi to zaista bilo tako, redovnice iz Santa Klare morale bi da budu pravi bikovi za rasplod!
Ve je bila zavisna od prevrelog meda i u tome je uivala, zajedno sa svojim kolskim
drugaricama, jo pre udaje. I dalje se njime drogirala u vruem vazduhu mlina za eernu trsku, i to
ne samo posredstvom jezika, ve i svim ostalim ulima. Od Jude je nauila da vae duvan i lie
koke umoeno u pepeo jarumo drveta, kao to su to inili Indiosi Siera Nevade. U tavernama je
okusila i indijsku konoplju, terpentin sa Kipra, pejotu iz Real de Katorse i, bar jednom, opijum
nabavljen od filipinskih trgovaca sa jedrenjaka iz Manile. Ipak, nije se ogluila o Judinu preporuku u
korist kakaa. Kada je sve polo naopako, ona spoznade vrednosti kakaa i dade mu prvenstvo nad
svim ostalim drogama. Juda postade kradljivac, svodnik, povremeno i muka kurva, i to bez ikakve
potrebe, jer mu nita nije nedostajalo. Jedne kobne noi, zbog neke svae za kartakim stolom, golim
rukama se suprotstavio trojici veslaa flote, koji ga, pred Bernardom, ubie stolicama.
Bernarda se skloni u mlin za eernu trsku. Markiev brod nastavio je da pluta bez kormila, a to
ve tada nije pretrpeo brodolom, moglo se pripisati jedino vinoj ruci Dominge de Adviento. Ona je
otada sama vaspitavala i Sierva Mariju, u skladu sa pravilima i zahtevima njenih boanstava. Markiz
jedva da je ita saznao o duevnom slomu svoje ene. Iz mlina za eernu trsku dopirale su glasine da
Bernarda vegetira u stanju delirijuma, da razgovara sama sa sobom i odabira najzgodnije robove, da
bi ih u takozvanim rimskim noima delila sa svojim nekadanjim kolskim drugaricama. Imovina koju
je uspela da povrati sada je ponovo iezla, i ona je postala zavisna od vrea sa kakaom i uivanja u
prevrelom medu, ije je zalihe skrivala na pristupana ali skrovita mesta, kako ne bi gubila
dragoceno vreme kad bi je spopala potreba za drogom. Jedini oslonac koji joj je preostao behu dva
vra od ilovae napunjena krupnim novanicama i velikim zlatnicima koje je u vreme berietnih
godina zakopala ispod svog kreveta. Ona je bila u tako loem i jadnom stanju, da je ak ni mu nije
prepoznao kada se, posle pune tri godine, poslednji put vratila iz Mahatesa, neposredno pre no to je
pas ujeo Sierva Mariju.

Opasnost da kod Marije izbije besnilo izgleda da je bila prola sredinom marta. Markiz, zahvalan
sudbini, zavetovae se da e ispraviti greke iz prolosti i pokua da osvoji srce svoje keri u skladu
sa preporukama za usreivanje koje je zagovarao Abrenunsio. On joj je posveivao sve svoje vreme.
Hteo je da naui kako da je veto oelja i oplete vitice. Pokuavao je da je poui vladanju prave
belkinje. Pokuavao je da, umesto nje, ponovo oivi svoje neostvarene snove plemia kreola i da je
odvikne od konzumiranja dotad najomiljenijih jela: mariniranog leguana i kuvanog kengurovog mesa
s povrem. Markiz je zaista sve preduzimao, ali se nije upitao hoe li je na taj nain stvarno usreiti.
Abrenunsio je i dalje poseivao njihov dom. Nije mu bilo lako da se sporazumeva s markizom,
ali ga je zainteresovala njegova bezbrinost u zastraenom predvorju sveta kojim je vladala
inkvizicija. Tako su im prolazili vrui letnji meseci. Abrenunsio bi priao pod rascvetalim
narandinim kronjama, iako njegove rei nisu nailazile na oekivani odjek kod markiza koji je
lenario u lealjci, hiljadu trista morskih milja udaljen od svog kralja koji nikad ne bee uo za njega.
U toku jedne od tih poseta, prekide ih u razgovoru Bernarda svojom oajnom kuknjavom.
Abrenunsio se uznemiri. Markiz se pravio gluv, ali sledei jauk bee tako alostiv da vie nije
mogao da ga ignorie.
- Ko god da tako kuka, valja mu pomoi - ree Abrenunsio.
- To je moja ena iz drugog braka - odgovori mu markiz.
- E, pa, njena jetra je razorena - konstatova lekar.
- Otkud vi to znate?
- Jer stenje otvorenih ustiju - odvrati lekar.
Bez markieve dozvole, on gurnu vrata i u polumraku sobe pokua da pronae Bernardu, ali ona
ne leae u svome krevetu. Lekar izusti njeno ime, ali ne dobi odgovor. Zatim raskrili prozore i u
metalnoj popodnevnoj svetlosti ugleda golu Bernardu opruenu na podu u vidu krsta, sa rairenim
rukama, okruenu aurom smrtonosnih nadimanja. Njena koa je imala boju akutne utice. Iznenaena
svetlou koja je prodirala kroz otvoren prozor, ona podie glavu i zaslepljena ne prepoznade lekara.
A njemu je bio dovoljan samo jedan pogled da bi shvatio njenu dalju sudbinu.
- Ptica smrti te priziva, keri moja - ree.
On joj objasni da jo nije kasno da se preduzmu mere za njeno izbavljenje ako bi se smesta
podvrgla kuri proiavanja krvi. Bernarda ga prepoznade, uspravi se koliko je mogla i poe da ga
grdi. Abrenunsio ne obrati panju na njene psovke dok je ponovo zatvarao prozor. Pre no to je
napustio kuu, on se jo jednom zaustavi kraj markieve lealjke i dopuni svoju prognozu.
- Gospoa markiza e umreti najkasiije do petnaestog septembra, ukoliko se pre toga ne obesi o
neku gredu.
Markiz ree ravnoduno:
- Nevolja je u tome to je petnaesti septembar jo tako daleko!
On produi s terapijom usreivanja Sierva Marije. Sa brda San Lazaro posmatrali su daleke
smrtonosne movare na istoku, a u pravcu zapada ogromno crveno sunce kako polako tone u plamtei
okean. Ona ga upita ta se to nalazi sa druge strane morske puine, a on joj odgovori: Svet. Pri
svakom naporu on je nailazio na neoekivan, pozitivan devojicin odjek. Jednog popodneva oni na
horizontu ugledae flotilu galija koja se, rairenih jedara, pribliavala luci.
Grad se bee izmenio. Otac i ki zabavljali su se posmatranjem pozorita marioneta, divili se
vetinama gutaa vatre i uveseljavali bezbrojnim novotarijama vaara koji se tog aprila, s dobrim
predznakom, odravao u luci. Sierva Marija u ta dva meseca naui o navikama i ivotu belaca vie
nego ikad. U nastojanju da od nje naini drugu osobu, preobrazio se i sam markiz i to u tolikoj meri
da se nije promenilo samo njegovo ponaanje, ve se preinailo njegovo celokupno bie.
Kuu je napunio mnotvom igraaka: plesaicama na navijanje, muzikim kutijama i mehanikim
asovnicima, a sve te igrake su bile nabavljene po vaarima irom Evrope. Markiz je skinuo prainu
sa svog italijanskog gudakog instrumenta, teorbe, zategnuo strune i timovao ga sa takvom
istrajnou koja se mogla objasniti jedino ljubavlju. Ponovo je pratio sebe dok je pevao melodije iz
svoje mladosti, lepim glasom ali loeg sluha, kojima ni godine ni smutna seanja nisu mogli da naude.
Tih dana Sierva Marija ga upita da li je tano ono to se u pesmi kae, naime, da je ljubav
svemogua.
- To je istina - odvrati on - ali je za tvoje dobro ako u to ne poveruje!
Presrean zbog takvih dobrih obrta, markiz poe da razmilja o putovanju u Sevilju, kako bi se
Sierva Marija oporavila od pritajenog jada i upotpunila svoje gospodsko vaspitanje. Datum polaska i
usputne stanice na putovanju ve su bili utvreni, kada ga Karidad del Kobre probudi usred
popodnevne dremke surovom veu:
- Senjor, moja jadna malena sada se ponaa kao pas!
Abrenunsio, koji je bio hitno pozvan, opovrgnu sujeverje koje je vladalo u narodu, da zaraeni
besnilom na kraju poprimaju osobine ivotinje koja ih je ujela. On utvrdi da devojica ima povienu
temperaturu, pa iako se smatralo da je vruica boljka po sebi a ne simptom nekog drugog oboljenja,
lekar to ovog puta ne prihvati. On objasni zabrinutom ocu da devojica nije zatiena od drugih
bolesti, jer ujed besnog psa, bio on zaista besan ili ne, ne prua nikakav imunitet. Kako god bilo,
preostaje samo jedno: saekati! I markiz ga upita:
- Da li je to sve to moete da mi kaete?
- Medicinska nauka mi ne omoguava da vam kaem ita vie! - odvrati lekar sa istom gorinom u
glasu. - Meutim, ako nemate poverenja u mene, onda vam preostaje jo samo jedna mogunost:
uzdajte se u Boga!
Markiz ga ne shvati:
- Mogao bih se zakleti da vi uopte ne verujete u Boga!?
Pri odlasku, lekar se i ne osvrnu:
- Bio bih srean, senjor, kada bih to mogao!
Markiz se nije uzdao u Boga, ve u svakoga ko bi mu pruio izvesnu nadu. U gradu je bilo jo tri
izuena lekara, est apoteka, jedanaest berbera koji su bolesnicima putali krv i bezbroj nadrilekara i
iscelitelja volebnika, iako je inkvizicija u poslednjih pedeset godina njih hiljadu trista bila osudila
na razne kazne, a estoro dala spaliti na lomai. Jedan mladi lekar iz Salamanke otvori Marijin ve
zaceljeni oiljak i stavi joj na ranu kaustine flastere, ne bi li time odstranio njene neiste telesne
sokove. Jedan drugi pokua to isto, privijajui joj pijavice na lea. Neki nadrilekar joj ispra ranu
njenom sopstvenom mokraom, a drugi odredi da pije svoj urin. U toku naredne dve sedmice
devojica se dva puta dnevno kupala u vodi prepariranoj raznim travkama i dva puta dnevno bila
podvrgnuta klistiranju, a uzimanjem nekih ogavnih i smrtonosnih kojetarija bila dovedena na ivicu
agonije.
Temperatura joj je spala, ali se niko nije usuivao da tvrdi da je opasnost od izbijanja besnila
minula. Sierva Marija je imala oseaj da je na samrti. U poetku je sve podnosila nesalomivim
ponosom, ali se posle dvonedeljne torture na njenom glenju pojavio uaren otok, koa joj se od
obloga slaice i flastera stavljenih na beiku zapalila, a eludac brideo od goruice. Jadnica je prola
kroz sto muka: konvulzije, nesvestice, greve, delirijume, crevne i tegobe s beikom, a od bolova i
besa valjala se, urlajui, po podu. ak su je i najsraniji iscelitelji prepustili njenoj sudbini, uvereni
da je devojica ili poludela, ili je opsednuta demonima. Markiz je ve bio izgubio svaku nadu, kada
se Sagunta pojavi s kljuem svetoga Hubertusa.
I tada bee kraj. Sagunta odbaci svoju lanenu plahtu i namaza se lekovitim uljima Indiosa, a zatim
svoje telo poe da trlja o devojino. Sierva Marija, iako potpuno iznemogla, branila se i rukama i
nogama, pa je Sagunta morala da primeni silu. Bernarda u svojoj sobi zau divlje urlike. Ona dotra
ne bi li saznala ta se to deava. Zatee Sierva Mariju kako se valja po podu mlatarajui rukama oko
sebe, a preko nje nagu Saguntu zaogrnutu grivom Marijine bakarne kose, urlajui molitve upuene
svetom Hubertusu. Bernarda ih obe iiba gajtanima lealjke. U prvi mah one su, zgrene, nepomino
leale na podu, iznenaene neoekivanim prepadom, a onda ih Bernarda stade juriti sve dok joj ne
ponestade daha.
Biskup eparhije don Toribio de Kaseres i Virtudes, zbog nedostojnog ponaanja i ispada Sierva
Marije, pozva markiza u audijenciju bez blieg navoenja razloga, datuma ili asa za prijem, to se
smatralo znakom najvee hitnosti. Markiz, da bi prekratio nedoumicu, pojavi se u biskupskom dvoru
jo istoga dana, bez posebne najave.
Biskup je preuzeo dunost kada se markiz ve bio povukao iz javnog ivota, pa su se do tada
samo retko viali. Bio je inae ovek slabog zdravlja i zbog svoje preterane gojaznosti upuen na
tuu pomo, pri tom i izmoden tekom astmom, to je stavljalo na probu njegovu veru u Boga. U
vreme svetkovanja brojnih dravnih praznika nije se pojavljivao u javnosti, to je bilo skoro
nedopustivo, a kada bi, veoma retko, ipak zaao meu pastvu, drao se na odstojanju, to ga je
postupno uinilo skoro nestvarnim biem.
Markiz je biskupa video nekoliko puta, ali samo izdaleka i uvek okruenog drugim ljudima. Pa
ipak, ostala mu je u seanju jedna sveana misa na koju su biskupa, u nosiljci i sa svim znacima
njegovog biskupskog dostojanstva, doneli istaknuti zvaninici. Zbog svoje ogromne telesine i kabaste
odede, na prvi pogled izgledao je kao usamljeni kolos. Ali, njegovo lice bez brade i bora i osobene
zelene oi, zraili su lepotom koja nije odavala godine. Zahvaljujui visoko uzdignutoj nosiljci
okruivao ga je magini, skoro papski nimbus, a oni koji su ga bolje poznavali, pripisivali su to
njegovoj mudrosti i svesti o sopstvenoj moi.
Dvor u kojem je stanovao bee najstariji u gradu. Na dva oronula sprata nalazile su se ogromne
prostorije, od kojih biskup nije koristio ni polovinu jedne jedine. ak i na impozantnoj fasadi od
obraenog kamena i na masivnom drvenom portalu bili su vidni znaci zaputenosti.
Markiza je na glavnom ulazu doekao jedan akon, Indios. Poto je podelio krte milodare
grupicama prosjaka koji su kraj ulaza na kolenima puzali oko njega, markiz kroi u hladoviti
polumrak zgrade, upravo u trenutku kada su zazvonila zvona sa katedrale, to su oznaila etvrti sat
popodneva, a u njegovoj utrobi ti su gromoglasni metalni zvuci skoro bolno odjeknuli. Sredinji
koridor bee tako mraan, da je akona sledio ne razaznavajui bilo ta oko sebe i morao je da vodi
rauna o svakom koraku da se ne bi sudario sa neprikladno postavljenim statuama i svakakvom
starudijom koje je bilo posvuda. Na kraju hodnika nalazilo se malo predvorje koje je bilo neto bolje
osvetljeno odozgo, iz svetlarnika. akon se zaustavi, pozva markiza da sedne i tu saeka, a on se
izgubi kroz jedna neupadljiva vrata. Markiz stajae posmatrajui na glavnom zidu uljanu sliku koja je
prikazivala mladog vojnika u paradnoj uniformi kraljevog zastavnika. Tek kada mu poe za rukom da
deifruje mesinganu ploicu na okviru, postade mu jasno da je to portret mladog biskupa.
akon otvori vrata da ga pozove da ue, ali markiz nije morao da se pokrene sa mesta da bi
ugledao biskupa etrdeset godina starijeg od lika to ga je predstavljala slika. Iako iznuren astmom i
izmuen vruinom, bio je znatno krupniji i impozantniji no to su ga ljudi opisivali. Znoj je sa njega
lio u potocima i on se veoma sporo njihao u svojoj filipinskoj stolici za ljuljanje, jedva je pokretao
lepezu od palminog lia, a bio se nagnuo napred da bi lake mogao da die. Imao je na sebi proste
sandale i ogrta od grubog platna sa izbledelim mrljama od estog pranja sapunom. Na prvi pogled
se moglo zakljuiti da je sirotinjski izgled njegove pojave bio prirodan. Najupadljiviji je, meutim,
bio otvoren, bezazlen pogled njegovih oiju, to se moglo pripisati jedino istoti due. im ugleda
markiza u vratima, smesta prestade da se ljulja i uini prijateljski pokret lepezom u njegovom pravcu.
- Ui, Ignasio, ovo je tvoj dom - ree.
Markiz obrisa znojave ake o pantalone, proe kroz vrata i nae se na otvorenom, na terasi pod
svodom od utog zvonastog cvea i visee paprati. On ugleda tornjeve svih crkava, crvene krovove
najotmenijih kua, od vruine zamrle golubarnike, vojnike utvrde to su se ocrtavale na fonu
prozirnog neba i uarenog mora. Biskup namerno isprui svoju vojniku ruku i markiz je poljubi u
prsten.
Zbog astme, biskup je teko i itei disao, a njegove reenice behu prekidane umnim,
nedolinim uzdasima i hrapavim, kratkim kaljucanjem. Sve to ipak nije ilo na utrb njegove
blagoreivosti. On smesta zapoe da avrlja o svakodnevnim sitnicama.
Markiz, koji je sedeo ispred njega, bee zahvalan zbog tog ohrabrujueg uvoda koji je ispao tako
sadrajan i toliko se otegao, da ih usred razgovora prekide zvonjava od pet sati. To nije bio samo
zvuk, nego potres koji je popodnevnu jaru doveo do titranja, a nebo ispunio prestraenim
golubovima.
- Ovo je stvarno strano - izusti biskup. - Izbijanje svakog sata odzvanja mi u utrobi kao
zemljotres.
Ova reenica zapanji markiza, jer upravo to isto bee pomislio pri oglaavanju zvona u etiri
sata. Biskupu se ta podudarnost uini sasvim prirodnom.
- Misli ne pripadaju nikome - ree. On kaiprstom ocrta nekoliko krugova u vazduhu i zakljui: -
One lebde naokolo kao aneli!
Jedna redovnica ih poslui seckanim voem zalivenim tekim vinom u jednom vru i posudom
kipue vode koja ispuni vazduh mirisom medikamenata. Zatvorenih oiju biskup udisae tu paru i
kada se povratio od inhaliranja, bio je sasvim drugi ovek koji je suvereno vladao svojim
autoritetom.
- Naloili smo ti da doe - obrati se on markizu - jer znamo da ti je Boja pomo potrebna, ali
da ti to nee da prizna!
Biskupov glas izgubio je zvuanje orgulja i njegove oi su povratile svoj ovozemaljski sjaj.
Markiz naiskap popi pola ae vina, kako bi se pribrao.
- Vaa svetost verovatno zna da me je snala najvea nesrea koja moe da zadesi neko ljudsko
stvorenje - progovori on s razoruavajuom pokorom. - Prestao sam da verujem u Boga!
- To nam je poznato, sine moj - odvrati biskup bez vidnog iznenaenja. - O tome smo ve odavno
obaveteni.
On to izree sa skoro veselim prizvukom, jer je i sam bio izgubio veru u Boga kao
dvadesetogodinjak, kada je kao kraljev zastavnik uestvovao u jednoj bici u Maroku.
- Bee to trenutna izvesnost da je Bog prestao da postoji - objasni on. Uasnut, otad se odao
ivotu ispunjenom molitvom i kajanjem.
- Sve dok mi se Bog nije smilovao i ukazao put koji mi valja slediti - zakljui biskup.
- Nije toliko bitno to si sam izgubio veru, ve injenica da Bog i dalje o tebi vodi rauna. I u to
ne bi trebalo da sumnja, jer nas je on u svojoj bezgraninoj brizi prosvetlio, da ti podarimo to
olakanje!
- Pokuavao sam da prebolim svoju nesreu, ne otkrivajui je nikome - progovori markiz.
- Ali to ti nije uspelo - odvrati biskup. - Gromoglasno je razglaena tajna da se tvoja kerka u
sablanjivim grevima valja po podu, urlajui magine rei kojima su je nauile oboavateljke
paganskih idola. Zar to nisu neporecivi, oigledni znaci opsednutosti avolom?
Markiz se zgranu.
- ta time hoete da kaete?
- Da meu brojne lukavosti Neastivog spada da se uvlai u telo nedunog bia u vidu neke
strane boljke. A kada avolu to konano uspe, nikakva ovozemaljska sila vie nije u stanju da ga
odande istera.
Markiz mu objasni medicinske aspekte ujeda besnog psa, ali je biskup stalno nalazio neka
objanjenja koja su potkrepljivala njegova tvrenja i stanovite. Konano upita markiza ono to je i
sam i te kako dobro znao.
- Zna li ti ko je Abrenunsio?
- On je prvi lekar koji je pregledao devojicu!
- E, upravo sam to hteo da ujem iz tvojih usta! - odvrati biskup. On pozvoni zvoncetom koje mu
je bilo pri ruci i namah se, kao duh iz boce, tu stvori neki tridesetogodinji svetenik. Biskup ga
predstavi kao oca Kajetana Delauru i zamoli ga da sedne. Taj padre je imao na sebi halju za ovakve
vrele dane i iste sandale kao i sam biskup. Bio je bled i zraio je nekom snanom energijom. Imao je
ivahne oi i crnu kosu sa sedim pramenom preko ela. Njegovo ubrzano disanje i grozniave,
nemirne ruke, nisu govorili u prilog tome da je taj ovek naroito srean.
- ta znamo o Abrenunsiju? - upita ga biskup.
Padre Delaura nije dugo razmiljao.
- Abrenunsio de Sa Pereira Kao - progovori naglaavajui slogove i okreui se markizu: - Da li
ste primetili da poslednji deo njegovog prezimena na portugalskom znai pas?
- Zapravo se ne zna - produi Delaura - da li je to doktorovo pravo ime. Prema podacima Svete
inkvizicije, on je portugalski Jevrejin koji je prognan sa Iberijskog poluostrva, a ovde je dobio
zatitu zahvalnog guvernera koga je izleio od kile monica i isceljujuim vodama Turbaka.
Delaura je zatim pomenuo Abrenunsijeve magijske recepture, govorio o njegovoj navici da
predskazuje dan nastupanja smrti pacijenata, o njegovim tobonjim pederastikim sklonostima, o
njegovoj slobodoumnoj lektiri, o lekarevom bezbonikom ivotu. Ali, jedini stvarni prestup koji mu
je pripisivan, bee tvrenje da je jednog krojaa - krpu iz Hetesmane, vaskrsao iz mrtvih.
Verodostojni svedoci su tvrdili da je ovaj ve leao u kovegu, u mrtvakoj koulji, kada mu je
Abrenunsio naredio da ustane iz groba. Na doktorovu sreu, u ivot vraeni kroja pred Svetom
inkvizicijom je izjavio da nijednog trenutka nije bio izgubio svest.
- On ga je time spasao spaljivanja na lomai - prokomentarisa Delaura. A onda je govorio i o
konju koji je lipsao na brdu San Lazaro, a bio pokopan u posveenoj zemlji.
- Voleo ga je kao da je ljudsko stvorenje - objasni markiz.
- To predstavlja uvredu nae vere, gospodine markie - odvrati Delaura. - Konji stari sto godina
nisu normalna Boja stvorenja.
Markiza uznemiri injenica to je jedna bezazlena ala dospela u arhivske spise Svete inkvizicije.
On stidljivo pokua da opravda lekara: - Abrenunsio je otar na jeziku, ali skromno smatram da je to
daleko od svake jeresi.
Ova diskusija bi dobila na estini i otegla bi se u beskonanost, da je biskup nije ponovo usmerio
u eljenom pravcu.
 - ta god lekari tvrdili, besnilo kod ljudi izgleda da je jo jedna u nizu ratnih varki naeg
neprijatelja!
Markiz ne shvatae. Ova biskupova izjava bee tako dramatina, kao da je neki nagovetaj
izdravanja kazne u plamenu pakla.
- Na sreu, Bog nam je podario sredstva za spas due tog deteta, iako je njeno telo ve
nepovratno izgubljeno! - zakljui biskup.
Nastupajua no sputala se na zemlju kao mora. Markiz ugleda prvu zvezdu na nebu boje sleza i
pomisli na svoju kerku. Zamisli je samu u toj zaputenoj kui kako, nadrilekarima zahvaljujui, vue
za sobom obogaljenu nogu. I upita sa uroenom skromnou:
- ta mi valja initi?
Biskup ga poui i sve mu objasni, taku po taku. Ovlasti ga da se u svakom pogledu moe
pozvati na njega, a pre svega u samostanu Santa Klara, kuda bi devojicu valjalo to pre odvesti.
- Predaj je u nae ruke, Bog e se postarati za sve ostalo - zakljui biskup.
Markiz je na rastanku bio zabrinutiji nego pri dolasku. Kroz prozor koije posmatrao je sumorne
ulice, decu koja su se gola brkala po barama, otpatke koje su za sobom ostavili jastrebovi kokoari.
Kada su skrenuli za ugao, on ugleda more na istom mestu kao i uvek, i obuze ga neodlunost.
Kad se oglasie zvona za veernje, on ue u mranu zgradu i, po prvi put od smrti donje Olalje,
pomoli se povienim glasom: Aneo Gospodnji donese Mariji poruku!
U tami, strune teorbe odjeknue kao iz dubine kakvog bazena. Pipajui i sledei zvuke instrumenta
markiz se probi do sobe svoje kerke. Ona sedee na stolici u beloj haljinici, pred stoiem za
ulepavanje, sa rasputenom grivom kose to dopirae do poda, svirajui jednostavnu vebicu koju je
od oca bila nauila. On nije mogao da poveruje da je to ono isto stvorenje koje su nemilosrdni
nadrilekari bili tako izmodili. Ona bee sva jadna kada ju je u podne napustio, pa mora biti da se
dogodilo neko udo. Ali, iluzija potraja kratko. Sierva Marija primeti njegovo prisustvo, prestade da
svira i ponovo utonu u svoj jad.
Cele te noi markiz ostade kraj nje. Pomogao joj je nespretno, kao da joj je ouh, da obavi
ustaljeni ritual pred spavanje. Naopako joj navue spavaicu i devojica je morala ponovo da je
svlai, kako bi je ovoga puta obukla kako treba.
Bee to prvi put da ju je video golu - pupoljke njenih dojki, nene malje - ali ga zabolee njena
rebra to se otro isticahu pod koom. Zapaljeni gleanj bio je uareno crven. On joj pomae da se
bolje namesti u postelji, dok je devojica jedva ujno stenjala od bolova, i pri tom je bio skoro
uveren da pomae samrtnici.
Po prvi put od kada je izgubio veru u Boga, markiz oseti potrebu da se pomoli. On poe u kunu
kapelu i pokua svim svojim silama da prizove Boga koji ga je napustio, ali uzalud. Bezbonost prua
vei otpor od vere, jer je ukorenjena u ulima. Valjda zbog sveine koja nastupa pre svitanja,
devojica se vie puta zakalja i on poe u njenu spavau sobu. U prolazu primeti da su Bernardina
vrata odkrinuta. Neto ga je nateralo da s njom podeli svoja strahovanja, pa odgurnu vrata. Leala je
na stomaku, na podu i uasno hrkala. Markiz se, s rukom na kvaci, zaustavi na pragu, ne budei je. On
izgovori u prazno: Tvoj ivot za njezin! Ali se odmah ispravi: Na, moj i tvoj usrani ivot za njen.
avo da nas nosi!
Devojica je spavala. Markiz je posmatrao kako lei, nepomino i iscrpljeno, i upita se da li bi
vie voleo da je vidi mrtvu nego izloenu mukama koje izaziva besnilo. On briljivo namesti mreu
protiv moskita, da slepi mievi ne bi mogli da joj siu krv, namesti pokriva da vie ne bi kaljala i
ostade da bdi kraj kreveta, obuzet novim, ushienim oseanjem da je voli tako predano kako nikad
nikog na svetu nije voleo. Zatim, ne posavetovavi se s Bogom niti sa bilo kim drugim, on donese
odluku ivota. U etiri sata u zoru, im Sierva Marija otvori oi, ona ga ugleda kraj svog uzglavlja.
- Vreme je da poemo - ree markiz.
Ona ustade, ne zahtevajui nikakva dodatna objanjenja. Markiz joj pomoe da se obue i to u
skladu s njegovim namerama. U krinji potrai par somotskih papua, kako joj koa izmica trenjem
ne bi poveavala bol. Bez velike muke pronae i sveanu haljinu koja je pripadala njegovoj majci
dok je jo bila mlada devojka. Bila je ve pohabana od zuba vremena i izbledela, ali oigledno samo
jednom noena. Bezmalo posle jednog veka, markiz je navue Sierva Mariji preko magijskih ogrlica i
njenog medaljona to ga je dobila na krtenju. Haljina joj bee malo tesna, ali je to na odreen nain
isticalo otmenu starost toalete. On joj stavi i eir koji je takoe naao u krinji, ije arene pantljike,
pak, nisu bile u skladu sa haljinom. Pa ipak, eir joj je pristajao.
Najzad joj dade i kufere u koje je bio spakovao nonu koulju i jedan gusti metalni ealj, kojim
su mogle da se ieljavaju larve vaki, i maleni bakin molitvenik u zlatnom povezu s koricama od
sedefa.
Bee Cvetna nedelja i markiz odvede Sierva Mariju na jutarnju misu. Ona spremno prihvati
posveenu palminu granicu, a da pri tom nije bila svesna emu taj obred slui. Posle izlaska iz
crkve, iz koije su posmatrali raanje sunca; markiz sedei pozadi, sa kuferetom na kolenima, a ona,
nezainteresovano na klupici, suelice, gledajui kako ispred prozora promiu poslednje ulice koje je
imala prilike da vidi u svom mlaanom dvanaestogodinjem ivotu. Ona ne pokazivae bilo kakvu
radoznalost u vezi sa tako ranim putovanjem ili svojom udnom odeom dopunjenom eirom koji
prilii prostitutki. Posle dueg utanja, markiz je upita:
- Da li ti zna neto o Bogu?
Devojica odmahnu glavom.
Na horizontu sevnue daleke munje i zau se potmula grmljavina, nebo bee mrano a more
valovito. Na izlasku iz jedne krivine, pred njima se ukaza samostan Santa Klara, beo i usamljen, sa tri
sprata i plaviastim aluzinama. Uzdizao se nad morskim alom prekrivenim otpacima. Markiz
kaiprstom upre u zgradu. - Eno ga! - ree. A onda usmeri prst na levu stranu: - Sa prozora e stalno
moi da posmatra more. - Poto ga devojica nije sluala, on joj dade jedino objanjenje koje je
ikad dao u vezi sa njenom daljom sudbinom:
- Provee nekoliko dana kod opatica u samostanu Santa Klara!
Poto je bila Cvetna nedelja, na ulaznim vratima bee vie prosjaka nego obino. Nekoliko
leproznih bolesnika, koji su se s njima prepirali oko ostataka hrane, takoe se stutie na markiza,
pruajui prema njemu svoje dlanove. On im razdeli skromne milodare, po jedan novi svakome.
Vratarka ga ugleda u crnom korotnom odelu, osmotri dete odeveno u plemiku odoru i prokri sebi
put da ih pozdravi. Markiz joj objasni da Sierva Mariju dovodi po biskupovom nalogu. Procenjujui
nain kojim je to izgovorio, vratarka ni aska nije posumnjala u verodostojnost markievih rei. Ona
odmeri devojicu od glave do pete i skide joj eir.
- Noenje eira je ovde zabranjeno! - ree.
Vratarka zadra eir i markiz htede da joj preda i kuferi, ali ona odbi da ga primi:
- Ovde joj niega nee nedostajati!
Siervine labavo uvrene pletenice se raspletoe i vlasi maltene dodirnue tlo. Vratarka
posumnja da je to njena prava kosa. Markiz je uzalud pokuavao da joj kosu ponovo privrsti.
Devojica odgurnu oca i sama, bez tue pomoi, veto namesti punu, uz veliko vratarkino uenje.
- Morae da je odsee! - ree.
- U pitanju je zavet dat Svetoj Bogorodici, da je nee skraivati sve do dana svog venanja -
objasni joj markiz.
 Vratarka prihvati ovo obrazloenje. Ona uze devojicu za ruku, ne pruivi ocu priliku da se od
nje oprosti i dozvoli joj da proe kroz pokretna vrata. Poto je Sierva Mariju boleo gleanj pri hodu,
ona skide levu papuu. Markiz je gledao za njom kako se, hramljui na levu nogu, s papuom u ruci,
udaljava. Uzalud oekivae, makar jedan samilosni gest, da se osvrne i nasmei mu se. Njegova
poslednja uspomena na Siervu bee prizor kako ona, vukui za sobom bolnu nogu, nestaje na kraju
zasvoenog hodnika u zdanju namenjenom zauvek zatoenima.
 3.

Samostan Santa Klara bee etvrtasta graevina na morskoj obali, sa mnotvom prozora istih
dimenzija na sva tri sprata, i zasvoenom galerijom koja se protezala oko zaputenog ali bujnog i
hladovitog vrta. Jedna poploana staza vodila je do nasada banana i divlje paprati, a jedna vitka
palma, u potrazi za svetlou, nadrastala je manastirske zidine. U vrtu se uzdizalo i jedno gorostasno
stablo sa ijih su grana visile girlande vanile i cvasti orhideja. Pod tim drvetom nalazio se bazeni
stajae vode, sa ivicama izjedenim rom, po kojima su zatoeni papagaji izvodili svoje akrobatske
vetine.
Vrt je zdanje samostana delio na dva krila, desno se nalazila trospratnica za zauvek zatoene, do
kojih jedva da je dopirala tutnjava talasa sa strmih grebena, pa ih nije ometala u asovima molitvi i
pri pevanju psalama. Ovo krilo bilo je povezano sa kapelom jednim vratacima kako redovnice iz
klauzure ne bi morale da prolaze javnim manastirskim dvoritem i sredinjim delom crkve do galerije
odakle su sluale misu i pevale iza jedne reetke kroz koju su mogle da gledaju, ali ne i da budu
viene. Sve rezbarije od plemenitog drveta, koje su krasile i ostale prostorije u samostanu, izradio je
jedan panski umetnik koji je polovinu svog ivotnog veka bio posvetio samostanu i time stekao
pravo da bude sahranjen u jednoj od nia kraj glavnog oltara. Tako je on sada poivao, stenjen
ispod mramornih ploica, zajedno sa nekoliko opatica i biskupa, i nekim drugim uglednim ljudima
sahranjivanim tu tokom skoro dva veka.
Kada je Sierva Marija dospela u samostan, bilo je osamdeset dve panske redovnice u klauzuri,
sa svojim sluavkama, i trideset i est kreolki koje su poticale iz otmenih porodica potkraljevstva.
Poto su se sve zavetovale na edan ivot, u siromatvu i utnji, jedinu mogunost optenja sa
spoljnim svetom predstavljali bi susreti sa posetiocima u za to odreenoj prostoriji. Ona bee
odeljena od posetilaca drvenom reetkom kroz koju je dodue prodirao glas, ali ne i svetlost. Ta
prostorija nalazila se kraj ulaznih vrata i njeno korienje je bilo ogranieno; redovnice su morale da
se pridravaju strogih pravila uz stalno prisustvo jedne opatice koja je vodila rauna o sadraju
razgovora.
S leve strane vrta nalazile su se prostorije za poduavanje i radionice za veliki broj iskuenica i
uitelja. Tamo je bila smetena i zgrada za poslugu sa ogromnom kuhinjom, ognjitima i prostorijom
za klanje stoke, kao i jedna velika peenjara. Iza tih zgrada prostiralo se dvorite, stalno zagaeno
pomijama, gde je bilo smeteno nekoliko porodica robova, a dalje su se reale staje, tor za koze,
obor za svinje, konice za pele i povrtnjak, u kojem se gajilo sve to je bilo neophodno za blago-
utrobije.
Na samom kraju tog kompleksa nalazila se, prilino udaljena, jedna sporedna zgrada koja je
ezdeset i osam godina sluila inkviziciji kao zatvor, a i sada se u te svrhe koristila za
disciplinovanje buntovnih redovnica. U poslednju eliju ove postaje zaborava zatoena je Sierva
Marija, devedeset i tri dana nakon to ju je pas ujeo, ali bez ikakvog znaka pojave besnila.
Vratarka, koja devojicu bee povela za ruku, srete na kraju hodnika jednu iskuenicu na putu
prema kuhinji, te je zamoli da odvede Sierva Mariju do nastojnice. Iskuenica pomisli da ne bi bilo
razborito ovako neno i lepo odeveno devoje izloiti meteu u kuhinji, pa zamoli Sierva Mariju da
sedne na jednu od kamenih klupa u vrtu, dok ona kasnije ne doe po nju. No, ona je na Mariju
potpuno zaboravila.
Dve iskuenice, koje su potom naile, zainteresovae se za ogrlice i prstenje Sierva Marije, pa je
upitae ko je i odakle je. Ona im ne odgovori. Upitae je da li zna panski, ali kao da su oslovljavale
nekog mrtvaca.
 - Ona je gluvonema - ree mlaa iskuenica.
- Ili je Nemica - odvrati ona druga.
Mlaa poe da se ophodi prema Sierva Mariji kao da ova ne vlada svojim ulima. Ona odmota
pletenice zadenute na devojinom potiljku i izmeri ih akom. Dugake su etiri pedlja, ree u
uverenju da je devojica ne uje. Zatim poe da rasplie pletenice, ali joj Sierva Marija zapreti
pogledom. Iskuenica izdra taj pogled i isplazi joj jezik.
- Ti ima demonske oi - ree.
Ona joj skide jedan prsten ne nailazei na otpor. Ali kada druga redovnica pokua da skine
Sierva Mariji njene ogrlice, devojica se izmigolji kao zmija i hitro i smiljeno je ujede za ruku, a
iskuenica otra da ispere krv.
Kada se hor redovnica spremao da intonira molepstvije treeg asa, Sierva Marija se upravo bila
podigla da se napije vode iz malog vetakog jezerceta. Uplaeno se tre i, ne utolivi e, vrati se na
klupu. Ali ponovo ustade kada shvati da je u pitanju pojanje redovnica. Spretnim pokretom ruke ona
skloni sloj trulog lia ustranu i napi se ustajale vode sve dok ne stia e, ne vodei rauna o
plutajuim larvama insekata. Onda se izmokri, unuvi iza jednog drveta, naoruana tapom, kako bi
mogla da se odbrani od nasrtljivih ivotinja i pokvarenih mukaraca - kako ju je pouila Dominga de
Adviento.
Nemalo zatim naioe dve crne robinje koje uoie Marijine maijske ogrlice, pa je oslovie na
joruba jeziku. Devojica im radosno odgovori na istom dijalektu. Poto niko nije znao zbog ega i
koga ona tu eka, robinje povedoe Sierva Mariju sa sobom u bunu kuhinju gde je sluinad
ushieno doeka. Tada neko primeti ranu na njenom glenju, pa je upitae ta joj se to dogodilo. To
me je mati posekla noem, odgovorila im je, a onima koje su je pitale kako se zove, ona kaza svoje
crnako ime: Marija Mandinga.
Devojica se odmah snala u toj sredini. Pomagala je pri klanju jednog jarca koji se opirao smrti.
Ona mu iskopa oi i odsee muda, jer su joj najvie prijali. Igrala je sa odraslima i decom diabolo u
dvoritu, i sve ih pobedila. Pevala je na jezicima joruba, kongo i mandinga, i ak i oni koji je nisu
razumeli ushieno je sluae. Za ruak devojica pojede jelo pripremljeno od jarevih muda i oiju,
koje je izdinstala na svinjskoj masti sa puno ljutih zaina.
U tom asu ve su svi u samostanu saznali za njeno prisustvo, izuzev nastojnice Josefe Mirande.
Bee to suvonjava, dangrizava ena uskih vidika, to je bilo svojstveno njenoj porodici. Ona je
odrasla u Burgosu, u senci Svete inkvizicije, ali njena tenja za komandovanjem i strogost njenih
predrasuda poticali su iznutra, i to od vajkada. Imala je uza se dve sposobne pomonice, vikarke, ali
su one bile izline, jer se ona bez iije pomoi o svemu sama brinula.
Jo odavno, sto godina pre njenog roenja, buknula je omraza protiv lokalnih crkvenih vlasti.
Prvi povod, kao to je uobiajeno kod svih sporova u povesti, bee neznatna razlika u miljenjima o
pitanjima koja su se ticala novanih problema i prava nadlenosti, iskrsla izmeu redovnica i
franjevakog biskupa. Poto on nije odustajao od svojih zahteva, one su dobile podrku civilnih
vlasti, to je bio poetak rata koji su, od tada, vodili svi protiv svih.
Uz pristanak nekih drugih optina, koje je uspeo da pridobije, biskup je pokuao da manastir
izgladni zabranom za redovnice, a izdade i dekret Cessatio a Divinis, kojim je, do daljeg, bilo
zabranjeno odravanje slube Boje u gradu. Metani se podelie, a civilne i crkvene vlasti,
oslanjajui se na suprotstavljene tabore, poee da ratuju meusobno. Uprkos tome, klarise su,2 i
posle est meseci opsade, i nadalje bile ive i nesavladane. To im je uspevalo jer su koristile tajni
tunel kroz koji su ih njihove pristalice snabdevale hranom. Kada je to otkriveno, franjevci, uz
podrku novog guvernera, savladae otpor samostana Santa Klara i rasterae redovnice.
 Potraja dvadeset godina dok se duhovi smirie a opljakani manastir bio vraen redovnicama.
Meutim, i itav vek kasnije, nastojnica Josefa Miranda jo uvek je u sebi gajila zapretenu srdbu.
Ona ju je usaivala iskuenicama, podgrevala je, vie u svojoj utrobi nego u srcu, i svu krivicu
prebacivala na biskupa De Kasares i Virtudesa i sve one koji su bili u nekakvoj vezi s njim. Njena
reakcija je, dakle, bila predvidiva kada joj je javljeno da, po nalogu biskupa, markiz od Kasalduera
dovodi svoju dvanaestogodinju kerku, sa smrtonosnim simptomima opsednutosti demonima, u njen
manastir. Ona je postavila samo jedno pitanje: Da li takav nekakav markiz uopte postoji?, i to
pitanje je bilo dvostruko otrovno: najpre, njime je vreala i samog biskupa, a zatim, dovodila je u
pitanje legitimitet kreolskog plemstva koje je ona smatrala za budaklijsko.
Sve do podneva ona nije uspela da pronae Sierva Mariju u samostanu. Vratarka je prenela
jednoj od vikarki da joj je neki ovek u crnini, u rano jutro, predao na uvanje jednu riokosu,
raskono odevenu devojicu, ali da o njoj nita nije uspela da sazna, jer su prosjaci upravo poeli
svoju svau oko supe od manioke koja im je podeljena na Cveti. Kao dokaz za ovu svoju tvrdnju, ona
predade vratarki eir sa arenim trakama. Ova ga pokaza nastojnici kada su bile krenule u potragu za
devojicom, i nastojnica se uopte nije dvoumila u donoenju ocene o kvalitetima osobe koja ga je
nosila. Uze ga vrhovima prstiju i s gaenjem ga posmatrae u ispruenoj ruci.
- Jedna lepa malena senjorita markiza, sa eirom devojure - ree. - Neastivi zna ta ini!
Oko devet sati toga jutra nastojnica je prolazila kraj lokutorijuma, prostorije za razgovor sa
posetiocima, a zatim se zadra u vrtu, u svai sa zidarima oko cene izvedenih radova na vodovodu,
ali nije videla devojicu koja je sedela na kamenoj klupi. Ni druge redovnice, koje su takoe tuda
prolazile, nisu je primetile. One dve iskuenice koje su joj bile skinule prsten, zaklinjale su se da je
nisu videle kada su, posle otpevanih hvalospeva, tuda prole.
Nastojnica se upravo odmarala kada zau milozvunu pesmu otpevanu nepoznatim glasom, koja
odzvanjae celim samostanom. Ona povue ue to je visilo kraj njene postelje i bilo povezano sa
jednim zvoncetom, i smesta se u njenoj sobi pojavi jedna iskuenica. Nastojnica je upita ko to tako
lepo peva.
- Devojica - ree iskuenica.
Jo pospana, nastojnica promrmlja: Kakav divan glas!, ali se smesta tre i uspravi:
- Kakva je to devojica?
- Ne znam - ree iskuenica. - Neka koja od jutros u zadnjem dvoritu izaziva pravi mete.
- Svevinji Boe! - uzviknu nastojnica.
Ona skoi sa postelje, jurnu brzim hodom kroz samostan i stie, sledei onaj glas, do dvorita za
sluinad. Sierva Marija je sedela na jednoj klupici i pevala usred gomile oarane sluinadi a griva
njene kose prekrivae tlo. im ugleda nastojnicu, ona prestade da peva. Nastojnica podie krst koji je
nosila oko vrata.
- Ave Marija, preista! - ree.
- Bezgreno zaeta - odvratie ostali.
Nastojnica je pretei mahala krstom u pravcu Sierva Marije, kao nekom ratnom sekirom. Vade
retro3 vikala je. Sluinad ustuknu i devojica se nae sama pred njom na oprezu, ukoenog
pogleda.
- Izrode neastivog - vikala je nastojnica. - Uinila si sebe nevidljivom, da bi nas namagarila!
Nije im uspelo da od Sierva Marije izvuku niti jednu re. Jedna iskuenica htede da je uhvati za
ruku i odvede, ali joj to nastojnica, uasnuta, zabrani. Ne dodiruj je, vikala je. A onda, obraajui
se svima:
- Niko da je nije dodirnuo!
 Konano su Sierva Mariju morale da odvuku na silu, a ona se branila, ritajui se nogama i
ujedajui kao pas, sve dok nisu uspele da je strpaju u onu zadnju eliju zatvorske zgrade. Uz put
primetie da se oneredila, pa su joj u tali sprali izmet kofama vode.
- Ima toliko samostana u gradu, a biskup upravo nama alje ovo ogavno govno! - poali se
nastojnica.
elija bee prostrana, ispucalih zidova, a visoki kameni svod izrovan termitima. Kraj jedinih
vrata nalazio se veliki prozor koji je dopirao do poda, sa reetkama od drveta, a jedna gvozdena
poluga onemoguavala je otvaranje prozorskih krila. Na stranjem zidu, prema moru, bio je jo jedan
visoki prozor sa drvenom reetkom. Leaj se sastojao od ozidanog postolja na kojem se nalazila
slamarica, istanjena i ofucana dugotrajnom upotrebom. Tu su bili i kamena klupa i stalak za pisanje,
koji je ujedno sluio i kao oltar, ali i kao umivaonik, a iznad, na zidu, jedan okaeni usamljeni krst.
Sierva Mariju ostavie u eliji mokru od glave do pete. Drhtala je, ali vie od straha, dok je na nju
motrila uvarka, pouena da pobedonosno izvojuje hiljadugodinju bitku sa neastivim.
Sierva Marija sede na leaj, ispitujui pogledom gvozdene ipke kojima su bila osigurana vrata, i
u tom poloaju je zatee sluavka koja joj oko pet sati popodne donese tanjir sa hranom. Ona ostade
nepomina. Sluavka pokua da joj skine ogrlice, ali je Sierva Marija dohvati za runi zglob i
primora da odustane. U manastirskim spisima, koji su od te veeri uredno voeni o Siervinom
ponaanju, mogla se proitati sluavkina izjava kako ju je neka strana vanzemaljska sila skolila.
Devojica ostade nepomina i kada su se vrata elije zalupila i zaulo zveckanje lanca i
okretanje kljua kojim je zakljuavan lokot sa spoljne strane. Ona pogleda ta su joj to doneli za jelo:
nekoliko tankih renjeva dimljenog mesa, kolai od manioke i oljicu okolade. Ona zagrize kolai,
poe da vae, pa ga ispljunu. Onda lee na lea. ula je romorenje mora, nadolaenje plime i prvu
aprilsku grmljavinu koja se sve vie pribliavala. Rano sledeeg jutra, kada joj je donela doruak,
sluavka zatee devojicu kako spava na slamarici koju je zubima i noktima svu bila raupala.
U vreme ruka ona voljno poe sa pratiljom do trpezarije redovnica koje jo nisu bile dale zavet
da e iveti u klauzuri i odrei se optenja sa spoljnim svetom. Bee to dugaka sala sa visokim
svodom i velikim prozorima kroz koje je dopirao jarki odsjaj mora, a ulo se i udaranje talasa o
hridine, i to iz velike blizine. Dvadeset uglavnom mladih iskuenica sedelo je uz dva grubo istesana
stola. Imale su na sebi odore od jednostavnog etamina i do glave kratko oianu kosu. Bile su vesele i
brbljive, i nisu skrivale svoje uzbuenje zbog prilike da svoj, inae kasarnski obed, obave u
prisustvu jedne besnilom obuzete osobe.
Sierva Marija je sedela u blizini glavnih ulaznih vrata, izmeu dve rasejane uvarke i jedva da je
neto okusila. I njoj su bili obukli odoru iskuenica, ostavivi joj njene papue koje su jo uvek bile
mokre. U toku jela niko je nije ni pogledao, ali su je po zavretku obeda okruile iskuenice koje su
poelele da osmotre njen nakit. Jedna od njih pokua da joj skine ogrlicu. No, Sierva Marija se
estoko opirala. Jednu od nadzornica koja pokua da je savlada, ona besno odgurnu. Zatim skoi na
sto, poe da juri po njemu s kraja na kraj, uz dreku, kao da je odista sila s uma. Razbivi sve to joj
se ispreilo na putu, najzad skoi kroz prozor i u trku oteti pergole u atrijumu, uznemiri pele, porui
drvene zidove staja i ograde obora. Pele se rasprie na sve strane, a ivotinje, urlajui i u panici,
upadoe ak i u spavaonice krila u kojem su obitavale redovnice u klauzuri.
Od tada, sve to je Sierva Marija inila bilo je pripisivano njenom demonskom divljanju.
Nekoliko iskuenica izjavilo je u zapisnik da devojica leti uz pomo providnih krila koja proizvode
avetinjsko zujanje. Bila su potrebna dva dana i buljuk robova da bi se razbeala stoka pohvatala, da
se pele ponovo privole konicama a samostan dovede u red. Govorkalo se da su svinje otrovne, da
pijaa voda izaziva vizije i privienja, i da se jedna prestraena koko visoko vinula nad krovove i
nestala na horizontu. Ali, u zaprepaenju klarisa bee puno protivurenih oseanja i, uprkos
zgraanju nastojnice i straha koji je poneku redovnicu zahvatio, elija Sierva Marije postade stecite
opte znatielje.
U klauzuri je od poslednje veernje slube i oglaavanja zvona u sedam sati, pa do prvih jutarnjih
molepstvija i rane mise u est izjutra, vladala nona tiina. Lampe su morale biti ugaene, a svetlo je
bilo dozvoljeno jedino u onim malobrojnim elijama ije su redovnice za to imale posebno
odobrenje. ivot u samostanu, uprkos svemu, nikad nije bio tako slobodan i neobuzdan kao od kada je
Sierva Marija stupila pod njegov krov. Po hodnicima su promicale senke tamo-amo, ulo se
prigueno mrmljanje i vladala pritajena vreva. U elijama, gde bi se to ponajmanje oekivalo, kartalo
se panskim kartama ili kockalo prepariranim kockicama, potajno se i pijuckalo, a i kriom puio
duvan smotan u cigarete, to je Josefa Miranda redovnicama u klauzuri zabranjivala. Devojica
opsednuta avolom u njihovom samostanu - imala je dra sasvim osobene avanture.
ak i najbigotnije meu redovnicama iskradale su se posle oglaavanja veernjeg zvona iz trakta
klauzure i odlazile, u grupama po dve ili tri, do Sierva Marije da bi s njom porazgovarale. Ona je
isprva bila veoma osorna, ali se ubrzo izvetila da se prema njima ophodi u skladu sa trenutnom
situacijom i raspoloenjem redovnica. esto se od nje zahtevalo da od neastivog zatrai ispunjenje
neostvarenih usluga i elja. Sierva Marija je oponaala zvuke sa onoga sveta, govor pogubljenih,
glasove izroda neastivog, a mnoge su istinski verovale da te njene ujdurme imaju stvarnog osnova, i
takve izjave su potom ulazile u samostanske spise o njoj. Jedne kobne noi u eliju Sierva Marije
upade buljuk maskiranih redovnica.
Svezae je i otee joj magijske ogrlice. Bio je to neslavan poduhvat. Prilikom zbrzanog bega,
predvodnica prepada se spotae na mranom stepenitu i pretrpi prelom lobanje. Njene pratilje nisu
imale ni trenutka spokoja sve dok devojici nisu vratile sve opljakane ogrlice. Posle tog dogaaja
niko vie nije uznemiravao nonu tiinu Marijine elije.
Za markiza Kasalduera behu to dani tuge i alosti. Trebalo mu je vie vremena da svoju kerku
smesti u samostan nego to je sada imao za ispatanje te svoje prenagljene odluke. Upao je tako u
depresiju od koje se vie nikada nije oporavio. Satima je pokajniki obilazio oko samostana i pitao
se iza kojeg od mnogobrojnih prozora Sierva Marija misli na njega. Kada je stigao kui, u dvoritu
zatee Bernardu koja je tu etkala ponadavi se prvoj nonoj sveini. Bojazan da e ga neto upitati o
Sierva Mariji ga zgrozi, ali ga ona i ne pogleda.
On pusti pse sa lanca i oprui se u lealjci sa eljom da se vie nikad ne probudi. Ali, san mu ne
htede na oi. Period pasatskih vetrova je proao i no bee uareno vrela. Gamad svih vrsta i itavi
oblaci krvoednih komaraca, pomamljeni vruinom, doletee iz movara i u spavaim sobama morao
se paliti stajnjak da bi ih se ljudi otarasili. Svi postadoe bezvoljni. Prvi pljuskovi kie oekivani su
podjednako eljno kao to e, est meseci kasnije, svi ponovo prieljkivati da se nebo razvedri.
Tek to je jutro poelo da svie, markiz se uputi ka Abrenunsijevom domu. Pre no to je tamo
seo, ve unapred je osetio ogromno olakanje to e s njim moi da podeli svoju bol. Bez ikakvog
okolienja on pree na stvar.
- Odveo sam devojicu u Santa Klaru i tamo je ostavio!
Abrenunsio ga nije shvatio, a markiz iskoristi njegovu zbunjenost da bi mu naneo sledei
nenadani udarac:
- Oni e tamo da joj isteraju zle duhove!
Lekar duboko uzdahnu i ree savreno mirno:
- Ispriajte mi sve.
Markiz mu potom ispria o svojoj poseti biskupu, o potrebi za molitvom, o svojoj slepoj i
nepokolebljivoj odlunosti, o neprospavanoj noi. Bee to kapitulacija jednog hrianina starog kova
koji nije preutao ba nita od svojih dotadanjih grehova i prestupa.
- Ubeen sam da je to bila Boja zapoved i volja - zakljui.
- elite time da kaete da ste se ponovo vratili veri - ree Abrenunsio.
- ovek nikada ne prestaje u potpunosti da veruje u Boga. Sumnja nas i nadalje razdire.
Abrenunsio ga je shvatio. Oduvek je smatrao da gubitak vere ostavlja neizgladive oiljke tamo
gde se vera bila ugnezdila, i da taj oiljak onemoguava zaborav. Ipak mu se uini nezamislivim da
neko sopstvenu kerku izlae kanjavanju i mukama egzorcizma.
- U tom pogledu ne postoji neka vea razlika u poreenju sa vradbinama crnaca. I to je jo
gore: crnci se zadovoljavaju prinoenjem rtava svojim bogovima rtvujui kokoke, dok se
inkvizicija iivljava ereenjem nevinih u komorama za muenje, ili ih u javnoj predstavi ive
spaljuje - zakljui Abrenunsio.
Prisustvo monsinjora Kajetana Delaure onom susretu kod biskupa smatrao je mranim
predznakom. - On je pravi delat - ree bez okolianja. A zatim se upusti u ueno predavanje o
obredima spaljivanja na lomai umobolnika koji su bili likvidirani kao tobonji opasni, besomuni
ludaci ili jeretici.
- ini mi se da bi bilo prikladnije i u duhu hrianstva ubiti devojicu, nego je na taj nain ivu
sahraniti - dovri lekar.
Markiz se prekrsti. Abrenunsio je posmatrao tog drhtureeg oveka koji je u svojoj komotnoj
odei delovao kao avet. U markievim oima on ponovo ugleda svice neodlunosti, tu njegovu
uroenu osobinu.
- Izvedite odande svoju kerku - ree.
- Upravo sam to namerio, otkako sam bio svedok njenog ulaska u onaj trakt namenjem doivotno
zatoenima - odvrati markiz. - Ali, nisam u stanju da smognem snage da se suprotstavim Bojoj volji.
- Priberite se, moda e vam Bog jednog dana zbog toga biti zahvalan.
Te iste noi, markiz zatrai prijem kod biskupa. Svojeruno je napisao molbu rogobatnim,
razvuenim nainom izraavanja, dejim rukopisom, i lino odnese svoje pisanije vrataru, kako bi
bio siguran da e ono dospeti u prave ruke.

U ponedeljak javie biskupu da je Sierva Marija spremna da se podvrgne isterivanju avola. Bio
je zavrio svoju veeru na terasi sa utim zvonastim cvetovima, i toj vesti nije poklanjao posebnu
panju. Jeo je malo, ali tako tugaljivo, da je taj ritual mogao da se odui i puna tri sata. Padre
Kajetano Delaura sedeo je suelice i itao im zvunim glasom i pomalo teatralnim stilom. No, to je
bilo u skladu sa knjigama koje je sam odabirao, po sopstvenom ukusu i vrednovanju.
Stara palata bila je isuvie prostrana za biskupa. On se zadovoljavao prostorijom za prijeme,
lonicom i otvorenom terasom gde se odmarao i jeo sam, sve dok ne bi nastupila kina sezona. U
susednom krilu zgrade nalazila se biblioteka biskupije, koju je Delaura utemeljio, obogatio i njome
maestralno rukovodio, a koja je u svoje vreme vaila za jednu od najboljih u Americi. Ostatak zgrade
sastojao se od jedanaest zatvorenih prostorija, sa nagomilanim starudijama iz poslednja dva stolea.
Pored opatice koja je dvorila biskupa u toku obeda, jedino je Kajetano Delaura imao pristup u
biskupovo prebivalite u vreme dok je ovaj jeo, ne zbog nekih linih vrlina ili privilegija, ve da bi
udovoljio zadatku: da ita biskupu. On nije imao neko odreeno zvanje i nikakvu drugu titulu sem
bibliotekarske, ali je, zbog njegove bliskosti sa biskupom, smatran za vikara i nije moglo ni da se
zamisli da bi biskup doneo neku znaajniju odluku bez prethodnog savetovanja s njim. Delaura je
imao sopstvenu eliju u jednoj od susednih kua, koja je hodnikom bila povezana sa palatom. U toj
zgradi su se nalazile i kancelarije slubenika biskupije i pola tuceta redovnica koje su brinule o
biskupovom domainstvu. Pravi Delaurin dom bila je, pak, biblioteka, gde je on svakodnevno
provodio oko etrnaest asova u radu i itanju. Tu se nalazio i jedan poljski krevet na kojem je
mogao da odspava kada bi ga skolio umor.
Tog istorijskog popodneva bee neobino da je Delaura greio u itanju, i to u nekoliko navrata.
Jo udnije bee da je omakom preskoio jednu stranicu i, ne primetivi propust, nastavio da ita.
Biskup ga je posmatrao kroz svoje malene alhemijske naoare. Kada je Delaura preao na sledeu
stranicu, biskup ga, smeei se, prekide:
- O emu to razmilja?
Delaura se uplaeno tre.
- Mora biti da je to od vruine! - ree. - A zato pitate?
Biskup ga pogleda u oi. - Verovatno da tu ima jo neeg sem to te mui vruina.
I ponovi istim tonom:
- Na ta si upravo bio pomislio?
- Na devojicu - odvrati Delaura.
On tim reima ne dodade nikakvo objanjenje jer, od markieve posete, za njih dvojicu nije
postojala nikakva druga devojica na svetu. Puno su priali o Sierva Mariji.
Zajedno su se priseali sluajeva ljudi opsednutih zlim dusima i prelistali hronike o svetim
isterivaima avola. Delaura uzdahnu:
- Sanjao sam o njoj!
- Kako si mogao da sanja o nekome koga nikad nisi video? - upita biskup.
- U snu mi se pojavila dvanaestogodinja kreolska markizica, sa grivom kose koja se kao plat
neke kraljice vukao po tlu. I, koja bi to druga mogla da bude? .
Biskup nije bio ovek sklon nebeskim privienjima, niti je verovao u uda ili volebnitvo.
Njegovo je carstvo bilo od ovoga sveta. On stoga skeptino odmahnu glavom i produi da jede.
Delaura usredsreeno nastavi s itanjem. Poto je biskup zavrio sa veerom, Delaura mu pomoe da
se premesti u stolicu za ljuljanje. Udobno se namestivi, biskup ree:
- Pa, neka ti bude! Ispriaj mi sada svoj san.
San je bio veoma jednostavan. Delaura je sanjao kako Sierva Marija sedi pred prozorom kroz
koji se nazirao zasneeni predeo i sa grozda, koji je drala u krilu, otkida zrno po zrno i stavlja ih u
usta. Na mesto zrna koje bi otkinula, smesta bi novo izraslo na peteljci. Taj san je oigledno
nagovetavao da devojica ve godinama sedi kraj nekog prozora i pokuava da dokraji taj grozd,
ali se nije urila, jer je bila svesna da joj poslednje zrno donosi smrt.
- Najudnija pojedinost je ta da je prozor, kroz koji je posmatrala krajolik, bio upravo onaj
prozor iz Salamanke, one zime kada je sneg neprekidno padao tri dana, a jaganjci se guili pod tim
snenim pokrovom.
Biskup je bio dirnut. I suvie je dobro poznavao i voleo Kajetana Delauru, a da ne bi ozbiljno
shvatio njegove snove. Mesto koje je ovaj zauzimao u eparhiji i u njegovom linom vrednovanju,
Delaura je izvojevao svojim mnogobrojnim talentima i prijateljskim nainom ophoenja. Biskup
sklopi oi da odremucka predviena tri minuta svoje veernje sijeste. U meuvremenu Delaura je
veerao za istim stolom, pre no to bi zajedno izgovorili molitvu pred poinak, nije jo bio zavrio sa
jelom, kada se biskup uspravi u svojoj stolici za ljuljanje i izgovori presudnu odluku svog ivota:
- Preuzmi ti ovaj sluaj!
Izustio je to i ne otvarajui oi i odmah zatim nastavi da hre kao lav. Delaura dovri veeru i
premesti se na svoje uobiajeno mesto pod cvetnim puzavicama. Tada biskup otvori oi:
 - Nisi mi odgovorio! - ree.
- Pomislio sam da ste to izrekli u snu!
- Sada sam budan i ponavljam: preputam tebi odluku o sudbini tog deteta!
- Ovo je najudnija stvar koja mi se ikad dogodila - ree Delaura.
- Da li to znai da odbija moj predlog?
- Ja nikad nisam isterivao avola, oe. Ne posedujem ni karakter, ni naobrazbu, niti znanja koja
bi me za to osposobljavala. Osim toga, znamo da mi je Bog odredio drugu putanju.
To je bilo tano. Biskupovim zauzimanjem, Delaura se nalazio na spisku od tri kandidata za
zvanje kustosa sefardskog fonda u vatikanskoj biblioteci. Meutim, to su po prvi put pomenuli u
ovom razgovoru, iako su obojica to znali.
- To je razlog vie - ree biskup. - Sluaj devojice koji bi se dobro zavrio mogao bi da bude
onaj pravi adut koji nam nedostaje.
Delaura je bio svestan svoje nespretnosti u ophoenju prema enama. inilo mu se da su one
obdarene samo njima svojstvenom snagom rasuivanja i, zahvaljujui njoj, bile u stanju da prebrode
sve opasnosti realnog ivota. I sama pomisao na susret ak i sa takvim nezatienim stvorenjem kao
to bee Sierva Marija, ledio je znoj po njegovim dlanovima.
- Ne, senjor, ne oseam se sposobnim za to!
- Ne samo da si sposoban, ve u izvesnoj meri poseduje ono to bi svakom drugom nedostajalo:
nadahnue.
Bee to i suvie krupna re a da ne bi bila i poslednja, biskup ga nije primoravao da se toga
odmah prihvati, ve mu ostavi izvesno vreme za razmiljanje, dok ne prou dani posta Velike
nedelje, koja je upravo zapoinjala.
- Poi i pogledaj tu devojicu - ree Delauri. - Temeljno proui sluaj i obavesti me o svemu.
I tako se dogodi da je Kajetano Aleino del Espiritu Santo Delaura i Eskudero, u dobi od svojih
trideset i est godina, uao u ivot Sierva Marije, a takoe i u anale grada. Bio je biskupov uenik na
njegovoj znamenitoj katedri za teologiju u Salamanci, gde je studije zavrio s najboljim uspehom u
svojoj klasi. Bio je ubeen da je njegov otac neposredni potomak pesnika Garsilasoa de la Vege,
kome je Delaura ukazivao maltene religiozno potovanje, i to svoje poreklo s ponosom isticao.
Njegova majka bee kreolka roena u San Martinu de Loba, u provinciji Mompoks, a sa roditeljima
se kasnije iselila u paniju. Delaura je mislio da od nje nita nije nasledio, sve dok nije stigao u
carstvo Nove Granade, gde je spoznao svoju nasleenu enju za postojbinom.
Ve pri prvom razgovoru u Salamanci, biskup De Kaseres i Virtudes postade svestan onih
mladievih retkih vrednosti koje su hrianstvu tih vremena sluile na ast. Bee to jednog ledenog
februarskog jutra, kroz prozor su se nazirala zasneena polja a u daljini drvored jablanova kraj reke.
Taj zimski krajolik davao je okvir jednom snu mladog teologa, za ijim je ostvarivanjem eznuo do
kraja ivota.
Oni su, naravno, askali o knjigama i biskup prosto nije mogao da poveruje da ih je mladi
Delaura ve bio proitao u tolikom broju. Njegov uenik mu je govorio o Garsilasou. Uitelj
priznade da ga ba ne poznaje najbolje, ali da ga pamti kao paganskog poetu koji u svom celokupnom
stvaralatvu Boga nije vie od dva puta pomenuo.
- Ne ba tako retko - ree Delaura. - Pozivanje na Boga, meutim, u vreme renesanse nije bilo
uobiajeno ni kod dobrih katolika.
Onoga dana kada je dao svoj prvi sveteniki zavet Bogu, uitelj ga pozva da poe s njim u
nesigurno carstvo Jukatana, gde je upravo bio proizveden za biskupa. Delauri, koji je ivot poznavao
samo iz knjiga, uini se daleki svet njegove majke kao snovienje koje za njega nikad nee postati
stvarnost. Teko mu je padalo da zamisli onu nesnosnu vruinu, veiti smrad trulei isparenja
movara, dok su se ovde iz snega iskopavala telaca smrznutih jaganjaca. Biskupu, koji je uestvovao
u ratnim sukobima u Africi, svakako je bilo mnogo lake da sve to sebi predstavi.
- Ja sam uo da su svi nai svetenici u Americi ushieni od sree - ree Delaura.
- A poneki se i obesi - odvrati biskup. - To je carstvo koje je ugroeno sodomijom, jeresima i
ljudoderstvom.
I bez oklevanja dodade: - Kao u crnoj Africi.
Pa ipak, on je verovao da ta zemlja ima veliku privlanu mo. Tamo su bili na ceni ratnici koji
podjednako dobro mogu da ostvaruju i dostignua hrianske civilizacije, a mogli bi da dre
propovedi i u pustinji. Delaura, pak, koji je imao dvadeset i tri godine, pomiljao je da mu je ve
predodreena budunost s desne strane Svetog Duha, kome je portvovano sluio.
- Celog svog ivota sanjario sam o tome da postanem glavni bibliotekar - ree. - Jedino sam za to
sposoban.
On je bio konkurisao za jedno mesto u Toledu, koje bi bilo odskona taka za ostvarenje tog sna,
i bio je siguran da e u tome uspeti. Ali, njegov uitelj je tvrdoglavo istrajavao: - Lake je postati
bibliotekar kao svetac u Jukatanu, nego kao velikomuenik u Toledu.
Delaura mu odvrati bez lane skromnosti:
- Ako mi Gospod priuti tu milost, ne bih eleo da postanem svetac, ve aneo.
O predlogu svog uitelja jo se nije bio konano izjasnio, kada mu stie poziv da krene u Toledo.
On se ipak odlui za Jukatan. No, tamo nikad nisu stigli. Posle sedamdeset provedenih dana na
uzburkanoj puini, doivee brodolom u kanalu De los Vientos, a spasao ih je jedan konvoj, takoe
oteen olujom, koji ih iskrca u luci Santa Marija la Antigva i tamo ih prepusti njihovoj sudbini. U
tom mestu ostadoe due od godinu dana, uzalud iekujui da im flotila galija donese potu.
Konano, De Kaseres privremeno bi postavljen na mesto iznenada preminulog biskupa te oblasti.
Kada je Delaura, sa broda koji ih je dovezao do njihovog novog odredita, ugledao nepreglednu
dunglu Uraba, iskusio je nostalgiju koja je njegovu majku u tmurnim zimskim danima muila u
Toledu. arobni zalasci sunca, fantastine ptice, osobeni miris trulei uma mangro drvea, budili su
u njemu draga seanja na prolost koju nije ni doiveo.
- Jedino je Sveti Duh bio u stanju da sve tako podesi da me dovede u domovinu moje majke -
izusti.
Dvanaest godina kasnije, biskup je odustao od svog sna o Jukatanu. Bilo mu je ve sedamdeset i
tri godine, ozbiljno je bolovao od astme i bio uveren da vie nikada nee ugledati sneg u Salamanci.
U to vreme, kada je Sierva Marija dospela u samostan, bio je odluio da napusti svoje zvanje, im
svome ueniku osigura odlazak u Rim.

Sledeeg dana Kajetano Delaura poe u samostan Santa Klaru. Uprkos vruini imao je na sebi
mantiju od grube vune i nosio posudu sa svetom vodicom i kovei sa posveenim uljima za
pomazanje - prva priruna oruja u bici protiv sotone. Majka nastojnica nikad dotad nije videla
Delauru, ali su prie o njegovoj inteligenciji i moi, uprkos zavetu utanja, ipak dospele u klauzuru.
Kada ga je nastojnica u est sati ujutru doekala u lokutorijumu, bila je zadivljena Delaurinim
mladalakim nastupom, isposnikim bledilom, metalnim odzvanjanjem glasa i tajanstvenim
pramenom sede kose. Uprkos svim njegovim vrlinama, nije zaboravljala da je on biskupov izaslanik.
Delauri se pak uinilo udnim jedino gromoglasno kukurikanje petlova.
- Ima ih samo est, ali kukuriu kao da ih je stotinu - ree nastojnica. - Osim toga, i jedna svinja
je progovorila, a jedna koza ojarila trojke. - I dodade s posebnim naglaskom: - A sve se to dogaa
otkako nas je biskup usreio tim otrovnim poklonom!
Podjednako sumnjivim uinio joj se i vrt u kojem je cvee tako bujno cvalo da je prizor izgledao
volebno. Dok su tuda prolazili, ona upozori Delauru na cvetove neverovatnih boja i veliina i da
poneki preterano miriu. U svemu to je bilo sasvim obino, ona je otkrivala natprirodne osobine.
Delaura je pri svakoj njenoj izgovorenoj rei oseao da je ona snanija linost od njega, pa pouri da
upotrebi i svoje oruje.
- Mi ne tvrdimo da je devojica opsednuta zlim dusima. Samo pretpostavljamo da postoje razlozi
da se u to posumnja.
- Ono to mi doivljavamo, dovoljno govori za sebe - ree nastojnica.
- Budite oprezni - odvrati Delaura. - Ponekad avolu pripisujemo ono to ne razumemo, a gubimo
iz vida da bi to moglo da bude i Boja rabota!
Na drugom spratu je vladala tiina. Na jednoj strani hodnika nalazile su se prazne elije, preko
dana zakljuane katancima, a nasuprot njima bili su otvoreni prozori okrenuti prema bletavoj puini.
Iskuenice nisu dizale glave sa svog posla a, u stvari, sva njihova panja bila je usmerena na
nastojnicu i njenog posetioca, koji su krenuli ka zatvoru.
Pre no to su stigli do kraja hodnika, gde se nalazila elija Sierva Marije, oni prooe kraj elije
Martine Laborde, nekadanje opatice, koja bee osuena na doivotni zatvor jer je dve sestre
redovnice zaklala noem. Razloge koji su je naveli na to nedelo nikad nije obznanila. Ve jedanaest
godina je bila zatoena, i poznatija po svojim pokuajima bekstva nego zbog poinjenog zloina. Nije
bila spremna da prihvati da je njeno doivotno zatoenje istovetno jarmu ivota redovnica u klauzuri.
U tome je bila tako dosledna, da je odbila da svoju kaznu ispata kao sluavka u traktu za doivotno
zatoene. Njena nepogreiva opsesija, kojoj je robovala s podjednakim arom kao i svojoj veri, bila
je da ponovo bude na slobodi, pa makar i po cenu nekog novog ubistva.
Delaura nije mogao da se odupre detinjastoj znatielji da kroz gvozdene reetke zaviri u eliju.
Martina mu je bila okrenuta leima. Kada oseti da je posmatraju, ona se okrete prema vratima i
Delaura smesta oseti snano zraenje njene aure. Uznemirena, sestra nastojnica ga odgurnu od
prozora elije.
- Budite na oprezu - ree. - Ovo stvorenje je na sve spremno.
- Zar je tako opasna?
- Ona je vie nego zla - odvrati nastojnica. - Da je po meni, ve bi odavno bila na slobodi. Ona je
i suvie velik izvor skrivene opasnosti u ovom samostanu.
Kada uvarka otvori vrata, iz elije Sierva Marije dopre zadah trulei. Devojica je leala
poleuke na kamenom leaju bez slamarice, ruku i nogu vezanih konim remenjem. Izgledalo je kao
da je mrtva, ali su njene oi svetlele odsjajem mora. Ugledavi je, Delaura utvrdi da je potpuno
istovetna sa njegovim snovienjem. On stade da drhti i obli ga hladan znoj. Zatim sklopi oi i tiho
poe da se moli svim arom svoje vere, to mu povrati prisebnost.
- ak da ovo jadno stvorenje i nije opsednuto zlim dusima, ovaj ambijent na to prosto podstie -
ree.
Nastojnica odvrati: - Ne zasluujemo takvu pohvalu!
Naime, oni su sve bili preduzeli da elija bude u dobrom stanju, ali Sierva Marija se postarala da
je pretvori u pravi svinjac.
- Na rat nije usmeren protiv nje, ve protiv avola koji je uao u nju - ree Delaura.
Ue na vrhovima prstiju, kako ne bi nagazio u otpatke i poprska eliju svetom vodicom
mrmljajui ritualne rei. Nastojnica se zgrozi zbog velikih mrlja koje je voda ostavljala po zidovima.
- To je krv! - povika.
 Delaura joj prebaci zbog lakomislenosti takvog zakljuka. - Voda ne mora da podsea na krv
samo zato to je crvena. A kada bi se to i dogodilo, to ne bi trebalo da se pripie avolu. Bilo bi
ispravnije pomiljati na udo, a tu mo poseduje jedino Bog.
Mrlje, meutim, ne behu ni jedno ni drugo, jer kada su se na okreenom zidu osuile, vie nisu
bile crvene, ve jarko zelene. Nastojnicu obli crvenilo. Klarise, kao ni ostale ene toga doba, nisu
imale nikakvo akademsko obrazovanje. Ali nastojnica je poticala iz porodice veoma istaknutih
teologa i velikih jeretika, u kojoj su, svi, od same mladosti, bili vini sholastikoj borbi miljenja.
- U najmanju ruku - odvrati ona - demonima ne bi trebalo osporavati mo da preinae boju krvi.
- Nita nije korisnije od sumnje u pravom asu - smesta uzvrati Delaura i upre pogled u nju: -
Prouite svetog Augustina.
- Temeljno sam ga proitala - odvrati nastojnica.
- Onda ga proitajte ponovo - ree Delaura.
Pre no to se posvetio devojici, ljubazno je zamolio uvarku da napusti eliju. A potom, znatno
manje uljudno, obrati se i nastojnici:
- Molim, ovo vai i za vas!
- Na vau odgovornost - odvrati ona.
- Biskup je najvia instanca!
- Ne morate na to da me podseate - odvrati nastojnica sarkastino. - Znamo mi dobro da jedino
vi imate pravo da zastupate Boga.
Delaura joj prepusti zadovoljstvo da njena re bude poslednja. On sede na ivicu leaja i pregleda
devojicu briljivou lekara. Jo uvek je drhtao, ali se vie nije preznojavao.
Osmotrena izbliza, Sierva Marija je imala svuda po telu ogrebotine i modre mrlje, a koa joj je
od remenja bila podlivena krvlju. Najuasnija, pak, bee rana na glenju koja je, otkako je bila
podvrgnuta tretmanima nadrilekara, plamtila i bila zapaljena.
Dok je pregledao Sierva Mariju, Delaura joj ree da nije dovedena ovamo radi muenja, ve
zbog sumnje da joj je zao duh uao u telo kako bi je liio due. A njemu je bila potrebna njena
pomo, ne bi li utvrdio istinu. Ali, bilo je nemogue ustanoviti da li ga devojica slua i shvata li da
njegove usrdne molbe potiu iz srca.
Posle obavljenog pregleda Delaura zatrai da mu se donese kovei sa lekovima, ali sprei
nadlenu redovnicu da ue u eliju. Devojici balzamom premaza rane i pokua blagim duvanjem da
ublai bol njenog izranavljenog tela, udei se pri tome kako hrabro podnosi te muke. Sierva Marija
nije odgovarala ni na jedno od njegovih pitanja, nije obraala panju na njegove savete i ni na ta se
nije alila.
Bee to obeshrabrujui poetak, i taj oseaj nelagodnosti uznemiravao je Delauru i u oazi mira
njegove biblioteke. To je bila najvea prostorija biskupske palate, bez ijednog prozora, a uza zidove
behu poreani ormani od mahagonija u kojima su se, u urednom nizu, nalazile mnogobrojne knjige.
Sredinu je zapremao veliki sto sa pomorskim kartama, astrolabom, instrumentom za posmatranje
zvezda, i drugim spravama za navigaciju, uz to i globus koji su kartografi, shodno otkrivanju novih
svetova, iscrtali rukom unetim dopunama i korekturama. Po strani se nalazio rustikalni radni sto na
kojem su bili smeteni mastionica, depni noi, uree pero za pisanje i pesak za suenje mastila,
kao i vaza sa uvelim karanfilom. Cela prostorija je bila u polumraku i odisala mirisom nagomilanog
papira, ali je tu vladala sveina i tiina kao u nekoj umi.
U dnu sale, na jednom suenom prostoru, stajao je orman koji se zatvarao povlaenjem drvenih
ploa. Bee to zatvor za zabranjene knjige koje su od strane Svete inkvizicije zbog svog profanog i
izazovnog sadraja i izmiljenih pria bile stavljene na indeks. Niko nije imao pristup do tih knjiga,
izuzev Kajetana Delaure, i to zahvaljujui papinoj dozvoli da istrauje ponore zabranjenih spisa.
To mesto, koje je godinama koristio kao luku spokoja, pretvorilo se u pakao nakon to je Delaura
upoznao Sierva Mariju. Vie se tu nije sastajao sa svojim crkvenim i svetovnim prijateljima koji su s
njim razmenjivali uzviene ideje i prireivali sholastike turnire, literarna nadmetanja i muzike
veeri. Njegova strast ograniila se sada samo na otkrivanje marifetluka neastivog. O tome je itao i
razmiljao pet dana i pet noi, pre nego to je ponovo otiao u samostan. U ponedeljak, kada ga
ugleda kako vrstim korakom odlazi, biskup ga upita kako se osea.
- Nadahnut Svetim Duhom - odvrati Delaura.
Bio je obukao mantil od grubog pamuka u kojem se oseao snaan kao drvosea, dok mu je dua
bila oeliena i zatiena od malodunosti. To mu je i te kako bilo potrebno! Nadzornica na njegov
pozdrav odgovori gunajui, Sierva Marija ga doeka namrgoeno, a on je u eliji oteano disao
zbog posvuda razbacanih ostataka hrane i izmeta po podu. Na oltaru, kraj kandila sa venim
plamenom, stajao je nedirnut ruak. Delaura uze tanjir i ponudi devojicu kaikom crnog pasulja
pripremljenog na istopljenom buteru. Sierva Marija okrete glavu. Pokuavao je u vie navrata da je
nahrani, ali je njena reakcija stalno bila ista. Stoga Delaura stavi kaiku s pasuljem sebi u usta.
Ali, zbog njenog odvratnog ukusa, zalogaj proguta nesavakan, sa izrazom gaenja.
- U pravu si - ree. - Ovo je grozno.
Devojica mu ne poklanjae nikakvu panju. Kada je skrenuo pogled na upaljeni gleanj, koa joj
se najei a oi ovlaie. On pomisli da ju je pridobio, i poe da je tei mrmljajui ohrabrujue rei.
Devojica nekoliko puta savi prste kao da hoe da proveri jesu li jo itavi i oprui noge
neosetljive od vezivanja. Zatim po prvi put pogleda u Delauru, odmeri ga, proceni i skoi na njega
snagom divlje zveri. uvarka priskoi i pomoe da je savladaju i ponovo veu. Pre no to je napustio
eliju, Delaura izvue brojanicu od sandalovine iz depa i stavi je Sierva Mariji preko njenih
magijskih ogrlica.
Biskup se zabrinu kada ga ugleda ogrebanog lica i sa ranom od ujeda na ruci, a i sam pogled na
izranavljenog duhovnika ga zabole. Jo vie ga, meutim, zabrinu Delaurina reakcija. Naime, on se
svojim ranama diio kao nekim ratnim trofejima i alei se nipodatavao opasnost da bi mogao da
dobije besnilo. Biskupov lekar, pak, smatrao je da je stroga terapija neophodna, poto je spadao
meu one koji su pomraenje Sunca, predvieno za sledei ponedeljak, smatrali nagovetajem
uasnih katastrofa.
Martina Laborde, ubica redovnica ne naie ni na kakav otpor Sierva Marije. Ona se, kao
sluajno, na vrhovima prstiju pribliila eliji i ugledala ju je ruku i nogu vezanih za krevet.
Devojica je bila na oprezu, ukoeno i paljivo posmatrajii Martinu, sve dok joj se ova ne nasmei.
Na to joj i Marija uzvrati osmehom i pokloni joj svoje poverenje. inilo se kao da su duh i dua
Dominge de Adviento ispunili eliju.
Martina joj ispria ko je i zbog ega mora ostatak ivota da provodi u zatvoru, iako je, od silnog
dokazivanja svoje nevinosti, u potpunosti bila izgubila glas. Kada je upitala Sierva Mariju o
razlozima njenog zatoenja, ova je bila u stanju jedino da ponovi ono to je saznala od svog
islednika:
- Opsednuta sam avolom.
Martina to prihvati, smatrajui da devojica ili lae, ili su je obmanuli. Ona ne bee svesna da je
jedna od malobrojnih belkinja kojoj je devojica rekla istinu. Martina pokaza Sierva Mariji uzorke
svoje vetine vezenja, a devojica je zamoli da je oslobodi, kako bi i sama mogla u tome da se okua.
Tada joj pokaza i makaze koje je, osim drugog pribora za vez, imala u depu svoga ogrtaa.
- Hoe da ti odveem remenje - ree joj. - Ali te upozoravam: ne pokuavaj da mi naudi, jer
sam u stanju da te ubijem!
Sierva Marija nije sumnjala u Martininu odlunost. Poto je bila odvezana, ona naui lekciju
vezenja s takom lakoom i darom s kakvima bee nauila i da svira na teorbi. Pre no to ju je
napustila, Martina obea da e izdejstvovati dozvolu da u ponedeljak zajedno posmatraju pomraenje
Sunca.
U petak se laste u praskozorje oprostie od grada, preleui ga u irokom luku i pri tom
poprskae ulice i krovove svojim odvratnim izmetom boje indiga. Nije se moglo ni jesti ni spavati,
sve dok podnevno sunce nije osuilo tu pogan, a noni povetarac oistio vazduh. Ali, uas itelja nije
splasnuo. Jo se nikad nije dogodilo da se laste usred leta iskake a da smrad njihovog izmeta ljudima
otea ivot.
U samostanu se, naravno, niko nije dvoumio: svi su Sierva Mariji pripisivali i mo da je kadra da
izmeni ponaanje ptica selica. Delaura oseti tu neprijateljsku atmosferu u vazduhu kada je u nedelju,
posle mise, sa korpicom peciva kupljenog na ulazu, prolazio vrtom. Sierva Marija delovala je
potpuno odsutno, ali je jo uvek oko vrata imala onu brojanicu. No, ona mu ne uzvrati na pozdrav i ne
udostoji ga pogleda. On sede kraj nje i sa uivanjem poe da vae kolai sa sirom iz korpice. Punih
ustiju izusti: - Ovo izvanredno prija!
Drugu polovinu peciva gurnu Sierva Mariji pred usta. Ona ga izbee, ali se ne okrenu prema zidu
kao to je uobiavala, ve mu dade mig da ih uvarka posmatra. On uini energian pokret prema
vratima:
- Gubite se! - naredi.
Kada se nadzornica udaljila, devojica htede da utoli glad polovinom kolaia, ali smesta
ispljunu zalogaj. - Ovo ima ukus lastavijeg izmeta - ree.
Nemalo zatim, njeno raspoloenje se bitno izmenilo. Bila je predusretljiva pri vidanju rana koje
su je pekle na leima i po prvi put pokloni svoju panju Delauri kada je primetila da na ruci ima
povez. S bezazlenou koja nije bila hinjena, ona ga upita ta ga je to zadesilo.
- Ujelo me jedno malo pobesnelo pseto sa lakat dugim repom - ree Delaura.
Sierva Marija poele da pogleda ranu. Delaura skide zavoj, a ona kaiprstom neno dotae
modrocrvenu zapaljenu ranu, poput uarenog ugljevlja, i po prvi put se nasmeja:
- Gora sam od kuge!
Delaura joj ne odgovori izrekom iz Jevanelja, ve reima Garsilasoa:
- Moe na to da se odvai kada je u pitanju onaj ko to moe da podnese.
Uznemiren nagovetajima da se u njegovom ivotu dogaa neto neuveno i nepovratno, on ode.
Pri izlasku iz elije nadzornica ga po nalogu nastojnice upozori da je zabranjeno unositi namirnice sa
ulice, jer postoji opasnost da im neko poalje zatrovanu hranu, kao to je to bio sluaj u vreme
opsade. Delaura slaga da je korpicu uneo uz biskupovu dozvolu i izrazi svoje negodovanje zbog loe
hrane koja se daje zatvorenici, imajui u vidu da je samostan poznat po svojoj dobroj kuhinji.
U toku veere itao je biskupu s novim elanom. Kao obino, pred spavanje se pomolio zajedno s
njim, zatvorenih oiju, kako bi usredsreenije mogao da misli na Sierva Mariju. Ranije no inae
povukao se u biblioteku, s njom u mislima, i to ga je vie zaokupljala, utoliko bee vea njegova
elja da o njoj razmilja. Recitovao je glasno Garsilasoove ljubavne sonete, strahujui od sumnje da
u svakom stihu postoji neki skriveni nagovetaj veze sa njegovim ivotom. Nije uspevao da zaspi.
Kada osvanu jutro, on klonu na pisai sto, elom oslonjen na knjigu koju nije doitao. Ophrvan
svojim snatrenjima, Delaura postade svestan zvukova triju nokturna koji su dopirali iz oblinje
kapele i nagovetavali jutarnju misu novoga dana.
- Bog neka te uva, Marija de Todos los Anheles - izusti kroz san. Sopstveni glas ga razbudi i on
ugleda Sierva Mariju u samostanskoj halji i sa vijoreom grivom kose rasutom po ramenima kako
odbacuje uveli karanfil i stavlja kitu svee procvalih gardenija u vazu na stolu. Uarenim glasom
Delaura izgovori Garsilasoove stihove:
- Zbog tebe sam se rodio, za tebe ivim, zbog tebe u umreti i umreu za te! - Sierva Marija se
smekala ne gledajui u njega. Da bi bio siguran da nije u pitanju prikaza, on sklopi oi. Kad ih je
ponovo otvorio, varljiva slika je nestala, ali je biblioteka bila isiunjena mirisom gardenija.
 4.

Biskup pozva padra Kajetana Delauru da zajedno posmatraju pomraenje Sunca pod venjakom od
utih zvonolikih cvetova, sa jedinog mesta u kui odakle se pruao pogled na nebo nad morem.
Pelikani su rairenih krila nepomino lebdeli u vazduhu kao da ih je smrt zadesila u letu. Biskup se
lenjo hladio lepezom, leei u svojoj lealjci, poto je upravo zavravao svoj popodnevni odmor.
Kraj njega, ljuljao se Delaura u stolici za ljuljanje ispletenoj od prua. Obojica su se blaeno
oseali, pijuckali vodu sa aromom tamarinde i upirali pogled preko krovova od opeke ka prostranom
nebu bez oblaka. Ubrzo posle dva sata poe da se smrkava, kokoi se popee na svoje preage i sve
zvezde odjednom zasijae. Neprirodna jeza proe svet. Biskup zau lepet zakasnelih golubova koji
su, po mraku, naslepo tragali za svojim golubarnikom.
- Bog je velik! - uzdahnu. - To oseaju ak i ivotinje!
Opatica koja je dvorila biskupa donese mu svetiljku i garom zatamnjena stakla, kako bi mogli da
posmatraju Sunce. Biskup se uspravi u lealjci u nameri da prati pomraenje kroz staklo.
- Valja ga posmatrati samo jednim okom - ree i pokua da prigui pitanje svog daha. - U
protivnom se izlaete opasnosti da izgubite oba.
Delaura je jo drao staklo u ruci i nije posmatrao pomraenje. Posle dueg utanja biskup ga
pogledom potrai u polumraku i utvrdi da Delaurine svetlucajue oi uopte nisu upravljene na
zadivljujuu pojavu lane noi.
- O emu razmilja? - upita ga.
Delaura ne odgovori. On je sada i sam posmatrao Sunce i video ga kao poslednju etvrt
opadajueg Meseca, ali ta svetlost mu je, uprkos zatamnjenog stakla, povreivala mrenjau. Ipak, on
nastavi da posmatra pomraenje.
- Ti jo uvek misli na devojicu - ponovi biskup.
Kajetano se uplai, iako je biskup i inae, ee no to bi to bilo normalno, pogaao njegove
misli. - Pomislio sam da bi obini svet mogao ovo pomraenje Sunca da dovede u vezu sa munim
stanjem devojice.
Biskup odmahnu glavom, ne skidajui pogled sa nebeskog svoda.
- No, ko zna, moda i s pravom - ree. - Nije ba lako proniknuti u sve namere Gospodnje!
- Ova pojava bila je jo pre hiljadu godina prouena i predviena od strane asirskih astronoma -
odvrati Delaura.
- Ovo je odgovor pravog jezuite - prokomentarisa biskup.
Delaura, onako rasejan, nastavi da posmatra Sunce, bez zatamnjenog stakla. U dva sata i dvanaest
minuta, ono je liilo na savreno okruglu tamnu plou. I, odjednom, usred bela dana, zavlada noni
mrak. Kada je pomraenje prestalo, petlovi poee da kukuriu, kao da je ponovo zarudela zora.
Biskup se protegnu u lealjci, zevnu i zahvali Bogu na podarenom novom danu.
Delaura, meutim, nije prekidao nit preanjeg razgovora.
- Uz svo potovanje, oe, ja ne verujem da je to stvorenje opsednuto avolom!
Ova izjava ozbiljno uznemiri biskupa.
- Zato mi to govori?
- Mislim da je ona samo strano zbunjena - odvrati Delaura.
- Imamo brojne dokaze! Ili ti moda i ne ita spise koje nam dostavljaju iz samostana?
Delaura je zapravo veoma temeljno prouio te spise koji su, u stvari, pruali verodostojniju sliku
o mentalitetu nastojnice nego o ponaanju Sierva Marije. Na svim mestima, na kojima se devojica
od jutra svoga dolaska zadravala, obavljeni su rituali isterivanja avola, a to je uinjeno i sa svim
onim to je bila dotakla. Svi koji su sa njom doli u vezu, morali su da poste i da se podvrgnu
oienju. Iskuenica koja joj je prvog dana ukrala prsten, osuena je da obavlja teke radove u
povrtnjaku. Govorilo se da je Sierva Marija sopstvenim rukama zaklala jednog jarca i zatim mu
pojela muda i oi zainjene zainima ljutim kao ivi oganj. Ona se epuri svojim jezikim znanjima i
talentom koji joj omoguavaju da se sa bilo kojim afrikim plemenom bolje sporazumeva no to to
one same meusobno uspevaju, a u stanju je da razgovara ak i sa svim ivotinjskim vrstama. Onoga
jutra kada je stigla u samostan, jedanaest pripitomljenih papagaja, koji su punih dvadeset godina
ukraavali vrt, uginuli su bez ikakvog povoda. Demonskim pevanjem, ona je sluinad podvrgla svom
uticaju, a uz to je oponaala i udovine glasove. Znajui da nastojnica traga za njom, uinila se
nevidljivom da je ne bi pronala.
- No - ree Delaura - ja mislim da su sve te pojave to se nama ine demonskim, zapravo navike
crnaca koje devojica, naputena od roditelja, samo oponaa.
- Budi na oprezu! - upozoravao ga je biskup - neprijatelj ume bolje i vetije da se koristi naom
inteligencijom nego naim zabludama.
- Uinili bismo mu, ipak, najveu uslugu ako bismo pribegli isterivanju avola iz zdravog
stvorenja - primeti Delaura.
Biskup se razljuti.
- Treba li to tako da shvatim da postaje neposluan?
- Trebalo bi da shvatite, oe, da ja i nadalje dozvoljavam sebi da gajim izvesne sumnje.
Meutim, ja se i dalje skrueno povinujem - odvrati Delaura.
I, on ponovo ode do samostana, ne uspevi da ubedi biskupa. Preko levog oka imao je povez za
jednooke, koji je, prema uputstvima lekara, trebalo da nosi sve dok mu sa oteene mrenjae ne
iezne sjajna slika Sunca.
Kada mu nadzornica otkljua Sierva Marijinu eliju, Delauri srce tako silovito zalupa u grudima
da se jedva odrao na nogama. U nameri da proveri kakvog je raspoloenja toga jutra, upita
devojicu da li je posmatrala pomraenje. I stvarno, ona je gledala pomraenje sa terase. No, nije joj
bilo jasno zbog ega on mora da nosi povez, jer je ona nezatienih oiju gledala u Sunce, a to joj
nije naudilo. Ispriala mu je da su redovnice na kolenima posmatrale pomraenje i da je itav
samostan bio paralisan, sve dok, usred dana, petlovi nisu zakukurikali. Njoj se, meutim, nije uinilo
da taj dogaaj ima odlike neeg vanzemaljskog.
- Videla sam ono to se svake noi moe ugledati - zakljui.
Delauri se neto kod nje uinilo drugaijim, ali nije bio u stanju da blie odredi sutinu te
promene. Najupadljiviji znak novine bee daak neke tuge, nije se prevario. im je zapoeo sa
medicinskom negom, ona ga pogleda prestraenim oima i drhtavim glasom ree:
- Ja u umreti!
Delaura se najei.
- Ko ti je to rekao?
- Martina - odgovori devojka.
- Jesi li je videla?
Sierva Marija mu ispria da ju je Martina dva puta posetila u eliji da bi je pouila vezenju, i da
su zajedno posmatrale pomraenje Sunca. Ree mu jo da je Martina dobra i paljiva i da im je
nastojnica dozvolila da obuku odravaju na terasi, odakle se mogu posmatrati more i zalasci sunca.
- Ah, tako - ree on ne trepnuvi. - I tada ti je ona saoptila kada e umreti?!
Devojica klimnu glavom i stee usnice da ne bi zaplakala.
- Nakon pomraenja Sunca - dodade.
 - Posle pomraenja Sunca, eh, to moe da bude i u narednih sto godina! - utei je Delaura.
Morao je da se usredsredi na njene rane, kako ne bi primetila da mu se grlo steglo. Sierva Marija
se vie ne oglasi.
Zauen zbog njenog utanja, zagleda se u nju i vide da su joj se oi ovlaile.
- Strah me je - izusti ona.
Zatim se srui na krevet i poe gorko da plae.
Delaura joj se primae blie i pokua da je smiri sredstvima saoseajnog ispovednika. Sierva
Marija tek tada doznade da je on njen egzorcist a ne lekar.
- A zbog ega onda vi vidate moje rane? - upita.
Glas mu je podrhtavao: - Jer te veoma volim!
Ona preu tu njegovu hrabru izjavu.
U povratku Delaura poe do Martinine elije. Po prvi put vide devojku izbliza. Njena koa bee
izrovana boginjama, kosa oiana do glave, nos prevelik, a imala je i iljate pacovske zube. No,
njena aura je zraila tolikom snagom da je poprimila izgled materijalnog. Delaura odlui da
porazgovara s njom, ali samo s praga elije.
- Ono jadno devoje ve ima dovoljno razloga da bude slueno, pa vas molim da joj ne dajete jo
vie povoda za to.
Martina se zabezeknu. Nikada joj ne bi palo na pamet da nekome predskazuje dan smrti, a
ponajmanje tako draesnom i nezatienom detetu. Ona je zapitkivala Sierva Mariju jedino o tome
kako se osea, i na osnovu tri ili etiri njena odgovora zakljuila da verovatno lae. Martinin ozbiljan
ton bio je Delauri dovoljan da shvati da je Sierva Marija i njega lagala. On se izvini zbog svoje
lakovernosti i zamoli Martinu da devojici nita ne zameri i ne pregovara.
- Sada mi je jasno ta mi valja initi - zakljui.
Martina pokua da ga pridobije svojom slatkoreivou.
- Znam ko ste, vae blagoroe, i poznato mi je da vi uvek dobro znate ta vam valja initi!
Delaura pak bee utuen, jer je morao da konstatuje kako Sierva Mariji nije bila potrebna neija
pomo da bi u osamljenosti svoje elije izmozgala onaj samrtni strah.

U toku te iste sedmice, nastojnica samostana Josefa Miranda posla biskupu svojeruni izvetaj o
svim svojim strahovanjima s mnotvom alopojki. Ona ga zamoli da klarise oslobodi odgovornosti za
Sierva Mariju, smatrajui da joj je time odreena kazna za grehe koje je ve odavno okajala. Ona
nabroja itav niz novih udovinih zbivanja koja su ula u anale, i bila shvatljiva jedino imajui u
vidu gnusan savez devojice s avolom. Na kraju, gorko se poali na Kajetana Delauru, njegov
nastup, njegov slobodarski nain razmiljanja i njegovu linu omrazu prema njoj. Prebaci mu i
povredu pravila samostanskog kunog reda koji zabranjivae unoenje jela u manastir.
Biskup pokaza memorandum Delauri, im se ovaj bio vratio. On ga proita stojei, ne menjajui
izraz lica. Na kraju se ipak naljuti.
- Ako je iko opsednut zlim dusima, onda je to Josefa Miranda. I to demonima besa, netrpeljivosti
i gluposti. Ona je odvratna!
Biskupa zaudi Delaurina estina. Ovaj to primeti i smirenim tonom pokua da obrazloi svoj
bes.
- Htedoh rei da ona snagama zla pripisuje takvu mo, da bi ovek maltene i nju mogao da smatra
sledbenicom avola.
- Moje zvanje mi ne doputa da se saglasim sa tobom. Ali bih to rado uinio - ree biskup.
Ukori ga za svaki ispad koji je eventualno uinio i zamoli da strpljivo podnosi nastojniin
nezgodni karakter. - Jevanelja su krcata enama kao to je ona, esto i onima sa jo gorim manama.
A Isus ih je ipak veoma cenio.
Nije uspeo da produi, jer prva prolena grmljavina prodrma palatu, a potom utihnu i izgubi se
preko mora. Usledio je starozavetni pljusak koji ih odvoji od ostatka sveta. Biskup se oprui u stolici
za ljuljanje i poe da jadikuje:
- Mi smo tako strano daleko! - uzdahnu.
- Od ega?
- Od nas samih - uzvrati biskup. - Smatra li pravednim to da moe da proe i godinu dana dok
utvrdi da si preputen samom sebi?
A poto ne dobi odgovor, on dade oduka svome alu za domovinom. - Ve i sama pomisao da su
u ovom trenutku ljudi u paniji ve odspavali ovu no, ispunjava me uasom.
- Mi nismo u stanju sami da utiemo na obrtanje Zemlje - uzvrati Delaura.
- Ali, mogli bismo to da ignoriemo, tako bar ne bismo morali da patimo. Galileja vie krivim
zbog pomanjkanja dobrote srca, nego zbog nedostatka vere.
Delaura je bio navikao na ovakve biskupove krize koje bi ga, otkako ga je iznenada skolila
starost, spopadale u noima upornih kinih padavina. Jedina pomo, koju je mogao da prui biskupu,
sastojala se u tome da ga odvrati od tih mranih i gorkih misli sve dok ga ne bi ophrvao san.

Krajem aprila zvanino je najavljen dolazak novog potkralja. Don Rodrigo de Buen Rosano bee
na proputovanju ka svojoj rezidenciji u Santa Feu. Stigao je u pratnji svojih savetnika i slubenika sa
gomilom sluinadi, sa svojim linim lekarem i gudakim kvartetom koji mu je kraljica dodelila da bi
mu razagnala dosadu to mu je predstojala u Americi. Supruga potkralja bee u daljem srodstvu sa
majkom nastojnicom, pa je zamolila da bude smetena u samostanu.
Usred radova na gaenju krea, podgrejavanja katrana, ubitanog lupanja ekia i glasnih psovki
raznih spodoba koje su upale u samostan i prodrle sve do same klauzure, svi zaboravie na Sierva
Mariju. Jedna skela se srui uz uasnu tutnjavu i jedan zidar pogibe, a jo sedmorica drugih radnika
bi ranjeno. Nastojnica nesreu pripisa demonskim vradbinama Sierva Marije i tu priliku ponovo
pokua da iskoristi da, u vreme predstojeih svetkovina, devojicu prebaci u neki drugi samostan.
Ovoga puta njen glavni argument bee da se ne sme dozvoliti da supruga potkralja bude pod istim
krovom sa jednom ludakinjom. No, biskup joj ne odgovori.
Don Rodrigo de Buen Rosano bee zreo mukarac naoitog izgleda, rodom iz Asturije. Pravi
majstor u igri pelote i lovu na jarebice, uspevao je svojom duhovitou da premosti jaz od dvadeset i
dve godine, koliko je bio stariji od svoje ene. Smejao se celim telom, ak i samom sebi, i nije
proputao nijednu priliku da to i dokae. im je osetio lahor prvih karipskih vetrova, miris zrelih
gvajava plodova i zauo udaranje nonih bubnjeva, skinuo je svoju prolenu odoru, i golih grudi
trkarao mimo grupica brbljivih dvorskih dama. Sa broda se iskrcao u odei kratkih rukava,
odrekavi se govorancija i poasne paljbe topova, njemu u ast. Biskup bee odobrio dotad
zabranjivane zabave sa fandangom i kumbiamba priredbe, kao i odravanje borbi s bikovima i
petlovima.
Potkraljeva ena bee tako rei jo devojica, veoma ivahna i vragolasta, pa u samostan upade
kao uragan, eljna novih utisaka. Zavirivala je u sve budake; nije bilo problema kojem nije bila
dorasla, niti je bilo iega to ona ne bi mogla da dovede u red ili da pobolja. U toj invaziji na
samostan, ona je u svojoj mladalakoj neoptereenosti poetnice pomislila kako sve moe da sredi.
Nastojnica zbog toga rei da je potedi loeg utiska koji bi na nju ostavila poseta zatvoru.
- Ne bi vam se isplatilo - ree. - Tamo su samo dve zatoenice, od kojih je jedna opsednuta
avolom.
To bee dovoljno da potpali njeno interesovanje. Nije je odvratilo ni to to elije nisu bile
pospremljene niti to zatoenice nisu bile obavetene o njenoj poseti. im su se vrata elije otvorila,
Martina Laborde se baci pod noge vicekraljice i zamoli je za pomilovanje.
Posle njena dva pokuaja bekstva, jednog bezuspenog i jednog uspelog, to se nije moglo ba tako
jednostavno izdejstvovati. Prvi pokuaj bekstva izvela je pre est godina, preko terase okrenute
prema moru, i to zajedno sa jo tri redovnice koje su iz razliitih razloga bile osuene na nejednake
kazne. Jednoj je beg uspeo. Tada su na prozore stavljene reetke, a atrijum ispod terase je takoe
ograen. Tri godine kasnije, preostale tri zatvorenice vezale su nadzornicu, koja je tada takoe
spavala u zatvorskom zdanju, i pobegle kroz prolaz za sluinad. Po dogovoru sa ispovednikom,
Martina je uz odobrenje svoje porodice ponovo vraena u samostan. etiri duge godine ona je bila
jedina zatvorenica i nije imala pravo da prima posete u lokutorijumu niti da prisustvuje nedeljnoj
misi. Stoga, dakle, pomilovanje nije dolazilo u obzir. Vicekraljica joj pak obea da e se zauzeti za
nju kod svog supruga.
U eliji Sierva Marije vazduh je jo bio zaguljiv od kreenja i mirisa katrana, ali je prostorija
ipak delovala urednije. im je uvarka otvorila vrata, vicekraljicu oamuti dah memle. Sierva Marija
je sedela u svojoj iznoenoj haljini i s prljavim papuama na nogama i spokojno vezla u jednom kutku
ispunjenom svetlou njene aure. Ona podie pogled tek kada je vicekraljica pozdravi. Ova spoznade
u Marijinom pogledu nezadrivu snagu otkrovenja. - Sveti Boe! - promrmlja i koraknu u eliju.
- Pripazite! - apnu joj nastojnica. - Ona je divlja kao tigrica - i zadra vicekraljicu uhvativi je
za ruku. Ova ne ue, ali i to to je videla Sierva Mariju bee dovoljno da donese odluku o njenom
stanju.
Guverner grada, neenja i enskaro, pozva potkralja na veerinku prireenu samo za mukarce.
Svirao je panski gudaki kvartet, zatim gajdai i bubnjari iz San Hijasinta. Plesalo se, a crnci su
izvodili mangange, bestidne parodije, kojima su karikirali ples belaca. Dok se sluio desert,
razmaknu se zavesa u dnu sale i pojavi se jedna abisinska robinja, ona koju je guverner otkupio
plativi za nju u zlatu koliko je bila teka. Bila je ogrnuta samo prozirnom tunikom to je jo vie
naglaavalo izazovnost njene golotinje. Poto se pokazala ostalim gostima iz neposredne blizine, ona
zastade ispred potkralja a tunika joj skliznu sa tela sve do stopala.
Savrenstvo njenog tela ga uznemiri. Ramena joj nisu bila unakaena znacima trgovaca robljem,
utisnutim vruim elezom, a ni na leima nije imala inicijale prvog vlasnika. Cela pojava te ene
predstavljala je nagovetaj nekih tajanstvenih ari. Potkralj preblede, duboko udahnu vazduh i
pokretom ruke zbrisa ovo nepodnoljivo privienje iz svog seanja.
- Izvedite je, tako vam dragog Boga! Do kraja ivota ne elim vie da je vidim!
Kao odgovor na tu frivolnost, vicekraljica je na veeri, koju je nastojnica priredila u njenu ast u
svojim privatnim odajama, predstavila guverneru Sierva Mariju. Martina Laborde ih je upozorila:
- Ne pokuavajte da joj skinete ogrlice i narukvice i videete da e se ponaati pristojno!
Tako je i bilo.
Sierva Mariji obukoe haljinu njene bake u kojoj je dovedena u samostan, oprae joj i oeljae
kosu i ostavie je neupletenu kako bi se raskonije vukla po podu. Vicekraljica je uhvati za ruku i
sama dovede do stola svoga supruga. I nastojnica bee iznenaena dranjem Sierva Marije, njenim
snanim zraenjem i raskonim obiljem kose. Vicekraljica apnu svome muu na uho:
- Ona je opsednuta avolom!
Potkralj ne htede u to da poveruje. On je u Burgosu video jednu veticu koja se tokom cele noi
neprekidno praznila sve dok soba nije bila dupke puna izmeta. Da bi Sierva Mariju potedeo takve
sudbine, naredi svojim lekarima da je pregledaju. Ovi potvrdie da nema simptoma besnila i sloie
se sa Abrenunsiom da sa izbijanjem zaraze vie ne bi trebalo raunati. Uprkos tim nalozima, niko se
nije oseao ovlaenim da porekne da je devojica opsednuta avolom.
Biskup iskoristi svetkovinu da bi razmislio o nastojniinom memorandumu i o trenutnim
injenicama u vezi sa Sierva Marijom. Kajetano Delaura, pak, zatvorio se u biblioteku i, uz hleb od
manioke i vodu, podvrgao neophodnom oienju uoi isterivanja zlih duhova. No, u tome nije uspeo.
Provodio je noi u delirijumu i besane dane, piui strastvene stihove, to je bilo jedino sredstvo
koje mu je pomagalo da savlada poudu tela.
Upravo je zapoeo da iitava popodnevne molitve osmog dana svoga posta, kada mu javie da
ga biskup oekuje kako bi zajedno doekali potkralja u dvorani za prijem. Ta poseta je bila nenadana
i za samog potkralja, koji je u toku obilaska grada koijom iznenada doao na takvu ideju. Sada je sa
cvetne terase posmatrao krovove grada, dok su se zvaninici hitno okupljali, a dvorana za prijeme
dovodila u red.
Biskup doeka potkralja sa svitom od est duhovnika. Sa svoje desne strane posadi Kajetana
Delauru, koga predstavi samo punim imenom, bez ikakve titule. Pre no to je zapoeo razgovor,
potkralj baci saaljiv pogled na zidove koji su se krunili, otrcane zavese, nametaj najjeftinije izrade
i duhovnike, sa kojih je, u njihovim izbledelim mantijama, lio znoj. Povreen u svom ponosu, biskup
ree:
- Mi smo sinovi Josifa Drvodeljca.
Potkralj naini pokret razumevanja i poe da nabraja utiske prve sedmice svoga boravka.
Govorio je o umetnostima i potrebi unapreenja obrazovanja, o literaturi, i tome kako bi ove
kolonijalne provincije mogle da usklade korak sa ostalim svetom.
- Ovo je vreme obnove - zakljui potkralj.
Biskup je i ovom prilikom konstatovao kako svetovna vlast ne tedi na obeanjima. Svojim
drhtavim kaiprstom upre u Delauru, ne pogledavi u njega, i ree potkralju:
- Kod nas padre Kajetano vodi rauna da sve bude u skladu sa tim novinama.
Potkralj pogleda u pravcu biskupovog kaiprsta i ugleda zabezeknuto lice i zauene oi koje su
ga netremice posmatrale. Iskreno zainteresovan upita Delauru:
- Jesi li itao Lajbnica?
- Jesam, ekselencijo. - I dodade pravdajui se:
- Po slubenoj dunosti.
Na kraju posete ispostavilo se da se potkralj najvie zanima za sudbinu Sierva Marije. I to zbog
nje same, objasni on, a i zbog spokoja nastojnice iju je zabrinutost eleo da otkloni.
- Nedostaju nam konani dokazi, ali akta koja su nam dostavljena iz samostana ukazuju na to da je
to jadno stvorenje opsednuto avolom. Majka nastojnica to zna bolje od nas - izjasni se biskup.
- Ona veruje da ste vi upali u zamku neastivog - odvrati potkralj.
- Ne samo mi, ve itava panija - nastavi biskup. - Mi smo preplovili okean da bismo ovamo
preneli Hristove zakone. Barem nam je uspelo da dolaze u crkvu, da uestvuju u procesijama i
praznuju svee, ali nismo uspeli da im veru usadimo u due.
Govorio je o Jukatanu, gde su izgraene raskone katedrale kojima se nastojalo da se prikriju
paganske piramide, a pri tom se previalo da su uroenici dolazili na misu jer je ispod srebrnih
oltara i nadalje iveo duh njihovih boanstava. Govorio je o meanju krvi od samog poetka
konkviste, osvajanja ovih teritorija. Izmeala se panska krv sa indioskom, a obe su bile zasiene
krvlju svih vrsta crnaca, ak i onom muslimanskih Mandinga. Upitao se ima li za takve neiste veze
mesta u carstvu Bojem. Uprkos disajnim tekoama i svom starakom kaljucanju, on izgovori sve to
ne dopustivi potkralju da ga prekine:
- A ta bi sve ovo moglo drugo da bude negoli klopka neastivog?
Potkralj je bio zaprepaen.
- Ovakvo sagledavanje stvari, vaa svetlosti, veoma je zloslutno - ree.
- Vaa ekselencija ne bi trebalo to tako da shvati - uzvrati biskup utivo. - Ja samo pokuavam da
vam ukaem kolika snaga vere nam je potrebna kako bi ovi ljudi bili dostojni naeg rtvovanja.
Potkralj ponovo poe da raspreda svoje misli:
- Ako sam vas dobro shvatio, nastojniine nedoumice su praktine prirode. Ona smatra da bi
moda drugi samostani imali bolje uslove za reavanje tako tekog sluaja.
- Vaa ekselencija bi trebalo da zna da smo Santa Klaru odabrali zbog energinosti, autoriteta i
sposobnosti Josefe Mirande - odvrati biskup. - I, Bog nam je svedok da smo dobro postupili.
- Biu tako slobodan da joj to saoptim - uzvrati potkralj.
- Ona je toga svesna. Meutim, uznemirava me jedino to to se ne usuuje da u to poveruje.
Izrekavi to biskup oseti predznake nastupajueg asmatinog napada, pa se potrudi da posetu
privede kraju. Napomenu da mu je nastojnica dostavila memorandum o svojim pritubama, i obea da
e ga prouiti veoma briljivo i preduzeti sve to je neophodno, im mu to zdravstveno stanje bude
omoguilo. Potkralj mu se zahvali i okona posetu predusretljivim linim gestom. Poto je i sam
bolovao od tvrdokorne astme, on ponudi biskupu pomo svojih lekara. No, ovaj to smatrae
nepotrebnim.
- to se mene tie, sve je ve u Bojim rukama. Ja sam, naime, u onim godinama u kojima je
Bogorodica umrla.
Za razliku od doeka, oprotaj je bio spor i ceremonijalan. Trojica duhovnika, meu njima i
Delaura, utke ispratie potkralja mranim hodnicima do glavnog ulaza. Potkraljeva telesna straa je
palirom ukrtenih helebardi zadravala prosjake da mu ne priu. Pre no to je uao u koiju, on se
okrete Delauri, uperi u njega svoj neprikosnoveni kaiprst i ree:
- Pobrinuu se da te ne zaboravim!
Ova njegova izjava bee tako neoekivana i zagonetna, da Delaura uspe da odvrati jedino
naklonom.
Potkralj se odveze u samostan da bi izvestio nastojnicu o rezultatima svoje posete. Nekoliko
asova kasnije, s nogom ve na papuici koija, on odbi upornu molbu svoje supruge da pomiluje
Martinu Laborde, jer je smatrao da to ne bi bio dobar presedan u odnosu na brojne zatvorenike
osuene zbog tekih zloina, na koje je nailazio po zatvorima.
Biskup je ostao da sedi, presamien, nagnut napred, sklopljenih oiju, pokuavajui da obuzda
itanje svog daha. U takvom stanju zatee ga Delaura kada se vratio.
Biskupovi pomonici povukli su se na vrhovima prstiju i prostorija ostade u polumraku. Biskup
se obazre i ugleda stolice poreane uza zid i usamljenog Kajetana u sali. Upita ga veoma tihim
glasom:
- Da li smo ikada videli ovako dobrog oveka?
Delaura mu odgovori vieznanim gestom. Biskup se s mukom uspravi i rukom osloni o naslon,
pokuavajui da uravnotei disanje. Nije eleo da veera. Delaura pouri da upali svetiljku kako bi
biskupu osvetlio put do lonice.
- Nismo se dobro poneli prema potkralju - ree biskup.
- A da li je postojao neki razlog da se prema njemu ophodimo pristojnije? Ne ulazi se na vrata
jednog biskupa bez najave!
Biskup nije bio tog miljenja i obrazloi mu svoj stav veoma ivahno: - Moje dveri su vrata
crkve, a on se poneo kao hrianin starog kova. No, ja sam se zbog svoje astme ponaao nedostojno i
morau neto da preduzmem kako bih to nekako izgladio.
Ali, na pragu svoje spavae sobe, ve je izmenio ton i promenio temu. Od Delaure se oprosti
prisnim tapanjem po ramenu.
- Pomoli se za mene ove noi - ree. - Bojim se da e biti veoma duga!
Tokom te posete biskup je ve bio pomislio da e umreti od estokog napada astme. Poto mu ni
sredstva za povraanje ni vinobran, niti drugi radikalni lekovi nisu donosili olakanje, morali su
hitno da mu puste krv. Ali, im je osvanuo dan, ponovo je bio dobro raspoloen.
Kajetano, koji je u susednoj biblioteci proveo no budan, nita nije primetio. Upravo je zapoeo
svoja jutarnja molepstvija, kada mu javie da ga biskup oekuje u svojoj lonici. Zatee ga pri
doruku, u krevetu, uz olju okolade sa hlebom i sirom. Biskup je disao kao da mu je ugraen novi
meh i bee odlino raspoloen. Kajetanu je bilo dovoljno da ga pogleda i zakljui da je biskup doneo
presudnu odluku.
I odista, uprkos pritubama majke nastojnice, Sierva Marija je mogla da ostane u Santa Klari, a
padre Kajetano Delaura, uz bezgranino biskupovo poverenje, bio je i nadalje odgovoran za nju.
Devojica vie nije morala da ivi kao zatoenica, ve joj je omogueno da ima udela u
privilegijama ostalih redovnica u samostanu. Biskup se zahvalio za spise koji su mu dostavljeni, ali
je zbog nedovoljno obrazloenih pojedinosti smatrao da situacija nije sasvim jasna, pa je odluio da
se dalji proces isterivanja avola odvija prema njegovim uputstvima. Na kraju naredi Delauri da
poseti markiza i da u biskupovo ime sa njim sve dogovori i obavi, im markiz bude imao za to
vremena i zdravstveno stanje mu dozvoli da primi posetioca.
- Nee biti potrebno da ti dajem nove instrukcije. Neka te Bog blagoslovi! - zavri biskup.
Kajetano vesela srca pouri u samostan, ali ne zatee Sierva Mariju u njenoj eliji. Sedela je u
sali za priredbe, okiena pravim draguljima, sa slapom kose rairenog kraj nogu i uroenim
dostojanstvom pozirala jednom slavnom slikaru portreta iz potkraljeve pratnje. Njena lepota
zasluivala je podjednako divljenje kao i smernost kojom je odgovarala na slikareve zahteve.
Kajetano je bio ushien. Seo je u senku i neprimeen ju je posmatrao. Sada je imao dovoljno
vremena da preispita oseanja svoga srca i odagna sve sumnje.
Kada je nastupio deveti as molepstvija, portret je bio dovren. Slikar ga proceni sa odstojanja,
dodade jo nekoliko poslednjih poteza kiicom i zamoli Sierva Mariju da pogleda sliku pre no to je
signira svojim potpisom. Slika je bila veoma verna: prikazivala je devojicu na oblaku usred brojne
svite potinjenih joj demona. Ona pomno osmotri rad i prepoznade se u sjaju prikazane mladalake
lepote. Konano izjavi:
- Naslikali ste me kao u ogledalu!
- Da li se to odnosi i na predstavljene demone?
- Oni su upravo takvi!
Delaura je posle poziranja otprati do njene elije. Nikad dotad nije imao priliku da posmatra
Sierva Mariju kako hoda. A ona je koraala s gracioznou kojom je i plesala. Nikada je nije viao
drugaije odevenu osim u samostanske haljine; raskona toaleta podarila joj je dob i eleganciju koji
su ukazivali na to da je ve uveliko stasala u enu. Nikad do tada nisu hodali rame uz rame pa je bio
oaran neusiljenou kojom su usklaivali svoje korake.
Njena elija je izmenila izgled zahvaljujui vetini ubeivanja potkraljevskog branog para. Oni
su to postigli prilikom svoje oprotajne posete kod nastojnice, prenevi joj uveravanja o biskupovoj
podrci. elija je opremljena novim duekom, lanenim plahtama, ak i perjanim jastukom, a tu su se
nale i potreptine za svakodnevnu negu tela i kupanje. Odsjaj mora prodirao je kroz prozor bez
reetaka i osvetljavao svee okreene zidove. Poto je Sierva Marija dobijala istu hranu kao i ostale
redovnice, nije vie bilo potrebno donositi joj bilo ta izvana. Delauri je ipak uvek uspevalo da joj
prokrijumari neke akonije kupljene kraj ulaza u samostan.
Sierva Marija htede da podeli veeru s njim, no Delaura se zadovolji jednim kolaiem koji je
bio ponos samostanske kuhinje. Dok su jeli, ona mu, onako uzgred, saopti:
- Videla sam sneg!
Kajetana to nimalo ne uznemiri. Ve su ranije kolale prie o jednom potkralju koji je namerio da
sa Pirineja dopremi sneg, kako bi ga uroenici upoznali. No, on nije znao da snega ima i u ovim
krajevima, u planinama Siera Nevada de Santa Marta, tako rei usred mora. Verovatno da je don
Rodrigo de Buen Rosano nekom svojom majstorijom uspeo da ovaj slavodobitni podvig uspeno
ostvari.
- Ne - ree devoje - ja sam to sanjala.
I ona mu ispria: sedela je kraj prozora sa ije je druge strane padao gust sneg, dok je ona
otkidala jedno po jedno zrno sa grozda koji je drala u krilu, i stavljala ih u usta. Delaura oseti kako
ga spopada uas. Drhtei od straha u iekivanju kraja njenog snovienja, on je upita:
- A kako se tvoj san zavrava?
- Plaim se da vam to ispriam - odvrati Sierva Marija.
Nisu mu bile potrebne dalje pojedinosti. On sklopi oi i poe da se moli za nju. Kada je zavrio,
njegovo raspoloenje se promeni.
- Nita ne brini - ree. - Obeavam ti da e veoma brzo biti slobodna i srena, zahvaljujui
milosti Svetoga Duha.

Bernarda dotad nije znala da je Sierva Marija u samostanu. Ona to saznade skoro sluajno, jedne
veeri kada je Dulse Oliviju zatekla kako mete i sprema po kui. Smatrajui je za privienje, ona
poe da pretrauje sobu po sobu, kako bi dola do nekog racionalnog objanjenja. U toku obilaska
kue, sinu joj da ve dugo nije videla Sierva Mariju. Karidad del Kobre joj ispria ono to je
saznala: Gospodin markiz nam je saoptio da e ona otputovati daleko i da je mi vie neemo
videti!
Poto u spavaoj sobi njenog supruga nije gorelo svetlo, Bernarda ue bez kucanja. On je leao
budan u lealjci okruen dimom stajnjaka koji je sagorevao, kao zatita od moskita. Ugledavi tu
neobinu enu ogrnutu svilenom tunikom, on takoe pomisli da pred sobom vidi privienje. Bila je
bleda i usahla, inilo se da stie odnekud izdaleka. Bernarda ga upita za Sierva Mariju.
- Ona ve danima nije vie meu nama - odvrati markiz.
Bernarda to shvati u najtraginijem smislu i morade da sedne na prvu stolicu kako bi povratila
dah.
- Znai li to da je Abrenunsio uinio ono to je moralo da se preduzme? - upita.
Markiz se prekrsti.
- Boe nas sauvaj!
I ispria joj istinu. Paljivo je Bernardi objasnio da je zbog toga nije blagovremeno obavestio,
jer je elela da je smatraju mrtvom. Bernarda ga saslua i ne trepnuvi, s takvom panjom kojom ga,
za sve vreme njihovog neskladnog zajednikog ivota, nikad dotad nije bila udostojila.
- Znao sam da e to da me kota ivota - ree markiz. - Ali, neka to bude cena za njen!
Bernarda uzdahnu: - Znai, naa sramota je sada u potpunosti obelodanjena!
Na kapcima svoga mua ona ugleda svetlucanje jedne suze i utroba joj zadrhta. Ovoga puta to nije
bila smrt, ve neizbeno saznanje o tome to se, ranije ili kasnije, moralo dogoditi. Ona se nije
varala. Markiz poslednjom snagom ustade iz lealjke, srui se pred Bernardine noge i poe promuklo
da jeca, nariui vapajima beskorisnog starca.
Bernardu dirnue te muke suze koje su prodrle kroz svilu njene haljine i pekle joj kou slivajui
se niz butine. Ona priznade da vest da je Sierva Marija iva za nju predstavlja olakanje, iako je
devojicu mrzela.
- Ja sam oduvek sve razumevala sem smrti - izusti.
Ona se ponovo zatvori u svoju sobu da bi se drogirala melasom i kakaom, a kada se posle dve
sedmice pojavila, bee to ivi le. Markiz je od ranog jutra primetio da se ona priprema na put, ali
tome nije pridavao nikakav znaaj. Jo pre nego to je sunce pripeklo, on ugleda Bernardu kako na
mazgi izjaha kroz dvorinu kapiju, vodei sa sobom i tovarnu ivotinju koja je nosila njen prtljag.
Ve je mnogo puta tako odlazila bez gonia mazgi ili robova, ne opratajui se ni od koga i bez
ikakvog objanjenja. No, ovoga puta, markiz je znao da ona odlazi nepovratno, jer je osim
uobiajenog kovega sa sobom bila ponela i ona dva upa od ilovae napunjene zlatnicima koji su
godinama bili zakopani ispod njenog kreveta.
Izleavajui se u lealjci, markiza ponovo spopade strah da bi ga robovi mogli zaklati, pa im
zabrani da u toku dana ulaze u kuu. Zbog toga je Kajetano Delaura, kada mu je po nalogu biskupa
doao u posetu, morao sam da odgurne vrata i ue nepozvan, jer se niko nije odazvao na zvuk
zvekira. Psi su besno lajali u svojim kavezima ali ga to ne zadra. U vrtu, markiz se odmarao u svojoj
lealjci u saracenskom ogrtau s kapuljaom i kapicom iz Toleda na glavi, prekriven opalim
narandinim cvetovima. Delaura ga posmatrae ne budei ga, i uini mu se kao da je pred njim Sierva
Marija, lomna i satrvena osamom. Markiz se probudi i ne prepoznade ga odmah zbog poveza preko
oka. Delaura podie ruku i isprui prste blagosiljajui ga.
- Neka vas Bog uva, senjor markie! Kako ste?
- Pa - odvrati markiz - eto, kopnim.
Utrnulom rukom on skloni pauinu s oiju i uspravi se u lealjci. Kajetano se izvini to je uao
nepozvan. Markiz mu objasni da niko ne obraa panju na lupanje zvekira, jer ga vie niko ne
poseuje. Delaura poe sveanim tonom:
- Gospodin biskup, koji je veoma zauzet i boluje od astme, alje me kao svog zastupnika.
Poto je zavrio s tim kurtoaznim protokolom, on sede kraj lealjke i pree na stvar koja mu je
pekla utrobu.
- elim da vas obavestim o tome da sam zaduen za duhovnu dobrobit vae kerke.
Markiz mu se zahvali i poele da sazna kako joj je.
- Dobro - odgovori Delaura. - No, nastojim da joj uz moju pomo bude jo bolje!
On objasni markizu svrhu i metode isterivanja avola. Govorio mu je o moi koju je Isus preneo
svojim uenicima kako da iz opsednutih isteruju zle duhove i lee bolesti i tegobe tela. Ispria mu
biblijsku povest o Legionu i njegovih dve hiljade svinja koje su bile opsednute demonima. Dakako,
najbitnije je, pre svega, da se utvrdi da li je u Sierva Mariju stvarno uao avo. On to ne veruje, ali
mu je neophodna markieva pomo kako bi otklonio i najmanju sumnju. Za sada bi eleo da sazna
kako se ponaala njegova kerka pre nego to ju je odveo u samostan, zavri Delaura.
- Ne znam - odvrati markiz. - ini mi se kao da sam je sve manje shvatao to sam je bolje
upoznavao.
Muila ga je krivica to ju je prepustio robovima u njihovom boravitu. To je, po markizu, bio
razlog njenog otuenja od oca, njenim utanjem koje bi ponekad trajalo i mesecima. Takoe pomenu i
izlive iracionalne estine i lukavost kojom je zavaravala majku kaei njene zvonie sa svog runog
zgloba makama o vrat. No, najvea prepreka u oevom nastojanju da je bolje upozna bee njen
porok da uiva u laima.
- Kao to to ine crnci - primeti Delaura.
- Crnci obmanjuju nas, ali se ne lau meusobno - odvrati markiz.
Delaura je u njenoj spavaoj sobi jednim jedinim pogledom mogao da razdvoji brojne bakine
predmete od novih stvarica Sierva Marije: pokretne lutke, plesaice na navijanje, muzike
asovnike. Na krevetu se nalazio kovei sa stvarima koje je markiz bio spakovao i namenio kerki
kada ju je odvodio u samostan. Pranjava teorba stajala je u jednom kutku. Markiz mu objasni da je to
italijanski muziki instrument koji se vie ne koristi i, preterujui, ukaza na kerkinu vetinu da na
njemu svira. Rasejano poe da podeava teorbu i zatim ne samo to je po seanju dobro zasvirao, ve
je i zapevao pesmu koju je uobiavao da peva zajedno sa Sierva Marijom.
Bee to upeatljiv trenutak. Ta muzika otkri Delauri i ono to mu markiz o svojoj kerci nije umeo
rei. A markiz je pak bio tako dirnut, da nije uspeo da dovri pesmu. On uzdahnu:
- Ne moete ni da zamislite kako joj je eir dobro stajao.
Delaura bi zaraen njegovim izlivima oseanja.
- Oigledno je veoma volite - ree.
- Tako je - odvrati markiz. - Dao bih svoju duu da mogu da je vidim.
Delaura i ovom prilikom oseti da sveti Duh ne isputa iz vida ni najsitniju pojedinost.
- Nita lake od toga, ukoliko uspemo da dokaemo da nije opsednuta avolom.
- Razgovarajte sa Abrenunsijom - odvrati markiz. - On je od samog poetka tvrdio da je Sierva
zdrava, ali je samo on u stanju da to i dokae.
Delaura shvati dilemu. Abrenunsio bi mu bio od koristi, ali razgovor s njim mogao je imati
neeljene posledice. Markiz kao da mu je itao misli.
- On je izuzetan ovek - ree.
Delaura znaajno klimae glavom:
- Imao sam uvid u spise Svete inkvizicije.
- Za mene nijedna rtva ne bi bila prevelika ako bih mogao ponovo da je dovedem - istrajavao je
markiz. I poto Delaura nije reagovao, on zakljui:
- Preklinjem vas, za ljubav Boga!
Delaura odvrati teka srca:
- Ja preklinjem vas: nemojte da me izlaete jo veoj patnji.
Markiz nije vie navaljivao. Uze kovei sa kreveta i zamoli Delauru da ga odnese Siervi:
- Tako e barem znati da mislim na nju.
Delaura pobee i ne oprostivi se. Skrio je kovei pod ogrta u koji se uvio jer je lila kia. Tek
posle izvesnog vremena postade svestan da mu neki unutarnji glas ponavlja stihove pesme koju je
markiz otpevao uz teorbu. iban kiom, on poe glasno da je pevui po seanju, i ponovi je do kraja.
Stigavi do etvrti zanatlija, on skrenu kod hodoasnike kapelice ulevo, jo uvek pevajui, pa
zakuca na Abrenunsijeva vrata.
Posle dueg muka zaue se tromi koraci i jo uvek pospani glas:
- Ko je to?
- Predstavnik zakona - odgovori Delaura.
To mu prvo pade na pamet da ne bi morao da vikne svoje ime. Abrenunsio otvori vrata
poverovavi da su to odista vladini ljudi i ne prepoznade ga. - Ja sam bibliotekar biskupije - ree
Delaura.
Lekar mu oslobodi prolaz u tamni trem i pomoe mu da skine mokri ogrta. U njemu svojstvenom
stilu upita ga na latinskom:
 - U kojoj ste bici izgubili to oko?
Delaura mu ispria, takoe na klasinom latinskom, o nezgodi koja mu se desila prilikom
pomraenja Sunca i upusti se u detalje o dugotrajnosti nevolje to ga je snala, iako ga je biskupov
lekar uveravao da e povez na oku biti spasonosno sredstvo. Abrenunsio je, meutim, obraao panju
jedino na besprekornost njegovog latinskog.
- Vi savreno vladate latinskim, gde ste ga nauili? - ree divei se.
- U Avili - odvrati Delaura.
- Utoliko je to za veu pohvalu - odvrati Abrenunsio.
Pozva ga da skine sandale i mantil, iscedi ih i prebaci mu preko lea svoj ogrta slobodnjaka.
Onda mu skide povez sa oka i baci u sanduk za smee. - Jedina mana ovog oka je ta to vidi vie no
to bi trebalo.
Delaura se zaudi mnotvu knjiga koje su ispunjavale prostoriju. Abrenunsio to primeti i odvede
ga do kune apoteke gde je, na policama koje su dopirale do tavanice, bilo jo vie knjiga.
- Sveti Boe - izusti Delaura. - Pa ovo je prava Petrarkina biblioteka.
- Obimnija je za dve stotine tomova od njegove - ree Abrenunsio i dozvoli mu da pretura po
knjigama. Tu je bilo unikata zbog kojih bi se u paniji dospelo u zatvor. Delaura ih prepoznade i
oduevljeno poe da ih lista, a zatim, teka srca, vrati na policu. Na istaknutom mestu, pokraj veitog
Fraja Gerundija, on naie na Volterova sabrana dela na francuskom i na latinski prevod Filozofskih
pisama.
- Volter na latinskom, to je ve maltene jeres - ree alei se.
Abrenunsio mu ispria da taj prevod potie od jednog monaha iz Koimbre, koji je sebi
dozvoljavao luksuz da, radi uveseljavanja hodoasnika, prevodi retke knjige. Dok je Delaura
prelistavao to delo, lekar ga upita da li zna francuski.
- Ne govorim, ali itam na francuskom - ree Delaura latinski. I dodade bez lane skromnosti: -
A, osim toga, i grki, engleski, italijaneki, portugalski, a neto malo i nemaki.
- Pitam vas to zbog vae primedbe u vezi sa Volterom - ree Abrenunsio. - To je zaista savrena
proza.
- A to nas i najvie boli. teta je, naime, to je pisac Francuz.
- Vi to kaete jer ste panac - ree Abrenunsio.
- Uz toliko izmeane krvi, ja vie i ne znam tano svoje poreklo niti ko sam zapravo.
- Niko to ne zna na ovim prostorima - ree Abrenunsio. - I ini mi se da e proi stolea dok se to
ne sazna.
Delaura je i dalje razgovarao s njim, ne prekidajui listanje po knjigama iz biblioteke. Iznenada,
kao to mu se to esto dogaalo, on se priseti knjige koju mu je rektor bio oduzeo kada mu je bilo
dvanaest godina a iz koje je zapamtio samo jednu epizodu. A nju je celog ivota ponavljao svakome
ko bi mogao da mu pomogne u pronalaenju te knjige.
- Da li se seate naslova? - upita Abrenunsio.
- Nikada ga nisam ni znao - odvrati Delaura. - I dao bih sve ili bilo ta da saznam kako se
zavrava.
Bez ikakve najave, lekar stavi pred njega knjigu koju Delaura smesta prepoznade. Bee to staro
izdanje iz Sevilje jedne od etiri knjige Amadisa iz Galije. Delaura je pogleda veoma paljivo,
drhtei zbog pretee opasnosti da bude nepovratno izgubljen. Konano prozbori:
- A znate li da je ova knjiga zabranjena?
- Kao to su to i svi ostali najbolji romani ovog stolea - dodade Abrenunsio. - A, umesto njih,
tampaju se samo traktati namenjeni uenim ljudima. I ta da itaju dananji siromasi, ako potajno ne
uivaju u vitekim romanima?
- Ima i drugih - odvrati Delaura. - Na primer, stotine primeraka prvog izdanja Don Kihota ovde
su proitani ve u prvoj godini objavljivanja.
- Nisu itani, ve su na putu u razna carstva prola kroz carinu.
Delaura nije poklanjao panju fizikusu, poto je prepoznao jedinstveni primerak knjige Amadisa
iz Galije.
- Ovo delo je nestalo iz tajnog odeljka nae biblioteke, i nikad mu nismo uli u trag.
- Tako neto sam mogao i da pretpostavim! - promumla Abrenunsio.
- No, postoje i drugi dokazi da je ova knjiga istorijski primerak. U toku godinu dana ona je
prelazila iz ruke u ruku najmanje jedanaest osoba, od kojih su tri umrle. I to kao rtve nekog
nepoznatog isparenja, u to sam siguran! Ja bih, dakle, sada morao da vas prijavim Svetoj inkviziciji.
Abrenunsio to shvati kao alu:
- Da li sam izrekao neku jeres?
- Kaem to zbog toga jer vi ovde imate zabranjenu knjigu koja vam ne pripada, a niste je ni
prijavili.
- Posedujem ovu i jo mnoge druge - ree Abrenunsio i irokim pokretom kaiprsta pokaza na
prepune police. - Ali, da je to bilo u pitanju vi biste odavno ve bili doli, a ja vam ne bih otvorio
vrata.
On se okrenu prema Delauri i dobro raspoloen zakljui: - Umesto toga, radujem se to ste sada
doli, i drago mi je to vas ovde vidim.
- Markiz brine zbog svoje kerke i, preporuio mi je da doem do vas - odvrati Delaura.
Abrenunsio ga pozva da sedne suelice i dok je apokaliptino nevreme uzburkavalo more,
obojica se upustie u muan razgovor. Lekar mu odra inteligentno i ueno izlaganje o besnilu, od
samih poetaka povesti oveanstva, pominjui njen nekanjeni pohod i rtve. Navodio je i alosne
primere o tome kako je odvajkada ova boljka poistoveivana sa opsednutou demonima, kao i sa
izvesnim oblicima ludila i duevnim rastrojstvom. to se Sierva Marije tie, inilo mu se malo
verovatnim da bi se ona posle proteklih sto pedeset dana jo mogla razboleti. Postoji jedino opasnost
da bi devojka, kao i mnogi drugi, mogla da umre od grozota postupka isterivanja avola, zavri
Abrenunsio.
Ova poslednja reenica uini se Delauri kao tipino preterivanje zagovornika srednjovekovne
medicine. No, nije protivureio, jer se to dobro uklapalo u njegove teoloke dokaze da devojica nije
opsednuta zlim dusima. On ree da ona tri afrika jezika koja nisu slina panskom i portugalskom, a
na kojima je Sierva Marija progovorila, nemaju u sebi nieg satanskog, to su joj u samostanu
pripisivali. Bilo je mnotvo dokaza da devojica poseduje znatnu fiziku snagu, ali nita nije
govorilo u prilog tome da je u pitanju neka natprirodna mo. Takoe nisu utvreni nikakvi znaci
levitacije, lebdenja, ili takozvane prozorljivosti. Uostalom, oba ta fenomena mogla su da se smatraju
sekundarnim dokazima njenih svetakih kvaliteta. Delaura se, radi podrke, ipak obratio i istaknutim
duhovnicima, ak i iz drugih optina, ali se niko nije usuivao da se izjasni protiv spisa sroenih u
samostanu, ili da se suprotstavi lakovernosti svetine. Delaura je pak bio svestan da ni njegov sud, niti
Abrenunsijevo miljenje, a ponajmanje njihov zajedniki stav, ne bi mogli nikoga da ubede.
- A to znai: vi i ja protiv svih! - ree.
- Zbog toga me i zaudilo to ste navratili - odvrati Abrenunsio. - Jer, ja nisam nita drugo nego
poeljan plen u lovakom reviru inkvizicije.
- Zapravo, ni sam pouzdano ne znam zato sam doao - ree Delaura - sem ako mi to stvorenje
sveti Duh nije predodredio da bi iskuao nepokolebljivost moje vere.
 im je to izgovorio, laknulo mu je, pa prestade da uzdie. Abrenunsio ga pogleda u oi, pogled
mu dopre do dna njegove due i on oseti da Delaura samo to nije zaplakao.
- Ne muite sebe uzalud - ree umirujuim glasom. - Moda ste navratili samo zato jer ste o njoj
morali s nekim da popriate.
Delaura oseti da je raskrinkan. On ustade, potrai put ka vratima, ali ne odjuri, jer je bio samo
poluodeven. Abrenunsio mu pomoe pri oblaenju jo uvek vlane odee i pokua da ga zadri, ne bi
li zavrili zapoeti razgovor.
- Sa vama bih rado neprekidno raspravljao, sve do nastupajueg stolea - ree. Pokua da ga
zadri flaicom bistre vodice za oi koja je trebalo da izlei njegovu upaljenu mrenjau. Pozva ga
ve sa vrata da se vrati, da bi zajedno potraili kovei koji je negde u kui bio ostavio. Delaura
pak kao da je bio pogoen nekim smrtnim bolom. Zahvali se na gostoprimstvu, za lekarsku pomo, za
one kapi, ali ipak ode, obeavi jedino da e ponovo da navrati kada bude imao vie vremena.
No, nije uspeo da savlada potrebu da ponovo vidi Sierva Mariju. Dospevi na ulicu, nije ni
primetio da je ve bila mrkla no. Kia je prestala da pada, ali su se odvodni kanali zapuili od
nevremena. Delaura se probijao sredinom ulice, gazei po vodi koja mu je dopirala sve do glenjeva.
Vratarka samostana pokua da mu preprei put, jer su se svi pripremali za veernju misu. On je
odgurnu:
- Po nareenju gospodina biskupa!
Sierva Marija se uplaeno tre, ne prepoznavi ga u mraku. Delaura nije znao kako da joj objasni
razlog svoje posete u tako neuobiajeno vreme, pa se doseti izgovora:
- Tvoj otac eli da te vidi!
Devojica prepoznade kovei i lice joj zaplamti od srdbe.
- Ali ja to ne elim - ree.
Zbunjen, upita je zbog ega.
- Zbog toga, eto! Radije u da umrem - odvrati ona.
Delaura pokua da odrei remen sa njenog zdravog glenja, mislei da joj time ini uslugu.
- Pustite me! I ne dodirujte me!
On je ne poslua, a devojka mu besno pljunu u lice. On ne ustuknu ve joj okrete i drugi obraz.
Sierva Marija je i dalje pljuvala po njemu. On joj dozvoli da ga i dalje pljuje po licu omamljen
talasom grene poude koja mu je dopirala iz utrobe. Sklopljenih oiju molio se iz sveg srca dok ga
je ona i dalje pljuvala i inila to utoliko benje to je on u tome vie uivao, sve dok ne primeti
koliko je njen bes zaludan. A onda Delaura doive stravinu scenu pravog besnila. Vlasi Sierva
Marije kao da su oivele i poee da se uvijaju kao zmijoliki kraci meduze. Iz ustiju joj potee
zelenkasta pena i bujica psovki izgovorenih na paganskim jezicima. Delaura potee svoj krst, priblii
ga licu devojice i uasnuto poe da vie:
- Gubi se, ko god da si, paklena betijo!
Njegova vika jo vie razjari devojku koja je kidala vezove remenja. Dotra uplaena nastojnica
i pokua da smiri Sierva Mariju, ali to uspe tek Martini i njenom nebeski blagom nastupu. A Delaura
pobee.
Biskup se u vreme veere zabrinuo to Delaura nije doao da mu, kao to je uobiavao, neto
proita. Bi mu jasno da Delaura lebdi na nekom naroitom oblaku i da ga nita drugo sa ovog ili
nekog drugog sveta ne zanima sem uasnog lika Sierva Marije koju je avo iskvario. Delaura se
skloni u biblioteku, ali nije uspeo da se itanjem smiri. Molio se usredsreeno i predano, pevuio
pesmicu koju je markiz pevao uz teorbu i ronio suze koje su mu, kao vrue ulje, palile utrobu. On
otvori kovei Sierva Marije i stavi preda se na sto njene stvari, komad po komad. U njima
preloznade nju, njukao ih je nezasitom poudom i ljubio ih, razgovarao s njima u prostakim
heksametrima dok se nije zadovoljio. Onda razgoliti gornji deo tela, izvue iz fioke velikog stola
gvozdenu ibu koju dotad nije smeo ni da dotakne, i poe da se katiguje u neobuzdanom besu koji mu
nije davao mira sve dok u svom telu nije zatro i poslednji trag Sierva Marije.
Biskup, koji ga je jo uvek iekivao, zatee ga kako se valja u lokvi krvi i suza.
- Oe moj, ona je ipak avo, i to najgori od svih - prostenja Delaura.
 5.

Biskup naloi Delauri da doe u njegove slubene prostorije i poloi raune. Bez ikakvog
saoseanja saslua njegovu bespotednu i iskrenu ispovest. Bio je svestan da ga ne ispoveda ve da
sprovodi neumitni slubeni postupak. Jedini ustupak koji je Delauri uinio svodio se na to to je pred
drugima preutao uinjeni prestup, ali mu bez ikakvog zvaninog objanjenja oduze zvanje i
privilegije i posla ga u bolnicu Amor de Dios, gde je na odeljenju za leprozne bolesnike trebalo da
radi kao bolniar. Delaura zamoli da mu se prui makar ta uteha da leproznim bolesnicima moe da
slui misu u pet sati, to mu biskup odobri. Sa oseanjem dubokog olakanja, Delaura kleknu, i oni
zajedno oitae Oena. Biskup ga blagoslovi i pomoe mu da ustane.
- Neka ti se Bog smiluje - ree, i zauvek ga iupa iz svog srca.
I nakon to je Kajetano poeo da izdrava svoju kaznu, mnogi visoki zvaninici biskupije
zauzimali su se za njega, ali je biskup ostao neumoljiv. On je iskljuio mogunost da egzorcisti na
kraju bivaju opsednuti onim istim demonima koje nastoje da savladaju. Njegov poslednji argument
bee da se Delaura nije zadovoljio time da se neprikosnovenim Hristovim autoritetom suprotstavi
demonima, ve je sebi dao tu slobodu da sa njima raspravlja o pitanjima vere. Upravo je to ugrozilo
Delaurinu duu i dovelo ga na ivicu jeresi, tvrdio je biskup. Jo je bilo udnije to je biskup tako
strogo postupio sa svojim ovekom od poverenja, i to zbog krivice koja bi, u najgorem sluaju,
zasluivala ispatanje uz zelene lojanice.
Martina se brinula o Sierva Mariji s primernom portvovanou. No, pri tome je i ona bila
ogorena zbog odbacivanja molbe za pomilovanje. Devojica to nije uoila, sve dok jednog
popodneva, dok su vezle na terasi, ne podie pogled i ugleda Martinu oblivenu suzama. Ova ne sakri
svoj oaj pred Sierva Marijom:
- Radije bih se ubila nego da i dalje beznadeno umirem u ovom zatvoru.
Izjavi da joj je jedina nada Sierva Marijino optenje sa demonima. Martina je nastojala da sazna
koliko ih je, kako izgledaju i kako se sa njima moe biti u vezi. Devojica ih nabroja est i Martina
prepoznade jednog afrikog demona koji je neko boravio u kui njenih roditelja. Iskra nove nade je
obodri. - Rado bih s njim porazgovarala - ree i tu svoju elju izrazi odreenije: - Nudim mu zauzvrat
svoju duu.
Sierva Mariju oduevi pruena mogunost da se naali. - On ne ume da govori - ree. - Pogleda
ga u lice i sazna ta ima na umu.
Uozbiljivi se, ona obea Martini da e je obavestiti o asu kada e moi da prisustvuje
sledeem sastanku sa demonom.
Kajetano se u meuvremenu uklopio u sramne uslove koji su vladali u bolnici. Leprozni
bolesnici, po slovu zakona ve proglaeni za mrtvace, spavali su na vrsto utabanoj ilovai u
barakama pokrivenim palminim liem. Poneki su jo samo puzali. Naroito su bili naporni oni dani
kada su ih podvrgavali intenzivnom leenju. Kajetano je kao posebnu rtvu oienja nametnuo sebi
obavezu da najnemonije bolesnike kupa u bavama smetenim u tali. To je upravo obavljao prvog
utorka otkako je izdravao svoju kaznu. Skinuvi duhovniku odedu, imao je na sebi samo
bolniarski mantil, kada se Abrenunsio pojavi na poklonjenom markievom rianu.
- Kako je vae oko? - upita ga. Kajetano mu ne prui priliku da se raspituje o njegovoj nesrei ili
da lamentira nad njegovom sudbinom. Zahvali za one kapi koje su mu sa mrenjae odista uklonile
posledice pomraenja Sunca.
- Ne morate mi se zahvaljivati - odvrati Abrenunsio. - Dao sam vam najbolje sredstvo koje
poznajemo u leenju zaslepljenosti od Sunca: obinu kinicu!
 Lekar pozva Kajetana u posetu. Ovaj mu objasni da bez odobrenja ne sme da naputa bolnicu.
Abrenunsio tome ne pridade nikakav znaaj. - Ako poznajete slabosti ovog carstva, onda vam
mora biti jasno da se zakoni potuju samo tri dana!
On mu stavi na raspolaganje svoju biblioteku kako bi Delaura mogao da nastavi svoja
prouavanja, sve dok se za njega ne nae pravedno reenje.
Kajetano ga paljivo saslua, ali bez ikakvih iluzija.
- Razmislite o mojoj ponudi - zavri Abrenunsio i obode svoga konja - nema tog Boga koji bi
stvorio takav talenat kao to je va, da bi ga zatim proerdao na kupanje leproznih bolesnika.
Sledeeg etvrtka donese mu na dar Filozofska pisma na latinskom. Kajetano ih prelista, onjui i
proceni im vrednost. to je vie cenio Abrenunsija, utoliko je manje razumevao njegove postupke.
- Voleo bih da znam zato ste mi tako naklonjeni?
- Jer nama ateistima ne uspeva da ivimo bez svetenika - odvrati Abrenunsio. - Pacijenti nam
ostavljaju svoja tela, ali ne i duu, te smo nalik avolu koji ih otima od Gospoda Boga.
- To se ne uklapa u vaa ubeenja!
- Ne znam ni sam kakva su - odvrati Abrenunsio.
- Ali su poznata Svetoj inkviziciji - ree Kajetano.
Na Kajetanovo iznenaenje, Abrenunsio bee oduevljen tom aokom: - Navratite u moj dom, i
staloeno emo raspravljati o tome. I onako nou spavam najvie dva sata i to samo na rate, prema
tome moete doi u bilo koje doba.
Abrenunsio obode konja i odjaha.
Kajetano se ubrzo uveri da i velika mo odjednom moe da iezne. Oni isti ljudi koji su mu
ranije odavali duno potovanje, sada su ga izbegavali kao da je leprozni bolesnik. A prijatelji koji
su zajedno s njim delili interesovanje za svetovnu literaturu i umetnost, drali su se na odstojanju da
ne bi doli u sukob sa Svetom inkvizicijom. Ali, to mu nije smetalo, njegovo srce kucalo je jedino za
Sierva Mariju, ali se time nije zadovoljavao. Bio je ubeen da nikakvi okeani, nikakve planine,
nikakvi zemaljski ili nebeski zakoni ni sile pakla nee moi da ih razdvoje.
Jedne noi, muen neobuzdanom enjom, on pobee iz bolnice, s namerom da po svaku cenu
prodre u samostan. Postojala su etiri ulaza. Glavni, sa pokretnim vratima, jedna podjednako velika
vrata prema moru i dvoja manjih, za sluinad. Slubeni ulazi nisu dolazili u obzir. Kajetano sa
morske strane s lakoom odredi koji je Sierva Marijin prozor na zatvorskom zdanju, jer je sada
jedino sa njega bila skinuta drvena reetka. On celu zgradu proveri rukama, ne bi li naiao na neko
ispupenje koje bi mu omoguilo da se uspentra uza zid. Ali sve bee uzalud, ve je bio izgubio
svaku nadu kada se priseti tunela kroz koji su itelji snabdevali samostan u vreme proklamovane
zabrane Cezzatio a Divinis. Tuneli koji su vodili do samostana ili kasarni bili su karakteristini za ta
vremena. U gradu se znalo za najmanje est takvih tunela, a tokom godina otkriveni su jo poneki,
dostojni da uu i u romane strave i uasa. Jedan od leproznih bolesnika, bivi grobar, otkri Kajetanu
gde se nalazi ulaz u jedan tunel. Odvodni jarak, koji vie nije bio u upotrebi, povezivao je samostan
sa oblinjom parcelom to je pre sto godina prvim klarisama sluila kao groblje. Taj tunel se
zavravao neposredno ispod samostanskog zatvora, pred visokim i hrapavim zidom kojim se na prvi
pogled nije moglo uspentrati. Kajetanu ipak poe za rukom da se posle vie neuspelih pokuaja
popne, kao to je dotad i mislio da sve moe da postigne snagom molitve.
Zdanje zatvora delovalo je u praskozorje kao ostrvo mira! Uveren da uvar spava negde drugde,
Delaura se pritaji jedino pred elijom Martine Laborde, koja je hrkala kraj odkrinutih vrata. Do tog
trenutka sav je bio obuzet napetou poduhvata, ali kada ugleda Marijinu eliju pred sobom i
otkljuani katanac u alci na vratima, srce ga izdade. On gurnu vrata vrhovima prstiju, pretrnu i
prestade da die kada arke zakripae. Tada ugleda Sierva Mariju koja je spavala u odsjaju venog
plamena. Ona iznenada otvori oi, ali joj je bilo potrebno izvesno vreme da bi ga prepoznala u
koulji koju su nosili negovatelji leproznih bolesnika. On joj pokaza svoje izranavljene nokte.
- Popeo sam se preko zida - ree muklo.
Sierva Mariju to nimalo ne dirnu.
- A zato?
- Da bih te video!
Nije znao ta bi jo rekao, zbunjen drhtanjem ruku i svojim promuklim glasom.
- Nestanite - ree Sierva Marija.
Strahujui da bi ga glas mogao izdati, on samo nekoliko puta odmahnu glavom.
- Idite - ponovi ona - ili u vikati!
On je sad stajao tako blizu da je mogao da oseti njen devianski dah.
- Ni po cenu da me sad ubiju, nisam spreman da odem. Odjednom oseti da je prevladao strah te
odluno dodade: - Ako ti se vie, onda moe odmah da pone!
Ona se ugrize za usnu. Kajetano sede na leaj i poe da joj izlae sve pojedinosti u vezi sa
svojom kaznom, ali joj ne otkri razlog zbog kojeg sada ispata. Ali ona shvati vie no to je on bio u
stanju da joj poveri. Pogleda ga bez ikakvog nepoverenja i upita zbog ega je skinuo povez sa oka.
- Nije mi vie potreban - ree ohrabren. - Sada im sklopim oi, ugledam zlatni slap tvoje kose!
On ode posle dva provedena sata, srean to mu je Sierva Marija dozvolila da ponovo navrati,
ako joj bude doneo njene omiljene kolaie sa ulaznih vrata. Sledee veeri on stie tako rano, da je
u samostanu jo uvek vladala ivost, a u njenoj eliji gorela svetiljka kako bi Marija mogla da zavri
Martinine rune radove. Tree noi on donese ulje za svetiljku i fitilj da bi pojaao osvetljenje u
eliji. etvrte noi, u subotu, pomoe joj tokom nekoliko asova da se otrebi od vaki, jer su joj se u
zatoenitvu u velikom broju ramnoile. Kada je bujica njene kose bila oiena i poeljana, on
ponovo oseti ledeni znoj iskuenja. Zadravajui dah lee kraj Sierva Marije i susrete njen jasni
pogled, dok su joj oi bile udaljene samo za dlan od njegovih. I oboje behu zbunjeni. On izdra njen
pogled, svesrdno se molei u sebi. Ona se usudi da prva progovori:
- Koliko imate godina?
- U martu sam napunio trideset i est - odgovori on.
Ona ga pomno osmotri.
- Vi ste ve star ovek! - ree ona s prizvukom zaikavanja. Ugledavi bore na njegovom elu,
dodade svom nemilosrdnou svojih godina: - Jedan naborani stari oveuljak!
On to dobroduno prihvati. Sierva Marija ga upita zato mu je pramen kose osedeo.
- To mi je zapravo mlade!
- Izbledeli - naali se i ona.
- Uroeni - odvrati Delaura. - Imala ga je i moja majka.
On upre pogled u njene oi, a ni ona ne skrenu svoj. Delaura duboko uzdahnu i poe da
deklamuje:
- Oh slatka zalogo mog otkria nesrenog!
Ona ne shvati smisao tih stihova.
- To je stih dede moje prababe - objasni on. - Napisao je tri ekloge, dve elegije, pet poema i
etrdeset soneta. Veinu za jednu Portugalku bez ikakve posebne obdarenosti, koja nikad ne postade
njegovom. Isprva stoga to je bio oenjen, a kasnije zato jer se udala za drugog i, konano, umrla pre
njega.
- Da li je i on bio monah?
 - Vojnik.
Neto se u srcu Sierva Marije pokrenulo, jer ona htede ponovo da uje taj stih. On ga ponovi, i
ovog puta nastavi da recituje zvunim i dobro artikulisanim glasom sve do poslednjeg od etrdeset
soneta viteza ljubavi i ratnitva don Garsilasoa de la Vege, koga je u najboljim godinama, u ratnom
pohodu, usmrtio jedan kamen.
Kada je zavrio, Kajetano uze ruku Sierva Marije, i stavi je na svoje srce. Ona oseti kako burno
kuca.
- ta se to sa mnom zbiva u poslednje vreme? - ree Delaura.
I ne pruajui mogunost panici da ponovo ovlada njime, on se rastereti svega to mu je razdiralo
utrobu i sputavalo ga da ivi. Priznade Sierva Mariji da ni trenutka nije prestajao da misli na nju, da
je sve to bi pojeo ili popio imalo ukus koji bi ga podseao na nju. Da je ona smisao njegovog ivota,
u svako vreme i na svakom mestu, a da je ranije njegova dua stremila jedino Bogu. Smatrao je da
samo Gospod ima na nju iskljuivo pravo, a da bi sada najvea elja njegovog srca bila da umre
zajedno s njom. Nastavio je da govori ne gledajui u nju, podjednako teno i s puno topline, kao to
je recitovao i stihove, sve dok nije pomislio da je Sierva Marija zaspala. Meutim, ona je bila
budna, oiju progonjene kuje uprtih u njega, i jedva se osmeli da ga upita:
- I ta sad?
- Nita! Dovoljno mi je da ti to zna!
Nije uspeo da nastavi. Poloi svoju ruku umesto jastuka pod njenu glavu, a ona se sklupa uz
njega. Ostadoe tako, ne prozborivi ni re, budni sve dok petlovi ne zakukurikae i on morade da
pouri kako bi stigao na jutarnju misu. Pre no to je krenuo, Sierva Marija mu pokloni raskonu
ogrlicu Odua, dugu osamnaest cola, izraenu od koralnih i sedefastih bisera.
Njegovo dotadanje oajanje sada se pretvori u tugovanje. Delaura nije nalazio mira, otaljavao je
nekako svoje obaveze sve do onog srenog asa kada se iskrao iz bolnice da bi video Sierva Mariju.
Stie u eliju dahui, pokisao na jakoj kii, a ona ga doeka sa takvom udnjom da joj i sam njegov
osmejak presee dah. Jedne noi ona odrecitova stihove koje je on u nekoliko navrata izgovorio a
ona nauila napamet: - Stani, da bi osmotrio moj poloaj i korake kojima si me usmerio - izgovori i
vragolasto ga upita:
- A kako ide dalje?
- Sagledah kako sam se bezazleno predao onoj koja e da me iskvari i postati vinovnikom moje
smrti - dovri on.
Ona ponovi te stihove veoma neno i tako nastavie sve do kraja poeme. Preskakali su neke
stihove, preinaavali i menjali po svojoj volji, smiljali nove sonete, poigravali se stihovima kako bi
im se prohtelo i ovladali njima kao svojim sopstvenim. Konano su zaspali, potpuno iscrpljeni.
uvarka je u pet sati, pri prvom javljanju petlova, ula s dorukom, pa se oboje uplaeno probudie i
pretrnue. Redovnica stavi doruak na sto, rutinski lampom obavi inspekciju i udalji se, a da
Kajetana nije ni primetila na leaju.
- Sotona je pravi gad - podrugivao se kada je ponovo doao do daha. - ak je i mene uinio
nevidljivim!
Sierva Marija je morala da smisli nova lukavstva kako bi nadzornicu odvratila od daljih poseta
eliji u toku dana. Kasno u noi, posle jednog itavog dana raspojasanosti, inilo im se kao da se
vole oduvek. Kajetano se osmeli da joj, upola u ali, upola ozbiljno, odvee uzice steznika. Sierva
Marija obema rukama zatiti grudi, u njenim oima zaiskri bes, a val crvenila joj uari elo. Kajetano
palcem i kaipretom dohvati njene ruke kao da su iva vatra i odgurnu ih sa dojki. Ona pokua da se
odbrani, a on joj se suprotstavi nenom ali odlunom snagom.
 - Ponavljaj zajedno sa mnom - ree joj. - Na kraju u dospeti u tvoje ruke!
Ona ga poslua. - Gde mi je sueno da umrem - nastavi on dok je svojim ledenim prstima
razvezivao steznik. Drhtei od straha, skoro bezglasno, ona ponovi: - Tako bi upravo moje telo
posluilo kao dokaz do koje dubine ma u pobeenog moe da prodre.
A onda je po prvi put poljubi u usta.
Sierva Mariju proe jeza. S tunim uzdahom njen dah, nalik blagom morskom povetarcu,
pomilova njegov obraz, i ona se predade svojoj sudbini. Vrhovima prstiju dodirivae joj kou jedva
je dotiui i po prvi put doive udesni oseaj poniranja u tue telo. Jedan unutranji glas mu
doapnu koliko je u svojoj latinskoj i grkoj nesanici, u ekstazama vere, u amotinji istote bio
daleko od avola, dok je ona, u barakama robova, doivljavala sve blagodeti slobodne ljubavi. On
dopusti da ga ona vodi, dok se batrgao po mraku, ali u zadnjem trenu se pokaja i sunovrati u ponor
grie savesti. Leao je na leima, zatvorenih oiju. Sierva Marija se uplai njegovog utanja i
samrtne ukoenosti i dodirnu ga jednim prstiem.
- ta vam je? - upita ga.
- Pusti me sada - promrmlja on. - Molim se Bogu.
Narednih dana, kad bi bili zajedno, imali su samo retke trenutke spokoja, neumorno su
raspravljali o ljubavnom bolu. Prodirali su se poljupcima, uz vrue suze deklamovali stihove o
zaljubljenima, pevuili jedno drugom na uho, valjali po movarama poude do krajnjih granica svojih
snaga, do iznurenosti, ali devianski. Naime, on je odluio da ostane veran svom zavetu sve dok se ne
priesti, a i ona je bila saglasna s njim.
U pauzama izliva strasti pruali su jedno drugom egzaltirane dokaze istinske ljubavi. On joj je
govorio kako je za nju spreman na sve. Sierva Marija ga detinjasto svirepo zamoli da njoj za ljubav
proguta bubavabu. On uhvati bubu i proguta je ivu, pre no to je uspela da ga u tome sprei. Drugi
suludi izazov je bilo pitanje da li bi, njemu za ljubav, dozvolila da joj odsee pletenice. Ona
pristade, ali ga upozori, pola u ali pola ozbiljno, da e u tom sluaju morati da se oeni njome, kako
bi time bili ispunjeni uslovi zaveta. On donese jedan kuhinjski no u eliju i ree: - Da vidimo ta e
se desiti!
Ona mu okrete lea kako bi mogao da joj odsee pletenice iz korena. Podsticala ga je: - Samo
hrabro!
Delaura nije smogao tu hrabrost. Nekoliko dana kasnije ona ga upita da li bi pristao da, njoj za
ljubav, bude zaklan kao neki jarac. On to odluno potvrdi. Ona donese no i htede da se uveri u
njegovu odlunost. Njega spopade jeza i prestravljeno skoi. - Ne ti! - uzviknu. - Nikako ti!
Sierva Marija poe da se trese od smeha i htede da dozna zato da to ne uini. On joj priznade
istinu:
- Jer ti za tako neto ima dovoljno hrabrosti!
Kada bi zaplovili mirnijim vodama strasti, uivali su u ritualima svakodnevne ljubavi. Ona je za
njega odravala eliju istom i urednom, a on je, kao svaki suprug, to od nje i oekivao. Kajetano je
naui da ita i pie i upozna sa kultom poezije i sluenja Svetom Duhu u iekivanju onog sretnog
dana kada e oboje biti slobodni i skladan brani par.

Dvadeset sedmog aprila, u samu zoru, kada Sierva Marija bee upravo usnula, nakon to je
Kajetano napustio eliju, oni se pojavie nenajavljeni kako bi poeli sa isterivanjem avola. Taj
ritual je bio istovetan sa procedurom koja je oekivala osuene na smrt. Odvukoe je do volova,
sruie na nju nekoliko kofa vode, strgnue joj ogrlice i navukoe grubu koulju jeretika. Jedna
opatica koja se bavila batovanstvom odsee joj batenskim makazama, iz etiri puta, grivu kose u
visini potiljka i baci je na lomau koja je plamtela u dvoritu. Zatim joj ostatak kose skrati na duinu
od pola cola, na meru kako su i ostale klarise bile podiane pod kukuljicom. Sve uperke je bacala
pravo u vatru. Sierva Marija je posmatrala te zlataste plamenove, ula pucketanje sirovih cepanica i
udisala gorki smrad izgorele kose. Pri tom joj ne zadrhta nijedan mii na skamenjenom licu. Na
kraju joj obukoe ludaku koulju, pokrie tamnim ljubiastim pokrovom i dva roba je na poljskim
nosilima odnesoe u kapelu.
Biskup je sazvao eparhijski savet koji su sainjavali istaknuti crkveni oci, a ovi su izmeu sebe
odabrali etvoricu koji su odreeni da mu asistiraju u proceduri isterivanja avola iz tela Sierva
Marije. U poslednjem inu svog javnog nastupa biskup nadvlada svoje narueno zdravstveno stanje.
Naredi da se ovoga puta ceremonija ne odri, kao u drugim znaajnim prilikama, u katedrali, ve u
samostanskoj kapeli Santa Klare i lino preuze rukovoenje egzorcizmom.
Ve pre jutarnje mise klarise su se pojavile na mestu odreenom za hor i u sveanom
raspoloenju predstojeeg dana pevale psalme praene orguljama. Onda se pojavie prelati
biskupskog saveta, veledostojnici triju redovnikih bratstava i principali Svete inkvizicije. Izuzev
principala, nije bilo predvieno prisustvo drugih civilnih linosti.
Konano se pojavi i biskup, u sveanoj odedi, u nosiljci koju su na ramenima unela etiri roba.
Bio je okruen aurom neutene tuge. Ispred glavnog oltara, kraj mramornog odra predvienog za
sveane pogrebe, on se posadi u stolicu na obrtanje koja ga uini pokretljivijim. Tano u est sati,
dvojica robova unee Sierva Mariju na poljskim nosilima i u ludakoj koulji, jo uvek pokrivenu
tamnoljubiastim pokrovom.
Vruina za vreme pevanja hora i odravanja mise postade nenodnoljiva. Basovi orgulja odbijali
su se od rezbarenog svoda i zatomljivali piskave glasove klarisa koje su bile nevidljive iza reetaka
hora. Dvojica polunagih robova, koji su doneli Sierva Mariju na nosiljci, ostadoe kraj nje kao
straari. Po zavretku mise skidoe pokrov sa nje i poloie je, kao neku mrtvu princezu, na mramorni
katafalk. Biskupovi robovi ponee veledostojnika na stolici do pokraj Sierva Marije i ostavie ih
nasamo u irokom prostoru kraj glavnog oltara.
A onda usledi neizdriva napetost i apsolutna tiina koje ukazivae na preludijum nekakvog
nebeskog uda. Jedan crkvenjak stavi biskupu nadomak ruke posudu sa svetom vodicom. Ovaj
dohvati kropionicu kao da je neki malj, nae se nad Sierva Mariju i poprska njeno telo od glave do
pete, mrmljajui pri tom neku molitvu.
Iznenada on izgovori pretnju sotoni glasom koji prodrma kapelu iz temelja.
- Ko god da si - vikao je - po zapovesti Hrista, Boga i gospodara nad svim vidljivim i
nevidljivim, nad svim onim to postoji, to je postojalo i ega e ikad ubudue biti, napusti ovo
krtenjem izbavljeno telo i vrati se u pomrinu!
Sierva Marija, izvan sebe od uasa, takoe poe da vie. Biskup podie glas kako bi nadjaao
devojino vritanje, ali je ona urlala gromkije od njega. Biskup duboko uzdahnu i otvori usta da bi
nastavio sa kletvom, ali mu vazduh zastade u grudima i on poe da se gui. Pade niice na tlo, poe
da se bori kao riba na suvu za vazduh, a ceremonija se zavri nevienom panikom.
Te noi Kajetano zatee Sierva Mariju u ludakoj koulji kako se trese od groznice. Najvie ga
ogori to to su joj naneli bol odsekavi joj kosu do glave. - Boe na nebesima! - mrmljao je
zgraavajui se dok je odvezivao remenje. - Kako si mogao da dopusti ovakav zloin!
im ju je oslobodio stega, Sierva Marija mu se obisnu o vrat, i ostade u njegovom zagrljaju sve
dok nije prestala da jeca. On saeka da se isplae. Onda joj podie glavu i ree:
- Dosta je bilo suza!
I nastavi deklamujui Garsilasoa: - Mnoge sam prolio za te!
 Sierva Marija mu ispria ta se dogaalo u kapeli. Govorila mu je o gromoglasnom pevanju hora
koje je podsealo na ratne poklie, o biskupovom izbezumljenom urlanju, o njegovom itavom
disanju, ali i o njegovim lepim zelenim oima koje su plamtele od uzbuenja.
- Bio je nalik avolu - zakljui.
Kajetano je pokuavao da je umiri. Uveravao ju je da je biskup, uprkos titanskih razmera,
zagrobnog glasa i grubih metoda, dobar i mudar ovek. Sierva Marijin strah je dodue opravdan, ali
joj ne preti nikakva opasnost.
- elim jedino da umrem! - izusti ona.
- Osea se ponienom i besna si zbog toga. No, i ja se tako oseam, jer nisam u stanju da ti
pomognem. Ali, Bog e nas za to nagraditi na dan vaskrsenja!
On skide ogrlicu Odua to mu je poklonila Sierva Marija i vrati joj oko vrata, kao zamenu za one
koje joj behu oduzeli. Zatim legoe na leaj, bok uz bok, zaboravljajui na svet oko sebe i podelie
svoju muku i tugu. ulo se samo krckanje termita koji su rovarili pod drvenom oplatom. Temperatura
joj spade. Kajetano progovori u pomrini.
- U Knjizi otkrovenja nagoveten je dan koji nee osvanuti. Dao Bog da to bude ovaj dananji!
Sierva Marija je spavala itav sat nakon to je Kajetano bio otiao. Tada je probudi neko
ukanje. Pred njom je stajao stari duhovnik zadivljujue visine u pratnji nastojnice. Njegova koa
bila je preplanula i zategnuta od soli. Kosa mu je neposluno trala sa glave, imao je nakostreene
guste obrve i nervozne ruke. Ali, njegove oi su ulivale poverenje. Jo pre no to se Sierva Marija
sasvim razbudila, duhovnik progovori na joruba jeziku:
- Donosim ti tvoje ogrlice!
On ih izvue iz depa, poto mu ih je na njegov zahtev ekonomka samostana izruila. Dok ih je
jednu za drugom Sierva Mariji stavljao oko vrata, nabrajao je njihovo poreklo, i na afrikom jeziku
objanjavao njihovo simbolino znaenje. Crveno-bela boja anga predstavljala je snagu ljubavi i
krvi; crveno-crna Elegua oznaavala je ivot i smrt, a sedam kristalnih bledoplavih bisera
personifikovali su Jemaju. Zatim spretno pree sa jaruba jezika na kongo nareje, pa progovori
mandinga jezikom. Ona ga je smerno i paljivo sluala. Kada bi duhovnik progovorio panski, to bi
inio jedino iz obzira prema majci nastojnici koja se nije mogla nauditi to se Sierva Marija
upristojila i ovako se smerno ponaala.
To je bio padre Tomas de Akvino de Nervaes, bivi islednik inkvizicije u Sevilji, a sada upnik u
etvrti robova, koga je biskup odredio da ga, zbog loeg zdravstvenog stanja, zameni u postupku
isterivanja avola. Bee on odluan ovek a njegov ivotni put je bez sumnje zasluivao uvaavanje.
Jedanaest jeretika je otpremio na lomau, uglavnom su to bili Jevreji i muslimani, ali je za svoj dobar
glas mogao da zahvali prvenstveno tome to je brojne due u Andaluziji spasao od pogibelji to im je
pretila od demona. Otmenog ponaanja i istananog ukusa, imao je meki izgovor itelja Kanarskih
ostrva. Bio je sin kraljevog prokuratora koji se oenio robinjom iz Kuarterone a on je roen ovde i
iskuenitvo apsolvirao u mesnom semenitu, poto je besprekornost njegovog porekla, kao belca,
bila potvrena kroz etiri pokolenja. Dobre ocene obezbedile su mu doktorsku titulu u Sevilji, gde je
do svoje pedesete godine iveo i propovedao. Pri povratku u domovinu zamolio je da mu dodele
najsiromaniju upu, jer se oduevljavao afrikim religijama i jezicima, i iveo kao rob meu
robovima. Niko nije bio pogodniji da se posveti Sierva Mariji i pozvaniji da se suprotstavi njenim
demonima.
Sierva Marija smesta prepoznade u njemu arhanela spasitelja, i nije se prevarila. U njenom
prisustvu on obori argumente koji su navoeni u aktima i obrazloi nastojnici da nijedan od tih
navoda nije presudan. Poui je da su demoni Amerike istovetni sa onima u Evropi a da se od njih
razlikuju po nainu prizivanja i ponaanja. Ukaza joj na etiri najee primenjivana pravila za
prepoznavanje opsednutosti zlim dusima i objasni koliko je demonima lako da se koriste tim
regulama kako bi, zahvaljujui njima: obmanuli egzorciste i islednike. Pri odlasku, prijateljski tipnu
Sierva Mariju za obraz.
- Spavaj mirno - ree joj. - Imao sam ja posla sa mnogo opasnijim protivnicima.
Nastojnica je njegovom posetom bila do te mere ohrabrena i zadovoljna, da je padre Tomasa
pozvala i ugostila proslavljenom mirisnom okoladom, pecivom od anisa i udesnim poslastiarskim
proizvodima kojima su aeni samo odabrani. Dok su se sladili u njenoj linoj trpezariji, on joj je
davao uputstva kako nadalje da se ophodi prema Mariji. Nastojnica ih prihvati sa zadovoljstvom.
- Uopte me nije briga da li je stanje ove nesretnice dobro ili loe - izjavi. - Ali molim Boga da
ona to pre napusti ovaj samostan.
Padre joj obea da e se svojski potruditi da ovaj sluaj bude to pre reen. Ve kroz nekoliko
dana, tavie moda i za samo nekoliko asova. Kada su se, oboje zadovoljni, u lokutorijumu
opratali, ni jedno ni drugo nisu mogli ni zamisliti da se vie nikada nee videti.
A evo ta se dogodilo. Padre Akvino, kako su ga zvale njegove ovice, uputi se peke do svoje
crkve, jer se ve poodavno vrlo retko molio, a pred Bogom je to iskajavao tako to je dan za danom
iznova preivljavao muenitvo svoje nostalgije. Izvesno vreme se zadrao na trgu zagluhnut vikom
ulinih prodavaca, koji su nudili sve i svata, iekujui da sunce zae i da onda krenu kuama preko
movarnog lukog zemljita. On kupi najjeftinije pecivo i loz dobrotvorne lutrije u bezizglednoj nadi
da e izvui zgoditak kojim bi mogao da renovira svoju dotrajalu crkvu. Zatim provede pola sata
askajui sa crnim matronama koje su, kao monumentalni paganski kipovi, sedele iza svojih jeftinih
runih radova poreanih na prostirkama od jute rairenih po zemlji. Oko pet sati on pree preko
pokretnog mosta u Hetsemani gde su upravo veali le jednog debelog, jezivog psa kako bi time
nagovestili da je uginuo od besnila. Vazduh je mirisao po prvim majskim ruama, a nebeski svod nad
mestom bio je verovatno najprozraniji na svetu.
etvrt na samoj ivici slanog movarnog podruja Marisme, u kojoj su obitavali robovi, delovala
je potresno; pravi prizor oajne bede. U kolibama od ilovae s krovom od palminog lia, iveli su
ljudi skupa sa kopcima piliarima i svinjama, a deca su pila vodu iz ulinih bara. Ipak, to bee
najveselija gradska etvrt, sva u jarkim bojama. Tu su odjekivali zvonki glasovi, naroito kada bi
nastupilo vee pa su nasred ulice iznoene stolice, da bi se tu uivalo u prvoj sveini noi. upnik
podeli pecivo meu decom Marisme a sebi ostavi tri komada za veeru.
Crkva bee zapravo baraka od ilovae i spleta lijana pokrivena palminim liem a na vrhu
slemena nalazio se krst sainjen od balvana. Klupe u crkvi behu od neobraenih dasaka, a pred
jedinim oltarom bee statua jednog sveca i drvena predikaonica sa koje je upnik nedeljom drao
propoved na afrikom jeziku.
upnikov stan je bio produetak crkve iza oltara. Tamo je on iveo pod veoma primitivnim
uslovima, u samo jednoj sobi opremljenoj lealjkom i jednostavnom stolicom. Iz sobe se ulazilo u
poploano dvoritance sa okotom vinove loze prepunim grozdova, a ograda od bodljikavog rastinja
oznaavala je meu prema Marismi. Vode za pie bilo je samo u ozidanoj cisterni koja se nalazila u
jednom kutku dvorita.
Jedan stari crkvenjak i etrnaestogodinje siroe, oboje pokrtene Mandinge, pomagali su u
kuhinji i stanu, ali posle veernjih molepstvija odlazili bi svojoj kui. Pre no to je zakljuao svoja
vrata, upnik pojede ona tri peciva, zali ih aom vode i na panskom oprosti od komija, koje su
sedele na ulici, uobiajenom izrekom:
- Neka vam svima Bog podari dobru i spokojnu no!
 Ujutru u etiri sata stie crkvenjak koji je stanovao u oblinjoj ulici, da bi pozvonio za jutrenje,
na jedinu misu u toku dana. Neto pre pet on poe do upnikove sobe da ga dovede, poto je ovaj
kasnio na slubu. No, ne zatee ga tamo. Crkvenjak ga ne nae ni u atrijumu. Zatim ga potrai u
neposrednoj okolini, jer je upnik ponekad ve rano izjutra odlazio na askanje kod suseda. Ali ne
pronae ga. Malobrojnim vernicima koji su doli, objavi da mise nee biti jer nije uspeo da nae
upnika. U osam sati, sunce je ve bilo upeklo i sluavka htede da zahvati vodu iz cisterne a u njoj je,
izvrnut na lea, po vodi plutao padre Akvino u pantalonama u kojima je uobiavao i da spava. Bee
to tuna i muna smrt, prava zagonetka koja nikad nije razreena. Ali, majka nastojnica ju je smatrala
konanim dokazom bitke koju je avo poveo protiv njenog samostana.

Ova vest nije doprla do elije Sierva Marije koja je u naivnoj nadi i dalje oekivala padre
Akvina. Nije mogla da objasni Kajetanu ko je zapravo bio taj duhovnik, ali njenu zahvalnost zbog
povraaja ogrlica i obeanja da e je spasiti, Kajetano je delio zajedno s njom. Do tada su oboje
mislili da im je ljubav dovoljna za sreu. No, Sierva Marija, razoarana u padre Akvina, shvati da
njena sloboda zavisi jedino od njih samih. Jednog jutra, u samu zoru, posle mnogih izmenjenih
poljubaca, ona preklinjae Delauru da ne ode. Ali on to ne shvati ozbiljno i oprosti se od nje jo
jednim poljupcem. No, ona skoi sa kreveta i rairenih ruku stade na vrata.
- Neete otii, ili i ja odlazim sa vama!
Jednom prilikom rekla je Kajetanu da bi rado pola s njim u San Basilio de Palenkve, selo
udaljeno dvanaest milja od grada, u kojem su se skrivali odbegli robovi, a gde bi, bez sumnje, bila
prihvaena kao kraljica. Kajetano je to smatrao srenom idejom ali je nije povezivao sa nunou
bekstva. Naime, on se zalagao za legalne mogunosti, na primer, da markiz povrati svoju kerku
pozivajui se na neporecivi dokaz da ona nije vetica, a da on, Delaura, izdejstvuje oprost od svog
biskupa i dozvolu da postane lan civilne zajednice u kojoj brakovi duhovnika ili opatica behu tako
esti da se vie niko zbog toga nije uzbuivao. Kada ga je Sierva Marija stavila pred odluku da
ostane ili da je povede sa sobom, on jo jednom pokua da je odvrati od tog nauma. No, ona mu se
obisnu o vrat pretei da e vikati. Ve je svanjivalo. Uplaenom Delauri poe za rukom da je
odgurne i uspe da pobegne u trenutku kada je poinjala jutarnja misa.
Sierva Marija je estoko reagovala. Zbog nekog nebitnog neslaganja ona uvarki izgreba lice,
zaboravi se i poe da preti da e eliju zapaliti i izgoreti u njoj ukoliko je ne puste na slobodu. Izvan
sebe zbog okrvavljenog lica, uvarka se izdra na nju:
- Samo pokuaj, ti avolji izrode!
Sierva Marija umesto odgovora zapali duek venim plamenom kandila. Martina pokua da
intervenie i na svoj umirujui nain uspe da otkloni tragediju. uvarka u svom dnevnom izvetaju
ipak zatrai da se Sierva Marija premesti u jednu bolje obezbeenu eliju u odeljku klauzure.
Nestrpljivost Sierva Marije povea i Kajetanovu, pa poe da traga za efikasnim reenjem koje se
ne bi svodilo na bekstvo. U dva navrata pokua da pronae markiza, ali oba puta psi ga spreie u
tome, jer ih je zatekao na slobodi i preputene samima sebi u naputenoj kui. U stvari, markiz je bio
otiao. Uznemiren svojim veitim strahovanjima, pokuao je da pobegne pod okrilje Dulse Olivije,
ali ga ona ne prihvati. Otkako je ostao potpuno usamljen pokuavao je svim sredstvima da uspostavi
tu vezu, ali je zauzvrat dobijao samo podrugljive odgovore ispisane na lastavicama od hartije.
Odjednom, ona ipak iskrsnu, nepozvana i nenajavljena. Poela je da isti i ponovo osposobi ognjite
koje je zbog duge zaputenosti postalo neupotrebljivo. A onda je lonac sa mesom veselo zaklokotao
na plamenu raspaljene vatre. Bila je praznino odevena u haljinu od tila sa volanima, naminkana i
namazana pomodnim pomadama. Suludo je izgledao samo njen eir, irokog oboda, ukraen ribama i
pticama od krpica.
- Zahvalan sam ti to si dola - ree markiz. - Oseao sam se veoma usamljen.
I zavri vapajom: - Izgubio sam Siervu!
- Sam si za to kriv - ree Olivija, onako uzgred. - inio si sve to je doprinelo tome da je izgubi.
Veera se sastojala iz zainjenog lonca na kreolski nain sa tri vrste mesa i najkvalitetnijim
povrem iz bate. Dulse Olivija poslui ovo jelo sa manirima otmene domaice to je bilo u
savrenom skladu sa njenom toaletom. Opasni psi sledili su je cvilei, zaplitali joj se meu noge, a
ona ih je terala od sebe nenim apatom. Sela je za sto suelice, kao to se to nekad moglo zbiti dok
su bili mladi i nimalo strahovali od ljubavi. Jeli su utke ne pogledajui se, preznojavali se u
potocima i srkali supu ravnoduno kao neki stari brani par. Posle nekoliko zalogaja, Dulse Olivija
uzdahnu i priseti se svojih godina.
- Eto, takvima bismo postali! - ree.
Markiz se povede za njenim samomrcvarenjem.
Osmotrio ju je gojaznu i ostarelu - dva zuba su joj nedostajala, oi joj behu mutne. Takvi bi
moda postali da je imao hrabrosti da se suprotstavi svome ocu. - Pa ti deluje sasvim razumno -
ree.
- To sam vazda i bila - odvrati ona. - No, ti me nikad nisi video onakvom kakva jesam.
- Ja sam te otkrio usred velikog mnotva, kada su svi oko tebe bili lepi i mladi, pa ne bee lako
izabrati najbolju.
- Nisi me ti odabrao ve sam ti ja skrenula panju na sebe - ree ona. - Ti si oduvek bio to i
sada: bedno nitavilo.
- Vrea me u sopstvenoj kui - uzvrati on.
Predstojei obraun oduevi Dulse Oliviju. - To se podjednako odnosi i na tebe i na mene. Kao
to i ta devojica pripada meni, iako ju je okotila kuja.
I ne davi mu vremena za odgovor, zakljui:
- A najgore je to to si je poverio u loe ruke.
- U Boje ruke!
Dulse Olivija besno uzviknu:
- U ruke tog biskupskog sina koji ju je iskvario i od koga je zatrudnela.
- Ako ugrize sebe za jezik, umree od trovanja - povika markiz izvan sebe.
- Sagunta preteruje, ali ne lae - ree Dulse Olivija. - I ne pokuavaj da me poniava, jer osim
mene nema nikoga ko bi ti napuderisao lice kada umre.
Sve se zavri na isti nain kao nekad. Suze su joj kao krupne supene kapi upadale u tanjir. Psi su
zaspali, ali ih razbudi estina svae i oni podigoe glave i grleno zareae. Markiz oseti da mu
ponestaje vazduha.
- Eto, sada vidi kakvi bismo postali - ree ljutito.
Ona ustade ne dovrivi obed. Pospremi sto, opra tanjire i sudove s zatomljenim besom i polupa
ih u sudoperi pri ispiranju. On nije pokuavao da je utei, a ona baci krhotine posua u sanduk za
otpatke, to je odzvanjalo kao da se sruio grad. Ona ode ne oprostivi se. Ni markiz niti iko drugi ne
saznadoe kada je Dulse Olivija prestala da se ponaa kao ljudsko stvorenje i postala prikaza koja je
nou avetinjala po kui.
Kleveta da je Kajetano Delaura biskupov sin zamenila je onu prethodnu, naime da su jo iz
Salamanke njih dvojica bili ljubavnici. Dulse Olivijina verzija, koju je Sagunta potvrdila i jo
dodatno izopaila, glasila je da je Sierva Marija zatoena kako bi bila zadovoljena satanska pouda
Kajetana Delaure i da je s njim zaela dvoglavo dete. Njegove bahanalije, spletkarila je Sagunta,
inficirale su celokupnu zajednicu Santa Klare.
Markiz do kraja ivota nije uspeo da se oporavi. Teturajui po barutini svojih seanja tragao je
za pribeitem od doivljenih grozota, ali mu je u osami jedino Bernardin lik predstavljao izvesnu
svetlu taku. Pokua da odagna tu misao priseajui se onih njenih mana koje su mu bile najmrskije:
na isputanje smrdljivih gasova, njene sarkastine primedbe, njene ukljeve. No, to je vie nastojao
da je narui, utoliko se u njegovom seanju njen lik sve vie preobraavao i postajao privlaniji.
Ophrvan enjom, slao joj je provokativne poruke u mlin za eernu trsku u Mahatesu, jer je
pretpostavljao da se ona tamo krije otkako ga je napustila, a gde je ona odista i bila. Molio ju je da
zaboravi na svoju srdbu i da mu se vrati, kako bi oboje barem znali pored koga e umreti. Poto nije
bilo odgovora, on odlui da poe i da je potrai.
Pokuavao je da obnovi svoja seanja. Od hacijende, nekad najureenije u potkraljevstvu, nije
ostalo skoro ni traga. Bilo je nemogue probiti se kroz ipraje i pronai put do mlina koji je sav bio
u razvalinama. Maine je izjela ra, a skeleti poslednja dva vola jo uvek su bili zavezani za ipku
rvnja. Jedino je ozidani bunar uzdaha u senci stabala kalebasa jo uvek bio upotrebljiv. Pre no to
ugleda kuu usred spaljenih stabljika eerne trske, markiz oseti miris Bernardinih sapuna koji se
vremenom poistovetio sa njom. On shvati da mu je veoma stalo da je to pre vidi. Ugleda je na
verandi, pod nastrenicom, kako sedi u stolici za ljuljanje. Sladila se kakaom a ukoeni pogled
usmerila ka horizontu. Imala je na sebi ogrta od ruiastog pamuka, a kosa joj bee jo uvek vlana
od kupanja u bunaru.
Markiz je pozdravi pre no to se popeo trima stepenicama do ulaza:
- Dobar dan!
Ne skrenuvi pogled, Bernarda odvrati na pozdrav, kao da joj je upuen od nepostojee osobe.
Markiz se pope na verandu i otud okrui pogledom iznad ikare preko celog horizonta. Sve dokle mu
je pogled dopirao, osim kalebasa oko bunara, svuda je bujalo samo divlje rastinje.
- A kuda su nestali robovi? - upita. Bernarda odgovori istim reima kao njen otac, ne pogledavi
u nj: - Svi su otili. Na sto milja naokolo nema ivog stvorenja.
On ue unutra da bi naao neku stolicu. Pod u kui se slegnuo a izmeu cigala provirivale su
biljice s malim ljubiastim cvetovima. U trpezariji se jo uvek nalazio stari sto a oko njega
termitima izbuene stolice. Sat je bio stao jo ko zna kada, a vazduh je odisao nevidljivom prainom
koja je prilikom udisanja prodirala u plua. Markiz dohvati jednu stolicu, sede kraj Bernarde i tiho
joj ree:
- Doao sam da vas povedem!
Bernarda se ne pokrenu, ali kao da je neprimetno klimnula glavom. On joj ukaza na svoj poloaj:
na osamu u kui, robove koji su naoruani noem vrebali iza bunja, na beskonano duge noi.
- Kakav mi je to ivot! - ree.
- Nikad to i nije bio neki ivot - odvrati ona.
- Ali bi moda jo mogao biti!
- Ne biste mi ovako neto rekli da znate koliko vas mrzim.
- I ja sam oduvek mislio da vas mrzim. No, sada vie nisam u to posve siguran.
Bernarda mu onda otvori duu, kako bi se u njoj mogao oglednuti. Ispriala mu kako je njen otac
nju, haringe i maslinke koristio kao izgovor, da ju je slao sa odreenom namerom, kako ga je starim
trikom itanja sudbine sa dlana obmanula, kako ju je otac pouio da siluje markiza ukoliko on to sam
ne uini, a sve to da bi ga doivotno vezala za sebe. Jedina olakavajua okolnost zbog koje bi
markiz trebalo da joj bude zahvalan, bee da ona nije imala dovoljno hrabrosti da izvede poslednji
in dogovoren sa svojim ocem. Naime, da mu sipa malo opijuma u supu, da ga kasnije ne bi morala i
dalje podnositi.
- Ja sam sama sebi stavila omu oko vrata. Ali, ne kajem se zbog toga. Ipak, zahtevati od mene da
posle svega zavolim to jadno nedonoe od sedam meseci ili ak i vas, koji ste uzrok moje nesree,
bilo bi odista previe!
Poslednji stepen njenog ponienja bee gubitak Jude Iskariotskog. Pokuavala je da ga nadomesti
drugim mukarcima i pri tome se podala raspojasanom bludu sa robovima u mlinu za eernu trsku.
Ispoetka joj se bludnienje gadilo, ali samo dok prvi put nije iskusila to sladostrae. To je inila
masovno, poreavi mukarce u stroj na stazama usred nasada banana, sve dok je drogiranje
prevrelim medom i tabletama kakaa nije liilo enskih drai, prouzrokovalo odvratna nadimanja i
gubljenje lepote, pa vie nije bila u stanju da zadovolji tolika muka tela. A onda je poela da plaa
za ljubav. Mladie isprva lanim zlatnicima, ve prema njihovoj lepoti i kalibru, a kasnije, one koji
bi joj se podali, pravim zlatnicima. Prekasno je primetila da su oni listom beali u San Basilio de
Palenkve, kako bi se zatitili od njene neutaive poude.
- Tada sam pomiljala da ih ubijem maetom - ree ona ne zasuzivi. - I ne samo robove, ve i
vas, i dete, i svog oca, tog podvodaa, i sve i svakoga ko se posrao na moj ivot. Ali, ko sam ja tada
bila da bih mogla nekoga da ubijem?
Oboje su utke posmatrali zalazak sunca nad ikarom. Izdaleka se oglaavalo neko stado i uo
alostivi enski glas koji je poimenino zivkao te ivotinje sve dok nije pala no. Markiz uzdahnu:
- Vidim da ni za ta ne moram da vam budem zahvalan.
Ustade, polako vrati stolicu na njeno mesto i ode kao to je i doao, bez pozdrava i svetiljke.
Martina je toga dana celo pre podne provela u vezenju, kako bi dovrila zapoeti rad. Ruala je
sa Sierva Marijom u njenoj eliji, a zatim se odmarala u svojoj. Predvee, zavravajui sa vezom,
ona se tunim glasom obrati Sierva Mariji:
- Ako nekad uspe da izae iz ovog zatvora, ili ako se ja dokopam slobode pre tebe, misli uvek
na mene. To e mi biti jedina radost.
Sierva Marija to shvati tek idueg dana kada je uvarka probudi viui, jer Martina nije bila u
svojoj eliji. Bili su pretraili ceo samostan, ali od nje ni traga ni glasa. Jedino obavetenje bee
cedulja ispisana Martininim kitnjastim rukopisom koju Sierva Marija pronae pod jastukom: Moliu
se tri puta dnevno da postanete veoma sreni.
Bila je jo pod utiskom tog iznenaenja kada u njenu eliju ue nastojnica u pratnji vikarke i
drugih uglednih opatica i sa nekoliko vojnika naoruanih musketama. Nastojnica ljutito zgrabi Sierva
Mariju za ruku i povika:
- Ti si njena sauesnica i bie kanjena!
Devojica podie slobodnu ruku tako silovito da se nastojnica skameni:
- Videla sam ih sve kako odlaze!
Nastojnica se zapanji.
- Zar nije bila sama?
- Bilo ih je est - ree Sierva Marija.
To je bilo malo verovatno kao i pretpostavka da su pobegle preko terase, jer je ta jedina
mogunost za beg bila osujeena ograenim atrijumom. - Imale su krila slepog mia - nastavi Sierva
Marija i zalepeta rukama. - Na terasi su rairile krila i odletele sa Martinom, udaljavale su se sve
vie i odletele na drugu stranu mora.
Kapetan patrole se prekrsti od uasa i pade na kolena:
- Presveta Marijo, Majko Boja - izusti.
- Bezgreno zaeta - odvratie svi u horu.
 Bee to savreno bekstvo koje je Martina, u potpunoj tajnosti isplanirala do najsitnije
pojedinosti, kada je otkrila da Kajetano provodi noi u samostanu. Jedina stvar o kojoj nije povela
rauna bee nesmotrenost to nije ulaz u tunel zatvorila iznutra, i tako zamela svaki trag. Kada su
poeli da istrauju mogue puteve njenog bekstva, otkrie otvoreni podzemni hodnik, prooe njime i,
poto utvrdie njegovu namenu, zazidae ga sa oba kraja. Sierva Mariju na silu premestie u jednu
eliju odeljka za zauvek utamniene, zabravie i zakatanie je. Te noi po predivnoj meseini
Kajetano izranjavi pesnice pri pokuaju da probije zazidani ulaz u tunel.
Podstaknut nekom udesnom snagom, on pojuri da potrai markiza. Maltene razvali kapiju i bez
kucanja stupi u praznu kuu koja je bila iznutra jarko osvetljena kao i ulice pod meseinom, poto su
okreeni zidovi delovali kao da su providni. istoa, uredne prostorije, cvee u rondelama - sve je u
naputenoj kui bilo besprekorno sreeno. kripa arki pri otvaranju vrata uznemiri pse, ali ih Dulse
Olivija umiri grubim povicima. Kajetano ugleda tu enu u zelenoj senci atrijuma, lepu i blistavu u
raskonoj toaleti, kose ukraene mirisnim kamelijama, i on podie ruku, ukrsti palac i kaiprst i
uzviknu:
- U ime Svevinjeg, ko si ti?
- Jedna grena dua - uzvrati ona. - A vi?
- Ja sam Kajetano Delaura, i doao sam da na kolenima zamolim gospodina markiza da me na
trenutak saslua.
Oi Dulse Olivije zaiskrie od srdbe.
- Gospodin markiz ne eli nita da uje od takvog dripca.
- A ko ste vi da to sa takvom sigurnou moete da izjavite?
- Ja sam kraljica ove kue!
- Za ljubav Boju - preklinjae Delaura - obavestite markiza da sam doao da porazgovaram s
njim o njegovoj kerci.
I bez daljeg okolianja stavi ruku na srce i ree:
- Umirem od ljubavi za njom!
- Jo samo jednu re i nahukau pse na vas - ree Dulse Olivija ogoreno i pokaza na vrata:
- Gubite se odavde!
Snaga njenog autoriteta bee tako velika da Kajetano natrake krenu iz kue kako bi je drao na
oku.
U utorak kada je stigao u svoju sobicu u bolnici, Abrenunsio zatee Delauru smrtno smodenog
probdevenim noima. Ovaj mu ispria sve: o pravim uzrocima za njegovo kanjavanje pa sve do
nonih asova ljubavi provedenih u Marijinoj eliji. Abrenunsio je bio zapanjen:
- Mogao sam svata da pomislim o vama, ali ne i takav vrhunac ludosti.
Kajetano ga zaueno upita:
- Zar nikada niste doiveli tako neto?
- Ne sine moj - ree Abrenunsio. - Pouda je dar koji ja nemam.
On pokua da ga odvrati od takvih nagona. Ree mu da je ljubav neprirodno oseanje koje
osuuje dvoje neznanaca na uskogrudu i nezdravu zavisnost. to je to oseanje kratkotrajnije, utoliko
je intenzivnije. No, Kajetano ga nije sluao. Bio je opsednut milju da pobegne to je mogue dalje
od prinuda hrianskog sveta.
- Jedino markiz na zakonit nain moe da nam pomogne - ree. - Htedoh na kolenima za to da ga
zamolim, ali ga nisam zatekao kod kue.
- Nikada ga i neete zatei - odvrati Abrenunsio. - Douo je da ste pokuali da zloupotrebite
devojicu. I, meni je sad jasno da je, sa hrianskog stanovnitva, on u pravu.
 Upre pogled u njega i upita:
- Zar se ne plaite prokletstva?
- Mislim da sam ve proklet, ali ne od Svetog Duha - odvrati Delaura bezbrino. - Oduvek sam
verovao da je njemu vie stalo do ljubavi nego vere u njega.
Abrenunsio ne uspe da prikrije svoje divljenje prema tom oveku koji se upravo oslobodio jarma
razboritosti. Ali, nije ga uljuljkivao lanom nadom, jer se moralo raunati sa nadlenou Svete
inkvizicije.
- Vi ispovedate religiju smrti koja vam daje hrabrost i snagu duha da joj se oduprete. A ja
smatram da je jedino bitno ostati u ivotu!
Kajetano pouri do samostana. Usred bela dana proe kroz ulaz za sluinad i bez ikakvih mera
predostronosti produi vrtom, ubeen da je, zahvaljujui moi molitve, postao nevidljiv. Pope se na
drugi sprat, proe praznim hodnikom s niskom tavanicom koji je povezivao dva trakta samostana i
stupi u tihi i uski svet sahranjenih za ivota.
I ne slutei, proe kraj elije u kojoj je Sierva Marija ronila suze za njim. Ve je skoro bio stigao
do zatvorskog zdanja kada iza sebe zau povik:
- Stoj!
On se okrenu i ugleda opaticu sa velom na licu koja je prema njemu isturila krst. On uini korak
napred, ali mu ona preprei put krstom: - Vade retro! Ustukni! - viknu na njega.
Iza lea zau drugi glas: - Vade retro!
A zatim jo jedan glas pa jo jedan: - Vade retro!
Okrete se vie puta oko sebe i utvrdi da se nalazi u sreditu kruga avetinjskih opatica prekrivenog
lica koje su mu pretile krstom, uzvikujui:
- Ustukni, sotono!
Kajetano je bio stigao do kraja svojih nastojanja. Predadoe ga Svetoj inkviziciji i na javnom
suenju osudie zbog jeresi i unoenja nemira u narod kao i izazvanih kontroverzi u krilu crkve.
Zahvaljujui posebnoj milosti dozvoljeno mu je da svoju kaznu izdrava kao bolniar u bolnici
Amor de Dios, gde je etiri godine proveo u neposrednom dodiru sa bolesnicima. Jeo je i spavao
sa njima na podu, umivao se iz njihove bave sa ve upotrebljavanom vodom, ali postavljeni cilj da
bude zaraen leprom nije uspeo da ostvari.
Sierva Marija ga je uzalud ekala. Posle tri dana ona odbi svaku hranu u izlivu nekontrolisanog
bunta, to je jo izrazitije ukazivalo na znake postojee opsednutosti avolom. Zbunjen Kajetanovim
moralnim padom, neobjanjivom smru padre Akvina, reagovanjem javnosti na tu nesreu koja se
otela njegovoj mudrosti i moi, biskup s nezamislivom energijom, neprimerenoj njegovom
zdravstvenom stanju i godinama, ponovo nastavi sa isterivanjem avola. Sierva Marija, ovoga puta
obrijane glave i u ludakoj koulji, stade pred njega satanski razjarena viui i govorei na jezicima
utvara pakla. Drugog dana, njeno urlanje bee nalik rikanju podivljale stoke, zemlja je podrhtavala i
vie nije moglo biti sumnje da je Sierva Marija u slubi vaskolikih demona podzemlja. Kada su je
ponovo vratili u eliju, klistirali su je svetom vodicom, to bee francuska metoda za isterivanje
preostalih demona iz njene utrobe.
Ta bitka je voena tri dana. Iako ve itavu sedmicu nita nije jela, Sierva Mariji je uspelo da
oslobodi jednu nogu pa je biskupa petom ritnula u donji deo trbuha, to ga je sruilo na zemlju. Tek
tada primetie da je njeno telo toliko omravelo da je remenje olabavilo te je uspela da se izmigolji.
Izazvani skandal davao je povoda da se prekine sa egzorcizmom. I crkveni odbor se za to zalagao, ali
se biskup usprotivi.
Sierva Marija nikada nije doznala ta se dogodilo Kajetanu Delauri, zbog ega vie nije navraao
sa korpicom punom akonija sa ulaza u samostan, da provodi s njom noi poude i ljubavi. U njenom
krilu naao se grozd prepun zlaanih bobica koje su ponovo izrastale im bi ih pojela. Ali, ovog puta
ona zrna nije otkidala pojedinano, ve dva po dva i, jedva diui od udnje za smru, hitala da to
pre otkine i poslednju bobicu. uvarka koja je ula u eliju da pripremi Sierva Mariju za narednu,
estu proceduru isterivanja avola, zatee je u krevetu. Umrla je od ljubavi. Oi su joj jo sijale, a
koa joj bee kao u novoroeneta. Izdanci kose vrcali su kao mehuri iz njene obrijane glave i golim
okom se videlo kako te vlasi rastu.
1 Hvaljen ko nam istinu donosi. (Prim. prev.)
2 Klarise - redovnice samostana Santa Klara (Prim. prev.)
3 Ustukni! (sotono) (Prim. prev.)