Klod Levi Stros-Tuzni Tropi

Naslov originala: C.
Levi-Strauss TRISTES TROPIQUES Pion, 1993
Klod Levi-Stros
TUNI TROPI
Prevela s francuskog
Slavica Mileti
Beograd, 1999.
Za Lorana
Nec minus ergo ante haec quam tu cecidere, cadentque.
LUCRETIUS De Rerum natura, III, 969
Kraj
putovanja
Prvi deo
KRAJ PUTOVANJA
I POLAZAK
Mrzim putovanja i istraivae. A upravo se, evo, spremam da pri am o svojim ekspedicijama. Koliko mi je vremena bilo potrebno da se na to odluim! Prolo je petnaest godina otkad sam poslednji put napu stio Brazil, i tokom svih tih godina esto sam pomiljao da se posvetim pisanju ove knjige; svaki put bi me u tome spreili neka vrsta stida i gaenja. emu? Treba li potanko prepriavati sve te suvoparne pojedi nosti i beznaajne dogaaje? U poslu etnologa nema mesta za pustolovi ne; one samo optereuju efektivan rad teinom nedelja ili meseci prove denih u putu; dokoni sati ekanja da izvor informacija postane pristupa an; glad, umor, ponekad i bolest; i neprestani sitni i jalovi poslovi koji jedu dane i svode opasan ivot u srcu praume na imitaciju sluenja voj ske... injenica daje potrebno toliko napora i zaludnih trokova da bi se dolo do predmeta prouavanja ne daje nikakvu vrednost onome to bi pre trebalo smatrati negativnom stranom naeg zanata. Istine koje trai mo tako daleko, dobijaju vrednost tek kad se oslobode te jalovine. Na ravno, moemo provesti est meseci putovanja, liavanja i munog na prezanja da bismo doli do jednog jedinog neobjavljenog mita, svadbe nog obiaja, potpune liste klanova (beleenje nekad traje nekoliko dana, a nekad jedva nekoliko sati); vredi li, meutim, podii pero da bi se ovekoveio ovakav otpad seanja: "U pet i trideset ujutru uli smo u luku Resife, dok su galebovi kretali a jato prodavaa egzotinog voa se tiskalo du naeg broda"? injenica je, meutim, da taj pripovedaki stil nailazi na blagona klonost koja mije neshvatljiva. Amazonija, Tibet i Afrika zaposedaju knjiare upakovani u putopise, izvetaje o ekspedicijama i albume foto grafija, koji u tolikoj meri tee da ostave utisak da italac na kraju nije u stanju da proceni vrednost svedoanstava sadranih u njima. Takvo ti vo ne samo to ne razbuuje njegov kritiki duh, ve ga navikava da sve
8 vie udi za tom vrstom hrane i daje neumereno guta. Danas je zanat biti istraiva; zanat koji se ne sastoji, kao to bismo mogli pomisliti, u otkri vanju nepoznatih injenica nakon godina ozbiljnog prouavanja, ve u optravanju znatnog broja kilometara i gomilanju fotografija ili filmova, po mogunosti u boji, kako bi se, vie dana zaredom, neka sala popunila mnogobrojnom publikom koja e u triarijama i banalnostima videti otkrovenja naprosto zato to ih autor nije sklopio u njenom gradu, ve ih je osvetao putovanjem od dvadeset hiljada kilometara. O emu sluamo na tim predavanjima i o emu itamo u tim knji gama? O pojedinostima poif senog prtljaga, o nestalucima malog psa na brodu, a dobij amo i mrvice bledih informacija, protkane anegdotama, podatke koji ve-pola veka ame u svim prirunicima i koji se s nesvaki danjom bestidnou, srazmernom naivnosti publike, smelo predstavlja ju kao svedoanstvo, ma ta kaem, kao originalno otkrie. Ima, narav no, izuzetaka, i u svakom vremenu se nae poneki poten putnik; rado u pomenuti jednog ili dvojicu meu onima koji danas uivaju naklo nost publike. Nemam nameru da raskrinkavam mistifikatore niti da dodeljujem diplome; eleobih, zapravo, da shvatim jednu drutvenu i mo ralnu pojavu vrlo svojstvenu Francuskoj, ali ak ni u njoj ne tako staru. Pre dvadesetak godina gotovo niko nije putovao, niti su se Plejelove sale pet-est puta punile ljudima eljnim da uju pripovedae pusto lovnih doivljaja; jedino mesto u Parizu za tu vrstu priredbi bio je mali, slabo osvetljen, leden i oronuo amfiteatar u starom paviljonu u dnu Bo tanike bate. Tu je Drutvo prijatelja muzeja jednom nedeljno organizovalo - a moda to i danas ini - predavanja iz prirodnih nauka. Projek tor sa odve slabim lampama slao je mutne senke na preveliki ekran; nosa pribijenog uz zid, predava se upinjao da razazna obrise, a publika nije videla ni toliko, jer je zid bio iaran mrljama od vlage. etrvt sata posle najavljenog vremena, ljudi su jo strepeli da predavanja nee biti, da nee biti slualaca, osim retkih redovnih posetilaca ije su siluete tu i tamo ispunjavale stepenasti auditorijum. I ba kad bi izgubili svaku na du, sala se napola punila decom u pratnji majki ili sluavki, od kojih su neke bile eljne besplatne promen, a druge zamorene bukom i prai nom napolju. Pred tim meovitim skupom od umoljanih utvara i nestr pljive deurlije - najviom nagradom za sve napore, brige i rad - preda va je koristio svoje pravo da otvori riznicu uspomena koja e se tom prilikom zauvek zamrznuti; dok je govorio u polumraku, moglo se osetiti kako se te uspomene od njega kidaju i jedna po jedna, poput ob luta ka, padaju na dno nekakvog bunara. Takav je bio povratak, jedva neto zlokobniji od ispraajnog ban keta koji je priredio Francusko-ameriki odbor u jednoj nenastanjenoj javnoj zgradi na aveniji koja se danas zove Franklin-Ruzveltova; dva
Klod
Levi-Stros
Kraj
putovanja
sata pre poetka sveanosti, ovek zaduen za posluenje postavio je reoe i sudove, kao u kakvom kampu, a u itavoj prostoriji, na brzinu provetrenoj, oseao se miris zaputenosti i ustajalosti. Nenaviknuti na dostojanstvo i pranjavu dosadu takvog mesta, sedeli smo oko nesrazmerno malog stola u tom velikom salonu. Na brzu rukuje oien samo taj deo prostorije g de je bio postavljen sto. Tu smo se prvi put sreli, kao mladi profesori koji su tek otpoeli slubu u provin cijskim gimnazijama i koje je Zor Dima, voen pomalo nastranim hi rom, naglo prebacio iz vlanog zimovnika okrunih samakih hotela, proetih mirisom groga, podruma i rashlaenog vina, na tropska mora i luksuzne brodove; sva ta iskustva su, uostalom, bila u nekoj dalekoj vezi s naom neminovno pogrenom predstavom o putovanjima. or Dima je bio moj profesor u vreme kad su se pojavili Osnovi psihologije. Jednom nedeljno, ne znam da lije to bilo etvrtkom ili nedeljom ujutru, okupljao je studente filozofije u sali bolnice Sveta Ana, gde je zid naspram prozora bio prekriven veselim crteima umobolnika. Ve smo tu oseali neku naroitu egzotiku; Dima bi smestio na podijum svoje snano, grubo isklesano telo, krunisano kvrgavom glavom nalik na kakvu veliku krtolu izbledelu i oguljenu usled dugog boravka na dnu mora. Naime, njegova votana put objedinjavala je lice, kratku, sedu kosu nalik na etku i jednako sedu bradicu koja je rasla u svim pravcima. Ta udnovata biljna naplavina, jo nakostreenih korenia, najednom bi poprimala ljudski izgled zahvaljujui kao ugljen crnom pogledu koji je isticao belinu glave; kontrast se nastavljao belom kouljom s krutom, presavijenom kragnom, i uvek crnim eirom irokog oboda, leptir kra vatom i odelom. Na njegovim predavanjima nismo bogzna ta nauili; on se nikad nije pripremao jer je bio svestan daje na sluaoce delovao snaan fiziki arm njegovih izraajnih usana, koje su se uvek izvijale u grimasu, a naroito njegovog promuklog, melodinog glasa: bio je to pravi sirenski glas, s neobinim prelivima koji nisu evocirali samo regionalne poseb nosti njegovog rodnog Langdoka, ve jo vie vrlo stare modalitete go vornog francuskog jezika; tu su glas i lice evocirali u dva ulna podruja isti stil, u isti mah naivan i zajedljiv, stil humanista XVI veka, lekara i filozofa, soja ije je naslee on nosio u svom telu i duhu. Drugi, a ponekad i trei as bili su posveeni predstavljanju bole snika; tad bismo prisustvovali izvanrednim takama koje su izvodili pre predeni praktiar i njegovi glumci, uvebani tokom godina provedenih u azilu za sve vrste takvih predstava; znajui dobro ta se od njih oekuje, na dati znak bi proizvodili poremeaje ili bi se ukrotitelju opirali tek toliko da mu prue priliku za kakvu bravuru. Iako se nisu dali obmanuti, sluaoci su rado doputali da ih opine te virtuozne predstave. Kad bi
10
Klod Levi-Stros
zasluili panju profesora, bili su nagraeni njegovim poverenjem: dobijali su jednog bolesnika za poseban razgovor. Nijedan dodir s divljim Indijancima nije me uplaio koliko jutra provedena s jednom starom e nom u debelom puloveru, nalik na pokvarenu haringu usred ledenog bloka: naizgled netaknuta, ali bi se mogla raspasti im se otopi zatitni oklop. Taj naunik, pomalo mistifikator, zaetnik obimnih sinteza koje su ostale u slubi prilino obmanjivog kritikog pozitivizma, bio je veoma plemenit ovek; to mi je pokazao kasnije, sutradan po primirju i malo pre svoje smrti, kad je, gotovo lep, osetio potrebu da mi iz svog utoita u rodnom Ledinjanu napie paljivo i diskretno pismo s jednim jedinim ciljem - da potvrdi svoju solidarnost s prvim rtvama tadanjih doga aja. Uvek mi je bilo ao to ga nisam poznavao kad je bio mlad, kad je, sme i preplanuo poput konkvistadora i ustreptao od naunih perspekti va na koje je ukazala psihologija XIX veka, poao u duhovno osvajanje Novog sveta. U svojevrsnoj ljubavi na prvi pogled izmeu njega i brazil skog drutva izvesno se iskazalajedna tajanstvena pojava: tu su se susre la, prepoznala i gotovo ponovo spojila dva fragmenta Evrope stare 400 godina, iji su se sutinski sastojci sauvali, sjedne strane u protestant skoj junjakoj porodici, a s druge u prefmjenoj i pomalo dekadentnoj graanskoj sredini, usporenoj tropskim podnebljem. teta je to Zor Dima nikad nije bio svestan uistinu arheoloke prirode tog spoja. On je umeo da oara samo Brazil veleposednika koji su postepeno prebacivali svoj kapital u industrijske investicije sa stranim ueem i koji su se ideoloki pokrivali parlamentarizmom dobre druine (injenica da su oni kratko vreme bili na vlasti stvorila je iluziju d a j e to pravi Brazil); upravo su pripadnika tih krugova nai studenti iz redova skoranje imi gracije ili sitnog seoskog plemstva unitenog promenljivou svetskog trita, sarkastino nazivali granfino, veliki gospodin, ili krem drutva. udnovata stvar: osnivanje univerziteta u Sao Paulu, ivotno delo Zora Dime, trebalo je da omogui tim skromnim klasama da otponu svoj uspon u drutvu sticanjem diploma, koje su im pruale priliku da dobiju radna mesta u dravnoj upravi, tako daje naa univerzitetska misija pot pomogla stvaranje nove elite; ona se, pak, udaljavala od nas u meri u kojoj su or Dima, a potom Ke d'Orsej, odbijali da shvate daje to naa najdragocenija tvorevina, iako se posvetila zadatku da skri feudalizam koji nas je, nesumnjivo, doveo u Brazil, ali samo zato da bi sebi pruio izvesno jemstvo i razonodu. Ali te veeri na banketu Francusko-amerikog odbora, moje kole ge i ja - i nae ene, koje su takode bile prisutne - nismo bili kadri da procenimo nesvesnu ulogu koju emo odigrati u razvoju brazilskog dru-
Kraj
putovanja
]J
tva. Suvie smo brinuli o tome da ne napravimo kakav pogrean korak; naime Zor Dima nas je upozorio da se moramo prilagoditi ivotu svojih novih gospodara, to jest da moramo poseivati auto-klub, kockarnice i hipodrome. Mladim profesorima je to izgledalo krajnje neobino, s ob zirom na njihovu nastavniku platu od dvadesetest hiljada franaka go dinje, iako je ona sad bila utrostruena zbog malog broja kandidata za ekspatrijaciju. "Naroito je vano biti dobro odeven", rekao nam je Dima; u elji da nas ohrabri, dodao je s dirljivom otvorenou da se to moe prilino jevtino postii u robnoj kui "A la croix de Jeannette", koja se nalazi nedaleko od Hala i kojom se on uvek mogao pohvaliti u mladosti, kad je studirao medicinu u Parizu.
II NA BRODU
Nije nam bilo ni na kraj pameti da e, tokom etiri ili pet godina, lanovi nae male grupe biti - uz retke izuzetke - j e d i n i putnici u prvoj klasi meovitih parobroda Kompanije za pomorski prevoz koja je odra vala vezu s Junom Amerikom. Mogli smo da biramo izmeu druge kla se na j edinom luksuznom brodu koj i j e plovio tim putem i prve na skromnijim laama. Karijeristi su se odluili za prvu ponudu, doplaujui raz liku iz sopstvenog depa; nadali su se da e tako dobiti priliku da se oeu o ambasadore i izvuku problematine koristi. Mi drugi smo, pak, uzeli meovite parobrode kojima je trebalo est dana vie da preu taj put, jer su pristajali u mnogim lukama; ali na njima smo mi bili gospo dari. Danas alim to pre dvadeset godina nisam umeo dovoljno da cenim tu neuvenu rasko, tu kraljevsku privilegiju: osam do deset putnika imalo je na potpunom raspolaganju palubu, kabine, salon za puenje i trpezariju prve klase na brodu koji je mogao primiti sto pedeset osoba. Tokom devetnaest dana putovanja, taj gotovo neogranien prostor - j e r nije bilo nikog drugog - postao je za nas gotovo nekakva pokrajina; sav na prtljag putovao je s nama. Posle dva-tri putovanja, ponovo smo nala zili svoje brodove i svoje navike; i po imenu smo poznavali, ak pre no to bismo stupili na brod, sve one izvrsne marsejske stjuarde, brkate, u glomaznim cipelama, koji su odisali snanim mirisom belog luka dok su polagali u nae tanjire najbolje komade piletine i filete iverka. Obroci, koji su i inae bili pantagruelovski planirani, postajali su to u jo veoj meri zbog malog broja uivalaca brodske kuhinje.
12
Klod
Levi-Stros
Kraj jedne civilizacije, poetak druge, iznenadno otkrie daje na svet moda premalen za sve ljude koji ga nastanjuju - te istine mi nisu predoile brojke, statistike i revolucije, ve obavetenje koje sam pre nekoliko nedelja dobio telefonom dok sam se poigravao idejom da, pet naest godina kasnije, oivim svoju mladost putovanjem u Brazil: rekli su mi da, kako stvari stoje, moram rezervisati mesto na brodu etiri meseca unapred. A ja sam zamiljao da od uspostavljanja avionskih linija izmeu Evrope i June Amerike samo retki osobenjaci putuju brodom! Avaj, puka je iluzija verovanje da zaposedanje jednog elementa oslobaa dru gi. Postojanje avionskih kompanija ne vraa moru njegov mir, ba kao to ni serijske vikendice na Aurnoj obali ne vraaju spokojan seoski lik okolini Pariza. Ali, izmeu udesnih plovidbi iz 1935. godine i te koje sam morao dae odreknem, bila je jo jedna, 1941; nisam mogao ni slutiti koliko e ona simbolizovati budunost. Sutradan po primirju, dobio sam, zahva ljujui prijateljskoj panji koju su mojim etnografskim radovima posve tili Rober H. Louvi i A. Metro, kao i brizi svojih roaka nastanjenih u Sjedinjenim Amerikim Dravama, poziv da predajem na New School for Social Research u Njujorku; takvi pozivi bili su deo programa Rokfelerove fondacije, smiljenog da bi se spasli evropski naunici ugroeni nemakom okupacijom. Valjalo je krenuti na put, ali kako? U prvi mah mi je palo na um da kaem da idem u Brazil, s namerom da nastavim istraivanja na kojima sam tamo radio pre rata. U malom viijskom pri zemlju gde je bila smetena brazilska ambasada odigrala se kratka i za mene tragina scena kad sam zatraio obnovu svoje vize. Ambasador Luis de Susa-Dantu, koji bi tako postupio ak i da ga nisam dobro po znavao, ve je podigao peat da mi overi vizu, ali ga je neki kruti i ledeni savetnik zadrao primetivi da su mu novi zakonski propisi oduzeli to pravo. Ruka s peatom je nekoliko trenutaka ostala u vazduhu. Pogle dom punim strepnje, gotovo moleivim, ambasador je pokuao da pri voli savetnika da okrene glavu dok se peat ne spusti na stranicu pasoa i omogui mi da barem napustim Francusku, ako ne i da uem u Brazil. Zaludu - savetnikov pogled ostao je prikovan za ruku koja se mahinalno ponovo spustila pored dokumenta. Ne mogu dobiti vizu, paso mi je pruen sa izrazom aljenja i nelagode. Vratio sam se u svoju kuu u Sevenolu; pri povlaenju sam bio demobilisan nedaleko odatle i malo sam prolunjao po Marseju; iz razgo vora u luci saznao sam da jedan brod treba uskoro da isplovi prema Martiniku. Raspitao sam se po dokovima i agencijama i konano saznao da taj brod pripada onoj istoj Kompaniji za prekomorski prevoz iju je vernu i veoma ekskluzivnu klijentelu sainjavala francuska univerzitetska
Kraj
putovanja
13
misija u Brazilu tokom prethodnih godina. Po zimskom severcu, februa ra 1941, u nezagrejanoj kancelariji s odkrinutim vratima pronaoh i novnika koji je nekad dolazio da nas pozdravi u ime Kompanije. Da, brod zaista postoji, da, uskoro e isploviti; ali ja neu moi njime da putujem. Zato? Nije mi bilo jasno; nije umeo da mi objasni, stvari su se promenile. Ali kako? O, to je duga pria, vrlo muna, ne moe ak ni da me zamisli na brodu. Nevoljnik je u meni jo video nekakvog manjeg ambasadora fran cuske kulture; ja sam se, meutim, ve oseao kao plen koncentracionog logora. Uz to, dve prethodne godine proveo sam prvo u neprohodnoj praumi, a zatim u haotinom povlaenju od logora do logora, od linije Maino, preko Sarta Koreca i Avejrona, do Bezijea, u stonom vozu nalik toru; obziri mog sagovornika izgledali su mi besmisleni. Video sam sebe kako se ponovo odajem skitakom ivotu na okeanu, gde mi je doputeno da uestvujem u svim poslovima, da s nekolicinom mornara koji su se upustili u avanturu na tajnom brodu delim skromne obroke, da spavam na palubi izloen blagotvornoj samoi i blizini mora tokom mno gih dana. Konano dobih kartu na brodu "Kapetan Pol-Lemerlalu", ali ta to znai shvatio sam tek na dan ukrcavanja poto sam se probio kroz redo ve vojnika pokretne garde sa lemovima i mainkama; oni su se raspore dili oko pristanita i onemoguavali putnicima svaki dodir s rodbinom ili prijateljima koji su doli da ih isprate skraujui pozdrave ukanjem i psovkama: bila je to samotnjaka pustolovina, veoma slina ispraaju robijaa. Broj putnika zaprepastio me je jo vie nego nain na koji se s nama postupalo. Naime, na mali parobrod koji je, kao to sam ubrzo ustanovio, imao samo dve kabine sa ukupno sedam leajeva, natrpano je vie od trista pedeset osoba. Jednu kabinu su dobile tri ene, drugu su delila etvorica mukaraca, meu njima i ja; to sam dugovao dragocenoj brizi M B . (ovde mu se toplo zahvaljujem), kome je izgledalo neprihva tljivo da jednog od svojih putnika iz vremena luksuza prevozi kao stoku. Naime, svi ostali moji saputnici, mukarci, ene i deca, tiskali su se u potpalublju bez vazduha i svetlosti, gde su brodski stolari na brzinu skle pali krevete na sprat i snabdeli ih slamaricama. Jedan od etvorice povlaenih mukaraca bio je Austrijanac, trgovac metalima, iji je dep svakako znao cenu te privilegije; drugi je bio mladi "beke" - bogati kreolac - koga je rat odvojio od njegovog rodnog Martinika, i koji je zaslu io poseban tretman na brodu time to se jedino za njega nije moglo posumnjati daje Jevrejin, stranac ili anarhista; i, na kraju, poslednji, neobian severnoafrikanac koji je tvrdio da putuje u Njujork na nekoli ko dana (krajnje udnovat projekat kad se ima u vidu da je putovanje do tamo trebalo da traje tri meseca) i da u koferu nosi jednu Degaovu sliku;
14
Klod Levi-Stros
mada Jevrejin koliko i ja, on je bio persona grata za sve policije, obezbedenja, andarmerije i slube bezbednosti u kolonijama i protektorati ma, to je u tim okolnostima bila prava pravcata misterija koju nikad nisam odgonetnuo. Medu tim oloem, kako su govorili andarmi, nalazili su se i Andre Breton i Viktor Ser. Andre Breton, kome je bilo krajnje neprijatno na galiji, etkao se uzdu i popreko po retkim nezakrenim delovima palu be; odeven u somot, liio je na kakvog plavog medveda. Izmeu nas je poinjalo vrsto prijateljstvo zahvaljujui tome to smo, tokom beskraj nog putovanja, razmenjivali pisma u kojima smo raspravljali o odnosu izmeu estetske lepote i apsolutne originalnosti. Sto se tie Viktora Sera, njegovo nekadanje drugovanje s Lenjinom me je zastraivalo, ali mi je istovremeno bilo veoma teko da tu injenicu dovedem u vezu s njegovim karakterom koji bi uveliko prili io kakvoj usedelici s vrstim naelima. To osavo lice nenih crta, ja san glas udruen s krutim i opreznim ponaanjejn odavali su onaj gotovo bespolni karakter koji u kasnije prepoznati kod budistikih monaha na burmanskoj granici, izrazito razliit od muevnog temperamenta i obilja ivotne snage koje francuska tradicija povezuje s takozvanim subver zivnim aktivnostima. Naime, svako drutvo ima prilino sline kulturne tipove, jer se oni razvijaju poev od vrlo jednostavnih suprotnosti, ali ih svaka grupa koristi za ispunjavanje razliitih drutvenih funkcija. Serova funkcija se mogla ostvariti kao revolucionarna karijera u Rusiji; tabi od nje bilo negde drugde? Izvesno je da bi odnosi izmeu dva drutva bili laki da se mogao, pomou nekakve reetke, ustanoviti sistem ekvi valentnosti izmeu naina na koje svako koristi sline ljudske tipove za ispunjavanje razliitih drutvenih funkcija. Umesto da se ograniimo, kao to to danas inimo, na suoavanje lekara s lekarima, industrijalaca sa industrijalcima, profesora s profesorima, moda bismo uoili da po stoje suptilnije veze izmeu pojedinaca i njihovih uloga. Pored ljudskog tovara, brod je prevozio jo ne znam kakvu tajnu robu; na Sredozemlju i uz zapadnu obalu Afrike, izgubili smo silno vreme prelazei iz luke u luku da bismo - tako nam se inilo - umakli kontroli engleske flote. Vlasnicima francuskih pasoa ponekad je bilo dozvoljeno da izau na kopno, dok su drugi ostajali zatvoreni na nekoli ko desetina kvadratnih centimentara, koliko je svako mogao dobiti, na palubi koju je v r u i n a - sve vea s pribliavanjem tropskih predela i sve nesnosnija u potpalublju - postepeno preobraavala u neku vrstu vienamenskog prostora: trpezariju, spavau sobu, deju sobu, veernicu i solarijum. Najneprijatnije je, meutim, bilo ono to se u vojci naziva "bri ga za linu higijenu"; du ivice broda, posada je od dasaka sklepala dva simetrina para zaguljivih i mranih baraka, s lev strane za ene, s
Kraj
putovanja
15
desne za mukarce; u jednoj od njih bilo je nekoliko tueva koji su radili samo ujutru; nije teko pogoditi emu je sluila druga, s dugakom drve nom gredom grubo obloenom limom i sa otvorom prema okeanu; ne prijatelji prevelikog promiskuiteta, kojima je bilo odvratno zajedniko uanje, uostalom vrlo nestabilno usled ljuljanja broda, morali su da usta nu vrlo rano i tokom itavog putovanja trajalo je takmienje meu preosetljivima, te se na kraju ovek mogao nadati relativnoj samoi samo u tri sata izjutra. Zbog toga mnogi nisu vie ni legali. Neto ranije ili neto kasnije, zavladala bi ista situacija u kabini stuevima; tu moda nije bila presudna stidljivost, ve nastojanje da se izbori mesto u guvi, gde se inilo da i inae oskudna voda isparava u dodiru s tolikim pregrejanim telima i gotovo ne dopire do koe. U oba sluaja, ljudima se urilo da to pre obave stvar i izau jer su te neprovetravane barake bile napravljene od svee i smolaste jelovine kojaje, natopljena prljavom vodom, mokra om i morskim vazduhom, lagano fermentirala na suncu odajui mlak, sladunjav i muan vonj; pomean s drugim mirisima, on je brzo postajao nepodnoljiv, naroito kad bi se more uzburkalo. Kad smo, posle mesec dana putovanja, usred noi opazili svetionik For-de-Fransa, naa srca se nisu ispunila nadom da emo konano dobiti jestiv obrok i krevet s aravima, i provesti jednu mirnu no. Svi ti ljudi koji su pre ukrcavanja bolje poznavali ono to Englezi ljupko zovu "a ri" civilizacije nego glad, umor, nesanicu, promiskuitet i ponienje, pati li su od prinudne prljavtine, oteane vruinom, u kojoj su proveli etiri nedelje. Na brodu je bilo mladih i lepih ena; poeli su flertovi i zblia vanja. elja da se pre rastanka pokau u boljem svetlu za njih nije bila puka koketerija: valjalo je isplatiti barem deo duga, opravdati ukazano poverenje, pruiti dokaz da panja nije ukazana nedostojnima; naime, dirljivo osetljive, te ene su smatrale da su im ukazane panje date samo na veresiju. Dakle, uzvik koji se oteo iz svih grudi nije bio puka lakrdija, ve je izraavao i izvesnu diskretnost i patetiku: umesto tradicionalnog mornarskog "Kopno! kopno!" sa svih strana se istovremeno zaorilo "Ku panje! Najzad! Sutra emo na kupanje!", a zatim je usledilo grozniavo traenje poslednjeg komada sapuna, istog pekira, bluze ili koulje ko j a j e pomno uvana za tu veliku priliku. Na stranu to je taj hidroterapijski san i inae bio obojen odve optimistikim gledanjem na civilizatorsko dejstvo etiri veka koloniza cije (u For-de-Fransu kupatila su retka), putnici su se ubrzo uverili daje njihov upljuvani i pretrpani brod bio idilino boravite u poredenju s doekom koji im je priredila, odmah po stupanju u luku, soldateska za hvaena kolektivnim modanim poremeajem koji je zavreivao panju etnologa, ako on ve nije uposlio sve svoje intelektualne moi da izbegne nepoeljne posledice tog dogaaja.
16
Klod
Levi-Stros
Veina Francuza doivela je "udni" rat; ali, ratovanje oficira gar nizona na Martiniku ne moe se precizno opisati ak ni superlativom. Njihov jedini zadatak, uvanje zlata Francuske banke, rasplinuo se u nekakvoj nonoj mori koju je samo delimino izazvalo neumereno ui vanje puna; zahvaljujui njihovom ostrvskom poloaju, udaljenosti od metropole i istorijskoj tradiciji bogatoj seanjima na gusare, zapala im je podmuklija, ali ne manje vana uloga jer su severnoameriki nadzor i tajne misije nemake podmornike flote bez tekoa zamenili protago niste sa zlatnom minuom u uhu, povezom na oku i drvenom nogom. Na taj nain se razvila opsadna groznica, koja je bez ikakvog angaovanja i bez neprijatelja na vidiku ipak kod veine izazvala oseanje potpu ne sludenosti. to se tie ostrvljana, njihovi razgovori su na prozainiji nain otkrivali sline intelektualne procedure: esto su se ule reci "Nije vie bilo bakalara, ostrvo je otilo doavola", dok su drugi objanjavali daje Hitler zapravo Isus Hrist koji je ponovo siao na zemlju da kazni belu rasu zato stoje, tokom protekle dve hiljade godina, rdavo sledila njegovo uenje. Po sklapanju primirja, i ne pomiljajui da bi mogli stati uz Slo bodnu Francusku, vii oficiri odmah su se slizali s reimom u metropoli. Tako su i dalje ostali "po strani"; mesecima razjedana, njihova moralna i fizika otpornost nije vie bila dorasla borbenom stanju, ako su se ikad njime i mogli podiiti; njihov bolesni duh je naao neku vrstu sigurnosti u tome stoje stvarnog, ali udaljenog, nevidljivog i stoga gotovo apstrakt nog neprijatelja - Nemce - zamenio izmiljenim, ali zato bliskim i opi pljivim neprijateljem: Amerikancima. Uostalom, dva ratna broda SAD neprestano su krstarila ispred luke. Jedan snalaljiv autant glavnog ko mandanta francuskih snaga svakog dana je ruao najednom od njih, dok je njegov pretpostavljeni raspirivao u svojim trupama ogorenje i mr nju prema Anglosaksoncima. Kivnost nagomilavanu tokom meseci valjalo je iskaliti na neprija telju, na odgovornima za poraz koji oni, dodue, nisu doivljavali kao svoj, budui da su ostali po strani od bitaka, ali za koji su se, u izvesnom smislu, ipak oseali krivima (zar nisu dali najpotpuniji primer, najoigledniju sliku nemara, iluzija i malodunosti koji su, barem delimino, doveli do pada zemlje?), i na brod im je doneo pravu zbirku potencijal nih meta. Kao da su vlasti iz Viija, dopustivi nae isplovljavanje ka Martiniku, uputile ovoj gospodi tovar rtvenih jaraca ne bi li im malo umirili u. Izgledalo je da odredu u kratkim pantalonama, sa lemovima i naoruanjem, koji se smestio u komandantovoj kancelariji, nije bilo toliko stalo da nas ispita o razlozima iskrcavanja, koliko da nas, dok smo jedan po jedan pred njega stupali, podvrgne pogrdama i uvredama koje nismo mogli da uzvratimo. Prema onima koj i nisu bili Francuzi postupa-
Kraj
putovanja
17
lo se kao prema neprijateljima; Francuzima je, pak, grubo osporavana njihova nacionalna pripadnost, a istovremeno su bili optuivani da su kukaviki napustili zemlju; ti prigovori nisu bili samo protivreni ve i neobino neumesni jer su dolazili iz usta ljudi koji su, od objave rata, iveli pod zatitom Monroove doktrine... Zbogom kupatila! Odlueno je da svi budu zadrani u logoru koji se zvao Lazaret, na drugoj strani zaliva. Samo tri putnika su dobila do zvolu da se iskrcaju na kopno: "beke", koji je bio potpuno izvan itave stvari, tajanstveni Tunianin, koji je pokazao nekakav dokument, i ja, zahvaljujui posebnoj usluzi koju je komandantu uinio predstavnik Po morske kontrole: on je bio drugi oficir najednom brodu kojim sam puto vao pre rata i sad mi je pritekao u pomo kao stari poznanik.
III
ANTILI
Kad bi otkucala dva sata po podne, For-de-Frans je bio mrtav grad; ovek bi pomislio da niko ne ivi u ruevnim kuama oko dugakog trga s palmama i samoniklim rastinjem, koji je liio na prazan prostor sa za boravljenom pozelenelom statuom ozefin Taer de la Paeri, kasnije Boarne. Tek to smo se smestili u pustom hotelu, Tunianin i ja, jo uzbueni od prepodnevnih dogaaja, krenusmo iznajmljenim kolima u pravcu Lazareta da bismo umirili svoje saputnike, a naroito dve mlade Nemice koje su nam tokom putovanja nagovestile da bi bez oklevanja prevarile svoje mueve kad bi samo mogle da se okupaju. Lazaret je, u tom pogledu, samo pojaao nae razoaranje. Dok je stari ford brektao u prvoj brzini po dombastom putu, i dok sam sa oduevljenjem prepoznavao mnoge biljne vrste koje sam prvi put video u Amazoniji, ali ija u nova imena ovde nauiti: kajmit umesto fruta do conde - nalik artioki zatvorenoj u kruku - korosol, a ne vie gravila, papaja umesto mammo, sapotija umesto mangabeira, pred oi su mi navirali skoranji muni prizori i pokuavao sam da ih uporedim s drugim slinim iskustvima. Naime, mnogi moji saputnici krenuli su u ovu nepredvienu pustolovinu iz luke spokojnog ivota, i meavina podlosti i gluposti na koju su ovde naili izgledala im je kao neto neu veno, besprimerno i izuzetno, neto lino izmeu svakog od njih pojedi nano i njihovih tamniara u jedinstvenoj meunarodnoj katastrofi. Ali meni, budui da sam video sveta i da sam, tokom prethodnih godina,
18
Klod Levi-Stros
dospevao u ne ba svakodnevne situacije, ta vrsta iskustava nije bila sa svim tuda. Znao sam da ona lagano i postepeno izbijaju poput kakvog podmuklog znoja oveanstva zasienog sopstvenom brojnou i sve veom sloenou sopstvenih problema, iz koe nadraene neprestanim trenjem materijalnih i duhovnih razmena umnoenih intenzivnim saobraanjem. Na ovoj francuskoj zemlji, rat i poraz samo su ubrzali jedan opti proces, stvorili plodno tlo za trajnu infekciju koja vie nikad nee potpuno nestati s lica zemlje, jer e uvek izbijati u nekoj novoj taki im bude pobedena u drugoj. Nisam se prvi put ovde sreo sa svim tim glu pim, odvratnim i lakomislenim pojavama koje drutvene grupe lue po put gnoja kad god izgube distancu. Koliko jue, nekoliko meseci pre objave rata, prilikom povratka u Francusku, etao sam centrom Baije, od jedne do druge crkve; a kau da ih u tom gradu ima trista ezdeset pet, to jest, po jedna za svaki dan u godini, i da svaka po stilu i unutranjoj dekoraciji odgovara odreenom danu i godinjem dobu. Bio sam potpuno zaokupljen fotografisanjem arhitektonskih detalja, a svuda me je pratila grupa polugole crne deurlije uz povike ara o retrato! tira o retrato! "Slikaj nas!" Dirnut tako ljup kom dejom pronjom - radije bi fotografiju, koju moda nikad nee videti, nego nekoliko novia - pristajem da napravim jedan snimak ka ko bih im udovoljio. Nisam odmakao ni sto metara kad mi se neija ruka spustila na rame: dva inspektora u civilu, koja su me sledila u stopu od poetka moje etnje, obavestie me da sam upravo neprijateljski postu pio prema Brazilu; ta fotografija, upotrebljena u Evropi, nesumnjivo e potvrditi legendu da ima Brazilaca crne boje koe i da deaci u Baiji idu bosonogi. Pritvorili su me, sreom nakratko, jer je brod trebalo da is plovi. Taj brod mi je izvesno donosio nesreu; jedva nekoliko dana ranije doiveo sam slinu pustolovinu, tog puta pri ukrcavanju na doku luke Santos: tek to sam kroio na brod, jedan komandant brazilske mornari ce u raskonoj uniformi, koga su pratila dva vojnika pomorske peadije s bajonetom na pukama, sproveo me je kao zarobljenika u moju kabinu. Bilo je potrebno etiri do pet sati da bi se objasnio taj udnovati postu pak: francusko-brazilska ekspedicija koju sam predvodio godinu dana morala je, po novom propisu, da deli sve zbirke izmeu dve zemlje. P dela se obavljala pod nadzorom Nacionalnog muzeja Rio de aneira, koji je o tom propisu odmah obavestio sve luke u zemlji: ako bih poku ao da ostvarim neke mrane planove i pobegnem iz zemlje s tovarom lukova, strela i perjanica veim od onog koji pripada Francuskoj, morali su sve uiniti da me u tome spree. Meutim, po povratku ekspedicije, muzej iz Rijaje odluio da ustupi brazilski deo jednom naunom institu tu iz Sao Paola; savesno su me obavestili da zbog toga izvoz francuskog
Kraj
putovanja
19
dla mora da se obavi preko Santosa, a ne preko Rija, ali su pri tom izgubili iz vida da je za to merodavan drugi pravilnik, donet pre godinu dana, pa sam proglaen kriminalcem na osnovu propisa koji su zabora vili njegovi autori, ali ne i izvritelji. Sreom, u to vreme je u srcu svakog brazilskog inovnika dremao anarhista, koji se hranio duhovnim mrvicama izvaenim iz Voltera i Anatola Fransa - oni su, naime, opstali kao deo nacionalne kulture ak i u najveoj zabiti ("O, gospodine, vi ste Francuz! O, Francuska! Anatol, Anatol!", uzvikivao je uzbueno, dok me je stezao u zagrljaj, jedan sta rac iz neke provincijske varoice koji nikad ranije nije sreo nijednog mog zemljaka.) Uz to, pouen iskustvom, odvojio sam neophodno vre me da iskaem svoje oseanje divljenja prema brazilskoj dravi, a po sebno prema pomorskim vlastima, ime sam veto dotakao neke osetljive ice; posle nekoliko sati hladnog znojenja (poto sam konano odla zio iz Brazila, etnografske zbirke su bile pomeane u koferima s mojim linim stvarima i knjigama, te sam na mahove strahovao da e sve to ostati razbacano na doku kad brod digne sidro) izdiktirao sam svom sagovorniku otrouman izvetaj koji je njemu pripisivao slavu daje, dopu tajui mi da odem s prtljagom, potedeo svoju zemlju meunarodnog sukoba i s njim povezanog ponienja. Dodue, moda ne bih bio toliko hrabar da nisam bio pod utiskom jedne uspomene koja je junoamerikoj policiji oduzimala svaku ozbilj nost. Dva meseca ranije, proveo sam nekoliko dana u jednom velikom selu u Donjoj Boliviji, u drutvu doktora . A. Velara, ekajui avion koji je trebalo da nam donese potu. Godine 1938. avijacija nije mnogo liila na dananju. Preskaui izvesne etape progresa, ona je u zabae nim krajevima June Amerike svesrdno obavljala ulogu taljiga za selja ke, koji su dotad gubili vie dana putujui do oblinjeg vaara na konju ili peke. Sad im je let od nekoliko minuta (ali, istini za volju, esto sa zakanjenjem od vie dana) omoguavao da putuju, najee u ueem poloaju meu kokokama i patkama, jer su ti avionii bili pretrpani udnovatom meavinom bosonogih seljaka, ivine i sanduka koji su bili preteki i preveliki da bi se mogli preneti umskim stazama. Dakle, dokono smo tumarali ulicama Santa Kruza de la Sijera; one su se u kinoj sezoni pretvorile u blatnjave bujice i mogle su se prelaziti samo zahvaljujui krupnom kamenju, poredanom u pravilnim razmaci ma poput klinova koji prepreuju put vozilima na neprohodnim deonicamaputa, kad je jedna patrola primetila naa nepoznata lica, stoje bio dovoljan razlog da nas privede i zadri u nekakvoj luksuznoj, slabo korienoj prostoriji da tu saekamo as razjanjenja: bilaje to biva palata provincijskog guvernera, sa zidovima prekrivenim izrezbarenim i zasta kljenim policama koje su bile ispunjene bogato uvezanim debelim knji-
20
Klod Levi-Stros
gama; redovi knjiga bili su prekinuti samo jednom ploom, takode za stakljenom, s krajnje neoekivanim kaligrafskim zapisom koji ovde pre vodim sa panskog: "Pod pretnjom otrih kazni, najstroe je zabranjeno cepati stranice arhiva i upotrebljavati ih za neke line ili higijenske namene. Bie kanjen svako ko prekri ovu zabranu." Istini za volju, moj poloaj na Martiniku popravio se zahvaljujui intervenciji jednog visokog inovnika Ministarstva saobraaja, koji je iza pomalo hladne uzdranosti skrivao oseanja veoma razliita od onih u zvaninim krugovima; tome su moda bile uzrok i moje este psete jednom verskom listu u ijim su kancelarijama oci ne znam kog reda nagomilali sanduke krcate arheolokim materijalom iz vremena indijan ske vladavine; u slobodno vreme sam pravio inventar te grade. Jednog dana sam uao u dvoranu Okrunog suda za vreme nekog suenja; bila je to moja prva i poslednja poseta sudnici. Sudilo se nekom seljaku koji je u tui odgrizao komad uha svom protivniku. Optueni, tuilac i svedoci govorili su ivahnim kreolskim jezikom ijaje kristalna sveina unosila u itav prizor neto neprirodno. Njihovi iskazi su bili prevoeni trojici sudija; ovi su zbog vruine teko podnosili svoje crve ne toge obrubljene krznom, kojima je vlaga u vazduhu oduzela svaki sjaj, pa su sad padale niz njihova tela kao okrvavljeni zavoji. Tano po sle pet minuta, prekom crncu je izreena kazna od osam godina zatvora. U mojim oima, pravda je uvek bila, i uvek e biti, povezana s preispiti vanjem, opreznou, potovanjem. Zaprepastila me je lakomislenost s kojom se ovde tako brzo odluivalo o sudbini jednog ljudskog bia. Ni sam mogao da shvatim da sam prisustvovao realnom dogaaju. Do da nas me ni najfantastiniji ni nagroteskniji san nije proeo tolikom nevericom. Moji saputnici s broda duguju svoje osloboenje sukobu izmeu pomorskih vlasti i trgovaca. Dok su ih jedni smatrali pijunima i izdajni cima, drugi suunjimavideli izvor profita koji se nije mogao dobro isko ristiti dok je bio zatvoren u Lazaretu, iako je i tu-boravak bio plaen. Ovi drugi razlozi su na kraju prevagnuli i, tokom petnaestak dana, svi su bili slobodni da potroe preostale francuske novanice, pod budnom prismo trom policije koja je oko svakog, a naroito oko ena, plela mreu isku enja, provokacija, zavoenja i kazni. Istovremeno, svi su moljakali vize u dominikanskom konzulatu, oslukivali glasine o dolasku hipotetinih brodova koji bi nas odatle mogli izbaviti. Situacija se ponovo promenila kad su seoski trgovci, ljubomorni na prefekturu, istakli svoje pravo na jedan deo izbeglica. Preko noi su svi bili prisilno smeteni po selima u unutranjosti; i tog puta sam se izvukao, ali kako sam bio oran da poem za svojim lepim prijateljicama do njihovog novog boravita u podnoju planine Pele, toj poslednjoj policijskoj mahinaciji imam da zahvalim za
Kraj
putovanja
21
nezaboravne etnje po ostrvu ijaje egzotinost mnogo klasinije priro de nego junoamerika: tamni agat obrastao travom i uokviren oreolom plaa od crnog peska proaranog srebrnim odsjajima i doline uronjene u mlenobelu maglu koja jedva nagovetava - pre svega svojim stalnim kapanjem, dakle, vie uhu nego oku - dinovsku, paperjastu i nenu penu razgranate paprati nad ivim fosilima njenih stabala. Iako sam dotad bio u boljem poloaju nego moji saputnici, nita manje nisam bio zaokupljen jednim problemom koji u pomenuti zato to je pisanje ove knjige zavisilo od njegovog reenja, a ono, kao to emo videti, nije dolo bez tekoa. Kao jedino blago nosio sam sa so bom sanduk pun dokumenata sa ekspedicije: jezika i tehnoloka karto teka, putni dnevnik, terenske beleke, mape, planovi i fotografski nega tivi - hiljade listova, fascikli i kliea. Tako sumnjiva zbirka prela je demarkacionu liniju po cenu znatne opasnosti za svog prenosioca. Po tome kako smo doekani na Martiniku, zakljuio sam da ne smem dopu stiti carini, policiji i Drugoj kancelariji Admiraliteta da makar samo i zaviri u neto to bi im svakako izgledalo kao ifrovana uputstva (na primer, renici uroenikih jezika) i kao katalog strateke opreme ili planovi za invaziju (mape, sheme i fotografije sa ekspedicije). Odluio sam, dakle, da taj sanduk proglasim tranzitnim, teje on zapeaen i smeten u carinski magacin. Prema obavetenjima koja sam kasnije dobio, trebalo je da napustim Martinik na nekom stranom brodu u koji bi moj sanduk bio natovaren ne proavi carinski pregled (nisam se lako izborio za taj kompromis). Ako sam nameravao da se vratim u Njujork na palubi "Omala" (pravog sablasnog broda koji su moji saputnici iekivali mesec dana pre no to se zaista pojavio jednog lepog jutra, svee obojen i nalik kakvoj velikoj igraki iz nekog drugog veka), sanduk je prvo mo rao ponovo da ude na Martinik i da tek onda s njega isplovi. To nije dolazilo u obzir, i zato sam isplovio za Portoriko jednim besprekorno belim vedskim brodom za prevoz banana; tokom etiri dana putovanja, uivao sam u mirnoj i gotovo usamljenikoj plovidbi - na brodu nas je bilo samo osmoro - kao u kakvoj naknadno doivljenoj ari proteklih vremena. Dobro je to sam iskoristio taj predah. Posle francuske policije dola je amerika. Tek to sam kroio u Portoriko, otkrio sam dve stvari: tokom nekoliko meseci koji su proli od odlaska iz Marseja, u Sjedinjenim Dravama se promenio zakon o imigraciji, i dokumenti koje mi je poslala Nova kola za drutvena istra ivanja (New School for Social Research) nisu odgovarali novim propi sima; jo je ozbiljnije bilo to to su sumnje koje sam pobudio kod polici je Martinika svojim etnografskim materijalom, i koje sam tako mudro otklonio, ponovo iskrsle kod amerike policije, i to u jo veoj meri. Naime, dok su me u For-de-Fransu smatrali jevrejskim masonom, plae-
22
Klod Levi-Stros
nikom Amerikanaca, u SAD sam dobio prilino gorku satisfakciju kad sam ustanovio da sam, s njihovog stanovita, po svoj prilici emisar Viija, ako ne i Nemaca. Iekujui da Nova kola (kojoj sam smestatelegrafisao) udovolji zahtevima novog zakona, i posebno da u Portoriko pri stigne neki specijalista FBI kadar da ita francuski (svestan da tri etvr tine izraza u mojim kartotekama nisu francuski, ve potiu iz gotovo nepoznatih dijalekata centralnog Brazila, drhtao sam od pomisli na vreme potrebno da se i za to pronae strunjak), imigraciona sluba odlui la je da me zadri, i to o troku brodske kompanije, u jednom neprivla nom hotelu koji je potpuno odgovarao panskoj tradiciji i gde sam se hranio kuvanom govedinom i leblebijama, dok su dva vrlo prljava i neobrijana domorodaka policajca i danju i nou dredala ispred mojih vrata. Dobro se seam da mi je u predvorju tog hotela Bernard Goldmit, koji je doputovao istim brodom i odmah postao direktor Komesarijata za atomsku energiju, objasnio jedne veeri princip atomske bombe i otkrio mi (bio je to maj 1941) da su najmonije zemrje otpoele naunu trku koja e najbroj zajamiti pobedu u ratu. Posle nekoliko dana, moji poslednji saputnici ve su resili svoje line tekoe i krenuli u Njujork. Ja sam ostao u San Huanu, s dvojicom neizbenih policajaca; oni su me revnosno pratili kad god bih poeleo da odem na neko od tri mesta koja su mi bila dozvoljena: u francuski kon zulat, banku i imigracionu slubu. Za svako drugo odredite morao sam da traim posebnu dozvolu. Jednog dana mi je odobreno da odem na univerzitet; moj slubeni uvar je tom prilikom pokazao izvesnu obzir nost i nije uao sa mnom: ekao je na ulazu da bi me potedeo ponienja. A poto su se on i njegov drugar dosaivali, ponekad bi prekrili propis i dozvolili mi da ih, na njihovu inicijativu, povedem u bioskop. Izmeu mog osloboenja i ukrcavanja proteklo je samo etrdeset i osam sati; imao sam samo toliko vremena za razgledanje ostrva pod ljubaznim vod stvom g. Kristijana Bela, tada generalnog konzula, u kome sam u tim neobinim okolnostima na svoje veliko iznenaenje pronaao kolegu ame rikanistu punog pria o plovidbi na jedrenjaku du junoamerikih oba la. Nedugo pre toga, iz jutarnje tampe saznao sam za dolazak aka Sustela; on je obilazio Antile nastojei da Francuze koji su tu bili nastanje ni pridobije za generala De Gola. I za susret s njim morao sam traiti odobrenje. U Portoriku sam, dakle, stupio u kontakt sa Sjedinjenim Drava ma. Udisao sam, prvi put u ivotu, mlaki miris firnajsa i wintergreen-a (drukije nazvanog kanadski aj), mirisnih krajnosti izmeu kojih se pro stire ameriki komfor: od automobila do toaleta, preko radio-aparata, slatkia i paste za zube; pokuavao sam da odgonetnem ta se, iza maske od pudera, krije u glavi crvenokosih gospoica u dragstorima, odevenih
Kraj
putovanja
23
u svetloljubiaste radne uniforme. Tu sam takoe, iz prilino neobine perspektive Velikih Antila, prvi put uoio tipine aspekte amerikog gra da: po lakoi gradnje, po posebnom nastojanju da se ostavi utisak i pri mame prolaznici, on lii na neprestanu Svetsku izlobu, samo to se ovde ovek oseao kao u panskom paviljonu. Nepredvidljivost putovanja esto donosi takve obrte. injenica da sam prve nedelje na tlu Sjedinjenih Drava proveo u Portoriku omogui la mi je da ubudue ponovo otkrivam Ameriku u Spaniji. Kao to me je, uostalom, mnogo godina kasnije, prva poseta jednom engleskom uni verzitetu u kampusu s neogotskim graevinama u Daki, u istonom Ben galu, navela da Oksford vidim kao Indiju koja se otarasila blata, trulei i neobuzdanog rastinja. Inspektor FBI stie tri nedelje po mom iskrcavanju u San Huanu. Trim na carinu, otvaram sanduk, to je svean trenutak. Utivi mladi kree ka meni, izvlai nasumice jednu fasciklu, oi mu dobijaju tvrd i strog izraz, ljutito mi se obraa: "Ovo jenemaki!" Posredije, zapravo, referenca na jedno klasino delo fon den tajnena, mog slavnog i dale kog prethodnika u centralnom Mato Grosu, Unter den Naturvlkern Zentral-Brasiliens, Berlin, 1894. Trenutno umiren tim objanjenjem, toliko iekivani strunjak prestaje da se zanima za itavu tu stvar. Sve je u redu, O.K., primljen sam na ameriko tlo, slobodan sam. Treba se zaustaviti. Svaka od tih sitnih pustolovina budi seanje na neku drugu. Neke od njih, poput ovih o kojima sam upravo govorio, vezane su za rat, a druge, poput onih s poetka, zbile su se pre njega. Mogao bih dodati i neke skoranje, ako bih posegnuo za doivljajima sa azijskih putovanja koja se proteu do ovih poslednjih godina. to se pak mog ljubaznog inspektora FBI tie, danas ga ne bi bilo tako lako zado voljiti. Vazduh je svuda postao jednako teak.
rv
TRAENJE MOI
Te sumnjive mirise i uskovitlane vetrove, pretee dubljih poreme aja, nagovestio mi jejedan beznaajan dogaaj koji mi se urezao u svest kao kakvo predskazanje. Poto sam odustao od obnavljanja ugovora na univerzitetu Sao Paola da bih se posvetio dugom pohodu po unutranjo sti zemlje, preduhitrio sam svoje kolege i ukrcao se, nekoliko nedeljapre njih, na brod koji je trebalo da me odvede u Brazil; prvi put posle etiri godine bio sam jedini univerzitetski profesor na brodu; prvi put je bilo
24
Klod Levi-Stros
mnogo putnika: poslovni ljudi iz inostranstva i itavo ljudstvo jedne voj ne misije koja se zaputila u Paragvaj. To putovanje se veoma razlikovalo od onih koja sam poznavao i nije bilo ni traga od nekadanje vedre at mosfere na brodu. Oficiri i njihove supruge shvatili su transatlantsko putovanje kao kolonijalnu ekspediciju, a svoju slubu instruktora u jed noj, sve u svemu, prilino skromnoj vojsci kao predstojeu okupaciju pobedene zemlje, za koju su se, barem moralno, pripremali na palubi pretvorenoj u vojni poligon, pri emu je uloga domorodaca pripala civil nim putnicima. Ovi vie nisu znali kud da pobegnu od bune bahatosti ije se neprijatno dejstvo osealo ak i na pasareli. Dranje komandanta misije bilo je suprotno dranju njegovih podreenih; njega i njegovu enu krasile su diskretnost i predusretljivost; jednog dana su mi se pri druili u slabo poseenom kutku, gde sam se sklonio od buke, i stali da se raspituju o mojim prolim radovima i cilju moje misije; nekolikim aluzijama nagovestili su mi da su oni samo nemoni i trezveni svedoci zbivanja na brodu. Suprotnost je bila veoma upadljiva i, reklo bi se, skri vala neku tajnu; tri-etiri godine kasnije, setio sam se tog dogaaja kad samu novinama video ime tog oficira iji je lini poloaj bio zaista para doksalan. Da li sam tada prvi put shvatio da su me tako obeshrabrujue okol nosti u drugim krajevima sveta konano neem nauile? Putovanja, a robni koveg pun divnih nada i snova, nikad vam vie nee izruiti svoje neokrnjeno blago. Jedna pomahnitala civilizacija, koja se odve brzo umnoava, zauvek je unitila morske tiine. Miris tropa i sveinu ivih bia zagadilo je neko vrenje sumnjivih zadaha, koje umrtvljuje nae e lje i tera nas da sakupljamo plesnive uspomene. Kako bismo danas, kad se polineanska ostrva, preobraena u no sae aviona vrsto usidrene na dnu Junih mora, dave pod betonom, kad itava Azija poprima izgled bolesne zone, kad sirotinjska naselja podig nuta od lima izjedaju Afriku, kad trgovaka i vojna avijacija skrnavi istotu amerikih ili melaneanskih uma, mogli oekivati da putovanje kao bekstvo od te civilizacije vodi neem drugom do suoavanju s najnesrenijim oblicima nae istorijske egzistencije? Ova velika zapadna civilizacija uspela je da proizvede uda u kojima uivamo, ali je njihova cena visoka. Kao svoje najslavnije delo, stub na kojem se uzdiu gradevine neuvene sloenosti, zapadnjaki red i harmonija iziskuju unitenje ogromne mase zloudnih uzgrednih proizvoda koji zagauju zemlju. Pu tovanja nam danas, pre svega, pokazuju nae smee baeno u lice oveanstva. Sad razumem strast, ludilo i neverodostojnost putnikih kazivanja. Ona donose privid onog to vie ne postoji, a stoje neophodno da bi se izbegla muna izvesnost o dvadeset hiljada prokockanih godina storije.
Kraj putovanja
25
Tu se vie nita ne moe: civilizacija vie nije onaj osetljivi cvetak koji se uvao i mukotrpno gajio u nekoliko zatienih kutaka teritorije boga te rustinim vrstama, opasnim zbog njihove vitalnosti, ali i dragocenim jer omoguavaju raznovrsnost i ojaavanje semena. Coveanstvo se ugnezdilo u monokulturu i posvetilo proizvodnji masovne civilizacije kao repe. Na njegovom jelovniku e se ubudue nalaziti samo to jelo. Nekad su ljudi rtvovali ivot u Indiji ili na oba amerika konti nenta da bi doneli robu koja nam danas izgleda smena: drvo za ugalj (bois de brais), po kojem je Brazil dobio ime, crveni pigment ili biber, za kojim je, u doba Anrija IV, dvor toliko ludovao da su se njegova zrna grickala ak i u bombonama. Ti podsticaj i za ula vida i mirisa, ta vesela toplina za oi, to izvrsno peckanje na jeziku pridodati su novom registru ulne klavijature jedne civilizacije koja nije ni slutila koliko je bljutava. Treba li stvar jo jednom obrnuti i rei da moderni naslednici Marka Pola donose iz tih istih zemalja, ovog puta u obliku fotografija, knjiga i kazivanja, moralne zaine koji su jo potrebniji naem drutvu uronje nom u dosadu? Sledee poredenje mi izgleda znaajnije. Naime, moderni zaini su, svialo se to nama ili ne, falsifikovani, i to ne zbog njihove isto psiholoke prirode, ve zato to pripoveda, koliko god bio poten, ne moe, ili vie ne moe da nam ih donese u njihovom autentinom obli ku. Da bismo ih svarili, moramo, pomou jedne manipulacije koja je nesvesna samo kod najprostodunijih, probrati i prosejati uspomene, i ono to je puka imitacija zameniti pravim doivljajem. Ovako izgledaju te istraivake prie: to i to pleme, opisano kao divlje i do dan-danas verno obiajima ne znam kog primitivnog oveanstva karikiranog u nekoliko povrnih poglavlja, prouavao sam kao student mnogo nedelja na osnovu radova koje su mu, pre pedeset godina, ili ak sasvim nedav no, posvetili naunici, pre no to su ga dodir s belcima i epidemije svele na aicu bednih izroda. Ta druga grupa koju je, kako kau, otkrio i za etrdeset i osam sati prouio jedan vrlo mlad putnik, uoena je (to nije beznaajno) dok je prelazila sa svoje teritorije u privremeni logor, koji je taj mladi naivno smatrao njihovim stalnim prebivalitem. Pri tom su se briljivo zabaurivali naini pristupa toj grupi kako bi se prikrilo posto janje misionarske stanice koja ve dvadeset godina odrava neprestane veze sa uroenicima i malog motornog broda koji plovi duboko u unu tranjost tog podruja; meutim, vino oko je na fotografijama odmah uoavalo njihovo prisustvo po izdajnikim detaljima: u poneki kadar je, uprkos briljivosti, dospelo kakvo zaralo bure koje je u tom devianskom svetu sluilo kao lonac. Ispraznost tih pretenzija, naivna lakovernost koja ih prihvata pa ak i podstie, zasluga kojom se pravdaju toliki zaludni napori (na stra-
26
Klod Levi-Stros
nu injenica da oni doprinose daljem propadanju, iako to briljivo pri krivaju) - sve to ukazuje na snane psiholoke pobude aktera i njihove publike, ijem osvetljavanju bi moglo pomoi prouavanje nekih uroenikih institucija. Etnografija, naime, mora dati svoj doprinos razumevanju mode koja ka njoj usmerava sve te medvede usluge. U mnogim severnoamerikim plemenima, drutveni ugled svakog pojedinca odreenje okolnostima ispita kojem se podvrgavaju deaci kad stupe u pubertet. Neki moraju da provedu odreeno vreme sami na splavu bez hrane; drugi se osamljuju u planini, izloeni divljim zverima, hladnoi i kii. Danima, nedeljama ili mesecima liavaju se hrane: jedu samo proste namirnice, ili gladuju tokom dugih perioda, a njihovo fizio loko propadanje jo se i ubrzava sredstvima za povraanje. Koriste se sva mogua sredstva za prekoraivan]e obinog ljudskog iskustva: du gotrajne ledene kupke, svojevoljna odsecanja jednog ili vie zglavaka, kidanje tetiva tako to se pod lene miie umetnu metalni klinovi prive zani za teak tovar koji valja vui. A kad nisu izloeni takvim krajnosti ma, moraju se iscrpljivati besmislenim trudom: upaju dlaku po dlaku s tela, ili iglicu po iglicu s jelovih grana, dok ih potpuno ne ogole, ili izdubljuju kamene blokove. Oni se nadaju da e u stanju potpune zatupljenosti, slabosti ili sumanutosti, u kakvo ih dovode ta iskuenja, uspeti da stupe u dodir s natprirodnim svetom. Dirnuta jainom njihovih patnji i molitvi, magij ska ivotinja morae da im se odazove; ukazae im se njihov budui duh zatitnik, ime koje e otad nositi i posebna mo, svojstvena zatitniku, koja e im u njihovoj drutvenoj grupi obezbediti odreene privilegije i drutveni poloaj. Imamo li utisak da ti uroenici ne mogu nita oekivati od dru tva? Institucije i obiaji izgledaju im slini kakvom mehanizmu ije jednolino funkcionisanje nita ne preputa sluaju, srei ili talentu. Oni mogu uticati na sudbinu samo ako se odvae da odu u opasne granine predele gde drutvene norme gube smisao i gde, u isti mah, nestaju si gurnost i zahtevi grupe: da odu, dakle, do samih granica ustanovljenog poretka, fizike izdrljivosti i psihike i moralne patnje. Naime, upravo na toj nepostojanoj ivici ovek se izlae ili opasnosti da se prevali na drugu stranu i da se vie nikad ne vrati ili, naprotiv, da stekne, u ogrom nom okeanu neiskorienih ljudskih snaga koji okruuje oveanstvo podvrgunto strogim pravilima, jednu linu zalihu moi koja na mesto drutvenog poretka, inae nepromenljivog, stavlja igru u kojoj se moe sve izgubiti. U svakom sluaju, i takvo tumaenje moglo bi biti povrno. Nai me, u tim plemenima amerikih ravnica ili visoravni jo nema individu alnog verovanja koje bi se suprotstavilo kolektivnoj doktrini. Tu sva di-
Kraj
putovanja
27
jalektika poiva na obiajima i filozofiji grupe. Pojedinac ui od grupe; verovanje u duhove zatitnike je grupni in, i itavo drutvo ui svoje lanove da se u okviru drutvenog poretka nemaju emu nadati, osim po cenu besmislenog i oajnikog pokuaja da iz njega izau. Moe li se prevideti do koje je mere to "traganje za moi" ponovo istaknuto kao vrednost u naivnom odnosu izmeu publike i "njenih" is traivaa u savremenom francuskom drutvu. I tu, od puberteta, deaci trae dozvolu da se odazovu podsticajima koji im se nameu od najrani jeg detinjstva, i da se to bre ukljue, na ovaj ili onaj nain, u svoju civilizaciju. To se moe postii visinom, penjanjem na nekoliko planina, ili dubinom, sputanjem u ponore, ali i horizontalno, odlaskom u srce dalekih krajeva. Konano, to traeno preterivanje moe pripadati moral nom poretku, kao kod onih to sami sebe dovode u najtee situacije koje se, prema postojeim saznanjima, ne mogu preiveti. Drutvo je potpuno ravnoduno prema takozvanim racionalnim re zultatima tih pustolovina. Ta svedoanstva nisu ni nauna otkria ni pri log poeziji i knjievnosti: ona su najee zapanjujue siromana. Vana je injenica da se pokualo, a ne predmet pokuaja. Kao u naem urodenikom primeru, mladi koji se tokom nekoliko nedelja ili meseci odvo jio od grupe da bi se izloio jednom krajnje tekom stanju (nekad sa ubeenjem i iskrenom eljom, nekad, naprotiv, oprezno i prepredeno uroenika drutva poznaju te nijanse), vraa se kao posednik odreene moi, koja se kod nas izraava lancima u novinama, velikim tiraima i predavanjima s rasprodatim ulaznicama, ali iji magijski karakter potvr uje proces automistifikacije same grupe, to objanjava tu pojavu u svim sluajevima. Naime, ti primitivci koje je dovoljno posetiti da bismo se vratili posveeni, ti vrhovi pod ledom, te peine i duboke ume, hramovi uzvienih i korisnih otkrovenja su, zapravo, sa razliitih razloga, nepri jatelji jednog drutva koje samo za sebe izvodi komediju njihovog ople menjivanja im mu poe za rukom da ih uniti, ali koje bi prema njima osealo samo uasavanje i odvratnost kad bi moralo da ih posmatra kao istinske neprijatelje. Jadna lovino uhvaena u zamku mehanike civili zacije, vi divljaci amazonskih prauma, vi slabe i bespomone rtve, mogu rezignirano da prihvatim udes koji vas unitava, ali me ne moe prevariti bajanje istraivaa, neuverljivije od vaeg, koji pred nezasitom publi kom mae albumima kodahroma kao to vi maete svojim maskama. Veruje li on da e se pomou njih domoi vaih ini? I nije mu dosta to vas unitava, nije toga ak ni svestan, potrebno mu je da vaim senima grozniavo utai nostalgini kanibalizam istorije kojoj ste vi ve pod legli. Zar u ja, otpisani prethodnik tih trkaa kroz praumu, biti jedini kome je u rukama ostao samo pepeo? Zar e jedino moj glas svedoiti o
28 neuspehu tog bekstva u nepoznato? Poput mitskog Inidjanca, otiao sam onoliko daleko koliko zemlja doputa, i kad sam stigao na kraj sveta, ispitivao sam iva bia i stvari i uvek nailazio na razoaranje: "Ostao je tu u suzama, molitvama i jecajima. A ipak nije uo nikakav tajanstveni um, niti je mogao zaspati kako bi u snu bio prenet u hram magijskih ivotinja. Nije mu preostala ni najmanja nada: niko mu nije dao nikakvu mo..." San, "bog divljaka", kako su govorili stari misionari, uvek bi mi skliznuo kroz prste poput neuhvatljive kuglice ive. Gde mi je ostavio nekoliko sjajnih komadia? U Kujabi, gde je nekad iz tla izviralo zlatno grumenje? U Ubatubi, danas opusteloj luci, gde su pre dvesta godina tovarili galije? U preletu nad pustinjama Arabije, ruiastim i zelenim poput koljkinog sedefa? Moda u Americi ili u Aziji? Na sprudovima Nove Zemlje, na bolivijskim visoravnima ili na breuljcima burmanske granice? Biram jedno ime kojem legenda i dalje poklanja poverenje i ugled: Lahor. Teren za avijaciju u nekom malom predgrau; beskrajne avenije s dva reda drvea i vila; na ograenom prostoru hotel koji podsea na normansku ergelu, sastavljen od nekoliko istovetnih zgrada ija vrata u ravnom nizu, kao na malim konjunicama, vode u identine apartmane: napred salon, pozadi kupatilo, au sredini spavaa soba. Kilometar duga avenija vodi na trg potprefekture, odakle polaze druge avenije; du njih se nalaze retke prodavnice i zanatske radnje: apoteka, fotograf, knjiara, asovniar. Kao zatoeniku tog besmislenog prostranstva, cilj mi ve izgleda izvan domaaja. Gde je onaj stari, pravi Lahor? Da bi se do njega dolo na kraju tog neveto nasaenog i ve oronulog predgraa, valja prei jo kilometar bazara; tu je jedna zlatarska radnja dostupna plitkom depu, gde se mehanikom testerom zlato rastee u listove debljine li ma, a u njenom neposrednom susedstvu nalaze se kozmetiari, prodav nice lekovitog bilja i uvozne robe od plastike. Da li u konano doi do njega tim senovitim uliicama, gde se pribijam uza zidove da bih propu stio stada ovaca s runom obojenim u plavo ili ruiasto, bivole - svaki je veliki kao tri krave - koji vas prijateljski gurkaju ili, ee, kamione? Ispred ovih tronih drvenih kua, na kojima je zub vremena ostavio svoj trag? Mogao bih da nazrem njihova ipkasta i izrezbarena proelja kad moj pogled ne bi ometala metalna pauina koja se protee preko celog grada, od zida do zida. S vremena na vreme, naravno, na nekoliko asaka, na nekoliko metara, izroni iz dubina vremena pokoja slika ili odjek. U uliici s kovnicama zlata i srebra razlegne se spokojan i jasan zveket, kao da kakav kuni duh s hiljadu ruku rasejano udara po ksilofonu. Izla zim otud i odmah upadam u iroke trake avenija koje otro razdvajaju ruevine kua starih petsto godina (posledica nedavnih nereda), ali tako
Klod
LeviStros
Kraj
putovanja
29
esto unitavanih i obnavljanih da njihova nepojmljiva oronulost vie ne zna za godine. Takav sam ja bio putnik, arheolog prostora koji se uzalud trudi da ponovo otkrije egzotiku pomou paria i krhotina. Na taj nain iluzija podmuklo plete svoje zamke. Voleo bih da sam iveo u doba pravih putovanja, kad se pred putnikom u punom sjaju pruao prizor koji jo nije bio iskvaren, zagaen i uklet; da to podruje nisam pohodio u sopstvenoj koi, ve kao Bernije, Tavernije i Manui... Kad igra pretpostavki jednom otpone, nemajoj kraja. Kada je trebalo videti Indiju, u koje je doba prouavanje brazilskih divljaka moglo doneti najistije zadovoljstvo, kad smo ih mogli upoznati u najmanje iskri vljenom obliku? Da li je bilo bolje doi u Rio u XVIII veku s Bugenvilom ili u XVI veku s Letijem i Teveom? Svakih pet godina unazad omo guavaju mi da spasem neki obiaj, da upoznam jo neku svetkovinu ili verovanje. Ali odve dobro poznajem tekstove da ne bih znao da se vra anjem sto godina unazad u isti mah liavam informacija i zanimljivosti koje mogu obogatiti moje razmiljanje. Nalazim se pred krugom u koji ne mogu zakoraiti: to su manje ljudske kulture bile kadre da meusob no komuniciraju i kvare jedna drugu, to su manje njihovi emisari mogli da uoe bogatstvo i znaaj te raznovrsnosti. Na kraju krajeva, ja sam zatoenik jedne alternative: as starinski putnik, suoen s udesnim pri zorom koji mu itav ili gotovo itav izmie - j o gore, koji u njemu izaziva podsmeh i odvratnost - a as savremeni putnik u poteri za trago vima jedne iezle realnosti. U oba ta sluaja sam na gubitku, i to veem no to se na prvi pogled ini: zar nisam ja, sa svojim uzdisanjem zbog senki, neprijemiv za pravi prizor koji se uobliuje u ovom trenutku i za ije mi opaanje, na ovom stupnju ljudskosti, nedostaje odgovarajue ulo? Za nekoliko stotina godina, na istom mestu, neki drugi, jednako oajan putnik, oplakivae nestanak onoga to sam ja mogao videti, a to mije promaklo. Kao rtvu dvostruke nemoi, povreuje me sve to opa am i neprestano sebe prekorevam da nisam dovoljno paljivo gledao. Dugo sam bio parausan tom dilemom, ali mi se sad ini da fluidni nemir postepeno nestaje. Neuhvatljivi oblici postaju jasniji, zbrka se la gano raspruje. emu to treba da zahvalim ako ne proticanju godina? Uranjajui moje uspomene u svoju reku, zaborav ih nije samo istroio i progutao. vrsta graevina koju je podigao od tih delia, daje mojim koracima bolju ravnoteu, a mom pogledu jasniji vidik. Novi red je zamenio stari. Izmeu te dve sad razmaknute obale: mog pogleda i njego vog predmeta, godine koje su ih unitavale u isti mah su gradile gaz od krhotina. Prepreke su sve manje, obruavaju se itavi zidovi; vremena i mesta se sudaraju, staju jedno kraj drugog ili zamenjuju mesta, kao sedi menti koje je pomerio zemljotres stare kore. Poneki siuan i drevan detalj pomalja se kao vrh, a itavi slojevi moje prolosti netragom nesta-
Klod
Levi-Stros
ju. Naizgled nepovezani dogaaji iz raznorodnih perioda i podruja kli ze jedni preko drugih, a onda iznenada zastanu, poput kakve tvrave koju je projektovao arhitekta mudriji od moje istorije. "Svaki ovek", pie atobrijan, "nosi u sebi sloen svet sainjen od onoga stoje video i voleo, kojem se neprestano vraa, ak i onda kad naizgled pohodi neki strani'svet i u njemu se nastanjuje."1 Sad je prelaz mogu. Na neoeki van nain, vreme je prostrlo prevlaku izmeu ivota i mene; bilo je po trebno dvadeset godina zaborava da bih se suoio s jednim starim isku stvom; upravo to to sam za njim tragao po itavom svetu uskraivalo mije ranije njegov smisao i onemoguavalo mi da se s njim srodim.
Putovanja po Italiji, 11. decembar.
31
Drugi deo
BELEKE S PUTOVANJA
OSVRTANJA
Za moju karijeru bio je presudan jedan telefonski poziv, u devet sati ujutru, u nedelju, u jesen 1934. Javio mi se Selesten Bugle, tada direktor Ecole normale suprieure; on je ve nekoliko godina prema meni pokazivao izvesnu blagonaklonost, dodue, pomalo hladnu i uzdranu: prvo, ja nisam pohaao njegovu kolu, i drugo - vanije - ak i da jesam, izvesno ne bih pripadao grupi njegovih miljenika, prema kojima je gajio vrlo ekskluzivna oseanja. Po svoj prilici, nije imao bolji izbor, i zato mi se odseno obratio: "elite li jo da se bavite etnografijom? Naravno! - Onda se odmahjavite za mesto profesora sociologije na Uni verzitetu Sao Paola. Predgraa su puna Indijanaca; njima ete moi da se bavite u slobodnom vremenu. Ali, svoju konanu odluku morate saoptiti profesoru Dimi najkasnije u podne." Brazil i Juna Amerika nisu mi tada mnogo znaili. Ipak, i danas mi s kristalnom jasnoom pred oi izlaze slike koje je u meni pobudio taj neoekivani predlog. Egzotini krajevi pojavie mi se kao suta suprot nost naima, a re "antipodi" dobi u mojoj uobrazilji bogatije i naivnije znaenje od doslovnog. Zapanjio bih se da sam uo kako neka ivotinj ska ili biljna vrsta moe imati isti izgled na obe strane globusa. Svako drvo, svaka ivotinja, svaka vlat trave morali su biti potpuno razliiti i na prvi pogled odavati svoju tropsku prirodu. Moja mata je naslikala Brazil kao zatalasane kronje palmi koje skrivaju neobinu arhitekturu, a sve zajedno se kupa u egzotinim mirisima; taj olfaktivni detalj se, izgleda, dounjao kroz nesvesnu homofoniju reci "Brazil" i "grsiller"*, ali on objanjava, bolje od svakog steenog iskustva, to to i danas s Brazilom najpre povezujem miris neeg nagorelog. Iz dananje perspektive te slike mi ne izgledaju sasvim proizvolj ne. Nauio sam da se do istine o nekoj situaciji ne dolazi svakodnevnim
Cvrati prim.prev.
32
Klod Levi-Stros
posmatranjem, ve onim strpljivim i neravnomernim destilovanjem; Bra zilu me je moda ve tad privukla dvosmislenost mirisa koja je proizvela spontani kalambur kao prenosioca jedne simbolike pouke koju nisam uspeo jasno da izrazim recima. Istraivanje je manje putovanje, a vie prebiranje: samo prizor koji izmie, deli predela i misao uhvaena u letu omoguuju nam da razumemo inae jalove horizonte. U ovom trenutku, ekstravagantna Bugleova napomena o Indijanci ma navodi me da razmiljam o neem drugom. Kako je doao na pomi sao da je Sao Paulo, makar i u njegovim predgraima, urodeniki grad? Svakako g a j e pobrkao s Meksikom ili Tegusigalpom. Filozof koji je nekad napisao delo Kastinski sistem u Indiji, a da se ni u jednom asu nije zapitao ne bi li bilo bolje da najpre tamo ode i neto vidi sopstvenim oima ("u bujici dogaaja samo institucije ostaju na povrini" izjavio je oholo u svom predgovoru iz 1927) nije ni pomislio da bi kvalifikacija "uroenik" mogla uticati na etnografsko istraivanje. Znamo, uostalom, da on nije bio jedini zvanini sociolog koji je pokazao takav nemar: ima mnogo slinih primera. Kako god bilo, ni sam u to vreme nisam bio dovoljno upuen da bih mogao da odbacim iluzije koje su odgovarale mojim planovima, uto liko pre stoje i or Dima imao mutne predstave o tamonjoj situaciji: on je upoznao juni Brazil u doba kad istrebljivanje uroenike popula cije jo nije bilo dovreno, a drutvo diktatora, feudalaca i mecena, u kojem se dobro oseao, nije mu ni najmanje pomoglo da bolje razume to pitanje. Bio sam, dakle, zapanjen kad sam tokom jednog ruka, na koji me je poveo Viktor Margerit, iz usta brazilskog ambasadora u Parizu uo zvuk zvaninog zvona: "Indijanci? Avaj, dragi gospodine, oni su potpu no nestali pre vie decenija. To vam je jedna vrlo tuna, rekao bih sram na stranica u istoriji moje zemlje. Ali portugalski kolonisti XVI veka bili su gramzivi i surovi ljudi. Moemo li im zameriti to su se priklonili optoj okrutnosti obiaja? Hvatali su Indijance, vezivali ih za otvore to povskih cevi i ive raznosili topovskom uladi. Tako su ih istrebili, do poslednjeg. Kao sociolog, otkriete u Brazilu udesne stvari, ali ne po miljajte na Indijance, neete nai ni jednog jedinog..." Danas mi te reci izgledaju neverovatne, ak i iz usta jednog gran fino iz 1934; one mi doaravaju u kojoj meri se tadanja brazilska elita (na sreu, i ona se u meuvremenu promenila) uasavala svih aluzija na uroenike i, optije, na primitivne uslove u unutranjosti, osim kad je trebalo priznati - pa ak i sugerisati - da neija gotovo neprimetno egzo tina fizionomija potie od indijanske prababe, a ne od nekoliko kapi ili litara crne krvi, koja je, po bontonu, morala biti izbrisana iz seanja (za razliku od predaka iz imperijalistikog doba). A kod Luisa de Suza-Dan-
Beleke s putovanja
33
taa indijansko poreklo bilo je izvan svake sumnje i on se njime lako mogao hvaliti. Meutim, kao eksportovani Brazilac koji je jo u ranoj mladosti prihvatio Francusku domovinu, on je izgubio svaku predstavu o realnom stanju u svojoj zemlji i zamenio je, u svom seanju, nekom vrstom zvaninog i otmenog kliea. Imam utisak daje, polazei od ono malo sauvanih uspomena, rado ocrnjivao Brazilce XVI veka ne bi li skrenuo panju sa zabave kojaje bila naroito omiljena u generaciji nje govih roditelja, ali nije nestala ni u vreme njegove mladosti: tada se, naime iz bolnica uzimala zaraena odea obolelih od boginja i kaila, s drugim poklonima, du puteva kojima su jo prolazila uroenika ple mena. To je dovelo do sjajnog rezultata: kad sam 1935. doao u Sao Paulo, dravu veliine Francuske, na ijim je mapama iz 1918. bilo ozna eno da tri etvrtine zemlje ine "nepoznate teritorije nastanjene isklju ivo Indijancima", u njoj vie nije bilo ni jednog jedinog uroenika, ako se ne rauna grupa od nekoliko porodica nastanjenih na obali, koje su na plaama Santosa nedeljom prodavale takozvane retkosti. Na sreu, iako ih zaista nije bilo u predgraima Sao Paula, Indijanci sujo iveli u unu tranjosti, na tri hiljade kilometara odatle. Ne mogu da preem preko tog perioda a da ne zaustavim prijatelj ski pogled najednom drukijem svetu; zahvalan sam Viktoru Margeritu (koji me je uveo u brazilsku ambasadu) to mi je omoguio da taj svet nazrem; on je sauvao naklonost prema meni otkad sam, tokom poslednjih godina studija, radio kao njegov sekretar. Zadatak mi je bio da se pobrinem oko objavljivanja njegove knjige ovekova domovina. Treba lo je da posetim stotinak parikih vienijih ljudi i da svakom od njih odnesem primerak koji im je posvetio Uitelj (drao je do te titule); po red toga, pisao sam prikaze i tobonje odjeke ne bih li kritiare naveo na povoljne komentare. Viktora Margerita uvam u seanju ne samo zbog njegove obzirnosti prema meni ve i zbog protivrenosti izmeu njego ve linosti i del, kakvu nalazim kod svih onih koji su na mene ostavili trajan utisak. Koliko god delo, i pored svoje velikodunosti, moglo izgledati pojednostavljeno i nezgrapno, toliko ovek zasluuje trajno seanje. Lice mu je imalo pomalo ensku ljupkost i tananost gotskog ane la, a pokreti su mu odisali prirodnom otmenou, tako da njegove mane, meu kojima tatina nije bila najmanja, nisu ni zaprepaivale ni ljutile, ve su pre izgledale kao dodatno obeleje privilegije dobijene poreklom ili steene duhom. Stanovao je u XVII kvartu, u velikom i pustom graanskom stanu; gotovo lep, bio je okruen aktivnom panjom svoje ene, ije godine nisu doputale brkanje, mogue samo u mladosti, fizikih i moralnih kvaliteta: vreme je preobratilo u runou i ivahnost ono emu su se ljudi nekad divili kao pikantnosti.
34
Klod Levi-Stros
Primao je malo koga, ne samo zato to je smatrao da ga nove generacije slabo poznaju i priznaju, i da su ga zvanini krugovi zaboravili, ve naroito zato sto je sebe postavio na odve visoko postolje s kojeg je teko pronalazio sagovornike. Spontano ili promiljeno - to nisam us peo da saznam - doprineo je, s nekolicinom drugih, uspostavljanju me unarodnog bratstva nadljudi, sastavljenog od pet-est osoba: njega, Kajzerlinga, Ladislasa Remona, Romena Rolana, a neko vreme, ako se ne varam, i Ajntajna. Sistem je poivao na pravilu da svaki put kad jedan od njih objavi knjigu, svi ostali, raspreni po svetu, pohitaju daje po zdrave kao jednu od najveih manifestacija ljudskog duha. Meutim, kod Viktora Margerita najdirljivija je bila jednostavnost s kojom je sebe povezivao s itavom storijom francuske knjievnosti. To mu je bilo utoliko lake to je poticao iz knjievne sredine: majka mu je pripadala Malarmeovoj nemakoj rodbini; brojne anegdote i uspome ne potkrepljivale su njegovu afektaciju. Kod njega se prisnim tonom govorilo i o Zoli, brai Gonkur, Balzaku i Igou, kao o ujacima i pradedama koji su ga zaduili da brine o njihovoj ostavtini. Kad bi nestrpljivo uzviknuo: "Kau da nemam stila! A Balzak, je li on imao stila?", ovek bi pomislio da se nalazi pred kraljevskim potomkom koji pravda neki svoj hir vatrenim temperamentom svog pretka, slavnim temperamentom koji smrtnici najee poznaju ne kao osobinu te linosti, ve kao zvanino objanjenje nekog velikog potresa savremene storije, te ustrepte od zadovoljstva kad ga vide ponovo olienog. Drugi pisci su imali vie dara; ali je, svakako, malo onih koji su s toliko otmenosti izgradili tako aristokratsku predstavu o svom zanatu.
VI
KAKO SE POSTAJE ETNOGRAF

Spremao sam se za profesorski ispit iz filozofije, manje iz ubeenja da je to moj pravi poziv, a vie iz odbojnosti prema drugim studijama u kojima sam se dotad ogledao. Kad sam doao na odsek filozofije, bio sam mutno proet monistikim racionalizmom i spreman da ga opravdam i uvrstim; zato sam kopao i rukama i nogama da dospem kod profesora koga je bio glas da je "najnapredniji". Gistav Rodriges je zaistabio aktivista Francuske sekcije radnike internacionale; meutim, na filozofskom planu, njegova doktrina bila je nekakva meavina bergsonizma i neokantovstva koja je grubo izneverila moja oekivanja. U svoje sluenje dogmatskoj suvoparnosti
Beleke
putovanja
55
unosio je ar koji se tokom itavog kursa ispoljavao vrlo ivahnom gestikulacijom. Nikad nisam video toliko iskrenog ubeenja u sprezi s tako slabanom refleksijom. Izvrio je samoubistvo 1940, kad suNemci uli u Pariz. Tu sam poeo da saznajem da se sa svakim problemom, ozbiljnim ili beznaajnim, moe izai na kraj primenom svagda iste metode koja se sastoji u suprotstavljanju dva tradicionalna miljenja o datom pitanju; najpre se pretpostavi prvo, zasnovano na zdravom razumu, a onda se ono pobije drugim; na kraju se oba odbace pomou treeg, koje otkriva njihovu nepotpunost i jezikim obrtima ih svodi na komplementarne vidove jedne te iste realnosti: forma i sutina, obim i sadraj, bie i pojava, kontinuitet i diskontinuitet, esencija i egzistencija, itd. - sve te vebe ubrzo poprimaju karakter blagoglagoljivosti zasnovane na vetoj igri reci koja zamenjuje razmiljanje, na zvunom podudaranju izraza, homofonijama i dvosmislenostima koje postepeno daju grai neoekivane i domiljate spekulativne obrte, probni kamen dobrih filozofskih radova. Pet godina na Sorboni svele su se na uenje te gimnastike ije su opasnosti, meutim, bile oigledne. Pre svega zato to je opruga tih vratolomija tako jednostavna da ne postoji problem kojem se ne moe pristupiti na taj nain. Da bismo se spremili za ispit i krajnji dokaz zrelosti: predavanje (zapravo, raspravu o jednom nasumice izvuenom pitanju nakon nekoliko sati pripreme), moji prijatelji i ja smiljali smo krajnje ekstravagantne teme. Izvetio sam se da za deset minuta pripremim jednoasovno predavanje, na primer o prednostima autobusa nad tramvajem i obrnuto, i da ga postavim na vrste dijalektike osnove. Ta metoda nije samo pruala reenja za sve probleme ve nas je navodila da u bogatom izboru tema za razmiljanje vidimo tek jedinstvenu, vazda istu formu u koju samo treba uneti nekoliko jednostavnih izmena: kao kad bi se muzika svela na jednu jedinu melodiju zato to se ova moe itati as u "sol" as u "fa" kljuu. Tako shvaeno filozofsko obrazovanje vebalo je inteligenciju i istovremeno isuivalo duh. Jo veu opasnost vidim u brkanju napretka saznanja sa sve veom sloenou konstrukcija duha. Od nas se trailo da obavljamo dinamiku sintezu polazei od najneadekvatnijih teorija kako bismo se uzdigli do najsuptilnijih; ali je, u isti mah (zbog istorijskih obzira kojima su bili opsednuti svi nai profesori) trebalo da objasnimo kako su se ove druge postepeno raale iz prvih. U osnovi, nije bilo toliko vano otkriti staje istinito a ta lano koliko shvatiti kako su ljudi malo-pomalo prevladavali protivrenosti. Filozofija nije bila ancilla scientiarum, sluavka i po monica naunog istraivanja, ve neka vrsta estetskog samoposmatranja svesti. Videli smo kako ona tokom vekova gradi sve lake i smelije konstrukcije, reava probleme ravnotee i dosega, izumeva logike finese,
36 a sve je to bilo utoliko vrednije hvale ukoliko su tehniko savrenstvo ili doslednost bili vei; nastava filozofije mogla se uporediti s nastavom jedne istorije umetnosti koja bi tvrdila da je gotika nuno bolja od romanike i da je, po pravu prvenstva, cvetna gotika savrenija od primitivne, ali u kojoj se niko ne pita staje lepo a ta nije. Oznaitelj se nije odnosio ni na kakvo oznaeno, nije upuivao ni na ta. Vetina je zamenjivala sklonost ka istini. Posle vie godina posveenih takvim vebama, ponovo sam se suoio s nekim seljakim shvatanjima koja se nisu mnogo razlikovala od onih iz moje petnaeste godine. Moda sam bolje opaao nedovoljnost takvih sredstava; shvatao sam da ona imaju izvesnu instrumentalnu vrednost koja ih ini pogodnima za odreene svrhe; nije bilo opasnosti da e me obmanuti njihova unutranja sloenost, niti da u zaboraviti njihovu praktinu namenu i izgubiti se u kontem placiji njihovog udesnog ustrojstva. Ipak, nasluujem one linije uzroke nagle odvratnosti koja me je udaljila od filozofije i privukla etnografiji kao amcu za spaavanje. Poto sam u liceju Mon-de-Marsan proveo jednu srenu godinu pripremajui svoj kurs i predajui, u Laonu, gde sam bio rasporeen za narednu kolsku godinu, otkrih, na svoj uas, da u to isto morati da ponavljam do kraja ivota. A usled jednog svojstva mog duha, koje je nesumnjivo slabost, meni je teko da se dva puta usredsredim na isti predmet. Obino se smatra daje profesorski ispit neoveno teka proba i da manjina koja ga poloi zasluuje doivotni odmor. Za mene je bilo obrnuto. Kad sam isprve poloio ispit kao najmlai kandidat, odmah sam, jer nisam bio umoran, prionuo na ispitivanje tih uenja, teorija i hipoteza. Moje muke su tek tad poele: shvatio sam da neu biti u stanju da izgovaram svoja predavanja ako svake godine ne pripremim novi kurs. Ta nesposobnost je na jo neprijatniji nain dolazila do izraaja kad bih se naao u ulozi ispitivaa: izvlaei nasumice ispitna pitanja, nisam vie znao ta bi kandidat na njih trebalo da odgovori. inilo mi se daje najnesposobniji meu studentima ve rekao sve to ima da se kae. Kao da se predmet raspadao na moje oi zato to sam mu ve jednom posvetio svoje misli. Danas se ponekad pitam nije li me etnografija nesvesno privukla zbog strukturne srodnosti izmeu civilizacija koje ona prouava i moje sopstvene misli. Nedostaje mi sposobnost da mudro obraujem jedno podruje i da iz godine u godinu ubiram plodove tog rada: moja je in teligencija neolitska. Poput uroenikog krenja vatrom, ona ponekad zahvata neispitana podruja; moda je kadra da na brzinu obavi etvu, ali potom za sobom ostavlja opustoeno tie. Tada, meutim, nisam bio svestan tih dubokih pobuda. Nisam znao nita o etnologiji, nisam iao ni na kakva predavanja, nije mi ak palo na pamet ni da prisustvujem znaajnom predavanju sera Dejmsa Frejzera prilikom njegove poslednje psete Sorboni - ako se ne varam, 1928. godine.
Klod
Levi-Stros
Beleke
s putovanja
37
Izvesnojedasam se od najranijeg detinjstva posveivao sakupljanju egzotinih retkosti. Ali to je bilo antikvarsko zanimanje, usmereno prema onim podrujima gde je poneto bilo dostupno mom depu. U ranoj mladosti, moja orijentacija je i dalje bila tako neodluna daje njen prvi dijagnostiar, moj profesor filozofije u prvom razredu liceja, Andre Kreson, smatrao da bi mom temperamentu najvie odgovarale studije prava; i danas ga se seam sa zahvalnou zbog poluistine koju je prikrivala ta zabluda. Odustao sam, dakle, od Ecole normale i upisao se na prava; istovremeno sam pripremao diplomski ispit iz filozofije, prosto zato to mi je to bilo lako. Studije prava optereuje neka udnovata kob. Razapete izmeu teologije, kojoj su u to vreme bile srodne po duhu, i novinarstva, kojem su ih pribliile nedavne reforme, one, reklo bi se, nisu uspele da pronau vrsto i u isti mah objektivno tie: im bi pokuale da zadobiju jednu vrlinu, gubile su drugu. Kao predmet naunog posmatranj a, pravnik me je podseao na neku ivotinju koja pokuava da pokae zoologu arobnu svetiljku. U to vreme su se, sreom, ispiti prava spremali za petnaest dana zahvaljujui prirunicima koji su se mogli nauiti napamet. Jo vie nego jalovost tih studija odbijala me je njihova klijentela. Postoji li i danas jasna razlika? Sumnjam. Ali 1928. studenti prve godine razliitih odseka delili su se u dve grupe, gotovo bi se moglo rei dve zasebne rase: pravo i medicina sjedne strane, drutvene i prirodne nauke s druge. Izrazi introvertnost i ekstravertnost, koliko god bili neprivlani, najbolje opisuju tu suprotnost. Na jednoj strani "omladina" (u znaenju koje toj reci pridaje tradicionalno predanje da bi oznailo jednu ivotnu dob), buna, agresivna, eljna da se potvrdi makar i po cenu najgoreg prostatva, politiki usmerena ka krajnjoj desnici (toga doba); na drugoj, starmali deaci, tihi, povueni, obino "na levici", koji uveliko rade na tome da se to pre svrstaju meu odrasle. Ta razlika moe se lako objasniti. Prvi, koji se pripremaju da obavljaju jednu profesiju, proslavljaju svojim ponaanjem osloboenje od kole i zauzimanje poloaja u sistemu drutvenih funkcija. Na pola puta izmeu gimnazijske neodreenosti i specijalizovanih aktivnosti kojima su odluili da se posvete, oni imaju utisak da se nalaze na margini i trae protivrene privilegije svog prolog i budueg poloaja. to se tie humanistikih i prirodnih nauka, put je utaban. Profesura, istraivanje i poneka neodreena karijera drukije su prirode. Student koji ih je odabrao ne oprata se od detinjstva ve se pre za njega vezuje. Zar profesura nije jedini nain da odrasla osoba i dalje ostane u koli? Stu dent neke drutvene ili prirodne nauke odlikuje se svojevrsnim odbijanjem da odgovori zahtevima grupe. Jedna gotovo monaka reakcija podstie ga da se privremeno ili trajnije povue u svoje studije, da uva i dalje
38
Klod Levi-Stros
prenosi jedno naslede nezavisno od trenutaka koji protiu, jer se predmet budueg naunika moe meriti samo s trajanjem univerzuma. Nema, dakle, nieg pogrenijeg od ubeivanja takvih studenata da se angauju; ak i kad veruju da to ine, njihovo angaovanje ne sastoji se od prihvatanja datog stanja, poistoveivanja s nekom od njegovih funkcija i preuzimanja line odgovornosti za njen uspeh ili neuspeh; oni o tom stanju sude spolja, kao da mu ne pripadaju; njihovo angaovanje je samo jo jedan nain da ostanu po strani. S tog gledita, nastava i istraivaki rad bitno su razliiti od uenja nekog zanata. Njihova veliina i njihova beda su upravo u tome to su oni ili ivotno utoite ili ivotna misija. Iako na jednu stranu stavlja zanat, a na suprotnu neizvestan poduhvat koji oscilira izmeu utoita i misije, ta antinomija nije sasvim ista jer svaka od strana sadri i poneto od one druge ostajui, pri tom, ono to jeste. Etnografija tu zauzima povlaeno mesto. Ona je najekstremnija forma drugog izbora. Koliko god eleo da bude human, etnograf nastoji da upozna oveka i da o njemu sudi s jednog gledita koje je dovoljno uzdignuto i udaljeno da bi mu omoguilo apst'rahovanje posebnih i slu ajnih okolnosti nekog drutva ili civilizacije. ivotni i radni uslovi fiziki ga odvajaju od njegove grupe tokom dugih perioda; zbog drastinih promena kojima se izlae, hronino je lien svojih korena: nikad vie nigde nee biti kod kue, ostae psiholoki osakaen. Poput matematike ili muzike, etnografija je jedan od retkih autentinih poziva. Moete je otkriti u sebi ak i ako vas niko nije pouavao. Individualnim osobenostima i drutvenim stavovima treba dodati i isto intelektualnu motivaciju. Period 1920-1930. bio je u Francuskoj obeleen prodorom psihoanalitikih teorija. Od njih sam saznao da se sve statike antinomije na kojima je trebalo da gradimo svoje filozofske disertacij e, a kasnij e i predavanj a - racionalno i iracionalno, intelektualno i afektivno, logiko i prelogiko - svode na proizvoljnu igru. Prvo, iznad racionalnog postoji vanija i plodnija kategorija oznaitelja; on je najvii nain postojanja racionalnog, ali mu nai profesori (svakako vie zaokupljeni promiljanjem Ogleda o neposrednim injenicama svesti nego Sosirovom Optom lingvistikom) nisu ni ime pomenuli. Zatim, Frojdovo delo mi je otkrilo da unutar tih parova kategorija nema suprotnosti, jer su naizgled najafektivnija ponaanja, najracionalnije radnje i prelogike pojave zapravo u najveoj meri oznaiteljske. Umesto bergsonovskih inova vere ili zakljuivanja na osnovu onoga to tek treba dokazati, kojima se bia i stvari svode na besmislicu da bi se istakla njihova neizreciva priroda, uverio sam se da bia i stvari mogu sauvati sebi svojstvene vrednosti a da pri tom ne izgube jasnou obrisa koji ih razgraniavaju jedne od drugih i svakom daju suvislu strukturu. Saznanje ne poiva na odricanju ili trampi; ono je odabiranje istinitih aspekata, to
Beleke
putovanja
39
jest onih koji se podudaraju sa svojstvima mog miljenja. Tu nikako nije re o neokantovskom stanovitu, gde miljenje neizbeno namee ogranienja stvarima, ve o tome daje i samo moje miljenje zapravo objekt. Budui da "pripada ovom svetu", miljenje ima istu prirodu kao i on. Taj intelektualni razvoj delio sam s jo nekoliko ljudi iz moje generacije, ali gaje, u mom sluaju, obojila posebna nijansa potekla iz snane radoznalosti koja me je jo u detinjstvu povukla ka geologiji; i danas meu svoje najdrae uspomene ne svrstavam toliko neku ekspediciju u nepoznate predele Brazila koliko traganje po obroncima langdokog kra za linijom koja spaja dva geoloka sloja. Tu nijeposredi etnja ili puko ispitivanje prostora ve neto sasvim drukije: to ne povezano traganje nepristrasnog posmatraabilo j e u mojim oima suta slika saznanja, tekoa koje iskrsavaju na njegovom putu i radosti kojima se od njega moemo nadati. Svaki predeo nam u poetku izgleda kao ogroman nered, to nam ostavlja punu slobodu da mu damo smer koji hoemo. Ali, zar nije najvii upravo onaj smer koji, mimo ratarskih spekulacija, geografskih sluaj nosti, istorijskih i preistorijskih mena, prethodi svim drugim smerovima, upravlja njima i u velikoj meri ih objanjava? Ta bleda i mutna linija, ta esto neprimetna razlika u obliku i vrstini stena, svedoi o tome da su vde, gde ja danas vidim neplodno zemljite, postojala nekad, jedan za drugim, dva okeana. Dok idemo tragom dokaza o njihovoj hiljadugodinjoj stagnaciji i savlaujemo prepreke- strme litice, odrone, ipraje, kulture - ne obazirui se ni na staze ni na prepreke, imamo utisak da se kreemo u protivsmeru. Ta nepokornost ima samo jedan cilj: otkrivanje glavnog smera, bez sumnje nejasnog, ali takvog da su svi drugi tek njegove delimine ili iskrivljene transpozicije. Desi li se udo, kao to ponekad biva; izbiju li na dve strane skrivene pukotine jedna uz drugu dve zelene biljke razliitih vrsta, svaka na svom najpodesnijem zemljitu; uoe li se u steni, u istom trenutku, dve koljke s nejednakim zavoj ima koje, na svoj nain, svedoe o rasponu od nekoliko desetina hiljadugodita - prostor i vreme e se iznenada pobrkati, a i vahna raznovrsnost trenutka stavie velika razdoblja jedno pored drugog i time ih ovekoveiti. Misao i oseajnost osvajaju novu dimenziju, u kojoj svaka kap znoja, svako izvijanje miia, svako ubrzavanje daha postaju simboli jedne storije, dok moje telo proizvodi njoj svojstvene pokrete a moja misao obuhvata njeno znaenje. Oseam kako se kupam u jednom guem smislu, u kojem se vekovi i prostori podudaraju i konano razgovaraju izmirenim jezicima. Kad sam se sreo s Frojdovim teorijama, one su mi sasvim prirodno izgledale kao primena na pojedinca one metode koja je svoj kanon nala
40
Klod Levi-Stros
u geologiji. U oba sluaja istraiva se postavlja pred pojave koje u poetku izgledaju sasvim nedostupne; u oba sluaja, da bi popisao i ocenio elemente jedne sloene situacije, on se mora posluiti vrlo istananim osobinama: osetljivou, njuhom i ukusom. Red koji se uvodi u celinu, na prvi pogled nepovezanu, nije ni sluajan ni proizvoljan. Za razliku od istorije istoriara, storija geologa, kao i ona psihoanalitiara, tei da u vreme projektuje izvesna osnovna svojstva fizikog ili psihikog sveta; taj postupak je donekle nalik ivim slikama. Kaem, ive slike; u stvari, igra "oivljavanja poslovica" prua naivnu predstavu nastojanja da se svaki pokret protumai kao odvijanje nekih venih istina u konanom vremenu, istina kojima poslovice pokuavaju da daju konkretan lik na moralnom planu, ali koje se u drugim domenima nazivaju zakonima. U svim tim sluajevima, estetska radoznalost omoguuje da se neposredno pristupi saznavanju. Kad mi je bilo oko sedamnaest godina, u marksizam me je uputio jedan mladi belgijski socijalista koga sam sreo na letovanju; danas je on ambasador svoje zemlje u inostranstvu. itanje Marksa je za mene bilo veoma uzdudljivo, pogotovo zato to sam kroz tu veliku misao prvi put doao u dodir s filozofskom strujom koja ide od Kanta do Hegela: otkrio mi se itav jedan svet. Taj zanos nikad nije prestao i retko prion em na rasplitanje nekog sociolokog ili etnolokog problema a da prethodno ne podstaknem svoju mo razmiljanja itanjem nekoliko stranica Osamna estog brimera Luja Bonaparte ili Kritike politike ekonomije. Nijevano da li je Marks tano predvideo ovaj ili onaj istorijski tok. Idui za Rusoom, on je, u obliku koji mi se ini presudnim, uio da se drutvena nauka ne gradi u ravni dogaaja, ba kao to ni fizika ne polazi od ulnih datosti: njihov cilj je izgradnja modela, prouavanje njegovih svojstava i razliitih naina reagovanja u laboratoriji, a zatim primena tih posmatranja na tumaenje empirijskih dogaaja, koji mogu uveliko odstupati od predvianja. Izgledalo mije da, najednom drukijem nivou stvarnosti, marksi zam postupa na isti nain kao i geologija i psihoanaliza shvaena u smislu koji joj je dao njen osniva: sva tri naina miljenja pokazuju daje razumevanje, u krajnjoj liniji, svoenje jedne vrste realnosti na neku drugu; da istinska realnost nikad nije ona koja se u najveoj meri ispoljava; da se priroda istinitog nazire ve u njegovom nastojanju da se od nas sakrije. U sva tri sluaja postavlja se isti problem odnosa ulnog i racionalnog, a isti je i eljeni cilj: neka vrsta nadracionalizma koji tei da prvo ukljui u drugo ne rtvujui nijedno njegovo svojstvo. Pobunio sam se, dakle, protiv novih struja metafizikog miljenja koje su upravo poinjale da se ocrtavaju. Od fenomenologije me je odbijala njena pretpostavka o kontinuitetu doivljenog i realnog. Mogao
Beleke s
41
sam se sloiti s tvrenjem da doivljeno obuhvata i objanjava realno, ali su me moja tri uitelja nauila da je prelaz izmeu ta dva reda dis kontinuiran: da bih dospeo do stvarnog moram najpre odbaciti realno, makar ih kasnije ponovo sjedinio u objektivnoj sintezi lienoj svake sentimentalnosti. Kretanje miljenja koje se rasplinjavalo u egzistenci jalizmu izgledalo mije, zbog njegove preterane sklonosti ka iluzijama subjektivnosti, kao suprotnost valjanoj refleksiji. Davanje filozofskog dostojanstva linim problemima lako se moe izroditi u ipariku metafiziku, stoje opravdano kao didaktiki postupak, ali je vrlo opasno kad ometa zadatak koji e pripadati filozofiji sve dok nauka dovoljno ne ojaa daje zameni: razumevanje bia u odnosu na njega samog, a ne u odnosu na sopstvo. Umesto da ukinu metafiziku, fenomenologija i egzi stencijalizam uveli su dve metode koje je opravdavaju. Izmeu marksizma i psihoanalize, humanistikih nauka sa socijal nom, odnosno individualnom perspektivom, i geologije, fizike naukeali, po metodi i predmetu, i majke i hraniteljke istorije - etnografija spontano vlada u svom carstvu; naime, ta humanistika disciplina, kojoj pripisujemo samo prostorna ogranienja, daje novi smisao onim promenama zemaljske kugle koje nam je zavetala geoloka istorija: neunitivim proizvodima viemilenijskog rada drutava bezimenih poput teleurikih sila i miljenjima pojedinaca, koji nude panji psihologa bezbroj pojedinanih sluajeva. Etnografija mi donosi intelektualno zadovoljstvo: poput istorije, koja povezuje dve krajnosti, svet i mene, onaje istovremeno i njihov zajedniki osnov. Predlaui mi da prouavam oveka, ona me oslobaa sumnje, jer u njemu posmatra razlike i promen koje imaju odreen smisao za sve ljude, a iskljuuje one svojstvene samo jednoj civilizaciji, koje bi se rasplinule kad bi se posmatrale spolja. Na kraju, ona utauje pomenutu nemirnu i razornu glad tako to mom miljenju obezbeduje gotovo neiscrpnu grau koja potie iz raznovrsnosti obiaja, navika i institucija. Ona izmiruje moj karakter s mojim ivotom. Posle svega ovoga moe izgledati neobino to to sam tako dugo bio gluv za poruku koju su mi ve na odseku filozofije prela del velikana francuske socioloke kole. Otkrovenje je, zapravo, nastupilo tek 1933. ili 1934, dok sam itao ve staru knjigu Roberta H. Louvija Primitive sociology, koja mi je sluajno dola do ruku. Umesto s poj movima preuzetim iz knjiga i trenutno preobraenim u filozofske pojmove, suoio sam se sa autentinim doivljajem urodenikih drutava ije je znaenje bilo ouvano zahvaljujui angaovanom prisustvu posmatraa. Moja misao se ratosiljala preznojavan]a pod staklenim zvonom koje joj je dosudila filozofska refleksija. im se domogla sveeg vazduha, osetila je sveinu novog povetarca. Kao kakav stanovnik grada koji otkriva slobodu planinskog predela, opijao sam se prostranstvom dok su moje zaslepljene oi odmeravale bogatstvo i raznovrsnost predmeta.
42
Klod Levi-Stros
Tako je otpoela dugotrajna prisnost sa anglo-amerikom etnolo gijom, zaeta na daljinu, itanjem, a kasnije odravana i linim kontaktima koji su morali dovesti do ozbiljnih nesporazuma. Najpre u Brazilu, gde su profesori univerziteta od mene oekivali da doprinesem nastavi dirkemovske sociologije ka kojoj ih je gurnula vrlo iva junoamerika pozitivistika tradicija i nastojanje da filozofski utemelje umereni liberalizam, uobiajeno oruje oligarhija u borbi protiv line vlasti. Aja sam se u to vreme ve bio otvoreno pobunio protiv Dirkema i svih pokuaja da se sociologija stavi u slubu metafizikih ciljeva. U trenutku kad sam svim snagama nastojao da proirim svoj horizont, nije mi bilo ni na kraj pameti da pripomognem podizanju starih zidova. Otad su mi esto prebacivali da sam potpao pod uticaj anglosaksonske misli. Kakva budalatina! Pored toga to sam u ovom trenutku verniji dirkemovskoj tradiciji nego bilo ko drugi - u tom pogledu se u inostranstvu ne varaju autori kojima elim da priznam svoj dug, Louvi, Kreber i Boas, izgledaju mi u najveoj moguoj meri udaljeni od davno zastarele amerike filozofije u duhu Dejmsa ili Djuija (i dananjeg takozvanog logikog pozitivizma). Evropljani po roenju, obrazovani u Evropi ili od evropskih uitelja, oni su predstavljali neto sasvim drukije: saznajni vid sinteze koju je Kolumbo objektivno omoguio pre etiri veka, to jest spoj stroge naune metode i jedinstvenog eksperimentalnog terena kakav je Novi svet, u trenutku kad su se stekla dva uslova: s jedne strane, najbolje biblioteke, s druge, mogunost da se napusti univerzitet i ode u uroeniku sredinu jednako lako kao to se ilo u Baskiju ili na Aurnu obalu. Ovim ne iskazujem poast intelektualistikoj tradiciji, ve jednoj istorijskoj situaciji. Teko je zamisliti tu privilegiju: mogli smo da dopremo do populacija koje nikakvo ozbiljno istraivanje nije dotaklo, a koje su jo bile ouvane jer je njihovo istrebljivanje relativno nedavno otpoelo. To e najbolje razjasniti jedna anegdota: neki Indijanac je pukim udom preiveo istrebljenje jo divljih kalifornijskih plemena i godinama se potucao u blizini velikih gradova, pravei od kamena vrhove za strele i lovei, a da za njega niko nije znao. Ali, divljai je bilo sve manje; In dijanca su jednog dana nali na prilazu nekom predgrau, golog i polumrtvog od gladi. Ostatak ivota je mirno proiveo kao nastojnik Kalifornijskog univerziteta.
Beleke s putovanja
43 VII
ZALAZAK SUNCA
Prethodna opirna i nekorisna razmatranja dovela su najzad do svog odredita, to jest do onog februarskog jutra 1935. kad sam stigao u Marsej, spreman da se ukrcam na brod koji je plovio za Santos. Posle ovog polaska doiveo sam i druge, i svi su se oni stopili u mom seanju koje je sauvalo tek nekoliko slika: najpre ona posebna zimska veselost na jugu Francuske, pod vrlo svetlim plavim nebom, jo nematerijalnijim nego obino, i vazduh koji tipa svojom sveinom, pruajui gotovo nepod noljivo zadovoljstvo kakvo osea edan ovek kad prebrzo ispije au ledene gazirane vode. A onda, nasuprot tome, teak vonj koji se vue po hodnicima nepokretnog i pregrejanog parobroda, nekakva meavina mor narskih zadaha, kuhinjskih isparenja i nedavno koriene uljane boje. Najzad, pamtim zadovoljstvo i spokoj stvo, gotovo bih rekao tihu sreu koju po noi pruaju prigueno brujanje maina i voda to zapljuskuje bokove broda, kao daje kretanje stvorilo ravnoteu sutinski savreniju od nepokretnosti, ali povremeno naruavanu nonim pristajanjem, koje kod naglo probuenog spavaa izaziva oseanje nesigurnosti i muninu: razdrauje ga iznenadni poremeaj toka koji je postao prirodan. Nai brodovi su esto pristajali. Prva nedelja putovanja nam je, zapravo, gotovo cela prola na kopnu, dok su trajali utovar i istovar; plovilo se nou. Svako buenje zaticalo nas je na doku neke druge luke: nekad su to bili Barselona, Taragona, Valensija, Alikante, Malaga, Kadiz, a nekad Alir, Oran, Gibraltar, pre najdue etape koja je vodila u Kazablanku i na kraju u Dakar. Tek tada je poinjala velika plovidba, bilo direktno do Rija i Santosa ili, neto rede, s novim usporavanjem pri kraju puta zbog utovara i istovara robe du brazilske obale u lukama Resife, Baije i Viktorije. Vazduh je postepeno postajao topliji, panske sijere lagano su klizile po horizontu, a privienja u obliku litica produavala su taj prizor u danima kad smo plovili vodama Afrike, koja je s te strane odve niska i movarna da bi se mogla videti. Bila je to suta suprotnost putovanju. Brod nam nije izgledao kao prevozno sredstvo, ve kao boravite i dom pred ijim bi vratima zarotirani disk sveta sva kog dana zaustavio novi predeo. Meutim, etnografski duh mi je jo bio toliko stran da nisam ni pomiljao da iskoristim te prilike. Kasnije sam nauio da su ti letimini pogledi na gradove, podruja ili kulture korisna veba za mo zapaanja i da nam ponekad omoguuju - zahvaljujui jakoj usredsreenosti ka kvu iziskuju kratki trenuci kojima raspolaemo - da uoimo neke osobi ne predmeta koje bi nam u drukijim okolnostima dugo ostale skrivene. Vie su me privlaili drugi prizori i, s naivnou poetnika, strasno sam
44
Klod Levi-Stros
posmatrao s puste palube one natprirodne kataklizme iji su roenje, tok i kraj prikazivani svakog dana, tokom nekoliko trenutaka, izlaskom i zalaskom sunca na sve etiri strane najireg horizonta koji sam ikad po smatrao. Da sam naao neki jezik kadar da oznai te pojave koje su bun tovno izmicale svakom pokuaju opisivanja, da sam mogao da saoptim drugima tok i sklop tog jedinstvenog dogaaja koji se nikad nee pono viti na sasvim isti nain, odjednom bih dosegnuo sve arkane svog zana ta: bio bih kadar da shvatim smisao i znaaj najneobinijih i najposebnijih iskustava do kojih mogu dovesti etnografska istraivanja. Da li u posle tolikih godina dospeti u to stanje milosti? Da li u umeti da oivim te grozniave trenutke u kojima, s notesom u rukama, beleim iz trena u tren izraz koji e mi moda omoguiti da opiem te oblike to mi neprestano izmiu i obnavljaju se? Ta igra me j o opinja va i esto sam u iskuenju da joj se ponovo predam. Zapisano na brodu Za naunike su svitanje i sumrak jedna te ista pojava, kao i za Grke, koji su jutro i vee oznaavali istom reci s dva razliita izgovora. To ukazuje na davanje prvenstva teorijskim spekulacijama i na neobi no zanemarivanje konkretnog vida stvari. Takvo gledanje bilo bi prihva tljivo kad bi se jedna taka na zemlji neprestano kretala izmeu upadne i izlazne zone sunevih zraka. A li, u stvarnosti nita se toliko ne razlikuje kao jutro od veeri. Raanje dana je preludij, a njegov smiraj uvertira, koja se, kao u starim operama, izvodi na kraju umesto na poetku. Sun evo lice najavljuje trenutke koji e uslediti: kad je tmurno i sivkasto, prvi jutarnji sati sigurno e biti kioviti; kad je rumeno, svetio, penasto, uskoro e zablistati jasna svetlost. Ali zora ne sudi o ostatku dana. Ona samo otpoinje meteoroloku aktivnost i kae: padae kia, bie vedro. Zalazak sunca je druga stvar; tu imamo itavu predstavu s poetkom, sredinom i krajem; saet prikaz bitaka, pobeda i poraza koji su se tokom prethodnih dvanaest sati smenjivali na opipljiviji, ali usporeniji nain. Osvit je samo poetak dana, suton je njegovo saeto ponavljanje. Zbog toga ljudi poklanjaju veu panju zalasku nego izlasku sun ca; svitanje samo upotpunjuje podatke koje im daju termometar, baro metar i kod manje civilizovanih meseeve mene, ptiji let i smenjivanje plime i oseke. A zalazak sunca ih uzdie, objedinjujui u tajanstvene sklopove one vijugaveputeve kojima su tumarali vetar, hladnoa, toplota ili kia. Iz tih pramenastih konstelacija mogu se iitavati i igre svesti. Kad nebo pone da blista od svetlosti sunca na zalasku (kao to u nekim pozoritima poetak predstave najavljuje naglo osvetljavanje rampe, a ne tri tradicionalna udarca o gong), seljak zastane na stazi, ribar zau stavi svoju barku, a divljak zatrepe kraj vatre to se ve lagano gasi.
Beleke s putovanja
45
Seanje je za oveka veliko uivanje, ali ne kad doslovno reprodukuje dogaaje, jer bi malo ko pristao da ponovo proivi napore i patnje kojih se tako rado sea. Seanjeje sam ivot, ali drukijeg kvaliteta. A kad se sunce spusti na uglaanu povrinu mirne vode, kao kakav obol krtog neba, ili kad njegov disk ocrta vrh neke planine kao krut izreckan list, ovek doivi, u kratkoj fantazmagoriji, otkrovenje u pravom smislu te reci: ukazu mu se tajanstvene sile, magle i munje ije je mrane sudare nasluivao itavog dana u dubini svoje due. U duama su se, dakle, morale voditi opake bitke, jer beznaajnost spoljanjih dogaaja nije mogla opravdati atmosfersku razuzdanost. Nita nije nagovetavalo da e dan biti izuzetan. Oko etiri sata po podne upravo u onom trenutku dana kad je sunce na pola puta i gubi jasnost svog obrisa, mada ne i sjaj, kad se sve stapa u gustoj zlatnoj svetlosti, namerno nagomilanoj, reklo bi se, da prikrije pripreme Mendosa je promenila pravac puta. Pri svakom naginjanju izazvanom slabim talasima sve jae smo oseali toplotu, ali je kriva putanja koju je brod opisi vao bila jedva primetna, tako da smo promenu pravca doivljavali kao slabaan dodatni efekat ljuljanja broda. Uostalom, niko na to nije ni obratio panju, jer nita toliko ne lii na pravolinijsku putanju kao plo vidba po otvorenom moru. Tu nema predela da upozore na lagano pre laenje iz jedne irine u drugu, na izoterme i pluviometrijske dijagrame. Posle pedeset kilometara kopnenog putovanja moe nam se uiniti da smo promenili planetu, ali pet hiljada kilometara okeanske plovidbe prua nepromenljiv prizor, barem neizvebanom oku. Nikakvo zanimanje za pravac puta i orijentaciju, nikakvo znanje o nevidljivim zemljama iza zaobljenog horizonta, nita od svega toga nije uznemiravalo duh putni ka. inilo im se da su zatvoreni izmeu tesnih zidova, na unapred odre en broj dana, ne zato stoje valjalo savladati veliko rastojanje, ve pre da bi ispatali za privilegiju to prelaze s kraja na kraj zemlje bez i naj manjeg naprezanja svojih udova; postali su odve tromi od dokonih prepodneva i lenjih obeda, koji ve dugo nisu donosili nikakvo ulno uiva nje, ve nestrpljivo oekivanu zanimaciju (naroito kad bi se otegli pre ko svake mere) kojom su putnici popunjavali svoje prazne dane. tovie, tu nita nije ukazivalo na napor. Svi su znali da se na dnu te velike kutije nalaze maine i ljudi koji njima upravljaju. Ali tim ljudi ma nije bilo stalo doposeta, kao uostalom ni putnicima, a oficiri se nisu trudili da ih predstave jedne drugima. Preostale su samo dokone etnje po brodskom skeletu, posmatranje ponekog mornara kako dodaje malo boje na cev za dovod vazduha i tedljivih pokreta stjuarda u plavim uni formama od gumiranog platna dok vuku mokru krpu po hodnicima prve klase: to su bili jedini dokazi o pravilnom odmicanju milja ije je brujanje do nas slabano dopiralo iz dubine zaralog brodskog trupa.
46
Klod Levi-Stros
U pet i etrdeset istog popodneva, nebo na zapadnoj strani izgle dalo je zakreno nekakvom komplikovanom graevinom, pri dnu savr eno horizontalnom poput mora od kojeg se, naizgled, odlepila ili tako to se na neki neshvatljiv nain izdigla iznad horizonta ili tako to se izmeu njih umetnula debela i nevidljiva kristalna ploa. Za njen vrh bile su zakaene nekakve nesigurne skele, naduvane piramide, nekakvo kipljenje zgusnuto u gipsane ukrase koji su se izdavali za oblake, iako oblaci, sa svoje sirane, s njima imaju veze samo utoliko to asociraju na uglaanost i zaobljenost pozlaenih drvenih figura; i inilo se da sve to, pod dejstvom neke naopake sile tee, visi u pravcu zenita. Ta haotina gomila koja je zaklanjala sunce raspadala se u tamne mrlje s retkim odsjajima, a prema nebu su uzletali plameni pramici. Gore, jo vie ka nebu, zlataste pruge su se rasplitale u nemarne vijuge koje su izgledale bestelesne, sainjene od iste svetlosti. Ka severu, na horizontu se tanjio glavni motiv, peo se usled stezanja oblaka iza kojih se, vrlo daleko, izdizao jedan stub zapenuanog vrha; na strani blioj suncu - koje je, meutim, jo bilo nevidljivo svetlostje oiviavala te reljefe snanim obrubom. Jo severnije, oblici su iezli i ostao je samo stub, taman i poravnat, koji se gubio u moru. Na jugu se jo pomaljao isti takav stub, ali su nad njim lebdele velike ploe oblaka koje su poivale na nazubljenim postoljima, poput kakvih kosmolokih dolmena. Konano, kad se sasvim okrenu lea suncu i kad se pogleda ka istoku, vide se, jedna nad drugom, dve grupe oblaka, uzduno razvue nih i istaknutih kao u protivsvetlu usled padanja sunevih zraka na po zadinu koju ini bedem u obliku dojke i isturenog stomaka, ali sav vazduast i sedefast od ruiastih, ljubiastih i srebrnastih preliva. Za to vreme se sunce lagano kretalo iza nebeskih litica koje su zaklanjale zapad; na svakoj stepenici njegovog silaska, poneki zrak se probijao kroz tamnu masu ili krio prolaz stvarajui puteve ije su trase, u trenutku kad bi zrak izbio, sekleprepreku na mnotvo kolutova razlii te debljine i sjaja. Svetlost se na mahove uvijala poput ake koja se za tvara, a rukav od oblaka proputao je tek jedan ili dva blistava ispra vljena prsta. Ili bi uarena hobotnica pruala pipke izvan maglovitih peina, a zatim ih opet naglo uvlaila. Postoje dve vrlo razliite faze u zalasku sunca. Zvezdaje u poetku arhitekt. U slikara se pretvara tek kasnije, kad zraci vie nisu direktni nego odbijeni. Cim nestane iza horizonta, svetlost slabi i pomaljaju se ravni koje su iz asa u as sve sloenije. Jarka svetlost je neprijatelj perspektive, ali je prostor izmeu dana i noi pogodno tlo za tu fanta stinu privremenu arhitekturu. Tama sve ponovo vraa u dve dimenzije, kao kakvu udesno obojenu papirnu igraku.
Beleke s putovanja
47
Tano u sedamnaest i etrdest pet ocrtala se prva faza. Sunce je ve bilo nisko, ali nije dodirivalo horizont. U trenutku kad se, nalik razlivenom umancetu, pomolilo ispod graevine od oblaka, zamazalo je svetlou oblike koje je jo doticalo. Posle tog izliva svetlosti naglo je nastupilo uzmicanje; sve u okolini je ugaslo i u toj praznini, u razmaku izmeu gornje granice okeana i donje granice oblaka, mogao se videti nekakav planinski venac od magle, jo maloas blistav i nerazaznatljiv, a sad ve otar i taman. U poetku ravan, sad je dobio zapreminu. Mali i vrsti crni predmeti etali su dokono po velikoj crvenkastoj ravni koja se otpoinjui fazu boja lagano uspinjala od horizonta ka nebu. Malo-pomalo, duboke graevine veeri se povukoe. Masa koja je itavog dana zauzimala zapadno nebo istanjila se u metalni list, otpoza di osvetljen vatrom koja je od zlatnoute prelazila u narandastu i jarko crvenu. U njoj su se ve otapali, odvajali i vrtlono uzdizali komadi, izuvijani oblaci koji su lagano nestajali. Na nebu se pojavie bezbrojne mree od magle; izgledalo je da se proteu u svim pravcima: vodoravno, koso, uspravno pa ak i spiralno. Sunevi zraci su se postepeno sputali poput gudala to se naginjalo ili uspravljalo da dotakne razliite ice; as bi bljesnuo jedan, as drugi, svaki u svojoj iskljuivoj i proizvoljnoj gami boja. U trenutku kad bi se pojavila, svaka mrea je bila ista, jasno ocrtana i tanano kruta poput stakla razvuenog u niti, ali se malo-pomalo rasplinjavala, kao da se njena materija, pregrejana usled izlaganja rasplamsalom nebu, gubei boje i individualnost, razvlaila u sve tanji sloj, da bi na kraju potpuno nestala s pozornice i ustupila mesto novoj, tek istkanoj mrei. Najzad su ostale samo nejasne mrlje; one su se stapale jedne s drugima, kao kad se u jednoj ai postepeno meaju tenosti razliitih boja i gustina, koje su u poetku obrazovale zasebne slojeve, i prelaze jedna u drugu, uprkos svojoj prividnoj postojanosti. Posle toga je postalo vrlo teko pratiti prizor koji se ponavljao svakog minuta, ili ak svake sekunde na udaljenim takama neba. Na istoku su se, im je sunev disk okrnjio naspramni horizont, najednom materijalizovali dotad skriveni oblaci, vrlo visoki i otrovnoljubiasti. Ta pojava se brzo razvijala, bogatila detaljima i nijansama, a onda je sve poelo bono da iezava, zdesna nalevo, kao obrisano sigurnim i spo rim potezima krpe. Posle nekoliko asaka ostala je samo ista tabla ne ba nad bedemom od oblaka, koji je postajao beliast i sivkast naspram okolnog rumenila. Na strani gde je zalazilo sunce, uzdizao se i plamteo novi stub, iza prethodnog koji je poprimio mutnu jednolinu boju betona. Cim je osla bilo njegovo crveno arenje, are zenita, koje jo nisu odigrale svoju ulogu, poele su da dobijaju zapreminu. Njihova donja povrina oboji
48
Klod Levi-Slros
se zlatastim prelivom i bijesnu, a vrhovi, dotad iskriavi, predoe u kestenjaste i ljubiaste tonove. U isti mah, njihov sastav se video jasno kao pod mikroskopom: otkrismo da su, poput kakvog skeleta, sainjene od mnotva tanunih niti koje podravaju njihove zaobljene delove. Sad vie nije bilo direktnih sunevih zraka. Na nebu su se zadrale samo ruiasta i uta boja raia, lososa, lana i slame; a i to nenapadno bogatstvo lagano se osipalo. Nebeski pejza ponovo se raao u gami belih, plavih i zelenih tonova. Ali delii horizonta jo su uivali u svom kratkotrajnom i nezavisnom ivotu. Sleva se iznenada razvio jedan do tad neopaen veo zahvaljujui hiru tajanstvenih i pomeanih zelenih ni jansi; on je lagano prelazio najpre u jarko crvene tonove, zatim u tamni je, pa u ljubiaste i ugljenaste, da bi na kraju za sobom ostavio samo nepravilan crte ugljenom po hrapavom papiru. Pozadi je nebo bilo alp ski uto-zeleno, a neprozirni stub je zadrao vrste obrise. Na zapadnom nebu su jo nekoliko asaka iskriile tanke horizontalne crtice, alije na severu gotovo pala no: vimenasti bedem pretvorio se u beliasta ispupenja pod nebom od krea. Nema nieg tajanstvenijeg od tog skupa procedura, uvek istovetnih ali nepredvidljivih, kojima no smenjuje dan. Njihov znak, koji se naglo pojavljuje na nebu, prate neizvesnost i strepnja. Niko ne moe da predvidi koji e neponovljiv oblik upravo ovog puta poprimiti to izbija nje noi. Nekom nedokuivom alhemijom, svaka boja uspeva da se pre obrazi u svoju komplementarnu boju, iako dobro znamo da na paleti ne moemo postii taj rezultat ako ne otvorimo drugu tubu. Ali za no nema ogranienja u meanju boja, jer ona zapoinje jednu lanu predstavu: nebo prelazi iz ruiastog u zeleno, ali samo zato to nisam obratio pa nju na to da su neki oblaci postali jarko crveni i stoga, us led kontrasta, sad izgleda zeleno ono nebo koje je maloas bilo ruiasto, ali tako ble do da se nije moglo boriti s nadmonom vrednou nove boje, koju ni sam primetio zato to prelazak iz zlatnog u crveno manje iznenauje od onog iz ruiastog u zeleno. No, dakle, nastupa kao prevarant. No je tako stala da zamenjuje zlatni i purpurni prizor njegovim negativom u kojem su na mesto toplih tonova doli beli i sivi. Tabla noi lagano je otkrivala morski pejza iznad mora, ogroman ekran od oblaka koji su se protezali pred okeanskim nebom kao paralelna poluostrva, nalik na ravnu i peskovitu obalu vienu iz aviona to nisko leti nagnut po krilu i iji odblesci dopiru sve do mora. Iluziju su pojaali poslednji zraci dnevne svetlosti; oni su koso padali na vrhove oblaka dajui im izgled reljefa koji samo podsea na vrste stene i one, dodue u nekom drugom asu, isklesane od senki i svetlosti kao da zvezda vie nije mogla da uposli svoja iskriava dieta na porfiru i granitu, ve samo na mekim i poroznim supstancama, ali je i u svom opadanju sauvala isti stil.
Beleke s putovanja
49
Kako se nebo lagano raiavalo, na toj pozadini od oblaka sli noj priobalnom predela pomaljale su se plae, lagune, mnotvo ostr-vaca ipeanih sprudova koje je otimao tromi okean neba dubei fjordove i unutranja jezera u sve rasplinutijem prekrivau horizonta. Kako je nebo oko tih oblanih vrhova liilo na okean, i kako more obino odra ava boju neba, ta nebeska slika reprodukovalaje daleki pejza na koji e se sunce ponovo spustiti. Da bi se prekinula iluzija bilo je dovoljno spustiti pogled znatno nie, ka pravom moru: ono vie nije bilo usijana podnevna ploa, ni ljupka i namrekana povrina. Zraci dana padali su gotovo horizontalno i obasjavali su jo samo onu stranu talasia koja je bila okrenuta njima, dok je druga ostajala sasvim tamna. Voda je tako dobila reljef koji kao daje bio izraen u metalu, s jasnim istaknutim i udubljenim senkama. Sva prozirnost je nestala. Tada je nastupio sasvim obian, ali, kao uvek, nevidljiv i trenutan prelaz iz veeri u no. Sve se promenilo. Po nebu, koje je ka horizontu bilo tamno, iznad njega bledouto a ka zenitu prelazilo u plavo, rasprili su se poslednji oblaci stvoreni smirajem dana. Od njih vrlo brzo nije ostalo nita osim mravih i boleljivih senki nalik na kulise koje nam posle predstave, kad se pogase svetla, iznenada otkrivaju svoje siroma tvo, krhkost i nedovrenost i pokazuju nam da stvarnost iju su iluziju uspele da stvore ne ishodi iz njihove prirode, ve iz vetog poigravanja svetlou i perspektivom. Koliko god su maloas bile ive i promenljive iz asa u as, toliko sad izgledaju ovrsle u nekakav nepomian i bolan oblik posred sve tamnijeg neba koje e ih uskoro progutati.
Novi svet
5j
Trei deo NOVI SVET
ZONA EKVATORIJALNIH KIA

U Dakaru smo se oprostili sa Starim svetom i, ne videvi ostrva Zelenog rta, stigli smo do sudbonosnog sedmog stepena severne geo grafske irine, gde je Kolumbo 1498, na svom treem putovanju kad je bio na dobrom putu da otkrije Brazil, skrenuo ka severozapadu i pukim udom uspeo da ne promai, petnaest dana kasnije, Trinidad i obalu Venecuele. Bliili smo se zoni ekvatorijalnih kia od koje su moreplovci ranije zazirali. Vetrovi obe hemisfere zaustavljali su se na granicama te zone, gde su jedra nedeljama mlitavo visila jer nije bilo ni daka vetra da ih pokrene. Vazduh je tako nepomian da ovek pomilja kako se nalazi u zatvorenoj prostoriji, a ne na puini; tamni oblaci iju ravnoteu ne re meti nikakav povetarac, osetljivi samo na silu tee, lagano se sputaju na morsku povrinu i tu se raspadaju. Da nisu toliko tromi, istili bi uglaa nu povrinu svojim oklembeenim krajevima. Posredno osvetljen zraci ma nevidljivog sunca, okean daje uljast i jednolian odsjaj, jai od onog koji alje mastiljavo nebo, i izokree uobiajene odnose svetlosnih sna ga izmeu vazduha i vode. Kad mae glavom, ovek dobij a jednu verodostojniju sliku morskog pejzaa, na kojoj su nebo i more zamenili mesta. Preko tog horizonta, koji je postao skuen i blizak zato to su ele menti tako pasivni a svetlost smanjena, lenjo lutaju neko zrnevlje i krat ki, magliasti stubovi, jo smanjuju prividno rastojanje mora od obla nog svoda. Izmeu tih susednih povrina, brod klizi s nespokojnom ur bom, kao da se plai skorog guenja. Ponekad se neko zrno priblii, iz gubi svoje obrise, istegne se i osine palubu svojim vlanim repovima. Zatim na drugoj strani ponovo nae svoj vidljivi oblik im izgubi svoje zvuno bie. Svaki ivot je napustio more. Ispred broda, vrstog i ritminog u poreenju s nasrtajima pene na njegov kljun, moglo se videti samo piju-
vm
52
Klod Levi-Stros
skanje tamnih jata delfina koj i su ljupko prestizali talase u bekstvu. Nije dan trag pare nije vie presecao horizont; intenzivno plavo more vie nije naseljavala flota nenih opnastih jedara, svetloljubiastih i ruia stih, morskih mekuaca nautila. D a l i e nas s druge strane ovog zamrlog bazena doekati neko od onih uda koja su viali moreplovci u stara vremena? Dok su prolazili ovim netaknutim prostranstvima, oni su manje udeli da otkriju novi svet, a vie da utemelje prolost starog. Potvrdila im se verodostojnost pria o Adamu i Odiseju. Kad je na svom prvom putovanju pristao uz obalu Antila, Kolumbo je bio uveren daje stigao u Japan, alijo vie da je naao Zemaljski raj. Cetiristo godina koje su otad protekle nisu mogle izbrisati tragove velikog razdvajanja kontinenata, zaslunog stoje Novi svet, tokom deset ili dvadeset milenija, ostao po strani od istorijskih pre okreta. On ih je zamenio neim drugim, u drukijoj ravni. Ubrzo sam shvatio d a j e Juna Amerika, upravo zahvaljujui tom tajanstvenom do gaaju, ako vie i nije bila Rajski vrt pre pada, i dalje ostala u zlatnom dobu, barem za one koji su imali para. Ta njena srea sad se topila kao sneg na suncu. Staje od nje danas ostalo? Svedena na skupu banju do koje mogu stii samo privilegovani, ona je iz osnova promenila svoju prirodu: nije vie vena, ve istorijska, nije vie metafizika, ve dru tvena. Ljudski raj koji je ugledao Kolumbo nastavlja da traje u slatkom ivotu rezervisanom za bogatae, ali u njemu i propada. aavo nebo i teka atmosfera kine zone nisu samo vidljivi znaci linije ekvatora. Oni su sr podneblja pod kojim se susreu dva sveta. Taj sumorni element koji ih razdvaja, ta bonaca u kojoj opake sile samo obnavljaju svoju energiju, poslednje su tajanstvene barijere izmeu ono ga to su, koliko jue, bile dve planete, suprotstavljene tako razliitim uslovima ivota da prvi oevici nisu mogli da veruju da su oni na obema jednako ljudski. Kontinent koji je ovekjedva dotakao ponudio se ljudi ma iju gramzivost njihov rodni kontinent vie nije mogao da zadovolji. Ovaj drugi greh bi morao sve ponovo dovesti u pitanje: Boga, moral i zakone. Sve bi moralo, istovremeno, i na protivrean nain, da bude po tvreno injenicama i osporeno pravom. Proveriti treba biblijski Rajski vrt, antiko Zlatno doba, Vrelo vene mladosti, Atlantidu, Hesperide, pastorale i Ostrva izobilja; ali treba prepustiti sumnji, pred prizorom jed nog srenijeg oveanstva (koje to nije uistinu bilo, ali g a j e potajna griza savesti takvim proglasila) i otkrovenje, spasenje, obiaje i prava. Nikad oveanstvo nije bilo na tako munoj probi, niti e ikada biti, osim moda ako mu se jednog dana otkrije neka druga, milionima kilo metara udaljena planeta nastanjena ivim biima. Mi, pri tom, znamo da su takva rastojanja teorijski savladiva, dok su prvi moreplovci strahovali da e se suoiti s nitavilom.
Novi svet
53
Da bismo odmerili apsolutni, sveobuhvatni, nepomirljivi karakter dileme u koju je, po njegovom sopstvenom oseanju, bilo zatvoreno o veanstvo XVI veka, moramo se prisetiti nekoliko dogaaja. U onu Hispaniolu (danas Haiti i San Domingo) gde je populacija uroenika, koja je 1492. brojala oko sto hiljada, za samo jedan vek smanjena na dve stotine - a umirali su od uasa i gaenja nad evropskom civilizacijom jo vie nego od boginja i batina - kolonizatori su neprestano slali komi sije da ispitaju prirodu lokalnog stanovnitva. Jesu li oni zaista ljudi, treba li u njima videti potomke onih deset plemena koja su se izgubila u Izraelu? Ili Mongole koji su tu doli na slonovima? Ili Skotlanane koje je pre nekoliko stolea tu doveo knez Modok? Da li su oni oduvek pagani ili bivi katolici koje su pokrstili sveti Toma i jeretici? Nisu ak bili sigurni jesu li to uopte ljudi ili nekakva avolja stvorenja ili ivotinje. Tako je mislio kralj Ferdinand kad je 1512. slao bele robinje u zapadnu Indiju elei da sprei pance da se ene uroenikim enama "koje ni izdaleka nisu razumna stvorenja". Napori Las Kasasa da ukine prisilni rad nisu izazivali samo zgraavanje nego jo vie nevericu doseljenika: "Znai li to", galamili su oni, "da ovek vie ne moe da se slui ni tegleom marvom?" Meu svim tim komisijama, najopravdanij a slava pripada onoj ko ju su inili monasi svetog Jeronima; ona zadivljuje koliko skrupuloznou, na koju su kolonijalni pohodi zaboravili jo 1517, toliko i osvetljavanjem mentalnih stavova toga vremena. Monasi su sproveli pravu psiho-socioloku anketu slinu najmodernijim kanonima; kolonisti su mo rali da odgovaraju na upitnik smiljen da utvrdi da li su, po njima, Indi janci "sposobni da ive samostalno, kao kastiljanski seljaci". Svi odgo vori su bili negativni: "U najboljem sluaju, moda e to moi njihovi unuci; ali, Indijanci su tako duboko pokvareni da se i u to moe sumnja ti; na primer: oni bee od panaca, odbijaju da rade bez nadoknade i u izopaenosti idu dotle da poklanjaju svoja dobra; nee da se odreknu svojih drugova kojima su panci odsekli ui." Zakljuak je jednoduan: "Za Indijance je bolje da postanu ljudi-robovi nego da ostanu slobodne ivotinje..." Nekoliko godina kasnije, jedno svedoanstvo upotpunjuje te optu be: "Oni jedu ljudsko meso, nemaju nikakvog sudstva; idu sasvim goli, jedu presne buve, paukove i crve... Nemaju bradu, a ako im nekim slua jem i izraste, poure daje oupaju." (Oric pred savetom Indije, 1525). Uostalom, u tom istom trenutku, na susednom ostrvu (prema Ovijedovom svedoenju) Indijanci su hvatali belce i davili ih u moru, a za tim su vie nedelja budno motrili tela utopljenika da bi videli jesu li podlona truljenju. Poreenje ta dva istraivanja namee dva zakljuka: belci su se pozivali na drutvene nauke, a Indijanci su imali vie povere-
54
Klod Levi-Stros
nja u prirodne; dok su belci izjavljivali da su Indijanci ivotinje, ovi su se zadovoljavali pretpostavkom da su belci bogovi. Pri jednakom nezna nju, postupanje Indijanaca je svakako bilo dostojnije oveka. Intelektualna iskuenja dodaju moralnom nemiru i neto patetike. Za nae putnike sve je bilo tajna; Slika sveta Pjera d'Eija govori o novootkrivenom i krajnje srenom oveanstvu, "gens beatissima", sastavlje nom od pigmeja, prastarih, pa ak i bezglavih stvorenja. Pjer Mrtir opi suje udovine ivotinje: zmije sline krokodilima; ivotinje s telom goveeta i slonovskom surlom; etvoronone ribe s kravljom glavom, s leima iaranim mnotvom bradavica i s kornjainim oklopom. A to su zapravo udavi, tapiri, morske krave, nilski konji i morski psi (na portu galskom tubarao). S druge strane, ono stoje zaista bilo tajanstveno nije izazivalo nikakvo uenje. Zar Kolumbo u svojim slubenim izvetajima ne pominje, da bi opravdao naglo skretanje s puta zbog kojeg je za dlaku promaio Brazil, krajnje neobine okolnosti, koje se od tada vie nikad nisu ponovile, naroito u toj veito vlanoj zoni: paklenu egu koja je onemoguavala da se ode do skladita namirnica, burad s vodom i vinom koja su se rasprskavala, ito koje se samo od sebe zapalilo, sla ninu i suvo meso koji su se za nedelju dana pretvorili u peenje, sunce koje je tako estoko peklo d a j e posada strahovala da e biti iva spalje na. Blaeno stolee u kojem je sve jo bilo mogue, kao s t o j e moda i danas zahvaljujui leteim tanjirima. Zar Kolumbo nije susreo sirene upravo ovde, u vodama kojima mi sad plovimo? Video ih je, zapravo, na kraju prvog putovanja, u Karipskom moru, ali to nije bilo daleko od amazonske delte. "Tri sirene", pria on, "izdigle su tela iznad povrine mora, i premda nisu bile onako lepe kao to ih slikari predstavljaju, njihova okrugla lica izvesno su ima la ljudski oblik." Morske krave imaju okruglu glavu i vimena na grudi ma; kad doje mladune, enke ih pridravaju nogom, pa takvo prepo znavanje nije bilo neobino u doba kad su ljudi bili spremni da opiu (pa ak i nacrtaju) stabljike pamuka u cvetu kao "ovije drvo": stablo s ko jeg kao plodovi vise itave ovce okaene za lea, i treba ih samo oiati. Tako isto, kad Rabie u etvrtoj knjizi o Pantagruelu, oslanjajui se, bez sumnje na izvetaje moreplovaca koji su se vratili iz Amerike, iscrtava prvu karikaturu onoga to etnolozi danas nazivaju sistemom srod stva, on slobodno veze po retkom platnu, jer je teko zamisliv sistem srodstva u kojem starac moe zvati unuku "moj otac". U svim tim slua jevima vidimo da je u svesti XVI veka nedostajao jedan element vaniji od znanja, jedna osobina bez koje nema naunog miljenja. Ljudi toga doba nisu oseali stil univerzuma; kao to bi i danas, na planu likovnih umetnosti, neki seljak koji je uoio izvesne spoljne osobine talijanskog slikarstva ili crnake skulpture, a ne njihov znaenjski sklad, bio nespo-
Novi svet
55
soban da razlikuje plagijat od autentinog Botielija, ili neki predmet s pijace od fanske figurice. Sirene i ovije drvo su druga stvar, oni nisu samo objektivne greke: na intelektualnom planu, to su pre zablude proizale iz uroenog nedostatka umova koji su, uprkos svojoj genijalnosti i prefmjenosti u drugim oblastima, imali slabu mo zapaanja. Zbog tih greaka ih ne osuujemo, ve im pre odajemo priznanje za sve to su postigli uprkos svom nesavrenstvu. Paluba broda koji plovi ka Americi prua modemom oveku bolju akropolu za molitvu od one atinske. Vie te neemo potovati, anemina boginjo, uiteljico ustajale civilizacije! Vinuvi se iznad onih junaka moreplovaca, istraivaa i osvajaa Novog sveta, uesnika u jedinoj pot punoj pustolovini datoj oveanstvu (putovanje na mesec jo ekamo), moja misao se uzdie ka vama, preivelim pripadnicima zalea ljudskog roda koji je platio tako surovu cenu za ast da pridrava vrata: Indijanci, vi koji ste svojim primerom, preko Montenja, Voltera, Rusoa i Didroa obogatili materiju kojom me je hranila kola, Huroni, Irokezi, Karaibi, Tupi, evo me! Prva svetlost koju je Kolumbo opazio i ponadao se da dolazi sa obale, iako se kopno jo nije videlo, poticala je od jedne morske vrste svitaca koji bacaju svoja jajaca izmeu zalaska sunca i izlaska meseca. Upravo tu istu svetlost ja sada nazirem, tokom ove besane noi na palu bi, dok ekam da se ukae Amerika. Jo odjue.Novi svet je tu; ne na vidiku, obala je odve udaljena, mada brod polako skree ka jugu da bi se postavio na osu koja, od Kabo Sao-Agostina do Rija, ide paralelno sa obalom. Najmanje dva-tri dana putovaemo du Amerike. Ni velike morske ptice jo ne najavljuju kraj putovanja: kretave dugorepe igre i tiranske burnice koje primoravaju pelikane da u letu ispuste plen; naime, te ptice se otiskuju daleko od kopna, to je Kolumbo, na svoju veliku alost saznao tek nakon to je, na debeloj puini, pozdravio njihov let kao svoju veliku pobedu. Sto se tie leteih riba, koje se odbacuju uvis udarcem repa o vodu, a zatim raire nih peraja kroz vazduh prevaljuju znatna rastojanja dok srebrne varnice prte u svim pravcima nad plavim kotlom mora, one su se prilino proredile poslednjih dana. Putniku koji mu se pribliava, Novi svet se prvo predstavlja kao miris, vrlo razliit od onog kakav smo zamiljali u Pari zu na osnovu jedne verbalne asonance; taj miris je teko opisati nekome ko ga nije udahnuo. U poetku izgleda kao da morski mirisi iz prethodnih nedelja vie ne krue slobodno, kao da udaraju o neki nevidljiv zid; tako nepokretni, oni vie ne pobuuju panju, te se ona oslobaa za drukije mirise, neodredive na osnovu prethodnog iskustva; umski povetarac koji se smenjuje s mirisima staklene bate, kvintesencijom biljnog carstva ija je
56
Klod
Levi-Stros
specifina sveina tako koncentrisana da se ispoljava kao mirisna opojnost, poslednja nota snanog akorda, razloenog tako kao da istovreme no treba da razdvoji i spoji uzastopne trenutke aroma razliitog porekla. To e razumeti samo oni koji su uronili nos u srce tek rasporene egzoti ne paprike, nakon to su u nekom botequinu brazilskog serto udahnuli slatkasti crni smotuljak fumo de rlo, fermentisane listove duvana uvije ne kao uad i duge nekoliko metara; samo oni koji u spoju tih srodnih mirisa nalaze Ameriku, jedino mesto na svetu gde je poznata tajna njiho vog pripremanja. Meutim, kad se sledeeg dana, u etiri sata ujutru, ukazao Novi svet, njegova vidljiva slika bila je dostojna njegovog mirisa. Dva dana i dve noi otkriva nam se ogroman planinski venac; ogromnim ga ne ini njegova visina, ve to to se stalno ponavlja, jednak sebi, tako daje ne mogue razaznati gde poinju a gde se zavravaju planinski vrhovi u tom nizu. Na vie stotina metara iznad talasa, planine izdiu svoje zidine od uglaanog kamena, naslage izazovnih i sumanutih oblika kakve po nekad moemo videti na peanim zamkovima koje su naeli talasi, ali za kakve nismo ni slutili da mogu postojati u tolikim razmerama, barem ne na naoj planeti. Taj utisak ogromnosti svojstven je Americi; ovek se s njim sree svuda, u gradovima i u prirodi; doiveo sam ga i na obali i na visoravni ma centralnog Brazila, u bolivijskim Andima i Stenovitim planinama Kolorada, u predgraima Rija i Cikaga i na ulicama Njujorka. Svuda nas obuzima isto zaprepaenje; ovi prizori podseaju na druge, ove ulice su ulice, ove planine su planine, ove reke su reke: otkud oseanje tuine? Naprosto otud stoje odnos izmeu veliine oveka i veliine stvari toli ko poremeen da uobiajene mere vie ne vae. Kasnije, kad se srodi sa Amerikom, ovekovo oko se gotovo automatski prilagoava i usposta vlja normalan odnos izmeu krajnosti; taj rad je postao neprimetan, o njemu svedoi tek mentalni trzaj po izlasku iz aviona. Ali ta uroena nesamerljivost dva sveta proima i deformie nau sposobnost rasuiva nja. Oni koji tvrde daje Njujork ruan samo su rtve jedne zablude opa anja. Poto jo nisu nauili da promen skalu, uporno sude o Njujorku kao o gradu i kritikuju avenije, parkove, spomenike. Dodue, Njujork je nesumnjivo i objektivno grad, ali prizor koji prua evropskim ulima pripada drugom redu veliine, onom kojem pripadaju nai prirodni pej zai, dok nas ameriki pejzai uvlae u jo ogromniji sistem koji ne mo emo ni sa im uporediti. Lepota Njujorka ne proizlazi, dakle, iz njego ve prirode grada, ve iz toga to nae oko neizbeno (ako nije neprilago dljivo) premeta grad u ravan vetakog pejzaa, gde naela urbanizma vie ne igraju nikakvu ulogu: tu su jedine znaajne vrednosti barunasto svojstvo svetlosti, prefinjenost udaljenog, uzvieni ponori u podnoju oblakodera i senovite doline s raznobojnim automobilima kao cveem.
Novi svet
57
Posle toga, s jo veom nelagodom govorim o Rio de aneiru, koji me odbija uprkos svojoj toliko slavljenoj lepoti. Kako da kaem? ini mi se da predeo Rija ne pripada razmeri njegovih sopstvenih dimenzija. Putniku koji ulazi u zaliv, Glava eera, Korkovado, sve te toliko hvalje ne take, izgledaju kao krnji zubi razbacani u etiri ugla bezubih vilica. Te neplanske geografske izrasline, gotovo neprestano obavijene prlja vom tropskom maglom, ne uspevaju da popune preveliki horizont. Ako elimo da se pomirimo s tim prizorom, treba da pristupimo zalivu sa suprotne strane i da ga posmatramo odozgo. S morske strane, usled ilu zije suprotne njujorkoj, ovde se priroda pokazuje kao gradilite. Ni dimenzije zaliva Rija ne mogu se sagledati pomou vizuelnih odrednica: sporo kretanje lae, njeno manevrisanje izmeu ostrva, sve ina i mirisi to se naglo sputaju iz uma na brdima, sve to nagovetava neku vrstu fizikog kontakta s cveem i stenama koji jo ne postoje kao materijalni objekti, ali za putnika unapred uobliuju fizionomiju konti nenta. I opet pomiljamo na Kolumba: "Drvee je bilo toliko visoko da se inilo da dodiruje nebo; i, ako sam dobro razumeo, ono nikad ne gubi lie: u novembru, kad sam ga video, bilo je zeleno i svee kao u paniji u maju; neka stabla su bila u cvetu, a neka su ve nosila plodove... Kud god se okrenem, ujem slavuja, a prate ga hiljade ptica razliitih vrsta." Evo Amerike, kontinent je na vidiku. On je sainjen od svih pojava i bia koji su u suton oivljavali oblani horizont zaliva; ali za pridolicu, ti pokreti, oblici i svetlosti ne ukazuju na pokrajine, zaseoke i gradove, ne oznaavaju ume, polja, doline i predele, ne doaravaju poduhvate i napore pojedinaca koji jedni druge ne poznaju, jer je svaki od njih zatvo ren u uzak vidokrug porodice i zanimanja. Sve to ivi jedinstvenim i globalnim ivotom. Ono to me sa svih strana okruuje i pritiska nije neiscrpna raznovrsnost stvari i bia, ve jedan jedini udesan entitet: Novi svet.
IX GVANABARA
Zaliv zadire u samo srce Rija; putnici se iskrcavaju u strogom cen tru kao da su drugu polovinu, novi Is, ve progutali talasi. U uzvesnom smislu je zaista tako, jer se prvi grad, obina tvrava, nalazio na stenovitom ostrvcetu koje je brodi zaobiao i koje jo nosi ime osnivaa: Vilgenjon. Pod mojim nogama je Avenida Rio-Branko, gde su nekad staja la sela tupinamba, a u depu mi je etnoloki brevijar ana de Lerija.
58
Klod Levi-Stros
On je ovamo dolazio pre trista sedamdeset i osam godina, iz dana u dan, s desetoricom drugih Zenevljana, protestanata koje je Kalvin slao u potragu za Vilgenjonom, svojim nekadanjim kolskim drugom, kad se ovaj preobratio, jedva godinu dana po dolasku u zaliv Gvanabara. Taj neobian ovek koji se ogledao, zaredom, u svim zanatima i dotakao svih problema, borio se protiv Turaka, Arapa, Italijana, kotlandana (on je oteo Mariju Stjuart da bi omoguio njenu udaju za Fransoa II) i Engle za. Vienje na Malti, u Aliru i u bici kod Serizola. A gotovo na kraju svoje pustolovne karijere, kad je izgledalo da se, posle nekog razoara nja u slubi, konano posvetio vojnoj arhitekturi, odluio je da ode u Brazil. Ali i tu su mu planovi srazmerni njegovom nemirnom i ambicio znom duhu. ta namerava da radi u Brazilu? Da osnuje koloniju, ali svakako i da sebi skroji imperiju; a neposredni cilj bio mu je da izgradi utoite za progonjene protestante koji bi napustili metropolu. Kao kato lik i, verovatno, slobodan mislilac, stie pokroviteljstvo Kolinjija i lorenskog kardinala. Posle kampanje za pridobijanje vernika obe veroispovesti, koju je vodio i na javnom trgu medu propalicama i odbeglim robijaima, konano mu polazi za rukom, 12. jula 1555, da ukrca est stotina ljudi na dva broda: bila je to mesavyia pionira iz svih stalea i kriminalaca izvuenih iz zatvora. Zaboravio je samo ene i namirnice. Polazak je bio teak; dvaput su se vraali u Dijep; kad su konano digli sidro, 14. avgusta, poele su nevolje: tue na Kanarskim ostrvima, kvarenje vode na brodu, skorbut. Na kraju se usidrio, 10. novembra, u zalivu Gvanaraba, gde su se Francuzi i Portugalci ve nekoliko godina borili za naklonost uroenika. Tadanji povlaen poloaj Francuske na brazilskoj obali posta vljao je neobine probleme. Takva situacija je svakako nastala poet kom veka, kad su zabeleena mnoga francuska putovanja - posebno pu tovanje iz 1503, kad se Gonvil vratio iz Brazila kao indijanski zet - da kle, gotovo u isto vreme kad je Kabral otkrio Zemlju svetog krsta 1500. Treba li ii jo dalje? Da li zbog toga to su Francuzi odmah nazvali novu zemlju Brazil (ta re je - sa ljubomorno uvanih razloga - od dva naestog veka bila poznata kao naziv mitskog kontinenta s kojeg je poti calo drvo za proizvodnju boja) i to je francuski jezik preuzeo mnogo reci direktno iz urodenikih dijalekata, bez posredovanja iberijskog: ana nas, manioc, tamandu, tapir, jaguar, sagouin, agouti, ara, caiman, tou can, coati, acajou, itd., treba zakljuiti da se predanje iz Dijepa, po ko jem je an Kuzen otkrio Brazil etiri godine pre Kolumba, temelji na istini? Kuzen je na brodu imao nekog Penzona, a upravo su Penzoni ohrabrili Kolumba kad je u Palosu izgledao reen da se okane projekta; uz to, i na "Pinti" je tokom prvog putovanja zapovednik bio neki Penzon, i Kolumbo se s njim savetovao kad god je planirao promenu prav-
Novi svet
59
ca; konano, Kolumbo je odustao od puta (koji e, tano godinu dana kasnije, dovesti jednog drugog Penzona sve do Kaba Sao-Agostina i omo guiti mu da prvi zvanino otkrije Brazil) ime je propustio zgodnu pri liku da stekne dodatnu slavu. Ako se ne dogodi udo, taj problem nikad nee biti reen, jer su arhivi Dijepa, zajedno s Kuzenovim izvetajem, izgoreli u XVII veku za vreme engleskog bombardovanja. Ali, dok sam prvi put stupao na bra zilsko tlo, nisam mogao da se ne prisetim svih onih burlesknih i tragi nih dogaaja koji su jo pre etiristo godina svedoili o prisnosti Francu za i Indijanaca: normanskih tumaa koji su pokleknuli pred prirodom, oenili se uroenicama i postali ljudoderi; nesrenog Hansa tadena koj i je godinama strepeo iekujui svakog dana da bude pojeden, alibi ga svaki put spasao srean sluaj, i koji je uveravao Indijance daje Fran cuz pokazujui svoju riu bradu, nimalo nalik iberijskoj, pa mu je kralj Konijam Bebe jednom odgovorio: "Ve sam zarobio i pojeo pet Portu galaca koji su tvrdili da su Francuzi; ali, svi su lagali!" Pomislio sam i na to koliko je morala biti razvijena trgovina kad je fregata "Plerin" mogla 1531. godine doneti u Francusku tri hiljade leopardovih koa, trista majmuna i esto papagaja "koji su ve znali nekoliko francuskih reci"... Najednom ostrvu usred zaliva, Vilgenjon osniva tvravu Kolinji; Indijanci je grade i snabdevaju malu koloniju; ali poto im je brzo dozlo grdilo da daju a da nita ne dobijaju za uzvrat, spaavaju se naputanjem svojih sela. U tvravi vladaju glad i boletine. Poinje da se ispoljava Vilgenjonova tiranska ud; pobunjeni robijai bivaju masakrirani. Epi demija prelazi na kopno: zaraeni su malobrojni Indijanci koji su ostali verni misiji. Osamsto Indijanaca umire. Vilgenjon se ne obazire na ovozemaljske tekoe; zaokupljen je duhovnom krizom. U dodiru s protestantima, preobraa se i moli Kalvi na da mu poalje misije koje e ga izvesti na novi put. Tako 1556. dolazi do putovanja u kojem uestvuje Leri. Tad ova pria dobija tako neobian obrt da me udi stoje ve nije epao neki romanopisac ili scenarista. Kakav bi to bio film! Izolovani na kontinentu poznatom koliko i druge planete, u potpunom neznanju o tamonjoj prirodi i ljudima, nesposobni da obrauju zemlju kako bi preiveli, sasvim zavisni od stanovnitva iji jezik ne razumeju i koje ih je omrznulo, napadnuti boletinama, ti Francuzi - aica ljudi - koji su se izloili svakakvim opasnostima da bi izbegli sukobe na starom konti nentu i zasnovali ognjite tamo gde, zahvaljujui toleranciji i slobodi, moe uporedo postojati vie vera, hvataju se u sopstvenu zamku: prote stanti pokuavaju da preobrate katolike, a ovi protestante. Umesto da rade kako bi preiveli, provode nedelje i nedelje u sumanutim rasprava ma: kako treba protumaiti Tajnu veeru? Treba li pomeati vodu i vino
60
Klod Levi-Stros
za posveenje? Oko euharistije i ina krtenja vode se pravi teoloki turniri, a Vilgenjon se posle njih as preobraa, a as vraa u staru veru. Oni ak alju izaslanika u Evropu da se posavetuje s Kalvinom kako bi ovaj razjasnio sporne take. U meuvremenu se sukobi udvostruavaju. Vilgenjonove duhovne moi poputaju; Leri kae da su mu se raspoloenje i strogost mogli predvideti po boji odee koju je nosio. Na kraju se okree protiv protestanata i poinje da ih mori glau; oni prestaju da uestvuju u zajednici i udruuju se sa Indijancima. Idili koja je meu njima nastala dugujemo remek-delo etnografske literature Pu tovanje u brazilsku zemlju Zana de Lerija. Kraj pustolovine je tuan: enevljani uspevaju, ne bez muke, da se ukrcaju na jedan francuski brod; u odlasku, kad su jo bili snani, veselo su "skidali kajmak" s brodova koje bi sreli na putu, to jest pljakali ih; sad o tome nema ni govora: na brodu vlada glad. Jedu majmune i one papagaje koji su bili tako dragoceni da je jedna Lerijeva indijanska prijateljica odbila da im ustupi svog ako joj za uzvrat ne daju top. Pacovi i mievi iz utrobe broda, poslednja hrana, dostiu cenu od etiri zlatnika po komadu. Ponestaje i vode. Go dine 1558, posada se iskrcava u Bretanji, polumrtva od gladi. Na ostrvu se kolonija raspada u atmosferi pogubljenja i terora; omr znut od svih, smatran izdajnikom od jednih, otpadnikom od drugih, opa san za Indijance, uplaen od Portugalaca, Vilgenjon odustaje od svog sna. Tvrava Kolinji, kojom komanduje njegov neak, Boa-le-Kont, pa da u ruke Portugalaca 1560. godine. U Riju, kojim e se sad neko vreme hraniti moj duh, prvo pokua vam da razaznam ukus te pustolovine. U stvari, bilo je sueno da ga otkrijem jednog dana u dnu zaliva, tokom arheolokog izleta koji je organizovao Museu Nacional u ast nekog japanskog naunika. Izviaki brodi nas je ostavio u nekoj barutini gde je rala stara nasukana olupi na; ona izvesno nije poticala iz XVI veka, ali je ipak unela istorijsku dimenziju u te prostore u kojima nita nije ukazivalo na proticanje vre mena. Pod niskim oblacima, iza zavese od sitne kie koja je neprestano sipila od jutra, u daljini se nije video grad. Preko kraba, od kojih je vrveo crni mulj, i barske flore za koju se nikad ne moe rei da li se iri zato to se razmnoava ili zato to truli, u umi su se kao svetle siluete razaznavale kolibe od slame neodreene starosti. Jo dalje, planinske padine tonule su u sivu maglu. Kad smo se pribliili drveu, nali smo se na cilju psete: u peari gde su seljaci nedavno otkrili komadie grnarije. Opipavam tu grubu keramiku, ija graa, kao i bela gle oiviena crve nim i sitan splet crnih crtica, nedvosmisleno ukazuju na Tupi-Indijance, kao i bela gle oiviena crvenim i sitan splet crnih crtica; taj lavirint, kau, treba da odagna zle duhove koji trae ljudske kosti nekad uvane u urnama. Objanjavaju mi da smo do nalazita, jedva pedesetak kilome-
Novi svet
61
tara udaljenog od centra grada, mogli stii i automobilom, ali su putevi neprohodni zbog kie, p a j e postojala opasnost da ostanemo blokirani nedelju dana. To bi znailo jo vie se pribliiti jednoj prolosti koja nije uspela da izmeni ovo melanholino mesto, gde je Leri moda prekrai vao ekanje posmatrajui hitre pokrete tamne ruke s lopaticom namoe nom u crni lak, onih "hiljadu sitnih ljupkosti, poput isprepletanih ara, ljubavnih jezera i drugih ludorija", iju zagonetku danas odgonetam na poleini jedne otkopane glinene krhotine. Prvi susret s Rijom bio je drukiji. Evo me, prvi put u ivotu, na drugoj strani ekvatora, u tropima, u novom svetu. Koji e mi znak omo guiti da prepoznam tu trostruku promenu? Koji e m i j e glas potvrditi, koja e dosad nepoznata nota najpre odjeknuti u mom uhu? Moje prvo zapaanje je jalovo: nalazim se u jednom salonu. Odeven lake no obino, dok gazim po talasastim vijugama obloge od belog i crnog mozaika, primeujem poseban ambijent u tim uskim i mranim ulicama koje presecaju glavnu aveniju; prelaz izmeu kua i plonika manje je izrazit nego u Evropi; uprkos sjaju svojih izloga, prodavnice izlaze na ulicu; ljudima je svejedno da li su unutra ili napolju. Ulica, zapravo, nije samo mesto kojim se prolazi; tu se ljudi zadravaju. U isti mah je ivahna i mirna, bunija i bolje zatiena od naih; uspevam da naem poreenje koje me nadahnjuje. Naime, promena hemisfe re, kontinenta i podneblja, barem za trenutak, samo ini suvinim tanki zastakljeni pokriva koji u Evropi uspostavlja istovetne uslove: ini se d a j e Rio na otvorenom izgradio milanske "Gallerias", amsterdamski "Galerij", parike Panorame ili hol stanice Sen-Lazar. Putovanja obino zamiljamo kao premetanje u prostoru. Malo je to. Svako putovanje se istovremeno upisuje u prostor, u vreme i u dru tvenu hijerarhiju. Jedan utisak se moe definisati samo ako se istovre meno prenese na tri ose, a kako sam prostor ve ima tri dimenzije, po trebno ih je najmanje pet da bi se putovanje predstavilo na pravi nain. U to sam se uverio im sam kroio u Brazil. Izvesno je da se nalazim na drugoj strani Atlantika i ekvatora, sasvim blizu tropa. Mnoge stvari mi to potvruju: ova spokojna i vlana toplota koja moje telo oslobaa uobi ajene teine vunene odee i ukida suprotnost izmeu kue i ulice (koju sam kasnije prepoznao kao jednu od konstanti moje civilizacije); uosta lom, ubrzo u nauiti da ovde umesto nje vlada druga suprotnost, ona izmeu oveka i divljine, koje nema u mojim potpuno humanizovanim pejzaima; tu su i palme, novo cvee i gomile zelenih kokosovih oraha u batama kafea: poto im odseemo vrh, iz njih isisavamo slatku i svezu tenost s mirisom podruma. Ali oseam i druge promen: bio sam siromaan, a sad sam bogat; najpre zato to su se promenili moji materijalni uslovi, a onda i zato to
62
Klod Levi-Sros
je cena lokalnih proizvoda neverovatno niska: ovaj ananas bi me kotao dvadeset sua, ovaj grozd banana dva franka, ovi pilii koje talijanski bakalin pee na ranju etiri franka. Covek bi pomislio da j.e u zamku gospe Tartine**. Najzad, stanje raspoloivosti koje stvara luka, veliko duno ponuena mogunost, ali i oseanje obaveze da se ona iskoristi, izazivaju neodreen stav svojstven obustavljanju uobiajene kontrole i gotovo obrednom preputanju razuzdanosti. Putovanje nesumnjivo mo e delovati i na dijametralno suprotan nain, kao to sam osetio na svojoj koi kad sam, posle primirja, doao u Njujork bez novca; meutim, bilo daje posredi promena navie ili nanie, poboljanje ili pogoranje mate rijalnih uslova, trebalo bi da se dogodi udo pa da putovanje u tom smi slu nita ne izmeni. Prenosei nas hiljade kilometara dalje, ono nas u isti mah podie ili sputa nekoliko stepenica na statusnoj lestvici. Ono nas premeta, ali i izmeta - nabolje ili nagore - te se boja i ukus razliitih mesta ne mogu odvojiti od nepredvidljivog drutvenog poloaja u ko jem smo ih okusili. Nekad su putovanja sueljavala putnika s civilizacijama izrazito drukijim od njegove, koje su ostavljale snaan utisak pre svega svojom neobinou. Ali, u poslednjih nekoliko stolea takve prilike su postaja le sve rede. Bilo da ode u Indiju ili u Ameriku, modemi putnik je manje iznenaen no to to eli da prizna. Birajui odredita i puteve do njih, dajemo sebi slobodu da odluimo kog datuma emo stupiti u mehaniku civilizaciju i kojim ritmom emo njome ovladavati. Traganje za egzoti kom svodi se na uoavanje preuranjenih ili okasnelih stanja nekog po znatog razvoja dogaaja. Putnik postaje sakuplja starina, a manjak ne kih objekata prisiljava ga da se okane svoje galerije crnake umetnosti i da se okrene starim suvenirima kupljenim tokom etnji po buvljim pija cama nastanjenog sveta. Te razlike se mogu opaziti ve u srcu grada. Kao to svaka biljka cveta u odreeno doba godine, tako i svaki gradski kvart nosi peat vekova u kojima je izrastao, dostigao svoj procvat i poeo da opada. U Parizu, Mare je procvetao u XVII veku, a sad ga nagriza plesan; kasnija vrsta, Deveti kvart, cvetao je u vreme Drugog carstva, a danas njegove svenule kue zauzima fauna malih ljudi koji, poput insekata, tu nalaze odgovarajue tlo za svoje skromne aktivnosti. Sedamnaesti kvart se za mrznuo u svojoj minuloj raskoi poput kakve velike hrizanteme koja otmeno nosi sasuenu glavu, iako je njeno vreme odavno prolo. esna esti je koliko jue bio u cvetu; sad se njegovi blistavi cvetovi gue u umi zgrada koja ga postepeno stapa s pejzaem predgraa. Kad uporedimo geografski i istorijski vrlo udaljene gradove, ci klusi postaju jo sloeniji zbog nejednakih ritmova razvoja. im se udalji** Gospa Tartina je lik iz popularne pesme za decu - prim. prev.
Novi svet
63
mo od centra Rija, koji jo pripada poetku ovog veka, nailazimo na mirne ulice, dugake avenije s palmama, stablima manga i potkresanim palisandrima, gde se u batama uzdiu starinske vile. U seanju mi iskr savaju (kao i kasnije, u otmenim etvrtima Kalkute) Nica ili Bijaric pod Napoleonom III. Tropi nisu toliko egzotini koliko demodirani. O njima ne svedoi toliko vegetacija, koliko arhitektonski detalji i nagovetaj jed nog naina ivota koji nam vie pokazuje da smo neprimetno nazadovali u vremenu nego da smo preli velika prostranstva. Rio de aneiro nije izgraen kao obian grad. Zapoet na ravnom i movarnom tlu oko zaliva, kasnije se uvukao izmeu strmih padina koje ga steu sa svih strana, kao to tesna rukavica stee prste. Gradski pipci, ponekad dugaki dvadeset ili trideset kilometara, zadiru u pod noje granitnih formacija tako strmih da uz njih ne prianja nikakvo rastinje; tu i tamo, na kakvoj izolovanoj terasi ili u dubokom odaku, ipak se ugnezdilo po koje nepristupano umsko ostrvce, u koje ljudska noga, uprkos njegovoj blizini, izvesno nije kroila; u avionu nam se inilo da smo okrznuli njegove grane u onim sveim i tamnim hodnicima, dok smo lebdeli izmeu raskonih tepiha u ije emo se podnoje spustiti. Ovaj grad prezire svoje mnogobrojne breuljke, to se donekle moe objasniti nedostatkom vode na njihovim vrhovima. U tom pogledu, Rio je suta suprotnost itagongu u Bengalskom zalivu: u tamonjoj mo varnoj ravnici, na svakom malom kupastom vrhu od narandaste gline koja svetluca pod zelenom travom, podignut je usamljeni bungalov, tvr ava kojom se neki bogata brani od teke ege i od sirotinje iz ravnice. U Riju je obrnuto: te zaobljene stene, u kojima su granitni blokovi zaro bljeni kao u kalupima, tako snano odbijaju toplotu da povetarac iz pod noja klanca ne moe da uzleti. Moda su urbanisti sad resili problem, ali se 1935. u Riju ovekov poloaj na drutvenoj lestvici merio visi nom: stoje nie smetena kua, to je vii status domaina. Siromasi su iveli zakaeni za padine, u favelama, gde je crnako stanovnitvo, odeveno u izbledele prnje, smiljalo uz gitaru one ivahne melodije koje e, u vreme karnevala, silaziti s visina i, zajedno sa svojim tvorcima, osvaja ti grad. im se zaputimo nekim od gradskih puteva koji krivudaju izmeu breuljaka, pred nama iskrsava slika predgraa. Botafogo, na kraju ave nije Rio-Branko, jo izgleda kao raskoan grad, ali kad preemo Fla mengo, uinie nam se da smo u Neiju, a ako krenemo prema tunelu Kopakabana, moemo poverovati da se nalazimo u Sen-Deniju ili Bureu, koji su se malo poseljaili; tako su mogla izgledati naa predgraa pre rata 1914. U Kopakabani, koja danas lii na jea od oblakodera, tada sam zatekao samo provincijski gradi s njegovim svakodnevnim trgo vakim i zanatskim aktivnostima.
64
Klod
LeviStros
Poslednja uspomena iz Rija, iz vremena kad sam ga zauvek napu tao: hotel na ivici Korkovada, u kojem sam poseivao amerike kolege; do njega se dolazi iarom improvizovanom usred odrona, koja delimino lii na garau, delimino na planinsku kolibu; tim svojevrsnim luna parkom upravljaju paljivi mladii; Sve to da bi se, posle uspona du pustih, zaputenih, stenovitih terena koji se esto pribliavaju vertikali, stiglo na vrh breuljka, do male palate iz imperijalnog vremena, jedne terrea, to jest prizemne kue boje okera, s gipsanim ukrasima, gde se ruava na platformi pretvorenoj u terasu iznad haotine meavine beton skih zgrada, straara i gradskih celina; ovek oekuje da e na kraju takvog meovitog pejzaa videti fabrike dimnjake, ali se on ovde zavr ava blistavim i glatkim tropskim morem koje je odozgo obasjano nepojamnom meseinom. Vraam se na brod. On isplovljava, blistav od mnogobrojnih sijali ca, i klizi morem koje se pred njim ugiba: reklo bi se, kljunom zaviruje u pokretni deli slepe ulice. Predvee poinje oluja i morska puina blista poput stomaka neke dinovske ivotinje. Mesec se skriva iza razbacanih oblaka koje je vetar razvukao u cik-cak linije, krstove i trouglove. Te neobine figure izgledaju osvetljene iznutra; kao da na crnoj pozadini neba svie severna zora prilagoena posebnoj nameni u tropima. S vre mena na vreme, kroz te maglovite pojave uoavamo deli crvenkastog meseca koji zalazi za oblake, vraa se i nestaje poput zalutale i uplaene svetiljke.
X PROLAZAK KROZ TROPE

Obala izmeu Rija i Saniosa prua j o tropskih prizora iz snova. Priobalni planinski venac, koji na jednoj taki prelazi 2000 metara, spu ta se do mora i preseca ga ostrvcima i zalivima; peani sprudovi obru bljeni kokosovim stablima i vlanim umama prepunim orhideja udara ju o zidove od peanog kamena ili bazalta, te su dostupni samo s mora. Male luke, meusobno udaljene stotinama kilometara, pruaju utoite ribarima u kuama iz XVIII veka; nekad su ih od otmeno istesanog ka mena gradili brodograditelji, kapetani i viceguverneri, a sad su pretvore ne u ruevine. Angra-dos-Reis, Ibatuba, Parati, San Sebastijan, ViljaBela, mnoge take u koje su stizali zlato, dijamanti, topazi i hrizoliti iskopani u glavnim rudnicima kraljevstva, "Minas erais", posle viene-
Novi svet
65
deljnog putovanja kroz planine na leima mazgi. Kad traimo tragove tih staza du linija grebena - espigoes - teko nam je da zamislimo gustinu saobraaja koja je omoguavala da se ivi od skupljanja potkovica izgubljenih u putu. Bugenvil je pripovedao o merama predostronosti koje su pratile kopanje i prevoz. Odmah po vaenju iz zemlje, zlato je dopremano u fondacije kojih je bilo u svakom okrugu: Rio-das-Mortes, Sabara, SeroFrio. Tu je izdvajan deo za krunu, a drugi deo vraanje vlasnicima rud nika u polugama na kojima su bili utisnuti teina, finoa, broj i kraljev ski grb. Jo jednu kontrolu obavljala je ispostava smetena na pola puta izmeu rudnika i obale. Jedan porunik i pedeset vojnika naplaivali su petinu, putarinu po glavi oveka i stoke. Taj prihod se delio izmeu kra lja i odreda; zato nema nieg neobinog u tome to su karavani koji su dolazili iz rudnika i obavezno prolazili kroz tu ispostavu bili "zausta vljani i krajnje strogo pretraivani". Zatim su posebni ljudi nosili zlatne poluge u kovnicu Rio-de-Zaneira i tu za njih dobijali kovani novac: poludublone u vrednosti osam panskih pjastera; na svakom od njih kralj je zaraivao jedan pjaster od poreza na leguru i kovani novac. Bugenvil dodaje: "Kovnica je... jedna od najlepih zgrada na svetu; snabdevena je svim udobnostima potreb nim za brz rad. Kako zlato silazi iz rudnika istim tempom kojim flota stie iz Portugalije, valja ubrzati posao i novac se tu kuje sa zadivljuju om hitrinom." Za dijamante su vaili jo stroi propisi. Prema Bugenvilovom ka zivanju, preduzetnici su "morali da navedu taan broj pronaenih dija manata i da ih predaju u ruke intendantu kome je kralj lino poverio taj posao. On ih je polagao u krinju s tri brave, okovanu gvoem. Jedan klju je imao intendant, drugi vicekralj, a trei provador Haciende Rea le. Zatim je krinja, zajedno sa svoja tri kljua, zatvarana u koveg na koji je svaka od navedenih osoba stavljala svoj peat. Vicekralj nije imao pravo da otvara koveg. On je samo sve zajedno smetao u sef koji je slao u Lisabon poto bi na bravu stavio svoj peat. Sef je otvaran u prisu stvu kralja; on je odabirao dijamante koje je eleo da zadri za sebe i za njih plaao preduzetnicima po tarifi utvrenoj ugovorom." Samo 1762. godine prevezeno je, prokontrolisano, iskovano i otposlato sto devetnaest zlatnih aroba, to jest vie od tonu i po zlata; od te silne aktivnosti, na obali vraenoj Raju nije ostalo nita osim nekoliko usamljenih velelepnih fasada u dnu njenih zaliva; zidove uz koje su ne kad pristajale galije danas zapljuskuju samo talasi. Voleli bismo da za miljamo da je kroz one velianstvene ume, netaknute uvale i strme litice prolazio samo po neki bosonogi uroenik koj i se sputao s visorav-
66
Klod Levi-Stros
ni, a ne da su u njima bile izgraene radionice u kojima se, jo pre dvesta godina, kovala sudbina modernog sveta. Poto se zasitio zlatom, svet je obuzela glad za eerom, alije sam eer jeo robove. Iscrpljenost rudnika - a njoj je prethodilo pustoenje uma da bi se obezbedilo drvo za topionice - i zahtev da se ukine rop stvo, koji se irio svetom, usmerili su Sao Paulo i njegovu luku Santos na kafu. U poetku uto, zatim belo, zlato je postalo crno. Ali, uprkos tim promenama koje su Santos pretvorile ujedno od meunarodnih trgova kih sredita, ovo mesto je sauvalo neku pritajenu lepotu; dok brod laga no prolazi izmeu ostrva, ovde doivljavam prvi tropski ok. Okruuje nas zeleni rukavac. Kad bi ispruio ruku, ovek bi gotovo mogao da dohvati te biljke koje je Rio drao na odstojanju u svojim visokim vrto vima. Na ovoj skromnijoj pozornici dolazimo u dodir s prirodom. Zalee Santosa, poplavljena ravnica ispresecana lagunama i mo varama, izbrazdana rekama, tesnacima i kanalima ije obrise uvek ubla ava sedefasti mulj, lii na zemlju u poetku stvaranja. Prekrivaju ga stabla banana najsveije i najnenije zelene boje koja se moe zamisliti, otrije od zlatnozelene boje polja jute u delti Bramaputre, s kojom je moje seanje rado povezuje: ali tananost njene nijanse, njena usplahire na nenost naspram spokojne raskoi ove druge, doprinose stvaranju iskonskog ambijenta. Pola sata se vozimo izmeu stabala banana, pre dinovskog nego patuljastog rasta, sa sonim deblima koja se zavrava ju bujnim savitljivim liem nad stoprstom rukom pruenom iz kestenjastog i ruiastog lotosa. Put se zatim penje do visine od osamsto metara, do samog vrha nasipa. I tu su strme padine onemoguile ljudskoj nozi pristup u deviansku umu, tako bogatu da bi se slina mogla nai tek vie hiljada kilometara na severu, blizu amazonske kotline. Dok automobil stenje u krivinama koje su toliko spiralne da se ak ne bi mogle uporediti ni sa zavrtnjem, kroz maglu koja doarava visoke planine u drugim podnebljima dokono ispitujem drvee i drugo rastinje izloeno mom pogledu poput muzejskih primeraka. Ova se uma razlikuje od nae kontrastom izmeu lia i stabala. Lie je tamnije, njegovi zeleni tonovi vie podseaju na minerale nego na biljke, a meu njima vie na ad i turmalin nego na smaragd i hrizolit. Stabla su, naprotiv, bela ili sivkasta i ocrtavaju se kao skelet na tamnoj osnovi lia. Odve blizu da bih mogao videti celinu, posveujem se detaljima. Biljke bujnije od evropskih uzdiu grane i lie koji izgledaju kao izrezani od metala, toliko je njihovo dranje samopouzdano, a nji hov oblik, ispunjen smislom, kao da odoleva pustoenju vremena. Gle dano spolja, ova priroda pripada drugom poretku; ona pokazuje vii stepen prisustva i postojanosti. Kao na egzotinim pejzaima Anrija Rusoa, ova bia dostiu dostojanstvo objekata.
Novi svet
67
Jednom sam ve doiveo slian utisak. Bilo je to prilikom prvog letovanja u Provansi, posle vie godina posveenih Normandiji i Bretanji. Posle vegetacije koja mije izgledala zbrkana i nezanimljiva, dolaje jedna drukija; u njoj je svaka vrsta imala za mene posebno znaenje, kao da sam prenesen iz obinog sela u arheoloko nalazite, gde nijedan kamen nije vie samo graevinski element ve i svedok. Jurio sam, za nesen, po kamenjaru i neprestano u sebi ponavljao da se ovde svaka travka zove majina duica, origano, rumarin, bosiljak, lovor, lavanda, planika, kapar, mastika, d a j e njeno otmeno poreklo napismeno posvedoeno i daje prihvatila obaveze koje proistiu iz povlaenog poloaja. Teak, smolast miris bio mije istovremeno dokaz postojanja jednog ple menitijeg biljnog carstva i njegovo opravdanje. To to m i j e provansalska flora dala svojim mirisom, tropska mi je sad obeavala svojim obli kom. Ovo vie nije svet aroma i korisnosti, bilja koje se upotrebljava u kulinarstvu i praznovernim obredima, ve biljna trupa slina ansamblu velikih balerina, gde je svaka zastala u najizraajnijoj pozi, kao da eli da pokae jedan oblik koji se bolje ispoljava kad ne mora da strahuje od ivota; nepomian balet, uznemiravan jedino mineralnim komeanjem izvora. Kad se stigne na vrh, jo jednom se sve menja. Nestaju vlana trop ska vruina i herojski splet lijana i stena. Umesto ogromne svetlucave panorame, na koju se na pogled poslednji put spustio do mora s vidi kovca na nasipu, posmatramo, na suprotnoj strani, neravnu i ogoljenu visoravan koja prostire svoje vrhove i klisure pod zlovoljnim nebom. Po njoj sipi bretonska kia. Naime, mi smo na visini od gotovo 1000 meta ra, iako je more jo blizu. Na vrhu ove hridine poinje obradiva planin ska zemlja, niz stepenastih bati; njegov prvi i najtee savladiv stepenik ini priobalni lanac. To tlo se na severnoj strani neosetno sputa. Sve do amazonske kotline, u koju se sunovrauje velikim pukotinama udalje nim odavde tri hiljade kilometara, njeno sputanje se prekida samo u dva maha nizom litica: Sera de Botukatu, oko 500 kilometara od obale, i Capada u Mato Grosu, udaljena od obale 1500 kilometara. Prei u obe pre no to pronaem, oko velikih amazonskih reka, umu slinu ovoj koja se prikaila uz priobalni bedem; najvei deo Brazila, smeten izme u Atlantika, Amazona i Paragvaja, izgleda kao nagnut sto sa izdignu tom stranom prema moru: tobogan naikan ikarom i okruen vlanim prstenom dungle i movare. Svuda oko mene, erozija je opustoila plodnu zemlju nedovrenog reljefa, alije ovek najodgovorniji za haotian izgled pejzaa. Najpre je krio tlo da bi ga obraivao; ali, posle nekoliko godina, iscrpljena, kia ma isprana zemlja, poela je da izmie proizvoaima kafe. Plantae1 su premetene dalje, tamo gde je tlo jo bilo netaknuto i plodno. Nikad se
68
Klod
Levi-Stros
izmeu oveka i zemlje nije uspostavila ona paljiva uzajamnost na ko joj se, u Starom svetu, zasniva hiljadugodinja bliskost i uzajamno obli kovanje. Ovde je tlo nasilno iskoriavano i upropaavano. Pljakaka poljoprivreda zgrabilaje bogatstvo kojejepred njom lealo, izvukla profit i otila dalje. Upravo zato se pionirska delatnost opisuje kao pravljenje resa. Naime, pustoei tlo tako brzo, gotovo odmah poto bi ga iskrili, oni su bili osueni da uvek zauzimaju samo jednu pokretnu traku: sjed ne strane su zadirali u deviansko tlo, a s druge ostavljali ugare. Poput poara u ikari, koji neprestano napreduje da mu se supstanca ne bi iscrpla, poljoprivredni plamen je za sto godina proao s kraja na kraj drave Sao Paulo. Sredinom XIX veka zapalili su ga mineiros koji su naputali presahle ice, a on se zatim irio na zapad; uskoro u na njega ponovo naii s druge strane Parane, gde sebi kri prolaz kroz zbrkanu gomilu oborenih stabala i raseljenih porodica. Teritorija kojom vodi put od Santosa do Sao Paula jedna je od naj ranije eksploatisanih u zemlji; ona je, reklo bi se, i arheoloko nalazite posveeno preminuloj poljoprivredi. Na obroncima breuljaka koji su nekad bili obrasli umom, sad se s vrha moe videti njen kostur pod tankim pokrovom od ilave trave. Tu i tamo tre mala uzvienja koja su obeleavala osmatranice proizvoaa kafe; ona se izdiu na travnatim padinama kao sasuena vimena. U dolinama je rastinje ponovo osvojilo tlo, ali tu vie nema plemenite arhitekture prvobitne ume: capoeira, to jest sekundarna uma, izbija kao neprekidna ikara tankih stabala. S vre mena na vreme se moe videti koliba nekog japanskog emigranta koji pokuava da drevnim metodama obnovi kutak tla kako bi na njemu uz gajao batenske kulture. Evropskog putnika zbunjuje ovaj predeo, jer ne odgovara nijednoj od njegovih tradicionalnih kategorija. Nama je nepoznata netaknuta pri roda, na naem pejzau se vidi da je podreen oveku; on nam ponekad izgleda divalj, ne zato to je uistinu takav, ve zato to su se razmene zbivale sporijim ritmom (kao u umi) ili, pak, zato to su postavljeni problemi (u planinama) bili odve sloeni, te je ovek, umesto da ih sistematino reava, stoleima na njih odgovarao mnotvom sitnih po duhvata; nikad nije jasno promiljao niti traio celovita reenja, pa mu sad takva mesta spolja izgledaju primitivna. On ih vidi kao autentinu divljinu pejzaa, a ona su, zapravo, posledica niza nedoslednih inicijati va i odluka. Ali, ak i nasiroviji predeli Evrope pokazuju onu ureenost koju je neuporedivo doarao Pusen. Poite u planine: osmotrite kontrast izme u ogoljenih uma i padina koje se stepenasto uzdiu nad poljima; obra tite panju na raznovrsnost nijansi koja nastaje preovladavanjem ove ili one biljne vrste, u zavisnosti od toga da li je padina izloena suncu -
Novi svet
69
potrebno je otputovati u Ameriku da bi se shvatilo da taj uzvieni sklad nikako nije spontan izraz prirode; on je posledica saglasja izmeu prede la i oveka, graenog tokom njihove dugotrajne saradnje. Tu se ovek naivno divi tragovima svojih nekadanjih poduhvata. U nastanjenoj Americi, na severu kao i na jugu (izuzetak su viso ravni Anda, Meksika i Centralne Amerike, koje gua i postojanija nase ljenost pribliava evropskoj situaciji) moemo da biramo samo izmeu nemilosrdno ukroene prirode, vie fabrika na otvorenom nego seoskog predela (mislim na polja eerne trske na Antilima i polja kukuruza u pojasu zvanom corn-belt) i one druge - poput ove preda mnom - u kojoj se ovek zadrao dovoljno dugo da je opljaka, ali ne i da je svojim laganim i postojanim prisustvom uzdigne do pejzaa. U okolini Sao Pa ula, kao i kasnije u dravama Njujork i Konektikat, pa ak i u Stenovitim planinama, postepeno sam se navikao na prirodu suroviju od nae, a ipak lienu prave sveine: ne divlju, ve zaputenu. Neobraeni prostori veliine itavih pokrajina, koje su ljudi nekad nakratko bili zaposeli, a zatim otili dalje. Za sobom su ostavili izrovan predeo, prepun njihovih tragova. A na tim poljima koja su tokom neko liko decenija bila poprita njihovih bitaka s nepoznatom zemljom, pola ko je izniklo jednolino rastinje, u prividnom neredu koji pod maskom nevinosti uva seanje na borbe i njihove uesnike.
XI SAO PAULO
Jedan pakostan duh definisao je Ameriku kao zemlju koja je prela iz varvarstva u dekadenciju, a da nije prola kroz civilizaciju. Tom for mulom bi se tanije mogli opisati gradovi Novog sveta: oni prelaze iz sveine u oronulost preskaui starost. Jedna brazilska studentkinja do la je kod mene uplakana posle svog prvog putovanja u Francusku: Pariz joj se uinio prljav, sa svim onim pocrnelim zgradama. Belina i istoa su bile njena jedina merila za ocenjivanje grada. Ali do onog raspusta izvan vremena, na koji poziva monumentalni anr, do onog ivota bez odreene starosti, svojstvenog najlepim gradovima koji nisu ostali pu ka sredstava urbanih funkcija, ve su se uzdigli do predmeta kontempla cije i razmiljanja - do toga ameriki gradovi nikad nee dopreti. U gra dovima Novog sveta, bilo da su to Njujork, ikago ili Sao Paulo, koji se s njima esto uporeuje, ne zapanjuje me nedostatak tragova: to odsu stvo je jedan element njihovog znaenja. Za razliku od onih evropskih
70
Klod Levi-Stros
turista koji gunaju zato to svojoj zbirci trofeja ne mogu dodati jo koju katedralu iz XIII veka, s radou se prilagodavam sistemu bez vremen ske dimenzije kako bih pokuao da protumaim jedan drukiji oblik ci vilizacije. Ali pravim suprotnu greku: zato to su ovi gradovi novi i to iz te novine izvlae svoje bie i svoje opravdanje, teko im opratam to takvi i ne ostaju. Prolaenje vekova je za evropske gradove dobitak; za amerike je porazno ve prolaenje godina. Oni, naime, nisu samo ne tom izgraeni ve su graeni na takav nain da se moraju obnavljati istom brzinom kojom su i stvarani, a to znai loe. U trenutku svog na stanka, nove etvrti malo lie na gradske elemente: odve su blistave, odve nove, odve vesele. Pre bi se pomislilo - sajam, meunarodna izloba izgraena za nekoliko meseci. Kad taj rok proe, nema vie sla vlja i velike privremene konstrukcije preputene su propadanju: proelja se ljute, brazdaju ih kia i gare, njihov stil zastareva, prvobitni projekat se rui pod naletima novog nestrpljenja. To nisu novi gradovi na spram starih gradova; to su gradovi s vrlo kratkim razvojnim ciklusom naspram gradova sa sporim ciklusom. Neki gradovi Evrope se lagano uspavljuju i neosetno tonu u smrt; gradovi Novog sveta ive grozniavo, hronino bolesni; veito su mladi, ali nikad zdravi. Dakle, kad sam doao u Njujork ili ikago 1941, kad sam doao u Sao Paulo 1935, nije me najpre iznenadila novina, ve preuranjenost vremenskog pustoenja. Nije me iznenadilo to to ovim gradovima ne dostaje deset vekova, nego to to mnoge njihove etvrti imaju ve pede set godina, to bestidno pokazuju svoju uvelost kad je za njih, ba kao i za iva bia, mladost jedini ukras kojim se mogu podiiti. Gvourija, crveni tramvaji nalik na vatrogasna kola, barovi od mahagonija s mesinganim ogradama; gomile cigala u zabaenim uliicama gde jedino vetar mete otpatke; rustine crkve tik uz kancelarije i berzanske sale u stilu katedrala; lavirinti pozelenelih zgrada nad klisurama ispresecanim pod zemnim prolazima, saobraajnim petljama i pasarelama, grad to nepre stano raste u visinu usled nagomilavanja sopstvenih ruevina na kojima poivaju nove graevine: ikago, sliko obeju Amerika, nije neobino to u tebi Novi svet neno uva uspomenu na osamdesete godine devet naestog veka; naime, jedina starina na koju on moe polagati pravo u svojoj ei za obnavljanjem jeste taj skromni razmak od pola veka, od ve kratak za naa hiljadugodinja drutva, ali za njega, koji ne misli na vreme, jedina tanuna ansa da se raznei nad svojom prolaznom mladou. Godine 1935, itelji Sao Paula hvalili su se da u njihovom gradu, u proeku, nie jedna zgrada na sat. Tad su to bile vile; tvrde mi daje ritam ostao isti, iako se danas podiu velike zgrade. Grad se razvija takvom brzinom d a j e nemogue nai njegov plan: moralo bi se svake nedelje
Novi svet
71
tampati novo izdanje. Moglo bi se, izgleda, dogoditi ak i to da, kad krenemo taksijem na sastanak zakazan pre nekoliko nedelja, stignemo dan ranije u eljenu etvrt. U tim uslovima, oivljavanje uspomena sta rih gotovo dvadeset godina lii naposmatranje izbledele fotografije. Ali, u najmanju ruku, ono moe imati dokumentarnu vrednost; istresam fond svojih uspomena u optinske arhive. Tada su Sao Paulo opisivali kao ruan grad. Zgrade u centru su, bez sumnje, bile pompezne i staromodne; pretencioznu oskudnost orna mentike jo je oteavalo siromatvo glavnih zidova: statue i venci nisu bili od kamena, ve od gipsa premazanog utom bojom da bi se stvorio privid patine. Sve u svemu, grad je imao one usiljene i proizvoljne tono ve, karakteristine za lou gradnju, gde arhitekta mora da pribegne vajarskom materijalu da bi zatitio i prikrio njegovu sutinu. Kad je re o graevinama od kamena, ekstravagantnost stila iz 1890. moe se delimino opravdati teinom i gustinom materijala: ona je, za pravo, sporedna. Ovde, pak, ta muna nadmenost podsea samo na pro izvoljne are koje guba pravi na koi. Pod lanim bojama, senke ispada ju jo crnje; uske uliice ne dozvoljavaju odve tankom sloju vazduha da "napravi atmosferu", i otud potie oseanje nestvarnosti, kao da sve to i nije grad, ve na brzinu napravljene kulise zgrada za potrebe nekog filma ili pozorine predstave. Ipak, Sao Paulo mi nikad nije izgledao ruan: bio je to divlji grad, kao i svi ameriki gradovi osim, moda, Vaingtona; on nije ni divalj, ni pripitomljen, ve pre zatoenik koji umire od dosade u zvezdolikom ka vezu od avenija u koji gaje zatvorio Lanfan. Sao Paulo je, pak, tada bio nepripitomljen. Prvobitno je sagraen na terasi u obliku mamuze s kra cima prema severu, na uu dveju malih reka, Anjangabahu i l'amanduatehi, koje se neto nie ulivaju u Rio Tiete, pritoku Parane; tada je iz gledao kao obino "indijansko naselje": misionarski centar oko kojeg su portugalski jezuiti, jo od XVI veka, nastojali da okupe divljake i upo znaju ih s vrlinama civilizacije. Na padini koja se sputa ka Tamanduatehi i koja dominira narodnim etvrtima Bras i Penja, jo 1935. je postoja lo nekoliko provincijskih uliica i largosa: etvrtastih trgova obraslih travom, okruenih niskim kuama omalanim ivim kreom, s krovom od crepa i malim prozorima s reetkama; na jednom kraju se nalazila skromna parohijska crkva, ukraena samo dvostrukom akoladom koja je odvajala barokni nadvratnik od gornjeg del proelja. Vrlo daleko na severu, Tiete je produavala svoje srebronosne meandre u varzeas - po to su se movare polako preobraavale u naselja - okruena nepravil nim lancem predgraa i parcela. Tik iza njih nalazio se poslovni centar, veran stilu i tenjama Svetske izlobe iz 1889: Prasa da Se, Trg katedra le, na pola puta izmeu gradilita i ruevine. Jo dalje je stajao uveni
70
Klod Levi-Stros
turista koji gunaju zato to svojoj zbirci trofeja ne mogu dodati jo koju katedralu iz XIII veka, s radou se prilagodavam sistemu bez vremen ske dimenzije kako bih pokuao da protumaim jedan drukiji oblik ci vilizacije. Ali pravim suprotnu greku: zato to su ovi gradovi novi i to iz te novine izvlae svoje bie i svoje opravdanje, teko im opratam to takvi i ne ostaju. Prolaenje vekova je za evropske gradove dobitak; za amerike je porazno ve prolaenje godina. Oni, naime, nisu samo ne tom izgraeni ve su graeni na takav nain da se moraju obnavljati istom brzinom kojom su i stvarani, a to znai loe. U trenutku svog na stanka, nove etvrti malo lie na gradske elemente: odve su blistave, odve nove, odve vesele. Pre bi se pomislilo - sajam, meunarodna izloba izgraena za nekoliko meseci. Kad taj rok proe, nema vie sla vlja i velike privremene konstrukcije preputene su propadanju: proelja se ljute, brazdaju ih kia i gare, njihov stil zastareva, prvobitni projekat se rui pod naletima novog nestrpljenja. To nisu novi gradovi na spram starih gradova; to su gradovi s vrlo kratkim razvojnim ciklusom naspram gradova sa sporim ciklusom. Neki gradovi Evrope se lagano uspavljuju i neosetno tonu u smrt; gradovi Novog sveta ive grozniavo, hronino bolesni; veito su mladi, ali nikad zdravi. Dakle, kad sam doaouNjujork ili Cikago 1941, kad sam doao u Sao Paulo 1935, nije me najpre iznenadila novina, ve preuranjenost vremenskog pustoenja. Nije me iznenadilo to to ovim gradovima ne dostaje deset vekova, nego to to mnoge njihove etvrti imaju ve pede set godina, to bestidno pokazuju svoju uvelost kad je za njih, ba kao i za iva bia, mladost jedini ukras kojim se mogu podiiti. Gvourija, crveni tramvaji nalik na vatrogasna kola, barovi od mahagonija s mesinganim ogradama; gomile cigala u zabaenim uliicama gde jedino vetar mete otpatke; rustine crkve tik uz kancelarije i berzanske sale u stilu katedrala; lavirinti pozelenelih zgrada nad klisurama ispresecanim pod zemnim prolazima, saobraajnim petljama i pasarelama, grad to nepre stano raste u visinu usled nagomilavanja sopstvenih ruevina na kojima poivaju nove graevine: Cikago, sliko obeju Amerika, nije neobino to u tebi Novi svet neno uva uspomenu na osamdesete godine devet naestog veka; naime, jedina starina na koju on moe polagati pravo u svojoj ei za obnavljanjem jeste taj skromni razmak od pola veka, od ve kratak za naa hiljadugodinja drutva, ali za njega, koji ne misli na vreme, jedina tanuna ansa da se raznei nad svojom prolaznom mladou. Godine 1935, itelji Sao Paula hvalili su se da u njihovom gradu, u proeku, niejedna zgrada na sat. Tad su to bile vile; tvrde mi daje ritam ostao isti, iako se danas podiu velike zgrade. Grad se razvija takvom brzinom d a j e nemogue nai njegov plan: moralo bi se svake nedelje
Novi svet
71
tampati novo izdanje. Moglo bi se, izgleda, dogoditi ak i to da, kad krenemo taksijem na sastanak zakazan pre nekoliko nedelja, stignemo dan ranije u eljenu etvrt. U tim uslovima, oivljavanje uspomena sta rih gotovo dvadeset godina lii naposmatranje izbledele fotografije. Ali, u najmanju ruku, ono moe imati dokumentarnu vrednost; istresam fond svojih uspomena u optinske arhive. Tada su Sao Paulo opisivali kao ruan grad. Zgrade u centru su, bez sumnje, bile pompezne i staromodne; pretencioznu oskudnost orna mentike jo je oteavalo siromatvo glavnih zidova: statue i venci nisu bili od kamena, ve od gipsa premazanog utom bojom da bi se stvorio privid patine. Sve u svemu, grad je imao one usiljene i proizvoljne tono ve, karakteristine za lou gradnju, gde arhitekta mora da pribegne vajarskom materijalu da bi zatitio i prikrio njegovu sutinu. Kad je re o graevinama od kamena, ekstravagantnost stila iz 1890. moe se delimino opravdati teinom i gustinom materijala: ona je, za pravo, sporedna. Ovde, pak, ta muna nadmenost podsea samo na pro izvoljne are koje guba pravi na koi. Pod lanim bojama, senke ispada ju jo crnje; uske uliice ne dozvoljavaju odve tankom sloju vazduha da "napravi atmosferu", i otud potie oseanje nestvarnosti, kao da sve to i nije grad, ve na brzinu napravljene kulise zgrada za potrebe nekog filma ili pozorine predstave. Ipak, Sao Paulo mi nikad nije izgledao ruan: bio je to divlji grad, kao i svi ameriki gradovi osim, moda, Vaingtona; on nije ni divalj, ni pripitomljen, ve pre zatoenik koji umire od dosade u zvezdolikom ka vezu od avenija u koji ga je zatvorio Lanfan. Sao Paulo je, pak, tada bio nepripitomljen. Prvobitno je sagraen na terasi u obliku mamuze s kra cima prema severu, na uu dveju malih reka, Anjangabahu i Tamanduatehi, koje se neto nie ulivaju u Rio Tiete, pritoku Parane; tada je iz gledao kao obino "indijansko naselje": misionarski centar oko kojeg su portugalski jezuiti, jo od XVI veka, nastojali da okupe divljake i upo znaju ih s vrlinama civilizacije. Na padini koja se sputa ka Tamanduatehi i koja dominira narodnim etvrtima Bras i Penja, jo 1935. je postoja lo nekoliko provincijskih uliica i largosa: etvrtastih trgova obraslih travom, okruenih niskim kuama omalanim ivim kreom, s krovom od crepa i malim prozorima s reetkama; na jednom kraju se nalazila skromna parohijska crkva, ukraena samo dvostrukom akoladom koja je odvajala barokni nadvratnik od gornjeg del proelja. Vrlo daleko na severu, Tiete je produavala svoje srebronosne meandre u varzeas - po to su se movare polako preobraavale u naselja - okruena nepravil nim lancem predgraa i parcela. Tik iza njih nalazio se poslovni centar, veran stilu i tenjama Svetske izlobe iz 1889: Prasa da Se, Trg katedra le, na pola puta izmeu gradilita i ruevine. Jo dalje je stajao uveni
72
Klod Levi-Stros
Trougao, kojim se Sao Paulo ponosio kao ikago svojom Petljom: trgo vaka zona u preseku ulica Direita, Sao-Bento i 15. novembra: ulice zakrene tablama sa oznakama firmi, gomila uurbanih trgovaca i slu benika u tamnim odelima koja nagovetavaju njihovu privrenost evrop skim ili severnoamerikim vrednostima i, u isti mah, ponos zbog toga to ih osamsto metara visine deli od tropske ame (koja, meutim, prola zi usred grada). U Sao Paulu, u januaru, kia ne "stie", ve se rada iz okolne vla ge; kao da se sveproimna vodena para materijalizovala u vodene bisere to padaju pljutimice, ali kao da ih koi srodnost sa isparenjima kroz koja prolaze. To nisu kine niti, kao u Evropi, ve bledo svetlucanje mnotva sitnih kuglica vode koje se kotrljaju kroz natopljen vazduh: vo dopad bistre supe sa zrncima tapioke. I ta kia ne prestaje kad proe oblak ve kad se na tom mestu vazduh dovoljno rastereti od vika vlage koji se pretvorio u kine takice. Onda se nebo razvedri, izmeu zlatnih oblaka se nazire vrlo svetio plavetnilo, a niz ulice se slivaju planinski potoci. Na severnoj strani terase zapoinjalo je ogromno gradilite: to je Avenida Sao-Zoao, arterija duga vie kilometara, koja je poela da se gradi paralelno s Tietom i pratila stari put sa severa ka Itu, Sorokabi i bogatim plantaama Kampinaa. Zapoeta u krajnjoj taki mamuze, Ave nija se zatim sputala ka ruevinama starih etvrti. Najpre je sa svoje desne strane ostavljala ulicu Florensio-de-Abreu; ona je vodila na stani cu izmeu sirijskih bazara koji su itavu unutranjost snabdevali jevtinom robom, i tihih sarakih i ilimarskih radnji gde su se, za potrebe plantaera i peona iz oblinje ikare, i dalje proizvodili - ali, dokle e to trajati? - visoka sedla od izrezbarene koe, prekrivai za konje od veli kih pramenova pamuka, orme ukraene otpacima srebra . Avenija je za tim prolazila pored jednog oblakodera - tad jo usamljenog i nedovre nog - ruiastog Predio Martineli, i izbijala na Kampos-Eliseos, nekada nje boravite bogatih, gde su vile od obojenog drveta propadale u vrto vima eukaliptusa i manga, i na popularnu Santa-Ifigeniju, okruenu kvartom tronih kuerina s visokim prizemljem, iz kojih su javne ene s pro zora dozivale muterije. Konano, na krajevima grada su izrastale malo graanske etvrti Perdizes i Agua-Branka koje su se na jugozapadu sta pale sa zelenim i aristokratskijim Pakaembuom. Na jugu se terasa neprestano uzdie; uz nju se penju skromne ave nije koje na vrhu, na samoj kimi grebena, povezuje Avenida Paulista, s nekad raskonim kuama milionera iz proteklih pedesetak godina, gra enih u stilu kockarnica i banjskih vila. Na samom kraju, ka istoku, ave nija prolazi iznad ravnice s novom etvrti Pakaembu, gde se kockaste vile bez reda uzdiu du krivudavih avenija posutih plavoljubiastim
Novi svet
73
akarandama medu padinama travnjaka i nasipa. Ali milioneri su napu stili Avenidu Paulistu. Pratei irenje grada, sili su s njim na jug bre uljka, ka mirnim etvrtima sa krunim ulicama. Njihovi domovi nadah nuti kalifornijskim stilom, od liskunskog betona i sa ogradama od kova nog gvozda, naziru se u dnu parkova useenih u umarke u koj ima su izgraena ta bogataka naselja. Panjaci za krave prostiru se u podnoju betonskih zgrada, jedna etvrt naglo se pojavljuje kao fatamorgana, avenije s luksuznim vilama ispresecane su tu i tamo jarugama; jedan muljevit potok krui izmeu zasada banana i slui u isto vreme kao izvor i kao odvodni kanal straa rama od zemlje i slame, na plotu od bambusovine, u kojima ponovo nalazimo ono crno stanovnitvo koje u Riju ivi na vrhovima breulja ka. Koze trkaraju po padinama. Neki privilegovani delovi grada uspevaju da saberu sve te strane. Tako, na kraju dveju ulica koje se udaljava ju jedna od druge na svom putu ka moru, dospevamo u udolinu reke Anhangabahu; njene strane su povezane mostom, jednom od glavnih arterija grada. U dnu se nalazi park po engleskom ukusu: travnjak ukra en statuama i kioscima, dok se na strminama izdiu glavne zgrade: grad sko pozorite, hotel Esplanada, Automobilski klub, sedite Kanadske kompanije koja se stara za gradsku rasvetu i saobraaj. Njihove nepra vilne mase spajaju se u ukoeni nered. Te zgrade u bojnom poretku lie na veliko meovito stado sisara okupljeno sveeri oko nekog pojilita; ivotinje su zastale, kratko oklevaju, ali potreba jaa od straha tera ne prijateljske vrste da se privremeno pomeaju. ivotinjska evolucija se zbiva u sporijim fazama nego gradska; kad bih danas posmatrao to mesto, moda bih utvrdio da je hibridno stado iezlo pred naletom snani je i homogenije rase solitera ukopanih u ove obale koje je autoput fosilizovao asfaltom. Zatiena tom kamenom faunom, elita Sao Paula je, poput svojih omiljenih orhideja, obrazovala neku vrstu nehajne flore, egzotinije no to je i sama mislila. Botaniari nam kau da se tropske vrste odlikuju veom raznovrsnou od onih iz umerenih podruja, ali da je, s druge strane, svaka od njih predstavljena nekad vrlo malim brojem jedinki. Lokalni gran fino je tu specijalizaciju doterao do krajnosti. Jedan vrlo uzak drutveni krug podelio je medu sobom uloge. Tu se mogu nai sva zanimanja, sve sklonosti, svi kurioziteti koje odobrava savremena civilizacija, ali je svaki od njih olien jednim jedinim pred stavnikom. Nai prijatelji zapravo nisu bili linosti, ve funkcije; u toj podeli su se nali vie zbog unutranjeg znaaja tih funkcija nego zbog svojih sposobnosti. Tu su bili katolik, liberal, legitimista, komunista ili, na drugom planu, gastronom, bibliofil, ljubitelj rasnih pasa (ili konja), starog slikarstva i modernog slikarstva; i jo lokalni erudita, nadreali-
74
Klod Levi-Slros
stiki pesnik, muzikolog, slikar. U osnovi tih poziva nije bilo prave elje da se produbi odreeno podruje saznanja; ako bi dva pojedinca, usled kakvog pogrenog manevra ili iz zavisti, zauzela isto podruje ili razlii ta ali odve bliska podruja, jedina im je briga bila da jedan drugog uni te, i u to su unosili zadivljujuu upornost i estinu. Naprotiv, posednici jasno razgranienih susednih imanja ili su jedan drugom u intelektual ne psete i iskazivali potovanje klanjanjem: svako je bio zainteresovan ne samo za odbranu sopstvene uloge, ve i za usavravanje tog sociolo kog menueta ije je izvoenje priinjavalo neiscrpno zadovoljstvo dru tvu Sao Paula. Valja priznati da su neke uloge igrane sa izvanrednim poletom za hvaljujui spoju nasledenog bogatstva, uroenog arma i steene prevejanosti, koji je poseivanje salona inio tako prijatnim i, u isti mah, razoaravajuim. Ali potreba, kojaje nalagala da se popune sve uloge kako bi se izgradio mikrokosmos i igrala velika predstava civilizacije, povlaila je i nekoliko paradoksa: ispostavilo se daje komunista bogati naslednik lokalnog feudalnog sloja, i da jedno vrlo gordo i kruto drutvo ipak do puta jednom od svojih lanova, ali samo njemu - j e r valja imati i avan gardnog pesnika u svojim redovima - da izlazi na javna mesta sa svojom mladom ljubavnicom. Za neke poloaje nije bilo vie kandidata, te su popunjeni na najgori mogui nain: kriminolog je bio zubar koji je promenio sistem identifikacije u sudskoj policiji tako sto je umesto otisaka prstiju uveo otiske zuba; a monarhista je posvetio ivot sakupljanju primeraka posuda svih kraljevskih porodica u svetu: zidovi njegovog salo na bili su prekriveni tanjirima; ostavljeno je samo mesto za sef, gde je uvao pisma kojima su poasne dame raznih kraljica iskazivale svoje zanimanje za njegove molbe da mu se pomogne u upotpunjavanju ko lekcije. Ta specijalizacija visokog drutva ila je ukorak sa enciklopedij skom strau. Obrazovani Brazil gutao je prirunike i popularizatorska del. Umesto da se die jo nadmonim ugledom Francuske u inostranstvu, nai ministri bi bolje uinili da su pokuali da ga razumeju; ve tada on, avaj, nije toliko poivao na bogatstvu i originalnosti naunog stvaralatva, jer je ono bilo u opadanju, koliko na talentu, kojim su jo bili obdareni mnogi nai naunici, da se uine pristupanima teki pro blemi ijem se reavanju tek skromno doprinelo. U tom smislu, ljubav koju je Juna Amerika poklanjala Francuskoj odravala se zbog tajnog sporazuma zasnovanog na istoj sklonosti da se potronja pretpostavi pro izvodnji. Velika imena koja su tamo oboavali: Paster, Kiri, Dirkem, sva su pripadala prolosti, dodue, dovoljno bliskoj da opravda dugoroan kredit; ali kamatu od tog kredita dobijali smo samo u sitniu, i to samo onda kad je rasipna klijentela vie volela da troi nego da ulae. Mi smo joj samo pritedivali trud da proizvodi.
Novi svet
75
alosna je konstatacija to sto je Francuskoj, po svemu sudei, ak i ta uloga intelektualnog meetara danas preteka. Zar smo u toj meri zatoenici jedne naune perspektive nasleene iz XIX veka, gde je sva ko podruje misli dovoljno ogranieno da jedan ovek opremljen tradi cionalnim francuskim kvalitetima: optom kulturom, ivahnou i sposobnoujasnog izraavanja, logikim duhom i knjievnim darom, uspeva da ga obuhvati u celosti i, radei potpuno sam, da ga iznova promisli i izgradi sintezu? Bilo da nas to raduje ili rastuuje, moderna nauka vie ne doputa takav zanatski pristup. Nekad je zemlju mogao predstavljati jedan specijalista, a danas je potrebna itava armija, koju mi nemamo; line biblioteke su postale muzejske retkosti, ali nae javne biblioteke, bez prostora, bez sredstava, bez dokumentalistikog osoblja, pa ak i bez dovoljno sedita za itaoce, vie odbijaju istraivae nego to im pomau. Najzad, nauno stvaralatvo je danas timski, u velikoj meri ano niman rad, za ta smo mi sasvim nepripremljeni jer smo odve zaoku pljeni nastojanjem da nastavimo lake uspehe naih starih virtuoza, iako se vreme promenilo. Da li e oni jo dugo verovati da stil uvek moe nadomestiti odsustvo partiture? Mlae zemlje su shvatile pouku. U ovom Brazilu koji je imao ne koliko blistavih individualnih uspeha, dodue retkih: Euklida da Kunju, Osvalda Krusa, Cagasa, Vilja-Lobosa, kultura je doskora bila igraka za bogate. I zato stoje toj oligarhiji bilo potrebno javno mnenje graanskog i laikog nadahnua kako bi se suprotstavila tradicionalnom uticaju cr kve i vojske, kao i linoj moi, ona je stvorila univerzitet Sao Paula i time kulturu uinila pristupanom irem krugu korisnika. Kad sam doao u Brazil da bih uestvovao u radu te ustanove to dobro pamtim - gledao sam sa izvesnim nadmenim saaljenjem na poni avajue uslove u kojima su radile moje tamonje kolege. Dok sam posmatrao svoje bedno plaene kolege, prinuene da se bave raznim mut nim poslovima zarad golog opstanka, oseao sam ponos to pripadam jednoj zemlji stare kulture, u kojoj su slobodne profesije bile okruene jemstvima i ugledom. Nisam ni slutio da e, dvadeset godina kasnije, moji siromani studenti zauzimati univerzitetske katedre, ponekad broj nije i bolje opremljene od naih, i da e im na raspolaganju stajati bibli oteke kakve bismo i mi eleli da imamo. A oni su doli izdaleka, ti ljudi i ene svih godita koji su se sa sumnjivom revnou gurali na naim predavanjima: mladi ljudi u poteri za poloajima dostupnim samo s diplomama koje im mi moemo urui ti; ili advokati, inenjeri, uspeni politiari koji su se uplaili budue konkurencije ljudi sa univerzitetskim zvanjima i pourili da im doskoe. Svi su bili nagrizeni nekakvim bulevarskim i destruktivnim duhom, delimino nadahnutim otrcanom francuskom tradicijom "parikog ivota"
76
Klod Levi-Stros
iz prolog veka, koju je uvelo nekoliko brazilskih roaka Mejaka i Halevija, alijo v i e - s t o j e simptomatina crta drutvenog razvoja kakav je bio pariki u XIX veku, a kakav su Sao Paulo i Rio de Zaneiro tada ponavljali za svoj raun -ubrzanim ritmom diferencijacije grada i sela; grad se razvijao na raun sela, a odatle je, za novopeene graane, proiz lazio zadatak da se otarase seljake naivnosti, koju u Brazilu XX veka simbolizuje caipira - to jest geak - kao to su je u naem bulevarskom pozoritu predstavljali itelji Arpaona ili Sarentonoa. Pamtim jedan pri mer tog sumnjivog humora. Na sredini jedne od tih ulica koje su bile gotovo seoske uprkos svojoj duini od tri-etiri kilometra i poetku u centru Sao Paula, talijanska kolonija postavila je Avgustovu statuu. Bila je to bronzana reprodukcija, u prirodnoj veliini, antike mermerne statue, zapravo ne naro ito vredne, ali koja je zasluivala izvesno potovanje u gradu gde nita drugo nije podsealo na istoriju stariju od prolog stolea. itelji Sao Paula su, meutim, shvatili da ruka ispruena u znak rimskog pozdrava znai: "Ovde stanuje Karlito". U pravcu koji je pokazivala imperatorova ruka, Karlos Pereira de Suza, bivi ministar i uticajan politiar, posedovao je jednu od onih prostranih prizemnih kua, sagraenih od cigle i erpia i pokrivenu slojem sivkastog krea koji se ljutio ve dvadeset godina, ali sa ukrasima u obliku spirala i rua kojima je graditelj eleo da doara sjaj kolonijalnog doba. Sloili su se i da Avgust nosi kratke pantalone, stoje samo napola bila duhovitost, jer veina prolaznika nije znala za kratku rimsku togu. Te prostodune ale irile su se gradom sat posle otkrivanja spomenika i ponavljale su se istog dana uz tapkanje po leima na "otmenoj veernjoj predstavi" bioskopa "Odeon". Na taj nain se buroazija Sao Paula (koja je uvela jednu bioskopsku predstavu nedeljno sa skupljim ulaznicama, kako bi se zatitila od dodira s plebejcima) svetila stoje, iz nehata, omo guila stvaranje aristokratije talijanskih doseljenika, koji su pre pola veka doli da na ulicama prodaju kravate, a danas su posedovali najupadljivije kue u "Avenidi", i koji su sponzorisali toliko komentarisanu bronzanu statuu. Nai studenti su eleli sve da saznaju; ali, o kojem god podruju da je bilo reci, smatrali su da samo najnovija teorija zavreuje da bude za pamena. Prezasieni svim intelektualnim gozbama prolosti, koje su, dodue, poznavali samo iz uvenja jer izvorna del nisu itali, bili su uvek spremni da se odueve novim delima. U njihovom sluaju, priklad nije je govoriti o modi nego o kulinarstvu: u njihovim oima, ideje i doktrine nisu bile zanimljive po sebi, ve kao instrumenti prestia kojih se trebalo doepati pre drugih. Deliti neku teoriju s drugima bilo je isto to i nositi ve vienu haljinu; ovek je tako mogao izgubiti obraz. S
Novi svet
77
druge strane, vladala je estoka konkurencija i prava pomama za popularizatorskim i senzacionalistikim asopisima i prirunicima, kako bi se obezbedili najekskluzivniji i najnoviji modeli iz podruja ideja. Kao odabrani primerci akademskih ergela, moje kolege i ja esto smo bili u neprilici: obueni da potujemo samo zrele ideje, ovde smo bili izvrgnu ti napadima studenata koji nisu imali pojma o prolosti, ali su uvek bili malo bolje obaveteni od nas. Nisu imali prave sklonosti za erudiciju, niti su poznavali njenu metodu, ali su je shvatali kao dunost; stoga su sve njihove disertacije, ta god da im je bila tema, evocirale optu istori ju oveanstva, poinjui od antropoidnih majmuna i dotiui se Plato na, Aristotela i Konta, da bi se zavrile parafrazom nekog otunog svatopisca ije je delo bilo utoliko vie cenjeno ukoliko je svojom nejasnoom dralo na odstojanju druge plagijatore. Univerzitet im je izgledao kao primamljiva ali otrovna voka. Tim mladim ljudima koji nisu videli sveta i kojima uslovi, esto vrlo skrom ni, nisu davali nade da e upoznati Evropu, doveli su nas, kao egzotine arobnjake, dvostruko omraeni sinovi bogatih porodica: oni su, prvo, predstavljali vladajuu klasu, i drugo, svojim kosmopolitskim stilom uz digli su se iznad onih koji su ostali u selu, ali su se, u isti mah, odvojili od nacionalnog ivota i nacionalnih tenji. Mi srni bili sumnjivi iz istih raz loga kao i oni; ali mi smo u svojim rukama donosili plodove znanja, pa su nas studenti naizmenino izbegavali i dodvoravali nam se, as kao poklonici, as kao pobunjenici. Svako od nas merio je svoj uticaj po znaaju male svite koja gaje okruivala. Te grupe su meu sobom vodi le rat za presti, a omiljeni profesori su bili simboli, dobitnici ili rtve. To su pokazivale homenagens-, to jest manifestacije u ast uitelja, koje su se sastojale od rukova ili ajanki, utoliko dirljivijih to su za prirei vae podrazumevali znatna liavanja. Tokom tih sveanosti linosti i discipline menjali su vrednost kao berzanske akcije, u zavisnosti od mesta na kojem su se one odravale, broja uesnika i statusa prisutnih mondenskih i zvaninih linosti. A kako je svaka velika zemlja imala u Sao Paulu ambasadu u obliku ugostiteljske radnje: engleska ajdinica, be ka ili parika poslastiarnica, nemaka pivara, prikrivene namere izraa vale su se i izborom jedne od njih. Divni studenti, a danas cenjene kolege, ako neki meu vama budu itali ove redove, neka se ne osete uvredenima. Nazivajui vas u misli ma, po vaem obiaju, linim imenima, tako baroknim evropskom uhu, imenima to svojom raznovrsnou ukazuju na privilegiju koju su jo imali vai oevi, da od svih cvetova hiljadugodinjeg oveanstva sasta ve buket po svojoj elji: Anita, Kodna, Zenaida, Lavinija, Tais, okonda, Dilda, Oneida, Lusila, Zenit, Sesilija, i vi, Egone, Mario-Vagneru, Nikanore, Rij, Livijo, Dejmse, Azoru, Ahile, Deco, Euklide, Miltone,
78
Klod Levi-Stros
bez imalo ironije se seam tog mucavog perioda. tavie, seam ga se sa zahvalnou jer me je neem nauio: prednosti koje daje vreme vrlo su nepostojane. Razmiljajui o tome staje tada bila Evropa, a staje danas, nauio sam, posmatrajui kako vi za nekoliko godina prevaljujete inte lektualno rastojanje za koje se moglo misliti da iziskuje vie decenija, kako nestaju i kako se raaju drutva; nauio sam i to da se oni veliki istorijski preokreti koji se u knjigama predstavljaju kao rezultat delovanja neznanih sila u srcu tame, mogu ostvariti, u jednom svetlom trenut ku, i smelom odlunou aice nadarene dece.
79
etvrti deo
ZEMLJA I LJUDI
XII GRADOVI I SELA

U Sao Paulu se ovek mogao baviti nedeljnom etnografijom. Do due, ne Indijancima u predgraima - to je bilo obeanje bez pokria, jer su predgraa bila sirijska i italijanska, a najblii izazov za etnologa, na pedesetak kilometara odatle, bilo je jedno primitivno selo, iji su odrpa ni itelji svojom svetlom kosom i plavim oima odavali skorije nemako poreklo; naime, oko 1820, grupe nemakih kolonista dole su u ovu ze mlju i nastanile se u njenim najmanje tropskim delovima. Tu su se oni nekako stopili sa siromanim lokalnim seljatvom i u njemu izgubili, ali junije, u dravi Santa Katarina, mala sela Johanvil i Blumenau uvala su pod araukarijama ambijent iz prolog veka: kue s vrlo strmim krovo vima nizale su se u ulicama koje su nosile nemaka imena i govorio se samo nemaki jezik. Na terasama pivara, starci sa zulufima i brkovima puili su dugake lule s porcelanskom glavom. U okolini Sao Paula bilo je i mnogo Japanaca, kojima se nije mo glo tako lako prii. Ovamo su stizali nakon to bi ih regrutovala preduzea koja su zapoljavala imigrante; ona su im obezbeivala putovanje i privremeni smetaj po dolasku, a zatim su ih rasporeivala po farmama u unutranjosti, koje su bile neto izmeu sela i vojnog logora. Tu se nalazilo sve to im je bilo potrebno: kola, radionice, ambulanta, prodavnice, mesta za zabavu. Emigranti su provodili duge periode u delimino dobrovoljnoj i sistematski podsticanoj izolaciji vraajui dug kom paniji i polaui zaradu u njene blagajne. Posle mnogo godina, kompa nija je uzimala na sebe da ih vrati u zemlju predaka da tamo umru ili, kad bije malarija preduhitrila, da tamo budu sahranjeni. Sve je bilo organizovano tako da uesnici u toj velikoj pustolovini uopte nemaju oseaj da su napustili Japan. Ne moe se, meutim, tvrditi da su interesi preduzetnika bili prosto finansijske, ekonomske ili humanitarne prirode. Pa ljivo ispitivanje geografskih karata otkrilo je potajne strateke zamisli
80
Klod
Levi-Stros
koje su mogle podstai stvaranje farmi. Izuzetno teak pristup kancelari jama preduzea "Kaigai-Iju-Kumiai" i "Brazil-Tokahoka-Kumiai", i jo vee tekoe koje je trebalo savladati da bi se prodrlo u mree gotovo tajnih hotela, bolnica, ciglana i pilana, koje su omoguavale emigraciji da bude sama sebi dovoljna, i konano, u poljoprivredne centre, zakla njali su tajne namere; izolacija doseljenika na briljivo odabranim mestima i arheoloka istraivanja (metodino obavljana uporedo s poljopri vrednim radovima, s ciljem da se istaknu izvesne slinosti izmeu arhe olokih tragova ovdanjih uroenika i nalaza iz japanskog neohta) bili su, zapravo, tek sitne karike tih vanih planova. U srcu grada, neke pijace u narodnim etvrtima drali su iskljuivo crnci. Ili tanije - poto ta re nema nikakvog znaenja u zemlji u kojoj je velika rasna raznovrsnost praena - barem je tako bilo nekad - odsu stvom predrasuda, omoguila sve vrste meavina: ovek se mogao vebati da razlikuje meance crnaca i belaca (mestios), belaca i Indijanaca (caboclos) i Indijanaca i crnaca (cafusos). Proizvodi koji su se nudili na prodaju ouvali su istiji stil: penetras, sita za brano od manioke, tipi no indijanske izrade, od labave bambusove osnove razapete na kruni drveni okvir; abanicos, lepeze za raspirivanje vatre, takoe nasledene iz indijanske tradicije, koje je prijatno prouavati jer svaka vrsta predsta vlja domiljato reenje postavljenog zadatka - da se popustljiva i rastre sita struktura palminog lia preobrazi u krutu i neprekidnu povrinu, kadru da zahvata i pomera vazduh kad se njom snano razmahuje. Poto ima vie naina da se taj problem resi, i vie vrsta palminog lia, mogu se praviti kombinacije i odrediti svi zamislivi oblici, a zatim sakupljati primerci koji ilustruju te male tehnoloke teoreme. Postoje dve osnovne vrste palmi: kod jednih su listovi simetrino rasporeeni na obe strane sredinje grane, a kod drugih se ire u lepezu. Prva vrsta namee dve metode: ili se pokidaju listovi sa iste strane i zajedno upletu, ili se pak svaka grupa plete zasebno, tako to se listovi saviju pod pravim uglom i vrhovi jednih prodenu kroz donji deo drugih, i obrnuto. Tako se dobijaju dve vrste lepeza: nalik krilu i nalik leptiru. Druga vrsta nudi vie mogunosti koje su uvek, iako u razliitim stepenima, kombinacije dveju prethodnih, a rezultat ima oblik kaike, palete ili rue, i svojom strukturom podsea na spljotenu pundu. Jo jedan naroito privlaan predmet na ulicama Sao Paula bio je figa. Figom, smokvom, naziva se drevni mediteranski talisman u obliku nadlaktice koja se zavrava akom stisnutom u pesnicu na takav nain da vrh palca izviruje izmeu prvih zglavaka kaiprsta i srednjeg prsta. Posredi je, nesumnjivo, simbolika predstava koitusa. Fige koje smo nali na pijaci bile su ukrasni privesci od ebonovine ili srebra, ili predmeti veliki kao reklamne table, naivno oblikovani i ivopisno obojeni. Oka-
Zemlja i ljudi
81
io sam ih kao kakve vesele vrteke na plafon svoje kue, vile oker boje, u rimskom stilu s poetka dvadesetog veka, smetene u gornjem delu grada. U nju se ulazilo kroz hodnik od jasmina, a pozadi je bio stari vrt; zamolio sam vlasnika da na njegovom kraju zasadi stabla banane, koja bi me uverila da se zaista nalazim pod tropskim nebom. Nekoliko godi na kasnije, simbolino bananite izraslo j e u malu umu iz koje sam ubi rao rod. U okolini Sao Paula najzad su se mogli razgledati i sakupljati ru stini obiaji: prolene svetkovine, kad se sela ukraavaju zelenim pal minim liem i komemorativne borbe izmeu mourosa i cristosa, verne portugalskoj tradiciji; povorke s kartonskom laom papirnih jedara nau catarineta; hodoaa u udaljene parohije koje pruaju utoite gubavcima i gde u terevenkama teku potoci pinge, alkohola od eerne trske koji se veoma razlikuje od ruma i pije se ist ili kao batida, to jest pomean sa sokom od limuna, dok meleski bardi u izmama i ljatavim odelima, strahovito pijani, uz zvuk bubnjeva izazivaju jedni druge na dvoboj u kojem su oruje satirine pesme. Bilo je i drugih verovanja i praznoverja koja bi valjalo pomenuti: leenje mika pomou zlatne al ke; pdela svih namirnica u dve nespojive grupe: comida quente, comi da fria, topla hrana i hladna hrana, a ima i drugih kodljivih spojeva: riba i meso, mango i alkohol, banana i mleko. Meutim, u unutranjosti drave zanimljivije je baviti sejedinstvenim oblicima koje je podsticalo jedno drutvo u nastajanju nego tragovi ma mediteranskih tradicija. Tema je uvek ista: prolost i sadanjost, ali za razliku od klasinog etnografskog istraivanja, koje nastoji da sada njost objasni pomou prolosti, ovde je, izgleda, fluidna sadanjost rekonstruisala vrlo stare etape evropske evolucije. Kao u vreme merovinke Francuske, moglo se videti kako se komunalni, urbani ivot raa u latifundijskim selima. Velika naselja koja su tad nastajala nisu liila na dananje gradove, toliko istroene daje u njima teko otkriti tragove njihove posebne istorije, i stopljene ujedan sve homogeniji oblik u kojem se istiu samo administrativne pdele. Naprotiv, ovek je mogao posmatrati gradove kao to botaniar posmatra biljke: po imenu, izgledu i strukturi svakog od njih mogla se odrediti pripadnost ovoj ili onoj velikoj porodici car stva koje je ovek dodao prirodi - urbanog carstva. Tokom XIX i XX veka, pokretni izreckani prsten pionirskog na predovanja lagano se pomerao sa istoka na zapad i s juga na sever. Godi ne 1836, samo je sever, to jest podruje izmeu Rija i Sao Paula, bio postojanije naseljen i poinjalo je kretanje ka sredinjem delu drave.' Dvadeset godina kasnije, kolonizacija je na severoistoku prodirala u Moanu i Paulistu, a 1886. je naela Arakvaru, Alta Sorokabanu i Noroeste.
82
Klod Levi-Stros
U tim podrujima se jo 1935. funkcija rasta stanovnitva pela uporedo s proizvodnjom kafe, dok je u starim oblastima severa osipanje stanovni tva pedeset godina unapred najavljivalo propadanje zemlje: demograf sko opadanje poelo je da se osea ve 1920, a iscrpljena zemlja je napu tena 1854. godine. Taj ciklus korienj a prostora odgovarao je istorijskom razvoju i je je osnovno obeleje bilo jednako neutemeljeno. Izgleda d a j e samo u velikim gradovima na obali, Riju i Sao Paulu, urbano irenje imalo do voljno vrstu osnovu da bi postalo nepovratan proces: Sao Paulo je 1900. godine imao 240.000 stanovnika, 1920. njihov broj je dostigao 580.000 hiljada, osam godina kasnije premaio je milion i do danas sejo jednom udvostruio. U unutranjosti su se, meutim, urbane vrste raale i ie zavale; provincija se istovremeno naseljavala i raseljavala. Premetajui se s jednog mesta na drugo, stanovnitvo se nije uvek uveavalo, ali je menjalo drutvenu vrstu; uporedno postojanje gradova-fosila i gradova koji su tek u zaetku omoguilo je da se, na ljudskom planu i u krajnje kratkim vremenskim granicama, posmatraju i prouavaju preobraaji nita manje uzbudljivi od paleontolokih uporeivanja faza evolucije organizovanih bia koje su, du geolokih slojeva, trajale milionima stolea. im se napusti obala, valja stalno imati na umu da se u poslednjih sto godina Brazil vie preobraavao no to se razvijao. U imperijalnoj epohi, ljudi nisu nastanjivali velike povrine, ali su bili dobro rasporeeni. Da su priobalni ili susedni gradovi ostali mali, oni iz unutranjosti bili bi danas daleko vitalniji. Usled jednog istorijskog paradoksa koji esto odve olako zaboravljamo, opta oskudnost saobraajnih sredstava podsticala je razvoj onih najgorih; kad je konj bio jedino prevozno sredstvo, oseali smo manji otpor prema protezanju takvih putovanja na itave mesece umesto na dane ili nedelje i prema odlasku na ona mesta na koja samo mazga srne da se zaputi. Unutra njost Brazila ivela je nesumnjivo sporim, ali u isti mah i kontinuiranim ivotom; lae su plovile rekama s precizno utvrenim redom vonje, u malim etapama koje su trajale vie meseci; a putevi koji su 1935. bili potpuno zaboravljeni, poput onog od Kujabe do Gojasa, jo pre sto godi na su sluili ivom saobraaju karavana od kojih je svaki imao pedeset do sto mazgi. Ako se izuzmu najudaljenija podruja, opustelost centralnog Bra zila poetkom XX veka ni u kom sluaju nije odraavala prvobitnu situ aciju: to je bila cena intenzivnog naseljavanja priobalnih podruja i oi vljavanja saobraaja u njima, to jest cena zainjanja modernog ivota; u unutranjosti je razvoj bio vrlo teak; ona je, zapravo, nazadovala ume sto da napreduje sebi svojstvenim usporenim ritmom. Plovidba na paru je skratila puteve i irom sveta zbrisala nekad slavne luke; moemo se
Zemlja i ljudi
83
zapitati da li e avionski saobraaj, navodei nas da preskaemo nekada nje etape kao u igri trule kobile, izazvati sline promene. Na kraju kra jeva, doputeno je sanjati da mehaniki napredak sam mora da isporui otkupninu u kojoj prebiva naa nada: moda emo ga naterati da sitnom monetom usamljenosti i zaborava plati za prisnost koje nas je liio. U manjim razmerama, unutranjost drave Sao Paulo i susednih podruja odslikavala je te promene. Bez sumnje, nije vie bilo ostataka gradova-tvravica, koji su nekad podizani da bi se osiguralo vlasnitvo nad jednom provincijom i iz kojih su se zaeli mnogi brazilski gradovi na obali ili na rekama: Rio de Zaneiro, Viktorija, Florijanopolis na svom ostrvu, Baija i Fortaleca na rtu; Manaus i Obidos na obali Amazona; ili Vilja Bela u Mato Grosu, ije ruevine, povremeno nastanjene Indijanci ma iz plemena Nambikvara, jo postoje blizu Gvapore: to je nekad bio slavni garnizon jednog kapetana ikare - capito de mato - na bolivij skoj granici, to jest upravo na onoj liniji koju je papa Aleksandar VI simbolino povukao 1493. da bi, u jo nepoznatom Novom svetu, raz graniio podruja oko kojih su se otimale panska i portugalska kruna. Na severu i na istoku isticalo se nekoliko rudarskih gradova koji su danas naputeni i iji ruevni spomenici - crkve u stilu plamenog baroka iz XVIII veka - svojom raskoi odudaraju od okolne pustoi. Zahuktali u vreme eksploatacije rudnika, danas umrtvljeni, oni kao da se upinju da u svakoj upljini i svakom nabora svojih izuvijanih stubova, svojih zabata sa spiralama i statua u draperijama, sauvaju delie bogatstva koje ih je gurnulo u propast: eksploatacija blaga skrivenog u zemlji plaena je pustoenjem prirode, naroito uma koje su snabdevale topionice go rivom. Rudarski gradovi su se gasili gotovo trenutno, poput umskog poara koji nema vie ime da se hrani. Drava Sao Paulo doziva u seanje i druge dogaaje: borbu jezuita i plantaera u XVI veku, kad su se te dve grupe zalagale svaka za svoju verziju naseljavanja. Stvaranjem indijanskih naselja, prvi su eleli da otrgnu Indijance od divljatva i da ih, pod svojom upravom, okupe u neku vrstu komunalnog ivota. U nekim zabitim oblastima, ta prva bra zilska sela mogu se prepoznati po imenima aldeia ili misso, ajo lake po irokom i funkcionalnom planu gradnje: u sreditu je crkva koja do minira etvrtastim trgom od nabijene zemlje, obraslim travom {largo de matriz); oko njega se ulice seku pod pravim uglom, a u njima su niske kue zamenile nekadanje indijanske kolibe. Kivni na svetovnu vlast misija koja je zauzdavala njihovu otimainu i liavala ih ropske radne snage, planteeri - fazendeiros - su kretali u kaznene ekspedicije da bi rasterali svetenike i Indijance. Time se moe objasniti jedna posebna osobina brazilske demografije: ivot u selima koja su nasledila aldeias odravao se u najsiromanijim podrujima, dok drug de, tamo gde je via-
84
Klod
Levi-Stros
dala estoka otimaina oko plodne zemlje, stanovnitvu nije preostalo nita drugo do da se zbije oko gospodareve kue, u kolibama od slame i erpia, koje su sve bile jedna drugoj nalik kao jaje jajetu i gde je vlasnik mogao drati na oku sve svoje kolone. Du nekih eleznikih linija, gde su graditelji, u odsustvu komunalnog ivota, bili prinueni da proizvolj no postave stanice u pravilnim razmacima i da im daju imena abecednim redom: Buarkina, Felisidade, Limao, Marilija (oko 1935, kompanija Paulista stigla je do slova P), i danas se dogaa da na pruzi od vie stotina kilometara voz zastaje samo "po kljuu", to jest na stanicama koje op sluuju jednu fazendu i na kojima se okuplja itavo stanovnitvo tog kraja: ave Bananal, Cave Konseisao, Cave Elisa... Ponekad su, pak, plantaeri, rukovoeni verskim pobudama, odlu ivali da deo plodne zemlje prepuste parohiji. Tako je nastajao patrimonio, naselje stavljeno pod zatitu nekog sveca. Druga takva naselja imala su svetovni karakter; vlasnik bi odluio da postanepovoador ili akplantador de cidade: uzgajiva, ali ne poljoprivrednih proizvoda, nego grada. On bi gradu dao svoje ime: Paulopolis, Orlandija, ili bi ga, iz politike raunice, stavio pod zatitu neke slavne linosti: Presidente-Prudente, Kornelio-Prokopio, Epitako-Pesoa... Naime, ak i tokom svog kratkog ivota, ta naselj a su nalazila naina da vie puta promene ime, a svaka od etapa podjednako je otkrivala njihov nastanak i razvoj. U poetku je to bio obian lokalitet nazvan po nekoj kulturi koja se gajila usred ikare: Batatis, Krompir, ili po nedostatku goriva za zagrevanje kazana na ka kvom pustom mestu: Feijo-Cru, Prean Pasulj, ili po tome to je nekom koje krenuo na dug put ba tu ponestalo zaliha: Arroz-sem-Sal, Pirinabez-soli. A onda bi neki "pukovnik" - zvanje tedro deljeno velikim posednicima i politiarima - poeleo da stekne izvestan uticaj, te bi, na nekoliko hiljada hektara dobijenih u koncesiju, okupio, unajmio, zavr bovao ljude bez stalnog mesta boravka i Prean Pasulj bi postao Leopol dina ili Fernandopolis. Gradi nastao iz hira i slavoljubivosti kasnije bi zakrljao i nestao: ostalo bi samo ime za nekolicinu ruevnih kua u kojima se gasilo stanovnitvo napadnuto malarijom i ankilostomijazom. Ili bi se, pak, razvio grad koji bi stekao kolektivnu svest i zaboravio daje nastao kao neija igraka i sredstvo: stanovnitvo nedavno doseljeno iz Italije, Nemake i drugih krajeva osetilo bi potrebu za korenima i stalo da trai u renicima elemente nekog uroenikog imena, obino iz jezi ka plemena Tupi, koje bi mu, u njegovim oima, dalo prekolumbovski ugled: Tanabi, Votupuranga, Tupao ili Ejmore... Mrtve varoice na rekama, rtve eleznice u kojima ipak tu i tamo opstaju tragovi jednog promaenog ciklusa: u poetku krme i hangari na obali, koji su vodiima piroga pruali zatitu od indijanskih napada, a zatim, s nailaskom malih parobroda, portos de lenha, gde su na svakih
Zemlja i ljudi
85
tridesetak kilometara pristajali brodovi s lopaticama i kotlom da bi se snabdeli drvetom; inajzad, rene luke na dva kraja plovne deonice i - n a mestima gde plovidbu onemoguuju brzaci ili vodopadi - centri za pre tovar. Godine 1935. postojale su dve vrste gradova koji su jo uspevali da ostanu u ivotu i da, u isti mah, sauvaju tradicionalni izgled: pousos, gradovi na raskrima, i bocas de serto, "drela ikare", na krajevima puteva. Kamioni su ve poinjali da zamenjuju stara prevozna sredstva, karavane mazgi i zaprena kola; oni su koristili iste rave puteve, to ih je prisiljavalo da stotinama kilometara voze u prvoj ili drugoj brzini', ritmom teglee marve, i da se zaustavljaju na istim mestima; na tim sta nicama su se okupljali oferi u zamaenim odelima i tropeirosi odeveni u kou. Putevi nisu opravdali naa oekivanja. Njihovo poreklo je bilo a roliko: stari karavanski putevi nekad su sluili za prevoz kafe, alkohola od eerne trske i eera u jednom smeru, i soli, suenog povra i brana u drugom; tu i tamo bi na njima iskrsnuo kakav registro usred ikare: drvena prepreka okruena kolibama, gde je nekakva sumnjiva vlast u liku odrpanog seljaka naplaivala putarinu; a time se mogu objasniti i druge, skrivenije mree: estradas francos, na kojima se izbegavalo pla anje; i najzad, estradas mulados, to jest putevi mazgi, i estradas boiadas, putevi za kola s volovskom zapregom. Na ovima se esto moglo uti, tokom dva-tri sata, jednolino i muno kripanje - da nesviknut ovek poludi - koje je proizvodilo trenje osovine kola to su se lagano pribliavala. Taj drevni model zaprenih kola, uvezen u XVI veku iz sredozemnog sveta gde se nije nimalo promenio od preistorijskih vre mena, sastojao se od jednog tekog sanduka s rudom, iji su pleteni zi dovi bili poloeni direktno na vrstu osovinu s punim tokovima bez paoca. Teglee ivotinje vie je iscrpljivao piskavi otpor koji je osovina pruala sanduku nego vuenje svega toga zajedno. I staze su uglavnom nastale neplanski, neprestanim prolaenjem ivotinja, kola i kamiona koj i su se kretali u priblino istom pravcu i koji su uvek bili izloeni udima kie, odrona i bujne vegetacije, te su nasto jali da prokre put najbolje prilagoen okolnostima: zamren spletjaraka i golih padina, nekad spojenih i irokih stotinak metara, poput kakvog bulevara u srcu ikare slinog cevenolskim putevima kojima se stoka vraa sa ispae, a nekad rasprenih na sve etiri strane horizonta, tako da ovek nije mogao znati koju od tih Arijadninih niti treba da prati ako ne eli da se, posle tridesetak kilometara preenih tokom vie sati pogibelj nog napredovanja, izgubi usred peska ili movare. U sezoni kia te su se staze pretvarale u movarne kanale pune gustog blata, i njima se nije moglo proi; a onda bi prvi kamion koji bi uspeo da se provue napravio
86
Klod Levi-Stros
u glini duboke brazde kojima bi sua za tri dana podarila postojanost i vrstinu betona. Vozila koja bi pola za njim nisu imala drugog izbora do da postave svoje tokove u te lebove i da ih se dalje dre, stoje bilo mogue pod uslovom da su imala isti razmak tokova i istu visinu poda kao i njihov prethodnik. Ako je razmak bio isti a asija nia, sredina staze bi se uskoro izdigla i vozilo bi se nalo nasukano na vrstoj zemlji koja se morala razbijati pijucima. A ako se razmak razlikovao, vozilo se danima moralo kotrljati s tokovima na razliitim visinama: sjedne stra ne upalim u leb, a s druge izdignutim, te bi mu stalno pretila opasnost da se prevrne. Jo se seam jednog putovanja na kojem se Rene Kurten oprostio od svog novog forda. an Mogije i ja smo predloili da idemo sve dok kola budu mogla da prou. Izlet se zavrio na hiljadu petsto kilometara od Sao Paula, u kolibi jedne porodice iz indijanskog plemena Karaja, na obalama Aragvaje; u povratku su pukle prednje opruge i vozili smo se sto kilometara s motorom postavljenim na samu osovinu, a tokom na rednih esto smo ga poduprli gvozdenom ploom koju nam je iskovao jedan seoski zanatlija. Ali pre svega pamtim one sate paljive vonje po noi - sela su, naime, bila retka na prilazima Sao Paulu i Gojasu - kad nas je u svakom trenutku mogao izdati usek izabran medu desetak koji su nam bili na raspolaganju. Najednom je u tami izreetanoj treperavim zvezdama iskrsnuo pouso: njegove elektrine sijalice napajale su se ma lim motorom ije bismo brektanje razaznali vie sati ranije da nije, u naem uhu, bilo pomeano s nonim zvucima ikare. Krma nam je po nudila svoje gvozdene krevete ili mree za spavanje, a u zoru smo preli rua direita etapnog grada, cidade viajante, s njegovim kuama, prodavnicama i trgom na kojem su se nalazili regates i mascates: trgovci, lekari, zubari, pa ak i putujui belenici. U dane sajma tu vlada velika ivost: na stotine seljaka iz zabitih mesta naputaju tom prilikom svoje kolibe zajedno s itavim porodica ma i kreu na put od vie dana koji e im omoguiti da, j ednom godinje, prodaju tele, mazgu, kou od tapira ili pume, nekoliko vrea kukuruza, pirina ili kafe, i da u zamenu za to ponesu kui komad pamune tkani ne, malo soli, neto gasa za lampu, i poneki metak za puku. U pozadini se pruala visoravan obrasla iprajem i retkim grmljem. Bila je malo proreena skoranjom erozijom - krenje ume je poelo tek pre pola veka - koja kao da se pri tom poslu oprezno sluila lakom sekirom. Razlike od nekoliko metara u nivou tla ukazuju na poetak terasa i na puteve planinskih bujica. Nedaleko od jednog irokog ali plit kog vodenog toka - pre udljive poplave nego reke sa stalnim koritom dve-tri paralelne avenije oiviavaju bujne posede oko ranerskih kua od erpia, pokrivenih crepom i iskriavih od penaste beline krenog
Zemlja i ljudi
87
premaza, koju jo vie istiu smei prozorski okviri i odsjaj purpurnog tla. Ve od prvih kua, koje zbog svojih proelja izreetanih velikim nezastakljenim, gotovo uvek irom otvorenim prozorima lie na zasvodene pijace, poinju livade obrasle otrom travom koju je stoka popasla do korena. Spremajui se za sajam, organizatori su obezbedili zalihe sto ne hrane: suvo lie eerne trske ili mlade palme uvezane granjem i vlatima trave. Posetioci logoruju izmeu tih kockastih blokova, uz svoja kola s punim tokovima, okovana ekserima po obodu. Novi pleteni zi dovi i krov od volovske koe zategnute uadima pruali su tokom puto vanja zaklon koji je ovde dopunjen strehom od palminog lia ili ato rom od belog platna u produetku kola. Napolju, na otvorenom, kuvaju se pirina, crni pasulj i suvo meso; goliava deca trkaraju izmeu nogu volova dok ovi vau trsku ije im ilavo lie tri iz usta poput zelen kastih mlazeva vode. Nekoliko dana kasnije svi odlaze; putnici su se razili po ikari; pouso spava pod suncem; godinu dana seoski ivot e predstavljati samo nedeljno komeanje vilas de domingo, koje su radnim danima zatvore ne; kavaljeri se tu susreu nedeljom na raskru puteva, gde se nalaze jedna krma i nekoliko koliba.
XIII PIONIRSKA ZONA

U unutranjosti Brazila, takvi prizori se pruaju unedogled im se udaljimo od obale ka severu ili zapadu, tamo gde se ikara protee sve do paragvajskih movara ili do uma nalik tunelima oko pritoka Amazo na. Sela postaju sve reda a prostori koji ih razdvajaju sve iri: as su ogoljeni, i to je campo limpo, "ista" savana, a as obrasli bunjem i zbog toga nazvani camposujo, "prljava" savana, ili jo cerrado i caatinga, to su dve vrste makije. U pravcu juga, to jest drave Parane, postepeno udaljavanje od tropa, uzdizanje zemlje i vulkansko poreklo dubljih slojeva tla stvorili su, na razliite naine, drukije predele i drukije oblike ivota. Tu nala zimo, jedne kraj drugih, ostatke uroenikog stanovnitva u blizini civilizovanih sredita i najmodernije oblike unutranje kolonizacije. Upravo u toj zoni severne Parane preduzimao sam svoja prva istraivaka puto vanja. Dvadeset i etiri sata putovanja bila su uveliko dovoljna da se dospe, s one strane granice drave Sao Paulo obeleene rekom Paranom,
88
Klod Levi-Stros
do velike umerene i vlane zimzelene ume koja se tako dugo suprotsta vljala nadiranju plantaera; ljudi su je potedeli svog prisustva otprilike do 1930, ako se izuzmu indijanske druine koje su i tada po njoj lutale i nekoliko usamljenih pionira, uglavnom siromanih seljaka koji su na malim krevinama uzgajali kukuruz. Kad sam doao u Brazil, taj region se upravo otvarao, pre svega pod uticaj em jednog britanskog preduzea koje je od vlade dobilo prvu koncesiju od milion i po hektara, poto se obavezalo da izgradi puteve i eleznicu. Englezi su nameravali da tu teritoriju isparceliu i d a j e pro daju emigrantima koji su uglavnom dolazili iz srednje i istone Evrope, i da zadre vlasnitvo nad eleznicom koja bi se izdravala prevozom poljoprivrednih proizvoda. Taj eksperiment je 1935. bio u toku; pruga je redovnim tempom napredovala kroz umu: 50 km na poetku 1930, 125 na kraju, 200 u 1932, 250 u 1936. Otprilike na svakih petnaestak kilo metara postavljana je stanica okruena jednim kvadratnim kilometrom zemlje na kojem bi nicao grad. On se s vremenom naseljavao, te bi ovek, idui tim putem, prolazio kroz Londrinu, nastariji grad s ve 3000 stanovnika, Novi Dancig s 90, Rolandiju sa 60 i najnoviji, Araponhas, koji je 1935. imao jednu kuu i jednog jedinog itelja: nekog Francuza, pekulanta u zrelim godinama, sa iradom i vojnikim izmama iz rata 1914-1918. Od Pjera Monbega, velikog poznavaoca te pionirske pruge, uo sam da je Araponhas 1950. imao 10.000 stanovnika. Kad se tim krajem prolazi na konju ili kamionom, novoizgraenim putevima koji vijugaju du vrhova planinskih venaca kao rimski putevi u Galiji, nemogue je primetiti daje nastanjen: izduene parcele prostiru se, sjedne strane, do puta, a s druge do potoka koji postoji u dnu svake doline; tek dole, blizu vode, poinju ljudska naselja; derrubada - kre vina - lagano se penje uz obronke, dok je sam put, simbol civilizacije, obavijen gustim umskim pokrivaem koji e jo nekoliko meseci ili godina prekrivati vrhove breuljaka. Ali, u dolinama su se prve etve, uvek basnoslovne na toj ljubiastoj i neispoenoj zemlji zvanoj terra roxa, ubirale izmeu poloenih debala velikog drvea i panjeva. Zimske kie su preuzele na sebe da ih rastvore u plodan humus, a njega su zatim, gotovo trenutno, razvlaile du padina zajedno sa onim koji je hranio iezlu umu i koji je samo njeno korenje moglo zadrati na mestu. Ko liko e godina proi - deset, dvadeset ili trideset? - dok ova hananska zemlja ne dobije izgled jalovog i pustog predela? U tom asu, emigranti su se predavali radosnom zanosu izobilja; pomeranijske ili ukraj inske porodice - koj e jo nisu imale vremena da za sebe naprave kuu, te su s domaim ivotinjama delile sklonite od da saka na obali potoka - pevale su hvalopojke toj udotvornoj grudi iju su estinu najpre morale ukrotiti kao kakvog divljeg konja da bi kukuruz
Zemlja i ljudi
89
i pamuk nosili plodove umesto da se izgube u bujnom rastinju. Jedan nemaki ratar plakao je od radosti dok nam je pokazivao umarak limu novih stabala nikao iz nekoliko semenki. Naime, te ljude sa severa nije zbunjivala samo plodnost zemlje, ve i neobinost kultura koje su po znavali samo iz bajki. Kako se ta zemlja nalazi na granici izmeu trop ske i umerene zone, neznatna visinska razlika proizvodi osetne klimatskepromene: sve se moglo uzgajati jedno kraj drugog, biljke iz zaviaja i one amerike; opinjeni agrarnom raznovrsnou, oni su, jedno uz dru go, gajili penicu i eernu trsku, lan i kafu... Mladi gradovi bili su potpuno nordijski; nova imigracija pridrui vala se staroj: nemaka, poljska, ruska, u manjem stepenu italijanska, koja se jedva sto godina ranije okupila na jugu drave oko Kuritibe. Kue od dasaka ili etvrtasto otesanih debala podseale su na srednju i istonu Evropu. Dugaka kola, koja su imala etiri toka s paocima i konjsku zapregu, zamenila su iberijske volovske dvokolice. I tu su ljude vie zaokupljali obrisi budunosti koja se uobliavala ubrzanim ritmom nego ti neoekivani ostaci prolosti. Bezoblian prostor poprimao je, iz dana u dan, gradsku strukturu; on se diferencirao kao embrion delei se u elije koje su se grupisale prema posebnim funkcijama. Londrina je ve bila ureen grad s glavnom ulicom, poslovnim centrom, zanatskim kvartom i stambenom zonom. Ali koji su tajanstveni formativni inioci dejstvovali na pustim terenima kakvi su bili Rolandija, i jo vie Ara ponhas, staje to gurnulo odreene vrste stanovnika u jednom pravcu, a neke druge u drugom, ukalupljujui svaku zonu u jednu funkciju i na meui joj odreen poziv? U proizvoljno iskrenim pravougaonicima u srcu ume, ulice pod pravim uglom u poetku sve lie jedna na drugu: geometrijske trase, liene osobenosti. A ipak, jedne su centralne, druge periferijske; neke su paralelne s prugom ili putem, a neke su upravne u odnosu na njih; tako se prve nalaze na pravcu kojim se odvija saobraaj, a druge ga presecaju i koe. Trgovina i poslovi opredelie se za prve koje su izvesno privlanije za muterije i klijente; a iz suprotnog razlo ga, privatne stambene kue i neke javne slube vie e voleti druge u koje e i biti odbaene. Te dve suprotnosti: izmeu centralnog i perifer nog, s jedne strane, i paralelnog i upravnog s druge, odreuju svojim kombinovanjem etiri razliita naina gradskog ivota koji e, kao ge neratori uspeha i neuspeha, oblikovati budue stanovnike privilegujui jedne i obeshrabrujui druge. A to nije sve; pokazuje se da stanovnika ima dve vrste: jedni su skloni ivotu u masi i za njih e neka zona biti utoliko privlanij a ukoliko je u njoj izraenija urbanizacija; drugi su usa mljenici koji najvie dre do slobode; tako e nastati nova suprotnost koja e onu prvu uiniti jo sloenijom.
90
Klod
Levi-Stros
Na kraju, treba imati na umu i tajanstvene inioce koji deluju u svim gradovima tako to ih guraju ka zapadu i osuuju njihove istone etvrti na bedu ili propadanje. To je moda jednostavan izraz onog kosmikog ritma koji je od samih poetaka proimao oveanstvo nesvesnim verovanjem daje smer kretanja sunca pozitivan, a obrnuti smer negativan; da prvi odaje red, a drugi nered. Ve dugo ne oboavamo sunce i prestali smo da povezujemo glavne strane sveta s magijskim svoj stvima: bojama i vrlinama. Ali, iako se na euklidski duh pobunio protiv kvalitativnog shvatanja prostora, velike astronomske pa ak i meteoro loke pojave deluju, nezavisno od nas, na regione jednim neprimetnim ali neizbrisivim koeficijentom; za sve ljude pravac istok-zapad oznaa va uspeh; a za stanovnike umerenih podruja severne polulopte, sever je sedite hladnoe i tame, a jug toplote i svetlosti. Nita od svega toga ne ispoljava se u racionalnom ponaanju svakog pojedinca. Ali gradski i vot prua neobian kontrast. Iako predstavlja najsloeniji i najistananiji oblik civilizacije zahvaljujui tome to, tokom svog ivotnog ciklusa, ostvaruje izuzetnu ljudsku koncentraciju na malom prostoru, on u svoj lonac sruuje nesvesne stavove koji su, svaki za sebe, beskrajno mali, ali zbog broja pojedinaca koji ih sa istog razloga i na isti nain iskazuju postaju kadri da proizvedu krupna dejstva. Stoga bi irenje gradova sa istoka na zapad i polarizacija raskoi i bede prema toj osi ostali neshva tljivi kad ne bismo priznali tu privilegiju - ili kob - gradova da, poput mikroskopa, zahvaljujui poveavanju koje im je svojstveno, istisnu na otricu kolektivne svesti mikrobsko komeanje naih drevnih i jo ivih predrasuda. Uostalom, jesu li to uopte predrasude? U takvim sklonostima vie vidim znak mudrosti po kojoj su se divlji narodi spontano upravljali i naspram koje je moderna pobuna istinsko ludilo. Oni su esto umeli da postignu duhovnu harmoniju po najmanjoj ceni. Kojih bismo mrcvare nja i nepotrebnih nerviranja mogli sebe potedeti kad bismo priznali re alne uslove svog ljudskog iskustva i injenicu da potpuno oslobaanje od njegovih okvira i ritma nije u naoj moi? Prostor ima svoje osobene vrednosti, kao to i zvui i mirisi imaju boje, a oseanja teinu. To traga nje za korespondencijama nije pesnika igra niti mistifikacija (kao to se neko odvaio da napie povodom soneta o samoglasnicima, danas kla sinog primera za lingvistu koji poznaje osnovu ne boja fonema - jer su one razliite za svakog pojedinca - ve odnosa koji ih povezuju i koji doputaju ogranien raspon mogunosti); ono znalcu pokazuje najnovi je podruje ije mu istraivanje moe doneti bogata otkria. Ako ribe, poput estete, razlikuju svetle i tamne mirise, i ako pele prevode svetlosne intenzitete u teinu - tama je za njih teka a svetlost laka - dela slikara, pesnika ili muziara, mitovi i simboli divljaka moraju nam iz-
Zemlja i ljudi
91
gledati, ako ne kao vii, ono bar kao najtemeljniji, jedini uistinu zajed niki oblik saznanja iji je zaotreni vrh, i nita vie od toga, nauna misao: ona je prodornija zato to je izbruena injenicama, ali po cenu gubitka sutine, a njena delotvornost poiva na njenoj moi da prodre dovoljno duboko kako bi njen instrumentarij mogao potpuno da prati glavu. Sociolog moe da potpomogne taj razvoj globalnog i konkretnog humanizma. Naime, velikim manifestacijama drutvenog ivota i umetnikim delima zajedniko je to to se raaju u ravni nesvesnog ivota, u prvom sluaju zato to su kolektivne, a u drugom uprkos tome to su individualne; ali ta razlika ima drugorazredni znaaj, ona je ak privid na, jer je prve proizvela sama javnost, a drugi su proizvedeni za javnost, i jer upravo javnost ijednima i drugima daje zajedniki imenilac i odre uje uslove njihovog stvaranja. Nije, dakle, samo re o tome da imamo prava na metaforiko poreenje - veoma esto pravljeno - izmeu jednog grada ijedne simfonije ili pesme; ti objekti imaju istu prirodu. Moda jo artificijelniji, grad se smeta tamo gde se susreu prirodno i vetako. Poput neke zajednice ivotinja koje zatvaraju svoju bioloku istoriju u svoje granice i istovre meno je oblikuju svim svojim namerama misleih bia, grad svojim po stankom i oblikom u isti mah pripada biolokom produavanju vrste, organskoj evoluciji i estetskom stvaralatvu. On je istovremeno objekt prirode i subjekt kulture; pojedinac i grupa; doivljeno i sanjano: ljudska stvar u pravom smislu. U tim sintetizovanim gradovima junog Brazila, tajna i nepopu stljiva volja koja se objavila razmetajem kua, specijalizacijom saobra ajnih arterija i novim stilom kvartova izgledala je utoliko znaajnija to je protivreila hiru iz kojeg je nastao itav poduhvat. Londrina, Novi Dancig, Rolandija i Araponhas - roeni iz odluke tima inenjera i finansijera - stupali su polako u konkretnu raznovrsnost jednog istinskog po retka, kao Kuritiba sto godina ranije i kao, moda, Gojana danas. Kuritiba, glavni grad drave Parana, pojavila se na karti onog dana kad je vlada odluila da podigne grad: zemljite kupljeno od vlasnika podeljeno je na parcele dovoljno jevtine da privuku talas stanovnitva. Isti sistem je primenjen i kasnije, kad je dravi Minas trebalo podariti njen glavni grad Belo-Orizonte. S Gojanijom se vie rizikovalo, zato to je prvobitni cilj bio da se, poev od nule, napravi savezna prestonica Brazila. Otprilike na treini rastojanja koje, u vazdunoj liniji, deli junu obalu od toka Amazona, prostiru se ogromne visoravni koje su bile za boravljene tokom itava dva veka. U doba karavana i rene plovidbe one su se mogle prei za nekoliko nedelja da bi se stiglo do rudnika na
92
Klod
Levi-Stros
severu; tako se dolazilo do obala Aragvaje, a zatim se brodom sputalo do Belema. Jedini svedok tog drevnog provincijskog ivota, mali glavni grad drave Gojas po kojem je ona i dobila ime, dremao je na hiljadu kilometara od obale, gotovo odseen od nje. U zelenom predelu kojim je dominirao hiroviti obris brda s perjanicama palmi, ulice s niskim kua ma sputale su se niz obronke izmeu bati i trgova, gde su konji prola zili ispred crkava sa ukraenim prozorima, napola ambara, napola zvo nika. Kolonade, gipsani ukrasi, zabati, uvek svee premazani penastim slojem nalik na ulupano belance s primesom be, oker, plave ili ruia ste boje, podseali su na barokni stil iberijskih pastorala. Jedna reka je tekla izmeu obala obraslih mahovinom, tu i tamo odronjenih od teine lijana, banana i palmi koje su zaklanjale naputene kue; ali to bujno rastinje nije toliko davalo kuama izgled oronulosti koliko je njihovim propalim proeljima darovalo tiho dostojanstvo. Ne znam da li zbog tog besmisla treba aliti ili mu se treba radova ti: vlasti su odluile da zaborave Gojas, njegovu okolinu, njegove strmeni i njegovu zastarelu ar. Sve je to bilo odve malo, odve staro. Di novski poduhvat o kojem se sanjalo trebalo je da pone od nule, na neis pisanoj tabli. Ona je pronaena sto kilometara istono odatle u obliku visoravni koju su pokrivale samo otra trava i trnovito bunje, kao daje bila pogoena maljem reenim da uniti svaku faunu i da se obrauna s rastinjem. Nikakve pruge, nikakvog puta kojim bi se ovek tamo odve zao; staze su bile pogodne samo za dvokolice. Simboliki kvadrat sa stranicama od sto kilometara upisan je na kartu kao sedite savezne oblasti u ijem e se centru izgraditi budua prestonica. Poto nikakva prirodna prepreka nije ometala arhitekte, ovi su mogli da rade na licu mesta umesto na nacrtu. Obrisi grada iscrtani su na zemlji; prvo je beleen opseg, a onda su u njega upisivane razne zone: stambena, administrativna, trgo vaka, industrijska i ona posveena zabavi. Zabava je uvek vana u pio nirskom gradu; zar nije postojalo vreme, oko 1925, kad je Marilija, ro ena iz slinog poduhvata, na esto kua imala gotovo stotinu bordela, koje su uglavnom nastanjivale Francesinhas - u XIX veku one i asne sestre inile su dva udarna krila naeg uticaja u inostranstvu; Kej d'Orsej je to dobro znao, te je 1939. namenio znatan deo svojih tajnih fondova propagiranju takozvanih lakih revija. Neki od mojih bivih kolega nee me demantovati ako podsetim da su osnivanje univerziteta u Riju Gran de do Sul, najjunijoj brazilskoj dravi, i prvenstvo francuskih profesora na nj emu poivali na naklonosti prema naoj knj ievnosti i naoj slobodi koju je jednom mladom buduem diktatoru tokom njegovog boravka u Parizu usadila izvesna ne odve vrla gospoica. Iz dana u dan, itave stranice novina bile su prekrivene oglasima. Objavljivano je osnivanje Gojanije; oko plana tako podrobnog kao daje
Zemlja i ljudi
93
posredi bio stogodinji grad, nabrajane su prednosti obeane stanovni tvu; putevi, eleznica, vodovod, kanalizacija i bioskopi. Ako se ne va ram, u poetku je ak neko vreme, godine 1935-1936, zemljite nueno besplatno onim kupcima koji su pristajali da plate trokove prenosa. Na ime, belenici i trgovci nekretninama bili su prvi vlasnici. Otiao sam u Gojaniju 1937. Na beskrajnoj ravnici koja je liila na pusto zemljite i bojno polje naikano elektrinim stubovima i zemljomerskim koevima moglo se videti stotinak novih kua razbacanih na sve etiri strane sveta. Najvaniji je bio hotel, etvrtasto zdanje od beto na koje je, usred te pustoi podsealo na aerodromsku zgradu ili kakvo malo utvrenje; ovek bi ga rado nazvao "tvravom civilizacije" u jed nom ne vie prenosnom ve direktnom znaenju, koje je od takve upo trebe poprimilo izrazito ironinu vrednost. Naime, po varvarstvu i nehumanosti nita nije moglo biti ravno tom pustinjskom zatvoru. Ta grae vina bez ikakvih ari bila je suta suprotnost Gojasu; nikakva istorija, nikakvo trajanje, nikakva navika nisu ispunjavali njenu pusto niti ubla avali njenu krutost; ovek se tu oseao kao na stanici ili u bolnici, uvek kao prolaznik, nikad kao gost ili stanovnik. Samo strah od kataklizme mogao bi opravdati izgradnju takvog kazamata. Jedna kataklizma se za pravo ve dogodila, a utanje i nepokretnost koji su je okruivali produavali su opasnost. Civilizator Kadmo bese posejao zmajeve zube. Sad se oekivalo da iz te zemlje, koju je izranjavio i sprio dah udovita, niknu ljudi.
XIV
LETEI ILIM
Seanju na veliki hotel iz Gojanije danas se pridruuju druga, koja svedoe o krajnostima raskoi i bede, o besmislu ovekovih dobrovolj nih, ili tanije, sve vie nametnutih odnosa sa svetom. Ponovo sam na ao hotel iz Gojanije, ali uvean mimo svih proporcija, u jednom dru gom gradu koji nije bio nita manje proizvoljan, jer su politike raunice i neprestani priliv stanovnitva uinili da Karai za tri godine, do 1950, uvea broj itelja s 300.000 na 1.200.000; i on se nalazi usred pustinje: na istonom kraju neplodne ravnice koja se protee od Egipta do Indije liavajui ogromnu povrinu nae planete njenog ivog epiderma. U poetku ribarsko selo, a zatim, sa engleskom kolonizacijom, mala luka i trgovaki grad, Karai je 1947. unapreden u rang prestonice. U dugim avenijama nekadanjeg logora s redovima zajednikih ili indivi-
94
Klod Levi-Stros
dualnih kasarni - ove druge su bile privatni stanovi inovnika ili oficira - horde izbeglica, svaka izolovana u sopstvenoj enklavi od pranjavog rastinja, spavale su na otvorenom i provodile bedan ivot na ploniku uprljanom ispljuvcima betela, dok su parsijski milioneri podizali za za padne poslovne ljude vavilonske palate. Mesecima su od jutra do mraka prolazile povorke mukaraca i ena u dronjcima (u muslimanskim ze mljama segregacija ena je manje verski obiaj a vie znak buroaskog prestia, te najsiromaniji i nemaju pravo na pol), svako natovaren kor pom sveeg betona koju e izruiti u kameni sanduk, a zatim se vratiti do mealice d a j e ponovo napuni i napravi novi krug, bez i najmanjeg predaha. Svako netom zavreno krilo stavljano je na raspolaganje klijen teli, jer je soba s punim pansionom dnevno kotala vie nego stoje izno sila mesena radnika plata; tako je za devet meseci amortizovana cena gradnje luksuznog hotela. Valjalo je, dakle, raditi brzo i preduzimai nisu mnogo lupali glavu oko toga to blokovi nisu dobro usklaeni. Oi gledno se nita nije promenilo od doba kad su satrapi terali robove da odnose blato i nagomilavaju cigle za izgradnju klimavih palata ukrae nih frizom za koji je uvek mogla posluiti kao model povorka nosaa korpi iji su se obrisi ocrtavali naspram neba na vrhu skela. Iako je trgovaka, indistrijska i diplomatska klijentela bila tek ne koliko kilometara udaljena od uroenikog ivota (koji je u toj pustinji i sam bio vetaka tvorevina civilizacije), to rastojanje je za nju bilo ne premostivo zbog nepodnoljive vlage monsuna koji se stalno spremao, a nikad nije dolazio, i jo vie zbog opasnosti od dizenterije - "Karachi tummy", kako su je zvali Englezi - te je smalaksavala od vruine i dosa de u betonskim kotlovima zvanim sobe. Izgledalo je da su pri izgradnji hotela preduzimai manje brinuli o ekonomiji a vie o tome kako da dezinfikuju eliju svaki put kad je napusti ljudska jedinka koja je u njoj, u stadijumu larve, provela nekoliko nedelja ili meseci. Moje pamenje je odmah prevalilo tri hiljade kilometara da bi tu sliku uporedilo sa onom iz hrama boginje Kali, najstarijeg i najposeenijeg svetilita u Kalkuti. Tamo se, pored smrdljive bare, u atmosferi dvorca uda i surove trgo vake eksploatacije u kojoj se odvijao indijski narodni verski ivot, po red bazara pretrpanih pobonim litografijama u boji i boanstvima od oslikanog gipsa, uzdizao moderan karavanseraj koji su izgradili verski preduzimai za smetaj hodoasnika: to je rest-house, dugaak hodnik od betona podeljen na dva dela, za mukarce i za ene; du njega se niu postolja koja slue kao kreveti, i ona od golog betona; ponosno mi skre u panju na slivnike i dovod tekue vode: kad se taj ljudski tovar pro budi i kad ga poalju da se klanja i moli za izleenje ankira i ireva, gnojnih i otvorenih rana, sve se to spere jakim mlazom vode iz mrka, i osveene tezge su spremne da prime novu isporuku; izvesno je da se
Zemlja i ljudi
95
nikad - osim u koncentracionim logorima - s ljudima nije do te mere postupalo kao s mesom u klanicama. A to je tek prolazno mesto. Malo dalje, uNarajanganju, preraiva i jute rade u dinovskoj paukovoj mrei, meu beliastim nitima koje vise niz zidove i lebde u vazduhu; odatle odlaze u coolie lines, korita od cigala, bez svetla i bez poda, u kojima ivi est do osam osoba u pregracima omeenim odvodima, pod vedrim nebom; sve se to ispira triput dnevno da bi se uklonila neistoa. Drutveni napredak tei da umesto te formule uvede workers' quarters, zatvore u kojima dva ili tri radnika dele elije veliine tri sa etiri metra. Svuda uokolo su zidovi, a naorua na policija uva kapije; kuhinja i trpezarija su zajednike: korita od go log betona, koja se mogu prati mrkovima, gde svako pali svoju vatru i jede uei u mraku. Kad sam stupio u svoju prvu profesorsku slubu u Landesu, poka zali su mi jednog dana ivinarnike posebno ureene za tovljenje gusaka: svaka ivotinja je bila zatvorena u tesnu eliju i svedena na kanal za varenje. Ovde sam video to isto, uz dvostruku razliku: nisam posmatrao guske, nego mukarce i ene, i njih nisu tovili nego su ih izgladnjivali. Ali, u oba sluaja je odgajiva priznavao samo jednu aktivnost svojih pitomaca, tamo poeljnu, ovde neizbenu: tamni, neprovetreni pregraci nisu bili pogodni ni za odmor, ni za dokolicu, ni za voenje ljubavi. Obini prikljuci na gradski slivnik - ta zamisao je proistekla iz shvatanja da se ljudski ivot moe svesti na funkciju izluivanja. Jadni Istok! U tajnoj Daki imao sam prilike da vidim graanske kue: neke od njih su bile raskone i podseale su na njujorke prodavnice starina iz Tree avenije; druge su bile imune, opremljene stoiima od ratana, stolnjacima s resama i porcelanskim posuem L.u staraki dom u Boa-Kolombu. Neke su bile u starinskom stilu, nalik naim siro manijim vikendicama; u njimaje kuhinju zamenjivalo ognjite od nabi jene zemlje u dnu blatnjavog dvorita; a tu su bili i trosobni stanovi za imunije mlade brane parove u zgradama koje su kao jaje jajetu naliko vale onima'to ih servisi za obnovu tedljivo podiu u atijonu-na-Seni ili u ivoru, samo to su u Daki sobe bile od golog betona, kao i kupati lo, s prostim dovodom vode, a nametaj je bio majuniji nego u sobi neke devojice. uei na betonskom podu, pri svetlosti slabe sijalice koja je visila s plafona o goloj ici, o, Hiljadu ijedna noi, prstima sam ubacivao u usta veeru punu drevne slasti: najpre khichuri, pirina i sit no soivo koje se na engleskom zove pulse, i koje se na pijacama proda je u vreama punim viebojnih zrna; zatim nimkormu, ivinu spremlje nu u sosu; changri c a n , jako zauljen i zainjen ragu od krupnih raia i onaj s tvrdo kuvanim jajima, dimer tak, sa sosom od krastavaca zvanim shosha; na kraju, desert, firni, sutlija.
96
Klod Levi-Stros
Bio sam gost jednog mladog profesora; tu su bili i njegov zet, koji nas j e posluivao za stolom, jedna sluavka i j edna beba, kao i ena mog domaina, koja se emancipovala odpardaha: utljiva i plaljiva kao sr na, krotko je podnosila sarkazme kojima je njen mu potvrivao njeno skoranje osloboenje i zbog ije sam grubosti patio koliko i ona; upor no je traio od nje da mi, kao etnografu, pokae svoje donje rublje; na kraju je posluala, izvadila rublje iz ormana i pruila mi ga. Malo je nedostajalo da je i svue, toliko mu je bilo stalo da se dodvori Zapadu o kojem nije nita znao. Video sam, dakle, kako se pred mojim oima pojavljuje lik sutra nje Azije radnikih gradova i "jevtinih stanova", Azije koja proteruje svaku egzotiku i pridruuje se, posle pomraenja od pet hiljada godina, onom stilu modernog i efikasnog ivota koji je moda izmislila u treem milenijumu, i koji se zatim rairio po zemljinoj kori da bi, u savremeno doba, zastao u Novom svetu, te ga jo poistoveujemo sa Amerikom iako je 1850. nastavio svoj hod ka zapadu i dospeo do Japana, a danas, postoje obiao oko sveta, i do svog rodnog mesta. U dolini Inda, lutao sam meu onim oskudnim tragovima najstari je kulture Istoka koje su potedeli vekovi, pesak, poplave, salitra i arij ske najezde: Mohenjo-Daro, Harapa, otvrdla ispupenja od cigala i kr hotina. Kako uznemiruje taj prizor antikih aidarskih baraka! Besprekomo trasirane ulice koje se seku pod pravim uglom; radnike etvrti sa istovetnim stanovima; industrijske radionice za mlevenje brana, za ta ljenje i seenje metala i za proizvodnju glinenih pehara iji su parii i danas rasuti po tlu; optinski ambari koji zauzimaju (kako bismo rado rekli, prebacujui se kroz vreme i prostor) vie "blokova"; javna kupati la, kanalizacija i septike jame; stambene etvrti, prilino udobne ali liene svake ari. Nema spomenika, nema velikih skulptura; samo sitni ukrasi i dragoceno kamenje ukazuju na jednu umetnost bez tajanstva i bez velike dubine, namenjenu bogatakim potrebama za razmetanjem i ulnim zadovoljstvom. Sve zajedno podsea posetioca na prednosti i mane kakvog velikog modernog grada i najavljuje napadnije oblike zapadne civilizacije koji se danas ugledaju, ak i u Evropi, na Sjedinjene Ameri ke Drave. Godi nam pomisao daje posle etiri-pet hiljada godina istorije je dan ciklus obiao pun krug; da se gradska, industrijska, graanska civi lizacija, zaeta u gradovima na Indu, nije tako mnogo razlikovala po svom dubokom nadahnuu od one kojoj je bilo sueno da, posle dugog evropskog mirovanja u stadijumu larve, dostigne svoj najpotpuniji oblik na drugoj strani Atlantika. U svojoj mladosti, Najstariji svet je ve iscrtavao lik Novog.
Zemlja i ljudi
Zazirem od povrnih kontrasta i olake ivopisnosti; njihova re ne traje dugo. Ono to nazivamo egzotikom odaje nejednakost ritma; posle nekoliko vekova, taj raskorak postaje vaan i privremeno zaklanja sud binu koja je mogla biti i zajednika da su se ostvarile tenje Aleksandra Velikog i grkih kraljeva sa obala Jumne, skitskog i partskog carstva, rimskih pomorskih ekspedicija do obala Vijetnama i kosmopolitskih po hoda mongolskih careva. Kad avion preleti Sredozemno more i doe do Egipta, oko je u prvi mah iznenaeno ozbiljnom simfonijom zeleno-smedih palmi i zelene v o d e - za koju najzad oseamo daje opravdano zove mo " N i l " - svetlog peska i ljubiastog mulja; a sela viena iz vazduha iznenauju jo vie nego prirodni predeo: rasplinutih granica, ona izgle daju kao sloen nered kua i uliica koji nam potvruje da smo na Isto ku. Nije li to suta suprotnost Novom svetu, panskom kao i anglosak sonskom, koji je u XVI kao i u XX veku jasno pokazao sklonost prema geometrijskim planovima? Posle Egipta, pogled na Arabijsko poluostrvo prua niz varijacija na jednu temu: pustinju. Najpre se iz opalnog peska uzdiu stene nalik sruenim zamkovima od crvene cigle, a zatim se pojavljuju sloeni mo tivi u obliku poloenih stabala - ili tanije, algi ili kristala - iscrtani paradoksalnim vijuganjem pustinjskih ponornica: umesto da udrue svoje vode, one ih rasipaju u tanke ogranke. Jo dalje, zemlju kao da je izrovala neka udovina ivotinja u oajnikom pokuaju da besnim udarcima pete iz nje istera malo vode. Kako su nene boje tog peska! Reklo bi se da je pustinja nainjena od ive puti: boje breskve, sedefa, presne ribe. Voda u Akabi, inae pra va blagodet, presijava se nemilosrdnim tvrdim plavetnilom, dok se stenoviti masivi, nepogodni za bilo kakav ivot, prelivaju u mekim, golubijim tonovima. Krajem popodneva, pesak se postepeno gubi u magli: kao kakav nebeski pesak, ona vie pripada zemlji nego plavo-zelenoj prozranosti neba. Pustinja gubi svoje vijuge i neravnine, i stapa se sa sutonom kao ogromna, jednolina ruiasta masa, jedva neto gua od vazduha. Pu stinja je samoj sebi postala pusta. Malo-pomalo, magla pobeuje: nema vie nieg osim noi. Posle sletanja u Karaiju, dan svie nad lunarnom i nepojmljivom pustinjom Thar; pomaljaju se grupice polja, jo sasvim opkoljene veli kim pustinjskim prostranstvom. Pri punoj dnevnoj svetlosti, kulture se spajaju i pokazuju neprekidnu povrinu ruiastih i zelenih tonova, na lik plemenitim, izbledelim bojama kakvog drevnog tkanja izlizanog od duge upotrebe i neumorno krpljenog. To je Indija. Iako nepravilne, parcele nisu nimalo neuredne po obliku i boji. Kako god da ih grupiemo, one ine skladnu celinu, kao da je neko dugo
98
Klod Levi-Stros
razmiljao pre no stoje povukao mee: neto poput Kleovih geografskih sanjarija. Sve je to tako neobino, tako izvanredno i proizvoljno doterano, uprkos ponavljanju trojne teme koja povezuje sela, prugasta polja i movare okruene umarcima. Pri sletanju u Delhi moe se posmatrati saet prikaz romaneskne Indije: ruevine hramova sred jarkozelenog bunja. Zatim poinju po plave. Voda izgleda tako nepokretna, gusta i muljevita da pre podsea na naftu stoje isplivala na povrinu nekakve vode koja je, zapravo, jedi no tlo. Nadleemo Bihor s njegovim stenovitim breuljcima i umama, a onda poinje delta: obraen je svaki pedalj zemlje, i svako polje izgleda kao medaljon od zelenog zlata, svetlucavo i bledo pod vodom koja ga natapa, savreno uokvireno tamnom ivom ogradom. Nigde otrog ugla, sve su strane zaobljene, a ipak se uklapaju jedna u drugu kao elije ivog tkiva. Kako se pribliavamo Kalkuti, sve je vie malih sela: kolibe su nabacane poput mravljih jaja u aurama od zelenila iju jarku boju jo pojaavaju tamnocrveni crepovi na nekim krovovima. Pri sletanju opa amo da pljuti kia. Posle Kalkute letimo nad deltom Bramaputre: reno udovite, i ja je masa tako izuvijana da lii na kakvu ivotinju. Svuda uokolo, u nedogled, polja su iezla pod vodom; ostala su samo polja jute; ona iz aviona izgledaju kao kvadrati mahovine koji svojom sveinom pomrauju zelenilo. Sela okruena drveem pomaljaju se iz vode kao buketi. Primeujemo da po vodenoj povrini vrve amci. Smetena izmeu peska bez ljudskih stvorenja i ljudi bez tla, Indi ja, zemlja ljudi, pokazuje svoje dvostruko lice. Slika koju o njoj mogu da steknem tokom osam sati, koliko traje put od Karaija do Kalkute, ko nano razdvaja Indiju od Novog sveta. Tu nema strogih etvorougaonika Srednjeg zapada ili Kanade, istovetnih jedinica dopunjenih, uvek na istom kraju, preciznim obrisima farmi; a pogotovo nema tamnog baru na tropske ume koju su jedva naeli drski upadi pionirskih oblasti. Evro pljaninu na prvi pogled izgleda bliska ova zemlja izdeljena na bezbroj parcela i zasejana do poslednjeg pedlja. Ali ti razliveni tonovi, nepravil ni obrisi njiva i pirinanih polja koji se neprestano ponavljaju u razlii tim pravcima, te nejasne, kao vie puta prepeglane ivice, deo su istog ilima koji n a m - kad se uporedi s jasnije razgranienim oblicima i boja ma evropskog seoskog predela - ovde izgleda kao nalije. Jednostavna slika; ali ona prilino dobro objanjava poloaje koje Evropa i Azija zauzimaju naspram zajednike civilizacije (i poloaj te civilizacije naspram njenog amerikog izdanka). U najmanju ruku, ako se posmatraju materijalni aspekti, jedna izgleda kao nalije druge; jedna je uvek dobijala, druga gubila; kao daje, iz istog poduhvata, jedna izvu kla sve prednosti i ostavila drugoj da poanje bedu. U jednom sluaju
Zemlja i ljudi
99
(ali koliko e to potrajati?) postojan rast stanovnitva omoguio je poljo privredni i industrijski napredak, a sredstva su se mnoila bre nego po troai; u drugom je ista takva revolucija, poev od XVIII veka, vodila stalnom smanjivanju pojedinanih zahvatanja iz mase dobara kojaje osta jala relativno nepromenjena. Zar Evropa, Indija, Severna i Juna Ameri ka ne iscrpljuju sve mogue kombinacije geografskog okvira i naselje nosti? Naspram amazonske Amerike, tropskog podruja koje je siroma no ali nenaseljeno (drugo ublaava prvo) stoji Juna Azija, jednako trop ska i siromana, ali i prenaseljena (drugo oteava prvo), kao to - u kate goriji umerenih zemalja - Severna Amerika, sa ogromnim prirodnim bogatstvom i relativno malom naseljenou, stoji naspram Evrope, koja raspolae relativno malim bogatstvom, ali vrlo velikim brojem stanov nika. Kako god da posmatramo te injenice, Juna Azija uvek ostaje rtvovani kontinent.
XV GOMILE
Bilo da su posredi mumificirani gradovi Starog sveta ili fetalni gra dovi Novog, navikli smo da za gradski ivot vezujemo najvie materijal ne i duhovne vrednosti. Veliki gradovi Indije su jedna zona; ali ono ega se stidimo kao kakve ljage, to smatramo gubom, ovde predstavlja grad sku injenicu dovedenu do njenog krajnjeg izraza: nagomilavanje miliona pojedinaca koje je samo sebi cilj, bez obzira na realne uslove. Smee, nered, promiskuitet, stenjenost; ruevine, straare, blato, prljavtina; is parenja, balega, mokraa, vake, izmet, organski glib: sve ono od ega bi grad trebalo da nas zatiti, sve to mrzimo, sve od ega se obezbeujemo po visokoj ceni, svi nusproizvodi zajednikog ivota ovde nikad ne ograniavaju naseljavanje ljudi. Oni su ovde pre prirodna sredina neo phodna da bi grad napredovao. Ulica, uliica i sokae svakom pojedincu su dom u kojem sedi, spava, nabavlja hranu uprkos gnjecavom ubretu. Ono ga ne odbija ve, naprotiv, stie domainski status time to su ga toliki ljudi izluili, istisnuli, izgazili i izgnjeili. Kad god izaem iz svog hotela u Kalkuti, opsednutog kravama, s prozorima koji kukama slue kao legla, postajem sredite baleta koji bih smatrao smenim kad on u meni ne bi izazivao toliko saaljenja. U njemu se moe uoiti nekoliko prizora, a svakom da je peat jedna velika uloga:
100
Klod Levi-Stros
ista cipela, koji se baca pred moje noge; deai koji juri ka meni unjkajui: one anna, papu, one annal bogalj, gotovo go da bi mu se bolje videli patrljci; podvoda: British girls, very nice; prodava klarineta; nosa iz Nju-Marketa koji me preklinje da sve kupim; iako nije neposredno zainteresovan, anasi koje bi zaradio pratei me omoguili bi mu da neto pojede. Podrobno navodi ta se sve tamo moe kupiti, sladei kao da je sva ta roba namenjena njemu: Suit-cases? Shirts? Hose?... I na kraju, itav odred malih odrpanaca, koji nude da pozovu riku, gari, taksi. Taksija ima na svaka tri metra du plonika. Ali, ko zna? Moda sam ja neka visoka linost koja ih neeudostojiti pogleda... Da i ne pominjem povorku piljara, vlasnika radnji, ulinih prodavaa sitne robe kojima prolazak stranca najavljuje raj: moda e neto prodati. Neka onaj ko bi hteo da ismeva ili da se ljuti dobro pripazi da ne poini svetogre. Zaludno je osuivati te groteskne pokrete, to prekli njanje praeno mnotvom grimasa, zloinaki je ismejavati ih; u njima treba videti klinike simptome agonije. Jedna jedina napast, glad, kriva je za to oajniko ponaanje; ona goni i seoske gomile prema Kalkuti koja je zbog toga za nekoliko godina uveala broj stanovnika od dva na pet miliona; ona nagomilava begunce u hodnicima stanica, gde ih vidi mo iz voza, nou, kako spavaju na peronima umotani u belo platno koje im je danas odea, a sutra e im biti pokrov; ona daje traginu snagu pogledu prosjaka koji se ukrta s vaim kroz metalne reetke kupea prve klase, postavljene tu sa istim zadatkom kao i naoruani vojnik koji ui na stepenicama-da vas zatiti od nemute molbe jednog jedinog stvore nja, jer bi se ona mogla preobratiti u gromoglasan mete ako bi vaa samilost nadjaala opreznost i pruila ukletima nadu na milostinju. Evropljanin koji ivi u tropskoj Americi postavlja sebi mnoga pi tanja. On posmatra prvobitne odnose izmeu oveka i geografske sredi ne; sami oblici ljudskog ivota neprestano mu nude teme za razmilja nje. Ali odnosi medu ljudima su mu poznati jer pripadaju onom istom poretku koji gaje i ranije okruivao. U Junoj Aziji mu se, naprotiv, ini daje dospeo u podruje gde ovekovo pravo da neto zahteva od sveta i ljudi vie nema nikakvog smisla. Svakodnevni ivot neprestano pobija sve predstave o ljudskim od nosima. Nudi vam se sve, sve se preduzima, ljudi izjavljuju da su spo sobni za sve, a ne znaju nita. Tako ste odmah primorani da drugom poreknete ljudske osobine istinoljubivosti, potovanja ugovora i sposob nosti da se on ispuni. Rickshaw boys vam nude da vas odvedu gde god hoete, iako ne znaju put nita bolje nego vi. Kako da se obuzdate i da ih ne posmatrate kao ivotinje-koliki god bili vai ljudski obziri iustrua-
Zemlja i ljudi
101
vanje dok ste se peli u nosiljku - kad vas oni sami na to navode svojim nerazumnim ponaanjem? Opte prosjaenje je jo vea nevolja. Vie se ne usuujete da ne kom pogledate u oi iz istog poriva da uspostavite dodir s drugim ljud skim biem, jer e se najmanje zaustavljanje protumaiti kao slabost, kao pristajanje na neije molbe. Ton prosjaka koji doziva "sa-HIB!" neo bino lii na onaj kojim opominjemo dete "haj-DEE!", pojaavajui glas i sputajui ga na poslednjem slogu, kao da kaemo: "Ama, zar ne vidi, zar ti ne bode oi da sam ovde, da prosim pred tobom i da neto od tebe oekujem? ta se pravi lud? Gde ti je pamet?" Uverenje daje situacija jasna kao dan tako je potpuno da u njemu iezava element preklinjanja. Moe se samo prihvatiti objektivno stanje stvari, prirodan odnos izmeu njega i mene iz kojeg bi milostinja morala proistei sa istom nunou koja, u fizikom svetu, povezuje uzroke i posledice. Tu nas partner ponovo primorava da mu osporimo ljudskost koju bismo toliko eleli da mu priznamo. Sve polazne situacije koje definiu odnose izmeu dve osobe su pogrene, pravila drutvene igre su narue na, ne postoji nain da se neto zapone. Naime, ak i kad bismo hteli da se ponaamo prema tim nesrenicima kao prema sebi ravnima, oni bi se pobunili protiv te nepravde: oni ne ele jednakost s nama; oni mole, preklinju da ih zgnjeite svojim dostojanstvom, jer od poveanja razma ka koji vas deli oekuju neku mrvicu (engleski to tano iskazuje: bri bery), utoliko veu ukoliko je vee rastojanje izmeu vas; to je vii poloaj na koji su vas postavili, to se vie nadaju da e to nita koje od vas trae postati neto. Oni ne zahtevaju pravo na ivot; sama injenica da preivljavaju izgleda im kao nezasluena milostinja koja se jedva moe opravdati time to e se monima ukazati poast. Oni, dakle, i ne pomiljaju na ravnopravnost. Ali, ak ni ljudska bia ne mogu podneti taj neprestani pritisak, tu domilj atost uvek sprem nu da vas prevari, da vas "obradi", kako bi od vas neto izvukla lukav stvom, laima ili kraom. Kako da ovek na to ogugla? Naime, bezizlaznost se sastoji upravo u tome to su svi ti postupci razliiti naini molje nja. I upravo zato sto je osnovni stav prema vama molba, ak i kad vas pokradu, ta situacija je potpuno nepodnoljiva, i nisam u stanju, koliko god me je zbog toga stid, da odagnam poreenje izmeu izbeglica - koje s prozora svoje palate ujem po itav dan kako stenju i plau pred vrati ma premijera umesto da nas isteraju iz naih soba, dovoljno prostranih za nekoliko porodica - i crnih gavranova sa sivim vratovima to bez prestanka graku po drveu Karaija. Taj poremeaj ljudskih odnosa Evropljaninu u prvi mah izgleda nepojmljiv. Mi suprotnost meu klasama zamiljamo kao borbu ili na petost, kao da je polazna - ili idealna - situacija pruala reenje tih an-
102
Klod
Levi-Stros
tagonizama. Ali ovde re napetost nema nikakvog smisla. Nita nije na peto, odavno je puklo sve stoje moglo biti napeto. Rascep je odvajkada tu, i to odsustvo "dobrih starih vremena", iji bi se ostaci mogli traiti i za ijim bi se povratkom moglo udeti, ostavlja ovekana milost i nemi lost jednom jedinom ubeenju: svi ljudi koje susreemo na ulici upravo propadaju. Da li bismo ih mogli naas zadrati na toj strmini ako bismo im dali i sopstvenu kou s leda? A ako bismo ba hteli da i tu vidimo napetost, slika koju bismo dobili ne bi bila nita manje turobna. Onda bismo, naime, morali priznati da tolika napetost onemoguava ravnoteu: u okvirima datog sistema ako se ne zapone s njegovim ruenjem - stanje stvari se ne moe preo krenuti. Istog trena gubite ravnoteu naspram molitelja koje treba odbiti ne iz prezira, ve zato to vas poniavaju svojim oboavanjem, to ele da vam podare jo vie velianstva, jo vie moi, u udnovatom uverenju da svako, makar i neznatno poboljanje njihove sudbine moe prois tei samo iz stostruko veeg poboljanja vae. Kako nam postaje jasno poreklo takozvane azijske surovosti! Da nisu sve one lomae, pogublje nja i muenja, oni hirurki instrumenti smiljeni da nanesu nezaceljive rane, posledica jedne stravine igre, ulepavanja gnusnih odnosa u koji ma vas ponizni pretvaraju u stvar time to sami hoe da budu stvar, i obrnuto? Razmak izmeu krajnje raskoi i krajnje bede razbija ljudske dimenzije. Preostaje samo drutvo u kojem oni to ni za ta nisu sposob ni preivljavaju nadajui se svemu (kako je san o duhu iz Hiljadu ijedne noi tipino istonjaki!), i u kojem oni to na sve polau pravo ne nude nita. U takvim uslovima nije neobino to nam ti ljudski odnosi, neuporedivi sa onima koji po naem (odve esto iluzornom) uverenju definiu zapadnu civilizaciju, izgledaju as neljudski, as nedovoljno ljudski, poput odnosa koje uoavamo u dejim aktivnostima. Taj tragini narod nam, barem po nekim aspektima, izgleda detinjast: za poetak, po ljuba znosti svog pogleda i osmeha. Tu je i ravnodunost prema linom izgle du, dostojanstvu i dranju, krajnje neobina kod svih tih ljudi koji sede ili lee u bilo kom poloaju; sklonost prema drangulijama i svemu to ija; naivno i predusretljivo ponaanje ljudi koji etaju ulicama drei se za ruke, javno mokre uei i usisavaju sladunjavi dim iz svojih ilama; magian presti raznih potvrda i svedoanstava i zajedniko uverenje da je sve mogue, koje koijai (i optije, svi oni ije usluge koristimo) odaju svojim neumerenim potraivanjem i brzom spremnou da se za dovolje etvrtinom ili desetinom onoga to su traili. "Na ta se vi uopte moete poaliti?", upitao je jednom, preko svog prevodioca, guver ner istonog Bengala uroenike iz brda Citagonga, koje su izjedali bole-
Zemlja i ljudi
103
tine, oskudna ishrana, siromatvo i muki progoni muslimana; oni su odgovorili: "Na hladnou..." Hteo ne-hteo, svaki Evropljanin u Indiji nade se okruen zavidnim brojem mukih slugu, momaka za sve, koje nazivaju bearers. Treba li njihovu udnju da budu na usluzi tumaiti sistemom kasta, tradicional nom drutvenom nejednakou ili zahtevima kolonizatora? Ne znam, ali njihova preterana uslunost brzo stvara atmosferu u kojoj se ne moe disati. Oni bi se prostrli po zemlji kako vi ne biste morali da napravite jedan korak po podu; deset puta na dan vam predlau da spreme kupku: kad se useknete, kad pojedete neko voe, kad umrljate prst... Neprestano se vrte oko vas preklinjui da im neto naredite. Ima neeg erotinog u toj mori potinjavanja. A ako vae ponaanje ne odgovara njihovim oe kivanjima, ako ne postupate u svim okolnostima kao njihovi bivi bri tanski gospodari, njihov svet se rui: neete puding? Okupaete se posle, a ne pre veere? Nema, dakle, vie dobrog Boga... Pometenost im se ocrtava na licu; brzo se povlaim, odustajem od svojih navika ili se bar najee pokoravam. Pojeu kruku tvrdu kao kamen i gnjecav krem zato to odustajanjem od ananasa koji sam eleo moram da platim mo ralni spas jednog ljudskog bia. Nekoliko dana sam stanovao u Circuit House u Citagongu: drvena palata u stilu vajcarskih planinskih kua, u kojoj sam zauzimao sobu dugaku devet, iroku pet i visoku est metara. U njoj je bilo nita manje no dvanaest prekidaa: za plafonjeru, zidne lampe, indirektno svetio, kupatilo, dressing-room, ogledalo, ventilatore itd. Zar to nija bila zemlja bengalskih vatri? Tim rasipanjem struje neki maharada je sebi prirei vao svakodnevno uivanje u kunom vatrometu. Jednog dana, u donjem gradu sam zaustavio kola koja mije stavio na raspolaganje naelnik okruga ispred radnje primamljivog izgleda: Royal Hair Dresser, High class cutting, itd. ofer me je zgranuto pogle dao: How can you sit there! Kako e se to odraziti na njegov ugled u oima njegove okpline ako se Master sroza dotle, i time sroza i njega, da sedne pored ljudi njegove rase?... Obeshrabren, preputam mu da sam organizuje obred sisanja kakav prilii jednom viem biu. Reultat: sat ekanja u kolima da muki frizer usluzi muterije i prikupi pribor; zajed niki povratak evroletom u Circuit House. Tek to smo stigli u moju sobu s dvanaest prekidaa, bearer je poeo da puni kadu kako bih, im se zavri ianje, mogao da sperem prljavtinu od ropskih ruku koje su mi dodirivale kosu. Takvi stavovi suuvreeni ujednoj zemlji ija tradicionalna kultura svakog podstie da se prema drugom odnosi kao kralj, im mu poe za rukom da otkrije ili da sebi stvori nekog podreenog. Onako kako eli da ja postupam s njim, bearer e sam postupati s ovekom za koga se
104
Klod Levi-Stros
jedva moe rei daje pripadnik scheduled castes, to jest najniih, "registrovanih", kako ih je zvala engleska uprava da bi naglasila da i oni ima ju prava na njenu zatitu, iako im obiaji gotovo odriu ljudska svojstva; a to su, zapravo i te kako ljudi, ti istai i raznosai nonih posuda, koji zbog svoje dvostruke uloge moraju da provedu itav dan trei zgureni preko dvorita poput rakova i uei, bilo u hodnicima, gde na dlan sku pljaju prainu pometenu ispred soba metlicom bez drke, bilo pred nunicima, gde odsenim udarcima pesnice o vrata opominju korisnika da brzo zavri s tim udovinim predmetom koji Englezi nazivaju "com mode", kao da time to od gospodara otimaju njegovu supstancu uspevaju da potvrde svoje iskljuivo pravo i zadobiju odreen status. Da bi se izbrisala ta servilnost potrebno je jo tota pored nezavi snosti i vremena. To sam shvatio jedne noi u Kalkuti dok sam izlazio iz teatra Start, gde sam gledao izvoenje bengalskog komada Urboschi, nadahnutog mitolokom temom. Pomalo izgubljen u toj periferijskoj e tvrti grada u koji sam stigao tek prethodne veeri, dopustio sam da me u zaustavljanju jedinog taksija pretekne jedna imunija lokalna porodica. Ali taksista to nije tako razumeo: u ivom razgovoru u kojem je nepre stano iskrsavala re Sahib, on je, po svemu sudei, prekorevao svoje muterije zbog neprilinog nadmetanja s jednim belcem. Prikrivajui zlo volju, porodica je otila peke u no, a taksista je povezao mene; moda je raunao da u mu ja dati veu napojnicu; ali koliko mije moj oskudni bengalski omoguio da razumam, prepirka se ticala neeg drugog: tradi cionalnog poretka koji se mora potovati. Bio sam utoliko vie zbunjen to mi je to vee pruilo iluziju da sam preskoio nekoliko prepreka. U ogromnoj pohabanoj dvorani, koja je liila na hangar koliko i na pozorite, bio sam jedini stranac, ali ipak pomean sa lokalnim drutvom. Ti prodavci, trgovci, nametenici, i novnici, savreno dostojanstveni i esto u pratnji svojih ena ijaje ljup ka otealost moda svedoila o tome da nisu navikle na este izlaske, pokazivali su prema meni ravnodunost koja mi se inila blagotvornom posle iskustava od tog dana; koliko god bilo negativno - i moda upravo zato to je bilo takvo - njihovo ponaanje je medu nama uspostavilo nekakvo preutno bratstvo. Komad je bio meavina Brodveja, atlea i Lepe Jelene; razumeo sam tek po koju mrvicu. U njemu su se nale ko mine scene i zgode sa sluavkama, patetine ljubavne scene, Himalaji, jedan razoarani ljubavnik koji je tu iveo kao pustinjak i koga je od zlog generala s velikim brkovima titio bog s trozupcem i pogledom iz kojeg su sevale munje; na kraju, bila je tu i trupa chorus girls, od kojih su neke liile na garnizonske devojke a neke na dragocene tibetanske idole. Izmeu inova su slueni aj i limunada u glinenim aama koje se posle upotrebe bacaju - kao to se radilo pre etiri hiljade godina u
Zemlja i ljudi
105
Harapi gde se i danas mogu nai njihove krhotine - dok je iz zvunika dopirala jevtina i poletna muzika, neto izmeu kineskih arija i pao doble. Posmatrajui razvoj igre mladog prvaka u laganom kostimu koji je isticao njegove uvojke, podvaljak i debeljukaste oblike, prisetio sam se reenice proitane nekoliko dana ranije na knjievnoj stranici jednog lokalnog lista; ovde je navodim bez prevoda da se ne bi izgubila neopi siva sonost anglo-indijskog: ...and the young girls who sigh as they gaze into the vast blueness of the sky, of what are they thinking? Of fat, prosperous suitors... To pominjanje "debelih udvaraa" me je zapanjilo, ali dok sam posmatrao pristalog junaka kome su na sceni podrhtavali prevoji stomaka i pomiljao na izgladnele prosjake koje u susresti na izlazu, postala mi je jasnija poetska vrednost ugojenosti u jednom dru tvu koje ivi u tako bolnoj prisnosti sa oskudicom. Englezi su, uosta lom, dobro shvatili da e se ovde najlake izdavati za nadljude ako uvere domoroce da je njima, Englezima, potrebno mnogo vie hrane nego obi nom oveku. Dok sam putovao breuljcima itagonga, du burmanske granice, s bratom jednog rade, inae visokim inovnikom, udio sam se njego vom insistiranju da me sluge neprestano nutkaju hranom: ujuim palancha, to jest "aj u krevetu" (ako je to prikladna re za savitljive daske od rastresite bambusovine na kojima smo spavali u domorodakim koliba ma); dva sata kasnije, obilan breakfast; potom ruak; raskoan aj u pet; na kraju veera. Sve to u malim selima iji su itelji jeli samo dvaput na dan pirina i kuvanu bundevu, a najbogatiji i malo sosa od ukiseljene ribe. To nisam dugo mogao da izdrim, to iz fiziolokih to iz moralnih razloga. Moj saputnik, budistiki aristokrata vaspitan u jednom indoengleskom koledu i ponosan na svoj rodoslov od etrdeset i est gene racija (on je svoj vrlo skroman bungalov zvao "moja palata" zato to je u koli nauio da ta re oznaava dom prineva) bio je zapanjen i pomalo okiran mojom uzdrljivou: Don't you take five times a day? Ne, ne "uzimam" pet puta dnevno, naroito ne u okruenju koje umire od gladi. Na usta tog oveka koji nije video druge belce osim Engleza navree pitanja: ta se jede u Francuskoj? od ega se sastoje obroci? Koliko su esti? Pokuao sam da ga obavestim kao kakav savestan domorodac koji odgovara na pitanja etnografa i odmeravao sam nemir koji je u njego vom duhu proizvodila svaka moja re. Video sam kako se menja itav njegov svet: na kraju krajeva, i belac moe biti samo obino ljudsko bie. A ovde bi tako malo bilo dovoljno za pristojan ljudski ivot! Jedan usamljeni zanatlija rasporedio je po ploniku nekoliko komada metala i svoj alat. Bavi se svojim neznatnim poslom koji njemu i njegovoj poro-
106
Klod Levi-Stros
dii omoguava da preive. Kakvo je to preivljavanje? U dvorinoj ku hinji, komadii mesa pobodeni na tapi peku se na aru; jela s mlekom krkaju se u kupastim loncima; u spiralne smotuljke od listova zavija se betel; zlatna zrnca grama peku se u vrelom pesku. Jedno dete seta s ini jom nudei malo leblebije, neki ovek kupuje kaiku zrnevlja i odmah tu une da ga pojede, jednako ravnoduan prema prolaznicima kao i neto kasnije dok mokri. U malim krmama od dasaka dokon svet provodi sate ispijajui aj s mlekom. Tako je malo potrebno za ivot: malo prostora, malo hrane, malo radosti, malo pribora ili alata; to je ivot u depnoj maramici. S druge strane, izgleda da tu ima mnogo due. To se osea po ivosti na ulici, po intenzitetu pogleda, po estini koja se unosi ak i u najneznatniji razgo vor, po utivim osmesima pri prolasku stranaca, esto praenim, u mu slimanskim zemljama, pozdravom "salaam", s rukom podignutom ka elu. Kako bi se inae mogla protumaiti lakoa s kojom taj svet zauzi ma svoje mesto u kosmosu? To je civilizacija malog molitvenog ilima koji predstavlja itav svet ili kvadrata iscrtanog na tlu koji oznaava kultno mesto. Oni su tu, nasred ulice, svako se spokojno bavi sopstvenim po slom u svetu svoje male tezge okruene muvama, prolaznicima i bukom: berberi, pisari, frizeri, zanatlije. Da bi se opstalo, potrebna je vrlo jaka, vrlo lina veza s natprirodnim; jedna od tajni islama i drugih kultova iz ovog dela sveta sastoji se moda upravo u tome to svako neprestano osea prisustvo svog boga. Pamtim jednu etnju po Klifton Biu blizu Karaija, na obali Indij skog okeana. Kad se prede kilometar duna i movara izbija se na duga ku plau od tamnog peska, sad pustu, ali gde u praznine dane pristie gomila ljudi u kolima koje vuku kamile jo kitnjastije odevene nego nji hovi gospodari. Okean je bledozelenkast. Sunce je zalo; ini se da svetlost dolazi iz peska i iz mora; nebo je tamno. Starac s turbanom napra vio je za sebe malu linu damiju pomou dve gvozdene stolice pozajm ljene iz krme u kojoj se pekao kebab. Potpuno sam na plai, predao se molitvi.
XVI PIJACE
Iako to nisam planirao, neka vrsta mentalnog putovanja odvela me je iz centralnog Brazila u Junu Aziju; iz krajeva koji su otkriveni medu poslednjimau one gde se civilizacija najranije pojavila; iz najpraznijihu
Zemlja i ljudi
107
najpunije, ako je tano daje Bengal tri hiljade puta naseljeniji nego Mato Groso ili Gojas. Dok itam ovo to sam napisao, opaam daje razlika jo dublja. U Americi sam najpre posmatrao prirodne ili gradske predele; u oba sluaja, objekte definisane njihovim oblicima, bojama i poseb nim strukturama, to im je darovalo egzistenciju nezavisnu od ivih bia koja su ih nastanjivala. U Indiji su ti veliki objekti iezli; istorija ih je sruila i pretvorila u fiziki ili ljudski prah koji je postao jedina stvar nost. Tamo sam najpre video stvari, ovde vie ne vidim nita drugo do iva bia. Jedna sociologija nagrizena delovanjem milenijuma se rui i ustupa mesto mnotvu odnosa medu ljudima, u tolikoj meri se ljudska gustina umee izmeu posmatraa i objekta koji se raspada. Izraz kojim se tamo obino opisuje ovaj deo sveta: potkontinent, dobija novo znae nje. On vie ne oznaava prosto deo azijskog kontinenta, ve se, izgleda, primenjuje na svet koji ne zasluuje potpuno da bude nazvan kontinen tom, jer je dezintegracija stigla do krajnje take svog ciklusa i unitila strukturu koja je nekad odravala nekoliko stotina miliona estica u organizovanim okvirima: ti ljudi danas su preputeni nitavilu proisteklom iz istorije i uzrujano se kreu u svim pravcima voeni najelementarni]im pokretaima, strahom, patnjom i glau. U tropskoj Americi, oveka najpre prikriva njegova retkost; ali ak i tamo gde su grupisani u gue formacije, pojedinci su, ako se tako moe rei, zarobljeni u jo odve istaknutom reljefu svog nedavnog na gomilavani a. Koliko god bilo siromatvo ivotnog nivoa u unutranjo sti, pa ak i u gradovima, ono se retko sputa do take gde odjekuju krici ivih bia; tako je lako preiveti s malo stvari na tlu koje je ovek odlu io da opljaka pre samo etiristo pedeset godina i do sada u tome uspeo tek na nekim mestima. A Indija se bavi poljoprivredom i manufakturom ve pet ili deset hiljada godina, i tu se same osnove osipaju: ume su nestale; poto nema drveta, kao gorivo za kuvanje hrane koristi se ubrivo koje se uskrauje poljima; obradiva zemlja, isprana kiama, bei u more; izgladnela stoka se razmnoava sporije od ljudi i svoj opstanak duguje samo tome stoje ljudima zabranjeno da se njom hrane. Ta radikalna suprotnost izmeu praznih i pretrpanih tropa najbolje se moe ilustrovati poreenjem njihovih sajmova i pijaca. U Brazilu, kao i u Boliviji i Paragvaju, ti veliki dogaaji kolektivnog ivota poka zuju da je tamo nain proizvodnje ostao individualan; svaka izloena roba odslikava originalnost svog proizvoaa: kao i u Africi, prodava nudi kupcu vikove svoje domae radinosti. Dvajajeta, aka zaina, sve anj povra ili cvea, dve-tri ogrlice napravljene od divljih semenki crvenih "kozjih oiju" proaranih crnim takicama, sivih i sjajnih "deviinih suza" - sakupljenih i nanizanih u trenucima odmora; jedna korpa ili glinena posuda, delo prodavaice, i poneki stari talisman; oko svega
108
Klod
Levi-Stios
toga se vode zamrena pogaanja. Ti siuni predmeti, kao za lutke, ta skromna umetnika dela, pokazuju raznovrsnost ukusa i aktivnosti, i svaka rukotvorina ima svoju specifinu ravnoteu, to svedoi o tome da je ouvana sloboda pojedinca. Kad prodavci pozovu prolaznika, oni to ne ine da bi ga ganuli prizorom nekog izmravelog ili osakaenog tela, niti da bi ga zamolili da nekog spase od sigurne smrti, ve da bi mu ponudili tomar a barboleta, uzmite leptira - ili nekog drugog stvora - u lutriji koja se zove bicho, i u kojoj su brojevi udrueni s likovima ljupkih ivo tinja. O istonjakom bazaru ovek zna sve i pre nego to g a j e video, osim dve stvari: kolika je gustina ljudskih bia i kolika prljavtina tu vlada. I j e d n o i drugo je nezamislivo, mora se lino iskusiti. A to isku stvo trenutno uspostavlja jednu fundamentalnu dimenziju. U vazduhu proaranom crnim takicama muva, u toj vrevi, prepoznajemo okvir koji je oveku prirodan i u kojem se lagano, od Ura u Haldeji, preko carskog Rima, do Pariza Filipa Lepog, luilo ono to nazivamo civilizacijom. Obiao sam sve pijace Kalkute, nove i stare; Bombay bazaru Karaiju; pijace Delhija i Agre: Sadar i Kunari; aku, sainjenu od niza duana u kojima porodice ive zbijene izmeu radionice i prodavnice; Riazuddin bazar i Khatunganj u itagongu; sve luke pijace Lahora: Anarkali bazar, Delhi, Shah, Almi, Akkari, kao i Sadr, Dabgari, Sirki, Bajori, Ganj i Kalan u Peavaru. Na seoskim vaarima od prelaza Kajber do avganistanske granice, i u Rangamatiju, na vratima Burme, obi ao sam pijace s voem i povrem, gomilama patlidana, ruiastog luka i raspuklih narova, natopljene zanosnim mirisom gojave; cvetne pijace na kojima su rue i jasmin upleteni u vence zajedno sa sjajnim trakama i vilinom kosom; tezge prodavaa suvog voa, smee i rie gomile na srebrnastom papiru; gledao sam, udisao mirise zaina i karija, piramida crvenog, narandastog i utog praha; brda paprike koja su isputala otar miris suvih kajsija i lavande, da se oveku zavrti u glavi od poude; video sam peenjare i one koji su pravili kiselo mleko ili hieb u obliku palainki: nan ili apati; prodavce aja i limunade, trgovce koji su na veliko prodavali urme slepljene u slatka brda i orahe nalik na brabonjke dinosaurusa; poslastiare za koje bi se pre reklo da prodaju muve zalepljene po vitrinama s kolaima; kazandije koje nae uho otkriva sto metara pre oka po gromkom zveketu njihove robe; korpare i uare sa svetloutim i zelenim pruem i eirdije koje redaju, izmeu marama za turbane, zlataste kupe svojih kallas-a slinih mitrama sasanidskih kra ljeva; tekstilne radnje u kojima lepraju komadi tkanine svee obojene u plavo ili uto, i narandaste i ruiaste marame od vetake svile u bu narskom stilu; drvoresce, skulptore i lakirere drvenarije za krevete; otrae koji vuku kaieve svojih toila; neurednu gomilu starog gvozda po stra-
Zemlja i ljudi
109
ni; prodavce duvana s gomilama utih listova meu kojima izviruje rii lepljivi tombak, i kraj njih snopie od cevi ilama; prodavce sandala na redanih na stotine poput boca u vinskom podrumu; prodavce narukvica - bangles - creva od plavih i ruiastih staklenih kuglica koja vise na sve strane kao da su ispala iz nekog rasporenog tela; grnarske barake u kojima su naredane duguljaste gleosane posude za ilam; grnariju ia ranu srebrnastim, smeim, belim i crvenim bojama na podlozi od naran daste zemlje; lule za ilam nanizane u grozdove, poput brojanica; pro davce koji po itav dan prosejavaju brano; zlatare koji na svojim terazijama mere siune delove dragocenog gajtana na tezgama koje su manje sjajne od susednih limarskih; tampare tkanina koji udaraju po belom platnu lakim i jednolinim pokretima ostavljajui na njemu nean obo jeni otisak; kovae koji rade napolju: uskomean i ureen svet nad kojim trepere, poput lia na povetarcu, tapovi naikani raznobojnim papir nim vetrenjaama namenjenim deci. ak i u seoskim podrujima pijani prizor moe biti vrlo upea tljiv. Putovao sam motornim brodom po rekama Bengala. Usred Buligange okruene stablima banana i palmi, s damijama od belog fajansa u sreditu, koje izgledaju kao da plove po povrini vode, pristali smo uz jedno ostrvce da bismo obili hat, seoski vaar, na koji su nam skrenule panju hiljade usidrenih barki i sampana. Iako nismo primetili nijednu kuu, bio je to pravi grad za jedan dan ispunjen masom ljudi koji su se uanili u blatu, s jasno razgranienim poslovnim etvrtima: pirina, stoka, amci, tapovi od bambusa, daske, grnarija, tekstil, voe, betelovi ora si, vre. Gust saobraaj je rene rukavce pretvorio u ulice od vode. Ku pljene krave su u stojeem poloaju prevozili barkama i one su promica le ispred predela koji ih je posmatrao. itava ta zemlja je izvanredno krotka. U zelenilu proaranom zumbulima, u vodi movara i reka po kojoj klize sampani ima neeg to uliva spokojstvo i uspavljuje; ovek je spreman da se prepusti truljenju poput starih zidova od crvene cigle koji su se raspadali pod pritiskom banjana. Ali, u isti mah, ta krotkost uznemiruje: predeo nije normalan, suvi e je vode. Sezonske poplave stvaraju vanredne ivotne uslove jer izazi vaju pad proizvodnje povra i ulova ribe: vreme poplava je vreme osku dice. ak i stoka se pretvara u kostur i crkava, jer sunerasti vodeni hijacinti nisu dovoljna hrana. Neobino oveanstvo koje je okrueno vodom vie nego vazduhom i ija deca naue da se slue svojim malim amcima gotovo im prohodaju; mesto gde se tokom kine sezone, u nedostatku drugog goriva, dvesta stabljika suene jute, prethodno poto pljene i oljutene, kupuje po ceni od 250 franaka, dok mesena zarada iznosi jedva 3000.
110
Klod
Levi-Stros
Ipak, trebalo je ui u sela da bi se shvatio tragian poloaj tih ljudi koje obiaj, navika i nain ivota pribliavaju najprimitivnijima, a koji ipak odravaju pijace po sloenosti sline kakvoj velikoj robnoj kui. Jedva da je prolo sto godina otkako su njihove posmrtne ostatke pokri vala polja; uglavnom tkai, bili su osueni na glad i umiranje kad su im kolonizatori, elei da stvore trite za manestersku platnarsku indu striju, zabranili da se bave svojim tradicionalnim zanatom. Iako je obra diva zemlja tokom pola godine pokrivena vodom, danas je svaki njen pedalj zasejan jutom koja posle namakanja odlazi u fabrike Narajanganja i Kalkute ili ak direktno u Evropu i Ameriku, tako da na drugi na in, nita manje proizvoljan od prethodnog, svakodnevna ishrana tih ne pismenih i polugolih seljaka zavisi od fluktuacija svetskog trita. Ribu pecaju, ali je gotovo sav pirina kojim se hrane uvezen; da bi dopunili mrave poljoprivredne prinose - a tek manjina poseduje neto zemlje provode svoje dane bavei se mukotrpnim runim radom. Demra je gotovo sojenini zaselak, toliko su retke izboine vrstog tla na kojima su zbijene kolibe i umarci. Videotsam njene stanovnike, ak i malu decu, kako od zore runo tkaju one muslinske velove po kojimaje nekad aka bila uvena. Malo dalje, u Langalbundu, itav region se bavi proizvodnjom dugmeta od sedefa kakva se kod nas stavljaju na muko rublje. Pripadnici kaste amdija, Bidaje ili Badiji, neprestano ive u slamenim kabinama svojih sampana, skupljajui i prodajui rene koljke od kojih se pravi sedef; zbog gomila blatnjavih koljki sela iz gledaju kao placers. Poto se isperu kiselinom, koljke se ekiem raz bijaju u komadie koji se zatim glaaju i zaobljavaju tocilom. Onda se svaki disk stavlja na stalak i obraduje pomou krnjeg pareta turpije umet nutog u drvenu ruku oblikovanu u luk. Slinom alatkom, ali sa iljatim vrhom, bue se na kraju etiri rupe. Deca priivaju gotovu dugmad, po tuce na jedan karton pokriven metalnom folijom; u takvom pakovanju se dugmad kupuje u naim provincijskim prodavnicama. Pre velikih politikih preobraaja koji su doveli do nezavisnosti azijskih zemalja, ta skromna radinost je, snabdevajui indijsko trite i pacifika ostrva, omoguavala radnicima da preive, iako ih je i tada izrabljivala klasa zelenaa i posrednika, mahajana, koji imaju posla sa mo sa sirovinama i gotovim proizvodima. Cena koju su naplaivali ovi drugi uveala se pet-est puta jer je, zbog zatvaranja trita, regionalna proizvodnja opala sa ezdeset hiljada grosova nedeljno na manje od pe deset hiljada meseno; istovremeno, proizvoai su dobijali 75% manje nego ranije. Takorei, od danas do sutra se i inae smean prihod gotovo pedeset hiljada ljudi sveo na stoti deo dotadanjeg. Meutim, uprkos primitivnim oblicima ivota, broj stanovnika, obim proizvodnje i izgled finalnih proizvoda pokazuju da se ovde ne moe govoriti o zanatstvu u
Zemlja i ljudi
113
veka neprestano se iri, i bilo bi licemerno i nesavesno pripisati taj pro blem trenutnoj zarazi. U Aziji me, zapravo, uasava slika nae budunosti koju je ona anticipirala. Indijanska Amerika prua mi drag odraz - tamo moda sve bledi -jednog doba i jedne vrste koji su bili sazdani po med sopstvenog sveta i u kojima je postojao pravi odnos izmeu uivanja slobode i nje nih znakova.
Kaduveo
115
Peti deo
KADUVEO
XVII
PARANA
Kamperi, kampujte u Parani. Ili bolje nemojte: uzdrite se. Ostavi te svoje zamaene papire, neunitive flae i prazne konzerve naposlednjim evropskim terenima. Tu posejte ru svojih atora. Ali, sa one strane pionirske granice, tokom kratkog vremena koje nas deli od konanog pustoenja tih predela, potujte bujice zamuene od ute pene koje po skakujui padaju niz vrtove useene u ljubiaste bazaltne padine. Ne gazite po vulkanskoj peni ija je kiselina osveavajua; razmislite pre no to zakoraite u nenastanjene livade i veliku vlanu umu etinara koji se probijaju kroz splet lijana i paprati da bi podigli ka nebu svoje oblike nalik naim jelkama postavljenim naopake: te kupe se ne istanjuju ka vrhu, ve obrnuto - geometrijska vegetacija koja bi oarala Bodlera slau oko stabla sve ire estougaone ravni svojih grana tako da poslednja lii na dinovski tit. Reklo bi se daje taj devianski i svean predeo tokom vie miliona vekova sauvao lice karbona i da su ga nadmorska visina i udaljenost od tropa odmakli od amazonske zbrke i dali mu nepojamno velianstvo i ureenost, osim ako u svemu tome ne vidimo trago ve delovanja jedne iskonske rase koja je bila mudrija i monija od nae i iji nestanak nam je omoguio da prodremo u taj uzvieni park, danas tih i preputen zaboravu. Na toj zemlji to se uzdie nad obalama reke Tabagi, na oko 1000 metara nadmorske visine, prvi put sam se sreo s divljacima dok sam pratio jednog oblasnog naelnika Slube za zatitu Indijanaca. U vreme otkria, itavu junu zonu Brazila nastanjivale su grupe sa srodnih jezika i kulture koje su kasnije sve obuhvaene imenom Ge. Njih su, po svoj prilici, potisnuli nedavni osvajai iz grupe tupi jezika, koji su ve zauzimali itav priobalni pojas i s kojima su oni bili u suko bu. Zahvaljujui tome to su se povukli u teko pristupana podruja, pripadnici plemena Ge s juga Brazila nadiveli su za nekoliko vekova
116
Klod Levi-Stros
Tupije, koje su kolonizatori brzo istrebili. U umama dveju junih dra va, Parane i Santa Katarine, male skupine divljaka odrale su se sve do XX veka; neke od njih su moda postoj ale jo 1935, ali su tokom poslednjih sto godina bile tako surovo proganjane da su postale nevidljive; meutim, oko 1914, brazilska vlada je veinu sateralau nekoliko centa ra i tu ih nastanila. U poetku je bilo pokuaja da se oni integriu u mo derni ivot. U selu Sao eronimo, koje m i j e sluilo kao baza, postojale su bravarska radionica, pilana, kola i biblioteka. Alat je redovno dopre man u naselje: sekire, noevi, ekseri; deljeni su odea i ebad. Dvadeset godina kasnije odustalo se od tih pokuaja. Sluba zatite je ostavila In dijance da se sami snalaze kako znaju i umeju i time pokazala onu istu ravnodunost s kojom su se prema njoj odnosile vlasti (u meuvremenu je, dodue, povratila neto od ugleda) i pribegla je, protiv svoje elje, drugoj metodi, to jest podsticanju uroenika da sami neto preduzmu i da sami sobom upravljaju. Od svog kratkotrajnog susreta s civilizacijom, uroenici su zadra li samo brazilsko odelo, sekiru, no i iglu za ivenje. Sve ostalo je bio ist promaaj. Izgraene su im kue, a oni su iveli napolju. Pokuaj njihovog stalnog nastanjivanja u selima je propao i oni su ostali nomadi. Krevete su iscepali za vatru i spavali su na zemlji. Stada krava koja su im poslale vlasti skitala su po svojoj volji jer su uroenici s gaenjem odbi jali njihovo meso i mleko. Drvene stupe, koje su se mehaniki pokretale naizmeninim punjenjem i pranjenjem posude privrene za jedan krak poluge (sprava esta u Brazilu, gde je poznata pod imenom monjolo, koju su verovatno Portugalci doneli sa istoka), trunule su od neupotrebe, jer su uroenici i dalje runo drobili kukuruz. Na moje veliko razoaranje, Indijanci Tibagija nisu, dakle, bili "pra vi Indijanci", a jo manje su bili "divljaci". Ali oni su naivnu predstavu etnografa-poetnika o njegovim buduim iskustvima liili poezije i time ga pouili opreznosti i objektivnosti. Naavi ih manje "netaknutima" no to sam oekivao, ubrzo sam otkrio da su tajanstveniji no to izgleda ju. Oni su potpuno ilustrovali onu socioloku situaciju "primitivnih" ko ja se posmatrau iz druge polovine XX veka prikazuj e kao jedina mogu a: naime, daje njima civilizacija surovo nametnuta i daje njihovo interesovanje za nju prestalo im je vie nisu doivljavali kao opasnost. Nji hova kultura, jednim delom sainjena od drevnih tradicija koje su se oduprle uticaju belaca (na primer, turpijanje i ukraavanje zuba, i danas esto meu njima), a drugim od onog stoje prihvatila od moderne civi lizacije, bila je originalna celina; koliko god lieno ivopisnosti, njeno prouavanje za mene nije bilo nita manje pouno od posmatranja istih Indijanaca s kojima sam se kasnije sreo.
Kaduveo
117
Ali, naroito otkad su ti Indijanci bili preputeni sami sebi, mogli smo posmatrati udan poremeaj povrne ravnotee izmeu moderne i primitivne kulture. Ponovo su na povrinu izbili stari naini ivota i tra dicionalne tehnike, proistekli iz jedne prolosti iju ivu bliskost ne bi smo smeli zaboraviti. Odakle potiu one divno uglaane kamene stupe koje sam pronaao u indijanskim kuama meu emajliranim tanjirima, kaikama kupljenim na pijaci i - ponekad - posmrtnim ostacima neke ivae maine? Iz trgovanja u tihim umama sa stanovnitvom iste rase koje je ostalo divlje i ija ratobornost jo brani neka podruja Parane od krilaca? Da bi se odgovorilo na to pitanje, valjalo bi precizno poznavati odiseju onog starog indijanskog pustolova koji se kasnije penzionisao u jednoj vladinoj koloniji. Ti predmeti koji navode na razmiljanje opstaju u plemenima kao svedoci vremena kad Indijanci nisu znali ni za kuu, ni za odeu, ni za metalne alatke. A u napola svesnim ljudskim uspomenama uvaju se i stare tehnike. Poznatim, ali skupim i teko dostupnim ibicama, Indija nac pretpostavlja obrtanje ili trenje dva meka komada palminog drveta. A na zidovima naputenih kua esto nalazimo stare puke i pitolje ko je su nekad delile vlasti, dok ljudi love u umi pomou luka i strele, jednako vesto i pouzdano kao i oni narodi koji nikad nisu videli vatreno oruje. Na taj nain, drevni oblici ivota, povrno prekriveni zvaninim nastojanjima, ponovo sebi kre put, s jednakom sporou i izvesnou kao i one kolone Indijanaca koje sam susretao u umi i koje su svojim kretanjem pravile jedva primetne staze dok su se u naputenim selima ruili krovovi. Tokom petnaestak dana putovali smo na konjima neprimetnim sta zama kroz umska prostranstva tako ogromna da smo esto morali zaci u no kako bismo stigli do kolibe u kojoj je trebalo da otpoinemo. Ne znam kako su konji uspevali da kopitima nau tlo u pomrini sasvim neprozirnoj od rastinja koje je gradilo krov trideset metara iznad naih glava. Pamtim samo sate i sate jednolinog konjskog kasa. Katkad bi smo, zbog neke rupe ili kosine, naglo poleteli napred i, da bismo izbegli padove, ruke su uvek morale biti spremne da zgrabe visoki luni rub seljakog sedla; po sveini koja se dizala s tla i po pljuskanju znali smo da prelazimo nekakav gaz. A onda bi klackalica krenula na drugu stranu kad bi konj poao uzbrdo; po njegovim neskladnim pokretima, koje u pomrini nismo uspevali da protumaimo, inilo nam se da eli da zbaci sedlo i jahaa. Kad bi ravnotea ponovo bila uspostavljena, valjalo nam je da ostanemo budni kako ne bismo izgubili onaj poseban predoseaj koji nam je, bar svaki drugi put, omoguavao da izbegnemo neku nevi dljivu nisku granu uvlaei glavu meu ramena.
118
Klod Levi-Stros
Uskoro se u daljini izdvaja jedan jasan zvuk; to vie nije rika jagu ara koje smo naas uli u sumrak. Sad je to psei lave, to znai daje konaite blizu. Nekoliko minuta kasnije na vodi menja pravac; prate i ga, prodiremo na mali ugar gde ograda od prepolovljenih debala obeleava tor; ispred kolibe od palminih dasaka s krovom od slame kreu se dva oblija odevena u tanko belo platno: nai domaini, mu esto por tugalskog porekla, ena Indijanka. Pri svetlosti fitilja zamoenog u petrolej, brzo obuhvatamo pogledom sve to tu ima da se vidi: pod od na bijene zemlje, sto, leaj od dasaka, nekoliko sanduka koji slue kao sto lice i, na ognjitu od stvrdnute gline, kuhinjsko posude, to jest kante za benzin i prazne konzerve. Zurimo da razapnemo mree za spavanje provlaei konopce kroz pukotine u zidovima; ili se smetamo upaiol, ija streha titi kukuruz od kie. Koliko god to izgledalo udno, gomila suvih klipova kukuruza jo obavijenih liem moe posluiti kao udoban le aj; ti vretenasti plodovi klizaju jedni preko drugih i celina se prilagoava obliku i poloaju spavaevog tela. Nean miris suvog kukuruza, slat kast, slian mirisu trave, ima udesno umirujue dejstvo. Ipak, u sitne sate oveka razbude hladnoa i vlaga; s proplanka se die mlena magla; urno se vraamo u kolibu gde ognjite blista u veitom polumraku tog doma bez prozora, iji zidovi lie na zbijenu ogradu. Domaica sprema kafu koju je prethodno isprila na tankom sloju eera sve dok ova nije postala sjajna i crna, i zrna kukuruza razvaljana u pahuljice s komadii ma slanine, to se zovepipoca; okupljamo konje, sedlamo ih i nastavlja mo put. Za nekoliko trenutaka, oroena uma e se sklopiti nad zabora vljenom kolibom. Rezervat Sao eronimo prua se na oko sto hiljada hektara; u nje mu ive etiristo pedeset uroenika rasporeenih u pet-est zaselaka. Na osnovu statistikih podataka koje sam pre polaska pregledao u stanici, mogao sam daprocenim pustoenja izazvana malarijom, tuberkulozom i alkoholizmom. Ve deset godina ukupan broj novoroenadi nije pre maio sto sedamdeset, dok se samo deji mortalitet peo i do sto etrdeset osoba. Obili smo drvene kue koje je izgradila savezna vlada, grupisane u sela od pet do deset ognjita na obalama vodenih tokova; videli smo i zabaene kue koje su ponekad gradili sami Indijanci: etvrtasta ograda od palminih debala povezanih lijanama, s krovom od lia koji je uz zidove privren samo na okovima. Zavirili smo, na kraju, i pod stre he od granja, gde nekad itava porodica ivi pored neiskoriene kue. Stanovnici su okupljeni oko vatre koja gori i danju i nou. Mukar ci uglavnom nose pocepanu koulju i stare pantalone, a ene platnenu haljinu na golo telo, a ponekad i obian arav zavrnut ispod pazuha; deca su savim gola. Svi nose, kao i mi tokom putovanja, velike eire od
Kaduveo
119
trske, koji su njihov jedini proizvod i jedini izvor zarade. Kod oba pola u svim uzrastima izraen je mongolski tip: mali rast, iroko i ravno lice, istaknute jagodice, kose oi, uta koa, crna i ravna k o s a - k o j a kod ena moe biti dugaka ili kratka-slaba ili nikakva maljavost. ivi se samo u jednoj prostoriji. Tu se u svako doba dana jede slatki krompir, koji se pee u pepelu i hvata dugim maicama od bambusa; spava se na tankom sloju paprati ili na prostirci od kukuruzovine, s nogama okrenutim vatri; tokom noi, malo preostale eravice i zid od slabo spojenih debala jedi na su odbrana od mraza na hiljadu metara nadmorske visine. Kue koje su izgradili Indijanci imaju samo tu jednu prostoriju; ali, i u onima koje je podigla vlada samo se ona koristi. Tu su po podu razastrta sva blaga Indijanca, u neredu koji je skandalizovao nae vodi e, caboclos iz susednog serto; predmeti brazilskog porekla teko se mogu razlikovati od onih lokalne izrade. Medu prvima se obino nalaze sekira, no, emajlirani tanjir i metalni sudovi, krpe, konac i igla za ivenje, katkad neka flaa, pa ak i kiobran. I nametaj je krajnje oskudan: nekoliko niskih drvenih stolaca poreklom iz plemena Gvarani, kojima se slue i caboclos; korpe svih veliina i namena, koje ilustruju tehniku "unakrsnih ara", tako estu u Junoj Americi; sito za brano, drveni avan, tukovi od drveta ili kamena, neto grnarije i, na kraju, mnotvo sudova razliitih oblika i namena, napravljenih od abobre, ispranjene i osuene tikve. Kako je teko domoi se tih jadnih predmeta! Ponekad nam ni poklanjanje prstenova, ogrlica i broeva itavoj porodici nije bilo dovoljno da uspostavimo neophodan prijateljski kontakt. ak je i znatna koliina novanica od hiljadu reisa, udovino nesrazmerna siromatvu eljenog predmeta, ostavljala domaina ravnodunim. " N e moe." " D a je on sam izradio taj predmet, rado bi ga dao, ali on ga je davno nabavio od jedne starice koja jedina zna da pravi takve stvari. Ako nam ga da, kako e nai drugi?" Starica, naravno, nikad nije tu. Gde je? " N e zna" neodreen pokret rukom - "u umi..." Uostalom, ta svi nai milreisi znae starom Indijancu koji se trese od groznice, na sto kilometara od najblie prodavnice koju dre belci? oveka je stid da tim ljudima odu zme kakvu malu alatku iji nenadoknadivi gubitak bi ih bacio u jo veu oskudicu... Ali biva i sasvim drukije. Da li bi mi ova Indijanka prodala ovaj lonac? "Bi, drage volje. Naalost, nije njen. A iji je? Cutanje. - N j e n o g mua? Ne. - Njenog brata? Ni njegov. Njenog sina? Ne, nikako." Lonac pripada njenoj unuci. Unuci pripadaju svi predmeti koje bismo eleli da kupimo. Posmatramo tu devojicu od tri-etiri godine koja ui kraj og njita zaokupljena prstenom koji sam joj maloas stavio na prst. Mora mo se, dakle, pogaati s gospoicom, a roditelji u tome ni na koji nain
120
Klod
Levi-Stros
ne uestvuju. Prsten i petsto reisa ne ostavljaju na nju nikakav utisak. Ali prihvata bro i etiristo reisa. Pleme Kaingang pomalo obraduje zemlju, ali su njegova osnovna zanimanja lov, ribolov i sakupljanje divljih plodova. Njihov ribolov je loa imitacija tehnike belaca, te uinak mora biti slab: savitljiv prut, bra zilska udica privrena na kraju konca s malo smole, ponekad komad krpe zamenjuje konac. Lov i sakupljanje upravljaju tim nomadskim i votom u umi po kojoj itave porodice lutaju vie nedelja a niko ne zna njihova tajna skrovita i zamrene puteve. Ponekad bismo, na okuci ne ke staze, naili na njihovu malu trupu kako izlazi iz ume da bi odmah ponovo u njoj nestala; na elu su ili mukarci, naoruani prakom za lov na ptice - bodoque - koja izbacuje kuglice; preko ramena su nosili pleteni tobolac s municijom od ilovae. Pratile su ih ene; one su na leima teglile sve porodino blago u korpi koja je trakom od platna ili kore drveta bila privrena za elo. Tako putuju i deca i kune potrep tine. Oni bi jedva usporili hod, mi bismo zadrali konje i, posle nekoli ko izmenjenih reci, uma bi ponovo zamukla. Znamo jedino to da e sledea kua - kao i tolike druge - biti prazna. Koliko dugo? Taj nomadski ivot moe potrajati danima i nedeljama. Sezona lo va i sezona plodova -jaboticaba, pomorandi i lima - izazivaju masov na kretanja itavog stanovnitva. Kakav zaklon nalaze oni u gustoj u mi? U kojim skrovitima uvaju lukove i strele? Tek ponekad u uglu kakve kue moe se videti pokoji zaboravljeni primerak. Kakvim tradi cijama, obredima i verovanjima obnavljaju veze? I povrtarstvo ima svoje mesto u toj primitivnoj privredi. Ponekad usred ume nailazimo naurodenike krevine. Oskudan zeleni zauzima nekoliko desetina kvadratnih metara okruenih umskim zidinama: ba nane, slatki krompir, manioka, kukuruz. Zrno se najpre sui na vatri, a onda ga u avanu tucaju jedna ili dve ene. Brano se jede takvo kakvo je ili zameano s masnoom u vrstu pogau; tome se dodaje crni pasulj; jede se i meso divljai i napola pripitomljenih svinja. Ono se uvek pee na ranju iznad vatre. Treba pomenuti i koro, blede larve od kojih vrve neka trula stabla. Uvredeni ruganjem belaca, Indijanci energino poriu svoju sklonost pre ma tim ivuljkama i tvrde da ih ne jedu. Ali, dovoljno je proi umom da bi se na tlu opazio dvadeset-trideset metara dugaak trag koji je ostavio veliki, potpuno oguljenipinheiro oboren olujom. Tuda su proli oni to trae koro. A kad se bane u kakvu indijansku kuu, moe se u magnovenju, pre no stoje sakrije neka brza ruka, opaziti inija u kojoj gamiu te dragocene poslastice. Nije lako prisustvovati vaenju koroa. Poput zaverenika, dugo smi ljamo kako da to izvedemo. Jedan Indijanac koga mui groznica, sam u
Kaduveo
121
naputenom selu, izgleda nam kao lak plen. Stavljamo mu sekiru u ruku, drmusamo ga i podstiemo. Zaludu, izgleda da on nema pojma ta trai mo od njega. Da li e to biti jo jedan neuspeh? Utoliko gore! Poteemo svoj poslednji argument: hteli bismo da jedemo koro. Uspevamo da do vuemo rtvu do jednog debla. Udarac sekirom oslobaa mnotvo kana la u dubini debla. U svakom od njih nalazi se velika beliasta ivotinjka, prilino slina svilenoj bubi. Sad se valja pokazati. Pod nedokuivim pogledom Indijanca, obezglavljujem svoj plen; iz njegovog tela izbija masna beliasta masa koju, posle izvesnog oklevanja, prinosim ustima: po gustini i mekoi lii na puter, a po ukusu na kokosovo mleko.
XVIII
PANTANAL
Posle ovog krtenja spreman sam za prave avanture. Prilika e mi se ukazati za vreme univerzitetskog raspusta, koji u Brazilu traje od no vembra do marta, to jest u sezoni kia. Uprkos toj nepogodnosti, isplani rao sam da stupim u dodir sa dve grupe uroenika; jedna od njih je bila slabo prouena; od nje je, u najboljem sluaju, opstalajedna etvrtina: to je Kaduveo, s paragvajske granice; druga je bila bolje poznata ali jo puna obeanja: Bororo, u centralnom Mato Grosu. Stavie, Nacionalni muzej Rio de aneira preporuio mi je da uz put obiem ijedno arheolo ko nalazite o kojem je bilo neto podataka u pranjavim arhivama, ali jo niko nije stigao da se njime pozabavi. Od tog vremena sam esto putovao izmeu Sao Paula i Mato Grosa, as avionom, as kamionom, as vozom i brodom. Tim poslednjim prevoznim sredstvima koristio sam se 1935-6; zapravo, pomenuti polo aj nalazio se u blizini eleznike pruge, nedaleko od poslednje stanice u Porto Esperansi, na levoj obali reke Paragvaj. O tom zamornom putovanju nema bogzna ta da se kae; eleznika kompanija Noroeste vodi vas najpre u Bauru, usred pionirske zone; odatle se do Mato Grosa ide "nonim", koji prolazi kroz severni deo drave. Sve u svemu, tri dana putovanja sporim vozom koji se greje na drva i esto dugo zastaje da bi se snabdeo gorivom. I vagoni su bili od drveta i podnoljivo razglavljeni: po buenju su nam lica bila prekrivena skramom od stvrdnute ilovae, jer nam je sitna crvena praina, tipina za serto, ulazila u svaki nabor i svaku poru. Vagon-restoran se ve priklo nio kulinarskom stilu unutranjosti: svee ili sueno meso, prema prilici,
122
Klod Levi-Stros
pirina, crni pasulj i, da upije sok, farinha: ljuteno zrno kukuruza ili svee manioke, isueno na toploti i zdrobljeno u krupnije brano; na kraju, veiti brazilski desert, krika ukuvanih dunja ili gojave s komadi em sira. Na svakoj stanici, deaci su putnicima prodavali za nekoliko sua sone ananase ija uta jezgra pruaju blagotvorno osveenje. Ulazimo u dravu Mato Groso malo pre stanice Tres-Lagaos, pre lazei reku Paranu, ije je korito tako plitko da se, iako su kie ve otpo ele, jo ponegde moe videti dno. Zatim poinje predeo koji e mi po stati u isti mah blizak, nepodnoljiv i neophodan tokom godina putova nja po unutranjosti, jer je on svojstven srednjem Brazilu od Parane do doline Amazona: ravne ili blago talasaste visoravni; udaljeni horizonti, bunasto rastinje s ponekim stadom zebua koje se razbei kad naie voz. Mnogi putnici prevode Mato Groso kao "velika uma", to je upravo suprotno njegovom znaenju: umu oznaava imenica enskog roda mata, dok muki rod oznaava dopunski aspekt junoamerikog pejzaa. Ma to Groso je, dakle, "velika ikara"; i nema reci koja bi bolje opisala taj divalj i tuan predeo, ija jednolinost ipak sadri neto velianstveno i uzvieno. Tano je da i "serto" prevodim reju "ikara", iako on ima neto drukije znaenje. Mato se odnosi na objektivan karakter pejzaa: na ikaru u suprotnosti prema umi; serto, pak, oznaava njegov subjekti van aspekt: pejzau odnosu prema oveku. I serto je, dakle, ikara, ali kao suprotnost nastanjenom i obraenom zemljitu: to su podruja u ko jima nema tragova trajnijeg ljudskog truda. Kolonijalni argon daje mo da njegov taan ekvivalent izrazom "bled", pustara. Ponekad se visoravan prekida i ustupa mesto dolini, poumljenoj, travnatoj, gotovo vedroj pod svetlim nebom. Izmeu Kampo Grandea i Akidauane, jedan dublji procep otkriva plamene vrhove venca Marakau ije gudure, ve u Korijentesu, kriju jedan garimpo, to jest centar tragaa za dijamantima. I sve se menja. Tek to smo proli Akidauanu, ulazimo upantanal: najveu movaru na svetu, koja obuhvata srednji deo renog basena Paragvaja. Posmatrana iz aviona, ta oblast reka to vijugaju po ravnicama prua prizor lukova i meandara u kojima voda stoji. I samo reno korito izgle da obrubljeno bledim vijugavim linijama, kao da je prirbda oklevala pre no stoje iscrtala njegovu privremenu dananju putanju. Na tlu, movar ni predeo postaje pejza iz snova, gde se stada zebua sklanjaju na vrhove breuljaka kao na plovee kovege; bare pruaju stanite jatima velikih ptica: flamingosi, bele i sive aplje obrazuju prava ostrva, beta i ruia sta, manje pernata od lepezastog lia palmi carand koje lue dragocen vosak i iji suproreeni umarci jedina mrlja na lano vedroj perspektivi te vodene pustinje.
Kaduveo
123
Sumorna Porto Esperansa, kojoj njeno ime tako slabo pristaje, ostala m i j e u seanju kao najudnovatije mesto na zemljinoj kugli, sa izuzet kom, moda, Fajer Ajlenda u dravi Njujork, predela s kojim je sad rado uporedujem; njihova slinost se sastoji u tome to i jedan i drugi spajaju u sebi najprotivrenije injenice, ali po razliitom kljuu. Isti geografski i ljudski besmisao se pokazuje u oba, tamo komian a ovde tragian. Je li Svift izmislio Fajer Ajlend, peanu strelu potpuno lienu rastinja, koja se protee du Long Ajlenda? To je duina bez irine: prva, osamdeset kilometara, druga, dve-tri stotine metara. Teren do dublje vo de je lak, ali je more tako uzburkano da se niko ne usuuje da se okupa u njemu; prema kopnu je uvek mirno, ali tako plitko da se ovek ne moe zagnjuriti. Provodimo, tako, vreme pecajui nejestivu ribu; table posta vljene du plae u pravilnim razmacima opominju ribare da svoj ulov bez odlaganja zakopaju u pesak kako se ne bi usmrdeo. Dune Fajer Aj lenda tako su nestalne, a nj ihova pobeda nad vodom tako je nesigurna da druge table zabranjuju da se po njima hoda, jer postoji opasnost da se srue u vodu. Kao u kakvoj izokrenutoj Veneciji, tlo je teno a kanali su vrsti: da bi se mogli tuda kretati, stanovnici Ceri Grouva, seoceta na srednjem delu ostrva, moraju se sluiti mreom drvenih pasarela, pra vim saobraajnim petljama na stubovima. Da upotpunim sliku, Ceri Grouv je uglavnom nastanjen mukim parovima, koje je verovatno privuklo opte izokretanje uobiajenih od nosa. Kako u pesku ne raste nita osim irokih ploa otrovnog brljana, ostrvljani se svakodnevno snabdevaju namirnicamau jedinoj prodavnici koja se nalazi kod pristanita. U viim i stabilnijim uliicama, mogu se videti jalovi parovi kako se vraaju u svoje kolibe gurajui deja kolica (jedina vozila pogodna za uske puteve) ispunjena samo bocama trajnog mleka koje nijedno odoje nee piti. Fajer Ajlend ostavlja utisak vesele farse, dok je Porto Esperansa njegova kopija namenjena manje srenom stanovnitvu. Njegovo posto janje na tom mestu moe objasniti jedino nasip sa eleznikom prugom, koji se protee uz reku u duini od hiljadu petsto kilometara kroz zemlju ija je samo jedna etvrtina nastanjena; odatle se saobraaj sa unutra njou obavlja samo brodom, jer se ine prekidaju iznad jedne blatnja ve padine slabo uvrene daskama koje malim renim parobrodima slue kao pristanite. Nema drugih stanovnika osim radnika i inovnika eleznikog preduzea; nema drugih kua osim njihovih. To su drvene barake izgraene usred movare. Do njih se dolazi po klimavim daskama kojima je izbrazdana nastanjena zona. Smestili s m o s e u j e d n o j kolibi koju nam je kom panija stavila na raspolaganje, kockastoj kutiji s jednom sobom, navorenoj na stub; do nje se penje lestvama. Vrata se otvaraju u prazninu;
124
Klod Levi-Stros
ispod je depo; u zoru nas budi zviduk lokomotive koja ne vue vagone i koja e nam posluiti kao osobno vozilo. Noi su mune: vlana toplota, veliki movarski komari koji juriaju na nae sklonite, pa i same zatitne mree, promiljeno postavljene pre polaska, ali ipak nedovolj ne, onemoguavaju san. U pet ujutru lokomotiva nas natopi parom koja bez muke prolazi kroz porozan pod najavljujui nam dnevnu egu. I pored vlage, nema magle; okruuju nas olovno nebo i teka atmosfera kao d a j e vazduhu dodat jo jedan element koji ga ini nepogodnim za udisanje. Na sreu, lokomotiva je brza; izloeni povetarcu, s nogama koje se klate nad branikom, stresamo sa sebe nonu malaksalost. Jedina pruga, kojom prolaze dva voza nedeljno, ne izgleda naroi to pouzdano; ona lii na krhku pasarelu s koje bi lokomotiva mogla sva kog asa skliznuti. Sa obe strane ina, blatnjava i odvratna voda iri blju tav smrad. Tu vodu mi pijemo ve vie nedelja. Zdesna i sleva uzdiu se stabla, proredena kao u vonjaku; im se udaljimo, ona se spajaju u tamne mase, a pod njihovim kronjama odrazi neba u vodi lie na svetlucave mrlje. Kao da se sve krka na mlakoj temperaturi koja pogoduje sporom sazrevanju. Kad bi neko mogao bo raviti vie hiljada godina u ovom preistorijskom pejzau i posmatrati njegove promene, svakako bi prisustvovao preobraavanju organske ma terije u treset, ugalj i naftu. ak mi se uinilo da nafta izbija na povrinu i boji vodu nenim prelivima duge; naim pomonicima nije ilo u glavu da sebi i njima nameemo sav taj trud zbog nekoliko krhotina. Podstaknuti simbolinom vrednou koju su pridavali naim lemovima od plute, amblemom "inenjera", oni su izveli zakljuak daje arheologija sa mo izgovor za mnogo ozbiljnije izvianje terena. Tiinu su ponekad naruavale ivotinje koje se nisu mnogo plaile ljudi: veado, zaueni srnda belog repa; stada emua, malih nojeva, ili bela jata aplji nad samom povrinom vode. Tokom putovanja, radnici prilaze lokomotivi i penju se do nas. Zastoj: dvanaesti kilometar; sporedni kolosek se prekida, dalje emo mo rati peke. U daljini opaamo arheoloko nalazite koje lii na capo. Iako se to ne vidi, voda pantanala lagano tee i povlai koljke i mulj koji se gomilaju na onim mestima gde je rastinje pustilo korenje. Movara je posejana jeevima od zelenila zvanim capes; na njima su nekad Indijanci podizali svoje bivake i jo se mogu otkriti tragovi njiho vog boravka. Stizali smo, dakle, svakog dana do svog ostrvceta jednom umovi tom stazom koju smo napravili od eleznikih pragova nagomilanih uz prugu; tu smo provodili zamorne dane teko diui i pijui vodu iz mo vare smlaenu na suncu. U sumrak je lokomotiva dolazila po nas, a ponekad b i j e zamenilo jedno od onih vozila zvanih avoli: radnici koji
Kaduveo
125
su stajali u uglovima gurali su ga opiranjem akije o prepreke, poput gondolijera. Iznureni i oedneli, vraali smo se u pustinju Porto Esperanse da tu provedemo jo jednu besanu no. Stotinak kilometara odatle nalazi se jedno poljoprivredno dobro koje smo izabrali kao polaznu bazu za izlet do plemena Kaduveo. To imanje je na eleznikoj liniji bilo oznaeno kao Fazenda francesa i zauzimalo je pojas od oko 50 000 hektara po kojem je voz prolazio 120 kilometara. Po tom prostranstvu pokrivenom bunjem i sprenom tra vom lunjalo je stado od 7000 grla (u tropskim oblastima, pet do deset hektara su jedva dovoljni za jednu ivotinju), koja su povremeno eleznicom prevoena u Sao Paulo; voz je na imanju zastajao dva-tri puta. Naziv stanice kojaje opsluivala naselje, Gvajkurus, podseao je na ime velikih ratobornih plemena koja su nekad vladala ovim krajevima; od njih je na brazilskoj teritoriji preivelo jedino pleme Kaduveo. Dva Francuza upravljala su imanjem s nekoliko stoarskih porodi ca. Ime mlaeg sam zaboravio; drugi, koji se bliio etrdesetim, zvao se Feliks R. - za prijatelje Don Feliks. Njega je pre nekoliko godina ubio neki Indijanac. Nai domaini su odrastali za vreme Prvog svetskog rata ili su u njemu uestvovali; njihov temperament i njihove sposobnosti predodre dile su ih da postanu marokanski kolonisti. Ne znam kakve su ih to spe kulacije mogle uvui u manje izvesnu pustolovinu u tom nesrenom delu Brazila. ta god bilo posredi, deset godina po svom osnivanju, Fazen da francesa je poela da se osipa zbog nedostatka poetnog kapitala, koji je sav utroen na kupovinu zemlje, te se nita nije moglo uloiti u unapreenje stoarstva i nabavku opreme. U ogromnom bungalovu en gleskog stila, nai domaini, stoari i piljari, iveli su oskudnim ivo tom. Njihova tezga bila je jedino mesto za snabdevanje u krugu od oko stotinu kilometara. Empregados, to jest nametenici: radnici ili peoni, tu su jednom rukom davali novac koji su primali drugom; vetim ispisiva njem rauna, njihova veresija pretvarana je u stalan dug i, s te take gledanja, itavo preduzee funkcionisalo je takorei bez novca. Kako su cena robe obino bile dva-tri puta vie od normalnih, posao je mogao biti unosan da ta trgovaka strana nije stavljena u drugi plan. Bilo je neeg potresnog u sledeem prizoru: subotom bi radnici doneli malo eerne trske i odmah bi je gurnuli u engenho - spravu napravljenu od grubo otesanih debala u kojoj se, obrtanjem tri drvena cilindra, gnjee stabljike trske; zatim bi je preneli u velike plehane kotlove gde je sok isparavao nad vatrom, a odatle u kalupe u kojima se zgunjavala u zrna stu crvenkastu masu zvanu rapadura; na kraju bi gotov proizvod odneli u radnju koja se nalazila odmah tu, pored maina; iste veeri, pretvoreni u kupce, skupo su plaali u toj istoj radnji tu jedinstvenu poslasticu pu stare da bi obradovali svoju decu.
126
Klod Levi-Slros
Nai domaini su filozofski gledali na to izrabljivanje, i nisu stupa li ni u kakav dodir s radnicima mimo onog neophodnog za obavljanje posla; kako nisu imali suseda iz svoje klase (izmeu njih i najbliih plan taa na paragvajskoj granici prostirao se indijanski rezervat), dosledno su se pridravali strogog ivota koji su sebi nametnuli, to ih je, bez sumnje, najbolje titilo od malodunosti. Njihovi jedini ustupci konti nentu na kojem su iveli ticali su se odee i pia: u tom pograninom podruju, u kojem su se meale brazilska, paragvajska, bolivijska i ar gentinska tradicija, prihvatili su nonju pampasa: bolivijski eir od levkaste fino upletene slame, sa irokim zavrnutim obodom i visokom kalo tom; chirip, neka vrsta pelene za odrasle od platna pastelnih boja, s narandastim, ruiastim ili plavim prugama, koja ostavlja bedra i noge gole iznad belih izama od grubog platna to seu do listova. Po hladni jem vremenu chiripu zamenjuje bombacha: iroke pantalone u stilu zuava, sa strane ukraene raskonim vezom. Gotovo itavi dani su im prolazili u "radu sa stokom", to jest u nadziranju stoke i izdvajanju grla za prodaju na povremenim sajmovim. U oblaku praine, ivotinje kojima su upravljali grleni povici capataza defilovale su pred oima gospodara, a ovaj ih je razvrstavao u nekoliko obora. Zebui s dugakim rogovima, debele krave, prestravljena telad ti skali su se u prolazima od dasaka u koje poneki bik nije hteo da ue. Tada bi se etrdeset metara fino upredenog kanapa zakovitlalo iznad glave lacoeira i ivotinja bi se u istom trenutku, ili je bar tako izgledalo, ruila na tlo dok se konj pobedniki propinjao. Ali, dva puta dnevno - u 11 i 30 ujutru i u 7 sati uvee - svi bi se okupili pod pergolom koja je okruivala stambene jedinice da obave obred chimarro, to jest da popiju mate na slamku. Znamo da mate pri pada istoj porodici kao i na zimzeleni hrast; njegove grane, lako ispee ne na dimu podzemnog ognjita, melju se u krupan prah svetlozelene boje koji se dugo uva u buriima. Tako se dobij a pravi mate, dok su proizvodi koji su pod tim imenom prodaju u Evropi obino izloeni tako bezobzirnim promenama da nemaju vie nikakve slinosti sa originalom. Mate se pije na vie naina. Za vreme ekspedicije, kad zbog umora suvie nestrpljivo oekujemo trnutno okrepljenje koje on donosi, samo bacimo punu aku praha u hladnu vodu koju zatim brzo zagrejemo do kljuanja; ali najvanije je skloniti mate s vatre im baci prvi klju, inae gubi svaki ukus. Pripremljen na taj nain, suprotan spremanju obinog aja, naziva se ch de mate, ima tamnozelenu boju i gotovo je uljast kao jaka kafa. Kad nemamo vremena, pravimo terere, to jest kroz cevicu usisavamo hladnu vodu posutu akom praha. Onaj kome smeta gorak ukus, vie e voleti mate doce kakav piju lepe Paragvajke; prah matea zagreva se sa eerom dok se ovaj ne istopi i ne dobije smeu boju, a
Kaduveo
127
zatim se meavina prelije kljualom vodom i procedi. Ali ne znam nijed nog ljubitelja matea koji svim tim receptima ne pretpostavlja chimarro; onako kako se upranjava nafazendi, to je u isti mah drutveni obred i lini porok. Svi posedaju u krug; u njegovoj sredini je devojica, china, koja nosi sud za kuvanje vode, greja i ponekad tikvu s grliem optoenim srebrom - cuia - a ponekad, kao u Gvajakurusu, zebuov rog koj i je izrezbario neki stoar. Dve treine te posude napunjene su prahom koji de vojica lagano natapa vrelom vodom; kad na taj nain dobije gustu smesu, ona u nju uvlai srebrnu cev iji se donji kraj zavrava kuglom s mnogo rupa, napravljenu tako da pipeta lei na dnu, kao u kakvoj maloj peini u kojoj e se skupljati tenost, dok u cevi mora da bude tek toliko soka da se ne poremeti osetljiva ravnotea guste smese - ako bi ga bilo suvie, voda se ne bi s njom meala. Tako pripremljen chimarro treba samo zaliti vodom i posluiti domaina; poto on dva-tri puta srkne i vrati sud devojici, isti postupak se ponavlja za svakog uesnika u obre du; najpre piju mukarci, a za njima ene. Zatim sve ide ispoetka, dok se ne isprazni lonac s vodom. Prvi gutljaji pruaju izuzetno prijatan oseaj, barem onom ko je naviknut - poetnik se esto opee; pomalo mastan dodir vrelog srebra, uskomeana voda bogata hranljivom penom: gorko i mirisno u isti mah, kao d a j e u nekoliko kapljica koncentrisana itava uma. Mate sadri jedan alkaloid slian onom u kafi, aju i okoladi, ali njegova koliina (i polusirovost) objanjava, moda, istovremeno umirujue i okrepljujue dejstvo ovog napitka. Posle nekoliko krugova, mate izgubi mnogo od svog ukusa, ali se upornim pomeranjem sisaljke mogu pronai jo neiskorieni delovi smese, to produava zadovoljstvo za jo nekoliko tala sa gorine. Mate, izvesno, zasluuje da se stavi daleko iznad amazonske gvarane, o kojoj u govoriti na drugom mestu, a pogotovo iznad tune koke s bolivijske visoravni: to vakanje bljutavog suvog lia koje se ubrzo pretvara u ilave kuglice sa ukusom domaeg aja ini sluzokou neosetljivom, a jezik pretvara u vakaa stranog tela. Ne vidim nita drugo to je dostojno da se s njim uporedi osim pogolemog komada betela napu njenog zainima, iako on zapanji nesviknuto nepce zastraujuom palj bom ukusa i mirisa. Indijanci iz plemena Kaduveo iveli su u niziji leve obale Paragva ja: od Fazende francese razdvajali su ih breuljci Sera-Bodokene. Nai domaini su ih smatrali lenjivcima i pokvarenjacima, lopovima i pijan cima i grubo su ih terali s panjaka kad bi ovi pokuali da se na njih uunjaju. Naa ekspedicija izgledala im je unapred osuena na propast i, uprkos velikodunoj pomoi koju su nam pruali i bez koje ne bismo
128
Klod
Levi-Stros
mogli da ostvarimo svoj naum, s neodobravanjem su gledali na nae planove. Koliko su morali biti zaprepaeni nekoliko nedelja kasnije kad su nas videli kako se vraamo s natovarenim volovima kao kakav kara vani veliki glineni upovi, izrezbareni i obojeni, srnee koe ukraene ivopisnim arabeskama, drvene skulpture iezlog panteona... To otkri e je kod njih izazvalo neobinu promenu: kad me je dve-tri godine ka snije Don Feliks posetio u Sao Paulu, mislim da se nisam prevario u proceni da su on i njegov ortak, nekad tako puni prezira prema lokalnom stanovnitvu, gone native, kako to kau Englezi; mali graanski salon fazende sad je bio prekriven bojenim koama i ispunjen indijanskom grnarijom; nai prijatelji su se igrali sudanskog ili marokanskog bazara kao pravi kolonijalni inovnici (bolje bi im bilo da su to doista i postali u vreme kad su mogli da biraju). Indijanci, unapredeni u njihove stalne snabdevae, rado su primani nnfazendi, gde su smetani i goeni s ita vim porodicama u zamenu za svoje proizvode. Dokle je ila ta bliskost? Teko je poverovati da su tamonji momci, posle perioda upoznavanja, ostali ravnoduni prema mladim indijanskim devojkama koje su u dane vaara ile polugole, s telom briljivo ukraenim ljupkim crnim ili pla vim arama stopljenim s njihovom koom kao pripijena haljina od ras kone ipke. Kako god bilo, negde 1944. ili 1945, Don Feliksa je ubio jedan od njegovih novih prijatelja; on je moda manje bio rtva Indija naca a vie nemira u koji ga je pre deset godina bacila poseta etnografa poetnika. Namirnicama smo se snabdeli u radnji fazende: suvo meso, pirina, crni pasulj, brano od manioke, mate, kafa i rapadura. Tu su nam iznajmili i konje za ljude i volove za prtljag, jer smo sa sobom nosili robu koju smo menjali za indijanske proizvode: deje igrake, staklene ogrlice, ogledala, narukvice, prstenje i parfeme, kao i komade tkanina, ebad, odeu i alat. Radnici s fazende su nam sluili kao vodii, dodue preko volje, jer smo ih odvojili od porodica za vreme boinih praznika. U selima su nas oekivali; im smo stigli na fazendu, indijanski vaqueiros pourili su da najave poseru stranaca koji donose poklone. Takvi izgledi su kod Indijanaca izazvali razliite vrste uznemirenosti, a meu njima je preovladavao strah daje cilj nae posete tomar konta: to jest, preotimanje njihove zemlje.
Kaduveo
129 XIX
NALIKE
Kaduveoska prestonice Nalike udaljena je od Gvajakurusa oko sto pedeset kilometara ili tri dana jahanja. Teretnu marvu slali smo ranije zbog njenog sporog hoda. Planirali smo da se u prvoj etapi popnemo uz padine Sera Bodokene i da provedemo no na visoravni, na poslednjoj stanici imanja. Vrlo brzo smo zali u uske doline pune visoke trave kroz koju su se konji jedva probijali. Hod je oteavalo i blato movare. Konj bi se okliznuo, batrgao da povrati ravnoteu, domogao se vrste zemlje kako je znao i umeo, a onda bismo se nali okrueni rastinjem; valjalo je jo paziti da neki list bezazlenog izgleda ne izrui na nas jaje koje je na njegovom naliju obrazovao roj karapata; mnotvo narandastih ivoti njica uvlai se pod odeu, prekriva telo kao kakvo teno platno i zabada se u kou: rtvi preostaje samo da to pre sjae s konja i brzo se oslobodi odee, potamani ivotinjice i prepusti nekom od drugova da mu pregle da kou. Veliki pojedinani paraziti, sive boje, manje su opasni; oni se bezbolno prikae uz kou, a posle nekoliko sati ili dana, ovek napipa oteklinu koja se mora odstraniti noem. Najzad ikara postaje reda i pred nama je kameniti put koji vodi preko blage strmine do sparuene ume od drvea i kaktusa. Dok zaobi lazimo uku naikanu stubastim kaktusima, konano izbija oluja koja se sprema od jutros. Silazimo s konja i traimo zaklon u jednoj pukotini; to je, zapravo, vlana peina, ali nas dobro titi. Ulazei u nju, uznemiravamo slepe mieve koji prekrivaju zidove, morcegos, i zvuk njihovog lepranja ispunjava peinu. im stane kia, nastavljamo put kroz zbijenu i tamnu umu punu sveih mirisa i divljeg voa: genipapo, teko svarljiv i oporog ukusa; guavira, za koju kau da putnicima gasi e svojom uvek hladnom sri; aju, koji ukazuje na nekadanje uroenike njive. Na visoravni ponovo nalazimo karakteristian izgled Mato Grosa: visoka trava proarana drveem. Pribliavamo se konaitu kroz mo varnu zonu; po blatu koje je isuio i izbrazdao povetarac trkaraju mali pacovi; na stanici Largon, koja se sastoji od jednog tora ijedne kolibe, zatiemo jednu porodicu zaokupljenu ereenjem bezzara, mladog bi ka; dva-tri deteta cie od zadovoljstva dok se valjaju i ljuljaju na krva vom kosturu koji im slui kao igralite. Iznad vatre pod vedrim nebom, koja plamti u sumraku, pee se churrasco i s njega curi mast dok se stotine urubu-kondora, leinara privuenih mirisom strvine, otimaju s psima za krv i otpatke. Kad napustimo Largon, nastaviemo "putem Indijanaca"; dok si lazimo, planina nam izgleda vrlo strma; moramo da peaimo vodei
130
Klod Levi-Stros
konje razdraene neravnim zemljitem. Pod stazom ujemo bujicu: vo da pada sa stene na stenu, ali je ne moemo videti; klizamo se po vla nom kamenju ili po blatnjavim barama zaostalim od poslednje kie. Konano, u podnoju planine stiemo do raskrenog kruga zvanog campo des Indios, gde zastajemo da predahnemo i odmorimo konje pre no to nastavimo put kroz movaru. U etiri po podne poinjemo da traimo pogodno mesto za konak. Uoavamo nekoliko stabala i izmeu njih razapinjemo mree za spava nje i komarnike; vodii potpaljuju vatru i pripremaju obed od pirina i suvog mesa. Toliko smo edni da b e z gaenja gutamo litre bukuria od zemlje, vode i hipermangana, jedinog pia kojim raspolaemo. Dan se gasi. Iza prljave mree koja nas titi od komaraca posmatramo na trenu tak plameno nebo. Tek to smo zaspali, valja nam ponovo krenuti; poto su ve osedlali konje, vodii nas b u d e u pono. U ovo vrelo doba godine, treba tedeti ivotinje i koristiti nonu sveinu. Po meseini nastavljamo stazom bunovni od sna, ukoeni i drhtavi; konji posru; do svitanja je ostalo jo vie sati. Oko etiri ujutru stiemo u Pitoko gde je Sluba za zatitu Indijanaca nekad imala vanu stanicu. Sad su tu samo tri porue ne kue, jedva dovoljne da se izmeu njih razapnu mree za spavanje. Pitoko tiho tee; on izvire iz movare i nekoliko kilometara dalje pono vo ponire. U tim barskim ponornicama, bez izvora i ua, ivi mnotvo pirana, koje su opasne za neoprezne, ali ne spreavaju paljive Indijance -u movari ima jo nekoliko ratrkanih porodica da se u njima kupaju i iz njih zahvataju vodu. Sad se nalazimo usred pantanala: as poplavljene kotline izmeu umovitih uzviica, as velika blatnjava prostranstva bez drvea. Osedlani vo sluio bi bolje od konja: kad se kree polako, teka ivotinja, kojom se upravlja pomou konopca provuenog kroz prsten na gubici, bolje podnosi naporan put kroz baru gde joj voda esto dopire do grudi. Dok smo prolazili kroz niziju koja se moda prostire sve do Rio Paragvaja i tako je ravna da voda ne uspeva da otie, izbila je najstrani ja oluja koju sam ikad doiveo. Nikakvog zaklona, nikakvog drveta na vidiku; preostalo nam je samo da nastavimo kretanje, jednako mokri kao i konji, dok su gromovi udarali svuda oko nas poput granata pri baranoj paljbi. Posle dva sata muenja, kia je prestala; preko horizonta su laga no prelazili oblaci i sruivali tu i tamo svoj vodeni tovar, kao to biva na otvorenom moru. Ali na kraju nizije ve se mogla videti terasa od ilova e visoka nekoliko metara; na njoj se desetak koliba ocrtavalo naspram neba. Bili smo u Enhenju, u blizini Nalikea, ali smo odluili da boravi mo tu, a ne u staroj prestonici, koja se 1935. sastojala od pet koliba. Nepaljivom oku ti su zaseoci izgledali gotovo isti kao najblia seoca brazilskih seljaka, kojima su uroenici bili slini po odei a esto
Kaduveo
131
i po fizikom tipu jer je bilo mnogo meleza. Njihovi jezici su se, meu tim, razlikovali; fonetika gvaikurua prijatna je uhu: brz izgovor i duga ke reci, u kojima se jasni samoglasnici smenjuju sa dentalima, guturalima i mnotvom umekanih ili tenih fonema ostavljaju utisak potoka koji ubori preko ljunka. Dananje ime caduveo (koje se inae izgovara cadiueu) nastalo je kvarenjem reci kojom su uroenici nazivali sami se be: Cadiguegodi. Za vreme tako kratkog boravka nikako nismo mogli nauiti jezik, iako je portugalski naih novih domaina bio vrlo siro maan. Osnovna konstrukcija koliba sastojala se od oljutenih debala po bodenih u zemlju; ona su nosila grede od stabala koja su tek poela da se granaju i koje je drvosea ostavljao na stranu za tu svrhu. Krov na dve vode bio je napravljen od mladih palmi; ali za razliku od brazilskih koli ba, ovde nije bilo zidova; ova gradnja je bila nekakav kompromis izme u kua belaca (od kojih je preuzet oblik krova) i starih uroenikih nastrenica s ravnim krovom pokrivenim upletenom slamom. Dimenzije tih krajnje jednostavnih kua nisu bile tako skromne: malo je bilo koliba u kojima je ivela samo jedna porodica; neke su liile na izduene hangare i u njima je stanovalo do est porodica; svaka od njih raspolagalaje jednim odeljenjem omeenim gredama osnovne kon strukcije i leajem od dasaka - j e d n i m za itavu porodicu; tu su domai ni provodili vreme sedei, leei ili uei meu jelenskim koama, ko madima platna, tikvama, mreama, gomilicama slame, rasporeenim, nabacanim, okaenim svuda pomalo. U okovima su se mogle videti velike ukraene posude za vodu na postolju - ponekad izrezbarenom - u obliku trokrake viljuke ija je drka zabijena u zemlju.
SI. I Cup za vodu ukraen arama svetlocrvene boje i lakom od crne smole.
132
Klod Levi-Stros
Nekad su to bile "dugake kue" u irokeskom stilu; bilo ih je jo koje su svojim izgledom zasluivale to ime, ali razlozi za okupljanje vie porodica u jednoj radnoj zajednici postali su nevani; to vie nije bila, kao nekad, matrilokalna kua u kojoj su se zetovi sa svojim porodicama okupljali oko ognjita tate i tasta. Uostalom, u tom bednom seocetu ovek nije oseao blizinu pro losti, jer je netragom nestala i sama uspomena na ivahan razvoj kakav je tu, pre etrdeset godina, zatekao slikar i istraiva Gvido Bodani; on je u seocetu boravio u dva navrata, 1892. i 1897, i ostavio je znaajna etnografska svedoanstva sa svojih putovanja, jednu zbirku koja se uva u Rimu i jedan divan putopis. U sva tri zaseoka ivelo je jedva dvesta osoba, uglavnom od lova, sakupljanja divljih plodova, uzgajanja malo brojne stoke i ivine i obraivanja nekoliko njivica zasejanih maniokom, koje su se mogle videti iza jedinog izvora u podnoju terase, gde smo naizmenino odlazili da se umijemo usred jata komaraca i da za hvatimo malo mutne, sladunjave vode.
SI. 2 - Kaduveoska grnarija.
Kaduveo
133
Pored pletenja slame, tkanja pamunih pojaseva koje nose mukarci i prekivanja novia - ee niklenih nego srebrnih - da bi se tako dobijene ploice i cevice nanizale u ogrlice, glavna delatnost je izrada kera mike. ene meaju glinu Rio Pitoka sa istucanim crepom i valjaju masu u trake koje zatim spiralno slau i tapkaju sve dok ne dobiju eljeni ob lik; jo svezu posudu ukraavaju utiskivanjem kanapa, a onda je bojadiu oksidom gvozda, do kojeg se lako dolazi u tom planinskom podruju. Zatim peku gotove proizvode pod vedrim nebom; preostaje im samo da jo vrue posude ukrase pomou dva laka od topljene smole: crni pau santo, providna uta angica; ohlaena grnarija se na kraju zaspe belim prahom - kredom ili pepelom - da bi se reljefne are jo jae istakle. Za decu su ene pravile figure ljudi ili ivotinja od svega to bi im dopalo ruku: gline, voska, suvih mahuna kojima bi samo malo promenile oblik.
SI. 3 - Dve drvene
figurice:
levo, Stari; desno: Majka blizanaca.
U dejim rukama smo viali i figurice od drveta, obino odevene u krpice; one su im sluile kao lutke, dok su neke druge, iako njima vrlo sline, starice uvale kao dragocenost na dnu svojih korpi. Jesu li to bile igrake? Statue boanstava? Likovi predaka? Protivrene upotrebe skri vale su njihovu prirodu, utoliko pre stoje esto jedna ista figurica koriena na oba naina. Neke koje se danas nalaze u Muzeju oveka ne sumnjivo imaju religijsko znaenje, jer se meu njima mogu prepoznati Majka blizanaca, Mali starac i bog koji kanjava ljude zato to su ga zlostavljali kad je siao na zemlju, potedevi samo jednu porodicu koja gaje zatitila. S druge strane, ne smemo olako shvatiti preputanje santosa deci kao simptom opadanja kulta; tu situaciju, koja nama izgleda privremena i nepostojana, opisao je istim recima Bodani etrdeset godi-
134
Klod Levi-Stros
na ranije, a zatim i Fri deset godina posle njega; posmatranja koja su obavljena deset godina posle mojih pokazuju da se ona ni tada nije promenila; stanje koje traje pedeset godina bez promena mora biti, u izvesnom smislu, normalno, i ne bi ga trebalo tumaiti opadanjem - uosta lom, nesumnjivim - religijskih vrednosti, jer ono ima optiji smisao ne go to smo skloni da verujemo i tie se odnosa izmeu svetog i profa nog. Suprotnost izmeu to dvoje nije ni tako potpuna ni tako postojana kao to smo esto olako tvrdili. U kolibi do moje bio je jedan vra-iscelitelj ija se oprema sastoja la od okrugle stolice, slamene krune, zveke od tikve prekrivene mre om s perlama i nojevog pera koje je sluilo za hvatanje ivotinja bichos - zapravo, zlih duhova, uzronika bolesti koje je vra leio isterivanjem zahvaljujui antagonistikoj moi svog bicha, duha zatitnika, ali i u vara imovine, jer je upravo on zabranio svom tieniku da mi ustupi te dragocene predmete na koje se, kako m i j e reeno, "navikao". Tokom naeg boravka prireena je svetkovima kojom je prosla vljeno stupanje u pubertet jedne devojice iz neke druge kolibe; prvo su je odenuli na stari nain: njena pamuna haljina bila je zamenjena etvr tastim komadom tkanine koji joj je obavijao telo ispod pazuha. Ramena, ruke i lice ukrasili su joj raskonim crteima, a oko vrata su joj okaili sve ogrlice koje su se mogle nai. Uostalom, to moda nije bilo toliko pokoravanje obiajima koliko pokuaj da nas "zasene". Mlade etnografe ue da se uroenici plae fotografisanja, da ih treba umiriti i obetetiti poklonom, nekim predmetom ili novcem. Indijanci plemena Kaduveo su usavrili sistem: ne samo to su traili da im platim fotografisanje, ve su me terali da ih fotografiem kako bih im platio; teko daje bilo dana kad mi ne bi prila neka ena u izuzetnoj nonji traei da joj, milom ili silom, odam potu jednim snimkom i nekolicinom milreisa. Da bih pritedeo film, esto sam se samo pretvarao da fotografiem - i plaao. Ipak, bio bih lo etnograf kad bih se zgraavao nad tim lukavstvi ma, pa ak i kad bih u njima video dokaze dekadencije ili proraunatosti. Tu su naime, u transponovanom obliku, izbijala specifina obelejauroenikog drutva: nezavisnost i autoritet ena visokog roda; razmetljivost pred strancem; zahtev da se njihova zajednica potuje. Nonja je mogla biti fantastina ili improvizovana: ono stoje nadahnjivalo njeno pokazivanje nije zbog toga bilo nita manje znaajno; na meni je bilo da to postavim u kontekst tradicionalnih institucija. Tako je bilo i s manifestacijama koje su pratile oblaenje gospoi ce u uroeniku odeu: po podne je poinjala da se pije pinga, to jest alkohol od eerne trske; mukarci su sedeli u krugu, hvaliui se buno inovima preuzetim iz nie vojne hijerarhije (jedine koju su poznavali): kaplar, zastavnik, porunik ili kapetan. Bila je to jedna od onih "svea-
Kaduveo
135
nih pijanki" kakve su ve opisali autori iz XVIII veka, gde poglavice sede prema rangu, a slue ih konjuari, dok glasnici pozivaju po inu onoga na koga je red da potegne iz ae i nabrajaju njegove podvige. Indijanci plemena Kaduveo neobino reaguju na pie: posle kratkog uz buenja, zapadaju u turobno utanje, a onda poinju da jecaju. Tada dva manje pijana mukarca dohvate oajnika za ruke i etaju s njim tamoamo mrmljajui utene, prijateljske reci sve dok se ovaj ne odlui da povraa. Zatim se sva trojica vraaju na svoja mesta i pijanka se na stavlja.
SI. 4 - Dve figurice, leva od kamena, druga od drveta, predstavljaju mitske linosti.
Za to vreme ene beskonano ponavljaju jedan napev od tri tona, a nekoliko starica, koje piju pored njih, bacaju se povremeno na tlo mlata rajui rukama i buncajui, praene smehom i aljivim dobacivanjem. I tu bismo pogreili kad bismo njihovo ponaanje protumaili kao obinu brljivost starica koje su se napile i malo zaboravile; naime, stari autori potvruju da su svetkovine, pre svega one kojima se proslavljaju najva niji trenuci odrastanja enskog deteta plemenitog roda, obeleene en skim transvestitskim egzibicijama: ratnikim povorkama, igrama i tak mienjima. Ovi dronjavi seljaci, izgubljeni usred svoje movare, pruali su prilino alostan prizor; ali njihovo propadanje je inilo jo dirljivi jom upornost s kojom su uvali neke davnanje obiaje.
136
Klod Levi-Stros
XX
JEDNO UROENIKO DRUTVO I NJEGOV STIL

Skup obiajajednog narodauvekje obeleen njegovim stilom; obi aji obrazuju sisteme. Uveren sam da ne postoji neogranien broj tih sistema, i da ljudska drutva, kao i pojedinci - u svojim igrama, snovima i buncanjima- nikad ne stvaraju na apsolutan nain, ve se ograniavaju na to da izaberu izvesne spojeve iz nekog zamiljenog idealnog reperto ara. Kad bismo pobrojali sve posmatrane obiaje, sve obiaje prikazane u mitovima i one o kojima svedoe igre dece i odraslih, snovi zdravih ili bolesnih ljudi i psihopatoloka ponaanja, dobili bismo nekakav perio dian prikaz, slian tabeli hemijskih elemenata, gde bi se svi stvarni ili tek mogui obiaji pojavili svrstani u porodice, i gde bi trebalo prepo znati one koje su drutva zaista usvojila. Takva razmiljanja su posebno umesna u sluaju plemena MbajaGvaikuru iji su poslednji predstavnici Kaduveo Indijanci, uz Tobe i Pilage iz Paragvaja. Njihova civilizacija neodoljivo podsea na onu o kojoj je nae drutvo rado sanjalo u svojim tradicionalnim igrama i iji je model tako dobro prikazala mata Luisa Kerola: ti indijanski vitezovi slini su slikama na kartama za igru. To se opaa ve na njihovoj nonji: tunike i ogrtai od koe to proiruju plea i padaju u krutim naborima, ukraeni crnim i crvenim crteima koje su stari autori uporeivali s tur skim tepisima i na kojima se javljaju motivi pika, srca, karoa i trefa. Oni su imali kraljeve i kraljice; a ove su, poput kraljice iz Alise, navie volele da se igraju odrubljenim glavama koje su im donosili ratni ci. Plemeniti mukarci i ene uivali su u turnirima; oni su bili osloboe ni mukotrpnog rada koji su obavljali pripadnici jedne populacije, razli ite po jeziku i kulturi, koja se tu nastanila pre njih: Gvane. Tereno, njihovi poslednji predstavnici, ive u jednom vladinom rezervatu, neda leko od malog grada Mirande u kojem sam se s njima sreo. Ti pripadnici Gvana obraivali su zemlju i plaali su gospodarima Mbajama doprinos u poljoprivrednim proizvodima kao nadoknadu za zatitu koju su im ovi pruali da ih sauvaju od pljaki i otimaina bandi naoruanih konjani ka. Jedan Nemac iz XVI veka, koji se zaputio u ove krajeve, uporedioje te odnose sa onima koji su u njegovo vreme vladali u srednjoj Evropi izmeu feudalaca i njihovih kmetova. Indijanci plemena Mbaja bili su organizovani u kaste: na vrhu dru tvene lestvice nalazilo se plemstvo podeljeno u dva reda, veliko nasledno plemstvo i plemii po zasluzi, koji su to postajali uglavnom iz potre be da se opravda podudarnost njihovog roenja s roenjem nekog deteta
138
Klod
Levi-Stros
plemenitog porekla. Veliko plemstvo je jo imalo starije i mlae grane. Zatim su dolazili ratnici; najbolji od njih su, nakon inicijacije, stupali u bratstvo to je davalo pravo na noenje posebnih imena i na upotrebu vetakog jezika dobijenog dodavanjem sufiksa svakoj reci, kao u ne kim argonima. Robovi Camakoko ili drugog porekla i kmetovi Gvana sainjavali su plebs, mada su ovi drugi za svoje potrebe uveli podelu na tri kaste, po uzoru na gospodare. Plemii su pokazivali svoj poloaj crteima slinim grbu koji su na telo utiskivani nekom vrstom peata ili tetoviranjem. Oni su uklanjali sve malje s lica, ukljuujuu i obrve i trepavice, i s gaenjem su govorili o evropskoj "nojevskoj brai" s dlakavim oima. Mukarci i ene su se pojavljivali na javnim mestima praeni svitom robova i tienika koji su trkarali oko njih nastojei da ih potede svakog napora. Jo 1935, naj bolje crtaice, stare nakaze namazane bojama i nakinurene svakojakim drangulijama, objanjavale su svoje odricanje od te dopadljive umetnosti injenicom da su bile liene robinja - cativas - koje su im nekad dodeljivane kao pomo. U Nalikeu je bilo jo nekoliko starih robova iz plemena Cimakoko; iako su oni sad pripadali grupi, ostali su ih nipodatavali. Oholost tih velikaa ostavila je utisak ak i na panske i portugal ske osvajae, koji su im dodelili tutule don i dona. Pria se da bela ena nije imala ega da se plai ako bi dopala aka Mbajama jer nijednom ratniku ne bi palo na pamet da ukalja svoju krv takvim sjedinjavanjem. Neke gospoe Mbaja odbile su da se sretnu sa suprugom vicekralja zato to su smatrale daje samo kraljica Portugalije dostojna njihovog dru tva; jedna veoma mlada devojka, gotovo devojica, poznata pod ime nom Dona Katarina, odbilaje da ode u Kujabu na poziv guvernera Mato Grosa; postoje bila dorasla za udaju, mislila je da e je taj gospodin zaprositi, a nije elela ni da se uda za njega ni da ga uvredi odbijanjem. Nai Indijanci su bili monogamni; ipak, devojke su ponekad vie volele da prate ratnike u njihovim pustolovinama i da im slue kao konjuari, paevi i ljubavnice. Sto se tie plemenitih gospi, one su imale stalne pratioce koji su im esto bili i ljubavnici; muevi nisu smeli da ih udostoje otvorenom ljubomorom da ne bi izgubili obraz. To drutvo je bilo izrazito neprijateljski nastrojeno prema oseanjima koja mi smatra mo prirodnim; ono je, na primer, osealojaku odvratnost prema prokreaciji. Pobaaj i deteubistvo smatrani su gotovo normalnim postupcima; produenje grupe se obezbedivalo manje raanjem a vie usvajanjem dece, stoje bio jedan od glavnih ciljeva ratnih pohoda. Procenjuje se da je poetkom XIX veka jedva 10% pripadnika jedne grupe Gvaikurua pripadalo plemenu po krvi.
140
Klod Levi-Stros
Kad bi se dete ipak rodilo, nisu ga odgajali roditelji ve je poveravano nekoj drugoj porodici koju su roditelji samo retko poseivali; dete je bilo od glave do pete prekriveno crnom bojom - i nazivano imenom koje su Indijanci dali crncima kad su ih upoznali - sve do svoje etrnae ste godine, kad je podvrgavano inicijaciji, pranju i odsecanju jedne od dve pletenice kojima mu je dotad bila obavijena glava. Roenje deteta visokog roda bilo je, meutim, povod za svetkovi nu koja se ponavljala u svakoj etapi njegovog odrastanja: odbijanje od dojke, prvi koraci, poetak uestvovanja u dejim igrama itd. Glasnici su u tim prilikama izvikivali titule detetove porodice i predskazivali detetu slavnu budunost; drugo dete, roeno u isti as, imenovano je za njegovog brata po oruju; prireivane su pijanke na kojima se medovina sluila u peharima od rogova ili lobanja; preobuene u ratniku opremu, ene su simulirale borbu. Plemii su sedeli prema svom drutvenom po loaju, a sluili su ih robovi koji nisu smeli da piju kako bi, ako ustreba, mogli da pomognu svojim gospodarima pri povraanju i da o njima bri nu sve dok ovi ne utonu u san u oekivanju prijatnih vizija koje prua pijanstvo. Dostojanstvo svih tih Davida, Aleksandara, Cezara, Karla, svih tih Rahela, Judita, Palada i Arina, tih Hektora, Oijea, Lanselota i Lahira temeljilo se na izvesnosti da su predodreeni za upravljanje ljudskim rodom. Tu izvesnost im je pruao jedan mit koji danas poznajemo samo u fragmentima; proien vekovima, on blista udesnom jednostavno u; u najsaetijem, najzgusnutijem obliku, ukazae mi se kao kristalno jasna, nepobitna istina tokom mog putovanja po Istoku: naime, stepen ropstva je funkcija zatvorenosti jednog drutva. Evo tog mita: kad je veliki tvorac Gonoenhodi odluio da stvori ljude, najpre je iz zemlje izvukao Gvane, a potom ostala plemena; prvima je dao poljoprivredu, a drugima lov. Prevarant, drugo boanstvo uroenikog panteona, primetio je da su Mbaje zaboravljene na dnu rupe i izvukao ih je; ali, kako za njih nita nije preostalo, oni su dobili pravo na jedinu ulogu koja se jo mogla dodeliti, naime da tlae i izrabljuju druge. Da li je ikad postojao dublji drutveni ugovor od ovoga? Te linosti iz vitekih romana, zaokupljene svojom surovom igrom drutvenog ugleda i dominacije u srcu jednog drutva koje dvostruko zasluuje da se opie kao "bradvom deljano", stvorile su grafiku umetnost iji se stil ne moe uporediti ni sa im stoje sauvano od pretkolumbovske Amerike i koji nam ne lii ni na ta poznato, osim moda na crtee s naih karata za igru. To sam maloas ve pomenuo, ali sad bih eleo da opiem to izvanredno obeleje kaduveovske kulture.
Kaduveo
141
SI. 9-12 - Jo neki uzorci crtea za telo.
142
Klod
Levi-Stros
U naem plemenu, mukarci su skulptori a ene slikari. Od tvrdog i plavkastog drveta gajaka mukarci oblikuju figure o kojima sam ranije govorio; pored toga, oni ukraavaju rogove zebua, koji slue kao ae, reljefnim crteima ljudi, nojeva i konja; ponekad crtaju i ljude i ivoti nje, ali uvek kao listove. ene se bave ukraavanjem keramike i koe, kao i crtanjem po telu, u emu su neke pravi virtuozi.
SI.
13 - Crtei jednog kaduveovskog deaka.
Njihova lica, a ponekad i itava tela, prekrivena su spletom asime trinih arabeski koje se smenjuju s prefinjenim geometrijskim crteima. Prvi ih je opisao jezuitski misionar Sanes Labrador koji je meu Indi jancima iveo od 1760. do 1770. godine; ali na njihove tane reproduk cije valjalo je saekati jedan vek i Bodanija. Godine 1935, i sam sam sakupio stotinak motiva postupajui na sledei nain: najpre sam plani rao da fotografiem njihova lica, ali su finansijski zahtevi plemenskih lepotica ubrzo iscrpli moja novana sredstva. Onda sam pokuao da ski ciram lica na papiru i da nagovorim ene da ih iscrtaju na isti nain kao i njihova sopstvena; uspeh je bio takav da sam ubrzo odustao od svojih nevetih skica. Crtaice nije nimalo zbunjivao prazan list, to jasno po kazuje daje njihova umetnost nezavisna od prirodne arhitekture ljud skog lica.
143 Samo nekoliko vrlo starih ena uspelo je da sauva staru virtuo znost; dugo sam bio ubeeri da je moja zbirka sakupljena u poslednjem trenutku. Koliko sam se iznenadio kad sam pre dve godine video ilustrovan prikaz jedne sasvim svee zbirke koju je, petnaest godina posle me ne, sakupio jedan moj brazilski kolega! Ne samo to su crtei bili jedna ko sigurno izvedeni kao i moji ve su i motivi esto bili istovetni. Stil, tehnika i nadahnue nisu se nimalo promenili tokom svih tih godina, kao to se nisu promenili ni tokom etrdeset godina koje su protekle izmeu Boanijeve i moje posete. Taj konzervativizam je utoliko znaajniji to se ne protee i na grnariju, koja se, sudei prema poslednjim prikuplje nim i objavljenim primercima, potpuno izrodila. U tome se moe videti dokaz da crtei na telu a naroito na licu imaju izuzetan znaaj u uroenikoj kulturi.
Kaduveo
SI. 14 - Drugi crtei istog autora.
Nekad su motivi bili tetovirani ili bojeni; samo je druga tehnika opstala do danas. ene slikaju po licu i telu neke drugarice, ponekad i nekog deaka. Mukarci bre naputaju taj obiaj. Tankom lopaticom od bambusa umoenom u sok biljke genipapo - u poetku bezbojan, kasnije usled oksidacije plavkasto-crn -umetnica improvizuje na ivom telu, bez modela, skice ili plana. Ona prvo ukraava gornju usnu moti vom luka koji se na oba kraja zavrava spiralama. Zatim deli lice na dva dela vertikalnom linijom koju ponekad preseca i horizontalnom. Tako podeljeno na etiri dela - katkad jo i dijagonalno preseeno - lice se
144
Klod Levi-Stros
slobodno ukraava arabeskama i pri tom se ne vodi rauna o poloaju oiju, nosa, obraza, ela i brade, ve se itava povrina shvata kao kon tinuirano polje. Te veste, asimetrine, a ipak uravnoteene kompozicije, poinju u jednoj taki i izvode se do kraja bez oklevanja i bez greaka. One se sastoje od relativno jednostavnih motiva kao to su spirale, kuki ce, krstii, paralelne prave linije, meandri i zavijuci, ali kombinovanih tako da svako delo ima originalan karakter; od etiristo crtea sakuplje nih 1935. ni dva nisu bila slina; meutim, suprotnu stvar sam primetio kad sam svoju zbirku uporedio s jednom kasnijom: izvanredno irok re pertoar umetnica ipak je utvren tradicijom. Na alost, ni meni ni mojim sledbenicima nije polo za rukom da dopremo do teorije na kojoj poiva ta urodenika stilistika: informatori nam poneto kau o elementarnim motivima, ali kad im postavimo pitanje o sloenijim arama tvrde da ne znaju nita ili da su zaboravili. Ili se postupak zasniva na empirijskoj vetini koja se prenosi iz narataja u narataj; ili je uroenicima stalo da sauvaju tajnu o arkanama svoje umetnosti. Danas Indijanci plemena Kaduveo slikaju svoja lica i tela samo iz zadovoljstva, ali nekad je taj obiaj imao dublje znaenje. Prema svedoenju Sanesa Labradora, pripadnici plemenitih kasta slikali su samo elo, a obini ljudi su ukraavali itavo lice; pored toga, danas samo mlade ene dre do te mode: "Starice retko gube vreme na ukraavanje tim crteima", kae on. "One se zadovoljavaju linijama koje im je vreme iscrtalo po licu." Misionara uznemirava taj prezir prema Tvorevom delu; zato uroenici kvare izgled ljudskog lica? On pokuava da nae ob janjenje: troe li oni sate i sate na svoje arabeske da bi zavarali glad? Ili da ih neprijatelji ne bi prepoznali? U osnovi svakog objanjenja je neka prevara. Zato? Koliko god ga ti crtei odbijali, ovaj misionar je ipak svestan da oni za uroenike imaju prvorazredan znaaj i da su, u izvesnom smislu, sami sebi svrha. On kritikuje te ljude i zato to na slikanje lica i tela gube itave dane zanemarujui lov, ribolov i porodicu. "Zato ste tako glupi? , pitali su oni misionare. "A zato mislite da smo glupi?", odgovorili su ovi drugim pitanjem. "Zato to se ne ukraavate kao Ejigvajegvi." Ko hoe da bude ovek, mora se ukrasiti crteima: onaj koji ostane u prirodnom stanju ne razlikuje se od ivotinje. Upornost s kojom se ene i danas pridravaju tog obiaja moe se bez sumnje objasniti razlozima erotske prirode. Ugled ena iz plemena Kaduveo je vrsto utemeljen sa obe strane Rio Paragvaja. Mnogi melezi i Indijanci iz drugih plemena doli su da se nastane i oene u Nalikeu. Tu privlanost moda objanjavaju upravo crtei na telu i licu; u svakom sluaju, oni je pojaavaju i simbolizuju. Nene i prefmjene linije, jedna ko osetljive kao i crte lica koje ponekad istiu a ponekad prikrivaju, ine
Kaduveo
145
146
Klod Levi-Stros
enu udesno izazovnom. Ta slikarska hirurgija nakalemljuje umetnost na ljudsko telo. I kad zabrinuti Sanes Labrador prigovara da je tu "ari ma prirode suprotstavljena vetaka runoa", on sam sebi protivrei; naime, nekoliko redaka kasnije, priznaje da ni najlepe tkanine ne mogu da se takmie s tim slikama. Izvesno je da erotsko dejstvo minke nikad nije bilo tako sistematino i svesno korieno. Erotskim ukraavanjem lica crteima i upranjavanjem pobaaja i deteubistva Mbaje izraavaju jedno isto gnuanje nad prirodom. Uroenika umetnost otkriva najvei prezir prema glini od koj e smo zameeni; u tom smislu se ona dodiruje s grehom. Sa svog jezuitskog i misionar skog stanovita, Sanes Labrador je izvanredno pronicljiv kad u tome nasluuje demona. On sam istie prometejsku stranu te divlje umetnosti kad opisuje tehnike kojima se slue Indijanci da bi prekrili telo motivi ma u obliku zvezda: "Tako svaki Ejigvajegi u sebi vidi drugog Atlasa koji ne samo ramenima i rukama ve i itavom povrinom svog tela pod upire ravo uoblien svet." Je li to objanjenje izuzetnog karaktera kaduveovske umetnosti - da ona zapravo izraava ovekovo nepristaja nje da bude odraz boanskog lika?
SI. 16 - Ukras od obojene koe.
Kaduveo
147
Kad posmatramo motive u obliku poluga, spirala i pletenica koji ma je ta umetnost posebno sklona, nuno pomiljamo na panski barok, na njegove ukrase od kovanog gvozda i gipsa. Da se ne nalazimo pred naivnom verzijom stila osvajaa? Izvesno je da su uroenici preuzeli neke teme; o tome svedoe mnogi primeri. Kad su uroenici prvi put doli na jedan zapadnjaki ratni brod, koji je 1857. plovio Paragvajem, mornari sa "Marakane" videli su ih sutradan s telima prekrivenim moti vima sidra; jedan Indijanac je ak preko itavog poprsja besprekorno prekopirao oficirsku uniformu, s dugmiima, trakama, pojasom i skutovima ispod njega. To dokazuje da su ve tada Mbaje imale obiaj da slikaju po telu i da je njihova umetnost dostigla veliku virtuoznost. tavie, koliko god bio redak u pretkolumbovskoj Americi, njihov stil krivudavih linija pokazuje izvesne slinosti sa arheolokim dokumentima iskopanim na razliitim takama kontinenta; neki od tih dokumenata starij i su vie vekova od otkria Amerike: Houpvel u dolini Ohaja i nedavno naena caddo grnarija u dolini Misisipija; Santarem i Marao na uu Amazona i aven u Peruu. Upravo ta rasprenost znak je velike starosti. Pravi p r o b l e m se nalazi na drugoj strani. Kad p r o u a v a m o kaduveovske crtee namee nam se zakljuak: njihova originalnost ne lei u elementarnim motivima, tako jednostavnim da je verovatnija pret postavka o njihovom nezavisnom nastanku nego o preuzimanju (a mo da su oba procesa postojala paralelno); ona proizlazi iz naina na koji se ti motivi povezuju, to jest, treba je traiti u ravni rezultata, dovrenog dela. Meutim, svojom prefmjenou i sistematinou, postupci komponovanja daleko prevazilaze odgovarajue sugestije koje je Indijanci ma mogla dati evropska umetnost iz doba renesanse. Dakle, ta god bilo njegovo polazite, taj izuzetan razvoj moe se objasniti samo sopstvenim razlozima. Jednom sam pokuao da izdvojim neke od tih razloga, uporeujui kaduveovsku umetnost s drugima, koje su joj donekle sline: drevna Ki 1 na, zapadna obala Kanade i Aljaska, Novi Zeland . Hipoteza koju ovde izlaem prilino se razlikuje od prethodnog tumaenja, ali mu ne protiv rei, ve ga dopunjuje. Kao to sam tada primetio, kaduveovsku umetnost karakterie du alizam: mukaraca i ena, skulptora i slikarki; uz prve se, uprkos stiliza cijama, vezuje reprezentativan i naturalistiki stil, a umetnost drugih je nereprezentativna. Ograniavajui se na razmatranje enske umetnosti, eleo bih da naglasim da se tu dualizam nastavlja na vie ravni.
"Le Dedoublement de la representation dans les arts de l'Asie et de 1 Amerique", Renaissance, sv. II i III, Njujork, str. 168-186, 20 figura. Preneseno a Anthro pologie structurale, Pln, 1958, pogl. XIII.
148
Klod Levi-Stros
ene koriste dva stila, oba jednako nadahnuta dekorativnim du hom i apstrakcijom. Jedan je uglast i geometrijski, drugi vijugav i slobo dan. Kompozicije najee nastaju pravilnim kombinovanjem oba stila. Na primer, jedan se koristi za obod ili okvir, a drugi za glavni crte; grnarija je neobinija jer tu uglavnom nalazimo geometrijski dekor na grliu, a krivolinijski na zaobljenom delu suda, ili obrnuto. Krivolinijski stil se radije koristi za slikanje lica, a geometrijski za slikanje tela, osim kad postoji i dodatna podela i kad je svaka oblast ukraena kombinaci jom oba stila. U svakom sluaju, zavren rad pokazuje da se briljivo vodi rau na o ravnotei izmeu drugih naela koja takoe idu u parovima: neka ara koja je u poetku linearna jo jednom se preuzima na kraju, ovog puta delimino preobraena u povrine (popunjavanjem nekih sektora, kao to svi inimo kad mahinalno crtamo); veina dela zasniva se na smenjivanju dve teme; figura i pozadina gotovo uvek zauzimaju pribli no istu povrinu, te se kompozicija moe itati na dva naina, tako to e se uloge preokrenuti: svaki motiv se moe posmatrati kao pozitiv ili negativ. I na kraju, ukras esto potuje dvostruko naelo simetrije i asi metrije, istovremeno primenjenih, to se iskazuje u formi uzajamno suprotstavljenih registara, retko izdeljenih na sektore ili preseenih, ee obrubljenih, podeljenih na etiri polja ili zaokruenih. Sluim se heral dikim izrazima da opiem te crtee zato to sva pravila neodoljivo podseaju na naela izrade grbova. Analizu emo nastaviti n a j e d n o m primeru: evo naizgled jedno stavnog crtea na telu (SI. 17-18). Onsesatoji od kratkih talasastih linija koje se dodiruju i omeavaju pravilna vretenasta polja s jednim malim nepovezanim elementom u sredini. Ali ovaj opis je varljiv: pogledajmo paljivije. On moda dobro objanjava opti izgled dovrenog crtea. Meutim, crtaica nije poela povlaenjem tih talasastih trakadabi ih na kraju ukrasila umetanjem nepovezanog elementa u svaku prazninu. Nje na je metoda bila drukija i mnogo sloenija. Ona je radila kao da poploava ulicu, pravei redove od istovetnih elemenata koje je redala jedan za drugim. Svaki element je sloen na sledei nain: jedan sektor trake, sastavljen od konkavnog dela jednog luka i konveksnog dela luka koji se s njim dodiruje na krajevima; tako je dobijeno vretenasto polje, a zatim je u sredite tog polja ucrtan nepovezani element. Ti delovi se dodaju jedni na druge i slika tek na kraju dobija vrstinu, koja u isti mah potvr uje i porie dinamiki postupak kojim je izvedena. Kaduveoski stil nas, dakle, sueljava sa itavim nizom sloenosti. Tu je najpre jedan dualizam koji se projektuje na sukcesivne ravni, kao u sobi sa ogledalima: mukarci i ene, slikarstvo i skulptura, figuracija i apstrakcija, ugao i kriva linija, geometrija i arabeska, grlo i trbuh, sime trija i asimetrija, linija i povrina, obod i motiv, element i polje, figura i
Kaduveo
149
750
Klod Levi-Stros
osnova. Te suprotnosti se, meutim, opaaju naknadno; one imaju stati an karakter; dinamika umetnosti, to jest nain na koji se motivi smilja ju i izvode, preseca to osnovno dvojstvo u svim ravnima; naime, prvo bitne teme se u poetku ralanjavaju, a zatim se povezuju u sekundarne teme koje u privremeno jedinstvo uvode fragmente preuzete iz prethod nih, postavljenih naspram njih na takav nain da se prvobitno jedinstvo pojavljuje kao madioniarski zahvat. Konano, sloene are dobijene tim postupkom ponovo se dele na etiri polja i stavljaju jedna naspram druge; taj postupak koji je slian onom pri izradi grbova, gde se dva motiva rasporeuju u etiri polja kao dva suprotstavljena para koji se jednostavno ponavljaju ili odraavaju jedni u drugima. Tako postaje jasno zato taj stil podsea na karte za igranje, mada je daleko suptilniji. Svaki lik na kartama zadovoljava dve potrebe. On ima dvostruku ulogu: da bude predmet, da slui dijalogu - ili duelu izmeu dva sueljena partnera; pored toga, on mora da ima i posebnu ulogu odreene karte kao predmeta jedne sloene celine: igre. Iz tog njegovog sloenog zadatka proizlaze dva zahteva: jedan je simetrija, ko ja pripada optoj funkciji, a drugi asimetrija, koja pripada posebnoj ulo zi. Problem je reen prihvatanjem simetrine kompozicije, ali u odnosu na dijagonalu, ime se izbegava potpuno asimetrina formula, koja bi odgovarala ulozi ali bi protivreila funkciji; obrnuta, potpuno simetrina formula imala bi suprotan efekat. I ovde imamo sloenu situaciju koja odgovara dvema protivrenim formama dvojstva i reava se kompromi som ostvarenim sekundarnom suprotnou izmeu idealne ose objekta i ose lika koji on predstavlja. Da bismo dospeli do ovog zakljuka, morali smo da napustimo okvire stilistike analize. Ako elimo da razumemo stil karata za igranje, ne smemo se zadovoljiti posmatranjem njihovog crtea, moramo se upitati emu one slue. emu, dakle, slui kaduveovska umetnost? Delimino smo odgovorili na to pitanje ili, tanije, uroenici su to uinili za nas. Crtei na licu pre svega podaruju pojedincu dostojanstvo ljudskog bia; pomou njih se prelazi iz prirode u kulturu, iz "glupe" ivotinje u civilizovanog oveka. Zatim, razliiti po stilu i kompoziciji za svaku kastu, oni u jednom sloenom drutvu izraavaju hijerarhiju statusa, to znai da imaju socioloku funkciju. Koliko god ta konstatacija bila vana, ona nije dovoljna da objasni originalne osobine uroenike umetnosti; u najboljem sluaju, ona obja njava njeno postojanje. Nastavimo, dakle, analizu drutvene strukture. Mbaje su podeljene u tri kaste; svaka od njih je zaokupljena potova njem etikete. Za plemie, donekle i za ratnike, kljuno pitanje je ouva nje ugleda. Stari opisi nam ih prikazuju paralisane brigom da sauvaju obraz, da ne okrnje svoj ugled, a naroito da ne sklope neprilian brak. Takvom drutvu je pretila segregacija. Svojom voljom ili iz nude, sva-
Kaduveo
151
152
Klod Levi-Stros
ka kasta je teila da se zatvori u sebe na utrb kohezije drutvene grupe kao celine. Kastinska endogamija i umnoavanje sitnih hijerarhijskih raz lika posebno su ugroavale mogunosti udruivanja kakvo iziskuje i vot u zajednici. Samo se time moe objasniti paradoks jednog drutva nesklonog prokreaciji koje, da bi se zatitilo od opasnosti unutranjih neprilinih brakova, pribegava izokrenutom rasizmu - sistematskom usvajanju neprijatelja ili stranaca. U tim okolnostima, posebno znaenje ima injenica da smo na severoistonim i jugozapadnim graninim delovima teritorije koju zaposedaju Mbaje sreli oblike drutvene organizacije koji su medu sobom gotovo istovetni uprkos geografskom rastojanju. Pleme Gvana iz Para gvaja i pleme Bororo iz Mato Grosa imali su (a ovi drugi jo imaju) hijerarhijsku strukturu slinu onoj koju smo nali kod Mbaja: oni su bili podeljeni (ili su to jo) u tri klase koje su, barem u prolosti, podrazumevale razliite drutvene statuse. Klase su bile nasledne i endogamne. Me utim, pomenuta opasnost koja je pretila Mbajama, kod oba druga ple mena bila je delimino otklonjena podelom grupe u dve polovine; u ple menu Bororo ta linija podele je presecala klase. lanovima razliitih klasa bilo je zabranjeno da stupaju u brak, ali je meu polovinama dru tva postojala suprotna obaveza: mukarac iz jedne polovine morao se oeniti enom iz druge. Moe se, dakle, rei d a j e klasna asimetrija u izvesnom smislu uravnoteena simetrijom polovina.
SI. 21 Crte na licu
Kaduveo
153
Treba li tu sloenu strukturu smatrati povezanim sistemom sai njenim od tri hijerarhijske klase i dve uravnoteene polovine? To je mo gue. Meutim, dolazimo i u iskuenje da razlikujemo te dve podele i da jednu smatramo starijom od druge. U tom sluaju, lako emo nai argu mente u prilog prvenstvu klasa, ali i one u prilog starijem poreklu polovina. Pitanje koje nas ovde zanima drukije je prirode. Iako sam veoma saeto opisao drutveni sistem plemena Gvana i Bororo (vratiu mu se kad budem govorio o svojoj poseti Bororu), jasno je da taj sistem u soci olokoj ravni pokazuje strukturu slinu onoj koju sam otkrio u stilisti kom aspektu kaduveovske umetnosti. I ovde je posredi dvostruka su protnost. U umetnosti je to, pre svega, suprotnost trojne, asimetrine i dvojne, simetrine organizacije; a u drutvenom sistemu postoji suprot nost drutvenih mehanizama: jedni su zasnovani na uzajamnosti a drugi na hijerarhiji. Nastojanje da se ouvaju dva protivrena naela vodi podelama i potpodelama drutvene grupe u povezane i suprotstavljene podgrupe. Drutvo je skrojeno, preseeno i podeljeno poput grba koji u svom polju objedinjuje prerogative vie loza. Dovoljno je razmotriti plan jed nog sela Bororo Indijanaca (kao to u kasnije uiniti) da bi se opazila slinost njegovog ustrojstva i kaduveovskog crtea. Sve se, dakle, dogaa kao da su plemena Gvana i Bororo, uspela da razree (ili prikriju) protivrenost svoje drutvene strukture pravim sociolokim metodama. Moda su kod njih polovine postojale pre no to su dospeli u sferu mbajskog uticaja, pa su tako ve raspolagali tim sred stvom; moda su ih kasnije izumeli - ili preuzeli od drugih - j e r su kao provincijalci manje patili od aristokratske oholosti; a mogu su zamisliti i drukije hipoteze. Kod Indijanaca iz plemena Mbaja to reenje nije us pelo, bilo zato to oni za njega nisu znali (stoje malo verovatno) bilo zato to se ono nije moglo spojiti s njihovim fanatizmom. Zbog toga oni nisu mogli da razree svoje protivrenosti niti da ih prikriju vetakim institucijama. Ali to sredstvo koje im je nedostajalo ili koje im je bilo zabranjeno na drutvenom planu, ipak ih nije potpuno zaobilo. Ono ih je izokola uznemiravalo. I poto nisu mogli svesno da ga prihvate i une su u svoj ivot, poeli su da ga sanjaju, ne direktno, jer se to kosilo s njihovim predrasudama, ve u transponovanom i naizgled bezazlenom obliku: u svojoj umetnosti. Ako je ova analiza tana, grafika umetnost kaduveovskih ena, njena tajanstvena zavodljivost i, na prvi pogled, bez razlona zamrenost definitivno e morati da se protumae kao fantazam jednog drutva koje s nezasitom strau trai sredstva da simboliki izrazi institucije koje je moglo imati da ga u tome nisu spreili njegovi interesi i praznoverice. Divna civilizacija u kojoj kraljice uokviruju sno-
154
Klod Levi-Stros
ve svojom minkom: hijeroglifima to opisuju nedoseno zlatno doba koje one, u nedostatku zvaninog koda, slave svojim ukraavanjem skri vajui na taj nain istovremeno njegovu tajnu i svoju golotinju.
Bororo
155
esti deo
BORORO
XXI ZLATO I DIJAMANTI

Preko puta Porto Esperanse, na reci Paragvaj, nalazi se Korumba, kapija Bolivije, koja izgleda kao poruena za ila Verna. Grad se nalazi na vrhu krenjakog grebena koji dominira rekom. Okruena pirogama, dva mala parobroda s tokom, s dva sprata kabina nad niskim trupom i s vitkim dimnjakom na vrhu, usidrena su na doku, gde poinje put koji vodi uzbrdo. Tu se odmah izdiu dve posebno znaajne zgrade: carinar nica i arsenal; one uvaju uspomenu na vreme kad je Rio Paragvaj bio nesigurna granica izmeu drava koje su nedavno dobile nezavisnost i koje su kljuale od novih ambicija; renim putem se obavljao iv sao braaj izmeu Rio de la Plate i unutranjosti. Kad doe do vrha, put se nastavlja po grebenu jo oko dvesta me tara, a onda skree pod pravim uglom i ulazi u grad: dugaka ulica, niske kue s ravnim krovovima, okreene u belo ili be. Ulica vodi do etvrta stog trga gde izmeu cvetnog bunja jarko narandaste i zelene boje raste trava; odatle do breuljaka koji zatvaraju horizont protee se pust, stenovit predeo. U gradu postoji samo jedan hotel, koji je uvekpun; ima i nekoliko prizemnih soba za iznajmljivanje, gde se sakuplja movarska vlaga i gde none more sline stvarnosti preobraavaju spavaa u hrianskog mu enika novog soja, baenog u zaguljivu jamu na milost i nemilost stenicama; hranaje odvratna jer siromano ili neobraeno okolno zemljite ne moe da podmiri potrebe dve-tri hiljade stalnih stanovnika i putnika koji ine populaciju Korumbe. Sve je veoma skupo i prividna ivost, koja odudara od ravnog i pustog predela - s one strane reke prua se neto nalik smeem suneru- ostavlja utisak ivota i radosti slian, mo da, onome iz pionirskih gradova Kalifornije i Divljeg zapada pre stotinak godina. Uvee se itavo stanovnitvo skuplja na vrhu grebena. Pred utljivim mladiima koji sede na ogradi i klate nogama, devojke se et-
156
Klod Levi-Stros
kaju u grupama od tri-etiri i neto jedna drugoj doaptavaju. ovek bi pomislio da posmatra neki sveani obred; nema nieg neobinijeg od te ozbiljne udvarake parade pri treperavoj elektrinoj svetlosti, na obodu movare dugake petsto kilometara po kojoj, sve do gradskih vrata, vr ljaju nojevi i udavi. Korumba je udaljena od Kujabe jedva etiristo kilometara vazdunom linijom; prisustvovao sam razvoju avijacije izmeu dva grada, poev od malih letelica s etiri sedita, koje su prelazile to rastojanje za dva-tri sata estoko se drmusajui, do Dankera s dvanaest sedita iz 1938-39. godine. Ali, 1935. do Kujabe se moglo doi samo vodenim putem, a reni meandri su udvostruavali etiristo vazdunih kilometa ra. U sezoni kia, do glavnog grada drave putovalo se osam dana, a u sunoj sezoni ponekad i itave tri nedelje, jer bi se laa, uprkos plitkom gazu, nasukala na kakav sprud; ponekad joj je bilo potrebno vie dana da bi se vratila u maticu uz pomo kabla prikaenog za neko veliko i jako drvo na obali i uzbesno roptanje motora. U kancelariji Kompanije epu rio se zavodljiv plakat. Ovde ga doslovno prevodim potujui stil i, koli ko je mogue, tipografiju. Nema potrebe da kaem daje stvarnost znat no odudarala od tog opisa. Bilo je to, ipak, divno putovanje. Malo putnika: uzgajivai stoke putovali su s porodicama da se pridrue svojim stadima; libanski trgo vaki putnici; vojnici iz garnizona i provincijski inovnici. Tek to su se nali na brodu, svi ti ljudi iz unutranjosti navukli su ono to smatraju prikladnom odeom za plau, to jest neto nalik prugastoj piami u elegantnijoj varijanti od svile, koja je slabo skrivala maljavo telo i iznoene papue; dvaput na dan bi prionuli na uvek isti obed, sastavljen od pirina, crnog pasulja, suvog brana manioke i konzervisane ili svee govedi ne. To se naziva feijoada, od feijo, pasulj. S prodrljivou mojih saputnika mogla se meriti samo sposobnost uoavanja razlika izmeu tih jednolinih obsda. Feijoada je ocenj ivana kao muito boa ili muito ruim, to jest "sjajna" ili "odvratna"; i za opisivanje deserta - masnog sira i kitnkesa, koji se jede iz zajednike posude tako to se komadii nabada ju na vrh noa - postojala su dva izraza: on je mogao biti ili ne biti bem doce, to jest "dovoljno - ili nedovoljno - sladak". Na svakih tridesetak kilometara brod je zastajao da se snabde drvi ma iz skladita; a kad je to bilo neophodno, ekali smo dva-tri sata, vreme potrebno da nadzornik u preriji lasom uhvati kravu, zakoljejei odere uz asistenciju posade; zatim bi trup preneli na brod i tako obezbedili svee meso za nekoliko dana.
Bororo
157
HOE LI VAA VISOST DA PUTUJE?

Neka svakako zahteva da putuje sjajnim
N/M SIDADE DE KORUMBA

Preduzea rene plovidbe M... Cie, parobrodom koji je opremljen izvanrednim udobnostima, izvrsnim kupatilima, elektrinom svetlou, tekuom vodom u svim kabinama i odlinom mukom po slugom*. Najbri i najudobniji brod na liniji Kujaba-Korumba-Porto Esperansa. Ako uzme N/M SIDADE DE KORUMBA u tom gradu Ko rumba ili u Porto-Esperansi, Vaa Visost e stii na odredite 3 ili vie dana ranije nego bilo kojim drugim brodom, i kako je pro blem Vremena znaajan inilac u poslovnim stvarima, vama e, dakle, najvie odgovarati najbri i najudobniji brod.
PAROBROD "GVAPORE"
Da bi bolje usluilo Gospodu Putnike, Preduzee je reno viralo divni parobrod Gvapore; trpezarija je premetena na gornji nivo i tako je parobrod dobio udesnu Trpezariju i veliki prostor za kretanje uvaenih putnika. Dakle, svakako treba da se odluite za brze parobrode N/M SIDADE DE KORUMBA i GVAPORE
U tekstu na francuskom - Garconiere - i upravo tako napisano.
158
Klod Levi-Stros
Ostalo vreme parobrod je sporo klizio niz uske rukavce; takva plo vidba se oznaavala izrazom "nadmudrivati" estiroes, to jest prelaziti redom plovne jedinice, rene deonice izmeu dve okuke koje su toliko velike da se iz njih ne moe sagledati nastavak toka. Ponekad se estires, zahvaljujui kakvom meandru, toliko pribliavaju jedan drugom da se uvee naemo tek nekoliko metara od mesta na kojem smo bili tog jutra. Brod se esto oee o grane poplavljene ume na obali; buka motora budi bezbrojan ptiji narod: are, s krilima koja kao da su prevuena pla vim, crvenim ili zlatnim lakom; kormorane-gnjurce iji izuvijani vratovi podseaju na krilate zmije; papagaje, enke i mujake, koji ispunjavaju vazduh svojim kretanjem dovoljno slinim ovekovom glasu da ga mo emo s njim uporediti i opisati kao neljudsko. Svojom blizinom i jednolinou, taj prizor prikiva panju i izaziva neku vrstu obamrlosti. S vre mena na vreme, kakav nesvakidanji dogaaj trgne putnike: par jelena ili tapira preplivava reku; cascuvel- zvearka - ili giboya - piton, sklupani na povrini vode, laki poput slamke; gmizavi opor mirnih krokodi la -jacares - koje ubijamo metkom iz karabina u oko, ali ubrzo prestajemo. Pecanje pirana je uzbudljivije. Negde na reci nalazi se velika sui onica mesa - saladeiro - nalik vealima: meu ostacima ivotinjskih tela koji lee po tlu, na paralelnim ipkama vise ljubiasti komadi mesa a iznad njih lebdi tamno jato leinara. Stotinama metara reka se crveni od krvi iz klanice. im se tu baci gola udica, na nju se, pre no to uroni, sjati mnotvo pirana opijenih krvlju, a neka od njih i zakai svoje romboidno telo. Ribam ostaje da oprezno skine ulov: jedan kljocaj piraninih zuba moe mu odneti prst. Poto smo proli pritoku Sao Laurenso - na njenom gornjem toku emo kopnom nastaviti put ka plemenu Bororo - pantanal je nestao; na obe strane reke prostiru se travnate savane - campos - gde ee nailazi mo na kue i stada. Putniku koji dolazi rekom malo toga najavljuje Kujabu: poploana obala koju kupa reka i nad njom obris starog arsenala. Odatle ulica du gaka dva kilometra, sa seoskim kuama na obe strane, vodi do trga s katedralom, belom i ruiastom, koja se uzdie izmeu dve aleje rasko nih palmi. Levo od nje je biskupska palata a desno guvernerova; na uglu glavne ulice je krma - u to vreme jedina - koju dri debeli Libanac. Poto sam ve opisao Gojas, samo bih se ponavljao ako bih se due zadrao na Kujabi. Poloaj ovog grada nije tako lep, ali on ima istu dra sa svojim strogim kuama koje su neto izmeu palata i koliba. Kako se nalazi na talasastom terenu, sa prozora na viem spratu uvek se moe videti samo jedan deo grada: bele kue s krovovima od narandastog crepa - takva je i boja tla - i izmeu njih kronje drvea iz malih vrtova
Bororo
159
zvanih quintaes. Oko glavnog trga u obliku slova L, mrea uliica podsea na kolononijalni grad iz XVIII veka; one izbijaju na prazne terene koji slue kao karavan-seraji, na nepravilne aleje obrubljene stablima manga i banana koja zaklanjaju kolibe od trske; zatim naglo poinju polja kojima prolaze stada goveda tek pristigla iz pustare ili na putu ka njoj. Kujabaje osnovana sredinom XVIII veka. Godine 1720, u ovj predeo stigli su prvi istraivai iz Sao Paula, zvani bandeirantes; na nekoli ko kilometara od dananjeg grada podigli su privremeno naselje i nasta nili ga kolonistima. Neki Indijanci plemena Kuksipo, koje je ivelo u toj oblasti, pristali su da pomognu pri krenju. Jednog dana je kolonista Migel Sutil poslao nekoliko uroenika da trae med divljih pela. Kad su se oni te veeri vratili, ruke su im bile pune grumenja zlata koje su pokupili s tla. Ne asei ni asa, Sutil i njegov prijatelj zvani Barbudo Bradonja - pooe sa Indijancima do mesta gde su ovi nali zlato: bilo gaje svuda. Za mesec dana sakupili su pet tona grumenja. Ne treba se, dakle, uditi to predeo oko Kujabe ponegde lii na bojno polje; humke zarasle u travu i bunje svedoe o nekadanjoj gro znici. I danas se dogaa da neki itelj Kujabe nae grumen dok radi u povrtnjaku. A zrnaca zlata jo ima u znatnim koliinama. U Kujabi, pro sjaci su tragai za zlatom: moemo ih videti na poslu u koritu reice koja prolazi kroz donji grad. Za jedan dan mogu zaraditi dovoljno za hranu; mnogi trgovci jo imaju precizne male vage koje im omoguuju da izmere prstohvat zlatne praine i razmene ga za meso ili pirina. im pre stane pljusak, dok se voda jo sliva niz padine, deca se sjure ka potocima nosei loptice od sveeg voska koje uranjaju u vodu kako bi se za njih zalepila mala sjajna zrnca. itelji Kujabe veruju da se ispod njihovog grada, na nekoliko metara dubine, nalazi zlatna ica; ona lei, kau, is pod skromne kancelarije Brazilske banke i mnogo je vrednija od svota koje se uvaju u starinskom sefu. Kao ostatak nekadanje slave, Kujabaje zadrala usporen i cere monijalan stil ivota. Strancu prvi dan u gradu protie u prelaenju trga koji razdvaja hotel od guvernerove palate: tu odmah po dolasku preda svoju posetnicu; sat kasnije, autant, brkati andarm, uzvraa utivost; posle sijeste koja zaustavi itav grad od podne do etiri sata, kao kakva svakodnevna privremena smrt, odlazi da iskae potovanje guverneru (tada "posredniku") koji etnografa prima utivo i s dosadom; to se Indi janaca tie, bio bi sreniji da ih tu nema; nita mu ne znae, samo ga podseaju na injenicu daje zapao u politiku nemilost, a to ga nervira; zato bi inae bio u toj zabiti? Kod biskupa, ista stvar: Indijanci, obja njava mi on, nisu tako divlji i glupi kao to bi se moglo pomisliti; zami slite, jedna Bororo Indijanka je ak pristupila veri. Zamislite, braa iz
160
Klod Levi-Stros
Dijamantina su uspela - dodue, uz ogromne napore! - da od trojice Paresija naprave podnoljive stolare. A na naunom planu, misionari su zaista sakupili sve to zavreuje da bude sauvano. Zamislite, nepisme na Sluba za zatitu pie re Bororo sa akcentom na poslednjem slogu iako je Taj-i-Taj otac jo pre dvadeset godina utvrdio da se akcenat nala zi u sredini. to se tie legendi, Indijanci poznaju onu o potopu, sto do kazuje da Gospod ne eli da ostanu ukleti. Hou da idem meu njih? Neka. Ali se moram naroito uvati da ne pokvarim ono to su oci posti gli: nikakvih nekorisnih poklona, ogledala ili ogrlica. Nita osim sekira; te lenjivce treba neprestano opominjati daje rad svetinja. Poto preturi formalnosti preko glave, ovek moe da pree na ozbiljne stvari. Dani protiu u sobicama iza radnji libanskih trgovaca zvanih turcos: napola trgovci naveliko, napola lihvari, koji snabdevaju sitnom gvourijom, tkaninama i lekovima na desetine roaka, muteri ja i tienika; s robom kupljenom na kredit i natovarenom na volove ili u pirogu, oni zatim kreu da iscede poslednje novanice skrivene u dnu ikare ili du reke (posle dve-tri decenije takvog ivota, jednako suro vog za njega kao i za njegove rtve, trgovac e se konano negde skrasiti i poeti da uiva u svojim milionima); kod pekara koji priprema vree okruglih beskvasnih hlebova od brana i masnoe - bolachas: tvrdi kao kamen, oni omekaju na vatri, a zatim izmrvljeni truckanjem i natopljeni znojem volova postaju bezoblina hrana, jednako uegla kao i suvo me so koje se moe kupiti kod mesara. Mesar iz Kujabe bio je melanholian; imao je samo jednu elju i malo izgleda da e se ona ikad ostvariti: kad bi samo neki cirkus doao u Kujabu! Toliko bi voleo da vidi slona: "Staje tu mesa!..." Tu su i braa B; Francuzi, rodom s Korzike, odavno su se nastanili u Kujabi, a zato - to mi nisu rekli. Govorili su maternji jezik glasom koji kao da je dolazio izdaleka, pevuei i oteui. Dok nisu otvorili garau, bavili su se lovom na bele aplje i opisali su mi svoju tehniku: po tlu bi rasporedili fieke od belog papira, i velike ptice, opinjene tom besprekorno istom bojom nalik sopstvenoj, dolazile su d a j e kljucnu; obnevidele, nisu pruale otpor kad bi im namakli tu papirnu kapuljau. Lepo perje treba oerupati sa ive ptice u vreme parenja. U Kujabi je bilo mnogo ormana napunjenih perjem belih aplji; moda gaje prezrela i ono se vie nije moglo prodati. Braa B. su zatim postali lovci na dija mante. Danas su specijalisti za opremanje kamiona, koje zatim alju, kao to su se nekad brodovi otpremali u nepoznata mora, na staze gde teretu i vozilu preti opasnost da se survaju u neku provaliju ili reku. Ali kad stignu u svoju luku, dobit od 400% nadoknauje preanje gubitke. Cesto sam kamionom putovao po zemlji Kujabi. Uoi polaska, na tovarili bismo vie kanti benzina; valjalo je predvideti koliinu potrebnu
Bororo
161
za odlazak i povratak, i voditi rauna o tome da se kamion gotovo sve vreme kree prvom ili drugom brzinom; nosili smo i zalihu namirnica i pribor za kampovanje koji nam je omoguavao da predahnemo zaklo njeni od kie. Sa strane smo morali okaiti ekrke i alat, kao i dovoljno uadi i daski za popravku poruenih mostova. U zoru sledeeg dana, uzverali bismo se na vrh tog tovara kao na kamilu i kamion je poinjao svoje truckavo kretanje; ve oko podne iskrsle bi tekoe: poplavljeno ili movarno tie koj e smo moral i pokrivati drvetom; j ednom sam proveo tri dana pravei tepih dva puta dui od kamiona kako bismo se izvukli iz gliba: oblice preko kojih je kamion ve preao premetao sam ispred njega; ili bismo zapali u pesak, pa smo morali da kopamo ispod tokova i da rupe popunjavamo liem. ak i kad su mostovi bili neoteeni, morali smo da istovarimo sav teret kako bismo olakali vozilo, i da ga ponovo natovarimo kad preemo preko klimavih dasaka; kad bismo na ili na ostatke mosta koji je bio zahvaen poarom u ikari, zastajali smo da ga popravimo, a po prelasku bismo ga demontirali jer bi nam daske mogle jo zatrebati; a bilo je i velikih reka, koje su se mogle prei samo na skelama od tri bono sastavljene piroge koje su, pod teinom kamio na - naravno, rastereenog - uranjale u vodu do same ivice, i prenosile kamion na drugu obalu, ponekad tako strmu ili muljevitu da se uz nju nije mogao uspeti; tad nam je preostajalo samo da napravimo privreme nu stazu do boljeg pristanita ili pliaka, ponekad dugaku vie stotina metara. Profesionalni vozai kamiona bili su naviknuti da provode vie nedelja ili meseci najednom putovanju. Obino su ila dvojica, i ponaali su se kao tim: ofer i njegov pomonik, jedan za volanom, drugi na pa puici motri na eventualne prepreke, poput mornara koj i stoji na pramcu i pomae pilotu da se provue kroz tesnac. Karabin im je uvek bio na dohvat ruke, jer se esto dogaalo da ispred kamiona zastane neki tapir ili srnda, vie radoznao nego uplaen. Pucali su im bi ga spazili, a ako bi ga pogodili, kamion se zaustavljao: trebalo je odrati ivotinju, oistiti je i isei meso na listove, kao kad se krompir spiralno ljuti sve do sa mog srca. Odreske bi zatim istrljali uvek spremnom meavinom soli, bibera i isitnjenog belog luka. Ostavili bi ih nekoliko sati na suncu, a narednih nekoliko dana bi ponavljali postupak. Na taj nain se dobij a came de sol, meso manje ukusno ali i manje kvarljivo nego carne de vento, ono koje se, kad nema sunca, sui na vetru okaeno o motku. Neobian je ivot tih sjajnih vozaa, uvek spremnih da poprave najsloenije kvarove, da prave privremene staze i da ih uklanjaju za so bom, da ostanu vie nedelja u ikari na mestu gde se kamion nepopra vljivo pokvario ekajui da naie kakvo vozilo koje e podii uzbunu u Kujabi, gde e neko naruiti neophodan deo iz Sao Paula ili Rija. Za to
vreme se logoruje, lovi, pere ve, spava i dangubi. Moj najbolji ofer je umakao pravdi postoje poinio zloin koji nikad nije pominjao; u Kujabi se to znalo, ali su svi utali, svesni da je on nezamenljiv. U njihovim oima, plaao je dovoljnu cenu za ivot koji je oduzeo time stoje svako dnevno izlagao pogibelji sopstvenu glavu. Kad smo polazili iz Kujabe, oko etiri sata ujutru, jo je bila no. Mogli smo nazreti nekoliko crkava s gipsanim ukrasima od osnove do zvonika; kamion je poskakivao dok je prolazio perifernim ulicama po ploanim krupnim renim ljunkom i oivienim stablima manga s kru no orezanim kronjama. Savana izgleda kao vonjak - zbog prirodne proredenosti drvea - to stvara iluziju ureenog pejzaa; ipak, ubrzo postajemo svesni da se nalazimo u divljini: jedva prohodna staza penje se iznad reke u kamenitim zavojima isprekidanim planinskim potocima i blatnjavim gazovima koje prekriva capoeira. im dospemo malo vie, uoavamo bledu ruiastu prugu, suvie nepominu da bismo je mogli pobrkati sa svitanjem. Dugo ostajemo u nedoumici u pogledu njene pri rode, pa ak i njene realnosti. Ali, poto posle tri-etiri sata putovanja stignemo na vrh litice, nae oi obuhvataju iri horizont i vie nema sum nje: u pravcu sever-jug, dvesta-trista metara nad zelenim breuljcima die se crvena ploa, koja se ka severu lagano sputa sve dok se ne stopi s visoravni. Na blioj, junoj strani poinjemo da razaznajemo pojedi nosti. Na zidu koji nam je maloas izledao kao neprekidna povrina po javljuju se brazde, izdvojeni grebeni nalik osmatranicama, balkonima i platformama. Pored toga, kameno zdanje je proarano usecima i klanci ma. Kamionu e biti potrebno vie sati da se popne uz tu strmen, jedva taknutu ljudskom rukom, koja e nas odvesti do vieg kraja chapade Mato Grosa i omoguiti nam da dospemo na hiljadu kilometara dugaku visoravan koja se lagano sputa prema severu sve do sliva Amazona: chapado. Tu poinje drugi svet. Otra, mlenozelena trava jedva skriva pesak bele, ruiaste ili oker boje, nastao povrinskim raspadanjem podlo ge od peanika. Od rastinja je ostalo samo proreeno vornovato drve e, zatieno od sue koja vlada sedam meseci godinje debelom korom, glatkim, sjajnim liem i trnjem. Dovoljno je, meutim, nekoliko kinih dana pa da se ova pustinjska savana pretvori u vrt, da se trava zazeleni i drvee prekrije belim i svetloljubiastim cvetovima. Ali uvek pretee utisak ogromnosti. Tlo je tako ujednaeno, strmine tako blage da se ho rizont protee na desetine kilometara, bez prepreka: itavo pre podne prolazimo predelom koji smo mogli videti ve tog jutra i koji je precizna kopija onog predenog jue, te se opaanje i seanje stapaju u nekakvu opsesiju nepokretnosti. Koliko god bila udaljena, zemlja je tako jedno lina, tako liena iznenaenja da daleki horizont vidimo visoko na nebu
Bororo
163
kao oblake. Predeo je odve fantastian da bi bio dosadan. S vremena na vreme, kamion prelazi gaz nekog vodenog toka bez obala koji vie plavi visoravan no to kroz nju prolazi, kao daje ovo tlo - j e d n o od najstarijih na svetu, jo netaknut deo kontinenta Gondvana koji je u mezozoiku objedinjavao Brazil i Afriku - suvie mlado, te reke jo nisu stigle da u njemu izdube korita. Evropa pokazuje jasne oblike pod rasprenom svetlou. Tradicio nalistima se ini da nebo i zemlja ovde zamenjuju uloge. Nad mlenim putem campa, oblaci grade najekstravagantnija zdanja. Nebo je podru je oblika i volumena; zemlja uva viskoznu mekunost svoje najranije mladosti. Jednog dana smo se zaustavili nedaleko od kolonije tragaa za di jamantima, koja se ovde zovegarimpo. Oko nae vatre ubrzo su se poja vile senke: nekoliko garimpeira izvukli su iz bisaga ili iz depova svoje odrpane odee male tube od bambusa iji su sadraj sasuli u nae ake; nadaju se da e nam prodati te neobraene dijamante. Ali od brae B. sam se nasluao o obiajima garimpa, pa sam znao da nita od toga nije zaista vredno. Garimpo, naime, ima svoje nepisane zakone kojih se stro go pridrava. Ti ljudi se dele u dve kategorije: pustolovi i begunci; druga grupa je brojnija, to objanjava pravilo da onaj ko ue u garimpo teko iz njega izlazi. Male reke, u ijem se pesku nalaze dijamanti, kontrolie onaj ko je prvi do njih doao. Skromna sredstva ne omoguavaju tim ljudima da spokojno ekaju veliku priliku, koja se ne ukazuje esto. Za to se oni okupljaju u bande; svakom zapoveda voa koji se dii zvanjem "kapetana" ili "inenjera"; njemu je potreban kapital da bi mogao da naorua svoje ljude, da im podeli neophodnu opremu - kalajisanu gvo zdenu kantu u kojoj se donosi ljunak, sito, leb za ispiranje dijamanata, ponekad i ronilaku masku kako bi mogli da zarone u dubinu - i, pre svega, da ih snabdeva hranom. Za uzvrat, oni se obavezuju da e sve to nau prodavati samo odreenim kupcima (koji su povezani s velikim holandskim ili engleskim brusionicama) i da e dobit deliti sa voom. Dobro su naoruani i to ne samo zbog estog suparnitva meu bandama. To je doskora dralo policiju podalje od garimpa, a tako je ponegde i dan-danas. Stoga je podruje bogato dijamantima bilo drava u dravi, a prva je esto bila u otvorenom ratu s drugom. Godine 1935. jo se prialo o malom ratu koji su tokom vie godina vodili engenheiro Morbek i njegove delije, valentes, protiv policije drave Mato Groso, i koji je okonan kompromisom. U odbranu odmetnika treba rei i to da su nesrenici koje bi policija uhvatila u blizini garimpa retko stizali u Kujabu. Jedan uveni voa bande, capito Arnaldo, zarobljen je sa svo jim porunikom. Vezali su im oko vrata kanap koji je drugim krajem bio
164
Klod Levi-Stros
zakaen za debelu granu drveta i namestili ih tako da se nogama oslanja ju na tanku granu; kad su od umora izgubili ravnoteu, pali su, oma se zategla i ostali su tu zaboravljeni. Zakon bande se tako strogo potuje da se u centrima garimpa, Legeadu ili Poksoreu, neretko moe videti kafanski sto pokriven dijaman tima koje su njihovi vlasnici tu na trenutak ostavili. im se nade neki kamen, odmah se opiu njegov oblik, veliina i boja. Te pojedinosti su tako precizne i tako nabijene emocionalnom vrednou da se nalaza godinama kasnije sea kako je izgledao svaki njegov kamen: "Dok sam ga gledao", rekao mi je jedan moj posetilac, "mislio sam d a j e Sveta Devica pustila jednu suzu na dlan moje ruke..." Ali nije svaki kamen tako ist: mnogi su obavijeni ljuskom od jalovine i nije im lako odmah proceniti vrednost. Ovlaeni kupac predlae svoju cenu (to se zove "merenje" dijamanta) i nalazau ne ostaje nita drugo do dajeprihvati, poto ga zakon bande obavezuje da sve proda njemu. Kad prodavev pomo nik ovla izbrusi kamen, svima se pokae kako je ko proao u toj trgo vini. Pitao sam ima li pokuaja prevare; naravno, ali to se ne isplati. Dijamant koji se ponudi drugom kupcu, ili bez znanja vode bande, bie "spaljen", queimado: to znai da e prodava za njega ponuditi smenu cenu i da e je pri svakoj daljoj trgovini jo sputati. Tako su neki nepo teni garimpejrosi umrli od gladi, iako su imali pune ake dijamanata. Ono to se s kamenom zbiva kasnije drugaje pria. Sirijac Fozi se, izgleda, obogatio kupujui po niskoj ceni neiste dijamante koje je za tim grejao na primusu i umakao u neku vrstu obojene tenosti; taj postu pak je utom dijamantu davao privlaniju boju i ime pintado - obojeni dijamant. Postoji i druga podvala, na viem nivou: pri izvozu, da bi se izbeglo plaanje dabina brazilskoj dravi; uKujabi i u Kampo-Grandu upo znao sam profesionalne vercere, zvane capangueiros, to znai "ljudi spretne ruke". I oni su bili puni pria: skrivali su dijamante u lanim paklicama cigareta koje su, kad bi ih policija uhvatila, nemarno bacali u bun kao da su prazne, da bi ih po oslobaanju traili, moe se zamisliti s kakvom strepnjom. Ali te veeri se oko nae logorske vatre vodio razgovor o svako dnevnim dogodovtinama naih posetilaca. Tako sam upoznao slikoviti jezik pustare, u kojem je bilo vie naina da se izrazi neodreeni glagol ski oblik: o hrnern, ovek; o camarada, drug, ili o collega, kolega; o negro, crnac, o tal, taj-i-taj, o fulano, tip, itd. Imali su, dakle, peh da nadu zlato u koritima za ispiranje: loe znamenje za lovca na dijamante; preostaje jedino da se ono odmah vrati u reku; onaj ko ga sauva nedeljama nita nee nai; neko drugi je zahvatao ljunak golim rukama i
Bororo
165
otrovna raa gaje oinula repom. Te ozlede teko zarastaju. Treba nai enu koja e pristati da se razgoliti i pomokri na ranu. Kako u garimpu nema drugih ena osim seoskih prostitutki, taj naivni nain vianja esto ima za posledicu posebno opak oblik sifilisa. Prostitutke su tu namamljene priama o basnoslovnim srenim slu ajevima. Poto se preko noi obogatio, traga za dijamantima kome nad glavom visi sudska kazna najee se potrudi da sve spiska na licu mesta. Otud toliki kamioni natovareni nepotrebnom robom. im stignu u garimpo sa svojim teretom, sve se rasproda, bez obzira na cenu; ljudi ne kupuju toliko iz stvarne potrebe koliko iz elje da se pokau. U sitne sate, pre no to smo nastavili put, svratio sam do kolibe jednog kamarada na obali reke, prepune komaraca i druge gamadi. On je ve eprkao po dnu, sa starinskom ronilakom maskom na glavi. Unutranjost kolibe bilajejednako bedna i sumorna kao i njena okolina; ali m i j e tragaeva prijateljica s ponosom pokazala jedan kutak s dvanaest odela njenog oveka i s njenim svilenim haljinama koje su nagrizli termiti. No namje prola u pevanju i askanju. Svako je pozvan da "izve de svoju taku", pozajmljenu iz nekog kafanskog programa, u spomen na stare dane. Takve priredbe sam ponovo video u graninim predelima Indije, na banketima koje su prireivali sitni inovnici. I tamo su, kao i ovde, izvoeni monolozi ili ono to se u Indiji naziva "karikaturama", to jest imitacije: kloparanje pisae maine, brundanje motorcikla koji sa vlauje prepreku na putu, praeno - kakav izvanredan kontrast! - brujanjem to podsea na "vilinski ples", a potom zvunom slikom konjskog galopa. I na kraju, pod istim imenom kao i u Francuskoj, "grimase". Kao uspomenu na vee provedeno s garimpejrosima, sauvao sam u svojoj belenici odlomak tubalice sainjene prema tradicionalnom uzoru. Re je o vojniku koji, nezadovoljan ishranom, pie albu kaplaru; ovaj je dostavlja naredniku, koji je dalje prosleduje kapetanu, i tako da lje, preko majora, pukovnika i generala, do cara. Caru preostaje samo da se obrati Isusu Hristu, koji ne prosleduje albu Bogu-Ocu, ve "uzima pero u ruku i sve ih alje u pakao". Evo tog malog uzorka poezije iz pustare: O Soldado... O Oferece... O Sargento que era un homem pertinente Peg na penna, escreveu pro seu Tenente O Tenente que era homem muito bo Peg na penna, escreveu pro Capito
166 O Capito que era hrnern dos melhor Peg na perina, escreveu pro Major O Major que era hrnern como e Peg na penna, escreveu pro Corone O Corone que era hrnern sem igual Peg na penna, escreveu pro General O General que era hrnern superior Peg na penna, escreveu pro Imperador
Klod Levi-Stros
O imperador... Peg na penna, escreveu pro Jesu' Christo Jesu' Christo que efilho do Padre Eterno Peg la penna e mundo tudos pelo inferno. Pravog veselja tu, meutim, nije bilo. Odavno je ve iscrpljen ak i dijamantski pesak; podrujem haraju malarija, limanijaza i ankilostomijaza. Pre nekoliko godina pojavila se i umska uta groznica. Nekad su dolazila etiri kamiona nedeljno, a sad tek dva-tri meseno. Staza kojom je trebalo na nastavimo putovanje naputena je otkad je poar u ikari unitio mostove. Ve tri godine njom nije proao nije dan kamion. Nisu nam mogli rei u kakvom je stanju; ali ako uspemo da se dokotrljamo do Sau Laurensa biemo na konju. Na obali reke nalazi se veliki garimpo u kojem emo dobiti sve to nam je potrebno: namirni ce, ljude i piroge koji e nam omoguiti da stignemo do sela Bororo Indijanaca na reci Vermeljo, pritoci Sao Laurensa. Ne bih znao da kaem kako smo proli; to putovanje m i j e ostalo u uspomeni kao zbrkani komar: beskrajna logorovanja da bi se savladalo nekoliko metara prepreke, tovarenje i rastovarivanje kamiona, deonice na kojima nas je premetanje oblica svaki put kad bi kamion preao jed nu svoju duinu toliko iscrpljivalo da bismo se sruili na t i e i trenutno potonuli u san iz kojeg nas je, usred noi, budila podzemna tutnjava: termiti su kretali u pohod na nau odeu i ve su prekrivali kabanice od kauuka koje su nam sluile kao prostirka i zatita od vlage. Jednog jutra je, najzad, na kamion poeo da se sputa ka Sao Laurensu koji nam je najavila gusta magla iz doline. Sa oseanjem da smo izveli p r a v i podvig zatrubili smo nekoliko puta. Meutim, niko se nije pojavio, ak ni neko radoznalo dete. Izbili smo na obalu izmeu etiri-pet koliba. Mukla tii na; nigde ive due: seoce je bilo naputeno. Na kraju nerava posle napora od prethodnih dana, stali s m o da oajavamo. Treba li odustati? Odluili smo da jo jednom pokuamo pre no to krenemo natrag. Svako se zaputio u jednom pravcu da istrai okoli-
Bororo
167
nu. Predvee smo se svi vratili pokunjeni, osim ofera koji je otkrio jed nu porodicu ribara i doveo sa sobom njenog najstarijeg mukog lana. Zarastao u bradu i nezdravo beo kao d a j e dugo boravio u vodi, ovek nam je ispriao d a j e tu pre est meseci izbila epidemija ute groznice; preiveli su se razbeali. Uzvodno emo nai jo nekoliko ljudi ijednu pirogu. Da li bi i on poao sa nama? Naravno; ve mesecima on i njego va porodica ive samo od ribe koju ulove u reci. Kod Indijanaca bi mo gao da se snabde maniokom, povrem i duvanom, a mi emo mu dati malo novca. Uveravao nas je da e te uslove prihvatiti i drugi vlasnik piroge na koga emo naii uzvodno odatle. Opisau druga putovanja pirogom koja su mi ostala u boljem seanju od ovoga. Brzo, dakle, preleem tih osam dana plovidbe uz reku nabujalu od svakodnevnih kia. Jednom smo zauli utanje dok smo ruali na malom sprudu: na razgovor je probudio udava dugakog se dam metara. Morali smo da ispalimo vie metaka da bismo ga dotukli, jer tim ivotinjama rane na telu ne znae nita: trebalo je pogoditi glavu; oistili smo ga - na to nam je otilo pola dana - i u njegovoj utrobi pronali vie od deset mladunaca ve ivih i spremnih da se rode; ali sunce ih je ubrzo ubilo. A onda smo jednog dana, upravo poto smo pogodili neku vrstu jazavca - irara - opazili na obali dve nage prilike u pokretu: bili su to nai prvi Indijanci iz plemena Bororo. Prili smo im i pokuali da se sporazumemo; znali su samo jednu portugalsku vc.fumo - duvan - koju su izgovarali sumo; zar nisu stari misionari govorili da Indijanci ive bez vere (foi), bez zakona (lois) i bez kralja (roi) zato to u svojoj fonetici n e m a j u / / i rl Iako su i sami gajili tu biljku, njihovi proizvodi nisu imali jainu fermentisanog duvana zavijenog poput ue ta, kakav smo mi nosili sa sobom; tedro smo ih snabdeli. Pokretima su nam pokazali kako da doemo do njihovog sela; razumeli smo da emo tamo stii jo iste veeri; oni e pouriti danas najave; i potom su iezli u umi. Nekoliko sati kasnije pristali smo uz glinovitu obalu nad kojom smo opazili kolibe. Pet-est golih mukaraca, obojenih crvenom bojom urukua od nonih palaca do vrhova kose, doekalo nas je glasnim smehom i pomoglo nam da se iskrcamo i prenesemo prtljag. Obreli smo se u velikoj kolibi u kojoj je ivelo nekoliko porodica; seoski stareina oslo bodio nam je u njoj jedan oak; on sam e tokom naeg boravka stano vati na drugoj obali reke.
168 XXII
Klod
Levi-Stros
DOBRI DIVLJACI
Kojim redom opisati duboke i zbrkane utiske koji se sruuju na nas kad stupimo u selo nekog indijanskog plemena s relativno netaknutom civilizacijom? Kod Kainganga, kao i kod Kaduvea, ije kolibe, sline kolibama susednih seljaka, naroito padaju u oi krajnjom bedom, prva reakcija je klonulost i malodunost. U susretu s jednim jo ivim dru tvom koje je verno svojim tradicijama, zaprepaenje je toliko da ovek ne moe da se snae: koju nit slediti i rasplitati u tom klupku s bezbroj boja? Kad pomislim na posetu plemenu Bororo, moje prvo iskustvo te vrste, ponovo proivljavam ista ona oseanja koja su me preplavila ne davno, kad sam stigao u j e d n o selo plemena Kuki na vrhu brda na bur manskoj granici, posle mnogo sati uspinjanja i puzanja uz strminu koju su neprestane monsunske kie pretvorile u klizavo blato: fizika iscrpenost, glad, ed, a svakako i mentalne tegobe; ali ta vrtoglavica organ skog porekla obasjana je opaajima oblika i boja: naselja koja su po svom ustrojstvu velianstvena, uprkos krhkosti, sagraena pomou ma terijala i tehnika koji su nam znani samo u svojim sitnim primenama: naime, ta naselja nisu toliko zidana koliko kukiana, pletena, tkana, ve zena i patinirana upotrebom; umesto da svog stanara prignjee ravnodu nom masom kamena, ona se povinuju njegovom prisustvu i njegovim pokretima; za razliku od naih, ona su uvek podreena oveku. Selo se uzdie oko svojih itelja poput kakvog lakog i elastinog oklopa; slini je eirima naih ena nego naim gradovima, monumentalne odore to uvaju neto ivota u malim lukovima i lisnatim ukrasima, onoliko koli ko je vetina graditelja bila kadra da izmiri prirodnu lakou sa zahtevnim planom. Golotinja itelja kao d a j e zatiena travnatim somotom zidova i resama palminog lia: oni se izvlae iz svojih domova kao da svlae ogromne kune haljine od nojevog perja. Okiena tim niskama od paperjastih dragulja, tela imaju prefinjene oblike i boje istaknute sjajem minke i crtea koji, reklo bi se, kao kakva pozadina istiu sjajnije ukra se: guste i blistave ogrlice od ivotinjskih zuba i kljova, protkane perjem i cveem. Kao da se itava civilizacija zavetovala istoj nenoj strasti prema oblicima, materijalima i bojama ivota; i da bi oko ljudskog tela zadrala svoju najbogatiju sutinu, okrenula se - medu svim svojim pro izvodima- onima koji su najtrajniji ili najprolazniji, ali koji su, udrueni na udesan nain, njene najbolje riznice. Dok smo se useljavali u oak jedne prostrane kolibe, vie sam putao da me te slike promu nego to sam se trudio da ih razumem. Neke stvari su dolazile na svoje mesto. Premda su obitavalita sauvala
Bororo
169
tradicionalni raspored i dimenzije, njihova arhitektura je pretrpela neobrazilski uticaj: plan je sad bio etvrtast a ne ovalan; i premda se materi jali za krov i zidove nisu promenili - granje na kojem poiva prekriva od palmi - ta dva dela su se j asno razl ikovala j edan od drugog, a krov j e pravljen na dve vode, a ne vie kao polulopta koja se sputa gotovo do tla. A ipak, selo plemena Keara u koje smo stigli, uz jo dva iz grupe Rio Vermeljo: Pobori i arudori, bilo je medu poslednjima u kojima salezijanci nisu previe delovali. Naime, ti misionari koji su zajedno sa Slubom zatite uspeli da zaustave sukobe izmeu Indijanaca i doselje nika, vodili su istovremeno odline etnografske ankete (uz starije studije Karla fon den tajnena, to su bili nai najbolji izvori) i metodino su radili na iskorenjivanju domorodake kulture. Dve injenice su pokazi vale da su Keare jedna od poslednjih tvrava nezavisnosti: prvo, obitavalite takozvanog stareine svih sela na reci Vermeljo, nadmenog i za gonetnog oveka koji nije znao portugalski ili se pretvarao da ga ne zna; on je vodio rauna o naim potrebama i procenjivao moguu korist od naeg prisustva, ali, koliko iz jezikih toliko iz statusnih razloga, sa mnom je razgovarao posredno, preko lanova svog saveta, s kojima je donosio sve odluke. Drugo, jedan itelj Keare trebaloje da bude moj prevodilac i glavni informator. Bilo mu je oko trideset pet godina i prilino dobro je govorio portugalski. Ako mu se moe verovati, nekad je znao (ali je zaboravio) da ita i pie, to je bilo plod obrazovanja u misiji. Ponosni na svoj uspeh, oci su ga bili poslali u Rim, gde ga je primio papa. Kad se vratio, naumili su, izgleda, da ga oene po hrianskim obiajima, ne vodei rauna o tradicionalnim pravilima. Taj pokuaj je kod njega izazvao duhovnu kri zu iz koje je izaao definitivno odan starom idealu Bororoa: nastanio se u Keari, gde je ve deset ili petnaest godina vodio uzoran ivot divlja ka. Potpuno nag, premazan crvenom bojom, s nosom i donjom usnom probuenim iglom odnosno labretom, papin Indijanac se pokazao kao divan profesor sociologije Bororoa. Okruivalo nas je nekoliko desetina uroenika koji su razgovarali meu sobom grohotom se smejui i udarajui se po butinama. Pripadnici plemena Bororo su najvii i najbolje graeni Indijanci Brazila. Okrugla glava, izdueno lice pravilnih i snanih crta i atletska plea podseaju na neke tipove Patagonaca s kojima moda imaju rasnih slinosti. Ta sklad nost se retko vida kod ena, koje su uglavnom male, krljave i nepravil nih crta lica. Od samog poetkaje veselost mukaraca izrazito odudarala od natmurenog dranja drugog pola. Uprkos epidemijama koje su pusto ile to podruje, stanovnitvo je izgledalo neobino zdravo. Ipak, u selu je iveo ijedan gubavac.
170
Klod
Levi-Stros
Mukarci su bili potpuno nagi ako se izuzme slameni kornet koji je pokrivao vrh uda i koji je stajao na mestu zahvaljujui prepucijumu pro vuenom kroz otvor. Veina je bila obojena u crveno od glave do pete pomou istucanog zrnevlja urukua rastvorenog u masti. Ta masa je po krivala ak i kosu, koja je padala na ramena ili bila kruno odseena u visini uiju, to joj je davalo izgled kape. Na toj pozadini nizale su se are: potkovica od sjajne crne smole kojaje prekrivala elo i zavravala se na obrazima u visini usta; snopii belog paperja nalepljeni po rameni ma i miicama; sloj istucanog sedefa na ramenima i pleima. ene su nosile pamunu urodeniku pregau natopljenu urukuom; nju je pridr avao krut pojas od kore drveta, za koji je bila zakaena i neto meka traka od bele tuene kore, provuena izmeu nogu. Preko grudi su nosile dvostruki remen od fino upletenog pamuka. Tu nonju su upotpunjavale pamune trake stegnute oko miia i lanaka nogu i ruku. Malo-pomalo, svi su se razili; kolibu ije su dimenzije bile otpri like dvanaest sa pet metara delili smo sa utljivim i negostoljubivim do mainstvom jednog vraa i s jednom starom udovicom kojaje ivela od milostinje nekoliko roaka iz susednih koliba; esto preputena sama sebi, satima je pevuila tubalice o svojih pet uzastopnih mueva i o srenom vremenu kad nije oskudevala u manioki, kukuruzu, divljai i ribi. Napolju je ve poinjao napev niskih, zvunih i grlenih tonova, s jasno izraenom artikulacijom. Pevali su samo mukarci; spoj njihovih glasova, jednostavna, sto puta ponovljena melodija, kontrast izmeu so liste i pratnje, muevan i tragian stil, sve to podsea na nekakav nemaki Mnnerbund koji peva ratnike horove. emu te pesme? Da se primi ri irara, objasnie mi. Doneli smo lovinu; da bismo mogli daje pojede mo, moramo obaviti zamren obred primirivanja njenog duha i osvei vanja lova. Suvie iscrpljen da bih bio dobar etnograf, im se spustila no pao sam u san ometan umorom i pevanjem koje je trajalo do zore. Tako je, uostalom, bilo sve do kraja nae posete: noi su posveene verskom ivotu, uroenici spavaju od izlaska sunca do podneva. Pored nekoliko duvakih instrumenata, koji se oglaavaju u odre enim trenucima obreda, glasove prate jedino zveke od tikava ispunje nih ljunkom; one su u rukama horovode. S divljenjem smo posmatrali kako on jednim jedinim udarom pokree ili zaustavlja glasove; kako pre kida tiinu zveckanjem svog instrumenta uoblienim u duga kreenda ili dekreenda; kako upravlja igraima pomou naizmeninih pauza i zvu kova ije su se trajanje, intenzitet i kvalitet toliko meusobno razlikovali da ni dirigent nekog naeg velikog orkestra ne bi uspeo bolje da objasni izvoaima ta eli od njih. Nema nieg neobinog u tome to su nekad uroenici, pa i sami misionari, verovali da su, u nekim drugim plemeni-
Bororo
171
ma, uli kako kroz zveke govore demoni. Znamo, uostalom, i to da, iako su rasprene nekadanje iluzije u pogledu tobonjih bubnjarskih jezika", ostaje verovatno da su, barem kod nekih naroda, oni zasnovani na pravom jezikom kodiranju, svedenom na nekoliko simboliki izra enih znaenjskih kontura. U zoru ustajem da bih otiao u selo; na vratima se spotiem o ivi nu jadnog izgleda: to su pripitomljene are koje su Indijanci namamili u selo da bi ih ive erupali i na taj nain obezbedivali sirovinu za svoje ukrase na glavi. Oerupane i nesposobne da lete, te ptice lie na kokoke pripremljene za raanj i nagrdene kljunom koji izgleda jo ogromniji na njihovom upola manjem telu. Na krovovima ue druge are kojima je perje ve ponovo niklo, ozbiljne poput heraldikih simbola ukraenih kljunovima i plavetnilom. Nalazim se usred istine kojaje sjedne strane omeena rekom a sa svih drugih strana umarcima u kojima se kriju vrtovi; pri tlu se kroz granje naziru breuljci. Po obodu se niu kolibe sline mojoj - ima ih tano dvadeset est - kruno rasporeene, u jednom jedinom redu. U sreditu je koliba dugaka otprilike dvadeset i iroka osam metara, to znai mnogo vea od ostalih. To je baitema.mageo, kua mukaraca u kojoj spavaju neenje i gde muki deo stanovnitva provodi dane kad nije zauzet lovom i ribolovom ili nekom sveanou na prostoru za ples: ovalnom terenu omeenom koevima koji se nalazi pored kue muka raca, s njene zapadne strane. enama je strogo zabranjen pristup u tu kuu; njihove se kolibe nalaze sa strane, i muevi vie puta na dan idu tamo-amo izmeu svog kluba i branog domainstva stazom koja vodi kroz bunje na istinu. Posmatrano s vrha drveta ili s krova, selo pleme na Bororo slino je kolskom toku; porodine kue opisuju kruni obod toka, staze su paoci, a muka kua u sreditu predstavlja osovinu. Nekad su sva sela imala taj karakteristian raspored, osim u slua ju kad je broj njihovih itelja znatno premaao dananji proek (u Keari je ivelo oko sto pedeset ljudi); tada su porodine kue bile rasporeene u vie koncentrinih krugova. Uostalom, pleme Bororo nije jedino koje ima kruna sela; s malim razlikama, taj plan je svojstven svim plemeni ma jezike grupege na sredinjoj brazilskoj visoravni, izmeu Aragvaje i Sao Fransiska; pleme Bororo je moda njihov najjuniji predstavnik. Ali znamo da njegovi najblii severni susedi, Kajape, koji ive na desnoj obali Reke Mrtvih i do kojih smo dospeli tek pre desetak godina, podiu svoja sela na slian nain, kao i Apinaje, erente i Kanele. Kruni raspored koliba oko kue mukaraca toliko je vaan za dru tveni ivot i obavljanje kulta da su salezijanski misionari s podruja reke Garsas brzo shvatili da e najbre preobratiti Borore ako ih izvuku iz njihovih sela i premeste u druga, u kojima su kue rasporeene u para-
172
Klod Levi-Stros
leine redove. Dezorijentisani u odnosu na strane sveta, lieni plana na kojem se zasniva njihovo znanje, uroenici brzo gube smisao tradicija, kao da su njihov drutveni i verski sistem (a videemo da su oni nerazluni) odve sloeni da bi mogli funkcionisati bez obrasca olienog u planu sela, ije obrise neprestano oivljavaju njihovi svakodnevni po kreti i postupci.
SI. 22 ~ Plan sela Keara.
U prilog salezijancima valja rei da su oni uinili krajnji napor da shvate tu teku strukturu i da sauvaju seanje na nju. Onaj ko ide kod Bororoa treba prvo da se nahrani njihovim radovima. Ali, u isti mah, valjalo je hitno suoiti njihove zakljuke s drugim, dobij enim u podru ju u koje oni jo nisu prodrli i gde je sistem sauvao vitalnost. Voden ve objavljenim dokumentima, pokuavam, dakle, da od svojih obavetaa dobijem analizu strukture njihovog sela. Provodili smo dane idui od kue do kue, popisujui stanovnike, utvrujui njihovo brano stanje i iscrtavajui tapom po tlu proplanka idealne granice sektora uz koje su se vezivale sloene mree privilegija, tradicija, hijerarhijskih stepena, prava i obaveza. Da bih pojednostavio svoje izlaganje, postaviu - ako se tako moe rei - neke orijentire: naime, uroeniko vienje prostor nih pravaca nikad se ne podudara s onim to se moe proitati na busoli.
Borovo
173
Kruno selo Keara dotie levu obalu Rio Vermelja. Ta reka tee priblino u pravcu istok-zapad. Jedan prenik sela, teorijski paralelan s rekom, deli stanovnitvo u dve grupe: na severu je Cera, na jugu Tugare. Izgleda - ali to nije potpuno sigurno - da prva re znai "slab", a druga "jak". Kako god bilo, ta podela ima sutinski znaaj iz dva razloga: prvo, pojedinac uvek pripada onoj polovini kojoj i njegova majka; drugo, on moe uzeti enu samo iz druge polovine. Ako mi je majka Cera, to u biti i ja, a ena e mi biti Tugare. ene ive u svojoj rodnoj kui i nasleuju je. Dakle, kad se udaju, jedan uroenik prelazi na drugi kraj proplanka, prekorauje zamiljeni prenik koji razdvaja polovine i nastanjuje se s druge strane. Kua mu karaca ublaava to odvajanje od korena jer, zahvaljujui svom poloaju u sredini, zahvata obe teritorije. Ali pravila kue nalau da se vrata koja izlaze na teritoriju Cera zovu Tugare, a ona koja izlaze na teritoriju Tu gare nose ime Cera. Njima se mogu koristiti samo mukarci, a svi koji ive u jednom delu poreklom su iz drugog. U porodinoj kui, oenjen ovek nikad se ne osea kao u svom domu; kua u kojoj je roen i za koju su vezana njegova seanja iz detinjstva nalazi se s druge strane: to je kua njegove majke i njegovih sestara i u njoj danas ive njihovi muevi. Ipak, on moe svratiti kad god poeli: sigurno je da e biti dobro doekan. A kad mu atmosfera u bra nom domainstvu postane odve teka (recimo, kad u poseru dou uraci), on moe spavati u kui mukaraca, gde e pronai uspomene na detinjstvo, muko drugarstvo i versku atmosferu koja ni najmanje ne iskljuuje pustolovine s neudatim devojkama. Polovine ne ureuju samo brakove, ve i druge vidove drutvenog ivota. Kad god lan jedne polovine stekne neko pravo ili dobije neki zadatak, to se zbiva na tetu druge polovine ili uz njenu pomo. Pogreb jednog Cere obavie Tugare i obrnuto. Dakle, dve polovine sela su part neri, i svaki drutveni ili verski in podrazumeva uee druge strane koja ima komplementarnu ulogu u zadatku. Ta saradnja ne iskljuuje suparnitvo: svaka polovina ima svoj ponos i postoji uzajamna surevnjivost. Zamislimo drutveni ivot organizovan po uzoru na dva fudbalska tima koji, umesto da suprotstavljaju svoje strategije, slue jedan drugom i odmeravaju prednosti stepenom savrenstva i velikodunosti koji svaki tim uspeva da postigne. Preimo sad na jedan novi aspekt: drugi prenik, normalan na pr vi, preseca polovine po osi sever-zapad. Stanovnitvo roeno sa istone strane te ose naziva se uzvodno, a ono roeno sa zapadne nizvodno. Umesto dve polovine imamo, dakle, etiri dela; Cere i Tugare su u jed noj podeli sa iste strane, a u drugoj sa razliitih strana. Naalost, nijedan posmatra jo nije uspeo precizno da protumai ulogu ove druge podele; ak je i samo njeno postojanje donekle sporno.
174
Klod Levi-Stros
Pored toga, stanovnitvo je podeljeno u klanove. To su grupe po rodica koje smatraju da su u srodstvu po enskoj liniji, poev od nekog davnog zajednikog pretka. Njegova priroda je mitoloka, ponekad i za boravljena. lanovi klana se prepoznaju po istom prezimenu. U prolo sti je verovatno bilo osam klanova: etiri Cere i etiri Tugare. Ali su se neki s vremenom ugasili, dok su drugi nastavili da se dele. Empirijsko stanje je, dakle, prilino zbrkano. Kako god bilo, injenica je da lanovi jednog klana stanuju u istoj ili susednim kolibama; izuzetak su samo oenjeni mukarci. Svaki klan ima svoj poloaj na krunoj liniji po kojoj su rasporeene kue: on je Cera ili Tugare, uzvodan ili nizvodan a mo da jo i podeljen u dve podgrupe poslednjom podelom koja, na obe strane, prolazi kroz obitavalita odreenog klana. Kao da sve to nije dovoljno sloeno, svaki klan obuhvata i nasledne podgrupe, takoe po enskoj liniji. Tako u svakom klanu ima "crve nih" i "crnih" porodica. Uz to, izgleda daje ne kad svaki klan bio podeljen na tri stepena: vii, srednji i nii; moda je posredi odjek ili prenos hijerarhizovanih kasti plemena Mbaja-Kaduveo; kasnije u se tome vratiti. Tu pretpostavku ini verovatnom injenica da su stepeni, po svemu sudei, nekad bili endogamni: jedan pripadnik vieg stepena mogao se oeniti samo pripadni com vieg stepena (iz druge polovine); srednji srednjom, a nii niom. Zbog demografskog osi panja sela plemena Bororo, ne moemo otii da lje od pretpostavki. Kako ona danas imaju sto do dvesta itelja, umesto hiljadu ili vie, nije ostalo dovoljno porodica da se popune sve kategorije. Jedino se pravilp polovina strogo potuje (mada su i iz njega moda izuzeti neki gospodski klanovi); to se svega ostalog tie, uroenici se do vijaju prema mogunostima. Od svih tih podela, pripadnici drutva Bo roro nesumnjivo najvie vole podelu u klanove. U okviru opteg sistema enidbe izmeu polovi na, klanovi su nekad bili ujedinjeni posebnim sklonostima: jedan klan Cera najradije se udru ivao s jednim, dva ili tri klana Tugare i obrnuto. tavie, svi klanovi ne uivaju isti status. Pogla-
Sl. 23 - Lukovi ukraeni prstenovima od kore iji raspored oznaava vlasnikov klan.
Bororo
75
var sela obavezno se bira iz odreenog klana polovine Cera; zvanje je nasledno i prenosi se po enskoj liniji, sa ujaka na sestria. Ima "boga tih" i "siromanih" klanova. Kakve su te razlike u bogatstvu? Zastanimo malo na tome.
SI. 24 - Pera za strelu s grbom.
Na pojam bogatstva je pre svega ekonomske prirode; koliko god bio skroman ivotni nivo Bororoa, ni kod njih, kao ni kod nas, on nije jednak za sve. Neki su bolji lovci ili ribari, imaju vie sree ili su vredniji od drugih. U Keari su se mogli uoiti znaci profesionalne specijalizaci je. Jedan uroenik je bio strunjak za proizvodnju kamenih toila; razmenjivao ih je za namirnice i od toga, reklo bi se, udobno iveo. To su, meutim, individualne, dakle, prolazne razlike. Jedini izuzetak je pogla var koji od svih klanova dobija darove u vidu namirnica i rukotvorina. Ali on time preuzima odreenu obavezu, te je uvek u situaciji blagajni ka: kroz ruke mu prolazi veliko bogatstvo koje nije njegovo. Moje zbir ke religijskih predmeta uglavnom su nastale tako to su trenutno uzvra eni moji darovi koje je poglavar odmah podelio meu klanovima i koji su mu pomogli da popravi svoj trgovinski bilans. Statusno bogatstvo klanova drukije je prirode. Svaki od njih poseduje jedan kapital mitova, tradicija, plesova, drutvenih'i religijskih uloga. Mitovi, sa svoje strane, utemeljuju tehnike privilegije, koje su jedna od najneobinijig crta kulture Bororoa. Gotovo svaki predmet no si posebnu oznaku koja omoguuje identifikaciju klana i potklana vla snika. Te privilegije sastoje se u korienju odreenih pera ili boja pera; u nainu na koji se ona seku-ili kroje; u rasporedu pera razliitih vrsta i boja; u izvoenju nekih ukrasnih radova: pletenica od slame ili mozaika od perja; u korienju posebnih tema, itd. Recimo, sveani lukovi ukra eni su perjem ili prstenjem od kore drveta prema kanonima propisanim za svaki klan; na krajevima strela nalazi se, izmeu perja, poseban ukras;
776
Klod Levi-Stros
sedefasti elementi sloenih labreta iseeni su u figure: ovalne, ribolike, etvrtaste, razliite za svaki klan; razlikuju se i boje resa; perjani ukrasi za glavu koji se nose tokom plesa takode imaju oznaku (obino ploicu od drveta pokrivenu mozaikom od zalepljenih komadia pera) karakeristinu za klan svog vlasnika. U dane svetkovina, ak i navlaka za ud ukraena je krutom trakom od slame koja svojim oblikom ili bojom uka zuje na pripadnost odreenom klanu, kao kakav barjak na neobinom mestu.
Sve te privilegije (o kojima se, uostalom, moe pregovarati) pred met su ljubomorne i svadljive panje. Nezamislivo je, kau, da se jedan klan doepa prava drugog: odmah bi otpoela bratoubilaka borba. A s tog stanovita, razlike meu klanovima su ogromne: neki su raskoni, drugi jadni; dovoljno je razgledati stvari u kolibama da bismo se u to uverili. Pre nego na bogate i siromane, podelili bismo ih na priproste i prefinjene. Materijalnu opremu Bororoa odlikuje jednostavnost udruena s retkim savrenstvom izrade. Alatke su arhaine, uprkos sekirama i noevi ma koje je nekad delila Sluba za zatitu. Iako za velike radove koriste metalno orue, uroenici se i dalje slue maljevima da dotuku ribu, lu kovima i strelama od tvrdog drveta, fino izrezbarenog pomou alatke koja lii na seka ili dleto i koju koriste u svim prilikama, kao mi depni noi: ona se sastoji od povijenog sekutia capivare, glodara renih oba la, bono vezanog za kraj drke. Pored prostirki i pletenih korpi, kotanih ili drvenih oruja i alatki koje upotrebljavaju mukarci i motki koji ma ene zaduene za poljoprivredu riljaju zemlju, opremu jedne kolibe
Bororo
177
ini jo mali broj stvari: sudovi od tikve i oni od crne gline: poluloptasti lavori i zdele koje se na jednoj strani produavaju u drku, poput kutla e. Ti predmeti imaju vrlo iste oblike istaknute jednostavnou materi jala. Neobina stvar: izgleda daje grnarija Bororoa nekad bila ukraa vana i da je relativno skoranja verska zabrana ukinula tu tehniku. Mo da na isti nain treba objasniti i to to uroenici vie ne prave crtee u peinama, kakve jo nalazimo u kamenitim skrovitima chapade i u ko jima prepoznajemo mnoge teme njihove kulture. Da bih se u to uverio, zamolio sam ih jednom da za mene ispune crteima veliki list papira. Jedan uroenik se dao na posao sa svojom smesom od urukua i smole; i premda su pripadnici plemena Bororo zaboravili vreme kad su crtali po zidovima peina i nisu vie poseivali obronke na koj ima su se one nala zile, njegov crte je na kraju izgledao kao umanjena peinska slika. Od stroge jednostavnosti upotrebnih predmeta odudara odea ili, u najmanju ruku, pojedinosti koju uz nju idu, jer je sama odea krajnje oskudna; tu Borore daju oduka mati i raskoi. ene poseduju pravi nakit koji se prenosi s majke na ker: to su ukrasi od majmunskih zuba ili jaguarovih onj aka nanizanih na prut i privrenih finim vlaknima. One polau pravo na svoj deo ulova, ali istovremeno pristaju da im mukarci oupaju vlasi oko slepoonica kako bi za sebe napravili, od kose svojih supruga, dugake pletenice koje obmotavaju oko glave kao kakav tur ban. Pored toga, u sveane dane mukarci nose i priveske u obliku polumeseca napravljene od para kandi velikog tatua - rovca veeg od me tar, koji jedva da sepromenio od tercijara - ukraene umecima od sedefa i perjanih ili pamunih resa. Kljunovi tukana privreni na prutove oki ene perjem, kitnjaste ube aplji, dugaka pera iz repa ara prikaena na kraj bambusovih cevastih stabljika prekrivenih nalepljenim belim pa perjem, ukraavaju njihove pune - prirodne ili vetake - kao kakve ukrasne ukosnice kojepozadi pridravaju perjane dijademe to uokviru ju elo. Ponekad se ti ukrasi spajaju u sloenu periku ija izrada iziskuje vie sati rada na ulepavanju plesaeve glave. Jednu od njih sam uspeo da nabavim za Muzej oveka, u zamenu za puku, posle osmodnevnog pogaanja. Ona je bila neophodna za obred i uroenici su se mogli nje liiti tek poto su lovom obezbedili sva propisana pera, kako bi mogli napraviti istu takvu. Taj ukras se sastoji od dijademe u obliku lepeze, perjanog vizira koji skriva gornji deo lica, visokog cevastog venca oko glave napravljenog od tapia u koje su pobodena pera orla-grabljivca, i diska od pletene trske u koji je pobodena prava uma granica ukraenih perjem i paperjem. itava perika visoka je gotovo dva metra. ak i kad nije posredi obredna nonja, sklonost ka kienju je tako ivo izraena da mukarci neprestano improvizuju najraznovrsniji nakit. Mnogi nose vence: trake od krzna ukraene perjem, obrue od upletene
775
Klod Levi-Stros
trske, takode ukraene perjem, krune od jaguarovih kandi pobodenih u drveni prsten. Ali se zadovoljavaju i mnogo manjim: traka od slame po kupljene sa tla, na brzinu savijene u krug i obojene, predstavlja lagan ukras na glavi iji e se vlasnik jednako gordo etkati uokolo sve dok ne poeli kakvu novu fantaziju nadahnutu nekim drugim predmetom na ko ji je nabasao; ponekad e radi toga pokidati sve cvee s kakvog drveta. Komadi kore i nekoliko pera slue neumornim modistima kao povod za fantastine kreacije privezaka za ui. Treba proboraviti u kui muka raca da bi se videlo koliko truda ti krni momci posveuju ulepavanju: u svim okovima se see, oblikuje, rezbari, lepi; rene koljke se razbi jaju na komadie i snano glaaju pomou toila da bi se od njih napra vile ogrlice i labrete; grade se fantastina zdanja od bambusa i perja. S revnou kakve kaiperke, mukarci s ramenima nosaa preobraavaju jedan drugog u pilie lepei paperje ak i po goloj koi. Ali kua mukaraca nije samo radionica. Mladii tu spavaju; oe njeni mukarci koji trenutno nemaju nikakvog posla dremaju, askaju i pue svoje ogromne cigarete zavijene u suvu kukuruzovinu. Tu ponekad i obeduju, jer precizan sistem dunosti obavezuje sve klanove da redom opsluuju baitemannageo. Otprilike na svaka dva sata, jedan od muka raca odlazi u svoju porodinu kolibu po punu iniju variva od kukuruza; ono se naziva mingo, a pripremaju ga ene. Njegov povratak propraen je radosnim povicima au, au, koji prekidaju dnevnu tiinu. Po utvre nom ceremonijalu, nudilac poziva est ili osam mukaraca i dovodi ih pred zdelu iz koje oni zahvataju kau manjim inijama od gline ili kolj ki. Ve sam rekao d a j e enama zabranjen pristup u kuu. Ali to vai samo za udate ene; neudate devojke spontano izbegavaju da se zadra vaju u blizini jer dobro znaju ta bi ih moglo snai. Ako bi koja iz nehata ili iz elje da skrene panju na sebe prila suvie blizu, moglo bi se dogo diti daje uhvate i iskoriste. Uostalom, svaka od njih e jednom u ivotu dobrovoljno stupiti u kuu mukaraca da bi zaprosila svog budueg mua.
XXIII
IVI I MRTVI
Radionica, klub, spavaonica i kua za provod, baitemannageo je na kraju i hram. Tu se igrai pripremaju za verske plesove, tu se obavlja ju neki obredi koji iskljuuju prisustvo ena; na tom mestu se izrauju i obru rombovi. To su drveni muziki instrumenti, raskono obojeni, ko ji svojim oblikom podseaju na spljotenu ribu, a veliina im se moe
Borovo
179
kretati od trideset centimentara do metar i po. Kad se vrte na kraju uzice, oni proizvode potmulo zujanje, koje se pripisuje duhovima-posetiocima i kojeg se ene plae. Teko onoj koja bi videla romb: i danas bi joj se moglo dogoditi daje ubiju. Kad sam prvi put prisustvovao njihovoj izra di, pokuali su da me ubede da je posredi ku hinjski pribor. Krajnje oklevanje da mi povere jedan komad nije se toliko moglo objasniti ti me to bi ga ponovo morali napraviti koliko stra hom da ne odam tajnu. Trebalo je da doem u kuu mukaraca usred noi i da donesem san duk. Upakovani rombovi poloeni su u sanduk koji je zatim zatvoren katancem. Morao sam da obeam da ga neu otvoriti pre Kujabe. Po merilima evropskog posmatraa, ak tivnosti u kui mukaraca, koje se u njegovim oima teko mogu pomiriti jedne s drugima, usklaene su na gotovo sablanjiv nain. Malo je naroda koji su tako duboko religiozni kao Bororo, malo ih je koji imaju tako izgraen meta fiziki sistem. Ali duhovna verovanja i svako dnevne navike tesno se prepliu i reklo bi se da uroenici nisu svesni kad prelaze iz jednih u druge. Tu prostodunu religioznost video sam i u budistikim hramovima na burmanskoj gra nici, gde svetenici - bonze - ive i spavaju u dvorani koja je namenjena vrenju verskih ob reda, i ispred oltara razmetaju svoje kutijice s pomadom i svoje line apoteke, ne ustruava jui se da pomiluju svoje pitomce izmeu dva asa itanja i pisanja. To spokojno suoavanje s natprirodnim udilo me je utoliko vie to moj jedini lini dodir s religijom potie iz doba detinjstva lienog vere, kad sam, tokom Prvog svetskog rata, iveo kod dede, rabina u Versaju. Njegova ku a se nalazila uz sinagogu i bila je s njom pove zana dugakim unutranj im hodnikom u koj i ni kad nisam stupio bez strepnje i koji je sam po sebi predstavljao nepremostivu granicu izme u profanog sveta i onog drugog, kojem je ne dostajala ljudska toplina, neophodan uslov da bismo ga smatrali svetim. U sate kad nije bilo
SI. 26 - Romb.
180
Klod Levi-Stros
slube, sinagogaje ostajala prazna; povremeni boravci u njoj nisu bili ni dovoljno dugi ni dovoljno proeti verskim arom da bi ispunili pusto koja joj je, reko bi se, bila svojstvena, i koju su slube neredovno reme tile. Porodini obredi patili su od iste suvoparnosti. Osim dedine neme molitve na poetku svakog obeda, deci nita nije ukazivalo na to da su podreeni nekom viem poretku; moda jedino papirna traka okaena poput zastavice na zid trpezarije na kojoj je pisalo: "Dobro vaite hra nu, to potpomae varenje." To ne znai da religija kod Bororoa uiva veliki ugled; naprotiv, ona je neto to se podrazumeva. U kui mukaraca, obredne radnje oba vljale su se sa istom neusiljenou kao i sve druge, kao da su i tu posredi utilitarni postupci koji e proizvesti odreen praktian rezultat i koji ne iziskuju skruen stav kakav kod nas poprimaju ak i nevernici kad stupe u svetilite. Tog popodneva, u kui mukaraca pevale su se pesme koje predstavljaju pripremu za javni veernji obred. U jednom oku deaci su hrkali ili brbljali; dva-tri mukarca pevuila su uz pratnju zveki, ali kad bi neko od njih poeleo da zapali cigaretu, ili kad bi na njega doao red da zahvati iz inije s kukuruznom kaom, on bi dodao instrument svom susedu i ovaj bi spremno preuzeo njegovu ulogu nastavljajui da se ee slobodnom rukom. Kad se neki plesa posebno kooperi ne bi li zadivio ostale svojom novom kreacijom, svi zastaju i komentariu i, re klo bi se, potpuno zaboravljaju slubu, sve dok se u nekom drugom o ku ne nastavi pevanje, tano tamo gde je bilo prekunuto. Meutim, kua mukaraca nije samo sredite drutvenog i verskog ivota; ona ima iri znaaj od ovog koji sam pokuao da opiem. Struk tura sela ne slui samo prefinjenoj igri institucija: ona odslikava i osigu rava odnose izmeu oveka i univerzuma, izmeu drutva i natprirod nog sveta, izmeu ivih i mrtvih. Pre no to preem na taj novi aspekt kulture Bororoa, potrebno je da kaem nekoliko reci o odnosima izmeu ivih i mrtvih. Bez toga bi bilo teko razumeti poseban nain na koji misao Bororoa reava jedan univerzalan problem; njihovo reenje upadljivo je slino onom koje na lazimo na drugom kraju zapadne polulopte, kod stanovnika uma i pre rija na severoistoku Severne Amerike, recimo u plemenima Odibve, Menomini i Vinebago. Verovatno ne postoji nijedno drutvo koje se prema svojim mrtvi ma ne odnosi s potovanjem. Na samim poecima ljudske vrste, nean dertalci su pokopavali svoje pokojnike u nezgrapno iskopane grobove. Pogrebni obiaji se, bez sumnje, razlikuju od grupe do grupe. Moemo li rei daje ta raznolikost zanemarljiva budui da se u njenoj osnovi nalazi jedno te isto oseanje? ak i ako se potrudimo da do kraja pojednostavi mo stavove prema mrtvima zabeleene u razliitim ljudskim drutvima,
Bororo
181
ne moemo zanemariti jednu veliku podelu izmeu ijih se krajnosti pro tee niz razliitih obiaja. Neka drutva ostavljaju svoje mrtve da poivaju u miru; povreme no im ukazuju poasti a ovi se, za uzvrat, uzdravaju od uznemiravanja ivih; ako i dou da ih vide, to se zbiva samo povremeno, u predvienim prilikama. Njihova poseta e biti blagotvorna jer mrtvi svojom zatitom obezbeuju redovno smenjivanje godinjih doba i plodnost vrtova. Sve se zbiva kao daje izmeu mrtvih i ivih zakljuen ugovor: u zamenu za razumno potovanje koje im se odaje, mrtvi ostaju u svojim boravitima, a povremeni susreti dveju grupa uvek su podreeni interesima ivih. Uni verzalna folklorna tema. zahvalnih pokojnika dobro iskazuje tu formulu. Bogati junak otkupljuje telo od poverilaca koji se protive njegovom po kopavanju i prireuje mu dolian pogreb. Mrtvac se u snu pojavljuje svom dobroinitelju i obeava mu uspeh pod uslovom da sve to stekne s njim podeli na ravne asti. Junak ubrzo zadobija ljubav princeze koju uspeva da spase zahvaljujui pomoi svog natprirodnog zatitnika. Mo ra li tu ljubav da deli s mrtvacem? Ali princeza je zaarana: poluena, poluzmaj ili zmija. Mrtvac trai svoje pravo; junak se povinuje i mrtvac, zadovoljan njegovom odanou, pristaje da za sebe uzme neastivi deo princeze, a junaku ostavlja suprugu koja je postala pravo ljudsko bie. Naspram te koncepcije stoji druga, takoe oliena folklornom te mom koju u nazvati preduzimljivi vitez. Junak ovde nije bogat, ve si romaan: nema nieg osim jednog zrna penice koje e, sluei se lukav stvom, trampiti prvo za petla, pa za svinju, pa za govee, a zatim za mrtvaca koga na kraju razmenjuje za ivu princezu. Vidimo da je mrtvac tu objekt, a ne subjekt. On nije partner s kojim se sklapa savez, ve pred met pogaanja u kojem la i podvala imaju vanu ulogu. Neka drutva se tako odnose prema svojim pokojnicima. Ne ostavljaju ih na miru, ve ih teraju da im slue: ponekad doslovno, kao u sluaju kanibalizma i nekrofagije, koji su zasnovani na tenji da se prisvoje vrline i moi po kojnika; ponekad, pak, simboliki, u drutvima gde postoji suparnitvo u pogledu drutvenog ugleda, i gde se, ako moemo tako da kaemo, mrtvi stalno pozivaju u pomo, ne bi li se podseanjem ne pretke i gene alokim podvalama opravdale odreene povlastice. Drutva koja zlou potrebljavaju mrtve u veoj meri oseaju da ih ovi ugroavaju. Ona mi sle da im se pokojnici svete tako to ih progone: a mrtvaci su utoliko zahtevniji i kivniji ukoliko ih ivi vie koriste za svoje svrhe. Meutim, bilo da je re o ravnopravnoj raspodeli, kao u prvom sluaju, ili o nesrazmernoj trampi, kao u drugom, preovladava zamisao da se u odnosima izmeu mrtvih i ivih ne moe izbei deoba. Izmeu ta dva krajnja stava ima mnogo prelaznih oblika ponaa nja: Indijanci sa zapadne obale Kanade i Melaneani prizivaju pretke
182
Klod
Levi-Stros
tokom razliitih obreda i teraju ih da svedoe u korist potomaka; u ne kim kineskim i afrikim kultovima predaka, mrtvi zadravaju svoj lini identitet, ali samo tokom nekoliko narataja; kod pripadnika plemena Pueblo na jugozapadu Sjedinjenih Drava, oni se trenutno depersonalizuju, ali meu sobom dele izvestan broj posebnih funkcija. ak i u Evro pi, gde su mrtvi postali apatini i anonimni, narodno predanje uva tra gove drugih mogunosti u verovanju da postoje dve vrste mrtvaca: oni koji su umrli prirodnom smru i koji ine etu predaka-zatitnika, i samoubice, rtve nasilja i zlih ini, koji se pretvaraju u pakosne i zavidljive duhove. Ako se ograniimo na razvoj zapadne civilizacije, nema sumnje da se spekulativni stav postepeno povlaio u korist ugovorne koncepcije o odnosima izmeu mrtvih i ivih; nju je zatim potisnula ravnodunost koju moda najavljuje sledea preporuka iz Jevanelja: pustite mrtve da pokopaju svoje mrtve. Nema, meutim, nikakvog razloga za pretpostav ku da taj razvoj predstavlja sveopti model. Pre bismo rekli da su sve kulture bile mutno svesne obeju formula, da su naglaavale jednu od njih nastojei, u isti mah, da se sujevernim radnjama obezbede i s druge strane (kao to, uostalom, i mi danas inimo, bez obzira na izjave o vero vanju ili neverovanju). Originalnost Bororoa i drugih naroda koje sam naveo kao primer sastoji se u tome to su jasno iskazali obe mogunosti, to su za svaku od njih izgradili odgovarajui sistem verovanja i obreda i to su, na kraju, nali mehanizme koji omoguuju prelaenje iz jedne u drugu, sa izgledima na izmirenje. Sve ovo to sam rekao ne znai da za Borore nema prirodne smrti: ovek za njih nije pojedinac, ve osoba. On je deo socialnog univerzu ma: sela koje postoji otkad je sveta i veka, uporedo s fizikim univerzu mom koji je i sam sastavljen od bia s duom: nebeskih tela i meteorolo kih pojava. Ta koncepcija postoji uprkos privremenom karakteru kon kretnih sela koja (zbog iscrpljivanja obradive zemlje) retko ostaju na istom mestu due od trideset godina. Selo, dakle, ne ine ni njegova teritorija ni njegove kolibe, ve gore opisana struktura koja se ponavlja u svim selima. Zbog toga su misionari, kad bi promenili tradicionalni ras pored sela, zapravo unitavali sve. Sto se tie ivotinja, neke od njih, naroito ribe i ptice, pripadaju svetu ljudi, dok neke kopnene ivotinje pripadaju fizikom univerzumu. Bororo-Indijanci, na primer, smatraju daje njihov ljudski oblik privre men: prelaz izmeu ribe (ijim se imenom nazivaju) i are (oblika u ko jem e zavriti svoj ciklus seobe dua). Milju Bororoa (koja je u tom pogledu slina etnografskoj misli) vlada osnovna suprotnost izmeu prirode i kulture, iz koje sledi zaklju ak - u veoj meri socioloki od Dirkemovih i Kontovih - da ljudski
Bororo
183
ivot pripada poretku kulture. Tvrenje daje smrt prirodna i neprirodna gubi svaki smisao. U svakom sluaju, smrt je u isti mah prirodna i antikulturna. To znai, kad bilo koji uroenik umre, nisu pogoeni samo njegovi srodnici ve itavo drutvo. Smatra se da je priroda kriva prema drutvu za tu tetu i to joj se upisuje u dug; ta re prilino verno prenosi jedan sutinski pojam Bororoa, mori. Kad neki uroenik umre, selo organizuje kolektivni lov; on pada u dunost onoj polovini kojoj nije pri padao pokojnik: to je pohod protiv prirode, a cilj mu je da se ubije neka velika ivotinja, ako je mogue jaguar, ija e koa, kande i onjaci biti mori umrlog. U trenutku kad sam doao u Kearu upravo je umro jedan uroe nik, naalost u drugom selu. Nisam, dakle, video dvostruki pogreb koji se sastoji, prvo, u polaganju tela u jarugu pokrivenu granama usred sela, sve dok se meso ne raspadne, zatim u pranju kostura u reci, njegovom bojenju i ukraavanju mozaicima od nalepljenog perja i, na kraju, u po laganju u korpu i sputanju na dno jezera ili reke. Sve druge ceremonije kojima sam prisustvovao odigravale su seu skladu s tradicijom, ukljuu jui i obredno zasecanje sopstvene koe koje obavljaju srodnici na me stu gde je iskopan privremeni grob. Na moje aljenje, kolektivni lov je prireen dan uoi mog dolaska ili moda upravo tog istog popodneva, ne znam; ali pouzdano znam da nisu nita ubili. Za pogrebni ples upotrebljena je jedna stara koa jaguara. ak pretpostavljam d a j e naa irara na brzinu prisvojena da zameni izostali plen. teta je to nikad nosu pri stali da mi to kau: akoje uistinu bilo tako, imao sam pravo da postanem voa lova koji predstavlja duu umrlog. Mogao sam od njegove porodi ce dobiti traku od ljudske kose ipoari, tajanstvenu frulu: to je mala tikva oblepljena perjem i pobodena poput barjaka na pisak od bambusove tr ske, kojom se svira nad plenom i koja se zatim privruje uz njegovu kou. Mogao sam, kao stoje propisano, da razdelim meso, kou, zube i kande pokojnikovim roacima, a oni bi mi za uzvrat dali ceremonijalni luk i strele, drugu frulu koja obeleava moju funkciju i ogrlicu od kolj ki. Morao bih se, svakako, obojiti u crno, kako me ne bi prepoznala zla dua koja je odgovorna za smrt; ona je, po zakonu mori, ovaploena u ubijenoj ivotinji i predstavlja obeteenje za pokojnika, ali j e p u n a osvet nike mrnje prema izvriocu obreda. Naime, ta ubilaka priroda je, u izvesnom smislu, ljudska. Ona deluje preko posebne vrste dua koje joj neposredno pripadaju i koje nisu dotaknute drutvom. Ranije sam pomenuo da sam kolibu delio s jednim vraem. Vra bari - predstavlja posebnu kategoriju ljudskih bia, koja ne pripadaju potpuno ni fizikom univerzumu ni drutvenom svetu, ve imaju ulogu posrednika izmeu te dve sfere. Nije pouzdano utvreno, ali je mogue da se svi vraevi raaju u polovini Tugare; moj je izvesno bio poreklom
184
Klod Levi-Stros
Tugare, p o s t o j e naa koliba bila Cera, a on je iveo, kao to treba, kod svoje ene. Bari se postaje po pozivu, esto nakon otkrovenja iji je osnovni motiv savez izmeu nekih lanova jedne vrlo sloene zajednice zlih ili prosto stranih duhova, delimino nebeskih (dakle, onih koji upra vljaju astronomskim i meteorolokim pojavama), delimino ivotinjskih, a delimino podzemnih. Ta bia, iji se ukupni broj redovno uveava duama umrlih vraeva, odgovorna su za kretanje zvezda, vetra i kie, za bolest i za smrt. Njihovi opisi su razliiti, ali uvek zastraujui: pokrive ni gustom dlakom, imaju rupe na glavi kroz koje izlazi dim kad pue; vazduna udovita nesrazmerno dugake kose i noktiju koja isputaju kiu kroz oi i nozdrve; jednonogi stvorovi s ogromnim stomacima i dlakavim telima slepih mieva. Bari je asocijalna linost. Line veze s jednim ili nekolicinom du hova daju mu neke posebne povlastice: pomo natprirodnih sila kad sam krene u lovaki pohod, sposobnost da se preobrazi u ivotinju, poznava nje bolesti i dar proricanja. Lovina i prvi plodovi iz vrtova ne smeju se jesti pre no to vra dobije svoj deo. Taj deo je zapravo mori koji ivi duguju duhovima umrlih; on u sistemu ima simetrinu i obrnutu ulogu od pogrebnog lova o kojem sam maloas govorio. Ali bari je u vlasti jednog ili vie duhova-zatitnika. Oni se njime slue da bi se otelovili; kad duh ude u njega, bari doivljava transeve i grenja. U zamenu za zatitu koju mu prua, duh sve vreme nadgleda vraa, i on je pravi vlasnik ne samo njegovih dobara, ve i njegovog tela. Vra odgovara pred duhom kad polomi strelu ili neki sud i kad oteti ili odsee nokte ili kosu. Nita od svega toga ne srne se unititi niti baciti, te bari stalno za sobom vue krhotine svog prolog ivota. Stara pravnika izreka: mrtav dri ivog, ovde nalazi jedno strano i nepredvieno zna enje. Veza izmeu vraa i duha toliko je puna ljubomore dajedan od ta dva ugovorna partnera - nikad se ne zna koji - postaje na kraju sluga, a drugi gospodar. Vidimo, dakle, da se za Borore fiziki svet sastoji od sloene hije rarhije individualnih moi. Njihova lina priroda je jasno izraena, ali ostali atributi nisu: naime, te moi su, u isti mah, stvari i bia, ivi i mrtvi. U drutvu su vraevi ona karika koja povezuje ljude i taj vieznani svet zlih dua, u isti mah osoba i predmeta. Socioloki univerzum ima sasvim drukije osobine od fizikog. Due obinih ljudi (to jest, onih koji nisu vraevi) ne poistoveuju se s prirodnim silama, ve opstaju kao drutvo; ali, s druge strane, one gube svoj lini identitet da bi se stopile u kolektivno bie, aroe; tu re, kao i staru bretonsku re anaon treba svakako prevesti izrazom drutvo dua. To drutvo se, zapravo, sastoji iz dva dela jer se due posle pogreba rasporeuju u dva sela, jedno na istoku, drugo na zapadu; nad svakim od
Bororo
185
njih bdi jedan obogotvoreni junak bororovskog panteona: na zapadu, stariji Bakororo, a na istoku, mlai Itubore. Treba napomenuti da osa istok-zapad odgovara toku Rio Vermelja. Verovatno je, dakle, da postoji veza, dodue jo nejasna, izmeu dvojnosti sela mrtvih i sekundarne podele sela na uzvodnu i nizvodnu polovinu. Dok je bari posrednik izmeu ljudskog drutva i zlih dua, indivi dualnih i kosmikih (videli smo da su due mrtvih vraeva sve to isto vremeno), postoji i posrednik izmeu drutva ivih i drutva mrtvih, ko je je blagonaklono, kolektivno i antropomorfno. To je "Gospodar puta dua" ili aroettowaraare. On se razlikuje od vraa po svom antitetikom karakteru. Te dve vrste posrednika plae se jedna druge i uzajamno se mrze. Gospodar puta nema prava da prima darove; on se mora strogo pridravati odreenih pravila: nekih zabrana u ishrani i velike skromno sti u odevanju. Zabranjeni su mu ukrasi i odea ivih boja. S druge stra ne, ne postoji nikakav savez izmeu njega i dua: one su uvek s njim i u izvesnom smislu su mu imanentne. Umesto da ga zaposedaju tokom tran sa, one mu se javljaju u snovima; ponekad ih on priziva, ali samo za dobrobit druge osobe.
itfiEifitfrtfiffiffr"
SI. 27 - Bor oro crtei kultnih predmeta.
Dok bari predvia bolest ii smrt, Gospodar puta se stara o bolesni bari predvia bolest smrt, ku i lei ga. Kau da se bari, izraz fizike nunosti, ponekad potara da leci ga. Kau da se bari, ubrza ispunjenje svojih zlokobnih predvianja i prekrauje ivot bole snicima koji su odve oklevali da ih potvrde. Ali nikako ne treba smet nuti s uma da pripadnici plemena Bororo zamiljaju odnose izmeu smr ti i ivota drukije nego mi. Za jednu enu koja je drhtala u groznici u Za uglu svoje kolibe rekli su mi da je mrtva, sto je svakako znailo da j e su mi d a j e mrtva, s t o j e svakako znailo d a je smatraju izgubljenom. Najzad, to veoma podsea na nain gledanja na-
186
Klod Levi-Stros
ih vojskovoa, koji reju "gubici" oznaavaju i mrtve i ranjene. Sa sta novita neposredne sposobnosti za delovanje, to izlazi na isto, iako ra njenik smatra nesumnjivom prednou injenicu da nije na spisku po kojnika. Konano, premda i Go spodar, kao i bari, moe da se preobrazi u ivotinju, on nikad ne uzima oblik jaguara, ljudo dera koji - dok ga ne ubiju naplauje od ivih mori koji ovi duguju mrtvima. On bira ivotinje-hraniteljke: aru koji skuplja plodove, orla-grabljivca koji lovi ribu, tapira ijim e se mesom pleme pogostiti. Bari je opsednut duhovima, aroettowaraare se rtvuje za spas ljudi. Neprijatno je ak i otkrovenje koje mu obelodanjuje njegovu misiju: on sazna je da je izabranik po smradu koji ga svuda prati i koji ne sumnjivo podsea na onaj to proima itavo selo tokom nedelja privremenog pokopavanja lesa tik ispod povrine, usred prostora za ples, ali koji se dovodi u vezu i s jednim mitskim biem, aije. To je u dovite vodenih dubina, od vratno i smrdljivo, ali srdano; ono se pojavljuje izabraniku koji mora da trpi njegova mi lovanja. Tokom pogreba, mladii premazani blatom podraavaju taj pri zor tako to grle maskiranu osobu koja predstavlja mladu duu izabrani ka. Uroenici zamiljaju aije dovoljno precizno da ga mogu predstaviti crteom, i njegovim imenom oznaavaju rombove koji svojim zujanjem najavljuju pojavu udovita i podraavaju njegove krike. Posle svega toga, ne udi nas to pogrebne ceremonije traju vie nedelja: njihove su funkcije, naime, veoma raznovrsne. One se, najpre, smetaju na dva plana o kojima smo govorili. S gledita pojedinca, sva ka smrt je prilika za rasplitanje odnosa izmeu fizikog sveta i drutva. Neprijateljske sile koje sainjavaju prirodni univerzum prouzrokovale
Bororo
187
su tetu drutvu i ona se mora nekako nadoknaditi: to je uloga pogreb nog lova. Poto gaje kolektiv lovaca osvetio i iskupio, mrtvac sad mora da se uklopi u drutvo dua. Taj zadatak obavlja roiakuriluo, velika po grebna pesma ijem sam izvoenju imao sreu da prisustvujem. U selu Bororoa poseban znaaj se pridaje jednoj svakodnevnoj rad nji: veernjoj prozivci. im padne no, upali se velika vatra na prostoru za ples, gde su se upravo okupile stareine klanova; jedan glasnik sna nim glasom proziva svaku grupu: Badeeba, "poglavice"; o Cera, "ibisovi ljudi"; Ki, "tapirovi ljudi"; Bokodori, "ljudi velikog tatua"; Bakoro (po imenu junaka Bakororo); Boro "ljudi labreta"; Evagudu, "ljudi pal me buriti"; Arore, "ljudi gusenice"; Paive, "ljudi bodljikavog praseta"; Apibore (neizvesno znaenje) 1 ... Prozvani se odazivaju i redom im se saoptavaju nareenja za sutranji dan, i dalje povienim tonom koji do pire i do najudaljenijih koliba. Uostalom, u taj as, sve, ili gotovo sve kolibe su prazne. Kad nastupanje noi otera komarce, svi mukarci izla ze iz svojih porodinih koliba u koj ima su proboravili oko est sati. Sva ki pod pazuhom nosi asuru koju e prostreti po utabanoj zemlji velikog krunog trga smetenog pored kue mukaraca, s njene zapadne strane. Tu e lei, umotan u pamuno ebe, koje je od trajnog dodira s telom premazanim urukuom dobilo narandastu boju i u kojem bi Sluba zati te teko prepoznala jedan od svojih poklona. Na vee asure polee petest mukaraca, koji jedva razmene po koju re; neki su sami na svojim prostirkama. Kreemo se zaobilazei opruena tela. Dok traje prozivka, stareine prozvanih porodica ustaju jedan za drugim, primaju uputstva i ponovo leu s licem prema zvezdama. I ene su izale iz koliba i u grupicama stoje ispred svojih vrata. Razgovor polako zamire, i u kui mu karaca, a zatim i na trgu, postepeno poinju pesme, recitacije i horovi koji e trajati ele noi; u poetku ih izvode dva-tri svetenika, a zatim se polako ukljuuju i drugi mukarci koji pristiu na mesto obreda. Pokojnik je pripadao polovini Cera; obred su, dakle, vrili stanov nici Tugare. Gomila lia nasred trga predstavljala je odsutni grob, a s njegove leve i desne strane bili su rasporeeni snopovi strela i ispred njih inije s hranom. Bilo je dvanaestak svetenika i pevaa; veina je na glavi imala ogromne ukrase od perja ivih boja, kakve su drugi nosili na zadnjici ili iznad etvorougaone lepeze od upletene trske koja je, trakom privrena oko vrata, pokrivala ramena. Neki su bili potpuno goli i pre mazani crvenom ili crnom bojom, ravnomerno ili u linijama, ili su pak bili pokriveni trakama od belog paperja; drugi su na sebi imali dugake suknje od slame. Glavni lik, koji je predstavljao mladu duu, pojavljivao
Poznavaoci jezika bororo osporili bi ili barem precizirali ove prevode; osla njao sam se samo na uroenika objanjenja.
188
Klod Levi-Stros
se u dve razliite nonje, u zavisnosti od trenutka obreda: as odeven u zeleno lie, s ogromnim ukrasom na glavi koji sam ve opisao i s preba enom jaguarovom koom koju je, kao na dvoru, iza njega pridravao pa; as potpuno go, obojen u crno, s jednim jedinim ukrasom - slamenim predmetom nalik na velike prazne naoari. Ta pojedinost je poseb no zanimljiva zato to se po slinom motivu prepoznaje Tlalok, staromeksiko boanstvo kie. Klju zagonetke moda dri pleme Pueblo iz Arizone i Novog Meksika; kod njih se due mrtvih preobraavaju u bo gove kie; pored toga, oni imaju razna verovanja povezana s arobnim predmetima koji tite oi i omoguuju svom nosiocu da postane nevi dljiv. Vie puta sam primetio da naoari jako privlae junoamerike Indijance; kad sam krenuo u svoju poslednju ekspediciju, poneo sam gomilu okvira bez stakala, koji su imali ogroman uspeh kod Nambikvara, kao da su tradicionalna verovanja pripremila uroenike da sa zado voljstvom prime tako neupotrebljive stvarice. Niko nije uspeo da obja sni slamene naoari kod Bororoa, ali je verovatno da naoari, kao i u mitovima plemena Pueblo 2 , imaju istu ulogu kao i crna boja, koja ini nevidljivim onog ko se njom premaze. Konano, butarico, duhovi koje Borore smatraju odgovornim za kiu, opisani su kao stvorenja zastrau jueg izgleda, sa istaknutim onjacima i dugim zgrenim prstima, kao i boginja voda kod Maja. Tokom prvih noi prisustvovali smo plesovima raznih klanova iz polovine Tugare: ewoddo, igra ljudi palmi;paiwe, igra ljudi bodljikavog praseta. U oba sluaja, igrai su bili od glave do pete pokriveni liem, i kako im nismo videli lice, zamiljali smo da se ono nalazi na veoj visi ni, negde u ravni perjanog ukrasa koji je dominirao nonjom; zbog toga smo nehotice likovima pridavali preterano visok stas. U rukama su dra li palmine grane ili tapove okiene liem. Izvoene su dve vrste pleso va. Prvo su plesai plesali sami, podeljeni u dva kadrila na krajevima trga; trali su jedni prema drugima viui " h o ! h o ! " i vrtei se oko sebe sve dok ne bi zamenili poetne poloaje. Kasnije su se mukim plesai ma pridruile ene i nastalo je beskrajno kolo; ono se kretalo u krug ili poskakivalo u mestu, predvoeno golim kolovoama koji su se kretali natrake tresui zvekama dok su drugi mukarci pevali uei. Posle tri dana, obredi se prekidaju da bi se pripremio drugi in: ples mariddo. Grupe mukaraca odlaze u umu da potrae zelene grane palmi: najpre e s njih poupati lie, a zatim e ih isei na prutie od tridesetak centimetara. Pomou grubo nainjenih traka od lia, uroe nici povezuju te prutie i prave dva predmeta nalik savitljivim lestvama
2 Po objavljivanju ove knjige, salezijanci su osporili moje tumaenje. Prema nji hovim izvorima, slameni krugovi predstavljaju oi neke grabljivice.
Bororo
189
dugakim vie metara. Zatim ijedne i druge lestve umotavaju oko njiho ve ose i postavljaju na bok; tako dobijaju dva puna kotura, prvi visok oko metar i po, drugi oko metar i trideset centimetara. Njihove strane se ukraavaju liem zakaenim mreom uzica od upletene kose. Ta dva kotura se zatim sveano postavljaju na sredinu trga, jedan do drugog. To su muki i enski mariddo, za iju je izradu zaduen klan Evagudu. Predvee su se obrazovale dve grupe od po pet-est mukaraca i jedna je pola ka zapadu a druga ka istoku. Pratio sam prvu grupu i pri sustvovao, na pedesetak metara od sela, njenim pripremama koje je skri vao zid od drvea. Uesnici su se okitili liem isto onako kao i plesai, i privrstili ukrase za kosu. Ali, u ovom sluaju, tajnost priprema mogla se objasniti njihovom ulogom: kao i mukarci iz druge grupe, oni su predstavljali due mrtvih koje su dole u njihovo selo sa istoka i sa zapa da da prihvate novog pokojnika. Kad je sve bilo spremno, uputili su se zvidei ka trgu, gde se ve nalazila druga grupa (zapravo, jedni su se simboliki peli uz reni tok, dok su se drugi sputali, te su zato bili bri). Bojaljivim, kolebljivim hodom udesno su izraavali svoju priro du seni; pomislio sam na Homera, na Odiseja kako s mukom dri na odstojanju sablasti koje je prizvala prolivena krv. Ali odmah potom ce remonija je postala ivahnija: mukarci su grabili jedan ili drugi marido (a oni su bili napravljeni od sveeg lia, dakle, prilino teki), podizali ga uvis i plesali pod tim teretom sve dok ga, iscrpljeni, ne bi prepustili nekom drugom. Prizor je izgubio poetni mistini karakter: bio je to va ar, gde je omladina prikazivala snagu svojih miia u atmosferi znoja, gurkanja i aljivog dobacivanja. A ipak, ta igra ije smo profane varijan te upoznali kod drugih srodnih populacija - na primer trke na tulama kod plemena Ge na brazilskoj visoravni - ovde ima najpunije religijsko znaenje: u veselom meteu, uroenici veruju da se igraju s mrtvima i da na taj nain zadobijaju pravo da ostanu u ivotu. Ta velika suprotnost izmeu mrtvih i ivih ogleda se najpre u podeli itelja sela, tokom obreda, na izvoae i gledaoce. Izvoai su po pravilu mukarci, zatieni tajnom svoje zajednike kue. U planu sela valja, dakle, videti jedno jo dublje znaenje od onog koje smo mu pripisali na sociolokom planu. Kad neko umre, polovine naizmenino igraju ulogu ivih i mrtvih, ali u toj igri terazija odraava se jedna druga, s ulogama koje su raspodeljene jednom za svagda: naime, mukarci koji ine bratstvo u kui mukaraca zapravo su simbol drutva dua, dok okol ne kolibe, vlasnitvo ena' iskljuenih iz najsvetijih obreda i, ako tako moemo rei, predodreenih da budu gledaoci, ine skup ivih gledala ca i njihovo boravite. Videli smo da je i sam natprirodni svet dvostruk jer obuhvata oblast svetenika i oblast vraa. Ovaj drugi je gospodar nebeskih i podzemnih
190
Klod
Levi-Stros
siia, poev od desetog neba (Borere veruju u mnotvo neba koja se nala ze jedna iznad drugih) sve do zemljinih dubina; sile kojima on upravlja i od kojih zavisi - rasporeene su, dakle, po vertikalnoj osi, dok svetenik, gospodar puta dua, upravlja horizontalnom osom koja spaja istok i zapad i na kojoj su smetena dva sela mrtvih. A mnogi znaci koji ukazu ju na to da bari uvek potie iz polovine Tugare, a aroettowaraare iz polovine Cera, nagovetavaju da i podela na polovine odslikava tu dvoj nost. Znaajna je i injenica da svi mitovi Bororoa prikazuju junake iz Tugare kao tvorce i demiurge, a junake iz Cere kao izmiritelje i uvare postojeeg poretka. Prvi su zasluni za postojanje stvari: vode, reka, ri ba, biljaka i proizvedenih predmeta; drugi su doveli u red stvoreni svet; oni su oveanstvo oslobodili udovita i dodelili svakoj ivotinji njenu specifinu hranu. Postoji ak i mit koji kazuje daje najvia mo nekad pripadala iteljima Tugare, koji su je se doepali na tetu Cera, kao daje urodenika misao suprotstavljanjem polovina elela da iskae prelazak iz haotine prirode u ureeno drutvo.
Klasina shema Bororo sela
Stvarna situacija
SI. 29 - Shema pojavne i stvarne drutvene strukture Bororo sela
Sad nam je jasan prividni paradoks koji doputa da se Cere, nosio ci politike i verske moi nazovu "slabima, a Tugare "jakima". Ovi dru gi su blii fizikom svetu, dok su prvi blii ljudskom, koji ipak nije jai od ta dva sveta. Drutveni poredak ne moe se u punoj meri nositi s kosmikom hijerarhijom. ak i kod Bororoa, priroda se moe pobediti
Bororo
191
samo na taj nain to e se priznati njena vlast i potovati njene fatalno sti. Uostalom, u sociolokom sistemu kakav je njihov zapravo i nema izbora: mukarac ne moe pripadati istoj polovini kao i njegov otac i njegov sin (jer je ovaj poreklom iz polovine svoje majke): on je po poreklu jednak samo dedi i unucima. Ako Cere ele da opravdaju svoju mo svojim iskljuivim srodstvom sa osnivakim junacima, oni u isti mah prihvataju da se od njih odele dodatnim razmakom od jedne generacije. U odnosu prema velikim precima, oni su "unuci", dok su Tugare "si novi". Da li su uroenici zavedeni samo logikom svog sistema, ili jo ne im drugim? Posle svega, ne uspevam da se otmem utisku da se sjajan metafiziki ples kojem sam prisustvovao svodi na jednu prilino alo snu lakrdiju. Muko bratstvo se pravi da predstavlja mrtve kako bi ivi ma stvorilo iluziju da im due dolaze u posetu; ene su iskljuene iz obreda i obmanute u pogledu njihove prave prirode, bez sumnje zato da bi se opravdala podela koja njima dodeljuje prvenstvo na osnovu bra nog stanja i mesta boravka, dok religijske tajne preputa iskljuivo mu karcima. Meutim, njihova realna ili tek pretpostavljena lakovernost ima ijednu psiholoku funkciju: da podari, u korist oba pola, emotivni i intelektualni sadraj tim marionetama ije konce mukarci inae moda ne bi tako revnosno vukli. Ne odravamo verovanje u Deda Mraza samo zato da bismo obmanuli svoju decu: njihovo oduevljenje i nas greje, pomae nam da sami sebe zavaramo i da poverujemo, zato to oni u to veruju, kako postoji jedan potpuno velikoduan svet koji nije sasvim nespojiv s realnou. A ipak, ljudi umiru i nikad se ne vraaju; i svaki drutveni poredak nalik je smrti utoliko to nam oduzima neto to nije u stanju da nam nadoknadi. Drutvo Bororo Indijanaca moe neem pouiti moralistu; potreb no je samo da on paljivo slua svoje uroenike obavetae: oni e mu opisati, onako kako su opisali i meni, taj balet u kojem se dve polovine sela obavezuju da ive i diu jedna kroz drugu; da razmenjuju ene, do bra i usluge pomno vodei rauna o uzajamnosti; da ene i udaju decu meu sobom, da uzajamno sahranjuju svoje mrtve, da jedna drugoj pru aju jemstvo daje ivot vean, daje svet spreman da pritekne u pomo i daje drutvo pravedno. Da bi potkrepili te istine i odrali ta uverenja, njihovi mudraci su izgradili velianstvenu kosmologiju, koju su oni upi sali u plan svojih sela i podelu stanovnitva. Neprestano su se sudarali s protivrenostima i neku suprotnost su prihvatali samo zato da bije pore kli u korist neke druge, presecajui i delei grupe, povezujui ih i sue ljavajui, pravei od itavog svog drutvenog ivota grb na kojem su uravnoteene simetrija i asimetrija, kao na vetim crteima kojima neka lepotica iz plemena Kaduveo, na prikriveniji nain muena istom bri-
792
Klod Levi-Stros
gom, ukraava svoje lice. Ali ta ostaje od svega toga, ta preostaje od polovina, protivpolovina, klanova, potklanovapred onim tvrenjem ko je nam, izgleda, nameu novija istraivanja? U jednom do mile volje sloenom drutvu, svaki klan podeljen jeu tri grupe: viu, srednju i niu, i nad svim pravilima lebdi ono koje obavezuje pripadnika vie grupe iz jedne polovine da se oeni pripadnicom vie grupe iz druge polovine, pripadnika srednje grupe da potrai enu u srednjoj grupi i pripadnika nie da svoj brak zasnuje u nioj; to znai da se, pod maskom bratskih institucija, selo Bororoa u krajnjoj liniji deli u tri grupe koje se uvek ene medu sobom. Tri drutva koja e, i ne znajui to, zauvek ostati razdvojena i izolovana, svako zarobljeno gordou koju ak i od njego vih sopstvenih oiju skrivaju laljive institucije, tako da svako ostaje nesvesna rtva lukavstva iju svrhu nije u stanju da otkrije. Iako su raz vili svoj sistem kao varljivu prozopopeju, pripadnici plemena Bororo nisu uspeli, nita vie od drugih, da prikriju sledeu istinu: predstava koju jedno drutvo stvara o odnosima izmeu ivih i mrtvih zapravo je nastojanje da se, na planu religijske misli, sakriju, ulepaju ili opravdaju stvarni odnosi koji vladaju meu ivima.
Nambikvara
193
Sedmi deo
NAMBIKVARA
XXIV IEZLI SVET

Etnografska ekspedicija u srednji Brazil priprema se na raskru ulica Reomir i Sevastopol Tu nalazimo na okupu prodavce odevnih i modnih predmeta na veliko; moemo se ponadati da emo otkriti stvari koje e zadovoljiti zahtevan ukus Indijanaca. Godinu dana posle posete plemenu Bororo, ispunili su se svi uslovi da postanem etnograf: naknadno dobijen blagoslov Levi-Brila, Mosa i Rivea; izloba mojih zbirki u jednoj galeriji u predgrau Sen-Onore; predavanja i lanci. Zahvaljujui Anriju Loijeu, koji je bio na elu omladine okupljene u Slubi naunih istraivanja, dobio sam dovoljno sredstava za neto vei poduhvat. Valjalo se najpre opremiti; tri meseca bliskog dodira sa uroenicima omoguila su mi da steknem predstavu o njihovim zahtevima, koji su, zaudo, bili slini na itavom junoamerikom kontinentu. U jednom parikom kvartu koji mi dotad nije bio nita bolje poznat nego Amazonija, odao sam se udnoj trgovini pod budnim nadzorom ehoslovakih uvoznika. Budui da o njihovoj robi nisam nita znao, nedostajali su mi tehniki termini kojima bih precizno opisao svoje potrebe. Mogao sam jedino da primenim indijanska merila. Dao sam se na biranje najsitnijih perlica.za vez, zvanih "ljunak", ije su teke niske ispunjavale police. Grizao sam ih zubima da bih proverio njihovu vrstinu; sisao sam ih da proverim postojanost njihove boje jer ne bi valjalo da se ona skine pri prvom kupanju u reci; poveavao sam vrednost svoje robe dozirajui boje prema indijanskom kanonu: prvo bela i crna; zatim crvena; daleko posle nje, uta; i za umirenje savesti, malo plave i zelene, koje e verovatno biti prezrene. Te posebne sklonosti lako se mogu objasniti. Izraujui runo sopstvene perlice, Indijanci ih utoliko vie cene ukoliko su one manje, to jest ukoliko iziskuju vie rada i vetine; kao sirovine koriste crnu ljusku
194
Klod Levi-Stros
palminih oraha i mlenobeli sedef renih koljki, i nastoje da postignu eljeno dejstvo smenjivanjem tih dveju boja. Kao i svi ljudi, i oni najvie cene ono to poznaju; imau, dakle, uspeha s crnim i belim. uto i crveno se kod njih esto oznaavaju istom reci zbog promenljivosti boje urukua koja, prema kvalitetu i stepenu zrelosti zrna, varira od utonarandaste do jarkocrvene; crvena, ipak, uiva vei ugled zbog svog intenziteta i zato stoje to boja nekih poznatih i cenjenih zrna i pera. to se tie plave i zelene, te hladne boje su u prirodi predstavljene pre svega kratkovenim rastinjem; time se moe objasniti ravnodunost uroenika prema njima i nepreciznost jezikog izraavanja tih nijansi: u nekim jezicima, plavo je poistoveeno s crnim, a u nekima sa zelenim. Igle su morale biti prilino debele kako bi se mogao udenuti jak konac, ali ne suvie jer su perlice bile male. to se tie konca, traio sam onaj jarko obojen, pre svega crven (Indijanci svoj boje urukuom), i grubo upreden, tako da se moe opaziti zanatska izrada. Sve u svemu, nauio sam da se klonim robe slabog kvaliteta: boravak kod Borora me je proeo dubokim potovanjem prema urodenikim tehnikama. ivot u divljini podvrgava p r e d m e t e estokim probama; koliko god to izgledalo paradoksalno, da ne bih izgubio poverenje primitivaca, morao sam nabaviti najbolje prekaljen elik, staklo bojeno u masi i konac koji ne bi bio ispod asti ni sedlaru na engleskom dvoru. Ponekad sam nailazio na trgovce koje je oduevljavala ta egzotika po meri njihovog znanja. Pored kanala Sen-Marten, jedan proizvoa udica ustupio mi je po niskoj ceni sve najbolje primerke koji su mu preostali iz serija. Godinu dana sam nosao kroz ikaru vie kilograma udica koje niko nije eleo jer su bile premalene za ribe dostojne ama zonskih ribara. Konano sam ih se otarasio na bolivijskoj granici. Sva ta roba imala je dvostruku namenu: da slui kao poklon i kao predmet razmene sa Indijancima, ali i da obezbedi namirnice i usluge u zabitim podrujima u koja trgovci retko zalaze. Kad sam pri kraju ekspedicije ostao bez sredstava, uspeo sam da produim boravak za nekoliko nedelja tako to sam otvorio prodavnicu u jednom seocetu sakupljaa kauuka. Lokalne prostitutke kupovale su od mene ogrlicu za dva jajeta, i to ne bez cenkanja. Nameravao sam da provedem punu godinu dana u ikari i dugo sam birao oblast. Ne slutei da bi rezultat mogao biti suprotan mom naumu, vie eljan da razum em Ameriku nego da produbim znanje o ljudskoj prirodi na osnovu prouavanja nekog posebnog sluaja, odluio sam se za neku vrstu preseka kroz brazilsku etnografiju - i geografiju tojest daprokrstarim zapadni deo visoravni, od Kujabe do Rio Madeire. To je doskora bilo najneistraenije podruje Brazila. Istraivai iz Sao Paula iz XVIII veka nisu zalazili dalje od Kujabe, jer su strahovali od
Nambikvara
195
pustoi predela i divljatva Indijanaca. Poetkom XX veka, hiljadu i petsto kilometara koj i su razdvajali Kujabu od Amazona i dalje su bili zabranjena zemlja, te je najjednostavniji put od Kujabe do Manausa ili Belema na Amazonu vodio kroz Rio de aneiro, a zatim na sever, preko mora i ua reke. Tek 1907. godine, general (tada pukovnik) Kandido Marijano da Silva Rondon otpoeo je prodor na koji je utroio osam godina ispunjenih istraivanjima i postavljanjem telegrafske linije od stratekog znaaja koja je prvi put, preko Kujabe, povezala saveznu prestonicu s graninim seditima na severozapadu. Izvetaji Rondonove komisije, koji jo nisu objavljeni u celosti, nekoliko generalovih predavanja, uspomene Teodora Ruzvelta koji ga jepratio najednoj od ekspedicija i, na kraju, ljupka knjiga mnogo aljenog Roket-Pintoa (tada direktora Nacionalnog muzeja) naslovljena Rondonija (1912) pruali su oskudna obavetenja o primitivnom stanovnitvu ot krivenom u tom podruju. Ali, posle Rondonovog poduhvata na visoravan se vratilo staro prokletstvo. Nijedan profesionalni etnograf nije tamo zaao. Zbog toga je izgledalo tako izazovno pratiti telegrafsku liniju, ili ono s t o j e od nje ostalo, saznati ko su zapravo Nambikvare i, dalje ka severu, one zagonetne populacije koje je Rondon tek pomenuo, a koje posle njega niko nije video. Godine 1939, interesovanje koje je dotad bilo ogranieno na pri morska plemena i na velike gradove pored reka, tojest na tradicionalne puteve prodiranja u unutranjost Brazila, poelo je da se pomera ka Indijancima sa visoravni. Boravei u plemenu Bororo, uverio sam se u izuzetan stepen prefinjenosti, na sociolokom i religijskom planu, onih plemena ija je kultura nekad smatrana vrlo grubom. Postali su dostupni i prvi rezultati istraivanjajednogNemca koga vie nema: KurtaUnkela, koji je prihvatio uroeniko ime Nimuendaju i koji je, posle vie godina boravka u selima iz grupe Ge srednjeg Brazila, potvrdio da Bororo nije usamljena pojava ve pre varijacija na osnovnu temu zajedniku svim tamonjim populacijama. Savane srednjeg Brazila su, dakle, gotovo dve hiljade kilometara ka unutranjosti nastanjene preivelim ostacima jedne izrazito jednorodne kulture; ona se odlikuje zjednikim jezikom izdeljenim na dijalekte i relativno niskim nivoom materijalnog ivota koji odudara od vrlo razvijenog-drutvenog ureenja i religijske misli. Moda bi u njima trebalo videti prve stanovnike Brazila, koji su bili zaboravljeni u svojoj ikari ili koje su, malo pre no to su otkriveni, potisnule u najsiromanije predele neke ratoborne grupe neznanog porekla tokom svojih osvajakih pohoda na obalu i rene doline? Putnici iz XVI veka su svuda uz obalu nailazili na predstavnike velike kulture Tupi-Gvaranija, koji su nastanjivali i gotovo itav Paragvaj i tok Amazona ocrtavajui isprekidan prsten prenika tri hiljade
196
Klod Levi-Stros
kilometara koji se prekidao tek na paragvajsko-bolivijskoj granici. Ti Tupiji, maglovito srodni Astecima, to jest narodima koji su se kasno nastanili u dolini Meksika, i sami su bili skoranje pridolice; oni su se rasporeivali po dolinama u unutranjosti Brazila sve do XIX veka. Moda su poeli da se doseljavaju nekoliko vekova pre otkria Amerike, podstaknuti verovanjem da negde postoji zemlja bez smrti i zla. U to su jo verovali pri kraju svojih seoba, kad su u malim grupama izbili na obalu Sao Paula; napredovali su predvoeni svojim vraevima igrajui i pevajui slavopojke zemlji u kojoj se ne umire i postei tokom dugih perioda da bije zasluili. U svakom sluaju, u XVI veku su silom otimali obalu od njenih ranijih stanovnika, o kojima malo znamo, ali koji bi mogli biti naa plemena iz grupe Ge. Na severozapadu Brazila, Tupiji su iveli u susedstvu drugih naroda: Karaiba, ili Kariba, koji su imali veoma slinu kulturu, uprkos razliitom jeziku, i koji su krenuli u osvajanje Antila. Tu je ivela i prilino tajanstvena grupa Aravak: starija i prefinjenija od drugih, ona je inila veinu antilskog stanovnitva i protezala se sve do Floride; razliita od grupe G e p o visokoj materijalnoh kulturi, naroito keramici i rezbarenom drvetu, ona joj je bila bliska po drutvenom ureenju koje je, po svemu sudei, pripadalo istoj vrsti. Karibi i Aravaci su izgleda prodrli na kontinent pre Tupija: u XVI veku bili su gusto naseljeni u Gijani, na uu Amazona i na Antilima. Ali, male kolonije su do danas opstale u unutranjosti na pritokama desne obale Amazona, rekama ingu i Gvapore. Potomke Aravaka nalazimo ak i u visokoj Boliviji. Oni su verovatno doneli keramiku vetinu plemenu Mbaja-Kaduveo: znamo da Gvane, koje su ovi porobili, govore jednim dijalektom Aravaka. Dok sam prelazio najslabije poznat deo visoravni, nadao sam se da u u savani nai najzapadnije predstavnike grupe Ge i da u u dolini Madeire moi da prouavam neistraene tragove tri druge jezike porodice na granicama njihovog velikog migracionog prodora: u Amazoniji. Moja nada se samo delimino ispunila zbog nae pojednostavljene predstave o prekolumbovskoj istoriji Amerike. Danas, posle nedavnih otkria i godina koje sam posvetio prouavanju severnoamerike etnografije, shvatam da se zapadna hemisfera moraposmatrati kao jedna celina. Drutveno ureenje i religijska verovanja grupe Ge ponavljaju se kod svih plemena u umama i prerijama Severne Amerike; uostalom, ve odavno su uoene slinosti izmeu grupe plemena Cako (poput Gvajakurua) i ravniarskih plemena Sjedinjenih Drava i Kanade, ali iz toga nisu izvedeni zakljuci. Civilizacije Meksika i Perua su svakako komunicirale vie puta u svojoj istoriji zahvaljujui plovidbi du obala Tihog okeana. Sve to je bilo pomalo zanemareno zato stoje amerikim prouavanjima dugo dominiralo uverenje da se prodiranje na kontinent
Nambikvara
197
zbilo u novije doba, u najboljem sluaju pet-est hiljada godina pre nae ere, i da su njegovi akteri bile iskljuivo azijske populacije koje su pristigle kroz Beringov moreuz. Morali smo, dakle, da objasnimo kako su ti nomadi za samo nekoliko hiljada godina uspeli da predu s jednog kraja zapadne hemisfere na drugi i da se prilagode klimatskim razlikama; kako su otkrili, a zatim i oplemenili i rasprostrti po ogromnim podrujima divlje sorte koje su u njihovim rukama postale duvan, pasulj, manioka, slatki krompir, krompir, kikiriki, pamuk i, pre svega, kukuruz; i na kraju, kako su nastale i kako su se razvijale uzastopne civilizacije u Meksiku, Centralnoj Americi i Andima, iji su daleki naslednici bili Asteci, Maje i Inke. Da bismo to postigli, morali smo umanjiti svako otkrie tako da stane u interval od nekoliko stotina godina: prekolumbovska istorij a Amerike postala je niz kaleidoskopskih slika u koji je hir teoretiara svaki as umetao nove prizore. Kao da su specijalisti s one strane Atlantika teili da nametnu urodenikoj Americi ono odsustvo dubine kojim se odlikuje savremena istorij a Novog sveta. Te perspektive su uzdrmala otkria koja su pomerila znatno unazad datum ovekovog prodiranja na kontinent. Znamo da je ovek tad poznavao i lovio faunu koje tu danas vie nema: kopnenog lenjivca mamuta, kamilu, konja, drevnog bizona i antilopu; uz njihove kosti pronaeni su oruje i kamene alatke. Prisustvo nekih ivotinja na mestima kakvo je dolina Meksika podrazumevalo je klimatske uslove veoma razliite od dananjih; za takvu promenu bilo je potrebno vie hiljada godina. Korienje radioaktivnosti za odreivanje datuma arheolokih ostataka dovelo je do istog zakljuka. Treba, dakle, priznati daje ovek bio u Americi pre najmanje 20.000 godina; na nekim mestima gajio je kukuruz pre tri hiljade godina. irom Severne Amerike razbacani su ostaci stari deset do dvanaest hiljada godina. Istovremeno, merenjem radioak tivnosti ugljenih naslaga ustanovljeno je da su najvaniji arheoloki ostaci na kontinentu za 500 do 1500 godina stariji nego to se pretpostavljalo. Poput japanskog cvea od sabijenog papira koje se rascvetava kad ga stavimo u vodu, prekolumbovska istorij a Amerike dobij a zapreminu koja joj je nedostajala. Meutim, ta injenica nas suoava s tekoom obrnutom od one s kojom su se sreli nai prethodnici: kako potpuniti te ogromne periode? Jasno nam je da se kretanje stanovnitva koje sam upravo pokuao da opiem nalazi na povrini zbivanja, i dajevelikim civilizacijama Meksika i Andaprethodilo neto drugo. U Peruu i u razliitim podrujima Severne Amerike ve su otkriveni ostaci prvih stanovnika: plemena koja se nisu bavila poljoprivredom; za njima su dola seoska i povrtarska drutva kojajo nisu poznavala ni kukuruz ni grnariju; zatim se pojavljuju grupe
198
Klod Levi-Stros
koje teu kamen i obraduju dragocene metale u slobodnijem i nadahnutijem stilu od svih kasnijih. Verovali smo da se itava amerika istorija rascvetala i iscrpla sa Inkama iz Perua i Astecima iz Meksika; meutim, oni su od tih ivih izvora jednako daleko kao to je na stil "ampir" daleko od Egipta i Rima koje je toliko podraavao: u sva tri sluaja posredi su totalitarne umetnosti, lakome na ogromna dostignua ostvarena zahvaljujui surovosti i siromaenju, izraz drave koja tei da potvrdi svoju mo i koja ne koristi sredstva za sopsrveno kulturno uzdizanje, ve za neto drugo (rat ili administraciju). ak i spomenici Maja izgledaju kao raskona dekadencija jedne umetnosti koja je svoj vrhunac dostigla hiljadu godina ranije.
5/.
30-31 - Nekadanji Meksikanci. Levo; jugoistoni Meksiko (Ameriki prirodnjaki muzej); desno: Meksiki zaliv (Izloba meksike umetnosti, Pariz 1952).
Odakle su doli osnivai? Poueni krahom nekadanjih izvesnosti, moramo priznati da o tome ne znamo nita. Kretanje stanovnitva u podrujuBeringovogmoreuzabilojeveomasloeno: Eskimi suunjemu uestvovali u novije vreme; oko hiljadu godina ranije prethodili su im paleo-Eskimi, ija kultura podsea na drevnu Kinu i Skite; a tokom vrlo dugog perioda, moda od osmog milenijuma do poetka hrianske ere, tu su ivele razliite populacije. Po skulpturama koje dopiru do prvog milenijuma pre nae ere znamo da su stari stanovnici Meksika pripadali fizikim tipovima vrlo razliitim od onih koje nalazimo medu dananjim Indijancima: debeli orijentalci osavih, neizraajnih lica i bradati mukarci orlovskih crta koje podseaju na renesansne profile. Radei s drukijim materijalima, genetiari potvruju da najmanje etrdeset biljnih vrsta, koje su u prekolumbovskoj Americi sakupljane u divljem stanju ili
Nambikvara
199
oplemenjene, imaju isti hromozomski sastav kao i odgovarajue vrste u Aziji, ili pak sastav koji je iz nj ih izveden. Trebali iz toga zakljuiti daje kukuruz, koji se nalazi na toj listi, doao iz jugoistone Azije? Ali, kako je to mogue ako su ga Amerikanci gajili ve pre etiri hiljade godina, u vreme kad je vetina plovidbe izvesno bila tek u povoju? ak i ako ne prihvatimo smele Hejerdalove hipoteze o nastanjivanju amerikih uroenika u Polineziji, posle putovanja Kon-Tikija moramo priznati da su prekopacifiki kontakti mogli da se dogaaju, i to esto. Ali u vreme kad su u Americi ve cvetale visoke civilizacije, poetkom prvog milenijuma pre nae ere, pacifika ostrva bila su nenastanjena; u najmanju ruku, nismo pronali nita to bi bilo tako staro. S one strane Polinezije, valjalo bi, dakle, usmeriti pogled ka Melaneziji, moda ve nastanjenoj, i ka itavoj azijskoj obali. Danas smo sigurni da se nikad nisu prekidale veze izmeu Aljaske i Aleuta, na jednoj strani, i Sibira na drugoj. Iako nisu poznavali metalurgiju, stanovnici Aljaske upotrebljavali su gvozdena orua poetkom hrianske ere; ista keramika nalazi se od podruja velikih amerikih jezera do srednjeg Sibira, kao i iste legende, isti obredi i isti mitovi. Dok je Zapad iveo okrenut sebi, sve druge seveme populacije, od Skandinavije do Labradora, preko Sibira i Kanade, odra vale su izgleda najtenje dodire. Ako utvrdimo da su Kelti preuzeli neke od svojih mitova od te subarktike civilizacije o kojoj ne znamo gotovo nita, moi emo da objasnimo injenicu d a j e mitovima Indijanaca iz severnoamerikih uma srodniji ciklus o Gralu nego bilo koji drugi mitoloki sistem. A verovatno nije sluajno ni to to Laponci uvek podiu kupaste atore istovetne indijanskim. Na jugu azijskog kontinenta, amerike civilizacije bude drukije odjeke. Grupe stanovnitva s junih granica Kine, koje su Kinezi smatrali varvarima, a jo vie primitivna plemena Indonezije pokazuju izvanredne slinosti sa Amerikancima. U unutranj osti B ornea prikupili smo mitove koji se ne mogu razlikovati od nekih najrasprostranjenijih mitova Severne Amerike. A strunjaci su odavno skrenuli panju na slinosti izmeu arheolokih dokumenata koji potiu iz jugoistone Azije i onih koji pripadaju protoistoriji Skandinavije. Postoje, dakle, tri podruja: Indo nezija, ameriki severoistok i skandinavske zemlje, koja obrazuju neku vrstu trigonometrijskih taaka prekolumbovske istorije Novog sveta. Zar ne bismo mogli zamisliti d a j e taj presudni dogaaj u ivotu oveanstva, to jest pojava neolitske civilizacije - s a irenjem grnarstva i tkanja, poetkom obraivanja zemlje i uzgajanja ivotinja i prvim pokuajima u metalurgiji - koja je u poetku bila ograniena na Stari svet izmeu Dunava i Inda, del ovo kao podsticaj na manje razvijene narode Azije i Amerike? Teko je razumeti poreklo amerikih civilizacija ako se ne prihvati hipoteza o intenzivnoj aktivnosti na svim pacifikim
200
Klod
Levi-Stros
obalama - azijskim i amerikim - koja se rasprostirala zahvaljujui plovidbi du obala tokom vie milenijuma. Nekad smo prekolumbovskoj Americi odricali istorijsku dimenziju zato to je postkolumbovska Amerika nije imala. Ostaje nam, moda, da ispravimo jo jednu greku, to jest verovanje da je Amerika tokom dvadeset hiljada godina bila odseena od itavog sveta (zato to nije bila u dodiru sa zapadnom Evro pom). Sve, naime, ukazuje na to daje velikoj atlantskoj tiini odgovaralo, du celog oboda Tihog okeana, zujanje nalik onom u konici.
SI. 32-33 Levo: Cavin, sever Perua (prema Telou); desno: Monte Alban, jug Meksika (bareljef zvani "plesai").
Kako god bilo, izgleda daje tokom prvog milenijuma pre nae ere jedan ameriki hibrid ve pustio tri mladice vrsto nakalemljene na mnotvo problematinih vrsta nastalih tokom jedne starije evolucije: u domenu sela, kultura Hopvela koja je zaposela ili zarazila Sjedinjene Drave istono od ravnica, odgovara kulturi avina sa severa Perua (a Parakas je njen odjek na jugu); dok Cavini, sa svoje strane, podseaju na prva ispoljavanja takozvane olmeke civilizacije i najavljuju razvoj Maja. U sva tri sluaja, nalazimo se pred umetnou koja izrazito brzo napreduje i ija gipkost, sloboda i intelektualna sklonost ka dvosmislenosti (kod Hopvela, kao i kod avina, neki motivi se itaju na drukiji nain kad se okrenu naopake) tek poinju da naginju geometrijskoj krutosti i
Nambikvara
201
SI. 34 Cavin, sever Perua (prema Telou).
202
Klod Levi-Stros
nepokretnosti koje obino pripisujemo prekolumbovskoj umetnosti. Ponekad pokuavam da sam sebe ubedim kako kaduveovski crtei ponavljaju tu daleku tradiciju. Da li su u toj epohi amerike civilizacije poele da se razilaze, te su Meksiko i Peru preuzeli inicijativu i na predovali dinovskim koracima dok su ostali igrali ulogu posrednika ili ak, zaostajui na putu, zapali u poludivljatvo? Nikad neemo precizno utvrditi ta se dogodilo u tropskoj Americi jer su tamonji klimatski uslovi nepovoljni za uvanje arheolokih tragova; ali uznemirava injenica da drutveno ureenje grupe Ge kao i plan sela plemena Bororo lie na one elemente tih iezlih civilizacija koje moemo rekonstruisati na osnovu prouavanja nekih iskopina iz vremena pre Inka, kakva je Tiahuanako u visokoj Boliviji. Mnogo sam se udaljio od opisa priprema za jednu ekspediciju u zapadni Mato Groso; to je, meutim, bilo neophodno da bi italac udahnuo strasnu atmosferu koja proima sva amerikanistika istraivanja, kako na arheolokom tako i na etnografskom planu. Problem je tako veliki, tragovi kojima raspolaemo tako su krhki i nepouzdani, prolost - u ogromnim rasponima - tako nepovratno unitena, osnova naih spekula cija tako nesigurna da i najmanje istraivanje na terenu dovodi istraivaa u stanje nestabilnosti, u kojem je razapet izmeu najskromnije rezignacije i najluih ambicija: zna daje sutina izgubljena i da se svi napori svode na grebanje po povrini; ipak, moda e naii na neki trag, udesno ouvan, iz kojeg e pokuljati svetlost? Nita nije sigurno, dakle, sve je mogue. No po kojoj se tapka odve je mrana da bismo se usudili da o njoj ita kaemo: ak ni to da e veito trajati.
SI. 35 - Hopvel, jug Sjedinjenih Drava (prema Ch. C. Villoughbiju, The Turner Group of Earthworks, Muzej Pibodi, Harvardski univerzitet, tom VIII, broj 3,1922).
Nambikvara
203
SI. 36 - Hopvel, istok Sjedinjenih Drava (prema V. K. Murheadu, The Hopewell mound... Muzej Fild, ikago, Antropoloke sveske, tom VI broj 5, 1922).
204 XXV
Klod Levi-Stros
U SERTAOU
U Kujabi, u koju sam se vratio posle dve godine, pokuavam da saznam u kakvom je stanju telegrafska linija na petsto-esto kilometara od grada. U Kujabi mrze tu liniju iz vie razloga. Od osnivanja grada u XVIII veku, retki kontakti sa severom zbivali su se u pravcu srednjeg toka Ama zona, renim putem. Da bi doli do svog omiljenog stimulativnog sred stva, gvarane, itelji Kujabe slali su piroge rekom Tapaos u pohode koji su trajali vie od est meseci. Gvarana je vrsta masa smee boje, koju gotovo iskljuivo pripremaju Indijanci Maue od zdrobljenog ploda lijane Paullinia sorbilis. Zbijena kobasica od te mase nosi se u torbi od jelenske koe i strue pomou koatog jezika ribepirarucu. Te pojedi nosti su vane zato to bi upotreba metalne trenice ili neke druge koe liila dragocenu supstancu vrednih svojstava. U istom duhu, itelji Kuja be smatraju da upleten duvan mora da se kida i mrvi rukom, jer bi prili kom seenja noem mogao izvetriti. Prah gvarane sipa se u zaeerenu vodu u kojoj pliva ne rastvarajui se: zatim se pije ta meavina s blagim okoladnim ukusom. Nikad nisam osetio nikakvo njeno dejstvo, ali kod stanovnika srednjeg i severnog Mato Grosa, uloga gvarane se moe uporediti sa onom koju na jugu ima mate. Svojstva gvarane opravdavala su veliki trud i napore da se do nje doe. Pre no to se zae u brzake, na obali se ostavlja nekoliko ljudi sa zadatkom da iskre deli ume i zaseju kukuruz i manioku. Tako je eks pedicija u povratku nalazila svee namirnice. Ali otkako se razvila parna plovidba, gvarana je bre i u veim koliinama stizala u Kujabu iz Rio de Zaneira, odakle su je priobalni trgovci od Manausa i Belema prevozi li morem. Ekspedicije du Tapaosa pripadale su, dakle, junakoj, napo la zaboravljenoj prolosti. Ipak, kad je Rondon najavio da e otvoriti severozapadnozapadnu oblast za civilizaciju, te uspomene su oivele. Bila su donekle poznata dva pristupa visoravni gde su dva stara naselja, Rosario i Dijamantino, smetena na sto, odnosno sto sedamdeset kilometara severno od Kujabe, vodila uspavan ivot otkad su presuile zlatne ice i zlatonosni ljunak. Dalje je valjalo putovati kopnom, presecajui jedno za drugim gornje tokove pritoka Amazona, umesto da se niz njih sputa u pirogama: opa san poduhvat na tako dugakom putu. Oko 1900. severna visoravan jo je bila mitska oblast i ak se tvrdilo da se tu nalazi planinski venac Sera do Norte, koji veina geografskih karata i danas pominje. To neznanje, udrueno s jo sveim priama o osvajanju, ameri kom Dalekom zapadu i potrazi za zlatom, ispunilo je ludim nadama sta-
Nambikvara
205
novnike Mato Grosa, pa ak i one sa obale. Nakon to su Rondonovi ljudi postavili telegrafsku icu, emigranti su pohrlili na teritorije s neslu enim blagom sa eljom da tu podignu neku vrstu brazilskog Cikaga. ekalo ih je razoaranje: pokazalo se d a j e Sera do Norte napola pusta savana ijedno od najnezahvalnijih podruja na kontinentu, slino severoistonim ukletim zemljama Brazila koje je opisao Euklides da Kunja u svom delu Os Sertes. Stavie, godine 1922. otkrie radiotelegrafije po dudarilo se s krajem radova na liniji i ovu uinilo sasvim nezanimlji vom, dodelivi joj odmah ulogu arheolokog ostatka u razvijenom nau nom dobu. Ona je, ipak, doivela svoj trenutak slave 1924. godine, kad je pobuna drave Sao Paulo odsekla federalnu vladu od unutranjosti. Zahvaljujui telegrafu, Rio je sauvao vezu s Kujabom preko Belema i Manausa. Tome je ubrzo doao kraj: nekolicina entuzijasta koji su se tamo zaputili u potrazi za poslom, napustili su liniju ili su pali u zaborav. U vreme kad sam tuda proao, oni koji su ostali ve nekoliko godina iveli su bez ikakve pomoi. Niko se nije usuivao da zatvori liniju iako ona vie nikog nije zanimala. Telegrafski stubovi su bili skloni padu, ice su zarale; oni koji su jo preostali na stanicama, bez hrabrosti i sredstava da odatle odu, lagano su se gasili izjedani boleu, glau i usamljenou. Takvo stanje je utoliko vie titalo savest itelja Kujabe to su izneverene nade ipak proizvele neki rezultat, skroman ali opipljiv: izra bljivanje osoblja linije. Svaki nametenik je, pre odlaska na poloaj, mo rao da izabere u Kujabi jednog procuradora, to jest opunomoenika koji e podizati njegovu platu i troiti je prema njegovim uputstvima. Ta uputstva su se uglavnom svodila na nabavku puanih metaka, petroleja, so li, ivaih igala i tkanine. Sva ta roba nabavljana je po visokim cenama jer su se procuradores urotili kako meu sobom tako i s libanskim tr govcima i organizatorima prevoza. Nesrenici izgubljeni u pustari nisu mogli da pomiljanju na povratak jer su se posle nekoliko godina zagli bili u neotplative dugove. Liniju je, oigledno, trebalo zaboraviti; brzo sam odustao sam od namere d a j e koristim kao bazu. Trudio sam se da pronaem penzionisane podoficire koji su bili u Rondonovoj druini, ali iz njih sam uspevao da izvuem samo turobnu jadikovku: "unpais ruim, muito ruim, mais ruim que qualquer outro... kuna zemlja, sasvim ku na, kunija no ijedna druga". Bolje mi mi bilo daje zaobiem. A tu je bilo i pitanje Indijanaca. Godine 1931. telegrafsku stanicu Paresis, smetenu u relativno prometnom podruju, trista kilometara se verno od Kujabe i samo osamdeset kilometara od Dijamantina, napali su i unitili nepoznati Indijanci; oni su doli iz doline Rio do Sangve, koja je smatrana nenastanjenom. Ti divljaci su bili nazvani Beicos de pau, drvene njuke, zbog okruglih ploica koje su kaili na donju usnu i na
206
Klod Levi-Stros
ui. Otad se njihovo pojavljivanje ponavljalo u neredovnim vremenskim razmacima, tako daje staza morala da se pomeri osamdesetak kilometa ra junije. to se tie Nambikvara, nomada koji su povremeno poseivali stanicu od 1909, njihovi odnosi s belcima odlikovali su se promenljivom sreom. U poetku prilino dobri, postepeno su se pogoravali do 1925, kad su uroenici pozvali sedmoricu radnika da ih posete u njiho vom selu, a ovi se otud nisu vratili. Od tada su se Nambikvare i osoblje linije izbegavali. Godine 1933, jedna protestantska misija smestila se nedaleko od stanice uruena; odnosi su se vrlo brzo zaotrili, po svemu sudei zato to su Indijanci bili nezadovoljni p o k l o n i m a - izgleda, nedo voljnim-kojima su ih misionari nagradili za pomo pri izgradnji kue i zasadivanju vrta. Nekoliko meseci kasnije, jedan Indijanac u groznici doao je u misiju, gde su mu naoigled svih dali dve tablete aspirina koje je on progutao; posle toga okupao se u reci, dobio modani udar i umro. Kako se Nambikvare izvrsno razumeju u otrove, zakljuili su daje nji hov drug ubijen: izvrili su osvetniki napadu kojem je masakrirano est lanova misije, medu njima i jedno dvogodinje dete. Ekspedicija koja je krenula u pomo iz Kujabe nala je u ivotu samo jednu enu. Njena pria, onako kako su mi je ponovili, potpuno se podudara sa onom koju sam uo od napadaa, mojih pratilaca i obavetaa tokom vie nedelja. Posle tog incidenta usledili su jo neki i atmosfera du linije ostala je zategnuta. im bih u Potanskoj direkciji Kujabe uspeo da stupim u kontakt s glavnim stanicama (a za to je svaki put bilo potrebno vie da na), dobijali smo najneprijatnije vesti: ovde su Indijanci zapretili; tamo ih nisu videli ve tri meseca, stoje rdav znak; na nekom drugom mestu, gde su nekad radili, odmetnuli su se i postali bravos, divlji, itd. Samo jedan znak davao je malo ohrabrenja ili m i j e barem tako predstavljen: tri jezuitska oca pokuala su da se nastane u urueni, na granici zemlje Nambikvara, esto kilometara severno od Kujabe. Uvek sam mogao ta mo da odem, da od njih dobijem obavetenja i da zatim konano odlu im ta u i kako u. Proveo sam, dakle, mesec dana u Kujabi pripremajui se za ekspe diciju; poto su mi odobrili da poem, odluio sam da idem do kraja: est meseci putovanja u sunoj sezoni, preko visoravni koju su mi opisa li kao pustu, bez ispae i bez divljai; trebalo se, dakle, snabdeti svim namirnicama, ne samo za ljude, ve i za mazge na kojima emo jahati do doline Madeire, odakle emo moi da nastavimo u pirogama: naime, mazga koja se ne hrani kukuruzom nee biti dovoljno jaka da izdri pu tovanje. Za prenos namirnica bili su nam potrebni volovi, koji su otpor niji i zadovoljavaju se onim to nau: suvom travom i liem. Ipak, mo rao sam raunati s tim da e neki od mojih volova uginuti od gladi i umora, dakle, valjalo je obezbediti i rezervne. A kako su za njihovo vo-
Nambikvara
207
enje, tovarenje i rastovarivanje bili potrebni govedari, moju trupu su uveali i oni, kao i broj kamila i koliina namirnica koje su iziskivali dodatni volovi... Bio je to zaarani krug. Konano, posle savetovanja sa strunjacima, bivim osobljem linije i vodiima karavana, zaustavio sam se na broju od petnaestak ljudi, isto toliko mazgi i tridesetak volova. Sto se tie mazgi, nisam imao izbora: u krugu od pedeset kilometara oko Kujabe nije bilo vie od petnaest mazgi na prodaju i ja sam ih sve kupio po ceni koja se godine 1938. kretala od 150 do 1000 franaka po grlu, u zavisnosti od njihove lepote. Kao voa ekspedicije, za sebe sam zadrao najvelianstveniju ivotinju: veliku belu mazgu kupljenu od nostalgi nog mesara, ljubitelja slonova o kome sam govorio. Pravi problemi poeli su sa odabiranjem ljudi: ekspedicija se u po etku sastojala od etiri osobe koje su inile nauno osoblje, i svima nam je bilo potpuno jasno da e na uspeh, naa sigurnost, pa ak i na ivot zavisiti od vernosti i sposobnosti ekipe koju budem unajmio. Po itav dan sam morao da odbacujem olo Kujabe: rdave momke i pustolove. Najzad mi je jedan stari "pukovnik" iz okoline preporuio jednog od svojih bivih govedara koji se bio povukao u neko zabaeno seoce; opi sao mi gaje kao siromanog, razboritog i dobrog. Kad sam otiao da ga posetim, osvojio me je prirodnom plemenitou, estom kod seljaka iz unutranjosti. Umesto da me poput drugih preklinje da mu dam posao i obezbedim neuvenu priliku da godinu dana redovno prima platu, po stavio mi je uslove: da sam odluuje o izboru ljudi i volova i da mu dozvolim da povede i nekoliko konja, koje je nameravao dobro da proda na severu. Ve sam kupio stado od deset volova od jednog vodia kara vana iz Kujabe, zaveden njihovim rastom i jo vie njihovim samarima i opremom od tapirove koe izraenom u starinskom stilu. Pored toga, biskup iz Kujabe nametnuo mi je jednog od svojih tienika za kuvara: posle nekoliko etapa, otkrili smo daje to jedan veado branco, beli jarac, to jest pederast koga su hemoroidi toliko muili da nije bio u stanju da se dri na konju. Bio je presrean to moe da nas napusti. Ali divni volovi (koji su upravo bili prevalili petsto kilometara, to nisam znao kad sam ih kupio) nisu vie imali ni trunke sala na telu. Jednog za drugim poi njao je uasno da mui samar koji im je gulio kou s lea. Uprkos vetini arreierosa, koa oko kime im je nestajala i otvarale su se velike krvave rane po kojima su gmizali crvi i kroz koje se mogao videti kimeni stub. Ti gnojavi kosturi bili su nai prvi gubici. Na sreu, voa ekipe, ije se ime pisalo Fulgencio a izgovaralo Frugensio, znalaki je popunio stado ivotinjama koje su naoko bile ne ugledne, ali ih je veina izdrala do kraja. to se tie ljudi, izabrao je u svom selu i okolini mladie koje je poznavao od roenja i koji su poto vali njegovo umee. Oni su uglavnom poticali iz starih portugalskih po-
208
Klod Levi-Stros
rodica nastanjenih u Mato Grosu sto ili dvesta godina i privrenih stro gim tradicijama. Koliko god da su bili siromani, svaki je imao vezeni pekir ukra en ipkom - poklon od majke, sestre ili verenice - i do kraja putovanja niim drugim nije brisao lice. A kad sam im prvi put ponudio eer da ga stave u kafu, gordo su mi odgovorili da nisu viciados, iskvareni. Imao sam s njima izvesnih tekoa jer su o svim problemima imali jednako vrsto i nepopustljivo miljenje kao i ja. Jednom sam jedva izbegao po bunu zbog sastava zalihe namirnica za put: ljudi su smatrali da e pomreti od gladi ako se sav koristan teret ne bude sastojao od pirina i pasulja. Na suvo meso su jo i mogli pristati, uprkos uverenju da nam divljai nikad nee nedostajati. Ali eer, suvo voe i konzerve izazvali su pravo zgraavanje. Bili su spremni da poginu za nas, ali su nam se grubo obraali na " t i " i nisu hteli da operu nijednu maramicu koja nije bila njihova jer je pranje rublja enski posao. Na ugovor je izgledao ovako: tokom ekspedicije, svako od njih e dobiti na zajam ivotinju na kojoj e jahati i puku; dobijae jo i hranu i pet franaka na dan tokom 1938. Poto nisu hteli da im se novac isplauje tokom putovanja, utee nih 1500 do 2000 franaka za svakog od njih su predstavljali kapital koji im je omoguavao da se oene ili da otponu sa uzgajanjem stoke... Bilo je dogovoreno da Frugensio uzme i nekoliko polucivilizovanih mladih Indijanaca iz plemena Paresi dok budemo prolazili njihovom starom teritorijom; oni su sad sainjavali -najvei deo osoblja koje je radilo na odravanju telegrafske linije, po obodima nambikvarske zemlje. Na taj nain su ekspediciju polako pripremale grupice od dva-tri oveka koji su, rasejani u seocima oko Kujabe, brinuli o nekoliko ivo tinja. Trebalo je da se okupimo jednog junskog dana 1938. na izlasku iz grada, odakle bi volovi i jahai krenuli na put predvoeni Frugensiom; oni bi nosili i deo prtljaga. Jedan teretni vo moe da ponese od 60 do 120 kilograma, u zavisnosti od svoje snage, rasporeenih s leve i desne stra ne u dva jednako teka tovara pomou drvenog samara podloenog sla mom; sve zajedno se prekriva osuenom koom. Dnevno se moe prela ziti oko 25 kilometara, ali se ivotinje moraju odmarati nekoliko dana posle svakih sedam dana hoda. Odluili smo, dakle, da ivotinje poalje mo na put ranije, to manje optereene; ja u putovati velikim kamio nom dok god to staza bude dozvoljavala, to jest do Utjartija udaljenog od Kujabe 500 kilometara na sever: to je stanica telegrafske linije na obali Rio Papagajo, ve na teritoriji Nambikvara, gde je skela odve slaba da bi se njom prevezao kamion. A onda e poeti pustolovina. Osam dana po odlasku trupe - volovski karavan se naziva tropa krenuo je i na kamion sa svojim tovarom. Nismo bili preli ni 50 kilo metara kad smo sustigli svoje ljude i ivotinje; oni su spokojno logoro-
Nambikvara
209
vali u savani dok samjaverovao d a s u veuUtjaritiju, ili barem u njego voj blizini. Tad sam se razgnevio prvi, ali ne i poslednji put. Bilo je potrebno da doivim i druga razoaranja kako bih shvatio da moja pred stava o vremenu nema nikavo znaenje u svetu u koji sam stupio. Ekspe dicijom nismo upravljali ni ja ni Frugensio, ve volovi. Te teke ivoti nje pretvarale su se u vojvotkinje o ijem se dahu, hirovima i zamoru moralo strogo voditi rauna. Vo vam ne daje na znanje d a j e umoran ili da mu je teret preteak: on postojano ide napred, a onda se najednom skljoka mrtav ili toliko iscrpljen da mu je potrebno est meseci da bi se oporavio; u tom sluaju moete ga samo ostaviti. Govedari, dakle, slua ju svoju stoku. Svaki vo ima svoje ime, koje odgovara njegovoj boji, dranju ili udi. Moje ivotinje su se zvale: Piano (muziki instrument), Massa-Barro (blatogaz), Salino (slanojed), Chicolate (moji ljudi, koji nikad nisu jeli okoladu, tako su nazivali meavinu zaeerenog toplog mleka i umanceta), Taruma (palmino drvo), Galo (veliki petao), Lavrado (cigla-crven), Ramalhete (buket), Rochedo (crvenkasti), Lambari (jedna vrsta ribe), Acanhaco (jedna ptica plave boje), Carbonate (neisti dijamant), Galal (?), Mourinho (meanac), Mansinho (malia), Correto (ispravni), Duque (vojvoda), Motor (zato to, kako mi je objasnio njegov vodi, "vrlo dobro hoda"), Paulista, Navegante (moreplovac), Moreno (smei), Figurino (uzorni), Brioso (ivahni), Barroso (zemljasti), Pai deMel (pela), Araca (jedan divlji plod), Bonito (lepi), Brinquedo (igraka), Pretinho (garavi). im vodi volova proceni da je to potrebno, itava trupa se zausta vlja. ivotinje se jedna po jedna rastovaruju, podie se logor. Ako je zemlja bezbedna, doputamo volovima da se raspre po polju; u suprot nom, ivotinje se moraju pastorear, to jest voditi na pau pod strogom prismotrom. Svakog jutra nekoliko ljudi obilazi okolinu u krugu od vie kilometara, traei smetaj za svako grlo. To se naziva compear. Vaqueiros pripisuju svojim ivotinjama naopake namere: one esto bee iz iste zlobe, sakrivaju se, nemogue ih je pronai po nekoliko dana. Zar nismo jednom stajali u mestu itavu nedelju dana zato to je jedna od naih mazgi, kako su mi rekli, otila u campo, kreui se najpre bono, a zatim natrake, na takav nain da se njeni tragovi, rastos, nisu mogli odgonetnuti? Kad se ivotinje okupe, valja pregledati njihove ozlede, namazati ih lekovitom mau i podestiti samare da tovar ne bi pritiskao rane. Za tim ih treba upregnuti i natovariti. Onda poinje nova drama: etiri-pet dana odmora dovoljni su da se volovi odviknu od slube; neki ponu da se ritaju i propinju tek to osete samar, i razbacuju na sve strane briljivo uravnoteen tovar; sve se mora poeti ispoetka. tavie, smatramo da smo imali sree kad neki tako osloboeni vo ne zadi kasom preko polja.
210
Klod Levi-Stros
U takvom sluaju, valja ponovo postaviti logor, rastovariti, pastorear, campear, itd, pre no to se sva marva ponovo okupi i ne otpone se s tovarenjem, koje se ponekad ponavlja pet-est puta sve dok najednom vrag bi ga znao zato - ne zavlada jednoduna poslunost. Jo nestrpljivijem od volova, bilo mi je potrebno mnogo nedeljada se pomirim s tim udljivim napredovanjem. Ostavljajui ivotinje iza sebe, stigli smo u Rosario Oeste, selendru od priblino hiljadu stanovni ka, veinom crnih, patuljastog rasta i guavih, nastanjenih u straarama od jarkocrvene cigle, sa svetlim krovovima od palminog drveta, zvanih casebres, rasporeenim oko pravolinijskih avenija po kojima raste korov. Seam se batice mog domaina: liila je na sobu za stanovanje, tako je briljivo bila ureena. Zemlja je bila nabijena i redovno iena, a biljke su bile rasporeene kao daje posredi nametaj u kakvom salonu: dva drveta pomorande, jedno drvo limuna, stabljika paprike, deset sto pa manioke, dva-tri chiabosa (nae bamije, neka vrsta jestivog hibiskusa), isto toliko stopa biljne svile, dva bokora rua, jedan bun banana i jedan eerne trske. Tu su, najzad, bili i mali papagaj u kavezu i tri pileta privezana za noge o jedno stablo. U tom gradiu, sveana kuhinja sastoji se od "polutki": sluili su nam jednu polovinu pileta peenu, drugu hladnu s jako zainjenim so som; jednu polovinu ribe prenu, drugu kuvanu. Na kraju, alkoholno pie od trske, cachaca, koje se pije uz obrednu formulu: cemiterio, cadeia, cachaca no e feito para uma so pessoa, to jest "groblje, zatvor i rakija (tri "c") nisu nainjeni za jednu te istu osobu". Rosario se nalazi usred ikare; njegovi itelji su nekadanji tragai za kauukom, zlatom i dijamantima, koji su bili u stanju da mi daju korisna obavetenja o na stavku putovanja. U nadi da u tu i tamo upecati neku korisnu informa ciju, sluao sam kako se moji posetioci priseaju svojih pustolovina; u tim priama nerazmrsivo su se preplitali legenda i iskustvo. Nikako nisam uspevao da poverujem da na severu postoje gatos valentes, hrabre make nastale ukrtanjem domaih maaka i jaguara. Ali moda vredi zabeleiti neto od prie jednog sagovornika, makar to, na kraju krajeva, bio samo stil, duh pustare: U palanci Bara dos Burges, u zapadnom Mato Grosu, u gornjem Paragvaju, iveoje neki curandeiro, iscelitelj koji je leio od zmijskog ujeda; prvo bi bolesnikovu podlakticu ubo zubima boe (sucuri). Zatim bi na tlu barutom iscrtao krst i zapalio ga, a bolesnik je morao da dri ruku u dimu. Onda bi iz artificia (upaljaa s kremenom, iji je trud na pravljen od iseckane arpije nabijene u rog) izvadio suvi pamuk i nato pio ga rakijom od trske, koju bi bolesnik popio. Leenje je time bilo zavreno.
Nambikvara
211
Jednog dana, voda jedne turma de poaieros (grupe skupljaa lekovite biljke hipekakuane) prisustvovao je tom leenju i zamolio je iscelitelja da saeka nekoliko nedelja dok ne stignu njegovi ljudi koji e sva kako svi eleti da se vakciniu (pet milreisa, ili pet franaka iz 1938, po oveku). Iscelitelj je pristao. U subotu ujutru zauli su zavijanje nekog psa ispred kolektivne kolibe (barraco). Voa turme poslao je jednog camarada da vidi o emu se radi: tamo se nalazila razjarena zvearka, cascavel. Naredio je iscelitelju da uhvati gmizavca, s t o j e ovaj odbio. Voa se naljutio i izjavio da odustaje od vakcinacije. Ranarnik se na to ipak odluio da ga poslua i pruio ruku ka zmiji; ova gaje ujela i on je umro. ovekkoji m i j e ispriao tu priu rekao mije daje njega curande iro vakcinisao i daje posle toga namerno pustio da ga ujede zmija kako bi proverio delotvornost tretmana; pokazalo se daje ovaj potpuno uspean. Tano je, dodao je on, da izabrana zmija nije bila otrovnica. Prenosim ovu priu zato to ona dobro ilustruje meavinu zlurado sti i prostodunosti - povodom traginih sluajeva koji se shvataju kao neznatni dogaaji svakidanjeg i v o t a - svojstvenu narodnom miljenju u unutranjosti Brazila. Ne treba brzopleto suditi o njenom kraju: on je samo prividno besmislen. Pripoveda razmilja na isti nain kao i pogla var neomuslimanske sekte Ahmadi, koga sam kasnije imao prilike da ujem, tokom veere na koju me je pozvao u Lahoreu. Ahmadi su se udaljili od pravoverja naroito tvrenjem da su svi koji su se tokom istorije proglasili za mesije (medu njih ubrajaju i Sokrata i Budu) to zaista i bili: inae bi bog kaznio njihovu drskost. Na isti nainje, nesumnjivo, razmiljao i moj sagovornik iz Rosarija: da isceliteljeva magija nije bila stvarna, natprirodne sile koje je izazivao potrudile bi se da ga demantuju i pretvorile bi u otrovnicu zmiju koja to inae nije bila. Leenje se smatra magijskim, ali se ipak proverava na eksperimentalan nain, dodue, takoe na magijskom planu. Uveravali su me da nam put do Utjartija nee prirediti nikakvih iznenaenja: u svakom sluaju, nita nalik pustolovinama koje smo doiveli pre dve godine na putu za Sao Laurensio. Meutim, tek to smo stigli na vrh planine Sera do Tombador u mesto zvano Kaiksa Furada, "buna kasa", slomio nam se jedan zupanik na poluzi za prenos. Nala zili smo se na tridesetak kilometara od Dijamantina; nai oferi su do tamo otili peice da bi telegrafisali u Kujabu; odatle je iz Rija naruen potreban deo, koji je trebalo da stigne avionom do Kujabe, i da nam zatim odmah bude dopremljen kamionom. Ako sve bude ilo kako treba, operacije e trajati osam dana i volovi e imati vremena da nas prestignu. Ulogorili smo se, dakle, na vrhu Tombadora; tom stenovitom mamuzom, koja s trista metara visine dominira dolinom Paragvaja, zavra-
212
Klod Levi-Stros
va se chapada; s druge strane, potoci ve snabdevaju vodom pritoke Amazona. Sta da radimo u toj trnovitoj savani nakon to smo pronali nekoliko drveta da o njih veemo lealjke i komarnike ako ne da spava mo, sanjamo i lovimo? Suva sezona je poela pre mesec dana; bili smo u junu; osim nekoliko slabanih padavmau avgustu, chovas de caju (koje su te godine izostale), do septembra nee biti ni kapi kie. Savana je ve poprimila svoj zimski lik: svenule i sasuene biljke, ponekad i spaljene poarima, i izmeu njih velike povrine peska pod krtim granicama. U to doba godine, retka divlja koja luta po visoravni okuplja se u nepri stupanim umarcima, capoes, iji zaobljeni vrhovi najavljuju izvore; u njima su se mogli nai mali, jo zeleni panjaci. Tokom sezone kia, od oktobra do marta, kad su padavine gotovo svakodnevne, temperatura raste: 42 do 44 danju, a nou sveije s na glim i kratkotrajnim padom pred zoru. S druge strane, sunoj sezoni svoj stvene su velike promene temperature. U ovo doba, neretko se prelazi s dnevnog maksimuma od 40 na noni minimum od 8-10. Pijui mate oko logorske vatre, sluali smo kako dva brata u naoj slubi i vozai evociraju uspomene na pustolovine u ikari. Objanjava ju nam zastoje veliki mravojed, tamandua, bezopasan u ravnici: on tu ne moe da se uspravi i odri ravnoteu. U umi se repom oslanja na drvo i prednjim apama davi sve to mu pride. Ne plai se ni nonih napada "jer spava s glavom pribijenom uz telo, tako da ak ni jaguar ne uspeva daje nade". U sezoni kia, treba uvek oslukivati divlje svinje koje kru e u krdima od pedesetak i vie; krgut njihovih vilica uje se na vie kilometara (njihovo ime, queixada, izvedeno je iz reci queixo, "podvaljak"). Lovcu koji zauje taj zvuk ne preostaje nita drugo do da pobegne; ako ubije ili rani jednu ivotinju, sve druge e slono krenuti u na pad. Najbolje mu je da se popne na drvo ili na cupim, mravinjak. Neki ovek pria kako je jedne noi, dok je putovao sa svojim bratom, zauo zapomaganje. Oklevao je da pohita u pomo jer se plaio Indijanaca. Obojica su odluili da saekaju dan, a krici su se nastavljali. U zoru su nali lovca koji je uao na stablu, okruen svinjama; puka mu je bila na zemlji. Ta pustolovina je manje tragina od udesa nekog drugog lovca ko ji je izdaleka uo a queixada i sklonio se na cupim. Svinje su ga opkolile. Pucao je sve dok mu nije ponestalo municije, a kasnije se branio maem za klanje stoke, zvanimyco. Sutradan su krenuli da ga trae i brzo su ga otkrili zahvaljujui urubusima (orlovima-leinarima) koji su kruili nad njim. Na tlu su ostale samo njegova lobanja i svinje kojima su leinari pojeli utrobu. Prelazimo na aljive prie: o jednom tragau za kauukom (seringueiro) koji je sreo izgladnelog jaguara; kruili su jedan iza drugog oko
PJambikvara
213
umske gustare sve dok se, usled ovekovog pogrenog manevra, nisu iznenada nali licem u lice. Nijedan ni drugi se nisu usuivali da mrdnu, ovek ak nije smeo ni da vikne: "Tek posle pola sata, kad gaje uhvatio gr, nehotice se pokrenuo, rukom udario o kundak puke i shvatio d a j e naoruan." Mesto je na nesreu vrvelo od insekata: osa maribondo, komaraca, piuma i borrachuda, siunih muica koje lete u rojevima i sisaju krv; bilo je i pais-de-mel, oeva meda, to jest pela. Junoamerike vrste nisu otrovne, ali kinje na drugi nain; pohlepne na znoj, one se otimaju za najpogodnija mesta, uglove usana, oi i nozdrve, gde postaju lak plen, kao da su ih opile izluevine njihove rtve; umesto da polete, mirno pri maju udarac, a njihova smrvljena tela neprestano privlae nove gladnice. Otud njihov nadimak lambe-olhos, brii-oi. To je prava napast trop ske ikare, gora od infekcije koju izazivaju komari i muice i na koju se, posle nekoliko nedelja, organizam navikne. Ali, pela znai med; njegovom sakupljanju moe se pristupiti bez opasnosti tako to e se otvoriti sklonita onih vrsta koje ive u zemlji ili to e se u kakvom upljem drvetu pronai sae s loptastim elijama velikim poput jaja. Svaka vrsta proizvodi med razliitog ukusa - j a sam ih popisao trinaest - ali su svi tako jaki da smo se ubrzo ugledali na Nambikvare i poeli da ih razblaujemo u vodi. Ti teki mirisi razlazu se postepeno, poput burgundijskih vina a njihova neobinost zbunjuje u la. Pronaao sam neto slino u jednom zainu iz jugoistone Azije koji lue lezde bubavaba i koji se plaa suvim zlatom. Trunica tog zaina dovoljna je da ispuni miomirisom itavu iniju. Vrlo mu je srodan i mi ris koji izluuje jedan francuski opnokrilac tamne boje, nazvan "oalo eni prokrust". Konano, stie spasonosni kamion s novim delom i mehaniarem koji e ga postaviti. Kreemo, prolazimo polusruenim Dijamantinom, smetenim u dolini koja se otvara prema Rio Paragvaju, ponovo se uspinjemo na visoravan - ovog puta bez neprilika - dotiemo se Rio Arinjosa, ije se vode ulivaju u Tapaos, a zatim u Amazon, i skreemo prema zapadu, prema talasastim dolinama reka Sakre i Papagajo, koje se survavaju u Tapaos s visine od ezdeset metara. U Paresi zastajemo da pre gledamo oruje koje su tu ostavili pripadnici plemena Beisos de Pau, ponovo primeeni u okolini.. Malo dalje, provodimo besanu no na mo varnom terenu, uznemireni uroenikim logorskim vatrama na nekoli ko kilometara od nas, iji se dim uspinje pravo uvis ka prozirnom nebu sune sezone. Provodimo jo jedan dan razgledajui vodopade i priku pljajui obavetenja u jednom selu Paresi Indijanaca. Zatim izbijamo na reku Rio Papagajo, iroku stotinak metara, koja po povrini zemlje valja svoje vode, duboke ali tako bistre da se kroz njih providi stenovito kori-
214
Klod Levi-Stros
to. Na drugoj strani, tuce koliba od slame i crepa: telegrafska stanica Utjarti. Istovarujemo kamion, prenosimo prtljag i namirnice na skelu. Opratamo se od vozaa. Na drugoj obali ve vidimo gola tela: Nambikvare.
XXVI
NA LINIJI
ovek koji ivi na Rondonovoj liniji moe mirne due smatrati da je na Mesecu. Zamislite teritoriju veliku kao Francuska ije su tri etvr tine neistraene, kojom krstare samo male druine nomadskih uroenika (meu najprimitivnijima na svetu) i kojom s kraja na kraj prolazi tele grafska linija. Liniju prati ovla iskrena staza, picada, jedini putokaz na sedam stotina kilometara: ako izuzmemo nekoliko izvianjakojajepreduzela Rondonova komisija prema severu i jugu, nepoznati predeli poi nju na obe strane pikade, pod pretpostavkom da se ona sama nije mestimino stopila sa ikarom. Tu je, dodue, ica; ali je ona postala izlina tek s t o j e postavljena, te njene stubove niko ne zamenjuje kad padnu i istrunu kao rtve termita ili Indijanaca koji karakteristian zvuk tele grafske linije brkaju sa zujanjem konice marljivih pela. Na nekim mestima ica se vue po zemlji ili j'e nemarno okaena na okolno bunje. Koliko god to izgledalo neobino, linija vie naglaava pusto te oblasti nego stoje naruava. Potpuno devianski predeli odlikuju se jednolinou koja njihovu divljinu potpuno liava zanimljivosti. Oni oveku ne upuuju nikakav izazov, ve se pred njim zatvaraju, uruavaju se pred njegovim pogle dom. A u pustari to se protee u beskraj, traka pikade, zgreni obrisi stubova i izokrenuti lukovi ica izmeu njih lie na nepovezane predme te koji lebde u bezljudnom predelu kao na platnima Iva Tangija. Svedoei o prolasku oveka i o uzaludnosti njegovog truda, oni jasno ocrta vaju krajnju granicu koju je ovaj pokuao da pree. Nepromiljenost poduhvata i njegova propast koja je usledila kao kazna daju ubedljivu vrednost okolnoj pustoi. Stanovnitvo linije sastoji se od stotinak osoba: sjedne strane, In dijanci Paresi, koje je nekad na licu mesta regrutovala telegrafska komi sija i koje je vojska obuila da odravaju icu i rukuju aparatima (a da pri tom nisu prestali da love pomou luka i strele); i ostali, Brazilci, koje je nekad u ove nove predele privukla nada da e u njima nai ili Eldora-
Nambikvara
215
do ili novi Divlji zapad. Jalova nada: to su dublje zalazili, "forme" dija manata postajale su sve rede. "Formama" se naziva malo kamenje koje se izdvaja po boji ili struk turi i koje najavljuje prisustvo dijamanata kao to tragovi najvaljuju i votinju: "Kad ih naemo, znamo daje dijamant tuda proao." To su emburradas, "upavi obluci";pretinhas, "male crnkinje"; amarelinhas, dukati; figados-de-gallinha, "pilea jetra"; sangues-de-boi, "bivolja krv"; feijoes-reluzentes, "svetlucavi pasulj"; dentes-de-cao, "psei zubi";/erragens, "alatke"; i carbonates, lucres, friscas de ouro,faceiras, chiconas, itd. Pored toga to nije bilo dijamanata, na toj peskovitoj zemlji koju est meseci ibaju kie, a drugih est meseci mimoilaze i najmanje padavine, ne raste nita osim vornovatog i trnovitog bunja; nema ni divlja i. Danas naputeni ostaci jednog od onih migracionih talasa, tako estih u istoriji Brazila, koje ka unutranjosti vodi oduevljena aica poletnih pustolova, vetropira i siromaha da bi ih tu ubrzo i zaboravila, odseeni od svakog dodira sa civilizovanim mestima, ti nesrenici se, svako svo jim posebnim ludilom, prilagodavaju usamljenosti na malim stanicama s nekoliko slamenih koliba, meusobno udaljenim osamdeset do sto kilo metara koji se mogu prei samo peice. Svakog jutra telegraf naas oivi: razmenjuju se novosti, neka sta nica je videla logorske vatre jedne grupe neprijateljski raspoloenih In dijanaca koji se spremaju d a j e unite, u nekoj drugoj su pre vie dana nestala dva Paresija, i oni rtve Nambikvara koji imaju utvrenu reputa ciju na liniji i koji su ih, bez sumnje, poslali na ivernada do ceu, "u nebeski zimovnik...". S crnim humorom se oivljavaju seanja na misi onare pobijene 1933. ili na onog telegrafistu koga su nali pokopanog do struka, s grudima punim strela i s manipulatorom na glavi. Naime, oso blje linije je na morbidan nain opinjeno Indijancima: oni oliavaju svakodnevnu opasnost, koju lokalna uobrazilja jo i preuveliava; u isti mah, posete njihovih malih nomadskih grupa jedina su razonoda, tavie, jedina prilika da se uspostavi neki ljudski odnos. Kad do njih doe, jednom ili dvaput godinje, nema kraja razmeni ala izmeu potencijal nih ubica i kandidata za rtve u neverovatnom argonu linije sastavlje nom, sve u svemu, od etrdeset reci, polunambikvarskih-poluportugalskih. Mimo tih zadovoljstava, od kojih se ponekad ljudi pomalo najee, svaki stareina stanice razvija sopstveni stil. Tu je zanesenjak iji ena i deca umiru od gladi jer on, kad god skine odeu da se okupa u reci, ispali pet metaka iz vinesterke da bi zastraio uroeniku zasedu spremnu da ga zakolje, koja mu se privida na obali; tako on troi dragocenu munici ju: to se zove quebrar bala, "razbijati metak". Tu je i mladi kico koji je
216
Klod Levi-Stros
napustio Rio kao student farmacije, te nastavlja da se ruga svojoj nauci na Largu do Uvidor; ali kako vie nema ta da kae, njegov razgovor se svodi na mimiku, puckanje jezikom i prstima, znaajne poglede: u nemom filmu bi dobro predstavljao "aknutog". Njima treba dodati i mu draca: taj je uspeo da odri porodicu u biolokoj ravnotei zahvaljujui jednom oporu srna koji je redovno dolazio na oblinji izvor; svake nedelje je ubijao jednu, i samo jednu ivotinju; divlja se odrala, stanica takoe, ali ve osam godina (otkad su volovski karavani prestali da dola ze, to jest otkadje obustavljeno godinje snabdevanje stanica namirnica ma) oni jedu samo srnetinu. Jezuitski oci, njih trojica, pretekli su nas za nekoliko nedelja i smestili se u blizini stanice uruena, na pedesetak kilometara od Utjartija: oni su slici dodali ivopisnost drukije vrste. Holandanin se molio Bogu, Brazilac je naumio da civilizuje Indijance, a Maaru, bivem plemiu i velikom lovcu, poveren je zadatak da obezbeduje divlja za misiju. Ubr zo po njihovom dolasku, posetio ih je stareina, jedan stari Francuz koji je ukao pri govoru i izgledao kao da dolazi iz vremena Luja XIV; po ozbiljnosti s kojom je govorio o "divljacima" - nikad nije drukije nazi vao Indijance - moglo se pomisliti da se iskrcao negde u Kanadi, na obali Kartijea ili Samplena. Tek to je stigao, Maar - koji je, izgleda, pristupio redu da bi okajao ludovanja svoje burne mladosti - zapade u jednu od onih kriza koje nai kolonisti nazivaju "bambusov udarac". Kroz zidove misije uli su ga kako vreda svog stareinu koji je, verniji nego ikad svojoj ulozi, vrio nad njim obred isterivanja avola pravei nebrojeno puta znak krsta i ponavljajui formulu: Vade retro, Satanas! Kad je konano oslobo en demona, Maaru je naloeno da provede petnaest dana na hlebu i vodi, barem simbolino, jer u urueni nije bilo hleba. Plemena Kaduveo i Bororo ine, sa razliitih razloga, ono to bi smo - ne pribegavajui igri recima - nazvali uenim drutvima; Nambikvare su navodile istraivaa da ih neopravdano smatra detinjstvom oveanstva. Smestili smo se na obodu seoceta, pod napola sruenim hangarom od slame u koji se sklanjao materijal u vreme izgradnje linije. Tako smo se nali na nekoliko metara od indijanskog logora u kojem je bilo okupljeno dvadesetak osoba podeljenih u est porodica. U toku jed nog od svojih pohoda iz nomadskog perioda, mala druina je tu zastala i ulogorila se nekoliko dana pre naeg dolaska. Nambikvarska godina deli se na dva jasno razgraniena perioda. Tokom kine sezone, od oktobra do marta, svaka grupa boravi na bre uljku iznad nekog potoka gde uroenici podiu grube kolibe od granja ili palmi. Tu paljenjem kre umski pojas u vlanom dnu doline, sade i gaje poljoprivredne kulture, pre svega manioku (slatku i gorku), razlii te sorte kukuruza, duvan, ponekad pasulj, pamuk, kikiriki i bundevu.
Nambikvara
217
ene struu manioku na daskama u koje je pobodeno trnje nekih palmi; kad su posredi otrovne vrste, cede sok stiskajui svezu sr komadom savijene kore drveta. Batovanstvo obezbeduje dovoljno hrane u perio du sedelakog ivota. Nambikvare uvaju ak i otpatke manioke tako to ih zakopavaju u zemlju, odakle ih, napola trule, vade posle nekoliko nedelja ili meseci. Tokom sune sezone naputaju selo i svaka grupa se razbija u vie nomadskih druina. One e sedam meseci lutati savanom traei divlja - pre svega male ivotinje, larve, pauke, skakavce, glodare, zmije i gu tere - i samonikle plodove, zrnevlje, korenje ili divlji med, ukratko sve to e im omoguiti da ne umru od gladi. Njihovi logori, u kojima e boraviti jedan ili vie dana, ponekad i nekoliko nedelja, sastoje se od onoliko na brzinu podignutih sklonita koliko ima porodica; ona su na pravljena od palmi ili grana pobodenih u pesak tako da obrazuju polu krug a uvezana su na vrhu. Tokom dana, palme se premetaju s jedne strane na drugu, tako da uvek pruaju zatitu od sunca ili, ako njega nema, od vetra i kie. U to doba godine, potpuno ih zaokuplja potraga za hranom. ene se naoruavaju tapom za eprkanje, pomou kojeg vade korenje iz zemlje i ubijaju sitne ivotinje; mukarci love pomou velikih drvenih lukova od palmi i strela, kojih ima vie vrsta: za ptice, sa zao bljenim vrhom kako se ne bi zabadale u grane; za ribolov, due, bez pera, s tri do pet ravastih vrhova; za srednju divlja, otrovne, s vrhom premazanim kurareom i zatienim navlakom od bambusa; za veliku di vlja - j a g u a r a ili tapira - s kopljastim vrhom od velikog bambusovog ivera kako bi ivotinja iskrvarila i uginula i u sluaju da se koliina otro va pokae nedovoljnom. Posle sjaja bororovskih palata, ogoljenost u kojoj ive Nambikva re izgleda gotovo neverovatna. Ni jedan ni drugi pol ne nose nikakvu odeu, a njihov fiziki tip, kao i siromatvo njihove kulture, izdvajaju ih od susednih plemena. Nambikvare su malog rasta: mukarci su u proe ku visoki oko l,60m, a ene oko l,50m, i mada nemaju naglaen struk, kao ni tolike druge junoamerike Indijanke, udovi su im neniji, ake i stopala manji i zglobovi sitniji nego kod veine drugih. Nambikvare imaju tamniju kou koja je zbog neke kone bolesti kod mnogih prekrivena ljubiastim mrljama; ali kod zdravih, pesak u kojem vole da se valjaju ostaje na koi poput pudera i daje joj krajnje zavodljiv barunast izgled, naroito kad su posredi mlade ene. Glava je izduena, crte esto ljupke i lepo blikovane, pogled iv, maljavost izraenija nego kod veine mon golskih populacija, kosa je retko sasvim crna i blago je talasasta. Taj fiziki tip toliko je zaudio prve posetioce da su odmah pomislili na ukrtanje s crncima koji su odbegli s plantaa i potraili pribeite u kolonijama pobunjenih robova (quilombos). Ali, ako su Nambikvare do bile crnu krv u novije doba, ne moe se objasniti proverena injenica da
216
Klod Levi-Stros
napustio Rio kao student farmacije, te nastavlja da se ruga svojoj nauci na Largu do Uvidor; ali kako vie nema ta da kae, njegov razgovor se svodi na mimiku, puckanje jezikom i prstima, znaajne poglede: u nemom filmu bi dobro predstavljao "aknutog". Njima treba dodati i mu draca: taj je uspeo da odri porodicu u biolokoj ravnotei zahvaljujui jednom oporu srna koji je redovno dolazio na oblinji izvor; svake nedelje je ubijao jednu, i samo jednu ivotinju; divlja se odrala, stanica takode, ali ve osam godina (otkad su volovski karavani prestali da dola ze, to jest otkad je obustavljeno godinje snabdevanje stanica namirnica ma) oni j edu samo srnetinu. Jezuitski oci, nj ih trojica, pretekli su nas zanekolikonedeljai smestili se u blizini stanice uruena, na pedesetak kilometara od Utjartija: oni su slici dodali ivopisnost drukije vrste. Holananin se molio Bogu, Brazilac je naumio da civilizuje Indijance, a Maaru, bivem plemiu i velikom lovcu, poveren je zadatak da obezbeuje divlja za misiju. Ubr zo po njihovom dolasku, posetio ih je stareina, jedan stari Francuz koji je ukao pri govoru i izgledao kao da dolazi iz vremena Luja XIV; po ozbiljnosti s kojom je govorio o "divljacima" - nikad nije drukije nazi vao Indijance - moglo se pomisliti da se iskrcao negde u Kanadi, na obali Kartijea ili Samplena. Tek to je stigao, Maar - koji je, izgleda, pristupio redu da bi okajao ludovanja svoje burne mladosti - zapade u jednu od onih kriza koje nai kolonisti nazivaju "bambusov udarac". Kroz zidove misije uli su ga kako vrea svog stareinu koji je, verniji nego ikad svojoj ulozi, vrio nad njim obred isterivanja avola pravei nebrojeno puta znak krsta i ponavljajui formulu: Vade retro, Satanas! Kad je konano oslobo en demona, Maaru je naloeno da provede petnaest dana na hlebu i vodi, barem simbolino, jer u urueni nije bilo hleba. Plemena Kaduveo i Bororo ine, sa razliitih razloga, ono to bi smo - ne pribegavajui igri recima - nazvali uenim drutvima; Nambikvare su navodile istraivaa da ih neopravdano smatra detinjstvom oveanstva. Smestili smo se na obodu seoceta, pod napola sruenim hangarom od slame u koji se sklanjao materijal u vreme izgradnje linije. Tako smo se nali na nekoliko metara od indijanskog logora u kojem je bilo okupljeno dvadesetak osoba podeljenih u est porodica. U toku jed nog od svojih pohoda iz nomadskog perioda, mala druina je tu zastala i ulogorila se nekoliko dana pre naeg dolaska. Nambikvarska godina deli se na dva jasno razgraniena perioda. Tokom kine sezone, od oktobra do marta, svaka grupa boravi na bre uljku iznad nekog potoka gde uroenici podiu grube kolibe od granja ili palmi. Tu paljenjem kre umski pojas u vlanom dnu doline, sade i gaje polj oprivredne kulture, pre svega manioku (slatku i gorku), razlii te sorte kukuruza, duvan, ponekad pasulj, pamuk, kikiriki i bundevu.
Nambikvara
217
ene struu manioku na daskama u koje je pobodeno trnje nekih palmi' kad su posredi otrovne vrste, cede sok stiskajui svezu sr komadom savijene kore drveta. Batovanstvo obezbeuje dovoljno hrane u perio du sedelakog ivota. Nambikvare uvaju ak i otpatke manioke tako to ih zakopavaju u zemlju, odakle ih, napola trule, vade posle nekoliko nedelja ili meseci. Tokom sune sezone naputaju selo i svaka grupa se razbija u vie nomadskih druina. One e sedam meseci lutati savanom traei divlja - pre svega male ivotinje, larve, pauke, skakavce, glodare, zmije i gu tere - i samonikle plodove, zrnevlje, korenje ili divlji med, ukratko sve to e im omoguiti da ne umru od gladi. Njihovi logori, u kojima e boraviti jedan ili vie dana, ponekad i nekoliko nedelja, sastoje se od onoliko na brzinu podignutih sklonita koliko ima porodica; ona su na pravljena od palmi ili grana pobodenih u pesak tako da obrazuju polu krug a uvezana su na vrhu. Tokom dana, palme se premetaju s j e d n e strane na drugu, tako da uvek pruaju zatitu od sunca ili, ako njega nema, od vetra i kie. U to doba godine, potpuno ih zaokuplja potraga za hranom. ene se naoruavaju tapom za eprkanje, pomou kojeg vade korenje iz zemlje i ubijaju sitne ivotinje; mukarci love pomou velikih drvenih lukova od palmi i strela, kojih ima vie vrsta: za ptice, sa zao bljenim vrhom kako se ne bi zabadale u grane; za ribolov, due, bez pera, s tri do pet ravastih vrhova; za srednju divlja, otrovne, s vrhom premazanim kurareom i zatienim navlakom od bambusa; za veliku di vlja - j a g u a r a ili tapira - s kopljastim vrhom od velikog bambusovog ivera kako bi ivotinja iskrvarila i uginula i u sluaju da se koliina otro va pokae nedovoljnom. Posle sjaja bororovskih palata, ogoljenost u kojoj ive Nambikva re izgleda gotovo neverovatna. Ni jedan ni drugi pol ne nose nikakvu odeu, a njihov fiziki tip, kao i siromatvo njihove kulture, izdvajaju ih od susednih plemena. Nambikvare su malog rasta: mukarci su u proe ku visoki oko l,60m, a ene oko l,50m, i mada nemaju naglaen struk, kao ni tolike druge junoamerike Indijanke, udovi su im neniji, ake i stopala manji i zglobovi sitniji nego kod veine drugih. Nambikvare imaju tamniju kou koja je zbog neke kone bolesti kod mnogih prekrivena ljubiastim mrljama; ali kod zdravih, pesak u kojem vole da se valjaju ostaje na koi poput pudera i daje joj krajnje zavodljiv barunast izgled, naroito kad su posredi mlade ene. Glava je izduena, crte esto ljupke i lepo blikovane, pogled iv, maljavost izraenija nego kod veine mon golskih populacija, kosa je retko sasvim crna i blago je talasasta. Taj fiziki tip toliko je zaudio prve posetioce da su odmah pomislili na ukrtanje s crncima koji su odbegli s plantaa i potraili pribeite u kolonijama pobunjenih robova (quilombos). Ali, ako su Nambikvare do bile crnu krv u novije doba, ne moe se objasniti proverena injenica da
218
Klod Levi-Stros
svi pripadaju krvnoj grupi O; to moda ne mora podrazumevati isto indijansko poreklo, ali svakako ukazuje na vievekovnu demografsku izolaciju. Danas nam fiziki tip Nambikvara izgleda manje zagonetan; on podsea na tip jedne stare rase iji je kostur pronaen u Brazilu, u peinama Lagoa Santa, arheolokom nalazitu u dravi Minas erais. Zapanjio sam se kad sam video gotovo kavkaska lica kakva nalazimo na nekim figurama i reljefima u oblasti Vera Kruz i koja se danas pripisuju najstarijim civilizacijama Meksika. Ta slinost jo vie zbunjuje zbog siromatva materijalne kulture; Nambikvare je teko dovesti u vezu s najviim kulturama srednje ili severne Amerike; pre bismo ih proglasili za preivele ostatke iz kamenog doba. ensku nonju ine samo tanke niske od koljkinih bisera oko struka, vrata i ramena; naunice od sedefa ili perja, narukvice od skeleta velikog tatua i ponekad tanke trake, koje mukarci prave od pamuka ili slame, stegnute oko miica ili lanaka. Muka odea je jo oskudnija, ako se izuzme kianka od slame, koja se ponekad kaci o pojas iznad polnih organa. Pored luka i strela, oruje se sastoji od neke vrste spljotenog ko plja koje, pored ratnike, ima izgleda i magijsku ulogu: video sam kako ga koriste da oteraju uragan ili da, bacajui ga u eljenom pravcu, ubiju atasue, zle duhove ikare. Uroenici istom reci oznaavaju zvezde i bi kove kojih se jako plae (mazge, pak, rado ubijaju i jedu, iako su ih upoznali u isto vreme kad i bikove). I moj runi sat bio je jedan atasu. Sva materijalna dobra Nambikvara mogu lako stati u koare koje ene nose u vreme nomadskog ivota. Te koare su napravljene od rascepljene bambusove trske, od est ovla ispletenih strukova (dva para pod pravim uglom i jedan ukoso) koji ine mreu velikih zvezdolikih okaca; gornji kraj im je malo proiren, a na donjem se zavravaju kao prst rukavice. Mogu biti dugake do metar i po, stoje visina ena koje ih nose. Na dno se stavi nekoliko okruglih hlebova od manioke koji se po kriju liem; preko njih pokustvo i alat: posude od tikve; noevi od otrog iverja bambusove trske, grubo otesanog kamena ili komada gvo zda dobij enog trampom i privrenog pomou voska i uzica izmeu dve drvene daice koje ine drku; svrdla napravljena od drvenog ili gvozdenog iljka uglavljenog na kraj tapa koji se vrti izmeu dlanova. Uroenici imaju sekire i bradve od metala koje su dobili od Rondonove komisije, a njihove kamene sekire slue im jo samo kao nakovnji za izradu predmeta od koljki ili kostiju; i dalje upotrebljavaju kamena to ila i glaala. Istone grupe (kod kojih sam zapoeo svoje istraivanje) uopte ne poznaju grnarstvo, a na drugim mestima grnarija je ostala gruba. Nambikvare nemaju piroga i preplivavaju reke pomaui se po nekad snopovima prua koje koriste kao pojaseve.
Nambikvara
219
Ta priprosta orua gotovo i ne zasluuju da se nazovu rukotvorina ma. U nambikvarskoj koari nalaze se pre svega sirovine od kojih se prema potrebi mogu proizvesti razliiti predmeti: razne vrste drveta, na roito one koje trenjem proizvode vatru, grudve voska ili smole, klupka biljnih vlakana, ivotinjske kosti, zubi i nokti, komadii krzna, pera, je eve bodlje, ljuske od oraha i rene koljke, kamenje, pamuk i zrnevlje. Sakuplja se osea obeshrabrenim dok slae tu bezoblinu hrpu koja manje lii na rezultat ljudskog rada, a vie na proizvode aktivnosti di novskih mrava posmatrane kroz lupu. I zaista, Nambikvare podseaju na kolonu mrava kad se u gujem poretku kreu kroz visoku travu, a ene natovarene koarama lie na mrave koji na leima nose svoja jaja. Meu Indijancima tropske Amerike, koji su izumeli mreu za spa vanje, nepoznavanje tog i drugih predmeta za odmor simbol je siroma tva. Nambikvare spavaju goli na zemlji. U sunoj sezoni, kada su noi hladne, greju se tako to se pribijaju jedni uz druge ili se primiu logor skoj vatri koja se lagano gasi, te se u zoru bude u jo mlakom pepelu na ognjitu. Zbog toga ih pripadnici plemena Paresi nazivaju uaikoakore, "oni koji spavaju na goloj zemlji". Kao to sam rekao, grupa u ijem smo se susedstvu nali u Utjartiju, a zatim u Zurueni, sastojala se od est porodica: poglavica je imao tri ene i ker, odraslu devojku, a ostalih pet sastojalo se od branog para i jednog ili dva deteta. Svi su meu sobom bili u srodstvu, poto Nambi kvare rado uzimaju za enu sestriinu ili devojku koja je s njima u srod stvu kakvo etnolozi nazivaju ukrtenim: ker oeve sestre ili majinog brata. Roaci te vrste od detinjstva se nazivaju jednim imenom koje ozna ava supruga ili suprugu, dok se drugi srodnici (potomci dva brata ili dve sestre, koje etnolozi nazivaju paralelnim srodnicima) meusobno odnose kao braa i sestre i ne mogu jedni s drugima stupati u brak. Svi uroenici su, naizgled, bili u srdanim odnosima; meutim, ak i tako mala grupa - s decom je bilo ukupno dvadeset i tri osobe - imala je izvesnih tekoa: neki mladi udovac oenio se prilino uobraenom devojkom koja nije htela da se stara o njegovoj deci iz prvog braka, dvema devojicama od kojih je jedna imala est, a druga dve ili tri godine. Uprkos brizi starije, koja joj je zamenjivala majku, mlaa devojica bila je zanemarena. etalaje od jedne do druge porodice, to nije prolazilo bez trzavica. Odrasli su eleli d a j e usvojim, ali se deci vie svialo drugo reenje koje im se inilo izvanredno smenim: dovodila su mi devojicu koja je tek prohodala i nedvosmislenim pokretima me nagovarala d a j e uzmem za enu. Drugu porodicu inili su postariji par i trudna erka koju je nepustio mu (u tom trenutku odsutan). Na kraju, tu je bila i jedna mlada porodica; ena je dojila i zbog toga su se ona i njen mu nalazili pod
220
Klod Levi-Stros
udarom tradicionalnih zabrana: oboje su bili vrlo prljavi jer im je kupa nje u reci bilo zabranjeno, mravi jer im nije bilo dozvoljeno da jedu veinu namirnica i osueni na dokolicu jer roditelji deteta koje jo sisa ne mogu da uestvuju u kolektivnom ivotu. Otac porodice ponekad je sam odlazio da lovi ili bere divlje plodove; mlada majka dobijala je hra nu od njega ili od svojih roditelja. Koliko god da su pripadnici plemena Nambikvara bili pristupani - ravnoduni prema prisustvu etnografa, kao i prema njegovoj belenici i fotografskom aparatu - posao su oteavale jezike prepreke. Pre svega, kod nj ih je zabranjena upotreba linih imena; da bismo razlikovali poje dince moi ali smo slediti primer ljudi s linije: u dogovoru sa uroenicima birali smo nadimak za svakog od njih. To su bila ili portugalska imena, na primer, Hulio, Hose-Marija, Ljujza ili posebno skovani nadimci: Lebre (usna), Asukar (eer). Poznavao sam ak jednog medu njima koga su Rondon ili njegovi drugovi krstili Kavenjak zbog bradice koja je kod Indijanaca veoma retka. Jednog dana, dok sam se igrao s grupom dece, jednu devojicu udarila je njena drugarica; ona je potrala ka meni daje zatitim i stala da mi apue na uvo neto vrlo poverljivo; nisam odmah razumeo pa sam je nekoliko puta zamolio da ponovi, njena protivnica je otkrila nae saaptavanje i, ne krijui ljutnju, pritrala s moje druge strane da mi poveri vanu tajnu: posle malo oklevanja i nekoliko pitanja, nije vie bilo nikakve sumnje o emu je re. Prva devojica mije, iz osvete, rekla ime svoje neprijatelj ice, a zatim je druga uinila to isto da bi je kaznila. Od tog trenutka mogao sam veoma lako da nahukam decu jedne protiv dru gih i da na taj nain saznam sva njihova imena (prilino bezobziran po stupak). A kad je stvoreno to malo sauesnitvo, odali su mi, bez mnogo kolebanja, i imena odraslih. Ali, ovi su uskoro otkrili na tajni savez i kaznili decu, te je moj izvor informacija presuio. Pored toga, nambikvarski jezik sastoji se od vie potpuno nepo znatih dijalekata. Oni se razlikuju po zavretku imenica i po nekim gla golskim oblicima. Na liniji se govori neka vrsta argona koji je samo u poetku mogao biti koristan. Zahvaljujui predusretljivosti uroenika i ivahnosti njihovog duha, nauio sam osnove nambikvarskog jezika. Na sreu, u njemu ima arobnih reci - na primer, Mtitu u istonom dijalektu, dige, dage ili tchore u drugima - koje samo treba dopuniti imenicama da bi se one pretvorile u glagole i dodati, u sluaju negacije, odrenu recu. Na taj nain ovek uspeva sve da kae, iako "osnovni" nambikvarski ne omoguuje izraavanje prefinjenijih misli. Uroenici to dobro znaju i prenose taj postupak u portugalski; na primer "uvo" i "oko" znae i uti - ili razumeti - odnosno videti, a izraavaju suprotne pojmove kad se kae: orelha acabo ili olho acab, "uvo ili oko zavreno..."
Nambikvara
221
Zvunost nambikvarskog malo je priguena, kao da su suglasnici umekani ili ukavi. ene sa zadovoljstvom istiu tu osobinu i izobliavaju neke reci (na primer, u njihovim ustima kititu postaje kediutsu); izgovarajui reci vrhom usana, one tepaju poput dece. U njihovom izgo voru ima potpuno svesnog manirizma, izvetaenosti i prenemaganja: kad ih ne razumem pa ih zamolim da ponove ono to su rekle, one jo vie obeenjaki istiu svoj stil. Kad obeshrabren odustanem, one pra snu u smeh, ala je uspela. Brzo sam primetio da pored glagolskog nastavka, nambikvarski jezik koristi i desetak dragih koji razvrstavaju iva bia i stvari u isto toliko kategorija: kosa, dlaka i perje; iljati i uplji predmeti; izdueni predmeti: kruti ili savitljivi; voe, zrnevlje, zaobljeni predmeti; stvari koje vise ili trepere; naduvana ili tenou ispunjena tela; kora, koa i drugi pokrivai, i tako dalje. To zapaanje navelo me je da uporedim nambikvarski s jednom jezikom porodicom iz srednje Amerike i sa severozapada june Amerike: sa ipom, jezikom jedne velike civilizacije na teritoriji dananje Kolumbije, koja je cvetala izmeu meksikanske i peruanske; nambikvarski je verovatno njegov juni izdanak 1 . Razlog vi e da se uvamo povrnih slinosti. Uprkos svojoj golotinji, uroenici koji po telesnom sklopu najvie lie na drevne Meksikance, a po struktu ri jezika na kraljevstvo Cipa, teko mogu biti pravi primitivci. Ta pro lost o kojoj ne znamo gotovo nita i grubost njihove dananje geograf ske sredine objasnie moda jednog dana sudbinu razmetne dece kojoj je istorijski razvoj uskratio goenje za punom trpezom.
XXVII
PORODINI IVOT
Nambikvare se bude u osvit dana, obnavljaju vatru, oporavljaju se koliko-toliko od none hladnoe, a zatim jedu ono to j ^ o s t a l o od jue. Neto kasnije, mukarci kreu u lovaki pohod, u grupama ili svako za sebe. ene ostaju u logoru i posveuju se kuhinjskim poslovima. Prvi put se kupaju kad sunce krene ka zenitu. ene i deca esto se kupaju zajedno igre radi, a po izlasku iz vode ponekad upale vatru i unu kraj nje da se ogreju, aljivo pojaavajui prirodno drhturenje. Bie jo ku panja tokom dana. Svakodnevne aktivnosti uglavnom su jednoline. NajIstini za volju, takva podela bia i stvari postoji i u mnogim drugim ameri kim jezicima, te mi poreenje s jezikom ipa vie ne izgleda toliko ubedljivo.
1
222
Klod Levi-Stros
vie vremena i panje posveuje se pripremanju hrane: valja nastrugati i izgnjeiti manioku, osuiti i skuvati njeno jezgro, ili oistiti i obariti orah cumaru koji veini jela daje aromu gorkog badema. Kad osete glad, ene i deca kreu da sakupljaju i beru plodove. Ako hrane ima dovoljno, ene pletu uei ili kleei sa zadnjicom oslonjenom napete. Ili struu, gla aju i niu perlice od orahovih ljuski i koljki, prave naunice i druge ukrase. Kad im rad dojadi, bistu jedna drugu, dangube ili spavaju. U vreme najvee ege logor je tih; njegovi domaini, utljivi ili usnuli, sklanjaju se u krtu hladovinu zaklona. Inae se svi poslovi oba vljaju uz razgovor. Gotovo uvek veseli i nasmejani, uroenici dobacuju jedan drugom ale, ponekad skaredne i skatoloke, praene salvama smeha. Posete i pitanja esto prekidaju rad; kad se domai psi ili ptice pare, svi zastanu i posmatraju, ne krijui opinjenost; zatim razmene komen tare o tom vanom dogaaju i vrate se poslu. Deca uglavnom dokolice; devojice se na mahove pridrue odra slim enama u poslu, deaci dangube ili pecaju na obalama reka i poto ka. Mukarci koji su ostali u logoru pletu predmete od trske i granja, izrauju strele i muzike instrumente i ponekad malo pomognu u ku nim poslovima. U domainstvu uglavnom vlada sloga. Oko tri ili etiri sata, ostali mukarci vraaju se iz lova, logor se uskomea, razgovori postaju ivlji, ljudi se okupljaju u grupe prema trenutnim sklonostima. Jedu se hlepici od manioke i ono to je prikupljeno toga dana. Dok se sputa no, nekoliko ena, kojima je taj zadatak dodeljen tokom dana, kree u oblinju ikaru po drva za nonu vatru. Kroz sumrak se naziru siluete kako posru s tovarom koji je remenjem privren za elo. One ga skidaju u ueem poloju, naginjui se malo unazad, oslanjajui ko aru od bambusa o zemlju i smiui remen. Granje se slae u jednom uglu logora odakle ga svako uzima pre ma potrebi. Porodice se okupljaju ispred svojih tek zaloenih vatri. Vee prolazi u razgovorima ili u pesmi i igri. Ponekad se te zabave protegnu duboko u no, ali se najee, posle kratkog milovanja i prijateljskog gurkanja, svaki par stisne jedno uz drugo, majke prigrle usnulu decu, zavlada tiina i u hladnoj noi uje se samo pucketanje kakve cepanice, lak korak nekog ko se vraa iz potrage za hranom, psei lave ili deji pla. Nambikvare imaju malo dece: kako sam kasnije primetio, parovi bez dece nisu retka pojava, jedan ili dva potomka su uobiajeni, a samo izuzetno ih u jednom domainstvu ima vie od troje. Seksualni odnosi meu roditeljima zabranjeni su dok majka doji najmle dete, a to esto traje do njegove tree godine. Majka nosi dete na boku privezano poja som od kore ili pamuka; poto nosi i koaru, za drugo ne bi bilo mesta. Tekoe nomadskog ivota i siromatvo nameu uroenicima veliku opre-
Nambikvara
223
znost; ene ne oklevaju da izazovu pobaaj mehanikim sredstvima ili biljem. Ipak, uroenici oseaju i pokazuju veliku ljubav prema svojoj deci i ta oseanja su im uzvraena, ali su ponekad prikrivena razdraljivou i nepostojanou. Neki mali deak pati od tekoa s varenjem; boli ga glava, povraa i samo u snu prestaje da jei. Niko na njega ne obraa ni najmanju panju i itav danje ostavljen potpuno sam. Uvee mu majka prie, neno ga biste dok spava, daje znak drugima da se ne pribliavaju i dri ga na rukama kao u kakvoj kolevci. Ili se neka mlada majka igra s bebom blago je pljeskajui po lei ma; detence se zasmeje, ona se toliko zanese igrom da udara sve jae i na kraju ga rasplae. Tada prestane i tei ga. Video sam kako onu devojicu bez majke, o kojoj sam ve govo rio, doslovno gaze za vreme nekakvog plesa; u optem ushienju niko nije primetio kad je pala. Kad se detetu neto zabrani ili uskrati, ono udara majku, a ova se ne protivi. Uroenici ne kanjavaju decu i nikad nisam video da ih tuku, pa ak ni da im prete batinama, osim u ali. Ponekad se dete rasplae zato to se udarilo ili s nekim posvaalo, zato stoje gladno ili ne eli da se biste. Ovo poslednje se, dodue, retko dogaa: reklo bi se da u bitanju podjednako uivaju obe strane; ono se, uz to, smatra znakom panje i ljubavi. Kad poele da se bistu, dete ili mu stave glavu majci, odnosno eni na kolena i okreu sad jednu sad drugu stranu. Ona napravi razdeljak ili izdvoji pramen kose da u njemu potrai vake. Uhvaenog para zita odmah zgnjei noktom. Ako se tokom bitanja dete rasplae, tei ga neki lan porodice ili neko starije dete. Prizor majke s detetom odie radou i sveinom. Majka prua de tetu neki predmet kroz zavesu od slame i povlai ga u trenutku kad dete ve misli da gaje zgrabilo: "Uzmi spreda! Uzmi otpozadi!" Ili, pak, ona podigne dete i uz glasan smeh se pretvara da e ga ispustiti na zemlju: amdam non tebu, baciu te! a dete cii nihui, neu! Sa svoje strane deca majku okruuju brinom i zahtevnom ljuba vlju; ona budno motre da majka dobije svoj deo lovine. Dete je najpre ivelo pored majke. Na putovanjima ona ga nosi sve dok ne prohoda, a kasnije ide uz njen skut. Dete ostaje s majkom u logoru ili selu kad otac ode u lov. Ali, posle nekoliko godina polovi poinju da se razlikuju. Otac pokazuje vie interesovanja za sina nego za ker jer treba da ga naui mukim poslovima; a to isto vai i za odnos majke i erke. Ali, i u odnosima izmeu oca i dece vladaju nenost i panja o kojima sam go vorio. Otac se seta s detetom nosei ga na ramenima i pravi oruje po meri njegovih malih ruku. Pored toga, otac pria deci tradicionalne mitove prilagoavajui ih njihovoj moi razumevanja: "Svi su bili mrtvi! Nije vie bilo nikoga!
224
Klod Levi-Stros
Nijednog oveka! Niega!" Tako poinje deja verzija junoamerike legende o potopu koj i je unitio prvobitno oveanstvo. Kad je brak poligaman, postoje posebni odnosi izmeu dece iz pr vog braka i njihove mlade maehe. Oni ive u drugarstvu koje se prenosi i na sve devojice u toj grupi. Koliko god grupa bila mala, u njoj se jasno izdvaja drutvo devojuraka i mladih ena koje se zajedno kupaju u reci, zajedno se povlae u grmlje da obave nudu, pue i odaju se igrama sumnjivog ukusa, na primer uzajamnom pljuvanju u lice. Ti odnosi su prisni i njima dragoceni, ali lieni utivosti, poput odnosa deaka u na em drutvu. Oni retko podrazumevaju usluge ili panje, ali iz njih pro izlazi jedna neobina stvar: devojice se osamostaljuju bre nego deaci. One prate mlade ene, uestvuju u njihovim aktivnostima, dok deaci, preputeni sami sebi, stidljivo nastoje da stvore sline druine, ali bez veeg uspeha, i radije ostaju, barem u ranom detinjstvu, u majinoj blizini. Nambikvarski maliani ne znaju za igru. Ponekad izrauju pred mete od uvijene ili pletene slame, ali jedina razonoda su im tue i uza jamne podvale. U svemu podraavaju ivot odraslih. Devojice ue da iju, etkaju se po okolini, smeju se i spavaju; deaci neto kasnije poi nju da odapinju strele iz svojih malih lukova i ue se mukim poslovima (od osme ili desete godine). Ali, svi uskoro postaju svesni osnovnog i ponekad traginog problema nambikvarskog ivota, obezbeivanja hra ne i zadataka koji ih oekuju. Revnosno uestvuju u pohodima sakuplja nja i branja. U periodu oskudice esto se mogu videti kako trae hranu oko logora, upaju korenje ili hodaju na prstima po travi i lisnatom gra nom ubijaju skakavce. Devojice znaju kakva je uloga ena u ekonom skom ivotu plemena i nestrpljive su da joj dorastu. Sreo sam jednu devojicu kako neno nosi tene u nosiljci svoje male sestrice, pa sam joj rekao: "Miluje svoju pseu bebu?" Odgovorila m i j e ozbiljno: "Kad budem velika, ubijau divlje svinje i majmune; sve u ih ubijati kad on bude lajao!" Napravila je, uostalom, gramatiku greku na koju otac ukazuje smejui se: trebalo je da kae tilondage, "kad budem velika", a ne ihondage, s t o j e muki rod. Greka je zanimljiva zato to izraava ensku elju za uzdizanjem ekonomskih poslova namenjenih tom polu na nivo onih koji su povlastica mukaraca. Postoje tano znaenje reci koju je devojica upotrebila "ubiti maljem ili tapom", reklo bi se da ona nesvesno pokuava da poistoveti ensko sakupljanje, branje i hvatanje malih ivotinja s mukim lovom pomou luka i strele. Valjalo bi obratiti posebnu panju na odnose izmeu one dece koja su roakim vezama predodreena da se nazivaju "suprug" i "supruga". Ona se ponekad ponaaju kao pravi suprunici: uvee naputaju poro dino ognjite i prenose ugarke u neki kutak logora gde pale svoju vatru.
Nambikvara
225
Posle toga leu i odaju se, prema svojim mogunostima, istim izlivima naklonosti kao i njihovi roditelji; stariji sa osmehom posmatraju taj prizor. Ne mogu da se odvojim od dece a da ne kaem neto i o domaim ivotinjama koje s njima ive u vrlo prisnim odnosima i prema kojima se postupa kao prema deci; one uestvuju u obedima, dobij aju iste dokaze nenosti i panje - bitanje, igranje, razgovor, maenje - kao i ljudska bia. Nambikvare imaju mnogo domaih ivotinja: pre svega pse, petlove i kokoke, potomke onih koje je u to podruje donela Rondonova komisija; majmune, papagaje, razne ptice i, ponekad, svinje, divlje ma ke i koate. Izgleda da jedino pas ima neku korisnu ulogu jer pomae enama kad love batinom; mukarci se nikad njim ne slue u lovu lukom i strelom. Ostale ivotinje se gaje samo iz zabave. Uroenici ne jedu ni njih, ni jaja koja kokoke nose, dodue, u ikari. Ali nee oklevati da pojedu mladu pticu koja ne preivi pokuaj pripitomljavanja. Na putu se itava menaerija nosi s prtljagom, osim ivotinja koje mogu da hodaju. Majmuni, zakaeni za kosu ena, izgledaju kao kakve ljupke ive kacige produene repom obmotanim oko vrata nosaice. Pa pagaj i i kokoke ue na ivici koare, druge ivotinje nose se u rukama. Nijedna ne dobija mnogo hrane, ali svakoj sleduje njen deo ak i u dani ma najvee oskudice. Za uzvrat, ivotinje su izvor razbibrige i zabave. Pogledajmo sad odrasle. Nambikvarski stav prema ljubavnom i votu moe se svesti na formulu tamindige mandage, koja u doslovnom, mada ne i elegantnom prevodu, glasi: "Dobro je voditi ljubav". Ve sam pomenuo da erotina atmosfera proima svakodnevicu. Sve to je pove zano s ljubavnim odnosima pobuuje najvee zanimanje i radoznalost uroenika; uvek su eljni razgovora o toj temi, a primedbe koje se razmenjuju u logoru pune su nagovetaja i skrivenih znaenja. Seksualni odnosi obino se obavljaju nou, ponekad blizu logorske vatre; ali, obi no partneri odu stotinak metara dalje u okolnu ikaru. Takav odlazak svi odmah primete i proprate veseljem; razmenjuju se komentari, dobacuju ale, pa ak i deca uestvuju u optem uzbuenju iji im je uzrok dobro poznat. Ponekad manja grupa mukaraca, mladih ena i dece krene za parom i posmatra kroz graaje pojedinosti ina, uz doaptavanje i prigu en smeh. Akterima nije po volji to lukavstvo, ali im je ipak bolje da se pomire s njim, kao i da istrpe zadirkivanja i ruganje koji e ih doekati po povratku u logor. Dogaa se da drugi par sledi primer prvog i potrai skrovito mesto u ikari. Te prilike su, meutim, retke, i takvo stanje stvari samo delimino se moe objasniti zabranama. Izgleda daje za to vie kriv temperament uroenika. Za vreme ljubavnih igara kojima se parovi tako rado i javno odaju i koje su esto smele, nisam primetio ni najmanju erekciju. Izgleda da oni manje trae zadovoljstvo u fizikom doivljaju, a vie u razigra-
226
Klod Levi-Stros
nosti i oseanjima. Moda su zbog toga Nambikvare odustale od navla ke za ud koja se moe videti gotovo kod svih populacija srednjeg Brazi la. Zapravo, ta sprava verovatno slui, ako ne tome da sprei erekciju, ono barem da pokae miroljubivo raspoloenje nosioca. Narodima koji ive potpuno goli nije nepoznato ono to mi nazivamo stidom: i oni mu odreuju granicu. Kod brazilskih Indijanaca, kao i u nekim podrujima Melanezije, ta granica nije postavljena izmeu pokrivenosti i otkrivenosti tela, ve pre izmeu mirnog stanja i erekcije. U svakom sluaju, te sitne razlike mogu izazvati nesporazume iz meu Indijanaca i nas, za koje se ne moe okriviti nijedna strana. Na primer, teko je ostati ravnoduan prema prizoru jedne ili dve lepe devojke koje se valjaju u pesku gole kao od majke roene tik do tvojih nogu i razdragano se smeju. Kad sam odlazio na reku da se okupam, esto me je dovodila u nepriliku navala pet-est osoba, mladih ili starih, koje su odluile da mi otmu sapun, predmet njihovog velikog divljenja. Te slobode protezale su se na sve okolnosti svakodnevnog ivota; neretko sam morao da se smestim u mreu umrljanu crvenom bojom od urukua u koju je neka svee namazana uroenica prethodno bila prilegla; a kad sam radio sedei na zemlji okruen obavetaima, osetio bih pone kad kako mi jedna ruka izvlai kraj od koulje: nekoj od ena bilo je jednostavnije da se tu umrkne nego da potrai granicu savijenu nadvoje poput pincete, koja je obino sluila u tu svrhu. Da bi se dobro shvatio uzajamni odnos polova, mora se imati na umu ogroman znaaj para u nambikvarskom drutvu: to je ekonomsko i psiholoko jedinstvo najvieg reda. Meu tim nomadskim druinama koje se neprestano okupljaju i rasturaju, par izgleda kao postojana realnost (barem teorijski); upravo on omoguuje njenim lanovima da preive. Nambikvare ive u dvostrukom ekonomskom poretku: s jedne strane, kao lovci i sitni zemljoradnici, s druge kao tragai i sakupljai. Prve dve delatnosti obavljaju mukaraci, druge dve ene. Dok muka grupa pro vodi itav dan u lovu lukom i strelom, ili u sezoni kia radi u vrtu, ene i deca s batinama u ruci lutaju po savani i sakupljaju, upaju, ubijaju, hvataju sve to bi moglo posluiti kao hrana: zrnevlje, voe, bobice, korenje, krtole, razne male ivotinje. Krajem dana par se sastaje pored va tre. Kad ima zrele manioke, mukarac donosi breme korenja koje ena strue, gnjei i od njega pravi hlepie, a ako je lov bio uspean, komadi divljai se zatrpavaju uarenim pepelom porodine vatre i peku. Ali, sedam meseci u godini manioka se teko nalazi, a u jalovoj peanoj pustari, gde izmravela divlja retko naputa hladovinu i pau oko izvo ra izmeu koj ih se proteu velika prostranstva polupustinjske ikare, lov zavisi od sree. enska sakupljaka delatnost odrava porodicu u i votu.
Nambikvara
227
esto sam s njima delio te avolje veerice za lutke koje su za Nambikvare tokom pola godine jedina nada da nee umreti od gladi. Kad se mukarac, utljiv i umoran, vrati u logor i kraj sebe baci neupotrebljen luk i strele, iz enske koare se vadi dirljiva zbirka: nekoliko narandastih plodova palme buriti, dva velika otrovna pauka, nekoliko gutera i njihova siuna jaja, jedan slepi mi, mali orasi palmi bacaiuva ili uaguassu, aica skakavaca. Sono voe kida se rukama i baca u ti kvu napunjenu vodom, orasi se razbijaju kamenom, ivotinje i larve sve zajedno se peku u pepelu; a onda se veselo guta taj obed koji ne bi bio dovoljan da utoli glad jednog belca, a koji ovde nahrani itavu porodicu. Nambikvare imaju jednu re za lep i mlad, i drugu za star i ruan. Njihovi estetski sudovi su, dakle, bitno zasnovani na ljudskim vrednostima, naroito polnim. Ali, zanimanje koje polovi pokazuju jedan za drugi sloene je prirode. Mukarci smatraju da se enski pol u celini malo razlikuje od njihovog i prema njemu se odnose, prema prilici, s poudom, divljenjem ili nenou; zbrka pojmova koju smo pomenuli zapravo je odavanje poasti. Meutim, iako podela rada na osnovu pola daje enama glavnu ulogu (jer opstanak porodice velikim delom zavisi od enske delatnosti sakupljanja), njihov posao se smatra manje vrednim; idealan ivot zamilja se po uzoru na poljoprivrednu proizvodnju ili lov: imati mnogo manioke i velike divljai veiti je san koji se retko ostvaruje. Napabirene namirnice smatraju se svakodnevnom bedom, a one to zapravo i jesu. U nambikvarskom predanju izraz "jesti skakavce", deju i ensku lovinu, znai isto to i francuski izraz "jesti besnu kravu", to jest biti u velikoj nematini. Uporedo s tim, ena se smatra nenim i dragocenim, ali drugorazrednim biem. Mukarci izmeu sebe govore o enama sa saaljivom blagonaklonou, a obraaju im se s pomalo podsmeljivom popustljivou. Iz mukih usta esto se moe uti: "Deca ne znaju, ja znam, ene ne znaju", a o grupama ena, docu, njihovim zaba vama i razgovorima govori se nenim i podrugljivim tonom. Ali, takav je samo drutveni stav. Kad se mukarac nae sam sa enom pored lo gorske vatre, sluae njene albe, pamtiti njene zahteve i traiti njenu pomo u mnogim sitnim poslovima; muku razmetljivost potiskuje saradnja partnera koji su svesni da su jedno drugom neophodni. Naspram te vieznanosti mukog stava prema enama stoji jedna ko vieznano ponaanje enske grupe. ene sebe vide kao zajednicu i to pokazuju na vie naina; ve sam rekao da one imaju svoj poseban nain govora. To posebno vai za mlade ene koje jo nemaju dece i za konkubine. Majke i ene u godinama znatno manje istiu razlike, iako i one povremeno govore na taj nain. Pored toga, mlade ene vole drutvo dece i adolescenata i s njima se ale i igraju. ene brinu o ivotinjama na
228
Klod Levi-Stros
ovean nain svojstven nekim junoamerikim Indijancima. Sve to oko ena i unutar njihove grupe stvara posebnu atmosferu, u isti mah detinjastu, veselu, izvetaenu i izazovnu, kojoj se mukarci pridruuju po po vratku iz lova ili vrta. Meutim, ene se sasvim drukije odnose prema onim delatnostima koje su im posebno namenjene. One svoje zanatske poslove obavlja ju vesto i strpljivo, leima okrenute jedna drugoj, okupljene u krugove u tihom logoru; za vreme putovanja neumorno tegle teke koare s namir nicama i svim porodinim dobrima, kao i snopove strela, dok muevi idu ispred njih s lukom ijednom ili dve strele, s drvenim kopljem i bati nom vrebajui ivotinje i traei pogledom drvee s jestivim plodovima. Vidimo te ene kako, ela stegnutog trakom za noenje, lea pokrivenih uzanom koarom u obliku izokrenutog zvona, prelaze kilometre svojim karakteristinim korakom: stegnuti kukovi, skupljena kolena, razmak nuti lanci, stopala ija je unutranja strana izdignuta a spoljanja slui kao oslonac, zanjihanih kukova; hrabre, bodre i vesele. Ta suprotnost izmeu psiholokih stavova i ekonomskih uloga pre nosi se i na filozofski i religijski plan. Za Nambikvare, odnosi izmeu mukaraca i ena odslikavaju dva pola oko kojih je ustrojena njihova egzistencija: sjedne strane, sedelaki, zemljoradniki ivot zasnovan na dvostrukoj delatnosti mukaraca, izgradnji koliba i zemljoradnji; s dru ge strane, nomadski period, kad opstanak uglavnom zavisi od onoga to ene sakupe i uhvate; prvi znai sigurnost i obilje hrane, drugi pustolovi nu i oskudicu. Prema ta dva oblika ivota, letnjem i zimskom, Nambi kvare se odnose na razliite naine. O prvom govore sa setom kakva obino prati svesno prihvatanje ljudskog poloaja i mirenje s njim, do sadno ponavljanje jednolinih radnji, dok drugi opisuju sa oduevlje njem i zanosom, kao daje re o kakvom otkriu. Meutim, u njihovim metafizikim shvatanjima ti odnosi su obr nuti. Posle smrti, due mukaraca ovaplouju se u jaguarima; ali, due ena i dece prelaze u atmosferu gde se zauvek raspruju. Tom razlikom moe se objasniti injenica da su ene iskljuene iz najsvetijih obreda na poetku poljoprivredne sezone: izraivanja bambusovih frulica koje se "hrane" rtvenim ponudama i na kojima mukarci sviraju daleko od e na kako ih one ne bi ule. Iako nije bilo pravo vreme za to, arko sam eleo da ujem frule i da se neke domognem. Na moje navaljivanje, grupa mukaraca krenula je u pohod: veliki bambusi rasli su samo u udaljenoj umi. Tri-etiri dana kasnije probudio sam se usred noi; putnici su ekali da ene zaspu. Poveli su me stotinak metara dalje gde su se, skriveni iza granja, dali na proizvodnju frulau koje su zatim zasvirali. etiri izvoaa duvala su zajedno; ali, kako instrumenti nisu imali savim isti zvuk, dobijao se
Nambikvara
229
utisak naruene harmonije. Melodija se razlikovala od nambikvarskog pevanja na koje sam navikao i koje po rasponu i intervalima podsea na naa seoska kola; drukiji su bili i piskavi dozivi koji se izvode na nazal nim okarinama s tri rupe napravljenim od dva komada tikve spojena voskom. Melodije izvoene na frulama, ograniene na nekoliko nota, odlikovale su se hromatizmom i promenama ritma koji su mi se uinili neobino srodnim s nekim mestima Sacre-a, naroito s modulacijama drvenih instrumenata u delu naslovljenom "Obredna radnja predaka". Nije se smelo dogoditi da neka ena zaluta meu nas. Takva drskost ili neopreznost bila bi kanjena smru. Kao i kod Bororoa, nad enskim elementom lebdi pravo metafiziko prokletstvo, ali nambikvarske ene, za razliku od bororskih, nemaju povlaen pravni status (iako se ini da je nasledivanje i kod Nambikvara matrilinerano). U jednom tako slabo organizovanom drutvu, te tendencije sepodrazumevaju i osnov sinteze uglavnom su rasprostranjena i nijansirana ponaanja. Neno, kao da miluju svoje supruge, mukarci govore o nainu ivota koji se odlikuje privremenim zaklonom i veitom koarom (iz koje se stalno pohlepno-izvlae najraznovrsnija svakodnevno sakuplja na i lovljena sredstva za ivot), izlaganjem vetru, hladnoi i kii, i time to su u njemu due ena na ijoj aktivnosti poiva opstanak razvejane vetrom i olujama tako da od njih ne ostane ni traak. A sasvim drukije gledaju na sedelaki ivot o ijoj osobenoj i drevnoj prirodi svedoe izvorne vrste koje gaje, ali kojem nepromenljivo nizanje zemljoradni kih poslova podaruje stalnost kakvu imaju i ovaploene muke due, postojana letnja kua i zemlja koja e nastaviti da ivi i daje roda i "kad smrt njenog prethodnog korisnika bude va zaboravljena..." Treba li na isti nain tumaiti izvanrednu nepostoj anost Nambi kvara, koji za tren oka prelaze iz srdanosti u neprijateljstvo? To je zapanjivalo retke posmatrae koji su im se pribliili. Upravo grupa iz Utijaritija pobila je, pet godina ranije, one misionare. Moji muki obavetai opisivali su taj napad sa oiglednim zadovoljstvom i prepirali su se oko toga ko se najbolje pokazao. Zapravo, na tome im nisam zamerao. Upo znao sam mnoge misionare i potujem ljudsku i naunu vrednost veine tih ljudi. Ali, amerike protestantske misije koje su nastojale da prodru u srednji Mato Groso sredinom 1930-ih pripadale su posebnoj vrsti: njiho vi lanovi poticali su iz seoskih porodica Nebraske ili jedne od Dakota, gde je omladina vaspitavana da bezrezervno veruje u pakao i kotlove s kljualim uljem. Za neke od njih je pristupanje misionarima znailo ugo vor o ivotnom osigurarrju. Poto su na taj nain obezbedili svoj spas, mislili su da ne moraju vie nita da uine kako bi ga zasluili; u obavlja nju svog poziva pokazivali su ogavnu surovost i neovenost.
230
Klod
Levi-Stros
Kako se mogao odigrati dogaaj koji je izazvao pokolj? To mije postalo jasno kad sam napravio jednu nesmotrenost koja me je mogla skupo kotati. Nambikvare se razumeju u toksikologiju. Oni proizvode kurare za svoje strele tako to u vreloj vodi natope crvenu opnu kojom je obavijen koren nekih biljaka iz porodice strychnos i zatim je kuvaju na vatri sve dok ne dobiju smesu gustu i lepljivu kao testo; upotrebljavaju i druge vrste biljnih otrova u obliku praha koji uvek nose sa sobom u cevicama od pera ili bambusa obmotanim nitima pamuka ili korom. Tim otrovima se slue kad se svete iz trgovakih ili ljubavnih raz loga; na to u se jo vratiti. Pored otrova koji se zasnivaju na poznavanju biljaka i koje uroe nici spravljaju otvoreno, bez ikakvih mera opreznosti i magijskih radnji kakve na severu prate proizvodnju kurarea, Nambikvare imaju i druge vrste otrova ija je priroda tajanstvena. U cevice istovetne s onima koje sadre prave otrove skupljaju komadie smole drveta iz porodice bombax, iji je stablo u sredini ispupeno; veruju da e bacanjem jednog takvog komadia na neprijatelja kod ovog izazvati fiziko stanje slino stanju drveta, to jest da e se rtva naduti i umreti. I prave otrove i magij ske supstance Nambikvare oznaavaju imenom nande. Ta re ima, da kle, ire znaenje od onog koje mi pridajemo reci "otrov". Ona obuhvata sve vrste-postupaka kojima se nanosi zlo, kao i proizvode i predmete koji u tome uestvuju. Morao sam to da objasnim da bi se razumelo ono to sledi. U svom prtljagu poneo sam nekoliko velikih arenih balona od staniola koji se pune toplim vazduhom tako to se na njihovu osnovu zakai mala baklja i koji se na stotine putaju u Brazilu na Ivanjdan; jedne veeri doao sam na nesrenu zamisao da uroenicima priredim spektakl. Prvi balon se upalio na zemjji i izazvao veliko veselje, kao daje publika znala staje zapravo trebalo da se dogodi. Putanje drugog je, pak, isuvie dobro uspelo: brzo se podigao i popeo tako visoko da se njegov plamen pomeao sa zvezdama, a zatim je dugo lebdeo tamo-amo iznad nas pre no to se izgubio iz vida. Poetno veselje zamenila su druga oseanja; mukar ci su gledali neprijateljski, s napetom panjom, a ene su se uplaile, zaklonile glavu rukama i zbile se jedna uz drugu. Re nande ula se sa svih strana. Sutradan ujutru kod mene je dola delegacija mukaraca tra ei da pogleda balone i istrai da li se "tu nalazi nande". Pregled je obavljen veoma briljivo; uostalom, zahvaljujui injenici da imaju iz razito pozitivan duh - uprkos ovom to sam upravo ispriao - Nambi kvare su prihvatili, ako nisu i razumeli, zamisao da vazduh zagrejan upa ljenim komadiima papira moe da podie predmete uvis. Kao i obino kad treba objasniti neki nesporazum, krivicu su svalili na ene, koje "ni-
Nambikvara
231
ta nisu razumele", "uplaile su se" i odmah pomislile na bezbroj ne srea. Nisam se zavaravao: stvar se mogla loe zavriti. Ipak, taj nemili dogaaj, kao i drugi o kojima u govoriti, nisu nimalo naruili prijatelj stvo koje se moglo razviti jedino iz dugotrajne prisnosti s Nambikvarama. Zato sam bio vrlo uzbuen kad sam nedavno proitao izvetaj jed nog stranog kolege o njegovom susretu sa istom uroenikom druinom s kojom sam ja, deset godina ranije, delio svakodnevni ivotuUtjaritiju. Kad ih je on posetio 1949. godine, tamo su bile smetene dve misije: jezuiti, o kojima sam govorio, i ameriki protestanti. Urodenika drui na imala je tada samo osamnaest lanova o kojima na autor ovako go vori: "Ova druina izgledala mi je najsiromanija od svih Indijanaca ko je sam video u Mato Grosu. U njoj je bilo osam mukaraca, jedan je imao sifilis, drugi inficiranu slabinu, trei ranu na stopalu, etvrti je od glave do pete bio pokriven ljuspama zbog kone bolesti, a jedan je bio gluvonem. ene i deca su, meutim, izgledali prilino zdravi. Kako ne spavaju u mreama, ve na tlu, uvek su pokriveni zemljom. Za hladnih noi rasture vatru i spavaju u toplom pepelu... odeu nose samo kad im je misionari daju i zatrae da je obuku. Zbog odvratnosti prema kupanju, koa i kosa im nisu prekrivene samo slojem praine i pepela, ve i trulim komadiima mesa i ribe, iji se zadah mesa s kiselim mirisom znoja i nei njihovu blizinu nepodnoljivom. Izgleda da su zaraeni crevnim parazitima, eludac im je proiren i neprestano putaju vetrove. Dok sam radio u zatvorenoj prostoriji punoj uroenika, esto sam mofao da preki dam posao radi provetravanja. "Nambikvare... su svadljivi i neuljudni do grubosti. Dok sam poseivao Hulija u njegovom logoru, esto sam ga zaticao kako lei blizu vatre; kad bi video da prilazim, okrenuo bi mi lea pokazujui na taj nain da ne eli da razgovara sa mnom. Misionari su mi priali da e Nambikvara vie puta traiti da mu se da neki predmet, a ako mu se ne da, pokuae da ga otme. Da bi spreili Indijance da uu, ponekad su pravili zastor od lia koji je sluio kao vrata, ali bi ga Nambikvara pro valio da napravi prolaz... "ovek ne mora dugo boraviti kod Nambikvara da bi shvatio koli ko su duboka njihova oseanja mrnje, nepoverenja i beznaa koja kod 2 posmatraa izazivaju potitenost ne sasvim lienu saoseanja ."
2 K. Oberg, "Indian Tribes of Northern Mato Grosso, Brazil", Institut Smitsonijan, Odsek za socijalnu antropologiju, br. 15, Vaington, 1953, str. 84-85.
232
Klod Levi-Stros
Ja sam ih upoznao u vreme kad su ih bolesti dobijene od belaca ve desetkovale, ali kad - posle prilino humanih Rondonovih nastojanja niko nije pokuavao da ih potini, i eleo bih da zaboravim ovaj alosni opis i da zadrim u seanju samo sliku koju sam skicirao u svojoj belenici jedne noi pri svetlosti depne lampe: "U mranoj savani sijaju logorske vatre. Oko ognjita, jedine za tite od sve vee none hladnoe, iza slabanog zaklona od palmi i grana na brzinu pobodenih u zemlju na onoj strani odakle prete vetar i kia; pored koara napunjenih sirotinjskim predmetima koji predstavljaju sve zemaljsko blago; polegali po goloj zemlji koju prieljkuju druge, jedna ko neprijateljski raspoloene i plaljive druine, suprunici ispreplete nih udova izgledaju kao jedini oslonac i uteha jedno drugom, jedina po mo u borbi protiv svakidanjih tekoa i sanjarske sete koja, s vremena na vreme, obuzme nambikvarsku duu. Posetioca koji prvi put logoruje sa Indijancima u ikari obuzimaju strepnja i saaljenje dok posmatra te ljude potpuno liene najosnovnijih sredstava za ivot; kao da ih je na tlu te neblagorodne zemlje smrvila neumoljiva kataklizma; goli, drhte od hladnoe kraj treperavih vatri. Oprezno se kreu kroz grmlje da ne po vrede ruku, miicu, grudi iji se topli odsjaji naziru pri svetlosti plame na. Ali tu bedu oivljavaju doaptavahja i smeh. Parovi se zbijaju kao da ale za izgubljenim jedinstvom; ne prekidaju milovanja ni kad naie stra nac. U svima njima nasluujemo ogromnu dobrotu, duboku bezbrinost, bezazleno i oaravajue ivotinjsko zadovoljstvo i, kao zbir tih razliitih oseanja, neto to izraava najdirljiviju i najverodostojniju ljudsku nenost."
AS PISANJA
eleo sam da, barem posrednim putem, saznam priblian broj nambikvarskog ivlja. Godine 1915, Rondon gaje procenio na dvadeset hi ljada, stoje verovatno bilo preterano; ali, tad su skupine imale vie sto tina lanova i sva obavetenja sakupljena na liniji svedoe o brzom opa danju: pre trideset godina, poznati deo grupe Sabane inilo je vie od hiljadu pojedinaca; kad je grupa posetila telegrafsku stanicu u Kampos Novosu 1928. godine, u njoj su bili 127 mukaraca, ene i deca. Meu tim, u novembru 1929, dok je grupa logorovala u mestu Espiro, izbila je epidemija gripa. Bolest se razvila u neki oblik plunog edema i za etr deset osam sati umrlo je trista Indijanaca. Grupa se rasprila ostavljajui
xxvin
Nambikvara
233
za sobom bolesnike i samrtnike. Od hiljadu poznatih Sabanea godine 1938. ostalo je samo devetnaest mukaraca sa enama i decom. Pored epidemije, tu brojku objanjava i injenica da su Sabanei pre nekoliko godina zaratili sa istonim susedima. Ali, jednu veliku grupu nastanjenu nedaleko od mesta Tres Buritis pomorio je grip 1927. godine; ostalo je samo est ili sedam osoba od kojih su 1938. godine bile ive jo tri. Grupa Traunde, nekad jedna od najveih, brojala je 1936. dvanaest mu karaca (i njihove ene i decu); tri godine kasnije od te dvanaestorice ostala su etvorica. Koliko ih ima danas? Ne vie od dve hiljade uroenika rasprenih po itavoj teritoriji. Nisam mogao ni da pomiljam na sistematski popis zbog trajnog neprijateljstva nekih grupa i zbog opte pokretljivosti u nomadskoj sezoni. Ali, pokuao sam da ubedim svoje prijatelje u Utijaritiju da u svojim selima uprilie sastanak s drugim srodnim ili savezni kim grupama i da povedu i mene; na taj nain mogao sam da procenim tadanju brojnost jednog takvog skupa i da je uporedim s onom koja je ranije opaena. Poglavica je oklevao: nije se mogao pouzdati u svoje zvanice, a ako bismo moji saputnici i ja nestali u tom podruju u koje belac nije kroio od ubistva sedam radnika na telegrafskoj liniji 1925. godine, krhki mir bi mogao biti trajnije naruen. Konano je prihvatio pod uslovom da smanjimo svoju pratnju: po veli bismo samo etiri vola natovarena poklonima. ak i uz to ogranie nje morali smo da odustanemo od uobiajenih staza koje vode kroz doli nu jer su one bile zakrene rastinjem i neprohodne za nae tovarne ivo tinje. Valjalo je ii preko visoravni i traiti najpogodniji prolaz u datim okolnostima. To opasno putovanje danas mi izgleda kao groteskna epizoda. Tek to smo napustili uruenu, moj brazilski kolega primetio je odsustvo ena i dece: pratili su nas samo mukarci naoruani lukovima i strelama. U putopisnoj literaturi ta okolnost najavljuje skori napad. Ili smo, da kle, s pomeanim oseanjima, opipavajui s vremena na vreme svoje revolvere smit i veson (nai pratioci su izgovarali emit veton) i karabi ne. Uzaludno strahovanje: oko podneva smo se sreli sa ostatkom druine koji je poglavica poslao napred znajui da nae mazge idu bre od ena koje tegle koare i maliane. Meutim, malo kasnije Indijanci su zalutali; nova putanja nije bila tako jednostavna kao to su zamiljali. Predvee smo morali da se zau stavimo u ikari; uvereni da e biti divljai, uroenici su raunali na nae karabine i nisu poneli nikakvu hranu, a mi smo imali samo pomone zalihe koje nisu bile dovoljne za sve. Stado srna koje je paslo kraj jednog izvora razbealo se im smo se pribliili. Sutradan ujutru zavladalo je opte i neprikriveno nezadovoljstvo upereno na poglavicu koga su srna-
234
Klod Levi-Stros
trali krivim za na dogovor. Umesto da krenu u lov ili sakupljanje, svi su odluili da poleu u hladovinu zaklona i da reavanje problema prepuste poglavici. On je nestao zajedno s jednom od svojih ena; predvee smo ih videli kako se vraaju s tekim koarama punim skakavaca koje su sakupljali itav dan. Iako pateta od skakavaca nije na velikoj ceni, svi su jeli sa apetitom i dobro raspoloenje se vratilo. Sutradan smo nastavili put. Najzad smo stigli na mesto sastanka. To je bila peana terasa nad rekom, oiviena drveem medu kojim su se uurili urodeniki vrtovi. Grupe Indijanaca pristizale su u razmacima. Predvee se tu nalazilo se damdeset pet osoba iz sedamnaest porodica i grupa rasporeenih u trina est zaklona jedva neto vrih od onih u logorima. Objasnili su mi da se u vreme kia svi oni zbiju u pet okruglih koliba koje su sagraene tako da mogu potrajati nekoliko meseci. Reklo bi se da mnogi od tih uroeni ka nikad pre nisu videli belca; njihova namrgodenost i oigledna poglaviina nervoza svedoili su o tome da ih je on naterao da dou. Nismo bili spokojni, a nisu ni Indijanci; sputala se hladna no; kako nije bilo stabala izmeu kojih bismo razapeli mree, morali smo da se opruimo po zemlji na nambikvarski nain. Niko nije spavao. Proveli smo no utivo nadgledajui jedni druge. Izgledalo je prilino nerazborito nastavljati tu pustolovinu. Nago varao sam poglavicu da bez odlaganja obavimo razmenu. Tada se zbio neobian dogaaj koji me primorava da se vratim malo unazad. Jasno n a m j e d a N a m b i k v a r e n e znaju da piu; ali oni i ne crtaju, ako se izuzmu takice, crtei ili cikcak linije na tikvama. Kao i kod Kaduvea, podelio sam listove papira i olovke s kojima oni u poetku nisu nita radili; a onda sam jednog dana primetio da svi na papiru iscrtavaju vodoravne talasaste linije. ta su eleli da urade? To je bilo oigledno: pisali su ili, tanije, pokuavali su da se slue olovkama na isti nain kao ijajerdrugi nisu znali, poto jo nisam pokuao da ih razonodim crteima. Veina se na tome i zaustavila, ali je poglavica bio dalekovidiji. On je, nesumnji vo, jedini shvatio smisao pisanja. Zatraio je od mene jedan notes, pa smo tako bili jednako opremljeni tokom zajednikog rada. Nije mi vie usmeno saoptavao obavetenja koja sam traio, ve je na svom papiru iscrtavao vijugave linije i pokazivao mi ih kao da treba da proitam od govor. On je napola verovao svojoj komediji; svaki put kad bi njegova ruka dovrila neku liniju, on bi se u nju upiljio kao da oekuje da odatle izbije neko znaenje, a onda bi mu se na licu ocrtavalo uvek isto razoa ranje. Ali, on to nije hteo da prizna; preutno smo se dogovorili da nje gove vrljotine imaju neko znaenje koje ja treba da odgonetnem; zatim bi usledio njegov usmeni komentar tako da nisam morao da traim neo phodna razjanjenja.
Nambikvara
235
Tek s t o j e sakupio sve svoje ljude, poglavica je izvadio iz jedne koare list papira pokriven vijugavim linijama i vesto zastajkujui pre tvarao se da ita i spisak predmeta koje moram da dam za primljene poklone: ovome za luk i strelu jedan kasapski no; onome od koga sam dobio ogrlice - perle... Ta lakrdija se otegla itava dva sata. Staje oeki vao? Moda je hteo da prevari i samog sebe; ali, pre bi se reklo d a j e eleo da zadivi svoje drugove, da ih uveri da se roba razmenjuje njego vim posredovanjem, da je postao saveznik belog oveka i da uestvuje u njegovim tajnama. urilo nam se da odemo jer nam je bilo jasno da e najopasniji trenutak biti onaj kad sve divote koja sam doneo predu u njihove ruke. Pored toga, nisam eleo da produbljujem taj dogaaj, te smo krenuli na put, i dalje sa Indijancima kao vodiima. Boravak je, dakle, propao, a mistifikacija ije sam orue bio stvo rila je razdraljivu atmosferu; tavie, moja mazga je imala vale i patila od bolova u gubici. Nestrpljivo je hrlila napred i naglo zastajala; nepre stano sam se s njom natezao. Tako nisam ni opazio da sam se odvojio od ostalih i zalutao u ikari. ta da radim? Odluio sam da postupim kao u knjigama i da hicem iz puke upozorim svoju druinu. Sjahao sam i opalio. Nita. Posle dru gog hica uinilo mi se da ujem odgovor. Ispalio sam i trei, koji je uplaio mazgu tako da se kasom dala u beg i zaustavila tek na prilinoj udaljenosti. Promiljeno sam se oslobodio oruja i fotografskog aparata polo ivi ih pod jedno drvo iji sam poloaj upamtio. Zatim sam pojurio za mazgom; imao sam utisak da se smirila. Dozvolila m i j e dajoj se pribli im, ali kad sam pruio ruku da uhvatim dizgine, ponovo je pobegla. Ponavljajui to nekoliko puta, odvukla me je prilino daleko. Obuzet oajanjem, skoih i obema rukama je epah za rep. Taj neobian postu pak iznenadi ivotinju te ona odustade od daljeg beanja. Popeh se u sedlo i krenuh da pokupim svoje stvari. Ali, toliko smo se vrteli dok sam je hvatao da nisam uspeo da ih naem. Obeshrabren tim gubitkom pokuah da naem svoju druinu. Ni mazga ni ja nismo imali pojma kuda je otila. as bih mazgu terao u jednom pravcu, as bih poputao dizgine i ona je poinjala da se vrti u krug. Sunce se sputalo na obzorje, nisam imao nikakvog oruja i oeki vao sam da e me svakog asa zasuti kia strela. Moda nisam bio prvi koji je prodro u to neprijateljsko podruje, ali moji prethodnici se iz nje ga nisu vratili; ako sebe i zanemarim, moja mazga bila je vrlo poeljan plen ljudima koji nisu imali bogzna ta da stave u usta. Muen tim crnim mislima ekao sam zalazak sunca; sreom, imao sam ibica, pa sam na umio da zapalim ikaru. Malo pre no to sam se na to resio zauo sam glasove: dvojica Nambikvara vratili su se kad su primetili da me nema i
236
Klod Levi-Stros
od podneva su pratili moj trag; pronalaenje mojih stvari za njih je bila deja igra. No se ve bila spustila kad smo stigli u logor gde je ekala itava druina. Uznemiren tim smenim dogaajem loe sam spavao i zavaravao sam nesanicu priseajui se prizora razmene. Pisanje se, dakle, pojavilo medu Nambikvarama, ali ne, kao to bi se moglo pomisliti, kao rezultat napornog uenja. Njegov simbol je usvojen, i to vie kao socioloko nego kao intelektualno otkrie, ali je njegova realnost ostala nepoznata. Nije bilo posredi saznavanje, pamenje ili razumevanje, ve uveavanje ugleda i autoriteta nekog pojedinca - ili funkcije - na raun nekog dru gog. Uroenik koji se jo nalazio u kamenom dobu naslutio je da to znaajno sredstvo razumevanja, iji smisao nije shvatio, moe da iskori sti za druge svrhe. Na kraju krajeva, tokom vie hiljada godina, a u ne kim delovima sveta ak i danas, pismenost postoji kao drutvena institu cija kojom ogromna veina lanova drutva ne zna da se slui. Sela koja sam obiao po brdima Citagonga ili istonog Pakistana bila su nastanje na nepismenima; svako od njih je, meutim, imalo svog pisara koji je obavljao poslove za pojedince i zajednicu. Svi su poznavali pismo i slu ili se njime po potrebi, ali nekako spolja, kao s kakvim stranim posred nikom s kojim saobraaju usmenim putem. A pisar je retko inovnik ili slubenik zajednice: njegovo znanje prati mo, u tolikoj meri da su funk cije pisara i lihvara esto objedinjene u istoj osobi, ne samo zato to mu je potrebno da zna da ita i pie kako bi obavljao svoj posao ve i zato to na taj nain dvostruko dri druge u aci. Pismenost je udna stvar. Moglo bi se pomisliti daje njena pojava neminovno izazvala duboke promene u uslovima ivota itavog oveanstva i da je priroda tih promena pre svega intelektualna. Posedovanje pisma udesno uveava sposobnost ljudi da sauvaju saznanja. Lako bi smo mogli da ga zamislimo kao vetako pamenje iji razvoj neminov no prati jasnija svest o prolosti, a time i vea sposobnost da se organizuju sadanjost i budunost. Poto su odbaena sva velika merila za razli kovanje varvarstva od civilizacije, eleli bismo da zadrimo barem ovo: narodi s pismom i narodi bez pisma; jedni kadri da gomilaju ranija do stignua i da sve bre napreduju ka cilju koji su sebi postavili; drugi, nesposobni da sauvaju prolost izvan granice do koje dopire pamenje pojedinca, lako mogu ostati zatoenici jedne promenljive istorije kojoj e uvek nedostajati poreklo i trajna svest o zadatom projektu. Meutim, nita od onoga to znamo o pismenosti i o njenoj ulozi u evoluciji ne opravdava takvo verovanje. Jedna od najkreativnijih faza u istoriji oveanstva pada u vreme pojave neolita: ona je zasluna za raz voj poljoprivrede, pripitomljavanje ivotinja i druge vetine. Da bi se to postiglo bile je potrebno da, tokom vie milenijuma, male ljudske zajed-
Nambikvara
23 7
nice posmatraju, eksperimentiu i prenose plodove svojih razmiljanja. O nepokolebljivosti i kontinuitetu tog ogromnog poduhvata svedoi nje gov uspeh; a pismo tad jo nije bilo poznato. Ako se ono pojavilo u etvrtom ili treem milenijumu pre nae ere, u njemu treba videti udalje nu (i nesumnjivo indirektnu) posledicu neolitske revolucije, a ne njen uslov. S kojim velikim otkriem je ono povezano? Na polju tehnike ne moemo navesti nita osim arhitekture. Ali egipatska ili sumerska arhi tektura nisu bile savrenije od graevina nekih Amerikanaca koji nisu poznavali pismo u trenutku otkria Amerike. I obrnuto, od pojave pisma do roenja moderne nauke, zapadni svet je proiveo razdoblje od oko pet hiljada godina u kojem su se saznanja vie rasplinjavala nego to su se izotravala. Cesto je uoavano da izmeu naina ivota nekog grkog ili rimskog graanina i naina ivota evropskog graanina iz XVIII veka nema velike razlike. Coveanstvo je u neolitu napravilo divovske kora ke bez pomoi pisma, dok su istorijske civilizacije zapada, koje su ga poznavale, dugo tapkale u mestu. Naravno, bez pisma bi se teko mogli zamisliti procvat koji je nauka doivela u XIX i XX veku. Ali, ono je samo nuan, ne i dovoljan uslov takvog razvoja. Ako elimo da dovedemo u vezu pojavu pisma i neke osobene crte civilizacije, potrebno je da tragamo u drugom pravcu. Jedina pojava ko ja je verno pratila pismo jeste osnivanje gradova i carstava, to jest ukla panje znatnog broj a pojedinaca u politiki sistem i njihova hijerarhizacija u kaste i klase. Takva je, u svakom sluaju, tipina evolucija kakvu vidimo od Egipta do Kine u trenutku pojavljivanja pisma: izgleda d a j e ono najpre potpomoglo izrabljivanje ljudi a tek potom njihovo prosvetljenje. To izrabljivanje, koje je omoguavalo da se hiljade ljudi okupe i prisile na tegoban rad, bolje objanjava nastajanje arhitekture nego ona neposredna veza koju smo malopre pomenuli. Ako je moja pretpostavka tana, treba priznati daje osnovna funkcija pisane komunikacije olaka vanje porobljavanja. Upotreba pisma za bezinteresne ciljeve, za postiza nje intelektualnih i estetskih zadovoljstava, sekundarni je rezultat, ak i ako pretpostavimo da se ona najee ne svodi na sredstvo podupiranja, opravdavanja ili prikrivanja njegove osnovne upotrebe. To pravilo, meutim, ima nekih izuzetaka: uroenika Afrika ima la je carstva koja su okupljala vie stotina hiljada podanika; u prekolumbovskoj Americi, carstvo Inka sainjavalo je vie miliona ljudi. Ali, ti pokuaji su na oba kontinenta bili kratkoveni. Znamo daje carstvo Inka osnovano negde oko XII veka; Pisarovi vojnici ga izvesno ne bi tako lako savladali da ga, tri veka kasnije, nisu zatekli u potpunom rasulu. Koliko god malo poznavali istoriju Afrike, nasluujemo daje tamo po stojalo slino stanje: velike politike formacije raale su se i nestajale u razmaku od nekoliko desetina godina. Mogue je, dakle, da ti primeri ne
238
Klod Levi-Stros
protivree hipotezi, ve je potvruju. Ako pismo nije bilo dovoljno za uvrivanje saznanja, ono je, po svemu sudei, bilo neophodno zajaanje dominacije. Uzmimo jedan blii primer: sistematsko nastojanje evrop skih drava da se uvede obavezno kolovanje tokom XIX veka ide uko rak sa irenjem vojne obaveze i proleterizacije. Tako se borba protiv nepismenosti stapa sa veom kontrolom Vlasti nad njenim graanima. Naime, tek kad svi znaju da itaju, Vlast moe da kae: svako mora poznavati zakon. Poduhvat je preao s nacionalnog na internacionalni plan zahva ljujui saradnji meu mladim dravama-suoenim s problemima kakve smo mi imali pre sto-dvesta godina - i meunarodnom drutvu bogata a, uznemirenom opasnou koju bi za njegovu stabilnost mogle pred stavljati reakcije naroda nesposobnog da preko pisane reci usvaja mi ljenja izraena formulama koje se mogu prilagoditi svakoj prilici i da se podvrgne naporima izgradnje. Poto su mu znanja nagomilana u bubliotekama postala pristupana, narod je bio izloen laima koje su tampa na dokumenta irila u jo veim razmerama. Nema sumnje, kocke su baene. Ali, u mom nambikvarskom selu pametne glave su, ipak, bile mudrije. Oni koji su se razili sa svojim poglavicom kad je ovaj zaigrao na kartu civilizacije (nakon moje posete napustila gaje veina njegovih ljudi) naslutili su da pismo kod njih prodire ruku pod ruku s pokvarenou. Povukli su se dublje u ikaru i na taj nain sauvali od napasti. Ipak, pronicljivost njihovog poglavice koji je odmah uoio kako bi mu pismo moglo pomoi da ojaa svoju mo, i koji je prozreo temelj te institucije iako nije znao njom da se slui, zavreuje nae divljenje. U isti mah, ta epizoda me je navela da obratim panju na jedan novi aspekt nambikvarskog ivota, to jest na politike odnose izmeu pojedinaca i grupa. Uskoro u se nai u prilici da ih posmatram na neposredniji nain. Tokom naeg boravka u Utijaritiju meu uroenicima je izbila epi demija gnojne upale oiju. Sve ih je zahvatila infekcija izazvana gonokokama, praena strahovitim bolovima, a bolest je ponekad dovodila do trajnog slepila. Vie dana druina je bila potpuno nepokretna. Uroenici su se leili vodom u koju su potapali koru nekog drveta i koju su zatim kapali u oi pomou lista zavijenog kao fiek. Bolest se proirila i na nau grupu: najpre je zahvatila moju enu koja je uetsvovala u svim ranijim pohodima prouavajui materij alnu kulturu; tako j e teko obolela da smo morali daje evakuiemo; a zatim je to snalo i veinu muka raca iz grupe i mog brazilskog kolegu. Stanje je ubrzo postalo takvo da nismo mogli ii dalje; glavninu ljudstva ostavio sam da se odmori uz naeg lekara koji je pruao neophodnu pomo, a j a s a m s e s dva mukar ca i nekoliko ivotinja uputio ka stanici Kampos Novos jer nam je ree no da u njenoj blizini ima nekoliko grupa uroenika. Proveo sam petna-
Nambikvara
239
est dana u poludokolici koju sam ispunio branjem nedozrelih plodova u jednom vonjaku preputenom divljini: gojava, iji opori miris i zrnasto tkivo zaostaju za mirisom, i indijskih oraha, arenih poput papagaja, ije suvo jezgro sadri u svojim sunerastim elijama vrlo ukusan sok koji skuplja usta; za hranu je bilo dovoljno otii do umarka udaljenog od logora nekoliko stotina metara; tu su se u zoru uvek mogle nai golubice koje su bile lak plen. U Kampos Novosu sreo sam dve grupe pridole sa severa u nadi da e od mene dobiti poklone. One su bile jednako neprijateljski raspoloene jedna prema drugoj kao i prema meni. Svi su odmah zatraili poklone kao neto to se samo po sebi razume i za ta ne treba moliti. Prvih dana se tu nalazila samo jedna grupa ijedan uroenik iz Utijaritija, koji je krenuo pre mene. Da li je on pokazao preveliko zanimanje za jednu od ena iz te grupe? Verujem dajebilo tako. Odnosi izmeu stranaca i njihovog gosta vrlo brzo su se pokvarili, te je on poeo da dolazi u moj logor traei srdaniju at mosferu i hranu. To je odmah primeeno; jednog dana kad je poao u lov, posetila su me etvorica uroenika koji su bili neka vrsta delegacije. Preteim tonom su zatraili od mene da umeam neku vrstu otrova u hranu mog posetioca; doneli su sve stoje za to bilo potrebno: etiri cevice povezane pamunim koncem i ispunjene sivkastim prahom. Uzne mirili se: ako glatko odbijem, izloiu se neprijateljstvu itave grupe ije su zloinake namere bile oigledne. Odluio sam, dakle, da se pravim d a j e moje znanje njihovog jezika jo slabije no s t o j e uistinu bilo i da nita ne razumem. Posle vie pokuaja i neumornog ponavljanja d a j e moj tienik, kakore, vrlo zao, i da ga valja to pre ukloniti, delegacija se povukla ne krijui nezadovoljstvo. Upozorio sam ga i on je odmah iezao; ponovo sam ga video tek posle vie meseci, kad sam se vratio u to podruje. Sreom, sutradan je pristigla druga grupa i uroenici su svoja ne prijateljska oseanja upravili ka njoj. Susret se odigrao u mom logoru, koji je bio, u isti mah, neutralan teren i odredite svih tih kretanja. Naao sam se, dakle, u idealnom poloaju za posmatranje. Mukarci su doli sami; ubrzo je meu poglavicama otpoeo dugaak razgovor koji mi je izgledao kao nizanje naizmeninih monologa izgovorenih cmizdravim nazalnim tonom kakav ranije nisam uo. "Jako smo ljuti! Vi ste nai neprijatelji!", tuili su se jedni; na to su drugi odgovarali otprilike ova ko: "Mi nismo ljuti! Mi smo vaa braa! Mi smo prijatelji! Prijatelji! Moemo da se sporazumemo! itd". Kad se zavrila ta razmena provoka cija i negodovanja, podignut je zajedniki logor pored moga. Posle ne koliko pesama i plesova tokom kojih je svaka od grupa potcenjivaki govorila o svom izvoenju poredei ga sa izvoenjem one druge - Tamainde dobro pevaju! Mi pevamo ravo!" - prepirka je ponovo otpoe-
240
Klod Levi-Stros
la i ubrzo se opet govorilo povienim tonom. No jo nije bila mnogo odmakla kad svae izmeane s pevanjem preoe u nepodnoljivu dreku ije znaenje nisam shvatao. Mogli su se videti pretei pokreti, tu i tamo je izbijala tua, a neki uroenici su posredovali pokuavajui da izmire zavaene strane. Sve pretnje su se svodile na pokrete koji su se ticali seksualnih delova tela. Jedan Nambikvara je iskazao svoje neprijatelj stvo tako to je obema rukama dohvatio ud i uperio ga na protivnika. Tim pokretom je najavio napad, kao daje hteo da mu otkine kianku od buritijeve slame prikaenu za pojas iznad polnih organa. Oni su "skrive ni slamom" i "cilj borbe je skidanje slame". To je isto simbolian in jer je pokriva mukog uda tako mali i napravljen od tako krhkog mate rijala da ne prua zatitu, pa ak i ne sakriva polne organe. Pored toga, borac nastoji da se doepa protivnikovog luka i strela i da ih stavi poda lje od njega. Tokom svih tih radnji uroenici su krajnje napeti, kao da se nalaze u stanju estokog uzdranog besa. arke se na kraju izrode u opti sukob; meutim, ovog puta su se stiale u zoru. I dalje oigledno razdraeni, protivnici su se uzajamno opipavali nimalo nenim pokreti ma, dodirivali naunice, pamune narukvice, male perjane ukrase i brzo mrmljali: "Daj...daj...vidi...ovoje lepo!", dok se vlasnik protivio: "To je runo... staro... pocepano!..." T'aj pregled pomirenja oznaava kraj sukoba. Njime, zapravo, za poinje drukiji odnos meu grupama: trgovinska razmena. Koliko god da je oskudna materijalna kultura Nambikvara, proizvodi rukotvorina neke druge grupe na visokoj su ceni. Istonjacima su potrebni grnarija i semenje; severnjaci smatraju da njihovi juniji susedi prave naroito dragocene ogrlice. Zbog toga se susret dveju grupa, ako ne doe do ozbilj ne kavge, zavrava nizom uzajamnih poklona; sukob ustupa mesto trgo vini. Istini za volju, razmene se nisu mogle lako uoiti; sutradan nakon svae svako se bavio svojim poslom i predmeti ili proizvodi su prelazili iz jednih ruku u druge na takav nain da darodavac nije nikakvim poseb nim pokretom pokazivao da poklanja i da primalac nije obraao nikakvu panju na tek steeno dobro. Tako su razmenjeni oljuten pamuk i klup ka konca; komadi voska i smole; zameeni uruku; koljke, naunice, na rukvice i ogrlice; duvan i seme; perje i bambusove daice od kojih se prave vrhovi strela; klupka palminih vlakana, bodlje bodljikavog praseta; itavi lonci ili komadi keramike; tikve. To tajanstveno kruenje robe trajalo je pola dana, a potom su se grupe razdvojile i svaka je otila svo jim putem. Nambikvara se oslanja na velikodunost svog partnera. Pomisao dasemoeprocenjivati, raspravljati ili cenjkati, zahtevati ili naplaivati potpuno im je strana. Obeao sam jednom uroeniku da u mu dati ma
Nambikvara
241
za klanje stoke ako odnese moju poruku do jedne oblinje grupe. Kad se vratio, zaboravio sam da mu odmah dam dogovorenu nagradu jer sam pretpostavljao da e doi d a j e zatrai. Nije doao; sutradan sam ga po traio, ali nisam uspeo da ga naem; otiao je vrlo ljut, kako su mi rekli njegovi drugovi, i vie ga nisam video. Trebalo je da predam poklon nekom drugom uroeniku. Zato ne treba da nas udi kad se, po obavlje noj razmeni, jedna od grupa povue nezadovoljna svojim delom i nedeljama ili mesecima gomila ozlojeenost pravei popis onoga stoje dobi la i priseajui se poklona koje je dala. Vrlo esto rat izbija upravo zbog toga; postoje, naravno, i drugi povodi, na primer ubistvo, otmica ene i osveta za takve inove; ali izgleda da se grupa ne smatra kolektivno obaveznom da se osveti za tetu nanetu nekom od svojih lanova. Ipak, zbog neprijateljstva koje vlada meu grupama ti povodi se rado koriste, naroito onda kad se grupa osea jakom. Odluku i optube saoptava neki od ratnika istim onim tonom i stilom kojim su se dve grupe perepirale kad su se srele: " H e j ! Doite! Hajde! Ljut sam! Jako sam ljut! Strele! Velike strele!". Okieni posebnim ukrasima: ubama od slame buritija s crvenim prugama, kapama od jaguarove koe, mukarci se okupljaju pod vod stvom poglavice i igraju. Na redu je obred proricanja; poglavica ili a robnjak - kad ga grupa ima - sakriva jednu strelu negde u ikari. Sutra dan se kree u potragu za njom. Ako je strela umrljana krvlju, ii e se u rat, ako nije, odustae se. Mnogi tako zapoeti pohodi zavravaju se na nekoliko kilometara od logora: uzbuenje i oduevljenje splasnu i eta se vraa. Neki se, pak, zavre krvoproliem. Nambikvare napadaju u zoru poto razmeste zasede po ikari. Znak za napad se prenosi od jed nog do drugog pitaljkom koju uroenici nose na traci oko vrata. Taj instrument se sastoji od dve bambusove cevice spojene pamunim kon cem, a njegov zvuk podraava zrikavca; zbog toga on nosi ime tog insekta. Ratnike strele su iste kao i one koje se obino koriste u lovu na velike ivotinje, jedino im se vrh naree tako da lii na zupce testere. Ne upotrebljavaju se strele umoene u kurare, koje se redovno koriste u lovu. Pogoeni protivnik bi mogao iupati strelu pre nego to se otrov razlije.
242 XXIX
Klod
Levi-Stros
MUKARCI, ENE, POGLAVICE

Dalje od Kampos Novosa, stanica Viljena - na najvioj taki viso ravni - sastojala se 1938. godine od nekoliko koliba okruenih krevi nom dugakom i irokom nekoliko stotina metara koja je obeleavala mesto gde je (po zamisli graditelja linije) trebalo da se izgradi Cikago Mato-Grosa. Izgleda da se tu sad nalazi vojni aerodrom; u moje vreme stanovnitvo su inile dve porodice koje su ve osam godina ivele bez ikakvog snabdevanjai koje su, kako sam ve ispriao, jedva uspevale da se odre u biolokoj ravnotei zahvaljujui malom stadu srna. Tu sam sreo dve nove grupe; jedna se sastojala od osamnaest oso ba i govorila dijalektom bliskim onom koji sam poinjao da razumem, dok se druga - trideset i etiri osobe - sluila meni nepoznatim jezikom, te nisam uspeo daje identifikujem. Na elu svake grupe bio je poglavi ca; u prvoj je on, izgleda, imao isto svetovne nadlenosti, dok se za drugog pokazalo daje nekakav vra. Vea grupa nazivala se Sabane, a manja Tarunde. One su se razlikovale samo po jeziku: uroenici su imali istu fizi ku grau i kulturu, to sam ustanovio ve u Kampos Novosu; ali, ove dve grupe iz Viljene nisu jedna prema drugoj pokazivale neprijateljstvo, ve su, naprotiv, ivele u dobrim odnosima. Iako su imale zasebne lo gorske vatre, putovale su zajedno, logorovale jedna pored druge i izgle dalo je da su ujedinile svoje sudbine. Neobian savez kad imamo u vidu dati uroenici nisu govorili istim jezikom i da su poglavice mogle da se sporazumevaju samo posredstvom dve-tri osobe iz svake grupe koje su sluile kao prevodioci. Grupe su se, po svemu sudei, nedavno zdruile. Ve sam rekao da su izmeu 1907. i 1930. godine epidemije izazvane dolaskom belaca desetkovale Indijance. Zbog toga su se mnoge grupe tako smanjile da vie nisu bile u stanju da vode samostalan ivot. U Kampos Novosu primetio sam unutranje razdore nambikvarskog drutva, video sam ka ko deluju sile razjedinjavanja. U Viljeni sam, naprotiv, prisustvovao po kuaju ujedinjenja. Naime, bilo je sasvim jasno da su uroenici s kojima sam logorovao postupali vrlo smiljeno. Svi mukarci iz jedne grupe zvali su ene iz druge grupe "sestrama", a ove njih "braom". Mukarci su jedni druge oslovljavali, svako na svomjeziku, imenom koje oznaa va srodnika ukrtenog tipa i koje bismo mi preveli reju "zet". S obzi rom na nambikvarska brana pravila, to je svu decu jedne grupe stavlja lo u poloaj "potencijalnih suprunika" dece druge grupe. Zahvaljujui takvom sklapanju brakova dve grupe su se mogle stopiti ve u sledeoj generaciji.
Nambikvara
243
Ali, bilo je jo prepreka na tom putu. U okolini je kruila trea grupa, neprijateljski raspoloena prema Tarundama; ponekad su se mo gle videti njene logorske vatre i nikad se nije znalo ta e iz toga proizai. Kako sam pomalo razumeo dijalekt Tarunda, a nimalo Sabana, vie sam se pribliio toj grupi; druga, s kojom nisam mogao da se sporazumevam, ukazivala mije manje poverenja. Nemam, dakle, prava da izno sim njeno gledite. U svakom sluaju, Tarunde nisu bili sigurni da su njihovi prijatelji stupili u savez bez zadnjih misli. Plaili su se tree gru pe, a jo vie su se pribojavali da e Sabane iznenada prei u protivniki tabor. Jedan udan dogaaj ubrzo je pokazao da njihov strah nije bio neo snovan. Jednog jutra kad su mukarci krenuli u lov, poglavica Sabana nije se vratio u uobiajeno vreme. Niko ga toga dana nije video. Pala je no i oko devet ili deset sati u logoru je zavladalo zaprepaenje, naroi to u domainstvu iezlog poglavice, gde su njegove dve ene i dete zagrljeni unapred oplakivali smrt mua i oca. U tom trenutku odluio sam da u pratnji nekoliko uroenika obiem okolinu. Posle jedva dvesta metara hoda nali smo svog oveka; uao je i drhtao u mraku, potpuno go, to jest bez ogrlice, narukvica, naunica i trake oko bedara; pri svetlosti moje baterijske lampe videli smo njegovo alosno i iskrivljeno lice. Nije se protivio kad smo ga podigli i poveli u logor pridravajui ga ispod miica; tu je sedeo tako nem i utuen da niko nije mogao da ostane ravnoduan. Njegovi zabrinuti drugovi jedva su mu iupali priu o tome ta ga je snalo. Objasnio je da gaje grom, koji Nambikvare zovu anion (istog dana sruila se i oluja, vesnik kine sezone) odbacio kroz vazduh dvade set pet kilometara od logora (do Rio Ananasa), otrgao mu sve ukrase i zatim ga istim putem vratio i spustio tamo gde smo ga nali. Svi su se uspavali komentariui taj dogaaj, a sutradan ujutru je poglavica Saba na ne samo povratio svoje uobiajeno dobro raspoloenje, ve je naao i sve svoje ukrase; niti se iko tome udio, niti je on ita objanjavao. Na rednih dana je meu Tarundama poela da krui sasvim drukija verzija dogaaja. Oni su mislili da je poglavica, pod izgovorom daje imao posla s onim svetom, stupio u pregovore sa Indijancima koji su logorovali u blizini. Tanagaanja, uostalom, nisu dalje razvijali i javno je prihvaena zvanina verzija. Ipak, u privatnim razgovorima poglavica nije uspevao daprikrijesvojebrige. Obe grupe su nas ubrzo napustile, pa nikad nisam saznao kraj prie. Taj dogaaj, zajedno s prethodnim zapaanjima, naveo me je na razmiljanje o prirodi nambikvarskih druina i o politikom uticaju po glavica na ostale lanove grupe. Nema krhkije i efemernije drutvene strukture od nambikvarske grupe. Ako se poglavica pokae suvie zah-
244
Klod Levi-Stros
tevnim, ako trai previe ena za sebe ili ako u vreme oskudice nije spo soban da resi problem ishrane, izbice nezadovoljstvo. Pojedinci ili ita ve porodice odvojie se od grupe i pridruiti se nekoj drugoj koja uiva bolji glas. Mogue je da ta grupa ima vie hrane zahvaljujui tome stoje otkrila nove terene za lov ili sakupljanje; ili da ima mnogo ukrasa i orua zahvaljujui trgovini sa susednim grupama, ili ak da je postala monija nakon nekog pobednikog pohoda. Doi e dan kad e se poglavica nai na elu grupe koj a je premalena da bi se izborila sa svakodnevnim teko ama i da bi zatitila svoje ene od stranaca. U tom sluaju, ostaje mu samo jedan izlaz: da se odrekne svoje uloge i da se s preostalim drugovi ma pridrui nekoj srenijoj grupi. Vidimo, dakle, daje nambikvarska drutvena struktura nepostojana. Grupa se stvara i raspruje, uveava se i nestaje. Njen sastav, brojno stanje i raspodela mogu se potpuno promeniti za samo nekoliko meseci. Politike spletke u unutranjosti grupe i sukobi medu susednim grupama nameu tim promenama svoj ritam, a ugled i propadanje pojedinaca i zajednica esto se smenjuju na neoeki van nain. Na kojoj osnovi se zbiva raspodela u grupe? Sa ekonomskog sta novita, oskudnost prirodnih izvora i velika povrina koja je neophodna za prehranjivan)e pojedinca u nomadskom razdoblju gotovo nuno izi skuju rasprivanje u manje grupe. Nije teko otkriti zato se ono dogaa, ve kako. U prvobitnoj grupi neki mukarci su priznati kao poglavice: oni ine jezgro grupe. Znaaj grupe i njena manje ili vie postojana osobenost u datom razdoblju zavise od umenosti poglavica da sauvaju svoj ugled i poboljaju svoj poloaj. Politika mo ne proizlazi iz potre ba zajednice; sama grupa prima osobine potencijalnog poglavice - ob lik, obim, pa ak i poreklo. Dobro sam upoznao dvojicu poglavica: onog iz Utjaritija, ija se grupa zvala Vakletosu, i tarundskog. Prvi je bio izrazito pametan, svestan svojih odgovornosti, aktivan i domiljat. Umeo je da predvidi posledice jedne nove situacije; smislio je plan puta prilagoen mojim po trebama i objanjavao ga crtajui u pesku geografsku kartu kad bi se ukazala potreba. Kad smo doli u njegovo selo zatekli smo koeve za vezivanje stoke: po njegovom nareenju postavili su ih ljudi koje je po slao ispred nas, iako to nisam zatraio. Njegova obavetenja su dragocena; razume probleme, uoava te koe i zanima se za rad; ali, kad se posveuje svojim dunostima, itave dane provodi u lovu, izvianju i pregledanju stabala sa zrnevljem ili zre lim plodovima. S druge strane, njegove ene ga esto pozivaju na lju bavne igre i on im se rado preputa. Sve u svemu, njegovo dranje odaje logiku i povezanost namera kakve se retko sreu kod prilino nepostojanih i udljivih Nambikvara.
Nambikvara
245
Uprkos tekim uslovima ivota i smenim sredstvima kojima raspolae, on je valjan organizator, usamljen u svojoj odgovornosti za sudbinu gru pe koju vodi umeno i pomalo lukavo. Tarundski poglavica koji je, kao i njegov kolega, imao tridesetak godina, bio je jednako inteligentan, ali na drukiji nain. Poglavica gru pe Vakletosu izgledao mi je kao razborita i domiljata osoba koja uvek prevre po glavi neke politike kombinacije. Tarundski poglavica nije bio ovek od dela, ve pre sklon razmiljanju, obdaren zavodljivim i pesnikim duhom i veoma osetljiv. Bio je svestan propadanja svog naro da i zbog toga su njegove izjave odisale melanholijom: "Nekad sam to i ja radio; sad je svreno...", rekao mi je priseajui se srenijih dana kad se njegova grupa nije sastojala od aice ljudi nesposobnih da ouvaju svoje obiaje, ve od vie stotina lanova vernih svim tradicijama nambikvarske kulture. Njegova radoznalost za nae obiaje i one koje sam video u drugim plemenima nimalo ne zaostaje za mojom. S njim etno grafski rad nikad nije jednostran: on ga shvata kao razmenu obavetenja i rado slua sve to imam da mu saoptim. ak esto od mene trai - i briljivo uva - crtee koji predstavljaju perjane ukrase, ukrase za glavu i oruje, koje sam video kod susednih i udaljenih plemena. Je li on gajio nadu da e, zahvaljujui tim obavetenjima, poboljati materijalnu i in telektualnu imovinu svoje grupe? Mogue je, premda ga njegova sanjar ska priroda nije podsticala da neto od toga i ostvari. Ipak, jednog dana kad sam se raspitivao o Panovoj fruli u elji da proverim rasprostranje nost tog instrumenta, odgovorio mije daje nikad nije video, ali bi eleo da mu je nacrtam. Upravljajui se prema mojoj skici, uspeo je da napravi grub, ali upotrebljiv instrument. Izuzetne sposobnosti dvojice poglavica zadovoljavale suuslove nji hovog zvanja. Kod Nambikvara politika mo nije nasledna. Kad neki poglavica ostari, razboli se ili se oseti nesposobnim da i dalje vri svoje teke du nosti, sam izabere svog naslednika: "Ovaj e biti poglavica..." Meu tim, ta autokratska mo vie je prividna nego stvarna. Kasnije emo videti koliko je slabaan autoritet poglavice; u tom sluaju, kao i u svim drugim, konanoj odluci prethodi ispitivanje javnog mnenja: imenovani naslednik uiva podrku veine. Ali, izbor novog poglavice ne odreuju samo elja i veto grupe; sa njim mora daje saglasan i predloeni. Neretko se dogaa da ovaj odbije ponueni poloaj: "Neu da budem poglavi ca." Tada valja ponovo birati. Izgleda da vlast nije predmet estokog suparnitva; poglavice koje sam poznavao vie su se alile na teko bre me dunosti i na svoje mnoge odgovornosti nego to su na njih bile po nosne. ta su privilegije, a ta dunosti poglavice?
246
Klod
Levi-Stros
Kad je oko 1560. godine Montenj u Ruanu sreo tri brazilska Indi janca koje je doveo neki moreplovac, pitao je jednog od njih kakve pri vilegije ima polavica (ili, kako je on rekao, "kralj") u njegovoj zemlji; uroenik, i sam poglavica, odgovorio je: ima pravo da prvi pode u bor bu. U uvenom poglavlju Ogleda, Montenj se divi tim gordim recima. Ali, ja sam se jo vie zaudio i zadivio kad sam, etiri veka kasnije, dobio isti odgovor. U civilizovanim zemljama nigde ne nalazimo tako postojanu politiku filozofiju! Koliko god ta formulacija bila udesna, jo je znaajnija injenica da nambikvarska re koja oznaava poglavi cu, Uilikande, po svoj prilici znai "onaj koji ujedinjuje" ili "onaj koji spaja". Ta etimologija pokazuje da je urodeniki duh svestan pojave ko ju sam ve pomenuo, to jest da se poglavica pojavljuje kao proizvod elje date grupe da se konstituie kao grupa, a ne kao posledica potrebe za centralnom vlau koju bi oseala ve konstituisana grupa. Lini ugled i sposobnost da se drugima ulije poverenje osnove su vlasti u nambikvarskom drutvu. Budui voda pustolovnog poduhvata nomadskog ivota u sunom razdoblju - neizostavno mora imati obe te osobine. Tokom est ili sedam meseci na poglavici e poivati sva odgo vornost za upravljanje grupom. On organizuje polazak u nomadski i vot, biraputeve kojima e se ii, odluuje gde e se i koliko grupa odma rati. On odluuje o odlasku u lov, ribolov, sakupljanju i branju i odreu je politiku grupe prema susedima. Kako je poglavica grupe u isti mah i poglavar sela (re "selo" ovde ima specifino znaenje polutrajnog mesta stanovanja tokom kine sezone), njegove dunosti proteu se jo da lje. On odreuje trenutak u kojem e otpoeti sedelaki ivot i bira mesto; upravlja povrtarstvom i bira kulture koje e se gajiti; uopte, on usmerava delatnosti u zavisnosti od sezonskih potreba i mogunosti. Treba odmah naglasiti da poglavicu u izvravanju njegovih mno gobrojnih dunosti ne podrava ni neka jasno utvrena vlast ni javno priznati autoritet. Nj egova vlast poinje pristankom i odrava se pristan kom. Prekorno dranje (naravno, iz uroenikog ugla) ili ispoljena zlo volja jednog ili dvojice nezadovoljnika mogu rdavo uticati na poglaviin plan i na dobrobit njegove male zajednice. Meutim, ni u takvim sluajevima poglavica ne raspolae nikakvim sredstvom prinude. On mo e da se oslobodi nepoeljnih elemenata samo u meri u kojoj je kadar da sve lanove zajednice pridobije za svoje miljenje. Od njega se, dakle, trai vetina kojom politiar zadrava neodlunu veinu, a ne umee svemonog vladara. ak nije dovoljno ni da odri slonost grupe. Iako u nomadskom razdoblju ivi gotovo izolovana, ona je uvek svesna posto janja susednih grupa. Nije dovoljno da poglavica radi dobro; on mora pokuati - njegova grupa to od njega oekuje - da radi bolje od drugih.
Nambikvara
24 7
Kako poglavica izvrava te obaveze? Prvo i glavno orue vlasti je njegova velikodunost. Velikodunost je kljuna osobina vlasti kod ve ine primitivnih naroda, naroito u Americi; ona igra odreenu ulogu ak i u onim elementarnim kulturama gde svu imovinu ine grubo izra eni predmeti. Iako se ini da poglavica ne uiva nikakve povlastice u pogledu materijalnog ivota, on mora da ima kontrolu nad vikovima hrane, alatki, oruja i ukrasa; a koliko god bili neznatni, oni imaju veliku vrednost zbog opteg siromatva. Kad pojedinac, porodica ili itava gru pa imaju neku elju ili potrebu, oni se obraaju poglavici daje zadovolji. Zbog toga je velikodunost sutinska osobina koja se oekuje od pogla vice. U tu se icu neprestano udara, i njen skladan ili neskladan zvuk odreuje stepen sloge. Izvesno je da se u tom pogledu do kraja iskoriavaju sposobnosti poglavice. Od poglavica sam dobijao najbolja obavetenja i, svestan njihovog tekog poloaja, eleo sam da ih tedro nagra dim, ali se retko dogaalo da neki od mojih poklona ostane u njihovim rukama due od nekoliko dana. Kad god bih se opratao od neke grupe posle nekoliko nedelja zajednikog ivota, video bih da su uroenici imali dovoljno vremena da postanu sreni vlasnici sekira, noeva, perli ca itd. Ali, poglavica je, po pravilu, bio jednako siromaan kao i u trenut ku mog dolaska. Sve stoje dobio (a to znai znatno vie od proeka) ve je prelo u druge ruke. Kolektivna pohlepa esto dovodi poglavicu do oajanja. U toj primitivnoj demokratiji, uskraivanje poklona ima goto vo isto mesto kao pitanje poverenja u modernom parlamentu. Kad po glavica dozvoli sebi da kae: "Svreno je s davanjem! Gotovo je s velikodunou! Neka sad neko drugi bude velikoduan!", to znai daje siguran u svoju mo jer e to sigurno izazvati najveu krizu u njegovoj vladavini. Domiljatost je intelektualni oblik velikodunosti. Dobar poglavi ca pokazivae inicijativu i spretnost. On priprema otrov za strele. On pravi i loptice od sirovog kauuka za igre kojima se uroenici povreme nu preputaju. Poglavica mora dobro da peva i plee, mora biti aljivdija uvek spreman da zabavi grupu i razbije jednolinost svakodnevnog ivota. Takve dunosti lako vode u amanizam, pa su neke poglavice i iscelitelji i vraevi. Meutim, kod Nambikvara mistine radnje uvek ostaju u drugom planu, a eventualnim magijskim sposobnostima namenjena je drugorazredna uloga u upravljanju drutvom. Uz to, svetovna i duhovna vlast su obino razdvojene. U tom pogledu Nambikvare se razlikuju od svojih severozapadnih suseda Tupi-Kavahiba, kod kojih je poglavica u isti mah i aman obdaren prorokim snovima, vizijama, transevima i sposobnou udvajanja. Iako su usmerene u pozitivnijem pravcu, spretnost i domiljatost nambikvarskog poglavice nita manje ne zadivljuju. On mora savreno
248
Klod
Levi-Stros
poznavati predele po kojima se kreu njegova grupa i susedne grupe, u lovitima i umarcima s divljim voem mora se oseati kao na svom terenu, mora znati u kom periodu treba izabrati odreenu lokaciju; pored toga, on uvek prati kretanja susednih prijateljskih i neprijateljskih grupa i neprestano izvia i istrauje: pre bi se reklo da oblee oko grupe nego daje predvodi. Osim jednog ili dvojice mukaraca koji nemaju stvarnog autoriteta ali su spremni da sarauju za nagradu, pasivnost grupe neobino oduda ra od preduzimljivosti njenog voe. Reklo bi se da ostali, ustupivi po glavici neka preimustva, oekuju da on na sebe preuzme svu brigu o njihovim interesima i sigurnosti. O takvom stavu svedoi i ve pomenuta epizoda s putovanja, kad smo zalutali s nedovoljnim zalihama i kad su uroenici polegali umesto da krenu u lov, preputajui poglavici i njegovoj eni da se postaraju za sve. Vie puta sam pomenuo poglaviine ene. Poligamija je zapravo njegova privilegija, moralna i sentimentalna nagrada za teko breme du nosti i, u isti mah, pomo pri njihovom obavljanju. Osim retkih izuzeta ka, samo poglavica i vra (kad su te uloge razdvojene) mogu imati vie ena. Ali, re je o jednom prilino udnovatom obliku poligamije. Ume sto mnogoenstva u pravom znaenju te reci, ovde je pre posredi monogamni brak kojem se dodaju razliite veze. Prva ena igra uobiajenu ulogu jedine supruge u obinom braku. Ona se priklanja podeli rada me u polovima, brine o deci, kuva i sakuplja divlje plodove. Kasnije veze su priznate kao brakovi, ali su ipak drukije vrste. Pridodate ene pripa daju mlaoj generaciji. Prva ena ih naziva "kerima" ili "neakama". tavie, one nisu obuhvaene podelom rada meu polovima, ve jedna ko uestvuju u mukim i enskim poslovima. Kad su u logoru, preziru kune poslove i preputaju se dokolici, as se igrajui s decom koja su zapravo njihovi vrnjaci, as milujui mua, dok se prva ena posveuje domainstvu i kuhinji. Ali kad poglavica krene u lov ili izvianje, ili u kakav drugi muki poduhvat, sekundarne ene ga prate i pruaju mu fiziku i moralnu pomo. Te devojke deakog dranja, izabrane meu najlepima i najzdravijima u grupi, vie su poglaviine ljubavnice nego supruge. On s njima ivi u nekoj vrsti ljubavnog drugarstva koje neobi no odudara od brane atmosfere glavne veze. Iako se mukarci i ene ne kupaju u isto vreme, ponekad se pogla vica moe videti kako se kupa sa svoj im mladim enama, to j e povod za velike bitke u vodi, s mnogo podvala i bezbroj ala. Uvee se on s njima igra, bilo ljubavniki - tako to se udvoje, utroje, uetvoro valjaju po pesku - ili detinjasto: na primer, poglavica Vakletosua i njegove dve
Nambikvara
249
mlade ene legnu na lea tako da ocrtavaju trokraku zvezdu, podiu no ge i, u pravilnim razmacima, uzajamno se udaraju tabanima. Poligamna veza je, dakle, vielani drugarsko-ljubavni dodatak monogamnom braku i, u isti mah, obeleje upravljaa koje ima kako psiho loku tako i ekonomsku funkcionalnu vrednost. ene obino ive u slozi i mada sudbina prve ene - koja radi sluajui kako se slatko smeju njen mu i njegove male ljubavnice, i neretko prisustvuje njihovim izlivima nenosti - izgleda nezahvalna, ona ne pokazuje nikakvu ogorenost. Ta podela uloga zapravo nije strogo utvrena i nepromenljiva i dogaa se, mada ne esto, da se mu igra i s prvom enom; ona ni na koji nain nije iskljuena iz veselja. tavie, njeno manje uee u odnosima ljubavnog drugarstva nadoknauju vei ugled i izvestan uticaj na njene mlade dru garice. Taj sistem ima veliki uticaj na ivot grupe. Izvlaei povremeno mlade ene iz redovnog ciklusa sklapanja brakova, poglavica naruava ravnoteu izmeu broja mladia i devojaka koji su dozreli za brak. Mla dii su najvee rtve takve situacije i osueni su ili da vie godina ostanu neenje ili da se oene udovicama ili starijim enama koje su napustili muevi. Nambikvare reavaju taj problem na jo jedan nain: homoseksu alnim odnosima koje poetino nazivaju tamindige Jdhadige, to jest "Ijubav-varka". Takvi odnosi su esti meu mladiima i odlikuju se veim stepenom javnosti od normalnih. Partneri se ne povlae u ikaru kao odrasle osobe razliitih polova. Oni se nameste pored logorske vatre, okolina ih posmatra i zabavlja se. ale na njihov raun obino su diskret ne; ti odnosi se smatraju detinjastim i ne poklanja im se posebna panja. Neizvesno je da li se u njima ide do krajnjeg zadovoljstva ili sve ostaje na oseajnim izlivima i erotskim igrama nalik na one koji najee odli kuju odnose meu suprunicima. Homoseksualni odnosi dozvoljeni su samo meu mladiima u ukrtenom srodstvu: jedan od njih treba da se oeni sestrom drugog; brat budue supruge je, zapravo, samo privremena zamena. Kad se uroeni cima postavi pitanje o toj vrsti odnosa, odgovor je uvek isti: "To roaci (ili zetovi) vode ljubav". Zetovi zadravaju prisnost i slobodu u meu sobnim odnosima i kad odrastu. Neretko se mogu videti dvojica-trojica mukaraca, oenjenih oeva porodice, kako etaju neno zagrljeni. Meutim, kakve god bile zamene i nadoknade, poligamijska privi legija koja ih iziskuje znaajan je ustupak grupe poglavici. ta ona znai za poglavicu? Dostupnost mladih i lepih devojaka donosi mu najpre za dovoljstvo, ne toliko fiziko (sa razloga koje smo ve pomenuli) koliko sentimentalno. Poligamni brak i njegove specifine osobine su, zapravo, sredstvo koje grupa stavlja na raspolaganje poglavici kao pomo u oba-
250
Klod
Levi-Stros
vijanju njegovih dunosti. Kad bi bio sam, teko bi mogao da uradi vie od drugih. Njegove pridruene ene imaju poseban poloaj koji ih oslo baa ropske uloge u polnoj podeli rada i pruaju mu pomo i okrepljenje. One su, u isti mah, nagrada za vlast, i njeno sredstvo. Moe li se rei daje, sa urodenikog stanovita, takva nagrada dostojna truda? Da bi smo odgovorili na to pitanje, moramo sagledati problem iz ireg ugla i zapitati se ta nam nambikvarska grupa, kao jedna osnovna drutvena struktura, kazuje o izvoru i ulozi vlasti. Ukratko emo analizirati prvo zapaanje. Nambikvarske injenice udruene s jo nekima pobijaju staru socioloku teoriju, koju je privre meno vaskrsla psihoanaliza, daje prototip primitivnog poglavice simbo liki otac i da su se elementarni oblici drave postepeno razvili iz poro dice. U temelju najgrubljih oblika vlasti razaznali smo presudan korak koji unosi nov element nezabeleenu biolokim pojavama: to je prista nak. Pristanak je u isti mah izvor i granica moi. Naizgled jednostrane relacije, poput gerontokratije, autokratije i svih drugih oblika vladavine, mogu se uspostaviti u grupama koje ve imaju sloenu strukturu. One su nezamislive u prostim oblicima drutvene organizacije kakve sam ovde pokuao da opiem. U ovom sluaju se, naprotiv, politiki odnosi svode na neku vrstu arbitrae izmeu poglaviinih sposobnosti i autoriteta, s jedne strane, i obima, vrstine i dobre volje grupe, s druge; svi ti inioci vre i trpe uzajamne uticaje. Rado bismo pokazali znaajnu potporu koju u tom pogledu savremena etnologija prua filozofskim tezama XVIII veka. Rusoov obrazac se nesumnjivo razlikuje od gotovo ugovornih odnosa kakvi vladaju iz meu poglavice i njegovih drugova. Ruso je imao u vidu jednu sasvim drukiju pojavu, naime odricanje pojedinca od njegove line autonomije u korist opte volje. Ipak, injenica je da su Ruso i njegovi savremenici pokazali duboku socioloku intuiciju kad su shvatili da kulturni stavovi i elementi poput "ugovora" i "pristanka" nisu drugorazredne formacije, kao to su tvrdili njihovi protivnici, a posebno Hjum: oni su sirovina drutvenog ivota i nemogue je zamisliti oblik politikog ureenja u kojem ne postoje. Drugo zapaanje proizlazi iz prethodnog razmatranja: pristanak je psiholoka osnova moi, ali ona se u svakodnevnom ivotu iskazuj e igrom ustupaka i protivustupaka izmeu poglavice i njegovih drugova, ime se pojam uzajamnosti uvodi kao drugo temeljno obeleje moi. Poglavica ima mo, ali mora da bude velikoduan. On ima dunosti, ali moe da dobije vie ena. Izmeu njega i grupe uspostavlja se ravnotea izmeu ustupaka i privilegija, usluga i obaveza, koja se neprestano obnavlja. Ali, u sluaju braka dogaa se jo neto. Ustupajui poglavici pri vilegiju poligamije, grupa razmenjuje elemente individualne sigurnosti,
251 kojejemi monogamni poredak, za kolektivnu sigurnost, koja se oeku je od vlasti. Svaki mukarac dobija enu od drugog mukarca, ali pogla vica dobija vie ena od grupe. Za uzvrat, on jemi zadovoljavanje po treba i sigurnost, ne pojedincima ijim sestrama ili kerima se eni, ne ak ni onima koji su zbog njegovog prava na poligamiju ostali bez ena, ve grupi kao celini, jer je grupa kao celina odustala od svojih prava u njegovu korist. Ovakva razmiljanja mogu biti zanimljiva za teorijsko prouavanje poligamije, ali nas ona, pre svega, podseaju da pojam dr ave kao sistemajemstava, obnovljen raspravama o nacionalnom ustroj stvu sigurnosti (poput Beveridovog plana i drugih) nije u celini moder na pojava. To je povratak osnovnoj prirodi drutvenog i politikog ustrojstva. Tako grupa gleda na vlast. A kako sam poglavica vidi svoju funk ciju? Koji motivi ga navode da prihvati dunost koja nije uvek zabavna? Nambikvarski poglavica smatra da mu je nametnuta teka uloga; on mo ra da se troi da bi se odrao na svom poloaju. tavie, ako ga nepresta no ne poboljava izlae se opasnosti da izgubi ono stoje osvajao mesecima ili godinama. Upravo zbog toga mnogi mukarci ne ele da dou na vlast. Ali zato drugi prihvataju, pa ak i trae tu ulogu? Uvek j e teko suditi o psiholokim motivima, a kad je re o kulturi toliko razliitoj od nae, taj zadatak je gotovo nemogu. Meutim, moemo rei da poligamna privilegija, kakva god bila njena seksualna, sentimentalna ili so cijalna privlana snaga, ne bi bila dovoljna da nekog navede na takav poziv. Poligamni brak je tehniki uslov moi; u pogledu intimnog zado voljstva, on moe da ima samo dopunsko znaenje. Mora da tu ima jo neeg; kad pokuam da se prisetim moralnih i psiholokih osobina ra znih nambikvarskih poglavica i kad pokuam da doaram sebi promenlj ive nijanse njihovih linosti (koje izmiu naunoj analizi, ali imaju vrednost intuitivnog oseanja ljudske komunikacije i doivljaja prijateljstva), nuno dolazim do ovog zakljuka: poglavica postoji zato to u svakoj ljudskoj grupi postoje ljudi koji, za razliku od ostalih, vole ugled radi ugleda, koje privlae odgovornosti i za koje javni poslovi ne znae samo teko breme, ve i nagradu. Te individualne razlike svakako su se razvi le i ispoljile u razliitim kulturama u nejednakoj meri. Ali, njihovo po stojanje u nambikvarskom drutvu, koje tako malo dri do takmiarskog duha, ukazuje na to da one ne proizlaze u celini iz drutva, ve su pre deo sirove psiholoke grae od koje je sainjeno svako drutvo. Nisu svi ljudi isti; ak i u primitivnim plemenima koja su, sudei po sociolokim opisima, zgnjeena svemonom tradicijom, individualne razlike odliku ju se istom tananou i koriste sejednako umeno kao i u naoj takozva noj "individualistikoj" civilizaciji.
Nambikvara
252
Klod
Levi-Stros
U neto drukijem obliku, upravo to je ono "udo" koje pominje Lajbnic kad govori o amerikim divljacima iji su ga obiaji, opisani u izvetajima starih putnika, nauili da "hipoteze politike filozofije nikad ne shvata kao dokaze". to se mene tie, otiao sam na kraj sveta u po trazi za onim to Ruso naziva "gotovo neosetnim napredovanjem poe taka". Iza vela odve mudrih zakona Kaduvea i Bororoa, nastavio sam svoje traganje za jednim stanjem koje - ponovo navodim Rusoa - "vie ne postoj i, koje moda nikad nije ni postojalo, alio kojem moramo imati jasnu predstavu da bismo dobro rasuivali o svom sadanjem stanju". Pomislio sam da sam sreniji od njega i da sam to stanje otkrio u jednom drutvu na izdisaju; nije bilo svrhe da se pitam je li ono nekakav trag: tradicionalno ili izraeno, ono mi je predoilo jedan od najsiromanijih oblika drutvenog i politikog ustrojstva koji se mogu zamisliti. Nisam morao da poseem za posebnom istorijom koja gaje zadrala u tom ele mentarnom stanju ili koja gaje, verovatnije, tu dovela. Bilo je dovoljno da razmotrim socioloko iskustvo koje se odvijalo pred mojim oima. Ali, upravo mi se ono izmigoljilo. Traio sam drutvo svedeno na njegov najprostiji izraz. Nambikvarsko drutvo je u toj meri bilo takvo da sam u njemu naao samo ljude.
Tupi-Kavahib
253
Osmi deo
TUPI-KAVAHIB
XXX U PIROGI
Otiao sam iz Kujabe u junu; sad je septembar. Ve tri meseca lutam po visoravni, logorujem sa Indijancima dok se tovarne ivotinje odmaraju ili idem od konaita do konaita pitajui se o smislu svog poduhvata, dok mazgin kas ostavlja po mom telu modrice na koje sam se toliko navikao da su se na neki nain stopile s mojim fizikim biem i nedostajale bi mi kad ih ujutru ne bih video na sebi. Pustolovina se rasplinula u dosadi. Ve nedeljama se ista suva savana prua pred mojim oima, tako sparuena da se ive biljke jedva razlikuju od sprenih sta bljika zaostalih tu i tamo u kakvom naputenom logoru. Pocrneli tragovi vatre u ikari izgledaju kao prirodno dovrenje tog slonog hoda ka pot punom isuenju. Iz Utjaritija smo otili u uruenu, a zatim u Juinu, Kampos Novos i Viljenu; sad idemo ka poslednjim stanicama na visoravni: Tres Buritis i Barao de Melgaso, koji se nalazi odmah ispod nje. Gotovo na svakoj deonici puta izgubili smo jednog ili dva vola: ubijali su ih e, umor ili hervao, to jest otrovna paa. Dok smo prelazili neku reku po trulom mostiu, nekoliko volova palo je u vodu s prtljagom i s velikom mukom smo spasli tovar. Ali, takvi dogaaji su retki; svakog dana ponavljamo iste pokrete: pravljenje logora, vezivanje mrea za spavanje i komarnika, sklanjanje prtljaga i samara na sigurno mesto gde ih nee napasti termiti, pregled, a sutradan ujutru te iste pripreme u obrnutom smeru. Kad naiemo na neku indijansku grupu, uspostavlja se druga rutina: po pis ljudi, nazivi delova tela, nazivi srodstva, genealogija, popis predme ta. Oseam da sam postao inovnik u bekstvu. Kia nije pala ve pet meseci i divlja se razbeala. Sreni smo kad nam pode za rukom da ubijemo kakavog mravog papagaja ili uhvatimo velikog gutera tupinambisa kao dodatak pirinu, ili kad ispeemo kop nenu kornjau u oklopu, ili tatua, ljuskara uljastog i crnog mesa. Naje-
254
Klod
Levi-Stros
e moramo da se zadovoljimo onim suvim mesom (xarque) koje nam je pre nekoliko meseci pripremio mesar iz Kujabe i koje svako jutro odmo tavamo i stavljamo na sunce da ga oistimo od crva to gamiu po debe lim odrescima, u nadi da ga neemo i sutradan nai u istom stanju. Jed nom je neko ipak ubio divlju svinju; to krvavo meso izgledalo nam je opojnije od vina; svakoje slistio vie od pola kilograma i tad sam razumeo navodnu prodrljivost divljaka koju mnogi putnici pominju kao do kaz njihove prostote. Ali, ko god se izvesno vreme hranio kao oni upo znao je napade gladi ije utoljenje ne donosi obinu sitost, ve blaenstvo. Pejza se postepeno menjao. Stare kristalne ili talone terene, od kojih se sastoji sredinja visoravan, smenila je ilovaa. Posle savane, prolazimo sasuenim umarcima divljeg kestena (ne naeg, ve brazil skog: Bertholettia excelsa) i kopaiva s velikim stablima koja lue balzam. Potoci su ranije bili bistri, a sad im je voda uta, smrdljiva i blatnja va. Svuda se vidi raspadanje: padine izjedene erozijom i u njihovom podnoju movare iz kojih rastu sapezals (visoka trava) i buritizals (pal me). Oko njih su polja divljeg ananasa po kojima kaskaju mazge: sitno narandastouto voe s tkivom punim krupnih crnih semenki i s miri som koji je na pola puta izmeu kultivisanog ananasa i najbolje maline. Iz tla se die mesecima odsutan miris toplog aja s okoladom, to je zapravo miris tropskog rastinja i organskog raspadanja. Odmah nam po staje jasno kako iz ovog tla moe da raste kakao, kao to ponekad u visokoj Provansi mirisi napola sasuene lavande daju na znanje daje ta zemlja kadra da rada gomoljike. Poslednja uzviica vodi do ivice prerije koja se okomito sputa do telegrafske stanice Barao de Melgaso: a dokle dopire pogled prostire se dolina Maada koja zalazi u amazonsku prau mu; ova prestaje tek posle pet hiljada kilometara, na venecuelanskoj granici. Barao de Melgaso sastoji se od travnatih livada okruenih vlanom umom; u njoj odzvanjaju snani zvui trube kojima se oglasavay'aew, ptica-pas. Dovoljno je da ovek tu provede dva sata da bi se vratio u logor s tovarom divljai. Obuzima nas pomama za hranom; puna tri da na samo kuvamo i jedemo. Vie nam nita nee nedostajati. Dragocene rezerve eera i alkohola ponestale su upravo u trenutku kad smo okusili amazonsku hranu: pre svega tocari, brazilski orah, ije strugano jezgro zgunjava sosove od masne bele pavlake. U svojoj belenici nalazim pojedinosti jednog od gastronomskih poduhvata: - kolibrij i (na portugalskom beija-flor, ljubicvet) peeni na ranju i flambirani u viskiju; - krokodilov rep na rotilju; - peeni papagaj preliven viskijem i flambiran; - paprika od ptice-psa u kompotu od plodova palme assai;
Tupi-Kavahib
255
gula od neke vrste divlje patke (mutum) i palminih pupoljaka u sosu od brazilskih oraha i biberu; - peena ptica-pas s uprenim eerom. Posle prejedanja i jednako neophodnog pranja - esto danima ni smo skidali kombinezone koji su s izmama i lemom inili nae odelo poeo sam da pravim planove za drugi deo ekspedicije. Odsad e nam biti bolje da se kreemo rekama nego umskim stazama (picadas) koje se gube u rastinju. tavie, od trideset jednog vola ostalo mi je samo sedamnaest, a i oni su u takvom stanju da jedva hodaju ak i po lakom terenu. Podeliemo se u tri grupe. Moj voda grupe krenue kopnom s jo nekoliko ljudi ka prvim naseljima tragaa za kauukom, gde emo mo da uspeti da prodamo konje i deo mazgi. Drugi e ostati s volovima u Barau de Melsago kako bi iznurene ivotinje imale vremena da se okre pe na panjacima masne trave (capim-gordura). Njihov stari kuvar Tibursio bie im dobar upravnik jer ga svi vole; o njemu kau -jer u sebi ima mnogo crnake krvi - preto nafeiqo, branco na acgo, "po boji crn, po valjanosti beo", to uzgred svedoi o tome da brazilski seljak nije sasvim lien rasnih predrasuda. U Amazoniji se esto dogaa da bela devojka kojoj se udvara crnac uzvikne: "Liim li ja na nekakvu belu strvinu kad urubu hoe da mi kljuca utrobu?" Ona time evocira estu pojavu na reci: na povrini pluta mrtav krokodil, a leinar crnog perja danima krui nad strvinom i njom se hrani. Kad volovi ojaaju, itava grupa e se vratiti u Utijariti, kako smo mislili, bez tekoa jer e ivotinje biti rastereene, a bliske kie e pu stinju pretvoriti u panjak. I najzad, nauno osoblje ekspedicije i preo stali ljudi iz pratnje putovae s prtljagom u pirogi do nastanjenih predela gde emo se razii. to se mene tie, nameravao sam da se prebacim u Boliviju preko Madeire, da avionom preletim tu zemlju i vratim se u Brazil preko Korumbe, da odatle odem u Kujabu i zatim u Utijariti gde e me, u decembru, saekati moja comitiva - ekipa i ivotinje - i gde u najzad raspustiti ljudstvo i okonati ekspediciju. Sef stanice Melgaso pozajmio nam je dva laka amca od dasaka galiote - i veslae; zbogom mazge! Ostaje nam samo da se spustimo niz Rio Maado. Poto smo tokom sunih meseci postali bezbrini, prve ve eri proputamo da zatitimo mree za spavanje koje smo vezali izmeu stabala na obali. Usred noi poinje oluja iji zvuk lii na tutnjavu konja u galopu; pre no to smo se razbudili mree su se pretvorile u kade; pipkajui u mraku razmotavamo ceradu da se zatitimo, ali u sveoptem potopu ne uspevamo daje razapnemo. Ni govora o spavanju; uei u vodi i pridravajui platno svojim glavama, neprestano pazimo na de pove i iz njih izruujemo vodu. Ljudi priaju prie da ubiju vreme; za pamtio sam ovu koju je ispriao Emidio.
256
Klod
Levi-Stros
Emidijeva pria Neki udovac imao je sina jedinca, ve u momakoj dobi. Jednog dana ga on pozva i objasni mu da je krajnje vreme da se oeni. "Sta ovek treba da uradi da bi se oenio?", upita sin. "To je prosto", ree otac. "Treba samo da poseti susede i da se dopadne njihovoj keri. " "Ali, ne znam ta treba da radim da bih se dopao devojci. " "Sviraj gita ru, budi veseo, smej se i pevaj!" Sin poe da poslua oca i stie kod suseda upravo u trenutku kad je devojin otac umro; njegovo dranje ocenie nedolinim i oterae ga kamenicama. On poe ocu da se poali i ovaj mu objasni kako se treba ponaati u takvoj prilici. Sin ponovo ode kod suseda upravo kad su ovi zaklali svinju. Ipriseajui se oeve pou ke, zajeca: "Kako je to alosno! Bila je tako dobra; toliko smo je voleli! Nikad neemo nai bolju! " Razljueni susedi ga oterae; on ocu ispria svoju novu nepodoptinu i ovaj ga uputi kako se treba ponaati. Kad trei put stie u posetu, zatee susede kako iste batu od gusenica. I ovaj put mladi zaostade za prilikama i oslanjajui se na staru pouku uzviknu: "Kakvo udesno izobilje! Neka bi se ovakve ivotinje razmnoile na vaoj zemlji! Da ih uvek imate u izobilju! " Oterae ga. Posle treeg neuspeha otac naredi sinu da sagradi kolibu. Ovaj se zaputi u umu da posee drvo za gradnju. Tuda tokom noi proe vuko dlak, mesto mu se uini zgodnim, te odlui da na njemu podigne kuu i odmah prionu na posao. Sutradan ujutru mladi se vrati na gradilite i vide daje gradnja dobro odmakla: "Bog mi pomae ", pomisli on zado voljno. Tako su obojica slono gradila, mladi danju a vukodlak nou i koliba ubrzo bi zavrena. I mladi i vukodlak su eleli da proslave zavretak posla. Mladi odlui da se poasti kozjim peenjem, a vukodlak mrtvacem. Jedan po danu donese kozu, drugi po noi le. Kad sutradan otac doe da se pri drui slavlju, vide na stolu peenog mrtvaca: "Nema sumnje, sine, ti nikad nee biti ni za ta... " Sutradan je kia jo padala i stigosmo do stanice Pimenta Bueno izbacujui vodu iz amaca. Ta stanica se nalazi na uu istoimene reke u Rio Maado. U njoj je bilo dvadesetak osoba; nekoliko belaca iz unutra njosti i Indijanci razliitog porekla koji su radili na odravanju linije: Kabijani iz doline Gvapore i Tupi-Kavahibi s Rio Maada. Oni su mi dali vana obavetenja. Neka su se ticala jo divljih ogranaka plemena Tupi-Kavahib koji su, prema starim izvetajima, potpuno iezli; na to u se vratiti kasnije. Druga su se odnosila na nepoznato pleme koje je, kako mi rekoe, ivelo na reci Pimenta Bueno i do koga se pirogom moglo stii za nekoliko dana. Odmah sam odluio da ih upoznam, ali kako? Ukaza se jedna povoljna okolnost; u stanici je u prolazu boravio crnac po imenu Baija, pomalo pustolovan trgovaki putnik koji je svake
Tupi-Kavahib
257
godine prevaljivao neverovatna rastojanja: sputao se do Madeire gdeje u renim skladitima nabavljao robu, a zatim je u pirogi putovao uzvod no rekama Maado i Pimenta Bueno, ovom drugom dva dana. Tu je poznavao jednu stazu koja mu je omoguavala da tri dana vue piroge i robu kroz umu, sve do male pritoke reke Gvapore g d e j e uspevao da proda svu robu po basnoslovnim cenama, poto u tom podruju nije bilo redovnog snabdevanja. Baija je bio spreman da se sa mnom zaputi uz Pimenta Bueno malo dalje nego stoje obino iao, pod uslovom da mu platim, i to ne u novcu, nego u robi. To je bila dobra raunica jer su amazonske veleprodajne cene vie od onih po kojima sam seja snabdeo u Sao Paulu. Ustupih mu, dakle, vie komada crvenog flanela koji mi se smuio kad sam u Viljeni, samo jedan dan nakon to sam ga poklonio Nambikvarama, video uroenike, njihove pse, majmune i pripitomljene veprove umotane od glave do pete u crvenu tkaninu; dodue, samo sat kasnije prola ih je volja za lakrdijom, pa su komadi flanela bili razbaca ni po ikari i vie im nije niko poklanjao ni najmanju panju. Ekipa se sastojala od dve prioge pozajmljene u stanici, etiri vesla a i dva naa oveka. Bili smo spremni da krenemo u neplaniranu pusto lovinu. Za etnografa nema veeg uzbuenja od onog kad mu se ukae pri lika da kao prvi belac dope u neku uroeniku zajednicu. Ve 1938. godine taj glavni zgoditak bio je mogu samo u nekoliko podruja na svetu, toliko retkih da su se mogla izbrojati na prste jedne ruke. Kasnije su takve prilike postale jo rede. Proiveu. dakle, iskustvo starih putni ka, a s njim i onaj kljuni trenutak kad se moderna misao, zahvaljujui velikim otkriima, nala na prekretnici: to jest, kad je oveanstvo koje se smatralo potpunim i dovrenim iznenada doivelo neku vrstu protivotkrovenja i nauilo da nije samo, daje tek deo jednog ireg skupa i da moe upoznati sebe jedino tako to e najpre dobro osmotriti svoju ne znanu sliku u onom ogledalu iji e jedan deli, vekovima zagubljen, sad baciti svoj prvi i poslednji odsjaj, i to samo za mene. Ima li takvo oduevljenje ikakvog smisla u XX veku? Koliko god da su Indijanci oko reke Pimenta Bueno malo poznati, nisam mogao oekivati da u u susretu s njima doiveti ono zaprepaenje koje su osetili veliki pisci: Leri, taden i Teve pre etiristo godina, kad su kroili na brazilsko tie. To to su oni tada videli nae oi nikad nee moi da vide. Civilizacije koje su oni prvi mogli da posmatraju razvile su se u drukijim pravcima od onih koje je sledila naa, ali nisu dostigle nita manju potpunost i savrenstvo u skladu sa svojom prirodom, dok su dru tva koja danas moemo da izuavamo u uslovima koje je besmisleno porediti sa onima kakvi su postojali pre etiri veka - samo slabane lju ture i razbijeni kalupi. Uprkos ogromnim rastojanjima i svakakvim po-
258
Klod
Levi-Stros
srednicima (krajnje udnovatim, ovek se prosto zbuni kad pokua da ih povee u lanac), razvoj zapadne civilizacije, koji je za ogroman i nedu an deo oveanstva znaio udovinu, nepojamnu kataklizmu, pogodio je ta drutva kao grom; greimo kad zaboravljamo da taj razvoj ima i drugo lice, nita manje istinito i upeatljivo od prvog. Ljudi su se promenili, ali su uslovi putovanja ostali isti. Posle ubistvenog jahanja preko visoravni predao sam se arima plovidbe po bla gorodnoj reci; njen tok nije ucrtan na kartama, ali i najmanja njena poje dinost budi u meni seanja na prie koje su mi drage. Najpre je trebalo obnoviti navike steene pre tri godine na reci Sao Laurenso: poznavanje razliitih vrsta piroga - izdubljene u stablu ili na pravljene od dasaka- i njihovih prednosti; one se, u zavisnosti od velii ne, zovu montara, canoa, ub ili igarit; naviku da se satima ui u vodi koja prodire kroz pukotine i neprestano se mora izbacivati malom tikvom; krajnju usporenost i mnogo opreznosti jer utrnulost udova moe izazvati neoekivan pokret koji e prevrnuti amac: kgua no tem cabel los, "voda nema kose" i ako ovek u nju padne, nema za ta da se uhvati; i najzad, valja strpljivo podnositi sva iznenaenja koja donosi reno ko rito, iskrcavati brilj ivo rasporeene zalihe hrane i grae i prenositi ih po stenovitoj obali, zajedno s pirogom, nekoliko stotina metara dalje gde e plovidba ponovo otpoeti. Nezgode mogu biti razliitih vrsta: seceos, presahla korita; cachoeiras, virovi; saltos, vodopadi. Veslai svakoj brzo naenu ivopisno ime: neka pojedinost predela, kao castanhal, palmas; neto u vezi s lo vom, na primer veado, queixada, araras; ili neto u emu se ogleda liniji odnos putnika: criminosa, "zloinaka"; enerenca, neprevodiva ime nica koja izraava injenicu daje ovek "ukljeten", apertada hora, "poslednji as" (sa etimologijom koja izaziva nespokojstvo), vamos ver, "videemo"... Ni polazak nije doneo nita novo. Putamo veslae da zamahuju u propisanom ritmu: najpre niz malih udara: pluf, pluf, pluf...a onda ujed naeno kretanje i dva mala udarca po pirogi umetnuta izmeu zamaha vesla: tra-pluf, tra; tra-pluf, tra... i na kraju, ritam putovanja kad veslo jednom zaroni a jednom samo pomiluje povrinu vode, ali je i tada pra eno udarom i odvojeno od sledeeg zamaha: tra-pluf, tra, sh, tra; trapluf, tra, sh, tra... Tako vesla naizmenino izlau plavo i narandasto lice svojih lopatica, lako kao odsjaj - s kojim ga moemo pobrkati - velikih krila papagaja koji preleu reku i kojima na svakoj krivini zablistaju as zlatni stomaci, as azurnoplava lea. U sunoj sezoni vazduh je izgubio svoju prozirnost. U zoru je sve stopljeno u gustu ruiastu penu, jutarnju izmaglicu koja se lagano die s reke. Ve nam je vrue, ali e se ta neo dreena toplota postepeno uobliiti. Ono to je ranije bila rasplinuta tem-
Tupi-Kavahib
259
peratura postae arenje sunca na ovom ili onom delu lica ili ruke. Sad nam je jasno zato se znojimo. Ruiasta boja dobija nove nijanse. Po maljaju se plava ostrvca. Izgleda kao da se magla jo zgunjava, a zapra vo se razilazi. Teko je ploviti uzvodno i veslai moraju da se odmaraju. Jutro provodimo izvlaei iz vode, na gruboj udici s divljim bobicama kao mamcem, ribu koja je potrebna za amazonsku riblju orbu zvanu pleixada.pacus, ribe ute od masnoe koje se jedu kao kotleti, tako to se kost dri prstima; srebrnaste piracanjubas ruiastog mesa; jarkocrvene lovrate; cascudos sa oklopom poput raka, ali crnim; pegzvepiaparas; mandi, piava, curimbata, jatuarama, matrinchao...; ali, uvamo se otrovne rae i elektrine ribe - purake - koja se lovi bez mamca, ali svojom strujom onesveuje mazgu; a jo vie majunih ribica koje se, kako ka u, mogu uspeti uz mlaz i prodreti u beiku onog ko neoprezno mokri u vodu... Ili, pak, ekamo da se kroz dinovsku zelenu plesan koja izgleda kao uma na obali iznenada pokrene grupa majmuna sa sijaset imena: drekavac guariba, coat sa udovima kao u pauka, kapucin ili "majmun sa ekserom", zog-zog koji sat pre svitanja budi umu svojim zovom: s velikim bademastim oima, ljudskim dranjem, svilenkastim i potklobuenim kaputom lii na nekog mongolskog kneza; i sva plemena malih majmuna: saguin, koga mi zovemo veveriasti majmun; macaco de noite, "noni majmun" s tamnim pihtijastim oima; macaco de cheiro, "na mirisani majmun"; gog deso, "sunevo drelo", itd. Jedan metak ispa ljen u tu skakutavu gomilu gotovo sigurno obara nekog od njih; peeni majmun izgleda kao mumija deteta zgrenih ruku, a njegovo meso spre mljeno kao gula ima ukus gujeg. Oko tri sata po podne udara grom, smrauje se i kia sakriva polo vinu neba irokim uspravnim zastorom. Da li e doi do nas? Zastor se brazda i tanji, iza njega se pomalja svetlost, u poetku zlatasta a potom isprano plava. Kia zauzima jo samo sredinu horizonta. Ali, oblaci se tope, zastor se skuplja sleva i zdesna i na kraju iezava. Ostalo je samo izdeljeno nebo sainjeno od plavocrnih masa rasporeenih po plavoj i beloj osnovi. To je pravi trenutak da se, pre naredne oluje, pristane uz obalu na mestu gde uma izgleda manje gusta. Hitro pravimo malu isti nu maem za klanje stoke: facao ili tercado; zatim pregledamo tako oslo boena stabla da vidimo nalazi li se meu njimapau de novato, poetniko drvo, tako nazvano zato to e naivina koji za njega vee svoju mreu ubrzo videti na sebi vojsku crvenih mrava; ili pau d'alho, drvo koje mirie nabeli luk; ili cannela merda, ije ime sve kae. A uz malo sree nai e se i soveira ije stablo, kad se kruno zasee, daje vie mleka nego krava; mleko je masno i penuavo, ali kad se pije nekuvano, obloi usta nekakvom skramom koja lii na kauuk; arac iji ljubiasti
260
Klod Levi-Stros
plodovi veliine trenje miriu na terpentin i sadre malo neke kiseline, tako da voda u kojoj ih zgnjeimo poinje da penua; inga s mahunama punim slatkog paperja; bacuri nalik na kruku ukradenu od rajskih pa stira; i na kraju, assa'i, najvea umska poslastica koja, kad se skuva, lii na gust sirup od malina, a sutradan se zgrua i postane kiselkast voni sir. Dok se jedni bave pripremanjem hrane, drugi razapinju mree za spavanje pod gredama od granja pokrivenim lakim krovom od palminog lia. Nastupio je as za prie oko logorske vatre, prie pune prikaza i sablasti: lobis-homen, vukodlak, konj bez glave ili starica s mrtvakom lobanjom umesto glave. U grupi se uvek nade neki bivi garimpeiro koji jo ali za tim bednim ivotom obasjanim svakodnevnim iekivanjem bogatstva: "Upravo sam neto 'pisao' - to jest, ispirao je ljunak - kad sam spazio kako se u koritu vrti malo zrno pirinea, ali nalik na pravu svetlost. Que cousa bounital1 Ne verujem da postoji cousa mais buonita, lepa stvar... Kad ga ovek pogleda, kao da mu struja proe telom!" Poinje rasprava: "Najednom breuljku izmeu Rosarija i Laranjala na lazi se kamen koji baca varnice. Vidi se sa udaljenosti od nekoliko kilo metara, naroito nou. - Moda je kristal? - Ne, kristal ne ija nou, samo dijamant. -1 niko ne ide da ga potrai? - Eh, kad je takav dijamant posredi, od davnina se zna ko e ga pronai i kada." Oni koji ne ele da spavaju ponekad do zore sede na obali gde su spazili tragove vepra (capivara) ili tapira; pokuavaju - bezuspeno - da ulove ivotinju postupkom koji se zove batuque a sastoji se u ravnomernom udaranju tla velikim taporn: pum... pum... pum. ivotinje pomisle da to padaju plodovi s drvea i dolaze, kako se pria, uvek istim redom: prvo vepar, zatim jaguar. Ali, oni esto samo odravaju vatru tokom noi. Poto pretresu sve dogaaje od prethodnog dana i ispiju mate dodajui ga ukrug, ostaje im samo da se zavuku u mreu zatienu komarnikom; razapet pomou neo bino rasporeenih tapia i uzica, on lii na neto izmeu aure i zmaja i, kad se smesti u mreu, ovek mora paljivo da ga podigne kako nijed nim krajikom ne bi dodirivao tie i da ga sloi kao dep koji e zatim privrstiti teinom revolvera, pazei da ovaj ostane nadomak ruke. Uskoro poinje da pada kia.
Prema seljakom izgovoru
Tupi-Kavahib
261 XXXI
ROBINZON
etiri dana smo plovili uzvodno; bilo je toliko brzaka da smo mo rali da istovarujemo, prenosimo i ponovo tovarimo i po pet puta u jed nom danu. Reka je tekla izmeu stenovitih obala koje su je delile u vie rukavaca; u sredini su grebeni zadravali nanesena stabla zajedno s gra njem, zemljom i rastinjem koje ih je okruivalo. Na tim privremenim ostrvcima rastinje se tako brzo vraalo u ivot da se na njemu nisu videli tragovi haotinog stanja u kojem gaje ostavila poslednjapoplava. Drve e je raslo u svim pravcima, cvee se irilo preko vodopada; ovek vie nije mogao znati slui li reka za navodnjavanje tog raskonog vrta ili e je zatrpati bujanje biljaka i lijana kojima su sve dimenzije prostora, a ne samo vertikalna, postale dostupne ukidanjem uobiajene razlike izmeu zemlje i vode. Nije vie bilo reke, nije vie bilo obala, ostali su samo lavirint umaraka koje osveava vodena struja i tie koje izranja iz same vodene pene. To prijateljstvo izmeu elemenata protezalo se i na iva bia. Uroenikim plemenima su za goli opstanak potrebna velika pro stranstva; ali, ovdeje izobilje ivotinjskog ivota pokazivalo daje ovek stoleima bio nesposoban da poremeti prirodni poredak. Drvee se povi jalo pod majmunima kojih je bilo gotovo vie nego lia; izgledalo je kao da ivi plodovi pleu na njegovim granama. Blizu stena koje izbijaju iz vode bilo je dovoljno pruiti ruku da bi se pomilovalo sjajno crno perje velikih mutuma s kljunovima od ilibara ili korala i jakamina s plavkastim prelivima kao u labradora. Te ptice ne bee od oveka; kao kakvi ivi dragulji to lutaju izmeu pokretnih lijana i olistalih potoka, one ponovo oivljavaju pred mojim zabljesnutim oima ona platna iz Brojgelove radionice koja nas, predoavajui raj kao nenu prisnost iz meu biljaka, ivotinja i oveka, vraaju u doba kad svet ivih bia jo nije bio izdeljen. Petog dana po podne, vitka piroga privezana uz obalu najavi nam da smo stigli. Proreeni umarak pruao je dobro mesto za logor. Indi jansko selo bilo je udaljeno od reke jedan kilometar, a sastojalo se od ovalnog vrta na raskrenoj zemlji, koji je na najduem delu imao stotinak metara, i tri polukrune zajednike kolibe nad kojima se sredinja greda uzdizala poput jarbola. Dve glavne kolibe stajale su jedna naspram druge u najirem delu jajolike istine, na ivici terena za igru od nabijene zemlje. Trea se nalazila na kraju istine i s trgom je bila povezana sta zom koja je prolazila kroz vrt. Stanovnitvo se sastojalo od dvadeset pet osoba i jednog deaka od dvanaestak godina koji je govorio nekim drugim jezikom i, kako sam
262
Klod Levi-Stros
razumeo, bio ratni zarobljenik; s njim se postupalo isto kao i s drugom decom u grupi. Odea mukaraca i ena bila je jednako oskudna kao i kod Nambikvara, osim to su ovde svi mukarci nosili navlaku za ud, slinu onoj kod Bororoa, i to je upotreba slamene kianke iznad polnih organa, poznata i kod Nambikvara, ovde bila rasprostranjeni)a. Mukar ci i ene nosili su na usnama lbrete od stvrdnute smole koja je liila na ilibar, i ogrlice od krunih ili izduenih ploica sedefa, ili pak od ita vih uglaanih koljki. Miice, listovi i lanci na rukama i nogama bili su stegnuti pamunim trakama. I na kraju, ene su imale probuenu nosnu pregradu kroz koju je bila provuena ipica sastavljena od belih i crnih kolutova gusto nanizanih na uvoten konac. Po telesnoj gradi bili su izrazito razliiti od Nambikvara: nabijen trup, kratke noge i vrlo svetla koa. Takva put i pomalo mongolske crte lica davali su nekim uroenicima kavkaski izgled. Ovi Indijanci su bri ljivo uklanjali malje: trepavice su upali prstima; obrve su uklanjali voskom koji su na njima ostavljali nekoliko dana da se potpuno stvrdne. Kosa je spreda bila podseena (ili tanije, spaljena) i kratke ike osta vljale su elo slobodnim. Sa slepoonica su vlasi uklanjane jednim po stupkom koji nikad ranije nisam video: provuku se kroz petlju uvrnutog ueta iji se jedan kraj nalazi u zubima osobe koja obavlja postupak; ona jednom rukom dri petlju otvorenom, a drugom vue slobodan kraj ue ta, tako da se dve niti jo jae uvru i upaju kosu. Ti Indijanci, koji sebe zovu Munde, nikad nisu pomenuti u etno grafskoj literaturi. Oni govore ivahnim jezikom u kojem se reci zavra vaju naglaenim slogovima: zip, zep, pep, zet, tap, kat, poput udara inele. Taj jezik lii na dijalekte donjega Singua, danas iezle, i na druge koji su nedavno izuavani na desnim pritokama Gvapore; Munde ive u blizini njihovih izvora. Koliko znam, posle moje psete niko ih nije vi deo, osim jedne misionarke koja je ih je srela malo pre 1950. kod gor njeg toka Gvapore, gde su se sklonile tri porodice. Proveo sam kod njih jednu prijatnu nedelju; retko se nailazi na tako jednostavne, strpljive i srdane domaine. Ponosno su mi pokazivali svoje vrtove u kojima su rasli kukuruz, manioka, slatki krompir, kikiriki, duvan, tikve i razne vr ste boba i pasulja. Kad kre zemljite, trude se da potede naslage palmi nog lia zato to se tu razmnoavaju velike bele larve, njihova omiljena poslastica: neobian ivinarnik u kojem su spojeni zemljoradnja i gaje nje ivotinja. Okrugle kolibe proputaju rasprenu svetlost, suneva zrnca koja prolaze kroz pukotine. One su briljivo sagraene, s motkama pobode nim u krug i nagnutim prema viljuki od ukoso zabijenih greda koje unutra grade potporni luk i izmeu kojih je okaeno desetak mrea od upredenog pamuka. Sve motke su spojene na priblino etiri metra od
Tupi-Kavahib
263
tla i privrene za sredinju gredu koja prolazi du krova. Horizontalni prstenovi od grana upotpunjuju osnovnu konstrukciju; ona nosi kupolu od palminog granja ije lie pada na istu stranu preklapajui se poput crepova. Prenik najvee kolibe je dvanaest metara; u njoj ive etiri porodice i svaka raspolae jednim odeljkom izmeu dva potporna poluluka. Ima est odeljaka, ali dva naspram vrata ostaju prazna da bi se omoguilo strujanje vazduha. Tu sam provodio dane sedei na jednoj od urodenikih drvenih klupica, napravljenoj od izdubljenog pokapanja pal me koji je poloen na tie ravnom stranom. Jeli smo zrna kukuruza proprena na glinenom tanjiru i pili napitak od kukuruza koji se zove chicha neto izmeu piva i supe - iz tikava ija je unutranjost bila crna od ugljenog taloga, a spoljanjost ukraena urezanim ili nagorelim cikcak linijama, krugovima i mnogouglovima. Iako nisam znao jezik i nisam imao prevodioca, trudio sam se da proniknem u neke aspekte urodenikog miljenja i drutva: sastav gru pe, odnose i nazive srodstva, imena delova tela, renik boja naznaen na jednoj skali od koje se nikad nisam razdvajao. Reci koje oznaavaju srod stvo, delove tela, boje i oblike (kao i one urezane na tikvama) esto ima ju zajednike osobine koje ih ostavljaju na pola puta izmeu renika i gramatike: svaka grupa obrazuje jedan sistem, a nain na koji razliiti jezici odvajaju ili spajaju odnose koji se njima izraavaju daje nam pra vo na izvestan broj pretpostavki, ili makar samo na to da izdvojimo od reene distinktivne osobine ovog ili onog drutva u tom pogledu. Meutim, ta pustolovina, zapoeta s oduevljenjem, ostavila je u meni utisak praznine. eleo sam da idem do krajnje take divljatva; zar nije trebalo da budem presrean kod ovih ljubaznih uroenika koje niko pre mene nije video, koje moda niko posle mene nee videti? Na kraju uzbudljivog putovanja naao sam svoje divljake. Naalost, oni su to bili u prevelikoj meri. Poto mi se njihovo postojanje otkrilo u poslednjem trenutku, ni sam imao dovoljno vremena da ih upoznam. Ograniena sredstva koji ma sam raspolagao, fizika iscrpljenost u kojoj smo se nali ja i moji saputnici i koj a se pogoravala groznicom posle svake kie nisu mi omo guili da mesecima istraujem, ve samo da poneto dotaknem. Oni su bili tu, spremni da mi pokau svoje obiaje i verovanja, aja nisam znao njihov jezik. Bili su mi blizu kao slika u ogledalu, mogao sam da ih dotaknem, ali ne i da ih razumem. Bio sam nagraen i kanjen u isti mah. Naime, zar nismo i ja i moja struka pogreno verovali da ljudi nisu uvek ljudi? Da neki zasluuju vie zanimanja i vie panje zato to nas boja njihove koe i njihovi obiaji ude? Tek to uspem da ih naslutim, sva njihova neobinost iezava: mogao sam mirne due ostati u svom selu. Ili pak, kao ovde, nastavlja da postoji, ali mi niemu ne slui, jer
264
Klod Levi-Stros
nisam sposoban da shvatim staje ini takvom. Izmeu te dve krajnosti, koje dvosmislene okolnosti nam daju opravdanja s kojima ivimo? Ko ga je na kraju zaista obmanula zbrka koju su kod naih italaca izazvala zapaanja dovoljno detaljna da budu pojmljiva, a ipak prekinuta na pola puta jer zapanjuju bia slina onima kod kojih se ti oblici ponaanja podrazumevaju? - itaoca koji veruje u nas, ili nas same, koji nemamo nikakva prava da budemo zadovoljni pre no to razjasnimo taj ostatak, taj povod za nau tatinu? Kad nema ljudi koji hoe da govore, neka barem govori ova ze mlja. Neka mi najzad ona, mimo ari koje su me osvojile du ove reke, odgovori i nek mi prui formulu svog devianstva. Gde je ona, zapravo, iza ovih zbrkanih pojava koje su sve i nisu nita? Putam da se preda mnom odmotavaju prizori, a zatim ih prekidam; je li ona u ovom drvetu, u ovom cvetu? Oni bi mogli biti i na nekom drugom mestu. Je li i to la, sve to to me zanosi i iji mi svaki deo, uzet zasebno, izmie? Ako treba da priznam njenu stvarnost, elim barem d a j e potpuno dosegnem, do poslednjeg elementa. Izdvajam ogroman predeo, uokvirujem ga, svo dim ga na ovu glinovitu plau i ovu travku: nita ne pokazuje da moje oko, proirujui prizor, nee prepoznati medonsku umu oko tog bezna ajnog pareta zemlje po kojem svakodnevno gaze najistiji poznati di vljaci, ali gde ipak ne nalazimo Petkove stope. Sputanje je izrazito brzo. I dalje oarani domainima, veslai su s prezirom gledali na vuenje piroge po kopnu. Na svakom viru uperili bi njen kljun prema uskovitlanoj vodi. Tokom nekoliko asaka inilo bi nam se da smo se zaustavili i da smo bili estoko protreseni, dok je pre deo izmicao. Najednom bi se sve smirilo: preli smo brzak, nali se u mirnoj vodi i tek tad bi nas spopala vrtoglavica. Za dva dana stigli smo u Pimenta-Bueno, gde sam napravio nov plan o kojem se ne moe suditi bez prethodnih razjanjenja. Pri kraju svog istraivakog pohoda, godine 1915, Rondon je otkrio vie uroenikih grupa koje su govorile jezikom tupi; uspeo je da stupi u dodir sa tri takve grupe - ostale su istrajavale u neprijateljstvu prema belcima. Najvea od njih nalazila se na gornjem toku Rio Macada, na dva dana hoda od leve obale, na maloj pritoci Igarape do Lejtao ("potok praseeg mleka"). Bila je to grupa ili klan Takvakip, ("od bambusa"). Moda "klan" nije prigodna re, zato to su druine Tupi-Kavahiba obino ivele u jednom selu, posedovale jedno lovite ije su granice pomno uvale i drale se egzogamije vie iz elje da stupe u savez sa susednim grupama nego zbog strogog potovanja pravila. Poglavica Takvakipa zvao se Abaitara. Sa iste strane reke nalazili su se, na severu, jedna nepoznata grupa (poznato je bilo samo ime njenog poglavice - Pitsara), na jugu, na Rio Tamuripi, Ipotivat (ime jedne lijane), iji se poglavica zvao Kamandara,
Tupi-Kavahib
265
a izmeu ove poslednje reke i Igarape du Kakoal, abotifeti ("kornjaini ljudi") iji se poglavica zvao Maira. Na levoj obali Maada, u dolini Rio Muki, iveli su Paranavati ("Ljudi reke") koji i danas postoje, ali na sva ki pokuaj pribliavanja odgovaraju odapinjanjem strela, i malo junije, na Igarape de Itapisi, druga nepoznata grupa. U najmanju ruku, to su bila obavetenja koja sam uspeo da prikupim 1938. godine od tragaa za kauukom koji su se nastanili u tom podruju u vreme Rondonovih is traivanja; sam Rondn je ostavio krajnje tura zapaanja o Tupi-Kavahibima. Razgovarajui s civilizovanim Tupi-Kavahibima iz stanice Pimenta Bueno, uspeo sam da sastavim spisak od dvadesetak klanova. I istrai vanja Kurta Nimuendahua, etnografa, ali nita manje i erudite, pomalo su osvetlila prolost tog plemena. "Kavahib" podsea na ime jednog sta rog Tupi-plemena, Kabahida, esto pominjanog u dokumentima izXVIII i XIX veka, koje je tada ivelo na gornjem i srednjem toku Rio Tapaosa. Izgleda daje njega odatle postepeno proterivalo drugo Tupi pleme, Munduruku, i da se ono tokom svog pomeranja ka zapadu raspalo u vie gaipa od kojih su nam poznate samo Parintintini s donjeg toka Maada i Tupi-Kavahibi, nastanjeni neto junije. Mogue je, dakle, da su ovi In dijanci potomci velikih Tupi-grupacija sa srednjeg i donjeg toka Ama zona, a da su ove u srodstvu s priobalnim plemenima koja su, u doba njihovog procvata, upoznali putnici XVI i XVII veka ije su prie zae tak savremene etnografske svesti: naime, upravo pod njihovim nehoti nim uticajem politika i etika filozofija renesanse krenulaje putem koji je nuno vodio do Francuske revolucije. Prodreti u jo potpuno nepo znato selo Tupija znailo je pridruiti se, posle etiristo godina, Leriju, tadenu, Soareu de Suzi, Teveu, pa i Montenju koji je u Ogledima, u poglavlju o ljudoderima, zapisao svoja razmiljanja podstaknuta raz govorom s nekim Indijancima iz plemena Tupi koje je sreo u Ruanu. 2 Kakvo iskuenje! U asu kad se Rondn sreo s Tupi-Kavahibima, Takvatipi, koje je podsticao jedan ambiciozan i energian poglavica, nametali su svoju he gemoniju mnogim drugim grupama. Posle mnogo meseci provedenih na visoravni u gotovo pustinjakoj usamljenosti, Rondonova druina bila je zasenjena "kilometrima" plantaa (jezik sertoa rado pribegava hi perbolama) koje su raskrili Abaitarini ljudi u praumi ili na obalama koje nije plavila voda (igapos); one su omoguavale Indijancima da bez tekoa snabdevaju hranom istraivae kojima je dotad ozbiljno pretila glad.
Up. gore, str. 356.
266
Klod Levi-Stros
Dve godine nakon to ih je sreo, Rondon je ubedio Takvatipe da premeste svoje selo na desnu obalu Macada, na mesto naspram ua reke Sao Pedro (11 5'J i 62 3'Z) koje je i danas oznaeno kao aldeia dos Indios na meunarodnoj karti sveta u razmeri 1:1 000 000. To mesto je bilo pogodnije za nadzor, snabdevanje namirnicama i upoljavanje Indi janaca kao veslaa na pirogama. Naime, na tim rekama punim virova, vodopada i tesnaca oni su vesto upravljali svojim lakim unovima od kore drveta. Uspeo sam da naem i opis tog novog sela koje danas vie ne p o stoji. Kako je zabeleio Rondn kad jeposetio selo u umi, kolibe su bile pravougaonog oblika, bez zidova; krov na dve vode od palminog lia stajao je na deblima pobodenim u zemlju. Dvadesetak koliba (otprilike etiri sa est metara) bilo je rasporeeno u krugu, iji je prenik iznosio dvadeset metara, oko dve prostrane kolibe (osamnaest sa etrnaest); u jednoj su stanovali Abaitara, njegove ene i njegova mala deca, a u dru goj njegov najmlai sin koji je bio oenjen. Dva starija sina, neenje, iveli su sa ostalima u okolnim kolibama i, kao i svi drugi neoenjeni mukarci, dobijali su hranu u poglaviinom domainstvu. Na slobod nom prostoru izmeu sredinjih i manjih koliba nalazilo se nekoliko kokoinjaca. Nisu to bile prostrane tupi-kolibe kakve su opisane u XVI veku, ali dananje stanje jo vie odudara od tadanjeg Abaitarinog selaspet-est stotina itelja. Godine 1925. Abaitaraje ubijen. Ubistvom tog cara s gor njeg Maada otpoeo je period nasilja u selu koje je epidemija gripa 1918-1920. godine ve svela na dvadeset pet mukaraca, dvadeset d v e ene i dvanaestoro dece. Te iste 1925. godine, etiri osobe (meu njima i Abaitarin ubica) izgubile su ivot od ruke osvetnika, uglavnom sa lju bavnih razloga. Malo kasnije, preiveli su odluili da napuste selo i kre nuli su pirogama uzvodno na dva dana odatle, do stanice Pimenta B u o no; godine 1938. ostali su samo pet mukaraca, jedna ena ijedna devojica koji su govorili uproenim portugalskim i meali se s novobrazilskim stanovnitvom tog kraja. Moglo se pomisliti d a j e povest TupiKavahiba zavrena, barem na desnoj obali Maada. Naime, na lev oj obali, u dolini reke Muki, ostalaje jedna neokrnjena grupa Paranavata. Ipak, kad sam u oktobru 1938. stigao u stanicu Pimenta Bueno u o sam da se pre tri godine na reci pojavila nepoznata grupa Tupi-Kavahiba; ponovo su je videli dve godine kasnije, i poslednji preiveli Abaita rin sin (koji je nosio oevo ime, pa emo ga dalje u ovoj prii tako i zvati), nastanjen u stanici, otiao je u njihovo selo usred ume, na d v a dana hoda besputnom desnom obalom Maada. Od poglavice je d o b i o obeanje da e mu naredne godine poseta biti uzvraena, a godina se navrila upravo u vreme naeg dolaska. To obeanje je mnogo znailo
Tupi-Kavahib
267
uroenicima iz stanice jer ih je muio manjak ena (jedna odrasla ena na pet mukaraca); vrlo paljivo su sasluali priu mladog Abaitare koji im je saoptio da u nepoznatom selu ima vie ena nego mukaraca. I sam vie godina udovac, verovao je da e mu uspostavljanje srdanih odnosa sa srodnim divljacima pomoi da nae suprugu. U tim okolnosti ma sam ga nagovorio (ne bez muke jer se bojao posledica) da ubrza sastanak i da mi poslui kao vodi. Mesto odakle je trebalo da krenemo u umu, ka selu Tupi-Kavahiba, nalazi se na tri dana putovanja pirogom nizvodno od stanice Puenta Bueno, na uu Igarape do Porkinjo, manje pritoke Maada. Nedaleko odatle spazili smo malu prirodnu istinu zatienu od poplava poto je tu obalabila izdignuta nekoliko metara. Iskrcasmo svoj materijal: nekoliko sanduka s poklonima za uroenike i zalihe suvog mesa, pasulja i pirina. Podigosmo logor, neto vri nego obino jer je trebalo da potraje do naeg povratka. Dan provedosmo u poslu i pripremama za put. Na po loaj je bio prilino zamren. Kao to sam ve rekao, odvojio sam se od jednog delasvoje druine. Da nevolja bude vea, Jehan Velar, lekarnae ekspedicije, dobio je napad polenske groznice i morao je da krene pre nas do malog naselja tragaa za kauukom na tri dana plovidbe nizvod no (na ovim tekim rekama treba raunati dva-tri puta vie vremena kad se plovi uzvodno). Grupa se, dakle, svela na mog brazilskog kolegu Lu isa deKastraFariju, Abaitaru, mene i jo petoricu mukaraca od koj ih su dvojica ostala da uvaju logor, a trojica krenula s nama u umu. Poto nas je bilo tako malo i postoje, uz oruje i municiju, svako nosio lealjku, komamik i ebe, nismo mogli da se natovarimo namirnicama, te smo poneli samo malo kafe, suvog mesa i brana od manioke koje se nakvasi u reci (otud njegovo ima -farinha d 'agua) i, poto uskisne, pretvori se u komade tvrde kao ljunak koji imaju soan ukus putera kad se ponovo natope vodom. Raunali smo i na tocari - brazilski orah - kojeg u tim krajevima ima mnogo; samo jedan njegov ourigo, "je" (ija okrugla i tvrda ljuska moe ubiti oveka kad padne s grane visoke dvadeset-trideset metara) kad se stegne stopalima i razbije preciznim udarcem tergada moe da nahrani nekoliko ljudi, jer se u njemu nalazi trideset do etrde set krupnih trouglastih oraha mlenog i plavkastog tkiva. Kreemo pre zore. Najpre prelazimo lageiros, gotovo ogoljene po vrine gde jo mestimino izbija stena visoravni koja se postepeno spu ta ispod aluvijalnog tla, a zatim polja visoke sabljaste trave, sapzals; posle dva sata hoda ulazimo u umu.
268 XXXII
Klod Levi-Stros
U UMI
Jo od detinjstva more je u meni budilo pomeana oseanja. Pri morje i nazubljena stenovita obala koju oseka i plima naizmenino pro duuju i skrauju osporavajui oveku njegovo carstvo, privlae me ti me to upuuju izazov naim stremljenjima, to prikrivaju jedan zagone tan svet i obeavaju zapaanja i otkria koja laskaju naoj uobrazilji. Kao Benvenuto elini, prema kome oseam vie naklonosti nego prema majstorima quatrocenta, volim da lutam po alu s kojeg se povukla pli ma i da pratim neoekivane obrise obale kao kakvu nametnutu putanju, sakupljajui probuene kamenie, koljke iju je geometriju promenila izjedenost, ili korenje trske u obliku sablasti, i da pravim muzej od svih tih otpadaka: nakratko, on nimalo ne zaostaje za onima to okupljaju remek-dela proistekla iz napornog rada koji - iako se zbiva u duhu, a ne napolju - moda nije sutinski razliit od rada prirode. Ali kako nisam bio ni moreplovac ni ribar, oseao sam da me ugro ava ta voda koja skriva polovinu mog sveta, pa i vie od toga, jer njeno veliko prisustvo odjekuje daleko od obale i esto predeo ini manje pito mim. ini mi se da samo more unitava uobiajenu raznovrsnost zemlje; ono prua oku ogromna prostranstva i novu boju, ali po cenu nepodno ljive ravne jednolinosti u kojoj nikakva skrivena dolina ne nudi izne naenja kojima se hrani moja uobrazilja. tavie, danas su nam uskraene i one ari koje ja nalazim u moru. Poput ivotinje iji oklop s godinama postaje sve deblji i stvara oko nje nog tela nepropustljivu koru koja vie ne doputa koi da die, to samo ubrzava starenje, veina evropskih zemalja dopustila je da njihove obale pretrpaju vile, hoteli i kockarnice. Umesto da nam, kao nekad, doarava trenutke okeanske usamljenosti, obala je postala nekakav front na kojem ljudi povremeno mobiliu sve svoje snage da bi juriali u osvajanje slo bode iju ar bi eleli da ugrabe pod uslovom da se ne lie upravo onoga stoje unitava. Plae na koje je more izruivalo plodove jedne hiljadugodinje aktivnosti, udesna galerija u kojoj je priroda uvek predstavlja la avangardu, izgaene su nogama gomile i slue jo samo prikazivanju i izlaganju otpada. Zato vie volim planinu nego more, a ta sklonost je s godinama poprimila oblik ljubomorne strasti. Mrzeo sam one koji su delili moju ljubav, jer su ugroavali samou do koje sam toliko drao; a prezirao sam one druge, za koje planina pre svega znai preterano zamaranje i zakren horizont, dakle, one koji prema njoj ne gaje oseanja slina mo jima. eleo sam da itavo drutvo prizna prednost planina i da, u isti mah, ja jedini imam prava da u njima uivam. Dodajem i to da moja
Tupi-Kavahib
269
strast nije obuhvatala visoke planine; one su me razoarale neodree nom prirodom radosti - dodue, nesumnjivih - koje pruaju oveku: fizika, pa ak i organska estina koju podrazumeva napor; a ipak neto formalno i gotovo apstraktno, jer je tu panja zaokupljena odve tekim zadacima i, mada se nalazimo usred prirode, ograniena na zanimanja koja pripadaju geometriji i mehanici. Voleo sam takozvane "planine za krave", a nadasve pojas izmeu 1400 i 2200 metara: jo dovoljno umerena da ne osiromai pejza, ta visina podstie prirodu na otriji i ustriji ivot i, u isti mah, obeshrabruje ratarstvo. Na tim visokim terasama ona uva prizor jedne manje krotke zemlje od one u dolinama, kakvu je kako rado i, bez sumnje, pogreno zamiljamo - poznavalo oveanstvo na svojim poecima. Dok more prua mom pogledu razvuen pejza, planina mi izgle da kao zgusnuti svet. Ona to zapravo i jeste, jer naborano i izuvijano tie ima veu povrinu nego ravno koje zaprema jednak prostor. I obeanja tog gueg univerzuma sporije se otkrivaju i iscrpljuju; promenljiva kli ma i raznovrsnost koju stvaraju visinske razlike, izloenost suncu i pri roda tla idu na ruku suprotnostima izmeu padina i zaravni i izraenijem smenjivanju godinjih doba. Za razliku od mnogih ljudi, ja nisam bio potiten kad sam boravio u uzanoj dolini gde su naspramne padine tako blizu jedna drugoj da izgledaju kao zidovi, te se izmeu njih vidi samo deli neba koji sunce prede za nekoliko sati; naprotiv. inilo mi se daje taj uspravni predeo iv. Umesto da me navede na pasivno posmatranje kao kakva slika ije se pojedinosti mogu obuhvatiti sa odreenog rastojanja i gde nije potrebno uneti nita svoje, on me je pozivao na neku vrstu dijaloga u kojem smo obojica morali dati najbolje od sebe. Sa svo je strane, uloio sam fiziki napor da ga upoznam, a on mi je uzvratio otkrivanjem svog bia. Buntovan i izazovan u isti mah, taj planinski pre deo uvek mi je uskraivao jednu polovinu sebe, ali je zato drugu obna vljao dopunskom perspektivom koja prati uspon ili spust i sjedinjavao se sa mnom u nekoj vrsti plesa koji sam, kako mi se inilo, vodio utoliko slobodnije ukoliko sam bolje uspevao da proniknem u istine koje su ga nadahnule. A ipak, danas moram da priznam: iako ne oseam da sam se promenio, ta ljubav prema planini me naputa poput talasa koj i se povlai sa ala. Moje misli su ostale iste, ali me planina naputa. Postao sam manje osetljiv prema istim radostima zato to sam ih odve dugo i odve rev nosno traio. Na tim putevima kojima sam odve esto prolazio ak i iznenaenje je postalo poznato i obino; ne pentram se vie kroz paprat i po stenama, ve kroz privienja svojih uspomena. One, pak dvostruko gube dra: najpre usled duge upotrebe koja ih je liila novine, a onda i zbog toga - naroito zbog toga - to se jedno pomalo razvodnjeno za-
270
Klod
Levi-Stros
dovoljstvo dobija po cenu sve veeg napora. Starim, i na to me ne upo zorava nita do te iskrzanosti na uglovima, nekad tako otrim, mojih zamisli i poduhvata. Jo sam u stanju da ih ponavljam; ali njihovo ostva renje ne prua mi ono zadovoljstvo koje mi je tako esto i verno prualo, i tu ne mogu nita da uinim. Sad me privlai uma. U njoj nalazim iste ari kao i u planini, ali u mirnijem i pristupanijem obliku. Mnoga lutanja po pustim savanama Brazila probudila su u meni osetljivost prema arima te neureene priro de koju su stari voleli: mlada trava, cvee i vlana sveina cestara. Ni sam mogao da sauvam neprolaznu ljubav prema kamenitim Sevenima; shvatio sam daje oduevljenje moje generacije za Provansu bilo lukav stvo koje smo sami smislili da bismo zatim postali njegove rtve. Radi otkria - vrhunske radosti nae civilizacije - novini rtvujemo sam pred met koji je njeno opravdanje. Ta priroda je bila zanemarena dok smo mogli da uivamo u nekoj drugoj. Lieni one najljupkije, morali smo da svedemo svoje tenje na meru prirode koja nam je ostala na raspolaga nju, da hvalimo njenu suvou i surovost, jer e nam ubudue samo ti oblici preostati. Ali, u ovom prisilnom maru zaboravismo umu. Jednako gusta kao i nai gradovi, bila je nastanjena drukijim biima, a ona su inila drutvo koje smo jo upornije drali na odstojanju nego pustinje ka koji ma smo srljali, bilo da se radilo o visokim vrhovima ili o osunanim pustarama. Zajednica drvea i bilja udaljava oveka od sebe, uri da pokrije tragove njegovog prolaska. Kako u nju esto nije lako prodreti, uma trai od onoga koji joj se priblii iste one ustupke koje planina, na neto grublji nain, trai od planinara. Ui od vidika s visokih planinskih venaca, njen horizont se ubrzo zatvara obuhvatajui jedan skuen svet u kojem je ovek jednako usamljen kao i u pustinjskom bespuu. Svet trave, cvea, peuraka i insekata tu slobodno vodi svoj nezavisan ivot, a od naeg strpljenja i skromnosti zavisi da li emo moi da mu pristupi mo. Nekoliko desetina metara ume dovoljno je da iskljui spoljanji svet, da jedan univerzum zameni drugim koji manje godi oku, ali gde zvui i mirisi, ta ula najblia dui, nalaze svoje zadovoljenje. Uskrsava ju dobra koja smo smatrali izgubljenima: tiina, sveina i spokojstvo. Prisnost s biljnim svetom daje nam ono to nam more sad uskrauje i za ta se u planini plaa previsoka cena. Da bi me uma ubedila, moda je bilo potrebno da mi najpre na metne svoj najopojniji oblik i da zahvaljujui njemu primetim njene opte osobine. Naime, izmeu ume u koju sam stupio idui u susret TupiKavahibima i uma naih podneblja razlika je tolika da se teko moe opisati recima.
271 Posmatrana spolja, amazonska uma podsea na mnotvo zbijenih mehurova, na vertikalnu gomilu zelenih ispupenja; reklo bi se da je neki patoloki poremeaj ravnomerno zahvatio itav predeo. Ali kad probijemo opnu i stupimo u nju, sve se menja: gledana iznutra, ta zbrkana masa postaje velianstven svet. uma vie nije zemaljski nered; pomi ljamo daje ona novi planetarni svet jednako bogat kao i na koji bi mogla da zameni. im se oko privikne da razaznaje te zbijene planove i im duh prevlada prvi utisak stenjenosti, pomalja se jedan sloen sistem. Raza znajemo spratove na kojima se, uprkos mestiminoj poremeenosti ni voa, ponavlja ista gradnja: najpre vrhovi rastinja i trava u visini oveka; nad njima bleda stabla drvea i lijane raspolau nevelikim slobodnim prostorom; malo vie, stabla nestaju iza lia i granja ili grimiznih cvetova divljih banana, pacova, a zatim se jo jednom pomaljaju iz te pene da bi se ponovo izgubila u liu palmi; odatle izlaze na jednoj jo vioj taki gde se odvajaju njihove prve horizontalne grane bez lia, ali pokrivene epifitnim biljkama - orhidejama i bromelijama - kao lae svojom opre mom; a gotovo izvan domaaja oka, taj svet se zavrava velikim kupola ma, as zelenim, as bezlisnim, ali tada pokrivenim belim, utim, narandastim ili svetloljubiastim cvetovima; evropski posmatra udi se to tu prepoznaje sveinu svojih prolea, ali na tako preuvelianoj lestvici da mu se kao jedino poredenje nameu velianstveno i bujno jesenje plamsanje. Tim vazdunim spratovima odgovaraju drugi, pod samim nogama putnika. Naime, vara se onaj ko misli da hoda po tlu prekrivenom nepo stojanim spletom korenja, izdanaka, bunja i mahovine; kad god stopalo izgubi vrst oslonac, ovekupreti opasnost da padne znatno dublje nego to je oekivao. A i Lusindino prisustvo oteava hod. Lusinda je mala enka majmuna sa zavrnutim repom, plavkastim licem i svetlosivim krznom, vrste Lagothrix, poznatije kao barrigudo zbog osobenog velikog stomaka. Dobio sam je kad joj je bilo tek nekoli ko nedelja od jedne Nambikvarke; ona je majmune hranila, a ovo je i danju i nou bilo zakaeno za njenu kosu, koja mu je zamenjivala maji no krzno i kimu (majmunic nose svoje mladune na leima). Boice s kondenzovanim mlekom osobodile su me brige oko hranjenja, a viski koji je postepeno omamljivao sirotu ivotinju obezbedivao mi je noni mir. Ali, tokom dana s Lusindom se mogla postii samo jedna nagodba: pristala je da se odrekne moje kose u korist moje leve izme uz koju je od jutra do mraka bila prikaena, tano iznad stopala, sa sva etiri uda. Na konju je takav poloaj bio mogu, a u pirogi prihvatljiv. Ali, hodanje je bilo druga stvar, jer su svaki buni, svaka granica, svaka jaruga bili povod za Lusindine piskave krike. Svi nagovori da pree na moju mii cu, rame ili ak kosu bili su uzaludni. Njoj je bila potrebna leva izma,
Tupi-Kavahib
272
Klod Levi-Stros
jedina zatita i jedino bezbedno mesto u ovoj umi u kojoj se rodila i u kojoj je ivela, ali koja joj je posle samo nekoliko meseci provedenih uz ljude postala tuda kao d a j e odrasla u udobnosti civilizacije. Tako sam, epajui levom nogom, uiju izmuenih prodornim prekorima pri sva kom pogrenom koraku, nastojao da ne izgubim iz vida leda naeg vodi a Abaitare, koji je grabio kroz zelenu polutamu brzim i kratkim koraci ma, zaobilazei ogromna stabla i na mahove nestajui iza njih, krei put maem, skreui as levo as desno po nama nerazumljivom putu i zalazei sve dublje u umu. Da bih zaboravio umor, putao sam svoje misli da lutaju. U ritmu hoda nastajale su pesmice; satima sam ih preturao po glavi kao kakav zalogaj koji je obljutaveo od silnog vakanja, ali koji mi ipak doe kao nekakvo drutvo, te oklevam da ga ispljunem ili progutam. Iz akvarijumskog ambijenta koji je vladao u umi nastali su ovi stihovi: U umi glavononoj velikoj kosmatoj koljci od blata na ruiastim stenama koje nagriza trbuh mesec-riba iz Honolulua. Ili sam, kontrasta radi, prizivao munu uspomenu na predgraa: Poiene su prostirke od trava svetlucaju nasapunjani plonici a stabla na etalitu stoje kao velike zaboravljene metle. Sledea strofa mi je nekako uvek izgledala nezavrena, mada je ponikla iz okolnosti nae pustolovine; i danas mi se vrti po glavi kad god due hodam: Amazonko, draga Amazonko, ti to desnu dojku nema, svata si nam ispriala, ali su putevi tvoji preuski. Krajem prepodneva, dok smo zaobilazili jedan grm, iznenada smo se nali licem u lice s dvojicom uroenika koji su ili u suprotnom smeru. Stariji je imao etrdesetak godina; nosio je nekakvu dronjavu piamu, a kosa mu je bila do ramena; drugi je imao kratku kosu i bio potpuno go, ako se izuzme mali slameni titnik na udu; na leima, u korpi od zelenog palminog lia, nosio je velikog orla-grabljivca; vrsto vezana poput pileta, ivotinja je izgledala jadno uprkos prugastom sivo-belom perju i glavi sa snanim utim kljunom i krunom od nakostreenog per ja. I jedan i drugi uroenik nosili su u ruci luk i strele. Iz njihovog razgovora s Abaitarom saznali smo da je stariji bio seoski poglavica kod koga smo krenuli, a mlai njegov zamenik; za nji-
Tupi-Kavahib
273
ma su ili i drugi itelji sela koji su u tom trenutku lutali po umi; svi su krenuli ka Maadu da uzvrate posetu stanici Pimenta Bueno i tako ispu ne obeanje dato pre godinu dana; orao je bio poklon namenjen domai nima. To nam nije odgovaralo jer nismo eleli samo da sretnemo uroe nike, ve i da posetimo njihovo selo. Valjalo je, dakle, mnogobrojnim poklonima koji su ekali u logoru Porkinjo ubediti nae sagovornike da se s nama vrate u selo i da nas prime kao goste (to im se nimalo nije svidelo); potom bismo svi zajedno krenuli prema reci. Kad smo se ko nano nagodili, upakovani orao nemarno je baen pored jednog potoka, gde je morao brzo uginuti od gladi ili kao plen mrava. Narednih petnaest dana pomenut je samo u jednoj kratkoj reenici kojom je ustanovljena njegova smrt: "Orao je mrtav." Dvojica Kavahiba iezoe u umi da svojim porodicama najave na dolazak, te nastavismo put. Dogaaj sa orlom navodi na razmiljanje. Veina starih autora tvr di da Tupi Indijanci odgajaju orlove i da ih hrane majmunima, jer im je povremeno potrebno njihovo perje; Rondon je pomenuo taj obiaj kod Tupi-Kavahiba, a drugi autori kod nekih plemena sa Singua i Aragvaje. Nije, dakle, neobino, to ga je jedna grupa Tupi-Kavahiba sauvala, niti s t o j e orao, njihovo najdragocenije vlasnitvo, pon et kao poklon, ako su nai uroenici zaista odluili (kao to sam poeo da nasluujem i kao to se kasnije potvrdilo) da zauvek napuste svoje selo i prikljue se civilizaciji. Ali, to se nimalo ne slae s njihovom odlukom da prepuste orla alosnoj sudbini. Ipak, itava istorija kolonizacije u Junoj Americi i drugde mora voditi rauna o radikalnom odbacivanju tradicionalnih vrednosti, o raspadanju jednog naina ivota, pri emu gubitak nekih elemenata trenutno povlai obezvreivanje svih drugih; moda sam upra vo prisustvovao jednom znaajnom ispoljavanju te pojave. Jednostavan obed od nekoliko peenih, nerasoljenih komada xarque dopunili su umski plodovi: orah tocari; plodovi divljeg kakaoa s belim, kiselim i pomalo penastim jezgrom; bobice drveta parna; plodovi i semenke umskog cajua. itave noi je padala kia po nadstrenicama od palminog lia koje su titile mree za spavanje. uma je danju tiha, ali u zoru se na nekoliko trenutaka zaori od kretanja majmuna i papaga ja. Nastavljamo put i svako se trudi da ne izgubi iz vida lea onog ispred sebe, uveren d a j e udaljavanje od nekoliko metara dovoljno da ovek zaluta i da njegovi dozivi ne dopru ni do ijeg uha. Naime, jedna od najudnovatijih osobina ume je to to ona izgleda kao daje uronjena u neku sredinu guu od vazduha: svetlost koja se kroz nju probija zelen kasta je i oslabljena, a glas ne dopire daleko. Moda zato u njoj vlada izvanredna tiina koja bi svakako uticala na putnika da ovaj ve nije svu svoju panju posvetio putu i uutao se. Njegovo moralno stanje udruilo se s fizikim i stvorilo oseanje teko podnoljivog pritiska. S vremena na vreme, na vodi se saginjao da sa ivice svoje nevi dljive staze brzim pokretom podigne neki list i pokae nam pod njim
274
Klod Levi-Stros
kopljasti bljesak bambusa pobodenog u t i e da bi se na njega nabolo sto palo neprijatelja. Te zamke tite prilaz selu. Tupi Kavahibi ih nazivaju min; njihovi preci su koristili vee sprave. Po podne smo stigli do jednog castanhala, grupe kestenova oko koje su uroenici (metodini u korienju ume) iskrili malu istinu da bi lake sakupljali opale plodove. Tu su se ulogorili svi itelji sela, nagi mukarci s navlakom na udu kakvu smo ve videli kod pomonika po glavice, jednako gole ene s malim komadom pamune tkanine oko krsta, koji je nekad bio crven od boje urukua, ali je od duge upotrebe po stao ri. Bilo je ukupno est ena, sedam mukaraca (ukljuujui i jednog tek zamomenog) i tri devojice od jedne, dve i tri godine; to je svakako bila jedna od najmanjih grupa kojima je polo za rukom da opstanu ba rem trinaest godina (nakon nestanka Abaitarinog sela) bez ikakvog do dira sa spoljnim svetom. Medu njima je bilo i dvoje sa oduzetim noga ma: jedna mlada ena koja se oslanjala na dva tapa i jedan mukarac, takoe mlad, koji se vukao po tlu opirui se rukama. Kolena su mu trca la nad sasuenim nogama, nateena sa unutranje strane i verovatno pu na limfe; prsti levog stopala bili su oduzeti, dok je desno ostalo pokretlji vo. Meutim, dvoje bogalja uspevali su da se kreu po umi, pa i da prevaljuju velika rastojanja bez vidljivog napora. Da li je to bio poliomijelitis ili neki drugi virus? Pred to dvoje nesrenika preputenih samima sebi u najnepovoljnijem prirodnom okruenju s kojim se ovek suoio, potreslo me je seanje na Teveov izvetaj iz XVI veka, u kojem autor, nakon psete primorskom ogranku plemena Tupi, izraava divljenje to taj narod, "sainjen od istih elemenata k a o i mi... nikad nisu napali guba, paraliza, letargija, rak i irevi, niti druge telesne boletine iji se znaci mogu videti na povrini". Nije ni slutio da su on i njegovi saputnici bili vesnici tih zala.
XXXIII SELO ZRIKAVACA

Krajem popodneva stigosmo u selo. Ono se nalazilo na iskrenom zemljitu nad uskom dolinom planinskog potoka ije sam ime kasnije saznao: Igarape do Lejtao, desna pritoka Maada, u koji se uliva nekoli ko kilometara uzvodno od ua reke M u k i . Selo se sastojalo od etiri gotovo kockaste kue na liniji paralelnoj s potokom. Dve vee kue sluile su za stanovanje, to se moglo videti
Tupi-Kavahib
275
po mreama za spavanje od upredenog pamuka, razapetim izmeu dva stuba; druge dve (od kojih je jedna bila umetnuta izmeu dve vee) bile su dugo nenastanjene i liile su na skladite ili privremeno sklonite. Na prvi pogled, ovekje mogao pomisliti da su kue nalik uobiajenim bra zilskim domovima u tom podruju. Meutim, one su bile sasvim druki je zamiljenje: ravan stubova koji su pridravali visoki krov na dve vode od palminog granja bila je upisana u ravan krova i ua od nje, tako daje graevina izgledala kao kakva etvrtasta peurka. Njena struktura se, meutim, nije videla jer je bila zaklonjena lanim zidovima koji su se dizali ka krovu, ali ga nisu dodirivali. Te tarabe bile su napravljene od raspoluenih palminih dbala koja su pobodena jedno kraj drugog i me usobno povezana na takav nain da njihov zaobljeni deo ini spoljni zid. U glavnoj kui, smetenoj izmeu dva skladita, debla su bila izukrtana i tvorila su petougaone pukarnice, a spoljni zidovi bili su pokrive ni ovlanim crteima u crvenoj i crnoj boji koje se dobijaju od urukua i jedne vrste smole. Uroenici su mi objasnili da ti crtei predstavljaju, po redu, neku vanu osobu, ene, orla grabljivca, decu, predmet u obliku pukarnice, abu krastau, psa, velikog - neznano kog - etvroronoca, dve trake s cikcak linijama, dve ribe, dva etvoronoca, jaguara i, na kraju, simetrian motiv sastavljen od kvadrata, polumeseca i lukova.
SI. 37 Detalj crtea na zidu kolibe.
276
Klod Levi-Stros
Kue ni po emu nisu liile na uroenika obitavalita susednih plemena, ali su, po svoj prilici, ponavljale neki tradicionalan oblik. Kad je Rondn otkrio Tupi-Kavahibe, njihove kue su bile kockaste ili pravougaone s krovom na dve vode. tavie, peurkasta struktura ne odgo vara nijednoj novobrazilskoj tehnici. O tim kuama s visokim krovom govore, uostalom, mnogi vani arheoloki dokumenti koji se odnose na mnoge pretkolumbovske civilizacije. Jo jedna osobenost Tupi-Kavahiba: kao ni njihovi parintintinski roaci, ni oni ne gaje niti troe duvan. Videvi nas kako razmotavamo svoje zalihe nanizanih listova, poglavar sela je sarkastino uzviknuo: "To je izmet!" (ianeapit). Izvetaj Rondonove komisije ak ukazuje da je u doba prvih dodira s belcima uroenike toliko ljutilo prisustvo puaa da su im otimali cigare i cigarete iz usta. Ipak, za razliku od Parintintina, Tupi Kavahibi imaju re za duvan, tabak, to jest istu kao i mnogi zapadnjaci, izvedenu iz drevnih antilskih urodenikih jezika i, po svoj prilici, karipskog porekla. Mogua veza su dijalekti Gvapore, u kojima nalazimo istu re, bilo zato to su je oni preuzeli iz panskog (Portugalci ka.zu.fumo), bilo zato to su kulture Gvapore (kako pokazuju mnogi zna ci) najdalja jugoistona taka jedne stare antilsko-gvajanske civilizacije koja je mogla ostaviti svoje tragove u dolini reke ingu. Valja dodati i to da su Nambikvare strasni puai cigareta, dok drugi susedi Tupi-Kava hiba, Kepkirivati i Munde, umrkuju duvan kroz cevice. Dakle, odsu stvo duvana kod jedne grupe plemena u srcu Brazila ne da se lako obja sniti, naroito ako imamo u vidu da su stari Tupiji uveliko upotrebljavali tu biljku.
Tupi-Kavahib
277
U nedostatku duvana, u selu su nas ponudili onim to su putnici XVI veka nazivali "kauen" - Tupi Kavahibi kau kahui - to jest napit kom od zrna vie vrsta kukuruza koje uroenici gaje na obodu sela, na zemljitu koje su raskrili vatrom. Stari autori opisali su posude visine oveka u kojima se priprema ta tenost i ulogu namenjenu devicama plemena, naime, da u nju obilno pljuju kako bi se izazvalo vrenje. Da li su posude Tupi Kavahiba bile premalene ili u selu nije bilo drugih devica? Doveli su tri devojice i naterali ih da izrue svu pljuvaku u kau od isitnjenih zrna. Kako smo taj izvrstan, u isti mah hranljiv i osveavajui napitak, popili iste veeri, do vrenja nije ni dolo. Pri obilasku vrta, oko velikog drvenog kaveza po kojem su jo bile razbacane orlove kosti, videli smo kikiriki, pasulj, razne vrste paprika, jam, slatki krompir, manioku i kukuruz. Uroenici su dopunjavali proiz vodnju sakupljanjem divljih plodova. Pored toga, koristili su ijednu um sku biljku ije vrhove su uvezivali da zrnevlje ne bi padalo na sve strane, ve u male gomilice na tlu. Ono se zatim zagreva na glinenom tanjiru sve dok se ne rasprsne poput kokica, kojima je slino i po ukusu. Dok se priprema kauen sloenim postupkom dodavanja raznih zr na i kljuanja, i dok ga ene meaju kutlaama od polovine tikava, kori stim poslednje sate tog dana da postavim Indijancima neka pitanja. Pored pamune pregae ene nose i vrsto stegnute traice oko lanaka na rukama i nogama i ogrlice od tapirovih zuba ili ploice od jelenskih kostiju. Lica su im tetovirana crno-plavim sokom biljkegenipa: na obrazima iroka kosa crta od usne koljke do ugla usana, naglae na s etiri vertikalne crtice, a na bradi etiri vodoravne linije, jedna iznad druge, od kojih je svaka odozdo ukraena resom od crtica. Kosajenejee kratka i obino zaeljana retkim eljem ili neto guom spravicom od uvezanih drvenih tapia. Mukarci su imali samo ve pomenute navlake za ud. Jedan uroe nik se upravo bavio izradom tog predmeta. Obe strane sveeg listapacove odvojio je od sredinje ile, skinuo tvrdu ivicu i presavio ih po duini. Kad se te polovine (svaka otprilike sedam puta trideset santimetara) umefnu jednu u drugu pod pravim uglom dobija se neto nalik estaru iji su kraci sastavljeni od dve, a vrh od etiri debljine lista; taj deo se onda presavija po dijagonali, a kraci se odsecaju i bacaju; ostaje samo mali ravnokraki trougao sastavljen od osam debljina. On se zatim zaobli oko palca, vrhovi donjih uglova se raseku, a bone ivice se zaiju pomou drvene igle i biljnog konca. Navlaka je gotova; sad je samo treba posta viti na mesto povlaei prepucijum preko otvora da ne bi spala i da bi zategnutost koe odravala ud u odignutom poloaju. Svi mukarci nose taj dodatak, a kad ga neko izgubi, odmah istegnuti kraj prepucijuma pod vue pod traku koja mu opasuje krsta.
278
Klod Levi-Stros
Kue su bile gotovo prazne. U njima su se videle mree za spava nje od pamunog prediva; nekoliko zemljanih lonaca i inija za suenje kukuruza ili manioke na vatri; strugaljke za manioku, to jest, komadi drveta u koje je pobodeno trnje; pletena sita; dieta od zuba nekog glodara; vretena i nekoliko lukova duine oko 1,70 metara. Bilo je tu i vie vrsta strela: s vrhom od bambusa - kopljasta za lov ili testerasta za rat ili s vie vrhova, za ribolov. Na kraju, primetili smo i nekoliko muzikih instrumenata: panove frule s trinaest cevi i flaolete s etiri rupe. Kad se spustila no, poglavica nam je vrlo sveano doneo kauen i jelo od dinovskog pasulja i paprika od kojeg su nam gorela usta; ta hrana nam je prijala posle est meseci provedenih meu Nambikvarama koji ne znaju za so i ljutu papriku i ije osetljivo nepce zahteva da se jelo razblai i rashladi vodom. U maloj tikvi bila je indijanska so, braonkasta tenost tako gorkog ukusa daje poglavar, koji je ostao sa nama za vreme obeda, ali sam nije jeo, osetio potrebu daje okusi kako ne bismo pomi slili d a j e otrovna. Taj zain se priprema od pepela drveta taori branco. Iako skroman, obed nam je ponuen tako dostojanstveno da sam se od mah prisetio prie jednog putnika o tome kako su drevni poglavari Tupija morali uvek da dre postavljen sto za namernika. Jo zanimljivija pojedinost: posle noi provedene u skladitu ot krio sam da su moj koni kai-izgrizli zrikavci. Nikad ranije nisam bio rtva tih insekata, niti sam ih ikad primetio tokom svog boravka kod raznih plemena: Kaingang, Kaduveo, Bororo, Paresi, Nambikvara, Mun de. Bilo mi je sueno da kod Tupija doivim nevolju s kojom su se, etiristo godina pre mene, sreli Iv d'Evre i an de Leri: "I da na kraju ukratko opiem te ivotinjice... nimalo vee od naih zrikavaca, koje se nou sjate pored vatre ako nau neto to mogu da grizu. Ali bi se pre svega okomile na kone okovratnike i cipele i tako bi im izgrizle povri nu da sam ih ujutru nalazio sasvim bele i iskrzane..." Poto se zrikavci (za razliku od termita i drugih destruktivnih insekata) zadovoljavaju ti me da oglou povrinu koe, svoj pojas sam uistinu naao "beo i iskr zan", svedoanstvo o udnoj, iskljuivoj, vievekovnoj povezanosti jed ne vrste insekata ijedne ljudske zajednice. Odmah po izlasku sunca jedan od naih ljudi zaputio se ka umi da ubije nekoliko golubica koje su leprale po njenom obodu. Malo kasnije uli smo pucanj na koji nismo obratili panju, ali je uskoro dotrao jedan uroenik, bled kao krpa od jakog uzbuenja: upinjao se da nam neto objasni; Abaitara nije bio u blizini, te nismo imali tumaa. Meutim, iz pravca u kojem se nalazila uma dopirali su do nas sve blii krici i usko ro smo videli onog oveka kako tri preko zasada drei levom rukom desnu podlakticu s koje je visila smrskana aka: bio se naslonio na puku i ova je opalila. Luj i ja nismo znali stada radimo. Tri prsta bila su goto-
Tupi-Kavahib
279
vo odseena, dlan raznesen, inilo nam se daje amputacija jedino reenje. Ali, nismo imali hrabrosti daje izvedemo i da osakatimo saputnika koga smo zajedno s njegovim bratom unajmili u jednom malom selu blizu Kujabe i prema kome smo oseali posebnu odgovornost zato stoje bio mlad i to nas je pridobio svojom seljakom odanou i osetljivou. Kako se on bavio tegleim ivotinjama i kako tovarenje tereta na lea mazgi i volova iziskuje veliku manuelnu spretnost, amputacija bi znai la pravu katastrofu. Ne bez straha, odluili smo da mu namestimo prste kako najbolje znamo i umemo, da ruku zavijemo onim to imamo pri ruci i da poemo natrag; im stignemo u logor, Luj e odvestu ranjenika u Urupu, gde se nalazio na lekar, a ako uroenici prihvate moj plan, ja u ostati s njima u logoru kraj reke i tu saekati petnaest dana da brodi doe po mene (za nizvodnu plovidbu bila su potrebna tri dana, a za uz vodnu oko sedam). Indijanci su, po svemu sudei, strahovali da bi taj nesrean sluaj mogao rdavo uticati na nae prijateljstvo, te prihvatie sve predloge; mi krenusmo napred, u umu, ostavljajui im vremena da se pripreme za put. Putovanje je liilo na nonu moru i gotovo se nieg ne seam. Ra njenik je sve vreme buncao i hodao tako brzo da smo ga jedva pratili; iao je na elu kolone, ispred vodia, ne kolebajui se ni za tren u pogle du pravca, iako je izgledalo da se put za nama bio zatvorio. Nou smo morali da mu dajemo sredstva za spavanje da bi se malo odmorio. Na sreu, nije bio naviknut na lekove, teje njihovo dejstvo bilo jako. Sutra dan po podne stigli smo u logor i ustanovili da mu je ruka puna crva i da je to uzrok strahovitih bolova koji su ga muili. Ali, tri dana kasnije, kad smo gapoverili lekarskoj brizi, pokazalo se da upravo zahvaljujui crvi ma, koji su sve vreme jeli istrulelo tkivo, ruku nije zahvatila gangrena. Amputacija vie nije bila potrebna i mnogo sitnih hirurkih zahvata, koji su trajali mesec dana i pri kojima je Vejar iskoristio svoju spretnost vivisektora i entomologa, vratili su Emidiju upotrebljivu ruku. U decembru smo stigli u Madeiru i odatle sam ga jo slabog poslao avionom u Kujabu da se oporavi meu svojima. Kad sam se u januaru vratio u te krajeve gde me je ekala veina saputnika, posetio sam njegove roditelje; oni me obasue prekorima, ali ne zbog patnji koje je njihov sin pretrpeo - na takve dogaaje su gledali kao na neminovan sastojak ivota u sertou ve zato to sam ga varvarski izloio putovanju kroz vazduh, avoljoj situaciji u koju se, po njihovom uverenju, nije smeo dovesti nijedan hrianin.
280
Klod
Levi-Stros
APIMOVA LAKRDIJA
Evo kako je bila sastavljena moja nova porodica. Najpre Taperahi, poglavar sela, i njegove etiri ene: Maruabai, najstarija, i Kunhacin, njena ki iz prethodnog braka; Takvame i Janopamoko, mlada paralitiarka. To poligamno domainstvo podizalo je petoro dece: Kaminija i Puaresu, deake od sedamnaest, odnosno petnaest godina; i tri mlade devojice: Paerai, Topekeu i Kupekahi. Poglavarev pomonik, Potjen imao je dvadesetak godina i bio je Maruabain sin iz prethodnog braka. Bila je tu i jedna starica, Virakaru; njena dva stasala sina, Takvari i Karamua, prvi momak, drugi oenjen njenom tek zadevojenom neakom, Penhanom; i na kraju, s njima je iveo i jedan roak, paralitican mladi po imenu Valera. Za razliku od Nambikvara, Tupi-Kavahibi ne kriju svoja imena koja, uostalom, uvek imaju neko znaenje, to su uoili ve putnici iz XVI veka: "Kao to mi inimo s psima i drugim ivotinjama", primeuje Leri, "oni se ne libe da daju ljudima imena poznatih stvari, na primer, Sarigoj, jedan etvoronoac; Arinjan, kokoka; Arabuten, jedno brazil sko drvo; Pindo, velika biljka, i druga slina." Tako je bilo u svim sluajevima kad su mi uroenici objasnili svo ja imena. Taperahi je mala ptica crnog i belog perja; Kunhacin znai bela ena ili ena svetle koe; imena Takame i Takvari su izvedena iz reci tahvara koja oznaava jednu vrstu bambusa; Potjen je slatkovodni rai; Virakuru, mali ovekov parazit (portugalski: bicho de p)\ Kara mua, jedna biljka; Valera, neka druga vrsta bambusa. taden, drugi putnik iz XVI veka, kae da ene "obino nose ime na ptica, riba i voa", i dodaje da svaki put kad neki oenjen mukarac ubije zarobljenika on i njegova ena uzmu novo ime. Moji domaini su se drali toga obiaja; tako se Karamua zove i anaku zato stoje, kako mi ree, "ve ubio jednog oveka". Uroenici dobij aju imena i kad preu iz detinjstva u mladost i kad steknu zrelost. Svako, dakle ima dva, tri ili etiri imena i ne okleva da mi ih kae. Ta imena su prilino vana, jer svaka loza najradije koristi reci nastale iz istih korena koji su vezani za klan. Veina stanovnika sela koje sam prouavao pripadala je klanu "vepra" (mialaf); ali, selo je na stalo ukrtanjem s drugim klanovima: Paranavat ("od reke"), Takvatip ("od bambusa") i jo neki. Svi lanovi ovog poslednjeg klana nosili su imena izvedena iz tog eponima: Takvame, Takvari, Valera (veliki bam bus), Topehi (plod iz iste porodice) i Karamua (takoe biljka, ali nisam saznao koja).
xxxrv
Tupi-Kavahib
281
Najneobinija crta drutvene organizacije naih Indijanaca bila je to stoje poglavica gotovo uivao monopol nad enama iz svoje grupe. Od est ena koje su prole pubertet, etiri su bile njegove supruge. Ako imamo u vidu da su dve preostale bile Penhana, poglaviina sestra dakle, zabranjena - i Virakaru, starica koja nije vie nikog zanimala, ispada da je Taperahi uzeo za sebe onoliko ena koliko su mu doputale materijalne mogunosti. Glavnu ulogu u njegovom domainstvu imala je Kunhacin, koja je, ako se zanemari oduzeta Janopamoko, bila najmla a i - tu se uroenikov i etnografov sud slau - veoma lepa. Sa stanovi ta hijerarhije, Maruabai je sporedna supruga i njena ki je ispred nje. Izgleda da glavna ena neposrednije pomae muu nego ostale. Ove se bave kunim poslovima: kuvanjem, decom koja se zajedniki podiu i ne primeuju kad preu sjedne dojke na drugu, te nisam mogao pouzdano da utvrdim ko je ija majka. Glavna ena, meutim, svuda prati mua, pomae mu kad doekuje strance, uva dobij ene poklone i upravlja domainstvom. To je suprotno nambikvarskim obiajima, gde glavnoj eni pripada uloga uvara ognjita dok su mlae ljubavnice tesno povezane s mukim poslovima. Poglavarov povlaen poloaj u pogledu ena poiva pre svega na uverenju daje njegova priroda superiornija od prirode drugih mukara ca. Priznaje mu se neumerena vatrenost; on je podloan padanju u trans i ponekad ga treba obuzdavati da nekog ne ubije (kasnije u izneti jedan primer); on poseduje proroki dar i druge sposobnosti; i na kraju, njego ve seksualne potrebe vee su od uobiajenih i njihovo zadovoljavanje iziskuje veliki broj supruga. Tokom dve nedelje logorovanja sa ovim uroenicima esto sam bio zaprepaen ponaanjem poglavice Taperahija, koje je, u poreenju s ponaanjem njegovih drugova izgledalo ne normalno. Kao da gaje povremeno hvatala manija menjanja mesta; tri puta u jednom danu premetao bi svoju mreu za spavanje i zaklon od palmi koji titi od kie, a svaki put su ga pratile njegove ene, pomonik Potjen i njegova sitna deca. Svakog jutra nestajao je u umi sa enama i decom radi parenja, kako su mi rekli uroenici. Pola sata ili sat kasnije vratio bi se i otpoeo pripreme za novu selidbu. Drugo, poglavar svoju poligamijsku povlasticu donekle ogrania va pozajmljivanjem ena svojim drugovima i strancima. Potjen nije sa mo pomonik u poslovima vezanim za ivot u logoru; on uestvuje i u ivotu poglaviine porodice, dobij a izdravanje, povremeno hrani bebe suvom hranom i uiva druge pogodnosti. to se tie stranaca, svi autori iz XVI veka opirno priaju o slobodama koje su uivali kao gosti tupinambskih poglavica. Ta obaveza gostoprimstva ispunjena je im smo stigli u selo u korist Abaitare, koji je dobio na zajam Janopamoko, tada trudnu, i sve do mog odlaska delio s njom mreu i dobijao od nje hranu.
282
Klod Levi-Stros
Kako mi je Abaitara rekao u poverenju, ta velikodunost imala je svoju raunicu. Taperahi je ponudio Abaitari da mu zauvek ustupi Janopamoko u zamenu za njegovu ker Tapehi koja je tad imala oko osam godina; karijiraen tuleko ehi nipoka, "poglavica eli da se oeni mojom erkom". Abaitara nije bio oduevljen - paralizovana Janomapoko nije mogla da mu bude prava drubenica u ivotu: " N e moe da ode ni do reke po vodu." Pored toga, ustupanje zdrave devojice, koja e uskoro postati lepa devojka, za odraslu enu s telesnom manom nije mu izgle dalo kao pravedna razmena. Abaitara je imao drugi predlog: dao bi Topehi za malu Kupekahi, dvogodinju devojicu, istiui d a j e ona Takvamina erka, to jest da, kao i on, pripada klanu Takvatip, to znai da on, kao ujak, ima na nju pravo. Samu Takvame je, pak, trebalo ustupiti jednom drugom uroeniku iz stanice Pimenta Bueno. Time bi delimino bila postignuta enidbena ravnotea, jer je mala Kupehaki bila "verena" s Takvarijem, i posle obavljene razmene, Tapehari bi izgubio dve od etiri ene, ali bi u Topehi stekao treu. Ne znam kakav je bio ishod tih pregovora; ali, tokom petnaest da na zajednikog ivota oni su stvarali izvesnu napetost medu uesnicima i situacija je ponekad bila zabrinjavajua. Abaitari je bilo jako stalo do njegove dvogodinje verenice koja mu je, iako je imao trideset ili tride set pet godina, izgledala kao prava supruga za njega. Poklanjao joj je razne sitnice i dok bi se ona gegala du obale nije prestajao da se divi njenim vrstim majunim oblicima i da mi na njih skree panju: kako e to biti lepa devojka za deset ili dvanaest godina! Iako je godinama bio udovac, dugo ekanje ga nije plailo; u meuvremenu je raunao na Janopamoko. U nenim oseanj ima prema devojici nevino su se preplitali erotski snovi okrenuti ka budunosti, oinska odgovornost prema ma lom stvorenju i drugarska razneenost velikog brata prema sestri koju je kasno dobio. Nejednakost u raspodeli ena donekle je ublaena i leviratom obavezom mukarca da uzme enu preminulog brata. Tako se Abaitara oenio udovicom svog starijeg brata; iako mu to nije bilo po volji, popu stio je pred oevom naredbom i navaljivanjem ene koja se "neprestano motala oko njega". Pored levirata, Tupi-Kavahibi upranjavaju i bratsku poliandriju. Na primer, malu Penhanu, goljavu i tek zalu u pubertet, delili su njen mu Karamua i deveri Takvari i Valera; ovaj poslednji, nebioloki brat druge dvojice, kae: "On svoju enu pozajmljuje bratu", jer "brat nije ljubomoran na brata". Deveri i snahe se obino ne izbegavaju, ali je njihovo meusobno ophoenje prilino uzdrano. Daje ena pozajmljena vidi se po tome to se tog dana prisnije odnosi prema deveru: aska i smeje se s njim, on joj donosi hranu. Jednog dana kad je pozajmio Penhanu, Takvari je ruao pored mene. Kad je poeo da jede,
Tupi-Kavahib
283
zamolio je svog brata Karamuu da "potrai Penhanu da bi i ona jela"; Penhana nije bila gladna postoje ve ruala sa svojim muem; ipak je dola, uzela jedan zalogaj i odmah se udaljila. ak je i Abaitara naputao moje ognjite, nosio hranu kod Janomapoko i s njom ruao. Dakle, kod Tupi-Kavahiba spoj poligamije i poliandrije reavapro bleme proizale iz poglaviinih branih povlastica. Prolo je tek nekoli ko nedelja od mog rastanka s Nambikvarama i bio sam zapanjem inje nicom da grupe koje su geografski toliko bliske reavaju jedan problem na tako razliite naine. Naime, videli smo da i kod Nambikvara pogla vica ima pravo na poligamiju i da odatle i kod njih proizlazi neravnotea izmeu broja mladih mukaraca i raspoloivih supruga. Ali, umesto da pribegnu poliandriji, Nambikvare mladiima doputaju homoseksualne odnose. Tupi-Kavahibi grde taj obiaj, dakle, osuuju ga. Ali, kako je Leri zlobno primetio o njihovim precima: "Po tome to katkad u svai jedni druge nazivaju Tyvire /Tupi-Kavahibi kau gotovo isto: teukuruwal, to znai gad, moemo zakljuiti (mada ne smem da tvrdim) da se odaju tom gnusnom grehu." Kod Tupi-Kavahiba, uloga poglavice predmet je sloenog ustroj stva koje je nae selo simboliki prihvatilo - kao kad na malim propalim dvorovima neki verni podanik pristane da igra ulogu komornika da bi spasao kraljevo dostojanstvo. Tako je izgledao Potjen pored Taperahija; po revnosti s kojom je pomonik sluio svog gospodara, potovanju ko je mu je ukazivao i panji koju su ovom poklanjali ostali lanovi grupe, ponekad se moglo pomisliti da Taperahi jo vlada, kao nekad Abaitara, hiljadama podanika ili vazala. U to vreme dvor je imao najmanje etiri stepena: poglavica, telohranitelji, mladi oficiri i pratioci. Poglavica je polagao pravo na ivot i smrt podanika. Kao i u XVI veku, pogubljenje se obino izvravalo davljenjem i padalo je u dunost mladim oficirima. Ali, poglavica i brine o svojim ljudima; on pregovara sa strancima i to, kao to sam se uverio, vrlo vesto. Imao sam veliki aluminijumski lonac koji nam je sluio za kuvanje pirina. Jednog jutra j e doao Tapehari sa Abaitarom u ulozi prevodioca da zatrai taj lonac, nudei u zamenu onoliko kauena koliko moemo da popijemo tokom svog boravka. Pokuao sam da mu objasnim da nam je taj lonac neophodan, ali dok je Abaitara prevodio, primetio sam da s Taperahijevog lica ne silazi irok osmeh, kao da sam izaao u susret svim njegovim eljama. I zaista, kadje Abaitara preveo sve razloge mog odbijanja, Taperahi je, i dalje veseo, odneo moj lonac meu svoje stvari. Ostalo m i j e samo da e s t i m pomirim. Uostalom, veransvom obeanju, Taperahi me je tokom itave nedelje snabdevao najizvrsnijim kauenom, napravljenim od meavine kukuruza i tokarija; troio sam ga nemilice, obuzdavan jedino brigom zapljuvane lezde one tri devojice. Taj doga-
284
Klod Levi-Stros
daj podsetio meje na jedan odlomak iz izvetaja Iva d'Evrea: "Ako neko od njih poeli neto to pripada njegovom blinjem i otvoreno saopti svoju elju, vlasnik e ga bez oklevanja odbiti samo ako mu je ta stvar vrlo draga; pri tom, ako molilac ima neto drugo to se vlasniku eljene stvari svia, on e mu to dati im ovaj zatrai." Tupi-Kavahibi sasvim drukije vide ulogu poglavice nego Nambikvare. Kad ih zamolimo da se o tome izjasne, kau: "Poglavica je uvek veseo." Izvanredna dinaminost koju je Taperahi pokazivao u svim pri likama najbolje potkrepljuje taj iskaz. Ipak, treba dodati da nije re samo o individualnim sposobnostima, jer se kod Tupi-Kavahiba, nasuprot ono me to se zbiva kod Nambikvara, poloaj poglavice nasleduje po mu koj liniji: Pueresa e naslediti oca, iako izgleda mladi i slabiji od svog brata Kaminija, a uoio sam da jo poneto ukazuje na njegove manje sposobnosti. Nekad je jedna od poglaviinih dunosti bila prireivanje svetkovina i govorilo se d a j e on njihov "gospodar" ili "vlasnik". Mu karci i ene su bojili telo (obino ljubiastim sokom lia ije ime ni sam saznao, a kojim se bojila i grnarija) i prireivani su plesovi s pevanjem i muzikom; ona se izvodila na etiri-pet velikih klarineta, napra vljenih od bambusovih trski dugakih 1,20 m, u iji vrh je bila umetnuta i kudeljom privrena cevica od bambusa s prostim piskom zarezanim sa strane. "Gospodar svetkovine" naredio bi da se mukarci takmie u noenju sviraa, stoje slino dizanju maridda kod Bororoa i trkama na tulama kod Gea. Pozivi se upuuju na vreme, kako bi uesnici mogli da sakupe do voljno sitnih ivotinja, pacova, majmuna i veverica, da ih osue na dimu i okae oko vrata. Igra s tokom bi podelila selo na dva tabora; ekipe bi se okupile na najzapadnijem delu krunog terena, dok bi dva strelca, po jedan iz svakog tabora, zauzimala poloaj na severu, odnosno jugu. Nji hov zadatak je bio da zakotrljaju pun toak, dobijen poprenim seenjem debla. U trenutku kad ta meta prolazi ispred strelaca, svaki ka njoj odapinje jednu strelu. Za svaki pogodak, strelac uzima jednu strelu od protivnika. Ta igra neobino podsea na neke u Severnoj Americi. Na kraju bi gaali jednu lutku, to nije bilo sasvim bezopasno: ono me ija bi se strela zarila u panj na kojem je lutka sijala pretila je magi na zla kob, kao i onome ko bi se usudio da napravi drvenu lutku po ljudskom obliju umesto majmunolike figure od slame. Dani su, dakle, proticali u sakupljanju mrvica jedne kulture koja je oarala Evropu i koja e moda, na lev oj obali Maada, ieznuti ubrzo po mom odlasku: u asu kad sam stupio na laicu koja je dola po mene iz Urupe, 7. novembra 1938, uroenici su krenuli ka stanici Pimenta Bueno da bi se pridruili Abaitarinim drugovima i porodici.
Tupi-Kavahib
285
Ipak, pri kraju tog tunog bankrotstva jedne kulture na umoru, bilo mi je sueno da doivim jedno iznenaenje. Spustila se no, kad svi uivaju u poslednj im trenucima logorske vatre i spremaju se na poinak. Poglavica Taperahi ve se smestio u svoju lealjku i pevuio je dalekim, kolebljivim glasom koji je jedva liio na njegov. Dva mukarca (Valera i Kamini) unue kraj njegovih nogu, a drhtaj uzbuenja prostruja kroz itavu grupu. Valera povika nekoliko puta, kao da nekog doziva; poglaviino pevanje postade jasnije, glas mu se uvrsti. Odjednom shvatih emu prisustvujem: Taperahi je upravo izvodio pozorinu predstavu, ili tanije operetu, neku meavinu pevanja i govora. On sam je igrao vie od deset uloga, a svaka od njih se mogla raspoznati po posebnoj boji glasa: prodoran, piskav, grlen, dubok i po muzikoj temi, pravom lajtmotivu. Melodije su mi se inile neobino nalik na gregorijansko peva nje. Najpre su me nambikvarske frule podsetile na Sacre, a sad mi se inilo da sluam Noces u egzotinom izvoenju. Abaitaru je predstava toliko zanimala da sam jedva uspeo da mu iupam poneko objanjenje, te sam stekao samo mutnu predstavu o te mi. Bila je to farsa, s pticom japim (grabljivicom crno-utog perja ije modulirano pevanje podsea na ljudski glas) kao glavnim junakom; ostali likovi su bili ivotinje: kornjaa, jaguar, soko, mravojed, tapir, guter itd; predmeti: tap, malj, luk; duhovi poput fantoma Maire. Svako se izraavao na nain saobrazan svojoj prirodi, pa sam vrlo brzo uspevao da utvrdim o kome je re bez iije pomoi. Zaplet se vrteo oko pustolo vina pticejapim, koju u poetku ugroavaju druge ivotinje, ali onauspeva da ih prevari i na kraju izlazi kao pobednik. Predstava koja e se ponoviti (ili nastaviti?) sledee dve veeri traje oko etiri sata. Taperahi je na mahove izgledao potpuno nadahnut i govorio je i pevao bez pre stanka: smeh se razlegao sa svih strana. Ponekad se, pak, inilo d a j e iscrpljen, glas mu je postajao slabaan, zapoinjao je razliite teme ne razvijajui nijednu. Onda bi mu jedan ili oba recitatora priticala u pomo bilo tako to su ponavljali pozive i omoguavali glavnom glumcu da predahne, bilo tako to su mu predlagali muziku temu, bilo tako to su preuzimali neku od uloga; tada bismo naas prisustvovali pravom dija logu. Poto bi se odmorio, Taperahi bi nastavio da ispreda neku novu priu. Kako je no odmicala, postajalo je sve oiglednije da taj poetski in prati gubitak svesti i da se glumac gubi u linostima koje tumai. Njegovi razliiti glasovi postali su mu tui, svaki je poprimio tako izra enu osobenost d a j e bilo teko poverovati da svi dolaze od iste osobe. Na kraju druge veeri, Taperahi je, i dalje pevajui, naglo ustao iz svoje mree i ushodao se kao muva bez glave, traei da mu donesu kauen; "spopao g a j e duh"; najednom je dograbio no i bacio se na Kunhacin, svoju glavnu enu, koja je jedva uspela da mu umakne i da se sakrije u
286
Klod
LeviStros
umi dok su ga drugi mukarci savladavali i naterali da se vrati u mreu, gde je odmah zaspao. Sutradan je sve bilo u najboljem redu.
XXXV AMAZONIJA
Kad sam stigao u Urupu, gde poinje motorna plovidba, naao sam svoje drugove smetene u jednoj velikoj kolibi od slame na stubovima, podeljenoj pregradama na vie prostorija. Nismo imali ta da radimo, osim moda da prodamo ostatke svog materijala lokalnom stanovnitvu ili da ih zamenimo za pilie, jaja i mleko - j e r je tu bilo i nekoliko krava - da se prepustimo lenstvovanju i okrepimo ekajui da reka naraste od kia i omogui prvom amcu da doplovi do nas, stoje moralo potrajati tri nedelje. Svakog dana za dorukom, dok smo rastvarali u mleku ostat ke naih zaliha okolade, gledali smo kako Vejar vadi poneki iverak iz Emidijeve ruke i kako joj postepeno vraa oblik. U tom prizoru je bilo neeg u isti mah odvratnog i udesnog; on se u mojim mislima spojio sa prizorom ume, punom oblika i pretnji. Poeh da crtam, uzimajui svoju levu ruku kao model, predele sainjene od ruku to izbijaju iz iskrivlje nih tela isprepletanih poput lij ana. Poto sam napravio desetak skica ko je su gotovo sve nestale tokom rata - na kom nemakom tavanu su danas zaturene? - osetio sam olakanje i ponovo se okrenuo posmatranju stva ri i ljudi. Od Urupe do Rio Madeire, stanice telegrafske linije su uklopljene u seoca tragaa za kauukom koji su jedini razlog stoje taj kraj jo po malo naseljen. Oni izgledaju manje besmisleno od tragaa s visoravni, a nain ivota koji vode prestaje da lii na nonu mom. U najmanju ruku, njihov ivot postaje raznovrsniji i nijansira se prema sredstvima kojima taj kraj raspolae. Tu moemo videti vrtove s lubenicama, mlakim i rui astim snegom tropa; uzgajalita kornjaa koje tim porodicama nedeljom zamenjuju pile na trpezi. U praznine dane one se ak pojavljuju u oblikugallinha em mol ho pardo (pile u smedem sosu), a kao pratnja se slue bolo podre (do slovno: truli kola), cha de burro (magarei aj, to jest kukuruz s mlekom), i baba de moa (gospodiina pljuvaka: kiselkasti beli sir zaliven medom). Otrovni sok manioke pretvara se, posle nekoliko nedelja vre nja sa zainima, u izvrstan kremasti sos. To je izobilje: Aqui s falta o que no tem, ovde ima svega osim onog ega nema. Sva tjela su "kolosalno" ukusna, jer se jezik Amazonije rado slu i superlativima. Po pravilu, neki lek ili poslastica su "avolski" dobri ili
Tupi-Kavahib
287
rdavi; vodopad je "vrtoglav", ulovljeni primerak divljai je "udovite", a neka situacija je "oajnika". U razgovoru se javlja soan uzorak se ljakog izvrtanja reci, na primer inverzije fonema: percisa umestopreci sa; prefeitamente umesto perfeitamente; Tribucio umesto Tiburcio. U njemu ima i dugih pauza praenih sveanim uzvicima: "Sim Senhor!" ili "Disparate!" koji se odnose na sve vrste zbrkanih i mutnih misli slinih umi. Retki trgovaki putnici, regato ili mascate - obino sirijski ili libijski trgovci u pirogama - donose, posle vie nedelja provedenih u putu, lekove i stare novine, ijedne i druge izjedene od vlage. Izprimerka ostavljenog u kolibi jednog tragaa za kauukom saznajem, sa etiri meseca zakanjenja, za Minhenski sporazum i mobilizaciju. Pored toga, ljudi koji ive u umi imaju bogatiju matu od onih u savani. Tu ima ipesnika, poput one porodice u kojoj otac i majka, Sandoval i Marija, daju deci imena koja sadre slogove iz njihovih imena; tako se devojice zovu Valma, Valmarija i Valmarisa, a deaci Valdomar i Valkimar. Nadriuenjaci daju svojim sinovima imena Njutn i Aristotel i uzdaju se u omilje ne amazonijske lekarije koje se zovu: Dragocena tinktura, Orijentalni tonik, Prava Gordona, Bristolske pilule, Engleska vodica i Nebeski balzam. Kad ne uzimaju, s kobnim posledicama, bihlorid kinina umesto natrijumsulfata, toliko oguglaju da za obinu zubobolju moraju da srue u sebe itavu kutiju aspirina. U stvari, izgleda da iz malog skladita koje smo primetili na donjem toku Maada pirogama kreu uzvodno samo dve vrste robe: reetke od kovanog gvozda za grobnice i korita za pra nje, u emu se moe videti izvesna simbolika. Pored te "naune" medicine postoji i druga, narodna, koju ine resguardos, zabrane" i oraes, "bajalice". Trudnoj eni nije zabranjena nijedna vrsta hrane. Osam dana posle poroaja ena sme da jede sa mo piletinu i meso jarebice. Narednih etrdeset danajede jaretinu i neke ribe (pacu, piava, sardinha). Od etrdesetprvog dana dozvoljeno joj je seksualno optenje, a svojoj ishrani moe da doda veprovinu i "belu" ribu. Godinu dana nakon poroaja ne sme da okusi meso tapira, kopnene kornjae, crvenog jelena, mutuma, riba "s koom" (jatuarama i curimata). To se objanjava ovako: Isso mandamento da lei de Deus, isso do inicio do mundo, a mulher so purificada depois de 40 dias. Si no faz, o fim triste. Depois do tempo da menstruao, a mulher fica immunda, a homem que anda com ela fica immundo tambm, e a lei de Deu para mulher. I zavrno objanjenje: E uma cousa muita fina, a mulher3. To je zapovest Bojeg zakona koji postoji od poetka sveta; ena je ista tek
etrdesetog dana. Ako se to ne potuje, ishod je alostan. - Posle menstruacije, ena je neista, mukarac koji joj prie takode je neist, to je Boji zakon za enu. - ena je neto veoma osetljivo.
288
Klod Levi-Stros
Oracao do sappo secco (Bajalica o suvoj abi), koja se moe nai u popularnoj knjizi Livro de So Cypriano, ve se granii s crnom magi jom. Nae se velika aba cururu ili sapo leiteiro i u petak se zakopa tako da joj viri samo glava; onda joj se daju komadi peenog mesa koje ona halapljivo proguta. Posle osam dana aba potpuno iezne, a na tom mestu nikne "panj s tri grane" od kojih je svaka druge boje. Grana ljubavi je bela, grana oajanja crvena, a grana alosti za umrlim crna. Ime bajalice dolazi otud to se aba osui, jer je ne jedu ak ni crvi. Izvrilac obreda ubere granu koja odgovara njegovoj elji i krije je od svih oiju: e cousa muita occulta. Bajalica se izgovara dok se aba ukopava: Eu te interro com palma de cho l dentro Eu te prende baixo de meus ps at comofr o possvel Tem que me livras de tudo quanto e perigo So soltarei voc quando terminar minha misso Abaixo de So Amaro ser o meu protetor As undas do mar sero meu livramento Na plvora de solo ser meu descanso Anjos da minha guarda sempre me accompanham E o Satanaz no ter fora de me prender Na hora chegada na pinga de meio dia Esta orao ser ouvida So Amaro voc e supremes senhores dos animaes cruis Ser o meu protetor Mariterra (?) Amen. /Zakopavam te stopu u zemlju, drim te pod nogama koliko mogu, mora da me oslobodi svake opasnosti; ja u tebe osloboditi tek kad obavim svoj zadatak. Pod zatitom sv. Amara biu bezbedan, morski talasi e mi doneti osloboenje, u zemaljskom prahu u otpoinuti. Pratite me uvek, aneli uvari i Satana nee moi da me epa. Kad sat otkuca tano u podne ova e molitva biti usliena. Sveti Amaro, ti i vrhovni gospodari okrutnih ivotinja, moj zatitnik e biti Maritera (?). Amin./ esto se koriste i Orao da fava (bajalica o bobu) i Orao do morcego (o lepom miu).
Tupi-Kavahib
289
U blizini reka koje su plovne za male motorne brodove, to jest tamo gde civilizacija, iji je simbol Manaus, nije samo gotovo izbrisano seanje, ve stvarnost s kojom je mogue uspostaviti dodir dva-tri puta tokom jednog ljudskog ivota, nailazimo na udake i pronalazae, poput onog zapovednika stanice koji za sebe, svoju enu i dvoje dece kri u umi ogromno zemljite i tu uzgaja razne kulture, pravi gramofone i burad za rakiju i bori se sa sudbinom koja se urotila protiv njega. Njegovog konja svake noi napadaju slepi mievi koji pripadaju vrsti zvanoj vam pir. On pravi zatitni ogrta od atorskog platna, ali ga konj pocepa eui se o granje; zatim ga mae paprikom i plavim kamenom, ali vampiri sve obrisu svojim krilima i nastavljaju da sisaju krv jadnoj ivotinji. Je dino delotvorno sredstvo bilo bi preruavanje konja u vepra pomou e tiri skrojene i saivene veprovske koe. Njegova bujna mata pomae mu da zaboravi jedno veliko razoaranje: odlazak u Manaus, gde itavu svoju uteevinu spiska na gramzive lekare, na hotel u kojem gladuje i na roenu decu koja u dosluhu s trgovcima pustoe prodavnice. Voleli bismo da kaemo neto vie o tim jadnim linostima ama zonskog ivota koje se napajaju udatvom i oajanjem. Junaci ili sveci poput Rondona i njegovih saputnika koji su, sejui po mapi neistraene teritorije imena iz pozitivistikog kalendara, esto vie voleli da ih Indi janci pokolju nego da se suprotstave napadu. Usijane glave koje jure u umu na udnovate sastanke sa samo njima znanim plemenima od kojih uzimaju skroman plen pre no to im strela doe glave. Sanjari koji u zabitim dolinama grade kratkovena carstva. Manijaci koji u samoi obaljaju delatnosti kakve su drugima donosile poloaj vicekralja. I na kraju, rtve te opijenosti koju podstiu moni, ili barem moniji, i iju udno vatu sudbinu na Rio Maadu, po obodima uma nastanjenih Mundama i Tupi-Kavahibima, najbolje ilustruju lovci na pustolovine. Ovde prepisujem jednu priu iseenu iz nekog amazonskog lista, neveto isprianu, ali prilino zanimljivu. Odlomak iz lanka A Pena Evanglica (1938) "Godine 1920. cena kauuka je pala i veliki zapovednik (pukovnik Rejmundo Pereira Brazil) napustio je seringaes, koje su ovde, na obali Igarap Sao Tome, ostale gotovo netaknute. Vreme je proticalo. Otkad sam otiao sa zemlje pukovnika Brazila, seanje na te plodne ume osta lo je urezano neizbrisivim slovima u mojoj mladikoj dui. Probudio sam se iz tuposti u koju nas je bacio nagli pad cene kauuka i, mada sam se ve svikao na ivot u Bertoletiji, u seanju mi se javie castanhaes koje sam video u S. Tome. U Grand Hotelu u Belemu do Para, sretoh jednog dana svog starog gazdu, pukovnika Brazila. Na njemu su se jo mogli videti tragovi neka danjeg bogatstva. Zatraio sam dozvolu da obraujem "njegove" keste-
290
Klod Levi-Stros
nove i on se blagonaklono saglasi; rekao mi je: "Sve je to naputeno, ostali su samo oni koji nisu uspeli da odu negde drugde. Ne znam kako ive, niti me to zanima. Moe da ode." Prikupih neka skromna sredstva, zatraih aviacao /tako se zove roba uzeta na kredit/ kod preduzea . Adonias, Adelino G. Bastos i Gonsalves Pereira Komp., kupih kartu za parobrod Amazon River i po dn ka Tapaosu. U Itaitubi smo se sreli Rufino Monte Palma, Melentino Teles deMendonsaija. Svaki je poveo po pedeset ljudi. Udruili smo se i uspeli. Ubrzo smo stigli do ua Igarap Sao Tome. Tu smo zatekli zaputeno i potiteno stanovnitvo: ogrubele starce, polugole ene, paralitinu i plaljivu decu. im smo izgradili kolibe i u njima se smestili, okupih svoje ljude i itavu onu porodicu i rekoh im: "Ovde ima za sva kog po jedna boia - municija, so i brano. U mojoj kolibi nema ni sata ni kalendara; rad poinje kad svetlost dana postane dovoljno jaka da raspoznamo obrise svojih uljevitih ruku, a zavrava se kad padne no koju nam alje Bog. Oni kojima se ovo ne svia nee dobijati hranu; morae da se zadovolje kaom od palminih oraha i solju od pupoljaka glavate anaje /iz pupoljaka te palme kljuanjem se dobija gorak i slan talog/. Imamo zaliha za ezdeset dana i moramo dobro da ih iskoristimo; ne smemo da izgubimo ni sat tog dragocenog vremena." Moji saradnici pooe za mojim primerom i ezdeset dana kasnije imali smo 1.420 buradi kestena /zapremina bureta je otprilike 130 litara/. Natovarili smo piroge i spustili se do Itaitube. Rufino Monte Palma, ostatak grupe i ja ostadosmo da saekamo motorni brod Santelmo, stoje potrajalo dobrih petnaest dana. Kad smo stigli u luku Pimental, utovarismo kesten i sve ostalo na galen Sertanejo i u Belemu prodasmo plodove po ceni od 47 milreisa /2,30 dolara/ za 500 hektolitara; na nesreu, etvorica su umrla u putu. Ali, danas, u sezoni 1936-37, s cenama koje idu do 220 milreisa po hektolitru, koliko m i j e poznato najviim do sada, eto ta nam je sve doneo posao s kestenom - a to je sigurna i realna stvar, za razliku od dijamanata koji se kriju pod zemljom i veita su zagonetka! Eto, prijate lji iz Kujabe, kako se radi s kestenom u Pari, u dravi Mato Groso." A tih 150 ili 170 osoba uspeli su svi zajedno da zarade za 60 dana jedva 3.500 dolara. ta tek da kaemo o tragaima za kauukom ijoj sam agoniji prisustvovao poslednjih nedelja svog boravka u Brazilu?
Tupi-Kavahib
291 XXXVI
SERINGAL
Dve glavne vrste stabala koja lue lateks, havea i castilloa, u lo kalnom govoru se zovu seringa i caucha; prva, znaajnija, raste samo pored reka ije obale ocrtavaju neodreeno podruje koje je vlada ne kom maglovitom odredbom ustupila ne vlasnicima nego "gazdama"; ti patres de seringal dre skladita ivotnih namirnica i raznih drugih po treptina bilo kao nezavisni vlasnici, bilo kao koncesionari nekog preduzimaa ili nekog malog preduzea za reni saobraaj koje ima monopol na plovidbu jednom rekom i njenim pritokama. Traga za kauukom je na prvom mestu "klijent" i naziva sefreguz; on je klijent oblasnog magacina i obavezuje se da tu nabavlja svu robu, aviao (ta re nema nika kve veze sa avijacijom), da proda sve to sakupi i da unapred plati deo sume za alatke i namirnice za jednu sezonu, koje odmah odnosi u svoju malu radnju; za uzvrat dobija pravo na smetaj (colloca) i na korienje mnotva puteva, estradas, to kao prepletene niti idu od kolibe na obali do glavnih proizvodnih stabala koja su u umi pronali drugi ga zdini radnici: mateiro i ajudante. Svakog jutra pre zore (veruje se da je bolje raditi u mraku) seringu eiro pree jedan od tih puteva opremljen krivim noem (faca) i lampom privrenom za eir (coronga) kao to to rade rudari. On vrlo paljivo zaseca seringas - tehnike su poznate kao "zastava" i "riblja kost", jer neveto zaseeno drvo moe da se osui ili presahne. Oko deset ujutru obraeno je 150 do 180 stabala; poto dorukuje, seringuero ponovo prede isti put i sakupi lateks koji je u meuvremenu iscurio u ae od cinka privrene za drvo; zatim sadraj sipa u torbu od grubog platna impregniranog kauukom, koju je sam napravio. Po po vratku, oko pet sati, poinje trea faza, to jest istovremeno maenje kauuka i formiranje grudve; mleko se polako utrljava u masu nanetu na poprenu pritku koja je postavljena iznad vatre. Masa se na dimu zgu njava u tanke slojeve koji se poravnavaju okretanjem pritke oko njene ose. Postupak je zavren kad grudva dostigne standardnu teinu koja varira od 30 do 70 kilograma, u zavisnosti od podruja. Kad su stabla iscrpljena, izrada jedne grudve moe potrajati vie nedelja. Zatim se gru dve (kojih ima vie vrsta, jer su lateksi i tehnike proizvodnje razliiti) ostavljaju du reke; svake godine gazda dolazi da ih pokupi i sabije u svoje skladite, gde izrauje kauukove koe (pelles de borracha) koje zatim tovari na splav; pri prelazu preko slapova splav e se raspasti i valja ga ponovo strpljivo povezati kako bi doplovio do Manausa ili Belema.
292
Klod Levi-Stros
Dakle, da pojednostavimo prilino komplikovanu situaciju, serin gueiro zavisi od gazde, a ovaj od plovidbene kompanije koja kontrolie glavne vodene puteve. Taj sistem je posledica opadanja cena poev od 1910, kad je poeo da pristie kauuk sa azijskih plantaa, veliki konku rent brazilskoj etvi. Eksploatacija u pravom smislu postajala je sve ma nje zanimljiva, osim za one koji nisu mogli da nadu drugi nain prei vljavanja, a reni prevoz je postajao sve unosniji jer se razna roba na seringalu prodavala po ceni etiri puta vioj od trine. Oni koji su to sebi mogli da dozvole dizali su ruke od kauuka i iznajmljivali brodove, obezbedujui na taj nain, bez ikakvog rizika, kontrolu nad sistemom, jer je patro dvostruko zavisan od prevoznika: ovaj moe poveati cenu ili odbiti da snabdeva svoju muteriju. A gazda iji je magacin prazan gubi muterije: jedni bee ne plaajui dug, drugi ostaju i umiru od gladi. Gazda je u rukama prevoznika; muterija u gazdinim rukama. Go dine 1938, kauuk je vredeo pedeset puta manje nego u vreme velike pomame za njim; uprkos povremenom rastu cena tokom poslednjeg svetskog rata, stanje ni danas nije sjajno. U zavisnosti od sezone, na Maadu jedan ovek moe da skupi 200 do 1.200 kilograma kauuka. U najpo voljnijim okolnostima, za novac dobijen od kauuka on je 1938. godine mogao da kupi otprilike polovinu robe koja mu je neophodna za goli ivot: pirinea, crnog pasulja, suvog mesa, soli, metaka, petroleja i plat na. Drugu polovinu obezbedivao je lovom i zaduivanjem koje obino otpoinje pre no to se ovek upusti u taj posao i raste do kraja ivota. To se moe ilustrovati mesenim budetom jedne etvorolane po rodice za 1938. godinu: ukupna jedinina cena cena u milreisima u milreisima 42 10,500 4 kg jestive masti 5 kg eera 4,500 22,500 15 5 3 kg kafe 5 5 1 1 petroleja 4 sapuna 3 12 3 kg soli (za usoljavanje divljai) 3 9 20 metaka, kal. 44 1,200 24 8,500 34 4 funte duvana 6 5 paketa cig. papira 1,200 10 kutija ibica 0,500 5 3 3 100 g bibera (za usoljavan 0 2 glavice belog luka 1,500 3 20 4 konzerve mleka (kondenzovanog, za bebe) 5 17,500 3,500 5 kg pirinea
Tupi-Kavahib
293 2,500 8 75 48 341
30 1 brana od manioke 6 kg suvog mesa (xarque) Ukupno:
Kad je re o godinjem budetu, treba dodati grubo pamuno plat no, koje je 1938. godine kotalo 30 do 120 milreisa po komadu; par cipela, 40 do 60 milreisa; eir, 50 do 60 milreisa; i na kraju igle, dug mad i konac, kao i lekove koji se nemilice troe. A, na primer, tableta kinina (svaki lan porodice mora da uzima po jednu na dan) ili aspirina kota jedan milreis. Stimo se d a j e u to vreme na Maadu jako dobra "sezona" (skupljanje kauuka traje od aprila do septembra jer se tokom kinog razdoblja ne moe ii u umu) donosila 2.400 milreisa (u Manausu, 1936. godine,/* se prodavala za 4 milreisa po kilogramu, a proiz voa je dobijao polovinu svote). Ako seringeiro nema sitne dece, ako jede samo divlja koju sam ulovi i "brano" od manioke koje sam proiz vede mimo svog sezonskog posla, izuzetno dobra sezona omoguuje mu da se prehrani. Bez obzira na svoju raunicu, gazda ivi u strahu od bankrotstva koje ga i snalazi ako mu se klijenti razbee ne plativi raune. Zato nje gov naoruani nadzornik neprestano deura na reci. Samo nekoliko da na poto smo otili od Tupi-Kavahiba, doiveli smo neobian susret koji mi se urezao u seanje kao suta slika seringala; prepisujem iz svog putnog dnevnika beleku od 3. decembra 1938: "Sad je oko deset sati, vreme sivo i vlano. U susret naim pirogama plovi mala montaria, ko jom upravljaju jedan suvonjav ovek, njegova ena i dete od desetak godina. Iscrpljeni su i ena svaku reenicu zavrava jecajem. Vraaju se iz estodnevnog pohoda na Maadinju, jedanaest vodopada (cachoei ras); najednom, aburu, ekalo ih je noenje amca (var ao por terra); bili su u poteri za jednim od njihovih, fregueses koji je pobegao sa svojom prijateljicom; odvezao je jedan un i u njemu sve svoje stvari, postoje prethodno uzeo aviao i ostavio pisamce: a mercadoria muito cara e no tem corragem pagar a conta (roba je suvie skupa i nemam hrabrosti da platim raun). Ljudi compadrea Gaetana, gonjeni od govornou, krenuli su u poteru za beguncima da bi ih uhvatili i predali gazdi. Poneli su rifle" Rifle je karabin - obino vinester kalibra 44 - koji slui za lov, a ponekad i za druge potrebe. Nekoliko nedelja kasnije video sam ovaj oglas na vratima magacina preduzea Calama Limitada na mestu gde se spajaju Macado i Made ira:
294
Klod Levi-Stros
IZVANREDAN LUKSUZAN PROIZVOD sadri mast, puter i mleko prodavae se samo na kredit po specijalnom gazdinom nareenju. U suprotnom sluaju, prodavae se samo za gotovinu! Za novac ili za neku drugu robu iste vrednosti. Odmah ispod ovoga mogao se proitati drugi oglas: GLATKA KOSA Cak i kod ljudi obojene koe! I najkudravija kosa, ak i kod ljudi obojene koe, postae glatka posle redovne upotrebe najnovijeg preparata Alisante U prodaji kod "Velike boce", ulica Urugvajana, Manaus. U stvari, ljudi su se toliko svikli na bolest i bedu da ivot u seringalu nije uvek grozan. Naravno, daleko je ono vreme kad su visoke cene kauuka omoguavale graenje daanih gostionica na uima, bunih jazbina u kojima su seringueirosi ponekad za jednu no gubili godinama sticana bogatstva i sutradan odlazili da sve ponu ispoetka traei avicao od kakvog gazde punog razumevanja. Video sam jednu od tih rue vina, koja je tada jo bila poznata pod imenom Vatikan, bedni spomenik iezloj raskoi. Nedeljom su se ljudi tamo okupljali odeveni u nekakve piame od prugaste svile, mekane eire i lakovane cipele da sluaju virtuozna solistika izvoenja raznih melodija na revolverima razliitih kalibara. U seringalu vie niko ne moe da kupi luksuznu piamu. Ali, mlade ene koje vode neizvestan ivot u konkubinatu sa seringueirosima i dalje u njega unose neku udnu ar. To se zove cesar na igreja verde, "venati se u zelenoj crkvi". Mulherada, to jest grupa ena pone kad priredi igranku za koju svaka dobije pet milreisa, ili neto kafe, ili eera, ili uspe da iznajmi malo vei brodi kao sobicu za noni provod. One dolaze u lakim haljinama, naminkane i briljivo oeljane i pri ulasku ljube ruku gospodaru kue. minku ne stavljaju da bi izgledale lepe, ve da bi stvorile privid zdravlja. Pod rumenilom i puderom one kriju sifilis, tuberkulozu i movarsku groznicu. Dolaze iz kue u koju su se smestile "s ovekom", barraco de seringueiro, i gde tokom godine ive raupane i u dronjcima; sad su u punom sjaju, ali su u cipelama s visokim potpeticama i balskim haljinama ipak morale da prevale dva-tri kilometra po blatnjavoj umskoj stazi. Za ovu priliku okupale su se u
Tupi-Kavahib
295
prljavom potoku (igaraps), po kii koja itavog dana nije stala. Dirljiv je taj kontrast izmeu krhkog privida civilizacije i udovine stvarnosti koja ih eka pred vratima. Neveto skrojene haljine istiu tipino indijanske oblike: previso ke grudi, gotovo u ravni pazuha, pritisnute zategnutom tkaninom koja mora da pokrije isturen stomak; male ruke i mrave, lepo oblikovane noge; neni zglobovi. Mukarac u pantalonama od belog platna i sakou nalik na piamu dolazi po svoju partnerku. One su companheiras; as amasiadas, to e rei "udomljene", as desocupadas, "nezauzete, na raspolaganju". On je vodi za aiku na sredinu palanque napravljene od slame babassua, osvetljene treptavom petrolejkom (farol). Tu zastaju nekoliko trenutaka dok ne odjekne naglaen takt kutije sa ekserima (caracach) koju trese neki nezauzeti igra; a onda poinju: 1, 2-3, 1, 23, itd. Daske na drvenim stupcima odjekuju od trenja stopala. Oni pleu korake iz nekog drugog doba. Naroito desfeiteru, sai njenu od mnogo ponavljanja jedne melodije izmeu kojih se harmonika (koju ponekad prate violo i cavaquinho) zaustavlja i omoguuje kavaljerima da jedan za drugim improvizuju dvostih pun podrugljivih ili lju bavnih aluzija; zatim dame, jedna po jedna, odgovaraju na isti nain, dodue ne bez potekoa jer su zbunjene, com vergonha; neke pocrvene i pobegnu, neke druge zbrzaju nerazumljiv kuplet, kao devojice kad deklamuju nauenu lekciju. Ovo je jedne veeri u Urupi sklepano na na raun: Um mdico, outro professor, outro fiscal do Museu, Escolhe entr 'os tres qual e o seu. (Jedan je lekar, drugi profesor, trei inspektor Muzeja; izaberi sebi jednog od te trojice.) Na sreu, jadna devojka kojoj je kuplet bio namenjen nije imala spreman odgovor. Kad igranka traje vie dana, ene svake veeri menjaju haljine. Posle Nambikvara iz kamenog doba, posle Tupi-Kavahiba koji me jo nisu doveli u XVI vek, ovdeje izvesno vladao XVIII, onakav kakav zamiljamo u malim lukama Antila i priobalju. Proputovao sam konti nent. Ali, kad se kraj mog putovanja ve sasvim pribliio, postao sam naroito svestan tog uspinjanja iz dubina vremena.
Povratak
297
Deveti deo
POVRATAK
XXXVII AVGUSTOVA APOTEOZA

Putovanje do Kampos Novosa posebno nas je obeshrabrilo. Odvo jen od svojih drugova koji su zbog epidemije morali da zaostanu osam deset kilometara, mogao sam samo da ekam nadomak stanice gde je desetak osoba umiralo od malarije, lemanijaze, ankilostomijaze, a pre svega od gladi. Pre no to bi se dala na posao, Paresijka koju sam unaj mio kao pralju traila je ne samo sapun, ve i hranu; inae, rekla mije, ne bi imala dovoljno snage zarad, stoje bila suta istina: ti ljudi vie nisu bili sposobni za ivot. Odve slabi i bolesni "da bi se borili, oni su smanji vali svoje aktivnosti i potrebe i zapadali u stanje tuposti koje je od njih trailo najmanje fizikog troenja i, u isti mah, otupljivalo svest o bedi. Tom sumornom stanju davali su doprinos i Indijanci. Dve neprija teljske grupe koje su se srele u Kampos Novosu, uvek na ivici sukoba, nisu prema meni gajile najnenija oseanja. Morao sam da budem na oprezu, a etnografski rad bio je gotovo nemogu. I u normalnim uslovima terensko istraivanje veoma je naporno: valja ustati im svane i osta ti budan dok ne zaspi i poslednji uroenik, i ponekad ak nadgledati njegov san; biti neprimetan, a uvek prisutan; sve videti, sve zapamtiti, sve zabeleiti, pokazati poniavajuu indiskretnost, moljakati obavetenja od kakvog balavog mangupa, iskoristiti svaki trenutak oputenosti ili nemara; ili, pak, danima obuzdavati radoznalost i sauvati rezervisanost koju namee neki hir domainskog plemena. Radei svoj posao, istrai va se neprestano preispituje: da lije zaista napustio svoju sredinu, svoje prijatelje i navike, potroio znatne svote novca i energije i ugrozio svoje zdravlje samo zato da bi se dodvorio grupi od nekoliko desetina bednika osuenih na skoro istrebljenje, koji provode vreme uglavnom u bitanju i spavanju i od ijih udi zavisi ishod njegovog poduhvata? Kad uroe nici ne kriju svoje loe raspoloenje, kao u Kampos Novosu, situacija postaje jo gora: Indijanci ne dozvoljavaju ak ni da ih gledamo; bez
298
Klod Levi-Stros
ijedne reci, odlaze u viednevni lov ili sakupljaki pohod. Nadajui se da e ponovo uspeti da im se priblii - itav poduhvat je ve skupo pla tio - istraiva eka, tapka u mestu, vrti se u krug; ponovo iitava stare beleke, prepisuje ih i tumai; ili pak sebi zadaje neki pipav i zaludan zadatak, puku karikaturu svog posla, na primer, premeravanje rastojanja izmeu ognjita ili prebrojavanje grana od kojih je izgraeno neko na puteno sklonite. ovek se, pre svega, pita: ta uopte radim ovde? ta oekujem? Zato? Staje, zapravo, etnografsko istraivanje? Obavljanje jednog po sla nalik drugima, samo stoje ovde kancelarija ili laboratorija udaljena od kue nekoliko hiljada kilometara? Ili posledica jednog radikalnijeg izbora koji poiva na dovoenju u pitanje sistema u kojem smo roeni i odrasli? Napustio sam Francusku pre gotovo pet godina, prekinuo sam svoju univerzitetsku karijeru; za to vreme, moje mudrije kolege uspinjale su se polako tim lestvama; oni koji su se okrenuli politici, kao i ja nekad, danas su poslanici, a uskoro e biti i ministri. Aja krstarim pusti njom u potrazi za otpacima oveanstva. Ko me je naveo ili ta me je nateralo da iskoim iz normalnog toka svog ivota? Je li to bilo lukav stvo, vest obrt sraunat na to da steknem odreene prednosti koje e mi kasnije omoguiti jo sjajniju karijeru? Ili je, pak, iza te odluke stajalo moje duboko neslaganje s drutvenom grupom u kojoj sam iveo i elja da se, po svaku cenu, to vie udaljim od nje? Neobian je paradoks to to mi moj pustolovni ivot, zapravo, nije otkrio novi svet, ve je pono vo uspostavio stari, dok mi je onaj kojem sam teio procurio kroz prste. Mnogi ljudi i predeli koje sam krenuo da osvojim izgubili su oekivani znaaj kad sam ih naao, mnoge varljive slike bile su zamenjene drugi ma koje je sauvala moja prolost i kojima nisam pridavao nikakvu vrednost u trenutku kad su jo odgovarale stvarnosti koja me je okruivala. Dok sam putovao predelima koje je malo oiju posmatralo, i delio ivot s narodima ija je beda bila cena - a tu cenu su uglavnom oni platili - za vraanje kroz milenijume, nisam vie video nijedne ni druge, ve su mi u magnovenju dolazile vizije francuskog sela kojeg sam se bio odrekao ili muziki i pesniki odlomci koji su najkonvencionalniji izraz one civi lizacije protiv koje sam se okrenuo, ili sam barem sebe u to ubeivao kako ne bih porekao smisao koji sam dao svom ivotu. Na visoravni zapadnog Mato Grosa, nedeljama sam bio opsednut ne onim to me je okruivalo i to vie nikad neu videti, ve jednom otrcanom melodijom koju je moje seanje dodatno osiromailo: onom iz openove tree etide, opus 10; imao sam utisak daje u njoj sadrano sve ono to sam osta vio iza sebe, i to je bio svojevrstan podsmeh gorini kojoj sam se tako lako preputao.
Povratak
299
Zato ba open, kad njegova muzika nije naroito odgovarala mom ukusu? Odgajen u vagnerijanskom kultu, tek nedavno sam bio otkrio Debisija, tek nakon to su mi Noces, ije sam drugo ili tree izvoenje sluao, pokazale u Stravinskom jedan svet koji mije izgledao stvarniji i postojaniji od savana centralnog Brazila i sruile moj prethodni muziki univerzum. Ali, u trenutku kad sam naputao Francusku, Peleas mi je pruao neophodnu duhovnu hranu; dakle, zato su mi se u pustoi na metnuli open i njegovo najbanalnije delo? Vie zaokupljen reavanjem tog problema nego posmatranjem onoga to me je tu dovelo, govorio sam sebi da prelaenje od opena do Debisija moda bre napreduje kad se ide u suprotnom smeru. Prijatnosti zbog kojih sam vie voleo Debisija sad sam nalazio kod opena, ali u neiskazanom, jo neizvesnom obliku, tako neupadljive da ih u poetku nisam ni uoio, te sam najpre krenuo ka njihovom najizraenijem ispoljavanju. Dvostruko sam napredovao: pro dubljujui delo starijeg kompozitora, prepoznao sam u njemu lepte ko je bi mi ostale skrivene da nisam najpre upoznao Debisija. opena sam zavoleo zbog vika, a ne zbog manjka kao oni iji se muziki razvoj zaustavio na njemu. S druge strane, vie mi nije bio potreban potpuni nadraaj da bih u sebi podstakao pojavu nekih oseanja: bili su mi do voljni znak, nagovetaj i slutnja neke forme. Tokom milja i milja putovanja, u mojoj glavi zvuala je ista mu zika fraza koje nisam uspevao da se otarasim. Neprestano sam u njoj otkrivao nove ari. U poetku vrlo labava, kasnije je, inilo mi se, poste peno zaplitala svoju nit kao da prikriva i odlae sopstveni kraj. Klupko je postalo tako nerazmrsivo da sam se pitao kako e se odatle izvui; a onda bi najednom neka nota sve rasplela i to izmicanje izgledalo je jo smelije od sumnjivog napredovanja koje mu je prethodilo, koje g a j e zahtevalo i omoguavalo; sad je onaj raniji razvoj bio osvetljen novim smislom: njegovo traganje nije vie bilo proizvoljno, ono je bilo samo priprema za taj neslueni ishod. Je li to, dakle, putovanje? Istraivanje pustih predela mog seanja umesto onih koji me okruuju? Jednog popodneva, dok je sve bilo uspavano od popodnevne ege, uuren u svo joj mrei i zatien od "napasti" - kako tamo zovu komarce - komarnikom od gustog etamina, koji je oteavao disanje, pomislih da bi tekoe koje me mue mogle biti dobra graa za pozorini komad. Zamislio sam ga tako jasno kao d a j e ve napisan. Indijanci su se negde izgubili: est dana sam pisao od jutra do veeri, na poleini listova s renicima, skica ma i genealogijama. Zatim me je nadahnue napustilo usred posla i ni kad se nije vratilo. Kad sam nedavno ponovo proitao svoje krabotine uverio sam se da zbog toga ne treba aliti. Moj komad se zvao Avgustova apoteoza i liio je na neku novu verziju Cine. Na sceni su dva mukarca, prijatelji iz detinjstva; oni se
300
Klod Levi-Stros
ponovo sreu u kljunoj taki svojih ivotnih puteva koji se konano razilaze. Jedan je ranije verovao da se opredelio protiv civilizacije, a onda je otkrio da se, zapravo, na zaobilazan nain u nju vratio, ali je njegova metoda ponitila smisao i vrednost alternative pred kojom se nekad nalazio. Drugi je od roenja bio predodreen za drutveni ivot i njegove poasti, a sad saznaje da su svi njegovi napori ili ka jednom kraju koji ih ponitava; ostrvljujui se jedan na drugog, obojica oajni ki pokuavaju da spasu, ak i po cenu ivota, smisao svoje prolosti. Komad poinje u trenutku kad senat, u elji da Avgustu ukae jo veu poast od carske, glasa za apoteozu i sprema se da ga za ivota postavi meu bogove. U vrtovima palate, dva straara raspravljaju o tom dogaaju pokuavajui da predvide njegove posledice sa svog posebnog stanovita. Zar time posao uvara reda nee postati besmislen? Kako se moe zatiti bog koji ima mo da se preobrazi u insekta ili da postane nevidljiv i da paralise koga hoe? Pomiljaju na trajk; zakljuuju da u najmanju ruku zasluuju poviicu. Nailazi njihov nadreeni i objanjava im da gree. Zadatak policije ne moe biti odvojen od onih kojima ona slui. Policiju ne zanimaju ciljevi, ona se stapa s linou i interesima svojih gospodara i blista nji hovim sjajem. Policija obogotvorenog dravnog poglavara i sama e po stati boanska. Postae svemogua kao i on. Kad ostvari svoju pravu prirodu o njoj e moi da se kae, u duhu reklama za detektivske agenci je: sve vidi, sve uje, a da to niko i ne sluti. Scena se puni linostima koje izlaze iz senata razgovarajui o upravo odranoj sednici. U vie prizora pokazuju se protivrene zamisli o nai nu prelaenja iz ljudskog u boansko stanje; predstavnici krupnih intere sa razmatraju nove prilike za bogaenje. Avgust, kao pravi imperator, razmilja samo o utvrivanju svoje vlasti koja e ubudue biti zatiena od spletki i raunica. Njegova ena Livija vidi apoteozu kao vrhunac njegovog napredovanja: "On je to zasluio": ukratko, Francuska akade mija... Avgustova mlada sestra Kamila zaljubljena je u inu i najavljuje bratu njegov povratak posle deset godina pustolovnog ivota. Ona eli da ga Avgust primi jer se nada da e ta oduvek udljiva i poetina linost odvratiti njenog brata koji se sprema da neopozivo prekorai granicu prirodnog poretka. Livija se protivi: ina je uvek unosio samo element nereda u Avgustov uspon; toje usijana glava kojoj prija samo ivot me u divljacima. Avgust je sklon da se prikloni tom miljenju, ali poinju da ga uznemiravaju delegacije svetenika, slikara i pesnika. Svi zami ljaju Avgustovo boansko stanje kao naputanje sveta: svetenici rau naju da e se zahvaljujui apoteozi ponovo domoi svetovne vlasti kao ovlaeni posrednici izmeu bogova i ljudi. Umetnici ele da Avgust bude pojam, a ne iv ovek; na zaprepaenje carskog para, koji zami-
Poviatak
301
ija svoje uveliane i ulepane mrmeme statue, oni predlau apstraktne tvorevine u obliku vrtloga ili poliedara. Zbrku uveavaju protivrena svedoenja lakih ena - Leda, Evropa, Alkmena, Danaja - koje tvrde da su pomogle Avgustu svojim iskustvom o odnosima s boanstvom. Ostavi sam, Avgust se nalazi licem u lice s jednim orlom: ne obi nom ivotinjom, atributom boanstva, ve sa toplom i smrdljivom di vljom zveri. Ali, t o j e ipak on, Jupiterov orao; isti onaj koji je ugrabio Ganimeda posle krvavog boja i deakovog uzaludnog opiranja. Orao objanjava nepoverljivom Avgustu da e se njegov skori prelazak u bo ansko stanje sastojati upravo u tome to vie nee oseati odvratnost koju osea sad, dok je jo ovek. Avgust nee primetiti daje postao bog ni po kakvom oseanju sjaja niti po moi da izvodi uda, ve po tome to e bez odvratnosti podnositi blizinu divlje zveri, to mu nee smetati njen smrad i pogan kojom e ga zasuti. Strvina, trule i izmet postae mu bliski: "Leptiri e doletati da se pare na tvom temenu i svako tie e ti izgledati dovoljno dobro da na njemu zaspi; nee ti vie smetati s t o j e kuno, naikano bodljama i to vrvi od gamadi." U drugom inu, poto su ga orlove reci navele na razmiljanje o odnosima izmeu prirode i drutva, Avgust odluuje da se ponovo sret ne s inom koji je uvek vie voleo prirodu i izabrao obrnut put od onoga kojijeAvgusta doveo na carski presto. Cinajemaloduan. Tokom deset godina pustolovina mislio je samo na Kamilu, sestru svog prijatelja iz detinjstva kojom se mogao oeniti kad god je hteo. Avgust bi mu je rado dao. Ali, po pravilima drutvenog ivota, on ipak nije mogao daje dobi je. Morao je da dobije Kamilu uprkos poretku, a ne uz njegovu pomo. Zato je traio odmetniki ugled koji bi mu omoguio da od drutva otme ono stoje, na kraju krajeva, samo drutvo bilo spremno da mu da. A sad kad se vratio prepun udesnih doivljaja kao istraiva o koga se otmeni svet otima i poziva ga na gozbe, jedino on zna da ta skupo plaena slava poiva na jednoj lai. Nita od onoga to ljudi misle daje upoznao nije stvarno; putovanje je obina podvala: izgleda stvarno jedino onome koje video samo senke. Ljubomoran na sudbinu koja pred stoji Avgustu, ina je poeleo carstvo vee od njegovog: "Govorio sam sebi da nijedan ljudski duh, ak ni Platonov, nije kadar da zamisli besko nanu raznovrsnost cvea i lia koje postoji na svetu, a j a sam je upo znao; da u sebi pruiti sve one oseaje koje izazivaju strah, hladnoa, glad i umor, a koje niko od vas to ivite u dobro zatvorenim kuama blizu prepunih itnica ne moe ak ni da zamisli. Jeo sam gutere, zmije i skakavce; toj hrani od koje se podie eludac prilazio sam sa oseanjem novopeenog vernika, uveren da u stvoriti novu vezu izmeu sve ta i sebe." Ali, na kraju svih svojih napora ina nije nita naao: "Sve sam izgubio", kae on. "ak i ono najljudskije postalo m i j e neljudsko.
302
Klod Levi-Stros
Da bih ispunio prazninu beskrajnih dana, recitovao sam samom sebi Eshilove i Sofoklove stihove; neki od njih su me toliko proeli da vie ne primeujem njihovu lepotu kad odem u pozorite. Svaka replika podsea me na pranjave staze, na sprenu travu, na oi crvene od peska." Poslednji prizori drugog ina pokazuju protivrenosti u koje su za tvoreni Avgust, ina i Kamila. Ona se divi svom istraivau koji uzalud nastoji da joj objasni podvalu sadranu u sopstvenoj prii: "Koliko god da sam svojim kazivanjem isticao prazninu, beznaajnost svakog od tih dogaaja, im bi se ono pretvorilo u priu zasenjivalo je ljude i navodilo ih na sanjarenje. Meutim, to nije bilo nita; zemlja je bila slina ovoj zemlji, a vlati trave sline travi na ovoj livadi." Kamila se buni protiv takvog dranja, oseajui dobro d a j e u oima njenog ljubavnika ona rtvajer se njegov opti gubitak interesovanja odnosi i na nju; on joj nije privren kao osobi, ve kao simbolu jedine mogue veze izmeu sebe i drutva. Avgust, pak, u ini sa uasavanjem prepoznaje orlov govor, ali nije u stanju da se vrati unazad: previe politikih interesa vezano je za njegovu apoteozu, a naroito mu smeta pomisao da za oveka od akcije nema apsolutnog kraja u kojem e, u isti mah, nai svoju nagradu i svoj poinak. Trei in poinje u atmosferi krize; dan pre sveanosti Rim je pre plavljen boanskim znacima: ini se da e carska palata pui od bujanja rastinja i najezde ivotinja. Grad se vraa u prirodno stanje kao da ga je unitila nekakva kataklizma. Kamila je raskinula s inom, i taj raskid je za njega konani dokaz poraza. On svoj jed usmerava ka Avgustu. Koli ko god mu rasputenost prirode sad izgledala isprazna u poreenju s bogatijim radostima koje donosi drutvo ljudi, on eli da budejedini koji poznaje njenu slast: "To nije nita, znam, ali to nita mi je jo drago jer sam ga izabrao." Nepodnoljiva mu je pomisao da bi Avgust mogao do biti sve, prirodu i drutvo, i to prvo kao nagradu od drugog, a ne po cenu odricanja. Odluuje da ubije Avgusta kako bi dokazao neizbenost iz bora. U tom trenutku Avgust poziva inu u pomo. Kako obrnuti tok dogaaja koji vie ne zavise od njegove volje, a istovremeno ostati veran sopstvenoj linosti? U trenutku zanosa ukazuje im se jedno reenje: da ina ubije imperatora kao s t o j e i nameravao. Na taj nain e svaki od njih zadobiti besmrtnost o kojoj je sanjao: Avgust onu zvaninu, koja e ostati zabeleena u knjigama, statuama, i kultovima; a ina mranu be smrtnost ubice cara, koja e mu omoguiti da se pridrui drutvu nasta vljajui da mu protivrei. Vie se ne seam tano kako se sve to rasplelo jer su poslednji prizori ostali nezavreni. ini mi se d a j e Kamila nehotice dnela ras plet; poto se vratila svojim prvobitnim oseanjima, ubedila je svog bra-
Povratak
303
ta daje ravo protumaio situaciju i daje ina, a ne orao, pravi glasnik bogova. Tad Avgust nazire jedno politiko reenje: ako uspe da obmane inu, obmanue i bogove. Poto mu je obeao da e povui strau i prepustiti se bez odbrane udarcima nj egovog maa, Avgust potajno udvo struuje broj straara. ina ak ne uspeva ni da stigne do njega. Utvru jui na taj nain dalji tok njihovih ivotnih puteva, Avgust e uspeti da izvede svoj poslednji poduhvat: postae bog, ali u oima ljudi, i oprostie ini, za koga e sve to biti samo jo jedan poraz.
XXXVIII
AICA RUMA
Prethodna pria ima samo jedno opravdanje: ona ilustruje haotino stanje u koje dugotrajni nenormalni uslovi ivota bacaju putnikov duh. Meutim, ostaje pitanje: kako etnograf moe da se izvue iz protiv renosti koje proizvode okolnosti njegovog izbora? On pred oima, i na raspolaganju, ima jedno drutvo: svoje; zato odluuje da gaprezre i da drugim drutvima - koje bira meu najudaljenijim i najrazliitijim - po kloni strpljenje i predanost koje uskrauje sopstvenim sunarodnicima? Etnograf retko ima neutralan stav prema sopstvenoj grupi i to nije slu ajno. D a j e posredi misionar ili slubenik, zakljuili bismo da se do te mere poistovetio s poretkom da mu preostaje samo da se posveti njego vom propagiranju; a kad svoj posao obavlja na naunom i univerzitet skom planu, postoji velika verovatnoa da emo u njegovoj prolosti otkriti objektivne inioce koji e pokazati daje on slabo prilagoen ili sasvim neprilagoen drutvu u kojem se rodio. Za njegaje prihvatanje te uloge znailo ili praktian nain da pomiri oseanje pripadnosti grupi sa rezervisanou prema njoj, ili, naprosto, nain da iskoristi poetno sta nje distance prema svom drutvu, koje mu omoguuje da se lake pribli i drukijim drutvima jer se ve nalazi na pola puta. Ako je iskren, ne moe izbei ovu tekou: vrednost koju pridaje egzotinim drutvima - koja je, ini se, utoliko vea ukoliko su ova eg zotinija - nema stvarnu osnovu; ona je funkcija prezira, a ponekad i neprijateljstva, koje u njemu izazivaju obiaji njegove sredine. Iako etnograf meu svojima igra ulogu nekog ko rado podriva tradicionalne obiaje i buni se protiv njih, kad je posredi neko drugo, drukije drutvo, on u potovanju tradicije ide do konzervativizma. Tu nije re o pukom izokretanju; poznajem i etnografe koji su konformisti. Ali, oni su do toga doli posredno, zahvaljujui nekoj vrsti naknadnog poistoveivanja
302
Klod Levi-Stros
Da bih ispunio prazninu beskrajnih dana, recitovao sam samom sebi Eshilove i Sofoklove stihove; neki od njih su me toliko proeli da vie ne primeujem njihovu lepotu kad odem u pozorite. Svaka replika podsea me na pranjave staze, na sprenu travu, na oi crvene od peska." Poslednji prizori drugog ina pokazuju protivrenosti u koje su za tvoreni Avgust, ina i Kamila. Ona se divi svom istraivau koji uzalud nastoji da joj objasni podvalu sadranu u sopstvenoj prii: "Koliko god da sam svojim kazivanjem isticao prazninu, beznaajnost svakog od tih dogaaja, im bi se ono pretvorilo u priu zasenjivalo je ljude i navodilo ih na sanjarenje. Meutim, to nije bilo nita; zemlja je bila slina ovoj zemlji, a vlati trave sline travi na ovoj livadi." Kamila se buni protiv takvog dranja, oseajui dobro d a j e u oima njenog ljubavnika ona rtvajer se njegov opti gubitak interesovanja odnosi i na nju; on joj nije privren kao osobi, ve kao simbolu jedine mogue veze izmeu sebe i drutva. Avgust, pak, u ini sa uasavanjem prepoznaje orlov govor, ali nije u stanju da se vrati unazad: previe politikih interesa vezano je za njegovu apoteozu, a naroito mu smeta pomisao da za oveka od akcije nema apsolutnog kraja u kojem e, u isti mah, nai svoju nagradu i svoj poinak. Trei in poinje u atmosferi krize; dan pre sveanosti Rim je pre plavljen boanskim znacima: ini se da e carska palata pui od bujanja rastinja i najezde ivotinja. Grad se vraa u prirodno stanje kao da gaje unitila nekakva kataklizma. Kamilaje raskinula s inom, i taj raskid je za njega konani dokaz poraza. On svoj jed usmerava ka Avgustu. Koli ko god mu rasputenost prirode sad izgledala isprazna u poreenju s bogatijim radostima koje donosi drutvo ljudi, on eli da bude jedini koji poznaje njenu slast: "To nije nita, znam, ali to nita mi je jo drago jer sam ga izabrao." Nepodnoljiva mu je pomisao da bi Avgust mogao do biti sve, prirodu i drutvo, i to prvo kao nagradu od drugog, a ne po cenu odricanja. Odluuje da ubije Avgusta kako bi dokazao neizbenost iz bora. U tom trenutku Avgust poziva inu u pomo. Kako obrnuti tok dogaaja koji vie ne zavise od njegove volje, a istovremeno ostati veran sopstvenoj linosti? U trenutku zanosa ukazuje im se jedno reenje: da ina ubije imperatora kao s t o j e i nameravao. Na taj nain e svaki od njih zadobiti besmrtnost o kojoj je sanjao: Avgust onu zvaninu, koja e ostati zabeleena u knjigama, statuama, i kultovima; a ina mranu be smrtnost ubice cara, koja e mu omoguiti da se pridrui drutvu nasta vljajui da mu protivrei. Vie se ne seam tano kako se sve to rasplelo jer su poslednji prizori ostali nezavreni. ini mi se d a j e Kamila nehotice dnela ras plet; poto se vratila svojim prvobitnim oseanjima, ubedila je svog bra-
Povratak
303
ta daje rdavo protumaio situaciju i daje ina, a ne orao, pravi glasnik bogova. Tad Avgust nazire jedno politiko reenje: ako uspe da obmane inu, obmanue i bogove. Poto mu je obeao da e povui strau i prepustiti se bez odbrane udarcima nj egovog maa, Avgust potajno udvo struuje broj straara. ina ak ne uspeva ni da stigne do njega. Utvru jui na taj nain dalji tok njihovih ivotnih puteva, Avgust e uspeti da izvede svoj poslednji poduhvat: postae bog, ali u oima ljudi, i oprostie ini, za koga e sve to biti samo jo jedan poraz.
XXXVIII
AICA RUMA
Prethodna pria ima samo jedno opravdanje: ona ilustruje haotino stanje u koje dugotrajni nenormalni uslovi ivota bacaju putnikov duh. Meutim, ostaje pitanje: kako etnograf moe dase izvue iz protiv renosti koje proizvode okolnosti njegovog izbora? On pred oima, i na raspolaganju, ima jedno drutvo: svoje; zato odluuje da gaprezre i da drugim drutvima - koje bira meu najudaljenijim i najrazliitijim - po kloni strpljenje i predanost koje uskrauje sopstvenim sunarodnicima? Etnograf retko ima neutralan stav prema sopstvenoj grupi i to nije slu ajno. D a j e posredi misionar ili slubenik, zakljuili bismo da se do te mere poistovetio s poretkom da mu preostaje samo da se posveti njego vom propagiranju; a kad svoj posao obavlja na naunom i univerzitet skom planu, postoji velika verovatnoa da emo u njegovoj prolosti otkriti objektivne inioce koji e pokazati d a j e on slabo prilagoen ili sasvim neprilagoen drutvu u kojem se rodio. Za njegaje prihvatanje te uloge znailo ili praktian nain da pomiri oseanje pripadnosti grupi sa rezervisanou prema njoj, ili, naprosto, nain da iskoristi poetno sta nje distance prema svom drutvu, koje mu omoguuje da se lake pribli i drukijim drutvima jer se ve nalazi na pola puta. Ako je iskren, ne moe izbei ovu tekou: vrednost koju pridaje egzotinim drutvima - koja je, ini se, utoliko vea ukoliko su ova eg zotinija - nema stvarnu osnovu; ona je funkcija prezira, a ponekad i neprijateljstva, koje u njemu izazivaju obiaji njegove sredine. Iako et nograf meu svojima igra ulogu nekog ko rado podriva tradicionalne obiaje i buni se protiv njih, kadje posredi neko drugo, drukije drutvo, on u potovanju tradicije ide do konzervativizma. Tu nije re o pukom izokretanju; poznajem i etnografe koji su konformisti. Ali, oni su do toga doli posredno, zahvaljujui nekoj vrsti naknadnog poistoveivanja
, i I
i ; I i 1
304
Klod Lev i-Stros
svog drutva sa onima koja posmatraju. Njihova odanost uvek pripada ovim drugim i prestali su da se bune protiv svoga samo zato to proua vanim drutvima ine dodatni ustupak odnosei se prema sopstvenom drutvu onako kako bi hteli da se ostali odnose prema drugim drutvima. Ne moe se izbei dilema: etnograf je ili privren normama sopstvene grupe i tue norme u njemu mogu pobuditi samo prolaznu radoznalost uvek proetu neodobravanjem; ili je, pak, kadar da se potpuno preda drugima, i njegova objektivnost je naruena usled toga to se, hteo-ne hteo, mora opirati bar jednom drutvu ako eli da se preda ostalima. On, dakle, ini isti greh koji prebacuje onima koji poriu izuzetan smisao njegovog poziva. Ta sumnja mi se prvi put javila za vreme prinudnog boravka na Antilima, o kojem sam govorio na poetku ove knjige. Na Martiniku sam posetio proste i zaputene destilerije ruma; neki delovi opreme i neke metode proizvodnj e zaostali su ak iz XVIII veka. U Portoriku sam, naprotiv, u fabrikama kompanije koja ima neku vrstu monopola nad ukup nom proizvodnjom eerne trske, video rezervoare od belog emajla i hromirane esme. Ipak, svaki rum koji smo okusili na Martiniku iz starih bavi od drveta s naslagama prljavtine bio je blag i mirisan, dok su oni iz Portorika bili prosti i grubi. Da li to onda znai da prefinjenost prvih potie od neistoe koja se zadrava zahvaljujui starom nainu proiz vodnje? Za mene ta suprotnost ilustruje paradoks civilizacije: njene ari bitno su povezane s talozima koje ona valja u svom koritu, a mi ipak ne moemo da se uzdrimo od preiavanja. Dvaput smo u pravu, ali pri znajemo da nismo u pravu. Naime, u pravu smo kad elimo da budemo racionalni, da poveavamo proizvodnju i smanjujemo proizvodne tro kove. Ali, u pravu smo i kad volimo nesavrenstva koja elimo da uklo nimo. Drutveni ivot sastoji se u unitavanju onoga to mu daje aromu. Izgleda da se ta protivrenost gubi kad preemo s posmatranja sopstvenog drutva na posmatranje drugih: poto smo i sami zahvaeni kreta njem svog drutva, mi smo na neki nain deo tog procesa. Ne moemo da ne elimo ostvarivanje onoga na ta nas obavezuje na poloaj; kad se radi o drugim drutvima, sve se menja: velikoduno nam je data objek tivnost koja nam je u prvom sluaju uskraena. Poto vie nismo uesni ci, ve posmatrai promena, lake nam je da stavimo na vagu njihovu budunost i njihovu prolost: one nam se tu pojavljuju kao povod za estetsku kontempalciju i intelektualnu refleksiju, a ne kao jedan oblik moralnog nespokojstva. Kada razmiljam na ovaj nain, moda uspevam da razjasnim tu protivrenost; ukazao sam na njeno poreklo i na to kako joj se mi prilagoavamo. Ali, ni u kom sluaju je nisam resio. Znai li to da ona ima poslednju re? Ponekad se na to pitanje odgovaralo potvrdno da bi se
Povratak
305
odatle izvela osuda naeg poziva. Poto po vokaciji pokazujemo sklo nost prema drutvenim i kulturnim formama veoma razliitim od nae koju potcenjujemo u njihovu korist - mi dokazujemo svoju bitnu nedoslednost; kako moemo da tvrdimo da su ta drutva dostojna potovanja ako se ne oslonimo na vrednosti drutva koje je podstaklo nau elju za istraivanjem? Nesposobna da pobegnu od normi koje su ih oblikovale, naa nastojanja da suoimo razliita drutva, ukljuujui i nae, bila bi, dakle, samo jo jedan sraman nain da se potvrdi superiornost naeg nad svim ostalim drutvima. Iza argumentacije tih lanih svetaca nalazi se samo jedna neuspela igra recima: oni bi da poture mistifikaciju (kojoj se odaju) kao neto suprotno misticizmu (koji nam pogreno pripisuju). Arheoloko ili etno grafsko istraivanje pokazuje da su neke civilizacije, dananje ili ie zle, umele ili jo umeju da rese nae probleme bolje od nas, iako smo se mi upinjali da doemo do istog rezultata. Zaustaviu se najednom primeru: tek pre nekoliko godina saznali smo da eskimsko shvatanje odevanja i stanovanja poiva na nekim fizikim i fiziolokim principima i da upravo ti nama nepoznati principi, a ne prilagoenost ili izuzetna telesna graa, omoguuju Eskimima da preive u surovim klimatskim uslovima. To nam je istovremeno razjasnilo zato su se navodna poboljanja koja su istraivai uneli u eskimsku nonju pokazala, suprotno oekiva nim razlozima, potpuno nedelotvorna. Uroeniko reenje bilo je savr eno; ali, da bismo se u to uverili, morali smo da upoznamo teoriju na kojoj ono poiva. Problem, meutim, nije u tome. Ako procenjujemo postignua dru tvenih grupa na osnovu ciljeva koji se mogu uporediti s naima, pone kad emo morati da priznamo njihovu superiornost, ali emo ujedno ste i pravo da ocenjujemo, pa i da osudimo mnoge ciljeve razliite od onih koje mi prihvatamo. Time preutno dodeljujemo povlaen poloaj svom drutvu, njegovim obiajima i normama: naime, posmatra iz neke dru ge grupe izrekao bi drukiji sud o istim primerima. Kad stvari tako stoje, s kojim pravom naa izuavanja trae status nauke? Ako elimo da na emo objektivno stanovite, moramo da se uzdrimo od takvih sudova. Moramo da priznamo daje, u spektru mogunosti koje su otvorene ljud skim drutvima, svako drutvo napravilo odreen izbor i da su ti izbori meusobno neuporedivi, to jest da svaki ima svoju vrednost. Ali, tad iskrsava novi problem; naime, ako nam je u prvom sluaju pretio opskurantizam u vidu slepog odbijanja svega to nije nae, sad se izlaemo opasnosti da zapadnemo u eklekticizam koji nam zabranjuje da ita od bacimo iz bilo koje kulture: na primer, surovost, nepravdu i bedu protiv kojih se ponekad buni upravo ono drutvo koje ih trpi. A kako te zloupo trebe postoje i meu nama, da li emo imati prava da se protiv njih bori-
306
Klod Levi-Stros
mo u svojoj kui, a da spokojno prihvatamo njihovo postojanje na ne kom drugom mestu? Suprotnost izmeu dva etnografova stava: kritikog u svojoj kui i konformistikog izvan nje, prikriva jednu drugu od koje je jo tee uma i. Ako eli da doprinese poboljanju svog drutvenog sistema, on mora da osudi uslove sline onima protiv kojih se bori u svojoj kui svuda gde ih uoi i time gubi objektivnost i nepristrasnost. S druge strane, distanca koju mu nameu moralni obziri i nauna strogost spreava ga da kritikuje sopstveno drutvo, poto ne treba da sudi ni o jednom dok ih sva ne upozna. Ako hoe da deluje u svom drutvu, liava se mogunosti da razume druga, a ako hoe sve da razume, odrie se mogunosti da ita menja. Kad bi ta protivrenost bila nerazreiva, etnograf ne bi smeo da okleva pri izboru j edne od ponuenih mogunosti: on j e etnograf, i to po sopstvenoj elji; morada se pomiri s deformacijom koja proistie iz nje govog poziva. Izabrao je druge i mora da istrpi posledice tog izbora: njegova uloga bie samo da razume te druge u ije ime ne moe da delu je jer ga sama injenica da su oni drukiji spreava da misli i eli umesto njih, to jest da se s njima poistoveti. Pored toga, odrei e se delovanjau sopstvenom drutvu iz straha da ne zauzme pristrasan stav prema vrednostima koje se mogu nai u razliitim drutvima i na taj nain unese predrasudu u svoje miljenje. Ostae mu samo prvobitni izbor koji nee ni pokuavati da opravda: ist, nemotivisan in; ili, ako je to mogue, in opravdan spoljanjim razlozima koji proistiu iz osobenog karaktera i ivotnog puta. Sreom, na poloaj nije takav; poto smo se zagledali u ponor na ijoj se ivici nalazimo, neka nam sad bude doputeno da potraimo izlaz iz njega. Verujemo da se izlaz moe nai pod odreenim uslovima, a to su umerenost u rasuivanju i pdela tekoe u dve etape. Nijedno drutvo nije savreno. Svako po samoj svojoj prirodi sadr i neistou nespojivu s normama koje proklamuje, a ona se konkretno ispoljava u izvesnoj dozi nepravde, neosetljivosti, surovosti. Kako se ta doza moe izmeriti? Etnografsko istraivanje kadro je da to uini. Nai me, tano je da poreenje malog broja drutava moe stvoriti utisak da su ona meu sobom veoma razliita, ali se te razlike smanjuju kad se polje istraivanjaproiri. Tada otkrivamo da nijedno drutvo nije sasvim dobro; ali, i da nijedno nije apsolutno ravo. Svako prua svojim lano vima neke prednosti, ali i zadrava izvestan ostatak nepravde iji znaaj nam izgleda gotovo konstantan; on moda odgovara specifinoj inerciji koja se, u ravni drutvenog ivota, suprotstavlja pokuajima organizacije. Ovaj stav e iznenaditi ljubitelja putopisnih pria koga uzbuuje podseanje na "varvarske" obiaje neke ljudske zajednice. Ali, te povr-
Povratak
307
ne reakcije iezavaju pred dobrom procenom injenica i njihovim po stavljanjem u iru perspektivu. Uzmimo sluaj ljudoderstva, divlja kog obiaja koji, bez sumnje, pobuuje nae najvee uasavanje i gnua nje. Moraemo prvo iz njega da izdvojimo one oblike ija je svrha prehranjivanje, to jest gde se glad za ljudskim mesom moe objasniti nedo statkom druge hrane ivotinjskog porekla, kao na nekim polinezijskim ostrvima. Nijedno drutvo nije moralno zatieno od takvih napada gla di; izgladnelost moe navesti ljude da jedu bilo ta: o tome svedoi sko ranji primer logora za istrebljenje. Zadraemo se, dakle, na onim oblicima ljudoderstva koje bismo mogli nazvati pozitivnim, a koji potiu iz nekog mistikog, magijskog ili verskog uzroka: na primer, jedenje komadia tela nekog pretka ili pareta neprijateljskog lesa da bi se omoguilo otelovljenje njegovih vr lina ili, pak, ponitavanje njegove moi; i pored toga to se takvi obredi najee obavijaju vrlo diskretno, to se uzimaju vrlo male koliine or ganske materije zdrobljene ili pomeane s drugim namirnicama, priznaemo da moralna osuda takvih obiaja, ak i kad oni poprime otvorenije oblike, podrazumeva verovanje u telesno uskrsnue, koje bi moglo biti dovedeno u pitanje materijalnim unitavanjem lesa, ili potvrivanje ve ze izmeu due i tela i s njim povezani dualizam: to su ubeenja iste prirode kao i ona u ime kojih se vri obredno jedenje i nemamo nika kvog razloga da ih smatramo bolj ima. Utoliko vie to nepotovanje uspo mene na pokojnika, koje bismo mogli da prebacimo ljudoderstvu, izvesno nije vee - naprotiv - od onog koje se zbiva u salama za seciranje i koje ne izaziva nae zgraavanje. Ali, pre svega, moramo biti svesni da neki obiaji koje mi smatra mo pristojnima, posmatrau iz nekog drukijeg drutva mogu izgledati slini ljudoderstvu koje je, po nama, nespojivo s pojmom civilizacije. Mislim na nae sudske i kaznene obiaje. Neko ko bi ih posmatrao spolja bio bi u iskuenju da suprotstavi dva tipa drutva: ona koja upranjavaju antropofagiju (ljudoderstvo), to jest, koja u jedenju nekih ljudi obdarenih opasnim moima vide jedino sredstvo ponitavanja tih moi, pa ak i njihovog korienja u pozitivne svrhe; i ona koja, poput naeg, upranjavaju neto to bi se moglo nazvati antopemijom (od grkog mein, povraati); suoena sa istim problemom, ova druga drutva iza brala su drukije reenje, to jest proterivanje opasnih bia iz zajednice i njihovo privremeno ili trajno izolovanje od ljudi u posebnim ustanova ma. U veini drutava koje nazivamo primitivnim taj obiaj pobudio bi duboko uasavanje; on bi nas, u njihovim oima, obeleio istim onim varvarstvom koje mi pripisujemo njima zbog njihovih simetrinih obli ka ponaanja.
308
Klod Levi-Stros
Drutva koja nam po nekoj osobini izgledaju surova mogu izgle dati ovena i dobroudna kad ih posmatramo iz nekog drugog ugla. Pogledajmo Indijance iz severnoamerikih ravnica; oni su ovde dvo struko zanimljivi zato to su upranjavali neke umerene oblike ljudoderstva i to su jedan od malobrojnih naroda koji je imao organizovanu policiju. Ta policija (ujedno i nosilac sudske funkcije) nije mogla ni da zamisli kanjavanje krivca kidanjem njegovih drutvenih veza. Uroe nik koji prekri zakone plemena kanjava se unitavanjem svih njegovih dobara: atora i konja. Ali, u isti mah, policija ima obavezu da organizuje kolektivno nadoknaivanje tete ija je rtva, po kazni, bio krivac. Time on postaje dunik grupe i izraava joj svoju zahvalnost poklonima u ijem prikupljanju pomae itava zajednica, ukljuujui i policiju, to iznova obre odnose; i tako dalje, sve dok se na kraju itavog niza po klona i uzvraenih poklona prethodni poremeaj ne poniti i dok se ne povrati prvobitni poredak. Ti obiaji nisu samo humaniji od naih, ve su i dosledniji, ak i ako problem izrazimo pojmovima nae moderne psihologije: po zdravoj logici, "infantilizacija" krivca sadrana u pojmu kazne iziskuje da mu se prizna i pravo na nagradu; bez toga bi prvi po stupak bio nedelotvoran ili bi ak izazvao rezultat suprotan onome koji smo eleli. Vrhunac besmisla bio bi, dakle, upravo ono to mi inimo kad se odnosimo prema krivcu istovremeno kao prema detetu - to nam daje pravo da ga kaznimo - i kao prema odraslom - to nam daje pravo da mu uskratimo utehu; i kad verujemo da smo time jako napredovali u duhovnom pogledu zato to vie volimo da fiziki i moralno osakatimo nekog od svojih blinjih nego da okusimo njegov le. Kad se sprovedu iskreno i metodino, takve analize dovode do dva rezultata: unose element odmerenosti i dobronamernosti u procenjivanje obiaja i naina ivota koji su najudaljeniji od naih, ne pripisujui im pri tom apsolutnu vrednost kojom se ne moe podiiti nijedno drutvo; i, u isti mah, oduzimaju naim obiajima onu samorazumljivost koju im podaruje injenica da ne poznajemo druge, ili da ih poznajemo samo delimino i tendenciozno. Tanoje, dakle, da etnoloka analiza povea va vrednost razliitih drutava i smanjuje vrednost sopstvenog; u tom smislu ona zaista sadri jednu protivrenost. Ali, ako dobro razmislimo o onome to se dogaa, videemo da je ta protivrenost vie prividna nego stvarna. Vie puta je primeeno daje samo zapadno drutvo proiz velo etnografe, d a j e u tome njegova veliina i dovoljan razlog da mu druga drutva, koja bez njega zapravo ne bi ni postojala, priznaju super iornost. Moglo bi se, meutim, tvrditi i suprotno: Zapad je proizveo et nografe zato to ga griza savesti nagoni da suoi svoju sliku sa slikom drukijih drutava u nadi da e se na nj ima pojaviti iste mrlje ili da e mu ona pomoi da objasni kako su se te mrlje na njemu pojavile. Ali, ak i
Povratak
309
ako je istina daporeenje naeg drutva sa svim drugim, savremenim ili iezlim, izaziva osipanje njegovih temelja, druga e doiveti istu sudbi nu. Iz opteg proeka o kojem sam maloas govorio pomolie se poneki ljudoder: bilo ih je i medu nama, i to nimalo sluajno; naime, da ih nije bilo i da u tom alosnom takmienju nismo zasluili prvo mesto, etno grafija se kod nas ne bi ni pojavila: ne bismo osetili potrebu za njom. Etnograf utoliko manje moe da digne ruke od svoje civilizacije i da se distancira od njenih greaka to je i samo njegovo postojanje razumljivo jedino kao pokuaj iskupljenja: on je njegov simbol. Ali, i druga drutva su uestvovala u istom prvobitnom grehu; ona, dodue, nisu mnogobroj na i postaju sve reda kad silazimo niz lestvicu napretka. Dovoljno je da pomenem Asteke, otvorenu ranu na telu amerikanizma, koje je manijaka opsednutost krvlju i muenjem (zapravo sveopta, ali kod njih, u poreenju s drugima, preterano ispoljena) postavila nama uz bok ne kao jedine okrutnike, ve kao one koji su to bili na na nain, ali uprevelikoj meri; na taj sud ne utie injenica da bi se njihovo ponaanje moglo objasniti potrebom da se pripitomi smrt. Ipak, ta osuda koju sami izriemo svom drutvu ne podrazumeva da dajemo odlinu ocenu ovom ili onom savremenom ili prolom dru tvu, smetenom u odreenu taku prostora i vremena. To bi zaista bila nepravda; time bismo pokazali da nismo svesni da bi nam to drutvo izgledalo nepodnoljivo kad bismo mu pripadali. Treba li, u tom sluaju, da stavimo na optueniku klupu svako drutveno stanje, kakvo god ono bilo? Da veliamo prirodnu dravu koju je drutveni poredak samo izo paio? "uvajte se onih koji dolaze da zavedu red", rekao je Didro, koji je uistinu tako mislio. Po njemu se "kratka istorija" oveanstva moe ovako izloiti: "Nekad je postojao prirodan ovek; u njega je postavljen vetaki ovek; i u peini je stao da besni neprekidni, veiti rat." To shvatanje je besmisleno. Ko kae ovek, kae jezik,' a ko kae jezik, kae drutvo. Bugenvilovi Polineani (na njima se zasniva ta teorija jer sam Didro nije putovao) nisu nita manje nego mi iveli u drutvu. Onaj ko to ne prihvata ide u suprotnom smeru od etnografske analize, a taj smer nas ovde ne zanima. Pretresajui te probleme, pribliavao sam se uverenju daje na njih teko odgovoriti drukije no stoje to uinio Ruso: Ruso, toliko izvikan, manje poznat nego ikad, meta neosnovane i smene optube d a j e veli ao prirodno stanje - to moe biti Didroova zabluda, ali ne i njegova, jer je on govorio upravo suprotno i jedini je pokazao kako moemo da iza emo iz protivrenosti u koje smo zalutali idui za njegovim protivnici ma; Ruso, najvei etnograf medu filozofima: iako nikad nije putovao u daleke zemlje, njegova dokumentacije bila je onoliko iscrpna koliko je to u njegovo vreme bilo mogue i on joj je - za razliku od Voltera -
310
Klod Levi-Stros
udahnuo ivot svojom saoseajnom radoznalou prema obiajima se ljaka i miljenju naroda; Ruso, na uitelj, Ruso, na brat prema kome smo se pokazali tako nezahvalnima, a kome bi trebalo da bude posvee na svaka stranica ove knjige kad ta poast ne bi bila nedostojna njegove uspomene. Naime, iz velike protivrenosti sadrane u poloaju etnogra fa moemo izai samo ako za svoj raun ponovimo njegov put od rue vina kojeje za sobom ostavila Rasprava oporeklu nejednakosti do ogrom nog zdanja Drutvenog ugovora iju tajnu otkriva Emil. Za razliku od Didroa, Ruso nikad nije pao u zabludu idealizovanja oveka. Nije mu pretila opasnost da pobrka prirodno s drutvenim sta njem; znao je daje ovo drugo svojstveno oveku, ali da iz njega proizla ze razna zla: pitanje je bilo samo da li su ta zla zaista svojstvena daitvenom stanju i od njega nerazdvojiva. Iza zloupotreba i zloina valja, da kle, traiti postojan temelj ljudskog drutva. Etnografsko poredenje moe doprineti tom traganju na dva naina. Ono pokazuje da se taj temelj ne moe pronai u naoj civilizaciji: od svih posmatranih drutava, ona se najvie udaljila od njega. S druge stra ne, time to izdvaja zajednike osobine veine ljudskih drutava porede nje nam omoguuje da izgradimo jedan model u koji se nijedno drutvo ne uklapa potpuno, ali koji pokazuje pravac istraivanja i pomae nam da se orijentiemo. Ruso je mislio da najpribliniju eksperimentalnu sli ku tog modela moemo videti u onome to se danas naziva neolitom. Moemo se s njim sloiti ili ne. Ja sam prilino sklon da mislim daje u pravu. U neolitu je ovek ve pronaao najvei deo onoga to mu je neophodno za sigurnost. Videli smo zato se pismo moe iskljuiti iz toga; uverenje daje ono ma sa dve otrice nije izraz primitivizma; mo derni kibernetiari ponovo su otkrili tu istnu. U neolitu se ovek obezbedio od hladnoe i gladi; stekao je dokolicu koja mu je omoguila da misli; bez sumnje, jo se loe borio protiv bolesti, ali nije sigurno daje napredak u higijeni uinio ita vie osim to je prebacio odravanje de mografske ravnotee na druge mehanizme - periode velike gladi i rato ve do istrebljenja; nain na koji su epidemije tome doprinosile nije nita strasniji od drugih. U tom vremenu mita ovek nije bio slobodniji no to je to danas; ali, tada gaje porobljavala sama njegova ljudska priroda. Kako je njego vo gospodarenje prirodom bilo jo slabano, on je bio zatien - i u izvesnoj meri osloboen -jastukom snova koji je ublaavao udarce stvarno sti. Kako su se snovi postepeno preobraavali u znanje, ovekova moje rasla; ali, staje zapravo ta mo koja nas je, ako se tako moe rei, nepo sredno "ukljuila u svemir" i na koju smo toliko ponosni ako ne subjek tivna svest o postepenom stapanju oveanstva s fizikim svetom ije velike predodredenosti odsad nee delovati kao nepoznate opasne sile,
Povratak
311
ve e nas, posredstvom samog miljenja, porobljavati u korist jednog nemog sveta na ijem stvaranju i mi radimo? Ruso je, svakako, bio u pravu kad je verovao da bi, za nau sreu, bilo bolje da oveanstvo odri "pravu ravnoteu izmeu nepreduzimljivosti primitivnog stanja i mahnite aktivnosti naeg samoljublja"; da je to stanje "najbolje za oveka" i da nas je iz njega izveo neki "nesrean sluaj" u kojem se moe razaznati ona dvostruko vanredna pojava - zato to je jedinstvena i zato to je okasnela - koja se sastoji u nastajanju mehanike civilizacije. Jasno je, meutim, da ta ravnotea nije primitiv no stanje, da ona pretpostavlja i podnosi izvesnu meru napretka; i da nijedno opisano drutvo ne prua najbolju sliku o njoj, "iako se ini da primer divljaka, koje su gotovo svi nali u toj taki, potvruje daje ljud ski rod stvoren da u njoj ostane zauvek." Prouavanje tih divljaka ne donosi otkrie utopijskog prirodnog stanja ili savrenog drutva u srcu uma, ve neto drugo; ono nam po mae da izgradimo jedan teorijski model ljudskog drutva razliit od svake stvarnosti koja se moe opaziti; ali, on nam omoguuje da razlui mo "izvorno od vetakog u prirodi dananjeg oveka i da upoznamo jedno stanje koje vie ne postoji, koje moda nije ni postojalo, koje verovatno nikad nee postojati, ali o kojem ipak moramo imati jasnu predsta vu da bismo mogli dobro da sudimo o svom dananjem stanju." Ve sam pomenuo ovu formulu u nastojanju da podarim neki smisao svom istra ivanju kod Nambikvara, jer Ruso uvek ide ispred svog vremena i ne odvaja teorijsku sociologiju od laboratorijskog ili terenskog istraivanja iji je znaaj shvatio. Prirodni ovek ne prethodi drutvu, niti dolazi po sle njega. Na nama je da naemo onaj njegov oblik koji je neodvojiv od drutvenog stanja, jer se izvan drutva ne moe zamisliti ljudski ivot; dakle, da napravimo program eksperimenata koji su "neophodni da bi se upoznao prirodni ovek" i da odredimo "nain izvoenja tih eksperime nata u okrilju drutva". Taj model je, prema Rusoovom reenju, vean i univerzalan. Dru ga drutva moda nisu bolja od naeg; ak i ako smo skloni da u topoverajemo, ne raspolaemo nikakvom metodom kojom bismo svoj stav do kazali. Meutim, bolje poznavanje tih drutava jeste sredstvo da se dis tanciramo od svog drutva ne zato to bi ono bilo apsolutno ravo ili jedino ravo, ve zato stoje ono jedino od kojeg moramo da se oslobo dimo: a to moemo uiniti upoznavanjem stanja drugih drutava. Na taj nain emo moi da preemo u drugu etapu, u kojoj koristimo sva dru tva, ne uzimajui nita ni iz jednog, da bismo izdvojili naela drutve nog ivota koja bismo kasnije mogli da primenimo na menjanje sopstvenih, a ne tuih obiaja: zbog privilegije suprotne prethodnoj, samo ono druvo kojem pripadamo moemo da menjamo bez opasnosti da ga uni timo, jer te uvedene promene takoe dolaze iz njega.
312
Klod Levi-Stros
Time to model kojim se nadahnjujemo postavljamo iznad prosto ra i vremena svakako se izlaemo opasnosti da potcenimo realnost na pretka. Nae stanovite svodi se na to da su ljudi uvek i svuda preduzimali iste zadatke i dodeljivali sebi isti cilj i da su se u njihovom razvoju razlikovala samo sredstva. Priznajem da me takav stav ne uznemirava; on je, po svemu sudei, saglasniji s injenicama koje nam otkrivaju storija i geografija; tavie, mislim daje i plodniji. Pobornici napretka izlau se opasnosti da zanemare ogromna bogatstva koja je oveanstvo na gomilalo diljem nae planete zato to ih ne poznaju i zato to su pogled uprli samo u jednu usku traku; potcenjujui znaaj prolih napora, potcenjuju i sve one koji nam predstoje. Ako su se ljudi uvek bavili samo jednim poslom - stvaranjem drutva u kojem je mogue iveti - sile koje su pokretale nae daleke pretke postoje i u nama. Nita nije proigra no; sve moemo preuzeti. Ono to je pogreno uraeno moe se ponovo uraditi. "Zlatno doba koje je neko slepo sujeverje stavilo iza /ili ispred/ nas zapravo je u nama." Ljudsko bratstvo dobija konkretan smisao kad nam u najsiromanijem plemenu potvruje nau sliku i iskustvo koje nas, zajedno s mnogim drugim, moe neem pouiti. U njemu emo ak pronai nekadanju sveinu. Naime, kad shvatimo da se ovek ve hilja dama godina samo ponavlja, dospeemo do one plemenitosti miljenja koja, izvan svih ponavljanja, daje polazitu naih razmiljanja beskrajnu veliinu poetaka. Zato to biti ovek znai, za svakog od nas, pripadati jednoj klasi, jednom drutvu, jednoj zemlji, jednom kontinentu i jednoj civilizaciji, i to za nas, Evropljane i itelje Zemlje, pustolovina u srcu Novog sveta znai pre svega da on nije bio na i da na nas pada zloin njegovog unitenja; i na kraju, da drugog takvog nee biti: poto nas je to suoavanje uinilo svesnim sebe, budimo barem u stanju da ga iskaemo njegovim pravim recima - najednom mestu, prenosei se u jedno vreme u kojem je na svet izgubio ponuenu priliku da izabere svoju pravu misiju meu onima koje su stajale pred njim.
XXXIX TAKSILA
U podnoju kamirskih planina, izmeu Ravalpindija i Peavara, na nekoliko kilometara od eleznike pruge uzdie se Taksila. Do nje sam doao vozom, nehotice odgovoran za jednu malu dramu. Naime, popeo sam se u jedini kupe prve klase, starog tipa - sleep 4, seat 6 - koji se nalazio izmeu stonog vagona, salona i zatvora (to se moglo zaklju-
Povratak
313
iti po zatitnim reetkama na prozorima). U njemu se bila smestila jed na muslimanska porodica: mu, ena i dvoje dece. Gospoa je bila pur dah. Uprkos pokuaju da se zakloni: uala je na seditu umotana u burkah, leima okrenuta ka meni - taj promiskuitet bio je ipak odve sablanjiv i valjalo je da se porodica razdvoji; ena i deca su otili u kupe u kojem su bile samo ene, dok je mu zadrao rezervisana mesta streljajui me oima. S tim sam se pomirio lake nego s prizorom koji sam video odmah po dolasku, dok sam ekao neko prevozno sredstvo u sta ninoj ekaonici: ova je bila povezana sa salonom obloenim kestenjastim drvetom du kojeg je bilo postavljeno dvadesetak probuenih stoli ca kao za sastanak kakvog enterolokog drutva. Jedna od onih malih jednoprenih kola zvanih gharry u kojima putnik sedi leima okrenut koijau i pri svakom potresu mu preti opa snost da ispadne, odvezla su me do arheolokog nalazita pranjavim putem uz koji su se nizale niske kue od erpia proarane eukaliptusi ma, tamarisima, dudovima i biberovim stablima. Vonjaci limunova i pomorandi prostirali su se u podnoju jednog breuljka od plavkastog kamena; meu njima su tu i tamo izvirivala stabla divljih maslina. Pro micao sam pored seljakau odei svetlih boja: beloj, ruiastoj, svetloljubiastoj i utoj, s turbanima u obliku pogae. Najzad sam stigao do pavi ljona koji su okruivali muzej i u koje je bila smetena uprava. Po pret hodnom dogovoru, trebalo je da se zadrim kratko, tek koliko je potreb no da se obiu nalazita; ali kako je "hitan slubeni'' telegram, poslat dan ranije iz Lahora da obavesti direktora o mom dolasku, stigao s pet dana zakanjenja zbog velikih poplava u Pandabu, trud oko najavljiva nja bio je izlian. Taksila, ije je nekadanje ime na sanskritu glasilo Takasila - grad kamenorezaca - zauzima dvostruku vrtau duboku desetak kilometara koju su stvorile konvergentne doline reka Haro i TamraNala, nekad zva nih Tiberio-Potamos. Obe doline i greben izmeu njih bili su neprekid no nastanjeni tokom deset ili dvanaest vekova: od osnivanja najstarijeg otkopanog sela u VI veku pre nae ere do najezde belih Huna koji su sruili budistike manastire dok su zauzimali kuansko i guptansko kra ljevstvo izmeu V i VI veka nae ere. Dok se penjemo uz te doline, silazimo u istoriju. U podnoju sredinjeg grebena nalazi se najstarije naselje, Bhir Mund; nekoliko kilometara uzvodno stoji grad Sirkap, koji je doiveo procvat pod Partima, a izvan njegovih zidina zoroasterski hram Jandial, koji je posetio Apolonije iz Tijane; neto dalje je kuanski grad Sirsuk, a svuda okolo, po vrhovima, budistike stupe i manastiri: Mohra Moradu, Jaulian, Dharmarajika, naikani statuama od nekad si rove gline koje su ostale sauvane zahvaljujui tome to su ih ispekli hunski poari.
314
Klod Levi-Stros
Oko V veka pre nae ere tu je bilo selo koje je prikljueno aemenidskom carstvu da bi kasnije postalo univerzitetski centar. U svom po hodu na Jumnu, godine 326, Aleksandar se zadrao nekoliko nedelja na mestu gde se danas nalaze ruevine Bhir-Munda. Sto godina kasnije, carevi dinastije Maurija vladaju na Taksili gde A o k a - graditelj najvee stupe - podstie irenje budizma. Maurijsko carstvo raspada se posle njegove smrti 231. godine i zamenjuju ga grki kraljevi iz Baktrije. Oko 80. godine pre nae ere tu se nastanjuju Skiti; oni su svoje zemlje prepu stili Partima ije se carstvo, oko 30. godine nae ere, protee od Taksile do Dura-Evroposa. U to vreme je Apolonije posetio Taksilu. Ali, ve dva veka ranije kuanski narod je krenuo u pohod iz severozapadne Ki ne, koju je napustio oko 170. godine pre nae ere, u Baktriju, Oksus, Kabul i na kraju u severnu Indiju, koju su zauzeli oko 60. godine, naav i se tako neko vreme u susedstvu Parta. Kuani su poeli da propadaju u III veku, a nestali su pod udarcima Huna dvesta godina kasnije. Kad je kineski hodoasnik Suan Cang posetio Taksilu (u VII veku), naao je samo tragove nekadanjeg sjaja. U centru Sirkapa, ije ruevine na povrini zemlje ocrtavaju etvorougaoni plan i besprekorno prave ulice, jedan spomenik daje Taksili njen pun smisao; to je rtvenik nazvan "dvoglavi orao" na ijoj osnovi vidimo tri portika u bareljefu: jedan s nadvratkom u grko-rimskom sti lu, drugi u obliku zvona po bengalskom uzoru, trei veran drevnom bu distikom stilu portala u Barhutu. Ali, Teksilu bismo potcenili kad bi smo u njoj videli samo mesto gde su, tokom tri veka, jedna uz drugu ivele tri velike duhovne tradicije Starog sveta: helenizam, hinduizam i budizam; naime, tu je bila prisutna i Zoroastrina Persija, a s dolaskom Parta i Skita civilizacija stepa udruila se s grkim nadahnuem i stvori la najlepi nakit koji je ikad napravila ruka zlatara; te uspomene jo nisu bile zaboravljene kad je islam osvojio te krajeve da ih vie ne napusti. U njima su se sreli svi uticaji - osim hrianskog - kojima je bila proeta civilizacija Starog sveta. Tu su meusobno udaljeni izvori pomeali svo je vode. Aja, evropski posetilac koji meditira nad ruevinama, predsta vljam tradiciju koje tu nema. Gde bi se ovek Starog sveta koji obnavlja veze sa svojom istorijom mogao bolje preispitati nego na tom mestu ko je mu predoava njegov mikrokosmos? Jedne veeri sam etao po zidinama Bhir-Munda koje su bile ome ene nasipima od iskopane zemlje. To skromno selo, od kojeg su preo stali samo temelji, vie ne prelazi ravan geometrijski iscrtanih uliica po kojima sam hodao. Kao da njegov plan posmatram iz velike visine ili daljine, i ta iluzija, potpomognuta odsustvom vegetacije, dodaje istorijskoj dubini jo jednu. U tim kuama su moda iveli grki vaj ari iz Alek sandrove pratnje, stvaraoci umetnosti Gandare koji su nadahnuti stare
Povratak
315
budiste smelou da oblikuju svog boga. Zaustavio me je snaan odsjaj pod nogama: srebrni novi s natpisom MENANDR BASILEUS SOTEROS, ispran nedavnim kiama. ta bi danas bio Zapad daje uspeo poku aj dugotrajnog ujedinjenja mediteranskog sveta i Indije? Da li bi posto jali hrianstvo i islam? Naroito me je zbunjivalo prisustvo islama, ne zato to sam prethodnih nekoliko meseci proveo u muslimanskoj sredi ni: suoeni s velikim spomenicima grko-budistike umetnosti, moje oi i moj duh bili su ispunjeni seanjem na mongolske palate kojima sam posvetio poslednje nedelje u Delhiju, Agri i Lahoru. Kako sam slabo poznavao storiju i knjievnost Istoka, ta dela su mi se nametnula kao jedina istaknuta taka za koju sam mogao vezati svoja razmiljanja (kao i za vreme boravka kod primitivnih naroda iji jezik nisam znao). Posle Kalkute, njene uskomeane bede i ogavnih predgraa koji kao da su samo prenosili na ljudski plan plesnivu bujnost tropa, nadao sam se da u u Delhiju nai spokojstvo storije. Ve sam video sebe kako iza zatitnog zida nekog oronulog hotela, slinog onima u Karkasonu i Semiru, sanjarim na meseini; kad mije reeno da treba da biram izme u novog i starog grada, nisam se nimalo dvoumio i nasumice sam oda brao hotel u ovom drugom. Koliko je bilo moje iznenaenje dok me je taksi vozio tridesetak kilometara kroz bezoblian pejza nalik kakvom antikom bojnom polju, gde su izmeu rastinja, u retkim razmacima, provirivale ruevine i po koje naputeno gradilite. Kad smo najzad sti gli u tobonji stari grad, razoarenje se pojaalo: kao i svuda, zatekli smo engleski kamp. Naredni dani su me uveriili da tu neu nai prolost zbijenu na malom prostoru, kao u evropskim gradovima: Delhi mi je izgledao kao ikara izloena svim vetrovima po kojoj su spomenici raz bacani kao kockice po tepihu. U elji da izgradi sopstveni grad, svaki vladar je naputao prethodni i ruio ga da bi iskoristio materijal. Ne po stoji jedan Delhi, ve dvanaest ili trinaest Delhija meusobno udaljenih vie desetina kilometara, razbacanih po ravnici na kojoj se tu i tamo naziru humke, spomenici i grobnice. Ve me je islam zbunjivao svojim odnosom prema istoriji koji je protivrean naem i protivrean u sebi: s jedne strane, nastojanje da se utemelji tradicija, s druge, razorna udnja za svim prethodnim tradicijama. Svaki monarh eleo je da stvori neto neunitivo unitavajui ono to traje u vremenu. Prionuo sam, dakle, kao svaki dobar turista, na prevaljivanje veli kih rastojanja kako bih obiao spomenike, a inilo mi se da je svaki iz graen u pustinji. Crvena tvrava vie lii na palatu na kojoj se prepliu tragovi rene sanse (na primer, mozaici od pietra dura) i zaeci stila Luja XV (ovde se moemo uveriti da je on ponikao iz mongolskih uticaja). I pored raskoi materijala i prefinjenosti dekora, ostao sam nezadovoljan. Nieg arhi-
316
Klod Lev-Stros
tektonski vrednog u svemu tome, nieg to bi potvrivalo utisak palate: pre nekakav skup atora od tvrdog materijala u vrtu koji izgleda kao idealizovani kamp. Kao da j e sva uobrazilja proistekla iz tekstilnih vetina: mermerni baldahini nalik naborima zavese, jali koji su stvarno (a ne metaforino) "kamene ipke". Mermerno carsko "nebo" kopija je po kretnog "neba" od drveta obloenog tkaninom; kao i njegov uzor, ne spojivo je sa salom za primanja. ak i Humajunina grobnica, iako drev na, izaziva u posetiocu oseanje nelagode kao da joj nedostaje sutinski element. Celina je lepa, svaki detalj je izvanredan, ali se ne vidi organ ska veza izmeu delova i celine. Velika damija - Jama Majsid - iz XVII veka prua zapadnjaku vee zadovoljstvo zbog dvostrukog odnosa strukture i boje. Spremni smo da priznamo daje zamiljena i izvedena kao celina. Za etiristo franaka pokazuju mi najstariji primerak Kurana, vlas iz Prorokove brade privr enu votanom kuglicom za dno jedne kutije ispunjene ruinim latica ma i njegove sandale. Neki siroti vernik prilazi da se divi prizoru, ali ga nadzornik tera sa izrazom gnuanja. Zato to nije platio etiristo franaka ili, pak, zato to na vernika odve snano deluje mona magija tih reli kvija? Ko eli da shvati veliinu te civilizacije treba da ode u Agru. Mo emo da kaemo ta god hoemo o Tad-Mahalu i njegovoj jevtinoj ljup kosti sa razglednica u boji. Moemo da ismevamo povorku britanskih mladenaca koji zahvaljujui svojoj istorijskoj privilegiji provode mede ni mesec u desnom hramu od ruiastog peanika, i stare anglosakson ske gospoice koje e itavog ivota s nenou pamtiti svetlucanje Tada pod zvezdama i njegovu belu senku na Jumni. To je jedna strana Indije iz 1900; ali, kad bolje razmislimo, primeujemo da ona vie poi va na dubokoj privlanosti nego na istorijskoj sluajnosti osvajanja Indi je. Bez sumnje, Indija se evropeizovala oko 1900. i sauvala je u svom reniku trag tog osvajanja i viktorijanskih obiaja: bonbona se zove lo zenge, probuena stolica commode. Ali, obrnuto, ovde shvatamo da su godine oko 1900. bile "hindusko razdoblje" Zapada: raskoan ivot bo gataa, ravnodunost prema bedi, sklonost prema malaksalim i kitnjastim formama, senzualnost, ljubav prema cveu i mirisima, sve do ufitiljenih brkova, kovrda i ljokica. Kad sam posetio uveni dainski hram u Kalkuti, koji je u XIX veku sagradio jedan milijarder u parku prepunom statua od gvozda sa srebr nim mrljama ili od mermera- delo nespretnih talijanskih vajara-uinilo mi se da sam u tom mirisima proetom paviljonu od alabastera u koji je bio umetnut mozaik od ogledala prepoznao najambiciozniju predsta vu naih predaka o tome kako treba da izgleda luksuzna javna kua. Ali, dok sam razmiljao o tome, nisam krivio Indiju to gradi hramove sline
Povratak
317
naim bordelima, ve sam prebacivao nama to u svojoj civilizaciji ni smo nali neko drugo mesto da na njemu potvrujemo svoju slobodu i istraujemo granice svoje senzualnosti, to i jeste funkcija hrama. U Hin dusima sam posmatrao nau egzotinu sliku koju su odraavala ta naa indo-evropska braa ponikla u drugom podneblju, u dodiru s drukijim civilizacijama, ali ija su unutranja iskuenja toliko slina naima da u nekim razdobljima, kao u godinama oko 1900, izbijaju i kod nas na po vrinu. Nema nieg nalik tome u Agri gde vladaju druge senke - srednjovekovne Persije i uene Arabije - koje mnogi smatraju konvencionalni ma. Ipak, ne verujem da ijedan posetilac koji je sauvao bar malo duev ne sveine moe ostati ravnoduan dok seta zidinama Tada i, u isti mah, prelazi velika rastojanja i doba i zakorauje pravo u svet Hiljadu ijedne noi; manje prefinjeno, bez sumnje, nego u Itmadud Daulahu, biseru, dragulju, riznici bele, be i ute boje; ili u ruiastoj Akbarovoj grobnici koju nastanjuju samo majmuni, papagaji i antilope, na kraju peskovitog polja gde se neno zelenilo mimoza stapa s nijansama tla: predeo koji sveeri oivi od zelenih papagaja i tirkiznih sojki, tromog leta paunova i majmunske dreke u podnoju drvea. Ali, poput Crvene tvrave i grobnice Jehangir u Lahoru, Tad ostaje mermerna imitacija zastrte skele. Jo naziremo stubove na koje se kace zastori. U Lahoru su i oni preneti u mozaik. Spratovi se ne usklauju jedan s drugim, nego se ponavljaju. Gde treba traiti duboki razlog tog siromatva u kojem nasluujemo poreklo dananjeg prezira koji musli mani oseaju prema plastinim umetnostima? Na Lahorskom univerzi tetu sreo sam jednu englesku gospou udatu za muslimana koja je upra vljala Katedrom umetnosti. Njen kurs su mogle da pohaaju samo devojke; skulptura je bila zabranjena, muzika se uila u tajnosti, a slikar stvo se predavalo kao dekorativna umetnost. Kako je razdvajanje Indije i Pakistana pratilo versku granicu, ovde se moglo uoiti oajanje zbog strogosti i puritanizma. Umetnost se, kau, "odmetnula u umu". Nije re samo o vernosti islamu, ve moda jo vie o distanciranju od Indije: unitavanjem idola ponavlja se Avramov in, ali s potpuno novim poli tikim i nacionalnim znaenjem. Gaenjem umetnosti zapravo se odba cuje Indija. Naime, u Indiji jo nalazimo ivu idolatriju - u preciznom znae nju te reci koje podrazumeva lino prisustvo boga u njegovom simulakrumu. Kako u bazilikama od armiranog betona u dalekim predgraima Kalkute, posveenim novijim kultovima iji bosonogi svetenici obrija nih glava, ogrnuti utim plastom, primaju vernike za pisaim mainama u najmodernijim kancelarijama koje okruuju svetilite, zauzeti izrau navanjem zarade na poslednjoj kalifornijskoj turneji, tako i u zabaenim
318
Klod Levi-Stros
etvrtima u Kali-Ghatu: "Manastir iz XVII veka", kau mi business-like svetenici-vodii, ali obloga od majolike potie iz XIX. U ovo doba da na svetilite je zatvoreno; ali, ako navratim ujutru, pokazae mi mesto s kojeg u moi da vidim boginju kroz otkrinuta vrata. Ovde, kao i u velikom Krininom hramu na obali Ganga, hram je dom jednog boga koji prima samo u praznine dane i kome se potovanje iskazuje kampovanjem u hodnicima gde se od njegovih svetih slugu mogu sluati nakla panja o gospodarevom raspoloenju. Zadovoljavam se lunjanjem po oko lini, po uliicama punim prosjaka koji ekaju as da se nahrane o troku vere; to je opravdanje pohlepne trgovine litografijama i gipsanim figura ma raznih boanstava, povremeno praene neposrednijim svedoanstvima: onaj trozubac i ono naslagano kamenje koje se oslanja o stablo, toje iva; onaj crveni rtvenik je Lakmi; u onom drvetu o ije su grane oka eni bezbrojne rtvene ponude - ob luci i komadii tkanina - stanuje Mamakrina koji leci nerotkinje; pod onim rtvenikom s mnogo sveca bdi Krina, bog ljubavi. Toj jevtinoj, ali neverovatno ivoj verskoj umetnosti muslimani suprotstavljaju svog jedinog i zvaninog slikara: Cagtaj je engleski akva relista koji se nadahnjuje rajputskim minijaturama. Zato se musliman ska umetnost tako potpuno srozala im je sila sa svog vrhunca? Najed nom je iz palate prela na pijacu. Nije li toposledica odbacivanja slika? Lien svakog dodira sa stvarnou, umetnik produava jednu beskrvnu konvenciju koja se ne moe ni podmladiti ni oploditi. im nije podrana zlatom, ona se rasipa. U Lahoru, erudita koji me prati ima samo reci prezira za sikske freske koje ukraavaju tvravu: Too showy, no colourscheme, too crowded; one su nesumnjivo daleko od fantastine tavanice sa ogledalima iz Si-Mahala koja svetluca kao zvezdano nebo; ali, one izgledaju kao to esto izgleda savremena Indija kad se uporedi sa isla mom: vulgarno, razmetljivo, pristupano i divno. Ako izuzmemo tvrave, muslimani su u Indiji gradili samo hramo ve i grobnice. Tvrave su bile nastanjene, a grobnice i hramovi nenasta njene palate. I ovde se vidi d a j e islamu teko da zamisli samou. Za njega je ivot pre svega zajednica; i smrt se uvek postavlja u okvir zajed nice bez uesnika. Upadljiva je suprotnost izmeu sjaja mauzoleja, njihovih ogrom nih dimenzija, i skromnosti nadgrobnih ploa koje se u njima nalaze. To su sasvim mali grobovi, u njima je sigurno tesno. emu onda slue sve one sale i hodnici koji ih okruuju i u kojima uivaju samo posetioci? Evropski grob je napravljen po meri svog stanara: mauzoleji su retki, pa se umetnost i domiljatost posveuju samom grobu kako bi ga uinili prijatnim i udobnim za pokojnika. U islamu grobnicu ine dva dela: velianstven spomenik od kojeg pokojnik nema nikakve vajde i bedan stani u kojem se osea kao za-
Povratak
319
tvorenik (ovaj drugi jejo i podeljen na vidljivi kenotaf i skriveni grob). Problem poinka na onom svetu reen je na dvostruko protivrean na in: sjedne strane, preterana i neupotrebljiva udobnost, s druge stvarna neudobnost; a prvo je nadoknada za drugo. Zar to nije prava slika musli manske civilizacije koja udruuje najree prefinjenosti: palate od skupocenog kamena, fontane s ruinom vodicom, jela posuta listiima zla ta, duvan pomean sa struganim biserom, a sve to slui da se pokrije priprosta jednostavnost obiaja i bigotnost koja proima etiko i versko miljenje? Na estetskom planu, islamski puritanizam nije odbacio senzual nost, ali se zadovoljio d a j e svede na njene male forme: mirise, ipke, vezove i vrtove. Na moralnom planu sudaramo se sa istom dvosmislenou: sjedne strane proklamovana tolerancija, s druge prozelitizam oi gledno prisilnog karaktera. Zapravo, dodir s nemuslimanima izaziva strepnju. Njihov provincijalni nain ivota nastavlja seunepromenjenom ob liku, ali mu prete drugi naini, slobodniji i fleksibilniji, koji bi ga mogli zaraziti svojom blizinom. Umesto da govorimo o toleranciji kao takvoj, trebalo bi da kaemo d a j e tolerancija muslimana, u meri u kojoj postoji, neprestana pobeda nad njima samima. Kad im je preporuio trpeljivost, Prorok ih je doveo u stanje stalne krize iz kojeg je proistekla protivrenost izmeu opteg vaenja otkrovenja i priznavanja mnotva vera. Taj poloaj je "paradok salan" u Pavlovom smislu jer sjedne strane raa strepnju, a s druge sa mozadovoljstvo: vernik smatra da ga islam osposobljuje da prevazie takav konflikt. Uostalom, varase: kako je preda mnom jednog danaprimetio jedan indijski filozof, muslimani se die time to propovedaju optu vrednost velikih naela - slobode, jednakosti, tolerancije - ali gube svaku verodostojnost kad u isti mah tvrde da jedino oni postupaju u skla du s tim naelima. U Karaiju sam se jednog dana naao u drutvu muslimanskih verskih i univerzitetskih Mudraca. Dok sam ih sluao kako hvale nadmonost svog sistema, zapanjila me je upornost s kojom su se stalno vraali istom argumenta: jednostavnosti. Islamsko zakonodavstvo bolje je u pi tanjima nasledstva od hinduskog zato to je jednostavnije. elimo li da zaobiemo tradicionalnu zabranu zajma uz kamatu, dovoljno je da sklo pimo ugovor o partnerstvu izmeu ulagaa i bankara i kamata e se pre tvoriti u uee prvog u poslovima drugog. Kad je posredi poljoprivred na reforma, primenjivaemo muslimanski zakon o nasleivanju obradi ve zemlje sve dok se ona dovoljno ne izdeli, a zatim emo prestati da ga primenjujemo - jer taj lan nije dogma - da bismo izbegli preterano usitnjavanje poseda: There are so many ways and means... Izgleda daje itav islam metoda za razvijanje nerazreivih konfli kata u duhu vernika koji se zatim spaavaju tako to im se predlau veo-
320
Klod Levi-Stros
ma jednostavna (ali, zapravo, previe jednostavna) reenja. Jednom ru kom ih gura u bezdan, a drugom zadrava na njegovoj ivici. Da li ste zabrinuti za ednost svojih supruga i keri dok radite u polju? Nita jed nostavnije, pokrijte ih velom i zatvorite ih u kuu. Tako se dolo do savremenog burkaha, koji podsea na kakav ortopedski aparat svojim sloenim krojem, prorezima za oi obrubljenim gajtanima, patentnim dugmiima i trakama, tekom tkaninom koja prati oblik ljudskog tela, ali ga pri tom najpotpunije skriva. Ali, time je granica brige samo pomerena: sad je dovoljno da se neko oee o vau enu da biste bili obeaeni, to vas jo vie mui. Iz iskrenog razgovora s dvojicom mladih muslimana saznao sam dve stvari: najpre da su opsednuti devianstvom devojke pre stupanja u brak i potonjom vernou ene; zatim, da je pur dah, to jest segregacija ena, sjedne strane prepreka ljubavnim pustolo vinama, ali da ih, s druge strane, podstie: veruje se da ene ive u sopstvenom svetu ije stramputice samo one poznaju. Poto su i sami kriom ulazili u hareme dok su bili mladi, kad se oene imaju jake razloge da se pretvore u uvare svojih ena. I hindusi i muslimani u Indiji jedu prstima. Prvi otmeno i prefmjeno, s lakoom zahvatajui hranu komadiem apatija - nekom vrstom debelih palainki koje se brzo peku na unutranjim zidovima upa uko panog u zemlju i do treine ispunjenog eravicom. Kod muslimanajedenje prstima postaje sistem: niko ne gloe peeno mesto drei prstima kost. Jedinom rukom koja se srne upotrebiti (leva je neista jer se njom peru intimni delovi tela) gnjee se i kidaju komadi mesa; a kad ovek oedni, masnom rukom hvata au. Posmatrajui to ponaanje za sto lom, koje je jednako vredno kao bilo koje drugo, ali sa zapadnog stano vita izgleda kao razmetljiva neuljudnost, pitamo se do koje mere obia ji (a ne drevni ostaci) ishode iz Prorokove reforme: "Ne inite kao drugi narodi, koji jedu noem", podstaknute istom, nesumnjivo nesvesnom, sistematskom infantilizacijom, nametanjem homoseksualnosti zajednici preko promiskuiteta sadranog u obredu pranja nakon obeda, kad svi peru ruke, ispiraju i proiavaju grlo i na kraju pljuju u istu posudu, izraavajui na taj nain, uz strahovito autistinu ravnodunost, isti strah od neistoe udruen sa istim egzibicionizmom. Ta elja za stapanjem s drugima praena je inae potrebom izdvajanja grupe; otud institucija purdaha: "Neka se vae ene pokriju da bi se razlikovale od drugih!" Islamsko bratstvo poiva na jednoj kulturnoj i verskoj osnovi. Ono nema nikakav ekonomski ili drutveni karakter. Zato to imamo istog boga, dobar musliman je onaj koji deli svoj hooka sa istaem ulica. Prosjak je, zapravo, moj brat: pre svega zato to bratski delimo pristanak na razliitost koja nas odvaja od drugih; iz toga su nastale dve socioloki izvanredno zanimljive vrste: germanofilski musliman i islamizovani Ne-
Povratak
321
mac; kad bi straarski odred mogao biti religiozan, islam bi bio njegova idealna religija: strogo potovanje propisa (molitva pet puta na dan, sva ki put uz pedeset klanjanja); voenje rauna o sitnicama i istoi (obred na pranja); muki promiskuitet u duhovnom ivotu kao i u obavljanju fiziolokih funkcija; i sve to bez ena. Ti veiti brinici su i ljudi od dela; prikljeteni suprotnim oseanjima, nadoknauju inferiornost tradicionalnim oblicima sublimacije koji se oduvek dovode u vezu sa arapskom duom: ljubomorom, ponosom, junatvom. Ali ta elja da se bude medu svojima, taj duh staklenog zvo na udruen s hroninom iskorenjenou (urdu je s pravom nazvan "lo gorskim" jezikom), koji stoji u osnovi stvaranja Pakistana, ne moe se dobro objasniti verskim zajednitvom i istorijskom tradicijom. To je aktuelna drutvena injenica i treba je tumaiti kao takvu: drama kolektiv ne svesti koja je naterala milione pojedinaca na neopoziv izbor da napu ste sopstvenu zemlju, a esto i imovinu, ponekad sopstvene roditelje, poziv, planove za budunost, tie i grobove predaka samo zato da bi osta li muslimani i zato to se dobro oseaju samo medu muslimanima. Ta velika religija manje se zasniva na svedoanstvu otkrovenja, a vie na nemoi stvaranja veza izvan verske zajednice. Naspram opte dobroudnosti budizma i hrianske elje za dijalogom, muslimanska netolerancija poprima nesvestan vid kod onih koji je iskazuju; naime, iako oni ne tee uvek tome da na surov nain navedu druge da dele nji hovu istinu, ipak su nesposobni (to je jo ozbiljnije) da podnose posto janje drugih kao drugih. Jedini nain da se zatite od sumnje i ponienja jeste "ponitavanje" drugog kao svedoka drukije vere i drukijeg pona anja. Islamsko bratstvo je suprotno otvorenom iskljuivanju nevernika: naime, priznata iskljuivost podrazumevapriznanje danevernici postoje.
XL
POSETA KJONGU
Odve dobro sam poznavao razloge nelagode koju sam oseao u blizini islama: u njemu sam naao svet iz kojeg dolazim; islam je Zapad Istoka. Jo tanije, trebalo je da sretnem islam da bih izmerio opasnost koj a danas preti francuskoj misli. Teko mu pratam to to mije pokazao nau sliku, to me je naterao da vidim koliko je Francuska na putu da postane muslimanska zemlja. Kod muslimana kao i kod nas uoavam isti knjiki stav, isti utopijski duh i tvrdoglavo verovanje da se problemi mogu resiti ako se analiziraju na papiru. Zatieni pravnim i formalisti-
322
Klod Levi-Stros
kim racionalizmom, gradimo sebi j ednu sliku sveta i drutva u koj ima se sve tekoe mogu opravdati dovitljivom logikom, a nismo ni svesni da se svet vie ne sastoji od predmeta o kojima govorimo. Kao stoje islam ostao zakoenu svojoj kontemplaciji jednog drutva kojeje stvarno po stojalo pre sedam vekova zamiljajui delotvorna reenja njegovih pro blema, mi vie ne uspevamo da razmiljamo izvan okvira jednog doba kojeje minulo pre sto pedeset godina, a u kojem smo znali da se uskladi mo sa storijom, dodue prekratko jer je Napoleon, taj Muhamed Zapada, zatajio tamo gde je ovaj drugi uspeo. Uporedo sa islamskim svetom, revolucionarna Francuska doivelaje sudbinu revolucionara-pokajnika, to jest postalaje nostalgini uvar stanja stvari do kojeg je nekad dospela kao do pokreta. Naspram naroda i kultura koji su jo zavisni od nas, mi smo zato enici iste protivrenosti od koje pati islam u prisustvu svojih tienika i ostatka sveta. Ne shvatamo zato drugi narodi ne oboavaju naa naela - tako plodonosna kad je trebalo obezbediti nau ekspanziju - u tolikoj meri da i ne pomiljaju da se i sami njima poslue: zar ne bi morali da nam budu zahvalni zato to smo ih prvi smislili? Na isti nain islam, koji je smislio toleranciju na Bliskom istoku, teko prata nemuslimanima to se nisu odrekli svoje vere u njegovu korist; zar nije on neuporedivo vii od svih drugih vera ve i samo zato to ih potuje? U naem sluaju, paradoks se sastoji u tome to veinu naih sagovornika ine muslimani i to molarni duh koji pokree i njih i nas ima previe zajednikih crta i nuno vodi u suprotstavljanje. Na meunarodnom planu to je razumlji vo; razmirice proizlaze iz injenice da su se suelile dve buroazije. Po litiko ugnjetavanje i ekonomsko izrabljivanje ne smeju da se izvinjavaju svojim rtvama. Meutim, kad bi Francuska sa svojih cetdeset pet miliona stanovnika irom otvorila vrata na osnovu jednakosti prava i prihvatila dvadeset pet miliona muslimanskih graana, ak i ako meu njima preteu nepismeni 1 , to nebibionitasmeliji gest od onoga kojem Amerika treba da zahvali to nije ostala mala provincija anglosakson skog sveta. Kad su pre sto godina graani Nove Engleske odluili da dopuste doseljavanje najsiromanijih slojeva iz najzaostalijih podruja Evrope i kad ih je taj talas preplavio, dobili su opkladu iji je ulog bio jednako krupan kao i onaj koji mi ne elimo da stavimo na kocku. Da li emo ikada moi to da uinimo? Kad bi se dve sile koje vuku unazad udruile, da li bi se njihov smer obrnuo? Da li bismo se mi sami spasli ili bismo blagoslovili svoj gubitak kad bismo, ojaavi svoju za bludu onom koja joj je simetrina, pristali da svedemo batinu Starog
Zastarelo razmiljanje, kao i mnoga druga, ali ne treba zaboraviti daje ova knjiga pisana 1954-55.
1
Povratak
323
sveta na onih deset ili petnaest vekova duhovnog siromaenja kojeje postavljeno na zapadnu polovinu scene? Ovde, u Taksili, u budistikim manastirima kojeje grki duh okitio statuama, suoavam se s moguno u daje Stari svet imao priliku da ostane jedinstven; njegov raskol jo nije dovren. Mogua je i drukija sudbina, upravo ona koju je islam onemoguio kad je podigao svoj zid izmeu Zapada i Istoka koji, bez njega, moda ne bi izgubili privrenost zajednikom tlu u kojem se nala zi njihovo korenje. Bez sumnje, islam i budizam su se zajedno suprotstavili tom isto nom temelju, svako na svoj nain ijedan protiv drugog. Ali, ako elimo da razumemo njihove odnose, ne treba da uporeujemo onaj oblik koji su islam i budizam imali u trenutku kad su doli u dodir: tada je jedan imao pet vekova za sobom, a drugi gotovo dvadeset. Uprkos toj staro snoj razlici, treba ih vratiti u doba njihovog procvata koje, kad je re o budizmu, jo odie mirisom sveine kako svojim prvim spomenicima tako i svojim skromnijim savremenim delima. U svom seanju ne uspevam da razdvojim seljake hramove s bur manske granice i steke iz Barhuta, koji potiu iz II veka pre nae ere i ije razbacane delove treba traiti u Kalkuti i Delhiju. Ti steci, nastali u vremenu i podruju koji jo nisu osetili grki uticaj, podarili su mi prvo otkrie; evropskom posmatrau oni izgedaju izvan prostora i vremena, kao da su njihovi tvorci, opremljeni mainom za sabijanje vremena, u svom delu koncentrisali tri hiljade godina storije umetnosti i uspeli da u jednom asu - tano na pola puta izmeu Egipta i Renesanse - izraze razvoj koji je zapoeo u doba koje nisu mogli da upoznaju, a zavrio se na kraju jednog drugog, koje jo nije ni poelo. Ako postoj i veitaumetnost, to je sigurno ova: stara pet hiljada godina, jueranja,' ne znamo. Ona pripada piramidama i naim kuama; ljudski likovi isklesani u zrna stom ruiastom kamenu mogli bi iz njega izai i pomeati se s nama. Nijedno vajarstvo nije stvorilo tako duboko oseanje mira i prisnosti kao ovo, sa svojim edno bestidnim enama i materinskom senzualnou koju dopunjava suprotnost izmeu majki-ljubavnica i keri-monahinja; ove se, pak, zajedniki suprotstavljaju kerima-monahinjama nebudistike Indije: ta spokojna enstvenost kao da se oslobodila sukoba polo va; ona nas podsea na svetenike u hramovima koje, zbog njihove obri jane glave, moemo pobrkati s kaluericama nekakvog treeg pola, na pola parazitskog - napola zatvorenikog. Ako budizam nastoji, kao i islam, da prevlada nedostatak mere u primitivnim kultovima, on u tome uspeva zahvaljujui ujedinjujuem spokojstvu koje u sebi nosi obeanje povratka u majino krilo; on time ponovo uspostavlja erotiku, ali osloboenu mahnitosti i strepnje. Razvoj islama je, naprotiv, orijentisan prema mukom polu. Zatvarajui ene,
324
Klod Levi-Stros
on prepreuje pristup materinskom krilu: mukarac je pretvorio svet e na u zatvoren svet. Nadao se, bez sumnje, da e na taj nain stei spokoj stvo; ali, platio gaje dvostrukim iskljuenjem: ena iz drutvenog ivota i nevernika iz duhovne zajednice; budizam je, pak, to spokojstvo zami slio kao spajanje: sa enama, sa oveanstvom, i to u bespolnoj predsta vi boanstva. Ne moe se zamisliti otriji kontrast od onoga izmeu Mudraca i Proroka. Nijedan ni drugi nisu bogovi, to im je jedina zajednika osobi na. U svemu drugom su suprotni: jedan je edan, drugi potentan sa etiri supruge; jedan androgin, drugi bradat; jedan miroljubiv, drugi ratobo ran; jedan predstavlja samo sebe, drugi ima prorokih ambicija. Ali, njih razdvaja i dvanaest vekova; zapadnjaka sav est ima i tu nesreu da se hrianstvo, koje je rodeno kasnije i koje je izvrilo njihovu sintezu, po javilo "pre slova" - prerano - ne kao naknadno izmirenje dve krajnosti, ve kao prelaz iz jedne u drugu: kao srednji lan jednog niza predodre en - svojom unutranjom logikom, geografijom i storijom - da se ubudue razvija u pravcu islama, zato to ovaj (tu muslimani likuju) pred stavlja razvijeniji, mada ne i bolji, oblik religijskog miljenja; ak bih rekao da upravo zbog toga islam izaziva vie nespokojstva nego druge dve velike religije. Ljudi su stvorili tri velike religije pokuavajui da se oslobode pro ganjanja mrtvih, zlobe onostranih sila i straha od magije. Zamislili su, redom, budizam, hrianstvo i islam razdvojene intervalom od priblino pet vekova; zaudo, nijedna od etapa ne moe se smatrati naprednom u odnosu na onu koja joj prethodi, naprotiv, reklo bi se da druge dve svedoe o nazadovanju. U budizmu nema onostranosti; sve se svodi na radi kalnu kritiku za kakvu se oveanstvo nikad vie nije pokazalo sposob nim; na njenom kraju mudrac dolazi do saznanja da ni stvari ni iva bia nemaju nikakvog smisla: ta disciplina ukida svet, a time i sebe kao reli giju. Ljudi ponovo podleu strahu i hrianstvo ponovo uspostavlja onostranost, njene nade, njene pretnje i njen strani sud. Islamu preostaje samo da toj onostranosti prikljui ovaj svet: tako su se vremenski svet i duhovni svet nali zdrueni. Drutveni poredak se doepao natprirod nog, politika je postala teologija. Na kraju su duhovi i sablasti, kojima praznoverje ipak nije uspelo da udahne ivot, zamenjeni odve stvarnim gospodarima; a ovima se jo daje i pravo monopola nad onostranou, ime se njegova teina dodaje teini ovog ivota, koja je ve i sama ubitana. Ovaj primer opravdava ambiciju koja etnografa uvek podstie da traga za izvorima. ovek stvara zaista vredna dela samo u poetku; u svakom domenu samo prvi korak ima integralnu vrednost. Oni koji sle de oklevaju, ponavljaju i prelaze, deli po deli, ve predenu teritoriju.
Povratak
325
Firenca, koju sam video posle Njujorka, u prvi mah menije iznenadila: u njenoj arhitekturi i plastinim umetnostima otkrio sam Vol Strit u XV veku. Kad uporedimo dela primitivnih ljudi s majstorima Renesanse i slikarima iz Sijene, imamo utisak opadanja: ta su radili ovi drugi ako ne upravo ono to nije trebalo raditi? A ipak su divni. Veliina koja se po vezuje s poecima toliko je nesumnjiva danas ak i greke, ako su nove, zasenjuju svojom lepotom. Danas posmatram Indiju preko islama, ali Budinu Indiju, onu pre Muhameda koji meni Evropljaninu - upravo zato to sam Evropljanin izgleda kao zid to se ispreio izmeu naih razmiljanja i uenja koja su im najsrodnija, kao kakav bahati seoski momak reen da rasturi kolo tako to e rastaviti ruke koje, kao Istok i Zapad, moraju vrsto drati jedna drugu. Mogao sam poiniti istu greku kao i oni muslimani koji su se proglasili hrianima i zapadnjacima, i postavili na svoj Istok granicu izmeu dva sveta! Ta dva sveta su mnogo blia jedan drugom nego ije dan od njih svojoj prolosti. Racionalna evolucija ide u suprotnom smeru od istorijske: islam jepresekao nadvoje jedan civilizovaniji svet. Ono to njemu izgleda kao sadanjost potie iz jednog minulog doba, on ka sni nekoliko milenijuma. Uspeo je da izvede jedno revolucionarno delo; ali kako gaje predao okasnelom odseku oveanstva, oploujui real no ojalovio je mogue: pokrenuo je napredak koji je suprotan projektu. Neka se Zapad spusti do izvora svoje rascepljenosti: umeui se izmeu budizma i hrianstva, islam nas je islamizovao; uputajui se u krstake ratove, Zapad mu se suprotstavio i time mu postao slian, umesto da se prepusti onoj polaganoj osmozi s budizmom - ako je ona uopte postojala - koja bi ga povukla dalje ka hrianstvu, u pravcu koji je utoliko vie hrianski to see dalje u prolost nego samo hrianstvo. Tada je Zapad izgubio priliku da postane ena. U tom svetlu bolje razumem dvosmislenost mongolske umetnosti. U oseanju koje ona nadahnjuje nema nieg arhitektonskog: ona proistie iz poezije i muzike. Ali, zar nismo upravo pokazali zastoje musli manska umetnost morala ostati fantazmagorina? "Mermerni san", kau o Tad-Mahalu; u toj formuli iz turistikog prirunika krije sejedna vrlo duboka istina. Mongoli su sanjali svoju umetnost, oni su doslovno stva rali palate od snova; nisu gradili, ve prenosili iz jedne sredine u drugu. Zato ti spomenici mogu istovremeno zbunjivati svojim lirizmom i u pljinom kakva je svojstvena kulama od karata ili koljkama. To nisu palate koje vrsto stoje na zemlji, ve makete koje se uzaludno upinju da dosegnu postojanje korienjem retkih i trajnih materijala. U hramovima Indije, idol jeste boanstvo; tu on prebiva, njegovo stvarno prisustvo ini hram dragocenim i stranim i opravdava bogoboj aljivu predostronost: vrata nisu zabravi)ena samo u dane kad bog prima.
326
Klod Levi-Stros
Na takvu koncepciju islam i budizam razliito reaguju. Prvi isklju uje idole i unitava ih, njegove damije su neukraene, oivljava ih sa mo zajednica vernika. Hrianstvo, pak, zamenjuje idole slikama i ne libi se da ove umnoava, zato to ni jedna od njih nije zaista bog, ve samo podseanje na boga, i zato to one ve samim svojim brojem podstiu rad uobrazilje. Kad se uporedi sa hinduskim svetilitem koje je dom jednog boga, damija je prazna: u njoj ima samo ljudi; budistiki hram prua utoite mnotvu likova. Grko-budistiki centri u kojima se ovek jedva kree izmeu statua kojih ima kao peuraka posle kie, ka pela i pagoda najavljuju skromni kjong s burmanske granice u kojem su postrojene gotovo istovetne figurice serijske izrade. U septembru 1950. naao sam se u jednom mongolskom selu na teritoriji Citagonga; posmatrao sam ene koje su svakog dana nosile u hram hranu za svetenike; u vreme popodnevnog odmora uo sam udar ce gonga koji daju takt molitvama i deje glasove kako pevue burman sku azbuku. Kjong se nalazi na obodu sela, na vrhu malog poumljenog breuljka, slinom onima koje tibetanski slikari rado prikazuju u daljini. U njegovom podnoju nalazi se jedi, to jest pagoda: to siromano selo zadovoljilo se krunom graevinom od zemlje podignutom na sedam stepenastih koncentrinih platformi, okruenom etvrtastom ogradom od bambusovih stabljika. Izuli smo cipele dok smo se peli uz breuljak ija je mekana, raskvaena glina milovala bosa stopala. Tu i tamo su se na uzbrdici videle stabljike ananasa koje su prethodnog dana seljaci i upali iz zemlje, ljuti to njihovi svetenici dozvoljavaju sebi da gaje voe kad se narod brine za njihove potrebe. Vrh je liio na mali trg okru en s tri strane upama od slame u kojima su se nalazili veliki predmeti od bambusovine i razapetog raznobojnog papira slini dejim zmajevi ma, koji slue za ukraavanje procesije. Na etvrtoj strani se dizao hram na stubovima poput seoskih koliba od kojih se jedva neto malo razliko vao svojim veim dimenzijama i kockastim dodatkom sa slamenim kro vom, koji je dominirao glavnom graevinom. Posle penjanja kroz blato, propisano pranje izgledalo nam je sasvim prirodno i lieno verskog zna enja. Udosmo. Svetlost je dopirala iz fenjera iznad oltara uz koji su visile zastave od krpa ili pletenice i kroz zidove od slame. Na oltaru je stajalo pedesetak statuica od mesinga, a kraj njega je bio okaen gong; na zidovima su se mogle videti obojene litografije pobonog sadraja i jedna koja je prikazivala pokolj jelena. Pod od velikih rascepljenih i uple tenih bambusovih stabljika, uglaan trenjem bosih stopala, bio je meki od tepiha. Unutra je bilo mirno kao u ambaru i mirisalo je na seno. Ta jednostavna i prostrana dvorana nalik praznom mlinu, utivost dvojice svetemka koji su stajali pored svojih slamarica na podlozi od dasaka, dirljiva usrdnost koja je vladala u vreme okupljanja ili priprema za svetu
Povratak
327
slubu uinili su da se vie nego ikad pribliim predstavi o svetilitu. "Nema potrebe da radite isto to i ja", rekao mi je moj pratilac dok se klanjao pred oltarom i ja sam ga posluao, ali ne iz samoljublja, ve iz obzirnosti: znao je da ne pripadam njegovoj veri i nisam nikako eleo da zloupotrebim obredne pokrete i da mu time stavim na znanje kako ih smatram pukim konvencijama: azapravo je to bila jedina prilika u kojoj se ne bih ustruavao od molitve. Izmeu tog obreda i mene nije se ispreio nikakav nesporazum. Tu nije bilo posredi klanjanje idolima niti obo avanje tobonjeg natprirodnog poretka, ve samo odavanje pote raz miljanju koje jedan mislilac- ili drutvo koje je stvorilo legendu o nje mu - sledi ve dvadeset pet vekova i kojem moja civilizacija nema ta da doda, ali moe da potvrdi njegovu ispravnost. ta sam drugo nauio od uitelja koje sam sluao, filozofa koje sam itao, drutava koja sam pohodio i od same one nauke kojom se Zapad ponosi ako ne mrvice pouka koje, kad se stave jedna pored druge, ine meditaciju Mudraca u podnoju drveta? Sav na trud da razumemo unitava predmet kojem smo bili privreni u korist truda koji ga unitava u korist neeg treeg i tako dalje, sve dok ne dopremo do jedinog istrajnog prisustva, onog u kojem se gubi razlika izmeu smisla i odsustva smisla: onog istog od kojeg smo krenuli. Dve i po hiljade godina je pro teklo otkako je ovek otkrio i iskazao te istine. Otada nismo nali nita osim - dok smo posle svih drugih traili izlazna vrata - mnotvo na knadnih dokaza u prilog zakljuku koji smo hteli da izbegnemo. Uviam, svakako, i opasnost od olake rezignacije. Ta velika religi ja odbacivanja znanja ne temelji se na slabosti nae moi razumevanja. Ona potvruje nau sposobnost, uzdie nas do take u kojoj otkrivamo istinu kao uzajamno iskljuivanje bia i znanja. Dodatnom smelou ona - j e d i n a uz marksizam - svodi metafiziki problem na problem ljudskog ponaanja. Njen raskol se iskazuje u sociolokoj ravni, jer jedinu razliku izmeu Velikih i Malih kola ini odgovor na pitanje da li spas jednog oveka zavisi ili ne zavisi od spasa itavog oveanstva. Meutim, istorijska reenja koja nudi budistiki moral suoavaju nas s ledenom alternativom: onaj koji na to pitanje odgovori potvrdno, zatvara se u manastir; drugi se izvlai jevtinim upranjavanjem jedne samoive vrline. Ali, nepravda, beda i patnja postoje; one su srednji lan te alterna tive. Nismo sami i ne odluujemo samo mi o tome da li emo ostati gluvi i slepi za druge ljude, ili emo priznavati samo oveanstvo u sebi sami ma. Budizam moe da ostane dosledan i ako ovek uzme na sebe da odgovori na pozive drugih. Moda je ak, u jednom ogromnom podru ju naeg sveta, upravo on pronaao kariku koja nedostaje. Naime, ako je zakonit .onaj poslednji momenat dijalektike koji vodi do prosvetljenja,
328
Klod Levi-Stros
onda su to i svi drugi koji mu prethode i nalikuju. Apsolutno poricanje smisla poslednja je u nizu etapa od kojih svaka vodi od manjeg ka veem smislu. Za poslednj i korak, koji naknadno opravdava sve ostale, potreb ni su drugi. Na svoj nain i u svojoj ravni, svaki od tih koraka odgovara jednoj istini. Izmeu marksistike kritike koja oslobaa oveka njego vih prvih lanaca - uei ga da se prividni smisao njegovog stanja gubi im se proiri predmet posmatranja - i budistike kritike koja dovrava osloboenje, nema ni suprotnosti ni protivrenosti. One rade istu stvar na razliitim nivoima. Prelaz izmeu dve krajnosti obezbeden je napre dovanjem saznanja u svakoj od njih, koje je oveanstvo ostvarilo za dva i po milenijuma zahvaljujui jednom nerazlunom kretanju milje nja to polazi od Istoka ka Zapadu i premeta se od jednog do drugog moda samo zato da bi potvrdilo svoje poreklo. Kao to se verovanja i praznoverice raspruju kad se sagledaju stvarni odnosi meu ljudima, tako i moral ustupa mesto istoriji, rasplinuti oblici bivaju zamenjeni vr stim strukturama, a stvaranje nitavilom. im se obrne poetno kretanje otkriva se njegova simetrija; njegovi delovi tano naleu jedan na drugi; preene etape ne ponitavaju vrednost onih koje su ih pripremile, ve je overavaju. Kreui se u svom okviru, ovek sa sobom nosi sve poloaje u kojimaje ve bio i u kojima e tek biti. On je istovremeno svugde, on je gomila koja frontalno napreduje saimajui u svakom trenutku celokupnnost etapa. Mi, naime, ivimo u vie svetova; svaki od njih je istinitiji od onog koji obuhvata, a manje istinit od onog kojim je obuhvaen. Jed ni sebe upoznaju u delatnosti, drugi ive svoj ivot promiljajui prve, ali prividna protivrenost kojaproistie iz njihove koegzistencije reava se u jednoj prinudi: moramo da pridamo smisao najbliim svetovima i da ga odreknemo najudaljenijim; istina, meutim, prebiva u postepenom irenju smisla - i to obrnutim redom - koje ide sve do rasprskavanja. Utoliko kao etnograf nisam jedini koga mui protivrenost koja, zapravo, pripada itavom oveanstvu i koja u sebi ima svoj razlog. Ta protivrenost istrajava samo kad zasebno posmatram krajnosti: emu delovanje ako misao koja njime upravlja vodi otkriu da smisla zapravo nema? Ali, to otkrie nije neposredno dostupno: moram da mislim o njemu i ne mogu da ga zamislim najednom. Bilo da ima dvanaest etapa kao u Budhiju; bilo da ih je vie ili manje, one sve zajedno postoje i, da bih dospeo do kraja, moram neprestano da doivljavam situacije koje od mene neto zahtevaju: to sam duan ljudima, kao i saznanju. Istorija, politika, ekonomski i drutveni svet, fiziki univerzum, pa i samo nebo opasuju me koncentrinim krugovima iz kojih ne mogu izmai milje njem a da pri tom svakom od njih ne dam deli sebe. Kao oblutak koji
Povratak
329
udari o povrinu vode i na njoj napravi prstenove, i ja moram prvo da skoim u vodu da bih dospeo do dna. Svet je poeo bez oveka i bez njega e se i zavriti. Ustanove, oblici ponaanja i obiaji koje sam itavog ivota popisivao i pokuavao da razumem tek su kratkotrajno cvetanje jednog stvorenog sveta u ko jem nemaju nikakvog smisla, osim moda utoliko to omoguuju ove anstvu da u njemu odigra svoju ulogu. Daleko od toga da ta uloga jemi oveku nezavisnost i da se njegov napor - makar i bio osuen na propast - sastoji u besmislenom suprotstavljanju optem propadanju: sam ovek mi izgleda kao jedna maina, moda savrenija od drugih, koja radi na razbijanju prvobitnog poretka i ubrzava kretanje jedne mono ustrojene materije ka sve veoj inerciji koja e jednom konano zavladati. Otkad je ovek poeo da die i da jede do pronalaska atomskih i termonuklearnih maina, preko otkria vatre, sav njegov rad - osim razmnoavanja zapravo je veselo razgraivanje milijardi struktura i njihovo svoenje na stanje u kojem ponovno sklapanje vie nije mogue. Svakako, ovek je podizao gradove i obraivao polja; ali kad bolje razmislimo, i to su ma ine namenjene proizvodnji inercije u ritmu i proporcijama koji besko nano nadilaze koliinu organizacije koja ih odrava. Sto se tie tvorevi na ljudskog duha, one imaju smisla samo za oveka i utonue u haos im on iezne. Stoga se civilizacija u celini moe opisati kao udesno slo en mehanizam u kojem bismo rado videli mogunost opstanka naeg sveta kad njegova funkcija ne bi bila proizvoenje onoga to fiziari nazivaju entropijom, to jest inercije. Svaka razmenjena re i svaki tam pani redak uspostavljaju komunikaciju izmeu dva sagovornika i time ujednauju ravan koja se nekad odlikovala razmakom meu informaci jama, to jest veom organizacijom. Disciplini koja se bavi prouava njem najviih vidova tog procesa dezintegracije vie bi priliilo ime "entropologija" nego "antropologija". Ipak, ja postojim. Podrazumeva se, ne kao pojedinac; naime, ta sam ja kao pojedinac ako ne ulog - koji se neprestano stavlja na kocku u borbi izmeu jednog drukijeg drutva sainjenog od nekoliko milijar di nervnih elija zatienih u mravinjaku lobanje, i mog tela koje mu slui kao robot? Ni psihologija, ni metafizika, ni umetnost ne mogu mi sluiti kao utoite; u samu unutranjost tih mitova prodree sociologija novog kova koja e se roditi jednog dana i koja im nee biti nimalo naklonjenija od one druge. Sopstvo nije samo dostojno mrnje: za njega, zapravo, nema mesta izmeu jednog mi i jednog nita. I ako se konano opredeljujem za to mi, mada se ono svodi na privid, inim to zbog toga to nemam drugog mogueg izbora do onog izmeu tog privida i niega, osim samounitenja kojim bih ponitio uslove biranja. Dovoljno je, me utim, da izaberem da bih tim izborom bezrezervno prihvatio svoje ljud-
330
Klod Levi-Stros
sko stanje: time se oslobaam intelektualne oholosti iju ispraznost merim ispraznou njenog predmeta i pristajem da podredim njene preten zije objektivnim zahtevima oslobaanja jednog mnotva kojem su oduvek bila uskraena sredstva potrebna za takav izbor. Kao to pojedinac nije sam u grupi, i kao to nijedno drutvo nije samo meu drugim drutvima, ovek nije sam u svetu. Kad duga ljud skih kultura prestane da se sunovrauje u ponor izdubljen naom mahnitou, dok mi budemo tu i dok svet bude postojao, postojae i ona krhka barka koja nas povezuje s nedostinim i ona e nam pokazivati put su protan putu naeg ropstva; ako ovek ne moe da ga pree, i samo posmatranje tog puta donee mu jedinu utehu koju ume da zaslui: obusta viti kretanje, obuzdati poriv koji ga goni da zaobilazi naprsline u bede mu nude i da istovremeno dovri svoje dlo i svoju tamnicu; tu milost prieljkuje svako drutvo kakva god da su njegova verovanja, njegov politiki sistem i nivo civilizacije; u nju on smeta svoju dokolicu, svoje zadovoljstvo, svoj odmor i svoju slobodu, kao i onu mogunost da se "otrgne", mogunost od koje zavisi ivot i koja se sastoji - zbogom, divljaci! zbogom, putovanja! - u tome da se, tokom kratkih intervala u kojima naa vrsta uspeva da prekine svoj pelinji rad, ugrabi sutina onoga to je bilo i to nastavlja da postoji izvan miljenja i izvan drutva: u posmatranju nekog minerala koji je lepi od svih naih dela; u mirisu udahnutom iz aice ljiljana, koji jeueniji od naih knjiga; ili u letimi nom pogledu preutnog razumevanja, otealom od strpljenja, vedrine i uzajamnog pratanja, koji ponekad nehotice razmenimo s nekom makom.
BIBLIOGRAFIJA
1. Handbook of South American Indians, prir. J. Steward, Institut Smitsonijan, Vaington, 7 tomova, 1946-1959. 2. P. Gaffarel, Histoire du Brsilfranais au XVIsicle, Pariz, 1878. 3. J. de Lerry, Histoire d'un voyage faict en la terre du Brsil, (izd. P. Gaffarel), 1880, 2 toma. 4. A. Thevet, "Le Brsil et les Brasiliens", u: Les classiques de la colonisation, 2; izbor tekstova i napomene Suzanne Lussagnet, Pariz, 1953. 5. Y. d'Evreux, Voyage dans le Nord du Brsil fait durant les anne 1613-14, Lajpcig i Pariz, 1864. 6. L. A. de Bugainville, Voyage autour du monde, Pariz, 1771. 7. P. Monbeig, Pionniers etplanteurs de So Paulo, Pariz, 1952. 8. J. Sanchez Labrador, El Paraguay Catlico, 3 toma, Buenos Ajres, 1910-17. 9. G. Boggiani, Viaggi d'un artista nell'America Meridionale, Rim, 1895. 10. D. Ribeiro, A arte dos indios Kadiueu, Rio de Janeiro (1950). 11. K. von den Steinen a) Durch Zentral-Brasilien, Lajpcig, 1886; b) Unter den Naturvlkern Zentral-Brasiliens, Berlin, 1894. 12. A. Colbacchini, IBorors orientali, Turin, 1925. 13. C. Levy-Strauss, "Contribution a l'etude de l'organisation sociale des Indiens Boror", Journal de la Socit des Amricanistes, sv. 28, 1936. 14. C. Nimuendaju, a) The Apinay, Anthropological Series, Catholic University of America, broj 8, 1939; b) The Serent, Los Angeles, 1942. 15.E. Roquette-Pinto, Rondnia, Rio de Janeiro, 1912. 16. C. M. da Silva Rondon, Lectures delivered by... Publications of the Rondon Comission, broj 43, Rio de Janeiro 1916. 17.Th. Roosevelt, Through the Brazilian Wilderness, Njujork, 1914. 18. C. Levy-Strauss, La Vie familiale et sociale des Indiens Nambikwara, Societe der. Amricanistes, Pariz, 1948. 19.K. Oberg, Indian Tribes of Northern Mato Grosso, Brazil, Institut Smitsoriijan, Odsek za drutvenu antropologiju, broj 15, Vaington.
20 C. Levy-Strauss, "Le syncrtisme religieux d'un village mogh du territoire de Chitagong (Pakistan)", Revue de l'Histoire des religions, 1952. , 21 Julio C. Telio, Wira Kocha, Inka, tom 1, 1923. Discovery of the Chavin culture in Peru", American Antiquity, torn 9, 1943.
SADRAJ
Prvi deo KRAJ PUTOVANJA I POLAZAK II NA BRODU III ANTILI IV TRAENJE MOI Drugi deo BELEKE S PUTOVANJA V OSVRTANJA VI KAKO SE POSTAJE ETNOGRAF VII ZALAZAK SUNCA Trei deo NOVI SVET VIII ZONA EKVATORIJALNIH KIA IX GVANABARA X PROLAZAK KROZ TROPE XI SAO PAULO etvrti deo ZEMLJA I LJUDI XII GRADOVI I SELA XIII PIONIRSKA ZONA XIV LETEI ILIM XV GOMILE XVI PIJACE Peti deo KADUVEO XVII PARANA XVIII PANTANAL XIX NALIKE XX JEDNO UROENIKO DRUTVO I NJEGOV STIL
7 7 11 17 23 31 31 34 43 51 51 57 64 69 79 79 87 93 99 106 115 115 121 129 136
Sesti deo BOROR XXI ZLATO I DIJAMANTI XXII DOBRI DIVLJACI XXIII IVI I MRTVI Sedmi deo NAMBIKVARA XXIV IEZLI SVET XXV U SERTAOU XXVI NA LINIJI XXVII PORODINI IVOT XXVIII AS PISANJA XXIX MUKARCI, ENE, POGLAVICE Osmi deo TUPI-KAVAHIB XXX U PIROGI XXXI ROBINZON XXXII U UMI XXXIII SELO ZRIKAVACA XXXIV APIMOVA LAKRDIJA XXXV AMAZONIJA , XXXVI SERINGAL Deveti deo POVRATAK XXXVII AVGUSTOVA APOTEOZA XXXVIII AICA RUMA XXXIX TAKSILA XL POSETAKJONGU BIBLIOGRAFIJA
155 155 168 178 193 193 204 214 221 232 242 253 253 261 268 274 280 286 291 297 297 303 312 321 331
Kl od Levi-Stros TUNI TROPI Biblioteka SLOVO Izdava ZEPTER Book World - Beograd Za izdavaa Slavka Ili Glavni i odgovorni urednik Slavka Ili Urednici Slobodanka Glii Vladimir Medenica Kompjuterska obrada BRIMO - Beograd Dizajn Ljiljana Martinovi tampa Biro RADUNI Tira 1000

Klod Levi Stros-Tuzni Tropi

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Klod Levi Stros-Tuzni Tropi

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Naslov originala: C.

Levi-Strauss TRISTES TROPIQUES Pion, 1993

Putovanja po Italiji, 11. decembar.

KAKO SE POSTAJE ETNOGRAF

Trei deo NOVI SVET

ZONA EKVATORIJALNIH KIA

X PROLAZAK KROZ TROPE

XII GRADOVI I SELA

XIII PIONIRSKA ZONA

SI. 2 - Kaduveoska grnarija.

SI. 3 - Dve drvene

levo, Stari; desno: Majka blizanaca.

JEDNO UROENIKO DRUTVO I NJEGOV STIL

SI. 9-12 - Jo neki uzorci crtea za telo.

13 - Crtei jednog kaduveovskog deaka.

SI. 14 - Drugi crtei istog autora.

SI. 16 - Ukras od obojene koe.

SI. 21 Crte na licu

XXI ZLATO I DIJAMANTI

HOE LI VAA VISOST DA PUTUJE?

N/M SIDADE DE KORUMBA

U tekstu na francuskom - Garconiere - i upravo tako napisano.

SI. 22 ~ Plan sela Keara.

SI. 24 - Pera za strelu s grbom.

Klasina shema Bororo sela

SI. 29 - Shema pojavne i stvarne drutvene strukture Bororo sela

XXIV IEZLI SVET

SI. 34 Cavin, sever Perua (prema Telou).

MUKARCI, ENE, POGLAVICE

Prema seljakom izgovoru

XXXIII SELO ZRIKAVACA

SI. 37 Detalj crtea na zidu kolibe.

293 2,500 8 75 48 341

30 1 brana od manioke 6 kg suvog mesa (xarque) Ukupno:

XXXVII AVGUSTOVA APOTEOZA

Klod Lev i-Stros

7 7 11 17 23 31 31 34 43 51 51 57 64 69 79 79 87 93 99 106 115 115 121 129 136

You might also like