Branko Miljković

- 1934, Niš – 1961, Zagreb

- zagonetna smrt

- gimnazija u rodnom gradu, Filozofski fakultet u Beogradu

- uz V. Popu, S. Raičkovića, M. Bećkovića, M. Pavlovića i I. Lalića najistaknutiji

predstavnik srpske poezije druge polovine XX vijeka

- originalan, raznovrstan u temama i motivima, avangardan u izrazu, stvorio je moćan

lirizam koji je gradio na simbolističkim osnovama

- misao prethodi emociji, racionalan je i refleksivan pjesnik

- egzistencijalne teme ga zanimaju, ideja prolaznosti i smrtnosti

- intertekstualnost, grčka mitologija, narodna književnost

- Zbirke poezije Uzalud je budim

Smrću protiv smrti (sa Blažom Šćepanovićem)

Poreklo nade

Vatra i ništa

Izdavajamo pjesme: Uzalud je budim, Balada, Sedam mrtvih pesnika, Pesma za moj 27.
rođendan

Izdvajamo stihove:
# Na obične reči više nemam pravo.

# Poeziju će svi pisati.

# Isto je pevati i umirati.

# Na vrhu Lovćena s čelom punim sunca, tamo

gde ne postoji vreme, gde jedna svetlost žuta

negde u visini čuva ozisak tvoga lica.

čoveče tajno, feniks je jedina istinska ptica.

# Lepi moj dane s dušom elegije!

# Dok mi zvezde kolena ne nažulje

Moliću se pobožnoj vodi.

# Hoće li sloboda umeti da peva

kao što su sužnji pevali o njoj?

# Ubi me prejaka reč. (epitaf – natpis na njegovom grobu u Beogradu)

Citati:

- Bar pola svetske poezije je napisano zato što neko nije imao hrabrosti da nekome izjavi
ljubav.

- Ako smo pali, bili smo padu skloni.

- Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se
divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čemu se divimo.
- Moja nesreća nije puki ljubavni jad… Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila
prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je
bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno
izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Sada moje
pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A
nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene
metafore. Tek sa Njom ja sam postao pesnik. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta
divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj koji se igrao vatrom i izgoreo. Izgubivši
Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ako prestanem
da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.
(Iz pisma prijatelju i književnom kritičaru Petru Džadžiću)