SIMA PANDUROVIĆ

(1883–1960)

J. SKERLIĆ: JEDNA KNJIŽEVNA ZARAZA

MANE: Posmrtne počasti izašle u Mostaru u izdanju Male biblioteke. Pandurović je jedan od boljih
i originalnijih mlađih pesnika, i njegova je knjiga karakteristična po duševni život i
književna shvatanja najmlađeg naraštaja. Ona je povod za govor o opasnoj književnoj bolesti
koja čini mnogo zla.

Konstatuje pridavljanost pesimizmom mlađeg naraštaja pisaca, ali tako crnog pesimizma još
nije bilo, kao kod Pandurovića. On je bezuslovan pesimist uprkos svakom sistemu. On je
dosledan pesnik, s nepromenjenom doslednošću ljudi u lažnim idejama i na pogrešnom putu, u
kontekstu njegove izjave: Naš bol je isuviše dubok da bismo mogli prezirati druge, a naš život
isuviše jadan da bismo sobom bili zadovoljni. Cela knjiga je ređanje samo tužnih pesama. Pesnik je
smrtno žalostan, čovek kojeg je život u svemu obmanuo, on ima zamrljan vidik i svuda vidi samo
zlokobnu avet smrti – život za njega nema nikakve cene. To je mrska rugoba, mučan teret, pa je
jedina želja njegova da legne u grob.

Pandurović neprestano peva bolest života, a pesimizam pesama ne da se iskazivati, on se više

daje osećati; više je fizičko, nego psihičko osećanje; to je bol koji čoveka muči i davi, koji se ne
deli. To nije visoki i filozofski pesimizam, onaj koji ne nagriza. To je pesimizam koji više ne peva ni
romantičarski svetski bol, nego bolesnički i bolesni pesimizam iz dekadentske poezije
truleži. Posmrtne počasti ostavljaju utisak nečaga vrlo teškog i mučnog, kao da je čitalac proveo
čitavu noć pored mrtvaca i tela koje se počinje raspadati. Zbirka pokazuje prelaz iz neurastenije u
neuropatiju, sa literature na kliniku. Krajnja tačka do koje se palo u trci za originalnošću. To
normalne umove i čitaoce zaprepašćuje. To su mesečarske halucinacije i buncanja, ako nisu obično
ciljanje za književnim efektom, troma parafraza Bodlera...

DOBRE STRANE: Pesme ni u spoljnjem pogledu nisu besprekorne. Ima hotimične nejasnosti, tako
da njegove čudne i mutne ideje izgledaju još čudnije i mutnije. Njegov postupak jeste produženje
jedne velike književne mistifikacije, a tu cilja na Remboa i fra.simboliste.
VERSIFIKACIJA: nije besprekorna, zamorno jednolika, često uglasta, i ponekad vrlo nepravilna.
On vrlo greši što gomila i strane reči, što Skerliću predstavlja kamen spoticanja za harmoniju ritma
i osećanja, zaustavlja pažnju i kvari književni utisak. Slobodan stih – sasvim njegov, vrlo
dobro teče i lepo izgelda.

ALI: ima vrlo originalnih, intimnih i jakih osećanja, sasvim osobeno i ponekad vrlo složeno duševno
stanje, vrlo ličan akcenat, nešto što se nije nalazilo ni kod jednog našeg ranijeg niti
današnjeg našeg pesnika. On uspeva da baci sondu u tragičnu dubinu ljudskoga bola, kazujući
ga posebnim rečima tako da one ostaju urezane. On ima jasno, duboko i bolno prodiranje u stvari
koje imaju u lucidnim časovima umorni ljudi ili bolesnici u teškoj groznici. Izdvaja pesme U
prolazu, Sa svojima, Potres, Rezignacija, Mrtve plamenove.

Cela knjiga pokazuje paradoks: da je poezija je odvojena od života, u vremenu nacionalnog

poleta, ali sreća je da takve zbirke nemaju veliki uticaj – ali ispravlja se u fusnoti navodeći prmer
nekog gimnazijalca koji je posvetio svoju zbirku S.P. i koji peva u njegovom maniru – pa tvrdi da je
Pandurović bio žrtva književne zaraze koja je na Zapadu prošla, ali koja tek sada dopire u naše
krajeve. To dekadentstvo je uvezeno časopisima iz druge ili treće ruke. Tako je Pandurović
žrtva knjževne zablude: da je novo u isti mah i moderno. Nema smisla to presađivanje
bolesti umornih rasa u našu mladu i svežu rasu, u naš Jug, gde ima sunca i vedrine, u vreme
punog zdravlja i života. Zato je trebalo ukazati na bolest na primeru jednog našeg boljeg pesnika.
--------------------------------------------------------------------------------------

I. SEKULIĆ: Pandurović nije čist liričar, emotivac; spada u grupu misaonih liričara, snažnih
životom. Najtežim putem dolazi do svojih očajanja u čijoj osnovi ne leži romatika osećaja, već
misao, istina. Demon misaonosti u ovom osobenom liričaru više je logičar nego metafizičar.
-------------------------------

BOŽIDAR KOVAČEVIĆ: PREDGOVOR

 Pandurovićeva lirika imala je originalnu notu, naročito shvatanje života i sveta, osobit
izraz koji nije bio onoliko dostupan našem čitaocu koliko Dučićev i Rakićev. Kao i Dis, i
Pandurović je imao sudbinu da neguje intimnu liriku izvesne utančanosti i dubine, da bude polako
otkrivan, da se čitaoci postepeno navikavaju na njegov pesnički rečnik. Njegovu poeziju ceniće
najsuptilniji među čitaocima, a on sam nije bio ni u jednom trenutku banalno savremen. On će
ostati uvek moderan za one koji ne traže spoljašnji blesak forme, frazu, nego suštinu osećanja i
misli.

 ŠTAMPA: 1902. godine izdaje časopis – Pokret. Posle desetak brojeva ovog omladinskog lista,
1904-1905. pravi Književnu nedelju. 1903. pojavljuju se njegove prve pesme u SKG. 1919.
časopis Misao. 1920 Progres, 1924/26 Reč, i na kraju Volja.

 Z B I R K E:
1908. Posmrtne počasti;
1912. Dani i noći;
a ove dve knjige su osnovne zbirke koje se posle stapaju u knjigu Okovani slogovi.
Prvo izdanje sabranih pesama priredila je SKZ - 1921, a najpotpunija je zbirka Stihovi (1935).
Konačan izbor koji je odobrio sam Pandurović nalazi se u izdanju Srpska književnost u 100
knjiga, i dalje se izbor ne sme menjati.

 PESIMISTIČKI STAV: izazvao osudu kritike po modernističkoj noti koja je i Disa i njega
izdvajala od savremenika. Skerlić je odmah udario na Posmrtne počasti (kod druge zbirke menja
stav – pesimizam prešao u filozofsku rezignaciju i duboku melanholiju), ali Bogdan Popović je
mislio drugačije, zapazio je vrednost te poezije shvatajući da njen pesimizam nije poza, kao ni
Rakićev ni Disov, nego da je ukorenjen u vremenu i prilikama. U Antologiju (1910) uneo je upravo
ono što je Skerlić osudio – Svetkovinu. Naš pesimizam između godina 1900 i 1912. bio je
revolucionaran i u njemu je bilo klica preporoda i obnavljanja, jer je to nezadovoljstvo sobom
izazvalo najčudnije snove, težnju za prevazilaženjem, napor da budemo heroji, želju da se
uzdignemo izvan prosečnog života i prosečnih gestova. Pandurovićeva poezija donela je nekoliko
visokih kvaliteta:

 individualizam
 sveže, još neprimećene motive
 jaku i neposrednu emociju
 nove i rafinirane oblike stiha
 neobične i retke ideje (o prošlim stvarima koje večno žive oko nas)
 neuobičajen jezik, nove poetske fluide u odnosima reči (+ nove rime)

PANDUROVIĆ / RAKIĆ: bliži je Rakiću nego Disu, iako postoje i velike razlike. Obojica su u vrlo
intelektualni, ali intelekt ne isključuje osećanja. Takođe, obojica imaju nečega od racionalističkog
načina mišljenja, ali Pandurović pripada finije dekadentnom, manje naivnom pokolenju koje
počinje sumnjati u običan zdrav razum i koje slavi dan silaska s uma – kao UZVIŠENJE
IZNAD OBIČNOG UMA. S Rakićem najdosledniji je pesimista našeg modernog pesništva, i svaka
njegova pesma je fragment jedne jedine ispovesti o bolu života. Kod njega se retko događa da
blesne nada, zračak nekog optimističkog finala u individualnom životu ili neko kolebanje u tom
smislu. Kod obojice ima tri vrste pesama: ljubavnih, misaonih, patriotskih, ali Pandurović ih
jasno ne odvaja: one lako prelaze iz jedne vrste u drugu. Malo je čisto opisnih pesama koje
se zadržavaju na jednom štimungu.

Obojicu približuje i ARTIZAM u pažnji prema stihu i trudu da spoljašnji oblik odgovara
sadržini. Već kod Disa se oseća uticaj Rakićevog stiha, ali kod obojice, Pandurovića i Disa, samo
versifikatorski, a ne i u fluidu koji je originalan kod obojice. Ipak, Pandurović je veći majstor
stiha i uspeo je da izrazi onaj uzdržani ton cerebralnog i intelektualnog, a da se pri tom sve
vreme oseća vrenje osećanja i groznica očajanja. Kao i Rakić, i Pandurović rešava jedan
čudan paradox: krajnji pesimist koji u ljudskom životu vidi samo prolaznost, patnju i zlo,
zahvaljujući talentu daje velike poetske akcente.

 OBNOVA RODOLJUBIVE POEZIJE: i Rakić i Pandurović i Dis učestvuju u tome. Pandurović ne

mogući da izdrži teški stav krajnjeg individualizma i doslednog pesimizma, u otadžbini nalazi onaj
zanos koji će mu zameniti veliku ideju, nadoknaditi razočaranje u život, probuduti veru u svemir,
večnost i lepotu. U pitanju su tonovi rodoljublja s novom sadržinom. Zato njegov pesimizam
nije apsolutan – pesimizam u mikrokosmosu, čovekovog života na zemlji, a ne makrokozma.

 TRANSCEDENTNI OPTIMIZAM: kao čovek i umetnik zastupa neku vrstu transcedentnog

optimizma. Tako se može objasniti i njegova patriotska poezija, jer otadžbina priprda večnosti, na
ne trenutku. Čak i u ljubavnim pesmama on u dragoj traži jednu stalniju i višu lepotu nego
što je krasota tela ili individualne duše. U misaonim pesmama on se nalazi u poentama:
Budući dijalog – pesma koja ima motiv šetnje kroz uspomene koje su postale slama, kroz reči
knjige koje su se izgubile bez traga, ali kraj donosi veru u buduća stoleća u znaku brzine i tehnike
– pomalo futuristički. Ipak, poslednji stih je melanholična, ali impresivna poenta: Ali šta je to što
su nekad zvali s r e ć a?

 O MODERNOJ POEZIJI: „Integralna poezija koja obuhvata i neposredno i posredno iskustvo,

koja ide do dubina instinkta i inspiracije, koja je diferencirana i individualistička i koja... obuhvata
sve i sadrži sve što je iskustvu dato, takva poezija je najprirodnija, najistinitija, najrealnija, večito
interesantna i moderna. Mi pod modernom poezijom podrazumevamo onu koja je uvek
nova. Moderna poezija nije poetska moda, to nisu dela koja privlače pažnju lakoverne i naivne
publike za dan ili dva, za mesec ili godinu... Moderna poezija uvek mora biti interesantna za
svakoga koji joj pristupi: za umetnika, trgovca, mladića i starca, čoveka i ženu, jednom
reči za čoveka”.
-------------------------------------------------------

NOVICA PETKOVIĆ: PREDAVANJA

 Skerlić piše svoju Zarazu pod uticajem knjige Opadanje Maksa Noradua, koja je bila u modi
krajem 19. veka, gde on osuđuje francusku i nemačku poeziju za rasulo i dekadenciju: Bodler,
Rembo, Verlen, navodeći sve žive bolesti za njih, a sam je lekar. Pesma je tu shvaćena kao pojava
u sklopu stanja u celoj kulturi. I. ANDRIĆ je Posmrtne počasti nosio u džepu i često iščitavao. U
Bosni je zbirka bila prihvaćena, doživljavana kod Mladobosanaca kao svoja poezija, jer im je
poimanje smrti bilo blisko. Došla je vreme kada se artistika cenila, a S.P. razbija prošlo, i nema
pravila: u rimi, metru, već donosi najveći broj novina. Naslov nije oksimoron kao kod Bodlera, veća
bukvalno znači to što kazuje.

 IDEALNA DRAGA: najveći prelom – stvarna osoba: umrla glumica Bela Megrilova. Ona je
sahranjena, data crvima, za razliku od Dučića – nema ni lika; Rakića – čulna, ali koja je?
 MOTIV ŽUTIH CRVA – slika stvarnosti. Oni su prvo u očima... odmah Mrtvi plamenovi...
motivi iz flore i faune (vrbeni motivi po Dučiću) – petao, Sa svojima. Trenutak ponoći – bela
boja nema negativnu konotaciju, beli pokrov donosi mrtve duše + htonsko biće + kuknjava:
izaziva ponovljenu moru, na početku i kraju + refren...

 TEMATSKA NOVINA: Sima u poeziju uvodi VOZ - strašna gvozdena ptica koja ga vraća u
detinjstvo, agonalni trenuci kada vidi da nema zavičaja i zavičajne lepote. Voz i stanica – prvi od
ključnih motiva naše avangarde samo kod Sime Pandurovića (u Evropi i Rusiji u simbolizmu,
moderni, akmeizmu).

 MI PO MLADOSTI BOŽIJOJ, DECA OVOG SVETA : programska pesma, novi motivi: presitost
posle ručka, mlohavost (neka živi sumorna misao, uvela, bezvoljna, bez strasti, ravnodušni oci
nemoguće dece), ravnodušnost prema ženama, uspeh u pijanstvu (alkohol tupi živce, ubija
snagu).

 SVETKOVINA: prva je od najboljih i najznačajnija, jer donosi jednu novu oblast, novi OBRT:
suprotnost razuma i onog što nije umno – što predstavlja silazak s uma (ludilo).
Suprotstavljanost ta dva sveta prikazana je stanjem vrhunske ekstaze ljubavi kontra svetu
razumnih i normalnih. Sve ovo je pomeranje granica normalnog i nenormalnog - implicitna
promena i tipa kulture. Silazak s uma – sakralni momenat. Tehnička analiza, dubinska
psihologija vezana je za snove u kojima kerberi spavaju i trensormišu želje: između svesti i mase
želja nalaze se kerberi; SNOVI – transformisane želje. Svetkovasmo otcepljenje... od rana
koje zadaje svet, tj. UM – ŽIVOT, an general.

To je prva pukotina u srpskom pesništvu koje je do tada nacionalno utemeljeno i prikriva

prazninu koju je Sima izneo na videlo. On nastoji da POTRESOM IZBRIŠE SVET: Prošao me strah
od Boga davno... što je u potpunosti ničeanski pogled, a prevodio je i Ničea. Prevazilazi strah,
čežnju, bol, a sve uz pomoć NEMARA koji vodi ka NESEĆANJU, koje je vidar, higijena koja čisti
sve: Higijena nesećanja vida, leči, moj san, savest i duh.... da se svega manje sećam... tako sve
nestaje, sve se baca u zaborav u PRAZNINU – kod Disa vrhuni u Nirvani – kao najbublje NIŠTA.
Praznina počinje da okupira pesnike (Branko Miljković), a takođe tu su i impusli Sartrovog Bića i
ništavila, tj. najava egzistencijalizma. Sve ove pukotine Dis će još više razdvojiti.

NOVO: stihovni plan – dvodelni stih sa cezurom u sredini. O jeseni: 3 dela stiha – 4+4+4, uz
2 cezure kao kod tužbalica Sestre Batrićeve. Niko pre nije koristio stih tužbalice. Tužbalica,
kuknjava koja ima i semantičku vrednost. To je ključ i kod Disa – narativni stil u poeziji Možda
spava 4+4+5.
---------------------------------------------

KARIKATURA+++
MIODRAG PAVLOVIĆ: SVETKOVINA Sime Pandurovića

Tekst prirodne iskrenosti saopšten prirodnim pesničkim izražajnim sredstvima. Pesma ima
karakter i himne i antihimne, gledana u celini daje utisak balade - dvosmislena do parodije.
Poredi ga sa Brehtom i Embionom Jovana Subotića. Sastoji se od 2 PARALELNA TOKA koji se
uzajamno osporavaju:

1. društvo i svet zdravog razuma, s one strane bolničkog zida, svet koji je normalan, ali
izvan sreće i dubine saznanja;
2. par zaljubljenih u bolnici za umobolne, koji ZNA gde je, ali to doživljava kao otkrovenje
sreće, nasuprot životu vođenom pre toga.

Odnos uzajamnog nerazumevnja, parodiranja i sažaljenja je složen. Balada je sigurno

Panduroviću bila daleka kao oblik, jer je negovao diskurzivnu i ispovednu liriku neposrednog
saopštavanja i tačnog formulisanja svojih misli, ili ocrtavanja košmarnih grobljanskih slika...
njegova zbirka je i zbornik varvarizama.

I SEKSTINA:
Bitan je prvi stih Sišli smo s uma u sjajan dan... koji kao da prelazi okvire našeg sluha, kao da je
trenutak koji vodi van granica realnog stvarajući osećaj trijumfa, pravog, jer je mimo sveta. Taj
stih ima karakter otkrovenja. Silaženje s uma upućuje u jedno više i definintivnije saznanje od
kojeg sve počinje da blešti. To je prvi revelatorni akcenat koji se dalje definiše kao jasan prostor,
nov, otvoren, bremenit saznanjem, saglasan sa nečim što je već postojalo u psihi i omogućava
platonovsko prepoznavanje. Ovo otkrovenje se nastavlja u svetkovinu kao produženje novog mesta
što ga je ljubavni par stekao. Svetkovina je otcepljenje od ritma svakodnevice, od logike
koristi i umešnosti. Ali otcepljenje može da znači i psihološko odvajanje, predvajanje, ali i
secesiju od neke ljudske grupe, od jednog načina života. Prva sekstina govori o
domašivanju ideala i vrhovnom zanosu u kojem se spaja ljubavno i intelektualno, sa
patetikom isceljenja, zarastanja rana, spasavanja od tegoba ovog sveta.

II SEKSTINA:
Donosi dramatično suprotstavljene elemente naturalizma koji deluju zbunjujuće i bizarno, i
potvrđuje doslovnost izjave o silaženju s uma. Pandurović uvodi motiv bolnice i mirisa bolničkog
vrta, od kojeg nastaje miris bolnički, u slici šetnje dvoje zaljubljenih za vreme posete bolesnicima.
Ovo stvara polarizaciju napetosti između idealizma i naturalizma koja čas izgleda premostiva, čas
nepovratno razdvojena...

Pandurović je imao elemenata naturalizma i u drugim pesmama ali tradicionalnog tipa: groba,
mrtvaca. Ali, ono što šokira u ovoj pesmi jeste spremnost da subjekt prihvati bolnicu i
bolest kao svoje opredeljenje, jer on je srećan što ga bolnički zid deli od celog sveta i njegove
gužve i buke. Ljubavni par je prihvatio bodlerovski poziv na putovanje, nekud daleko...
 BELA BOJA BOLNICE I KOŠULJA – svetlost ozarenja, koja se gotovo izjednačuje sa
svetlom sjajnog dana silaska s uma. To je svetlost modernog raja, u kojem je obavljen obračun s
profanim svetom svakodnevice i ljudskog društva. Pandurović u najvećem delu poezije peva o
povlačenju u sebe svoje energije iz sveta, o odvajanju, o razočaranju, rezignaciji , o
bliskosti smrti i umrlih, o tome da je u životu sve prošlo, brzo, o mladosti koja je od početka bila
prošlost.

 OSNOVNI STAV: introverzija, povlačenje, regresija, sanjarenje o prošlosti, uzaludnost

svega, odsustvo ciljeva i motiva za aktivno učešće u životu. Sve to je bilo ocenjivano kao
pesimizam i nihilizam. Njegov pesimizam je bio neosporan i dosledan, i kao takav nije mogao da
bude osnova za veliko pesničko delo, a u skladu s tim on je stvorio malo pesničko delo, bez velike
brige za formalni i izražajni sjaj. Njegov osnovni stav izražavao je gađenje na oblike svakodnevnog
života, u samodestruktivnim vizijama, za fizičke aspekte čovečanske smrti.

 NATURALIZAM, može da bude otrežnjujući; povratak principu realnosti, očišćenje od

sanjarskih ideala, spremnost za prisustvo u svetu i pesničkog subjekta i pesničkog dela.
Takođe i najbespomoćnija, najprovalnija sanjarija jednog duha koji ne nalazi vezu sa stvarnošću
zemnog sveta. Svetkovina je velika pesma jer pronalazi nov put regresije libida, nov pravac
psihičke energije pesnika. Ona ukida strah od duhovnog poremećaja, širi domen poetičnog:
SIMBOLOM LUDILA – glorifikuje psihološko odvajanje od svog vremena.

 U T I C A J I: Bodler/Pandurović: razlike su među njima ogromne, pre svega u pesničkoj

tipologiji pa i u stavovima prema problemima poezije. Pandurović je povučen, tih, rezignantan,
Bodler zvučan, glasan, agresivan, aktivan u izazovima. Bodler napada okolinu, Pandurović se
rezignantno povlači. Bodler je ipak frustriran, pogođen, izvan svog vremena, zagledan u estetski
ideal poezije. Toga nema kod Pandurovića – kod njega se estetski ideal lomi, pesma se vraća u
prirodnu konverzacionu dikciju. Ne traži se lepota reči, niti ukrasi, samo spontansot pesničkog
kazivanja u muzici prepuštenoj intuiciji i slučaju. Ipak, među njima postoji homologija – obojica su
regresivne psihološke pojave. Pandurović/Ekspresionisti: opsesivno bavljenje temom smrti,
moderni i gradski pesmimizam doveden do ekstremiteta, i tu oslonjen na dimenzije kosmičnosti.
Sličnosti sa Gotfidom Benom (pesma o šetnji kroz baraku obolelih od raka). Tema smrti, tj.
mrtvaca, opsedala je ekspresioniste. Oni su generalno imali jaku imažističku tendenciju: oni svi
iznalaze neočekivane slike, naprežu vizuelnu imaginaciju i zatežu do krajnjih granica i kroz nju
napinju sve nerve čitalaca. Kod Pandurovića nema te imaginativne prenadraženosti. On je veran
svom osnovnom tonu, koji je za njega zaista vid bivanja u svetu. Misao na smrt ga neprestano
oslobađa obaveza, dezangažuje, raskida mu životnu upletenost i smanjuje estetsku
ambiciju. Takođe, Pandurović je prethodan ekspresionizmu! Koji započinje 1911. godine.

 Silazak s uma je ekstaza neke vrste ljubavnog izbezumljenja – više od polovine pesme čita
se kao ljubavna pesma. Subjekat se ljubavno udvaja i sve je šetnja kroz svet idile ostvarenog
osećanja ljubavi, zbog kojeg smo s uma silšli slaveći osećanja ta... M o t i v s r c a – izoritmija
srčanog rada, spojenost ljubavnika, prevazilaženje okvira ne samo društvenih nego i materijalnog
kosmosa – predali smo se srcu, sišavši s uma! LJUBAV – NEUMRLI ZNAK.
 DRUGA OSOVINA: kazuje osećanja različita i suprotna od ljubavnih – tu se govori o
odnosu ljubavnog para prema drugima, o jazu i udaljenosti nastalim između njih i okoline, društva
– gomila sveta gleda u otcepljene, otuđene, ljubavnike – i tu je parodija ljubavne idile jer se ona
smešta u realnu okvir, bolničkog, gde se sjatila masa sveta: ljubavnici imaju publiku s kojojm ne
mogu da opšte. SATIRIČNO, IRONIČNO, PARODIJSKO: naznačuje se moguća agresija
ljubavnika prema bivšoj okolini, sada na domaku ruke.

 Suprotstavljenost dva tematska toka - do potkraj pesme oni teku u jasnoj antitezi, pa je
poslednji stih o suzama u očima publike iznenađenje. Barijera je u svakom slučaju prevaziđena,
bilo da je tronuće ili sažaljenje – to je povratak osećajnosti, bliskosti, kao katarza. Ovde se
konstituiše drugi subjekt pesme: dvoje zaljubljenih pristaju da budu gledani i sagledani do
kraja da bi se javili ne kao prisustvo i osećanje, nego i na višem stupnju: kao simbol sopstvene
ljubavi.

 TOPOS POLUDELOG PARA / DEVOJKE: više je iz dramske literature (Hamlet). Pitanje: da li

je ona predvorje, predstadijum motiva mrtve drage? Da li je ona Ofelija ili proročica Kasandra? Da
li je ludilo predvorje smrti? LUDILO JE PROBOJ: ka višim sferama, ako se posmatra iz osnovice
smrti i uništenja, veliki proboj ka višim oblicima života. Ono probija krug melanholične
umrtvljenosti. U tom smislu Svetkovina zaista jeste optimistična i lekovita pesma.
-------------------------------------------------------------

DERETIĆ: ISTORIJA

 Pandurović je prošao kroz školu francuskog simbolizma, a od svih pesnika najbliži mu je bio
Bodler. Poznavao je nemačku pesimističku filozofiju (Šopenhauera), koja je uticala na njegov
pesimizam i sklonost k racionalnom načinu mišljenja. ODLIKE PESIMIZMA: racionalnost i
intelektualnost, logika i jasnoća. Trezven i hladan, bez nejasnosti, bez iracionalnih težnji,
izrazio je racionalnu jezu pred zlom u svetu – svemoćno, neograničeno, sveobuhvatno i
sveprodiruće – koje zahvata i ljubav i društvo i život. Formalno ostaje u granicama parnasizma,
sadržinski otvara nove vidike.

 Mi, po milosti božijoj, deca ovog veka – gorka je i ironična, i u savremenosti pronalazi
samo sumornu misao, zamagljen pogled, odricanje nemo, čežnju svelu, strast što je buktala i koje
sada nije. Tamnica, kao jedna od osnovnih slika epohe, kod njega ima čulnu opipljivost, s
njenih zidova sliva se memla i meša s njegovim suzama.

 ZABORAV: vrhunac intelektualne askeze: Potres – konačno savladava bol i postiže

spokojstvo ali po cenu gašenja osećanja, iščeznuća u lekovitom nesećanju – higijena
nesećanja. On u zaboravu nalazi jedino utočište, oslobođenost od groznice života, tišinu i
spokojstvo nebića.
 Svetkovina – slavi ludilo kao oslobođenje od okova u koje je čovek bačen svojim rođenjem.
Ova pesma podseća na Sterijin Spomen jednom s uma sišavšem, gde se bezumlje slavi kao
najveća sreća, kao jedini način da se bude pošteđen od bolova i nepravdi sveta. Sumorno
bolničko raspoloženje, osećanje opšteg rasula i propadanja dobilo je najpotpuniji izraz u
ljubavnoj lirici, gde se javlja kao kontrast ljubavi shvaćenoj na tradicionalni, romantičarski način.

 LJUBAV: uvek povezana sa smrću i raspadanjem. Ona se nalazi u prošlosti kao i sve što
vredi, s one strane granice koja deli život od smrti. Pandurović je grobar ljubavi. On sahranjuje
redom sve, pa i voljenu ženu. MRTVA DRAGA – ona je kod Pandurovića stvarno mrtva, ona nije
na nebu, među zvazdama, nego u grobu, sva u jezivom raspadanju. Vizija grobnog mraka data
je jasno, precizno, odmereno i hladno, i izaziva jezu.

 RODOLJUBIVA: izvanredan rodoljubivi pesnik; Rodna gruda – duboko misaona, bez ijedne
reči patriotske emfaze, jednostavna, istinski lirična. Jedina ljubav koja ne čili jeste ljubav prema
domovini. Dah života, vere i nade: Dositej, Zora nadanja, Vojnički rastanak, Stari ratnici, San
naroda, Beograd u ropstvu... Znatno uticao na Tina Ujevića i Ivu Anrdića, a Matoš ga je smatrao za
najdubljeg i najznačajnijeg pesnika moderne.
-----------------------------------------------------------------------

ZORAN GAVRILOVIĆ: Sima Pandurović

Ono što je mutno započeto sa Vojislavom – prersatanje poezije iz deklamatorstva, patetike i

emfaze u odnose prema svetu i čoveku, moderno isticanje poetske ličnosti sa svim njenim
problemima i asocijacijama u prvi plan; vezivanje naše poezije za senzibilitet zapadne tradicije,
ranije nepoznata ironija, pesimizam, čulnost i simbolika, racionalnost i uzdržanost forme – svoj
konačan oblik dobilo je kod Pandurovića.

Ipak Dis je bio začetnik nove struje modernizma koja nalazi svoj odjek kod poslednjih modernista –
Crnjanskog. Zato je Pandurović bio blizi Rakiću, jer je ono njegovo najkarakterističnije –
pesimizam i strah od smrti – razvio u bujan i otrovan cvet. Pandurović je otvoreno sišao u svet
bolova, ali u registru emotivno suženom, a racionalno produženom, u odnosu na Rakića koji
je obratan. Kod Sime logika i jasnoća su dominantni, i onda kada peva o ludilu. Iz njegove
intelektualističke poezije sumorno veje odricanje, ili, još sumornije, jasno i racionalno odzvanja
negacija života, bespoštedno, potpuno. To više nije bio Rakićev surovi stoicizam i njegova vera u
život i mladost, uprkos bolovima.

Svest o sopstvenoj bedi, perverzno zadovoljstvo zbog sopstvenog jada značila je uvođenje
u srpsku poeziju jednog novog kvaliteta, jedne nepoznate, cinične sumornosti. Po tome je on
najviše bio bodlerovac – po opevanju smrti punom hladnoćom ironije. Pandurovićev doživljaj
sveta – uvek filtriran kroz intelekt: ali sama struktura doživljaja, ona emocija koja leži iza
jasno raspoređenih pojmova i stihova, malog je intenziteta, smrznuta je i onda kada je
izražena zvučnim i teškim slikama.
Taj niski intenzitet emocije omogućio je da i pred najcrnjom slikom raspadanja poezija sačuva
izvesnu nadmoćnost koja ublažava opštu atmosferu. Opšte zlo – konkretan pesnikov svet u kome
je ostvario svoju najvišu meru.

 LJUBAV: zlo se najviše ispoljavalo kao svoja antiteza – u ljubavi. Tu se on najpogdnije

susreće sa raspadanjem i prolaznošću. Ljubav nije svetao trenutak radosti, ona nikada kao da ne
postoji u sadašnjosti, već se doživljava kao nešto minulo i propalo, ili će tek biti i opet propasti.
Ljubav je uvek u tragičnom sudaranju sa smrću. Propada i nestaje, ali odlazi u snoviđenje i
halucinaciju raspadanja s one strane života.

 OTVORENA NEGACIJA SADAŠNJOSTI – naginjanje ka prošlosti, ispod dana koji iščezavaju

ostaje intelektualno miranje s nužnošću. Ničega više nema posle smrti, ljubav postaje bolna
uspomena, a čovek jedino može rezignantno da sačuva dostojanstvo. On je miran u svojoj tamnici
i perverzno zadovoljan. Među ljudima on se brzo rastuži i umori, a onda ide natrad u crnu tišinu
svesnog mirenja sa potpunom otuđenošću. On je prvi raskrstio sa svakim otporon i buntom.
Izdvaja pesmu Potres kao primer velikog savlađivanja jednog očajanja. Ipak sve to je
zaobišao Dis, Nirvanom.