Писци који припадају идејама просвећености, али ово су писци барокног стила.

Он је изразито
религиозно оријентисан и велики је утицај контрареформације у западним земљама, у словенским
земљама се тај стил лепо ослања на традицију средњег века, нарочито у српској књижевности за
који је средњи век скорашња појава, релативно. У том смислу са једне стране посматрамо
идеолошку инспирацију барока која је везана за религиозно осећање и са друге стране се
суочавамо са појавом карактеристичном за цео словенски свет, а не само српску књижевност, а то
је идеја барокног стила и идеја посвећености. Са обзиром на секуларну оријентисаност
просвећености ова комбинација се може учинити необично. Али код јована рајића она се јавља у
облику црквене просвећености. Да ли је термин црквена просвећеност на било који начин
кореспондентан са оним што смо говорили о канту? Рајић написао катихизис за 17 дана на
аустроугарску наредбу. Рајић као борац за православне циљеве. Пресудан утицај на његов духовни
развој имала је кијевска академија где је он слушао теофана прокоповича. Он је творац духовног
регуламента којимј је петар велики подредио цркву држави. Он је често био оптуживан за
лутеранство. Имао је прелазак у протестантизам и враћан је у православље. Теофан прокопович је
био близак либералним тенденцијама.

Прокопович о чланку како треба васпитавати децу - поступак којим он показује да је откривена
религија изнад природне је сасвим рационалистички. Он каже да не постоји књига старија од
библије, овај чланак можемо узети као неку врсту метафоре мишљења црквене просвећености.
Она полази од хришћанске вере и нема идеје уопште да се кантовска идеја ослобађања ауторитета
уклопи у ово. Али ово подразумева коришћење разума да би се верско питање показало. Ова
религијска просвећеност је нешто што не заслужује да до краја добије име просвећености, а
можда ни име религије јер тражи нешто и више доказа него што би чиста и непомућена верза
зхтевала. Ако се сетимо да се у историји просвећености говори о томе да је мали број аутора који
просвећеност доживљавају на кантов начин, а велики је број оних који просвћеност доживљавају
као повећавање рационализације и нагомилавање знања. Медијација између ауторитета вере и
слободна употреба разума код рајића и офрелина.

Рајићева песма кантово помињаније смерти - Кант је песма намењена певању у цркви. Свака
строфа има неку идеју. Прва строфа је како су сви пред њом једнаки. Друга строфа говорио о
онима који су на власти и они су изложени срмти. Трећа је о свештеницима, четврта о умнима који
су исти као безумни. Пета овојницима и на крају када се говори о смрти је да не штеди ни децу.
Последња строфа је општа и не везује се за ону прву и једина се чиста савест не боји смрти и она је
једина неповрдива. Типична барокна слика стратификације друштва. Оно што је још увек
утемељено на разлици између категорија људи. Код орфелина се унутар живота превазилази
разлика која постоји међу људима, он каже да је знање свима потребно. Овде рајић каже да
постоји хијерархија друштва и она је нешто што је вечито, али насупрот томе што је од овога света
постоји нешто што је изван овога света, а оно што је за вечност то је савест. Једино што нас у овом
свету може сачувати за вечност је савест, а наша позиција је мање важна. Рајић је по одржавању
поретка врло традиционалан. Будућност као света палата - хришћанска есхатолошка визија - у
категорији осамнаестог века се одивја у категоријама прошлости без обзира што говори о
будућности - будућност где време треба надићи. Не нешто што ће доћи и што је после.
Не може се говорити о егзистенцијалном односу према смрти зато што је егзистенција постављена
изван себе. Не постоји проблематизација унутар времена и поставља се питање о садашњости.
Венцловић је у већој мери заинтересован за ту садашњост, мада је и он за њу заинтересован
према критеријумима прошлости. Код канта нема лирског ја већ постоји епски приказ (3 ликце)
зато што је смрт општа ствар јер онај који о смрти говори појављује се као део општег човечанства.
У потпуности барокна песма. Са друге стране тренодија има лирског субјекта. Дуго се није знало ко
је њен аутор, али решење је било да је у акростиху захарија орфелин био.

У тренодији нема трансценденције и нема ни кола среће зато што би то подразумевало да ово
лирско ја дели судбину са свим људима. Свако од нас може да буде и горе и доле. Овај лирски
субјекат себе поставља као потпуно изузетног. Он каже у 11 - постоји ли ико ко је несрећан као ја
читавог живота? Да ли постоји још неко као што сам ја? Тамо је добро, извандредно и лепо је
живети где мене нема, а где ја дођем и вратим се, злоба је неминовна. Ја одјекује са снагом која
ће се појавити тек романтичара. Ја је постављено у центар ствари и постоји још неколико важних
аспеката а то је питање среће. Среће има, али је нема за мене, где год дођем срећа му измакне.
Овде се права срећа поставља унутар света. Митар је постојан у својој вери и живи окружен
мржњом док фарисеји живе срећно. Ова десета строфа је једино место на којем ми видимо појаву
трансцеденције и поглед ка трансцендентном. Трансценднеције има и постоји нешто изнад овог
света, али нам вера у то и постојаност у вишу норму неће донети никакву срећу нити ишта друго.
Да ли би митар као лирски субјекат уопште могао да напише тренодију. Овде се карикатурално
говорићи изражава жеља да се буде фарисеј. Неделотворност религиозности у свету. Код рајића је
сва драма између овог и оног света и посматрају се ствари по вертикали. У овој песми духовне
вертикале нема, све је у хоризонтали, све је унутар света и кретање кроз свет је оно што је важно и
проблематично. Тешко је говорити ако књижевноисторијски посматрамо. У срспкој култури 60
година 18 века упоредо постоје ова два погледа на свет, типично барокна религиозност у катну.
Елементи рационализма која ће се касније појавити код рајића. Са једне стране барокна
религиозност рајићева и са друге стране кретање које треба да постави и „ја“ . Овде треба
обратити пажњу на прве строфе тренодије и њен наслов (тужбалица човека који је отишао у свет и
сви и најближи су га презрели). Моменат изласка, одласка, напуштања, било би нешто што је
заједичко катовој визији просвећености као изласка из малолетности. Шта је метафора рођења?
Да ли се под рођењем посматра одлазак у свет? Кореспондира не само са насловом песме него и
са целим њеним смислом ово тумачење. Овде се ради о томе д ачовек креће у свет, а од њега све
бежи зато што је он изузетан и он је ја. Он не иде у стари свет где би могао да пронађе своје место,
већ жели да у том свету какав јесте пронађе место по новим правилима. Оно што не може да овај
излазак окарактерише као излазак из стања самоскривљене незрелости зато што овде има
носталгије за светом, цела песма је томе посвећена, како освојити песму за светом, оно што
субјекту измиче је оно за чиме он чезне. Сложен однос напуштања света и жаљења за светом. Он
би хтео да задржи индивидуалност у свету који још за то није псреман. Први пут се у новој српској
књижевности појавуљје лирски субјекат који себе не дефинише на бази традиције,
трансценденције или било какве идеологије већ на бази чистог ја, али који заправо не зна шта да
ради са тим ја. И управо то, бити ја, у свету доноси беду, али чезнуће за срећом у свету показује да
се то ја не може до краја прихватити и не може се стајати уз своје ја. У томе је разлика код
орфелина и код јакшића (ја сам стена). Овде је рађање субјекта који не може себе до краја да
прихвати као темељ ехзистенције. Како би овај субјекат читао кант? Па онако како је однос према
тој ствари дефинисан у десетој строфи. Однос између фаристеја и митра који каже да постоји
трансценденција која за њега није важна. Врста двосмислености која је обележила после и његово
даље стваралаштво. Осим песама које говоре о субјективности било би добро да се размисли о
песмама о којима и рајић и орфелин дотичу питање политичког статуса српског народа.

Следећи час - бој змаја с орлови, горестни плач, плач сербији и рајић и они текстови и рајићева
песма