Развој стиха у српској књижевности 18 и 19 века

Наслов како изговарати стихове позајмљен је из једног текста Валерија. Он је оставио значајан траг
у бројним дисциплинама и постављајући питање како изговарати стихове он нас поставља у срце
расправе. Он каже да је то заиста тугаљив предмет и све што се односи на песништво је тешко и
сви они који се у то мешају извандредно су раздражљиви и ту може бескрајно да се препире....

Први услов да се добро изговоре стихови јесте да се разуме оно што они нису и заправо каква их
огромна разлика одваја од обичног говора. Да бисмо добро изговорили стихове морамо најпре
разумети да они нису обичан говор. Реч једноставна и обична, она која служи нечему, која лети
свом значењу, свом преводу чистоумном и ту нестаје и ишчезава као клица у јајету које оплоди.
Стих није исто што и проза, односно песнички говор је нешто сасвим различито од обичног говора,
односно песнички језик је нешто сасвим различито од природног језика. Порекло термина и
његова употреба сежу у време када се књижевност превасходно називала поезијом или песничком
уметношћу њиме се не означава само употреба природног језика у стиху или у поезији него
уопште употреба језика у свим врстама књижевих текстова па ћемо рећи да су представници
епског, драмског и лирског песништва сви представници везани за антички период и у том смислу
није реч о томе да је пенисчки језик само онај који се користи у стиху. Природни језик је за
уметност речи једна врста медијума. У том смислу се често каже да се у књижевности уметнички
обликује језичко то јест вербално градиво. Обликује се говорни низ јер оно што називамо
књижевним делом пре свега је дато као говорни низ одређене дужине. Стога није чудно што се
уметнички статус књижевног текста у стиху углавном није никада ни порицао. Вероватно стога што
се баш у стиху врло лако разазнаје другачија и особена организација говорног низа која се и
доживљава и тумачи као уметничко обликовање језичког градива.

Бранко радичевић

Катрен, строфичко уређење стихова које подразумева да се строфа посматра као целина. Четири
стиха, строфа, организација реченица. Инверзија елемената која има везе са синтаксичко
интонационом структуром код новице петковића. Унутар организације ове строфе веома су важни
интонациони синтаксички елементи и пребацивање говорног низа у песнички низ који се заснива
на принципима протазе и аподозе (ко узме кајаћеш се, ко не узме кајаће се). У обичном поретку
постоји спо а у стиховном постоји извртање поретка - синтаксички хијазам - моја млада рука - рука
моја млада. Почетак и крај као места појачаног интонационог, синтаксичког и семантичког набоја.

Свака реченица носи у себи један нов другачији семантички предлог. То се постиже повећавањем
етропије у оквиру реченице.

Ентропија - мера неуређености система - супротно њој је ектропија - мера уређености система. У
теорији информације мера неодређености је мера непредвидивости при избору и комбиновању
комуникационих јединица у процесу комуникације. Ако се смањује број јединица ентропија се
смањује. Сваки комуникациони систем има ограничен број јединица и скуп правила које садржи.
Кад тога не би било онда би било могуће да се било која јединица која припада неком систему са
подједнаком вероватноћом може појавити на било коме месту. Максимална ентропија и
максимална неодређености релативна ентропија - умањена неодређеност. Ако се унутар
одређеног силабичког и версификацијског система се уређује синтаксички и силабички низ. У
нашем класицизму постоји насиље над језиком зато што српски не може да се уклопи у римске
стопе и онда се осећа проблем у версификацији.

Терминолошко одређење и класификације

Важно је истаћи да се често синонимно користе термини версификација и метрика. Наш термин
који настаје укрштањем славеносрпског и рускословенског и остало - стихотвореније (јован
суботић 1845 објављује „наука о српском стихотворенију“) - како се праве стихови. Назив је остао
исти, версификација од латинског версус што значи окретање или враћање пера на нов почетак
којим се означава стих, или метрика и то због тога што је постојало античко уверење да се стихови
праве, намештају према некој устаљеној мери и размери (грчка реч метрон = мера). Три
версификацијска система - квантитативна, силабичка и тонкса. Дужина слога, број слогова и
нагласак. Често се силабичка и тонска јављају удружено и јавља се силабичко-тонска
версификација (бранко радичевић). Христић пишући о односу стерије и радичевића (1954 даворије
стерија и 48 песме радичевића) каже да је стерија поета доктус чија се поезија чита за разлику од
бранка чија се поезија пева. Квантитативна версификација везана за античко, класично,
стваралаштво, развило се у старој грчкој и негована у латинској и терминологија је тада развијена.
Мора - дужина трајања изговора кратког слога, мерна јединица. Теза - кратка и траје једну мору,
арза - дуги слог што значи подизање од грчког арсис. Знак за арзу је макрон - црта, и бреве за тезу -
означава кратко (тесис - постајање и спуштање). Основна ритмичко мелодијска јединица стопа
састојала се од два или више слога тако да је њима однос арзе и тезе непромењен и било је
тридесетак врста стопи. Пирих uu, јамб u-, трохeј -u и спондеј --

Дактил-uu , амфибрах, анапест, трибрах... триметар, тетраметар, пентаметар, хексаметар. Према

броју и врсти стопа разликовали су се и стихови.

Каталектички стих - стих у којем један слог ипак недостаје

Хиперкаталектички стих - стих у којем постоји један слог више

Акаталектички стих - стих у којем је све пропагирано доследно

Цезура стална граница међу речима иза неког слога, доследно пропагирана у свим стиховима
једне песме. Асиметрични епски десетерац.

Силабичко тонски систем - инсистирање на сталном борју слогова и инсистирању на томе да

природни нагласак речи добија ритмичку улогу. Понављање комбинација слогова зове се стопа и
арха и теза су ознаке за наглашен и ненаглашен.

Пољски тринаестерац - пољски тринаестерац је као што само име каже стих од тринаест слогова.
Цезура се појављује после седмог слога. Но и сами синови моји веће стали // јогунасти свирепи и
тугу ми дали. Често се у првој половини ово седам дели на четири и три. Често се пољски
тринаестерац појављује у разломљеном облику и то је облик дистиха и то прво 7 па 6. У руском
песништву дошао је из пољске књижевности одакле је стигоа под утицајем латинске
средњевековне поезије и једног типа стиха те поезије који се звао голијардски стих. Код нас се
први пут појављује у 17. Веку 1649, али је право време његовог процвата наш 18 век и тада је то
главни стих српског барокног песништва. Он ће се касније јављати и код песника српског
класицизма (стерија) јер је то стих који је пратио историозофску тему па је био присутан и код
деветнаестовековних песника. Такође ће се појавити и код змаја у песмама за децу. Пољски
тринаестерац има такозвану женску клаузулу - завршава се са ненаглашеним слогом. Испред
последњег слога посотји један наглашен слог. То омогућује женску риму. Захарије орфелин који
припада тонској версификацији и зове се мелодија к пролећу.