Систематизација књижевнотеоријских појмова

Избор из вежбања у оквиру припремне наставе и подсетници

I ПОЕЗИЈА

1. Васко Попа
ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ
Очију твојих да није
Не би било неба
У малом нашем стану

Смеха твога да нема

Зидови не би никад
Из очију нестајали

Славуја твојих да није

Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није

Сунце не би никад
У сну нашем преноћило
(из збирке песама Кора, 1953)

А) Одреди врсту строфе ове песме.

Б) Издвој и објасни најмање две стилске фигуре заступљене у овој песми.

Одговори: а) терцет; б) градација, метонимија и др.

*Подсетник:

Строфа: терцет
*упамти: терцет ≠ терцина (терцина је врста лирске песме сачињена од терцета – строфа од по 3
стиха)
Врсте строфа
критеријум: број стихова
дистих, терцет, катрен
Врсте стихова
критеријум: број слогова у стиху
осмерац, десетерац (епски и лирски), једанаестерац, дванаестерац; симетрични дванаестерац
(александринац)
*Мили боже, (II) чуда великога!
*„Виторог се месец (II) заплео у грању
Старих кестенова...” (Јован Дучић, Село)

2.Одреди врсту риме према дистрибуцији у првој строфи песме Село Јована Дучића:

Виторог се месец заплео у грању

Старих кестенова; ноћ светла и плава.
Ко немирна савест што први пут спава,
Тако спава море у немом блистању.

Овде: према дистрибуцији: обгрљена рима (сети се паралелне и укрштене риме)

*Подсетник
Према критеријуму рода: женска рима (гласовно подударање у два слога); сети се мушке и
дактилске риме
*леонинска рима : „Немо поток бежи – ко зна куда тежи!” (Ђура Јакшић, Вече)
Улога риме: еуфоничка улога, метричка улога (означавање краја стиха, интонационо-
ритмичко заокруживање стиха и организовања у строфе; као фактор организације стихова
рима успоставља различите формалне обрасце (схеме римовања).

3. Којој врсти (тачније, којим врстама) лирских песама припада песма Село Јована
Дучића?
А) према формалном обрасцу.
Б) према тематско-мотивском критеријуму.

А) према формалном обрасцу: сонет

(традиционалне лирске врсте утврђеног метричког обрасца: класичне античке лирске
врсте – химна, ода, дитирамб, елегија, епиграм, епистола и др.; предренесансне и
ренесансне лирске врсте: сонет, мадригал, сонетни венац...)
Село: сонет, схема: абба, абба, аба бцц
Б) према тематско-мотивском критеријуму:
Дескриптивна песма, мисаона песма
4. Уради метричку схему прве строфе песме Село Јована Дучића.

Подсетник:
I Направити версификацијску схему лирске песме:
1. приказати распоред наглашених () и ненаглашених (U) слогова за сваки стих у
песми, означити границе између акценатских целина, означити цезуру.
2. Означити акценатске целине бројевима (нпр. 3+2 II 3+2)

II Анализа метричке схеме песме (језичко-ритмичких сигнала):

Анализа ритма песме=анализа слога, акцента, акценатских целина, цезуре, риме,
стилских фигура (нарочито лирских паралелизама: анафора, епифора, симплока).
-метричке констатне, метричке доминанте, ритмичка тенденција (најчешће јампска или
трохејска)

Стопе: трохеј (―U), јамб (U—) и дактил (—UU)

Кључни појмови: версификација и системи версификације; стих (везани и слободни);

строфа; лирска песма; композициона структура лирске песме; песничка слика. Песнички
језик: сликовитост (конкретност), емоционалност, симболичност, преображај значења,
ритмичност, хармоничност. (стилске фигуре): метафора, метонимија, синегдоха, парадокс,
алузија, апострофа, реторско питање, инверзија, елипса, асиндет, полисиндет, анафора,
епифора, симплоха, ономатопеја, алитерација, асонанца, епитет, поређење,
персонификација, хипербола, градација, антитеза, симбол, алегорија, иронија, сарказам.

5. а) О којој књижевној врсти је реч: првобитно је означавала сваку певану песму, а

онда је почела да означава песму упућену или посвећену неком божанству,
прецима, натприродним феноменима, с емфатичким тоном дивљења и обожавања.
Од 19. века означава свечану песму која је прихваћена као израз колективног
патриотског осећања целог народа.
• Реч је о ____________________.
б) О којој књижевној врсти је реч: кратка и формално углачана песма од свега неколико
стихова у којој се на духовит и бридак начин коментаришу друштвене појаве, људске мане
или лоши поступци. Удружује сатирички тон са рефлексијом о људима, друштву или
животу, а по правилу је усмерена ка неочекиваној, духовитој поенти.
• Реч је о __________________________:

(химна; епиграм)
5. Лирско-епске врсте:

Подсетник:

О поеми најпре треба да знате да се у Речнику књижевних термина одређује као обимнија
песма у којој се преплићу елементи лирске поезије (нпр. непосредни лирски искази) са
елементима епске поезије (наративним елементом, развијеном фабулом). Прецизирати спој
лирског и епског у поеми (епска песма+лирски пасажи, што резултује низом слабо
повезаних песничких слика; или пак прекидање епског излагања уметањем личних
размишљања и емоција исказаних у првом лицу, који понекад немају везе са личностима и
догађајима у делу, већ су у функцији изражавања општег расположења (лирског) субјекта у
датом тренутку).
1. пример за ово су почеци и завршеци Радичевићевих поема, нпр. Гојка. Они
представљају чист лирски израз расположења;
2. Или, нпр. песници романтичари који су писали поеме – Бајрон, Пушкин,
Љермонтов поему организују као дужу песму у стиху која почива на фабули,
где се приповеда о неком догађају или лику у трећем лицу, али је песнички
израз прожет јаком осећајношћу, што целој песми даје изразито лирски тон.
Управо наративни елемент у поеми омогућава продужавање лирског
расположења и лирског израза.

Балада у ПИСАНОЈ књижевности (Речник књижевних термина, одредница

„балада“):
И даље се инсистира на обједињавању три изражајне могућности – епског,
лирског и драмског у балади.
Предмет баладе – личност, њена дела, збивање – треба да буду предочени тако
да узбуђују читаочеву уобразиљу и дух, што нас упућује на лирску
компоненту балада.
Гете је, говорећи о карактеристикама балада, истакао да оне треба да садрже у
себи нешто тајанствено, али тако да оно произилази из начина приповедања,
не из грађе.
*Вук Караџић је народне баладе убројао у „песме на међи“, „ни јуначке, ни женске“, чија
је техника казивање у трећем лицу (сродност са епским народним песмама), а радња је
прожета емоцијама. Балада често садржи и драмски елеменат: дијалог или монолог који
откривају сукобе страсти и нарави јунака.
• Занимљивост: међу нашим народним баладама, најбројније су оне о сукобима
између крвно или емотивно везаних људи, те се сукоби најчешће одигравају
на релацији појединац – породица (ауторитет, чувар патријархалног морала) и
љубав – мржња.
• Још неки примери: Колриџ, „Балада о старом морнару”, Добриша Цесарић,
„Балада из предграђа”, Стеван Раичковић, „Балада о предвечерју” и др.
 Романса: Речник књижевних термина: епско-лирска (народна или уметничка)
песма, по карактеру ведра, често хуморна, са изненадним преокретима у
радњи и често неочекиваним решењем.
• Једна од најчешћих тема романси је љубав, и то чулна, еротска. Слика жене
у романси је реалистичка, неидеализована.
• После наглашено драматичног заплета, расплет разноликих љубавних
доживљаја у романси, по правилу, јесте срећан.
• Поента ових песама које славе љубав је духовита, неочекивана, често
изненађујућа.
• Као врста епско-лирских песама, по пореклу је везана за Шпанију, односно за
шпанске народне песме које су, углавном у осмерцу, певале о јунацима који се
боре и гину за веру, част, домовину, љубав. У Шпанији су сакупљене и
објављене већ 1600. године у збирци Романсеро; брзо су постале популарне у
целој Европи.
• Уметничка романса: Лопе де Вега, Федерико Гарсија Лорка, Цигански
романсеро.

II ПРОЗА

1. „- Било ми је - вели - онда девет година. Ни сам се не сећам свега баш натанко. Причаћу
вам колико сам запамтио. И моја од мене старија сестра зна за то, а мој млађи брат баш
ништа. Нисам пао на теме да му казујем!
Мени је мати причала много штошта кад сам одрастао па је запиткивао. Отац, наравно,
никад ни словца!
Он, тј. мој отац, носио се, разуме се, турски. Чисто га гледам како се облачи: џемадан од
црвене кадифе с неколико катова златна гајтана; поврх њега ћурче од зелене чохе. Силај
ишаран златом, за њега заденута једна харбија с дршком од слонове кости, и један ножић
са сребрним цагријама и с дршком од слонове кости. Поврх силаја транболос, па ресе од
њега бију по левом боку. Чакшире са свиленим гајтаном и бућметом, па широки пачалуци
прекрилили до пола ногу у белој чарапи и плитким ципелама. На главу тури тунос, па га
мало накриви на леву страну, у рукама му абонос-чибук с такумом од ћилибара, а с десне
стране под појас подвучена, златом и ђинђувама извезена дуванкеса. Прави кицош!” (Лаза
Лазаревић, Први пут с оцем на јутрење)

Задатак: одреди приповедаче и облике приповедања у овом одломку.

2 приповедача: оквирни (хетеродијегетички; ван приче) и унутрашњи (хомодијегетички;

Миша, припада причи и обликован је као лик; приповедачке функције унутрашњег
приповедача Мише: приповедач – сведок, приповедач – извештач, приповедач – морални
судија)
нарација; опис (портрет)

Анализа приповедача (оног ко приповеда, односно, приповедног „гласа”) подразумева описивање његове
природе и функције према следећим критеријумима:

-присуство приповедача у причи: хомодијегетички (приповедач који, као један од ликова, учествује у причи
коју приповеда), хетеродијегетички (приповедач не припада причи коју приповеда), екстрадијегетички.

-лице: приповедач у првом лицу (ја-форма) и његове приповедачке функције (сведок, посматрач – хроничар,
извештач, лик – учесник, главни лик (протагониста; у том случају се употребљава термин аутодијегетички,
јер приповедач приповеда о сопственом животу), коментатор, морални судија и др.), приповедач у трећем
лицу (он-форма); ти-приповедач (чију смо варијанту анализирали на примеру приповетке „Увела ружа“:
приповедање са унутрашњим наратером (који је, уједно, протагониста приче).

Са критеријумом лица можемо повезати критеријум приповедачевог „знања”: „знање” приповедача у трећем
лицу се може кретати од „ока камере“, до свезнања (тј. до свезнајућег). У вези са ја-формом треба
разматрати колика је дистанцираност приповедача од времена описаних збивања, односно однос између
приповедног „ја” и доживљајног „ја”. Најкраћи размак је код дневничког записа, а даљи код мемоарског
посматрања минулог доба.

-видљивост (перцептибилност): да ли приповедач ситуације и догађаје предочава са више од минимума

приповедачког посредовања? Приповедач никада није сасвим невидљив, осим у романима тока свести (нпр.
Госпођа Даловеј Вирџиније Вулф).

-субјективност/објективност: да ли приповедач коментарише и процењује оно што приповеда, или се

потпуно ограничава на безлично регистровање опажаног уз уклањање свих знакова приповедачевог
посредовања, приликом чега се нарација често претапа у унутрашњи монолог, доживљени говор или ток
свести.

-поузданост: главни извори приповедачеве непоузданости су ограниченост његовог знања, лична уплетеност
у догађаје и проблематичност његовог система вредности.

2. Одреди облик приповедања у оследећем одломку:

„Pazarni dan u kasabi pun je svakojakih šumova i zvukova, rike goveda, blejanja stoke, poslovne
vike i ljudskih dozivanja. Ali iznad svega toga čuje se kroz glavnu čaršiju metalni zvuk; to
seljaci pazaruju i probaju kose kuckajući njima o kamene pragove magaza.
Dan, dan, dan… cin, cin… ten, ten!
Tako povazdan odjekuje čaršijom.”
Ivo Andrić, Kosa
пример звучног описа

опис: из чије перспективе је дат; субјективни, објективни; врста у односу на чулно

опажање – визуелни, аудитивни. Типови описа према садржају: чиста дескрипција –
портрет, ентеријер, екстеријер: пејзаж; наративни опис; психолошки опис. Према природи
и тону: реалистички, натуралистички, хумористички. Композиционе особености описа:
једноставан и сложен, самосталан и уклопљен... У односу на положај предмета описивања
у простору и у односу на стајну тачку наратора, опис може имати различите планове:
тотал, средњи план, крупни план, детаљ. Структурирање описа: мотиви, детаљи.
Функција, значење у конкретној приповеци.
Најчешће функције описа:
-доприноси карактеризацији књижевног лика
-уводи или ојачава тему, симболизује сукоб до кога тек треба да дође
-утемељује ауторов доживљај реалности
-проширује поља асоцијативног дејства уметничког дела
-гносеолошка вредност
-поетизација стварности

Кључне речи: Облици уметничког изражавања: причање (нарација); описивање

(дескрипција); дијалог; монолог; унутрашњи монолог; доживљени говор; пишчев
коментар; казивање у првом, другом и трећем лицу. Структурни чиниоци: објективно и
субјективно приповедање; фиктивни приповедач; померање приповедачког гледишта;
свезнајући приповедач; ток свести; уметничко време; уметнички простор.

III ДРАМА

Задаци:

1. Наведи пет етапа у развоју драмске радње.

__________________, _____________________, _________________, ___________,
_______________ .

2. У којој врсти комедије се исмевају пороци појединца, и то обично они који

представљају опште људске мане и које од појединаца праве типичан комичан лик:
тврдицу, хвалисавца, лицемера, умишљеног болесника, помодара, лажљивца и др.?
Одговор: ______________

3. Која врсте комедије је заснована на замршеном заплету, пуном неочекиваних обрта?

Одговор: ________________

4. О којој врсти комедије је реч: кратка шаљива игра која се у римском театру изводила на
крају позоришне представе, а потом се осамосталила као засебан комад; нема
јединственог заплета, нити доследно развијене карактере, већ је заснована на честим и
неочекиваним обртима у радњи, који доводе до смешних и апсурдних ситуација; не либи
се ни грубости ни ласвивности; циљ јој је развесељавање гледалаца?
Одговор: ______________________

5. Заокружите одлике драме апсурда (антидраме):

а) развој њене радње почива на каузалитету
б) не постоји развој радње у правом смислу те речи
в) настоји да знатно смањи надмоћ речи и да на рачун тога видно повећа театралност
(материјализује симболе, повећава улогу предмета и значај гестова)
г) поштује традиционална композициона правила (увод, заплет, расплет)
д) технолошке новине (радио, филм, магнетофон), психоаналитичка открића (ониризам) и
романескне новине (унутрашњи монолог, ток свести) постају њени структурни чиниоци
Подсетник:
Основне карактеристике драме:
(драмски) дијалог (реплике); сукоб
драмски лик; протагониста и антагониста
драмска радња; основна јединица драмске радње је призор или сцена (или појава)

структурна обележја драме: пролог, лица, чин, сцена, појава; античка драма: хор

композиција драме: експозиција, заплет, кулминација, перипетија, расплет

први теоретичар драме: Аристотел, О песничкој уметности (Поетика)

Драмске врсте:
трагедија („отац” трагедије: Теспис; Есхил уводи другог глумца; Софокле и Еурипид);
дионисијске свечаности; катарза
комедија
драма у ужем смислу

Кључне речи: трагедија, комедија, драма у ужем смислу речи; античка трагедија;
ренесансна комедија, фарса; драма и позориште; драмски јунак; модерна драма
(психолошка, симболистичка, импресионистичка); драмска ситуација; сценски језик
(визуелни и акустички сценски знаци); антидрама; антијунак.
IV Наука о књижевности
Кључне речи: теорија књижевности, историја књижевности, књижевна критика,
методологија науке о књижевности
Видови књижевне критике: рецензија, оглед, студија; антологија; књижевна награда
есејистичка, импресионистичка критика

V Методологија проучавања књижевности

*Подсетник:
Психоаналитички метод (Сигмунд Фројд, Достојевски и оцеубиство; Јунг; архетип)
биографски метод
Феноменолошки метод (Роман Ингарден, О сазнавању књижевног уметничког дела; дело
– слојевита структура; место неодређености; материјални и естетски пол дела)
Структуралистички метод
Теорија рецепције (читалац; хоризонт очекивања)