КЊИЖЕВНОТЕОРИЈСКИ ПОЈМОВИ

ОБЛИЦИ ПРИПОВЕДАЊА

ПРИПОВЕДАЧКИ ПОСТУПАК = ОБЛИК КАЗИВАЊА = ФОРМА ПРИПОВЕДАЊА

 

МОНОЛОГ – јунак прича на глас, сам, нема саговорника (монолог се углавном јавља у драмским делима,
јер се на сцени никако другачије не могу истаћи размишљања јунака, осим када он изговара на глас своје
мисли пред публиком, без саговорника)

Пример:

РОМЕО (сам):
Куда бих, кад је срце моје овде?
Врти се, земљо глупа, око осе.

Публика из Ромеових речи, док стоји сам на сцени и изговара текст, сазнаје о томе како се Ромео осећа, о
чему размишља.

 УНУТРАШЊИ МОНОЛОГ – мисли јунака, изговара речи у себи

Пример:

„Заборавио, а у очима му пизма“, помисли  Червјаков и подозриво погледа генерала. „Неће да говори.

Требало би му објаснити да ја то нисам хтео, да је то природни закон, иначе ће помислити да сам хтео
пљунути. Сад не мисли, али ће после помислити.“
 
ДИЈАЛОГ – јунаци разговарају, разговор.

Пример:

– Ма како ти то зазиреш од сата као а је пред тобом живи створ, а?

– Па да, шта је него жив – мирно каже дјед.
– Сат жив?! – забезекне се Сава.
– Жив, богме, и десет пута мудрији него ти.

Пример:

ЈУЛИЈА: Ромео!
РОМЕО: Мила!
ЈУЛИЈА: Кад да пошаљем теби? У који сат?
ЈУЛИЈА: У девет.
 

НАРАЦИЈА (ПРИПОВЕДАЊЕ) – приповедач казује неки ДОГАЂАЈ.

 приповедање у 1. лицу – У нашој кући, откад се зна и памти, никад нико није имао сата, нити је
ко знао да по њему чита вријеме. Мој стриц Ниџо, кад се вратио са Солунског фронта, правио се
да „зна у сат“, али касније се испоставило да он умије само понешто око мале казаљке. – 

 приповедање у 3. лицу – Били краљ и краљица, па имали јединца сина. Кад је краљевић већ
нарастао, прославише његово шишано кумство и на час т позваше највиђеније људе из свога
краљевства. 

 хронолошко приповедање – догађај се казује хронолошки, редом – Вањка погледа у тамни

прозор, у ком је титрао одсјај његове свећице и живо представи свога деду Константина
Макарича, који је служио као ноћни чувар код господе Живарјових.
  ретроспективно приповедање ( retro = уназад, spectare = гледати) – током казивања,
приповедач се враћа у прошлост, прича о нечему што се већ догодило, сећа се – Никако није могао
да се савлада,  а сећање га је враћало у дане младости који су му били понекад и мучни и тешки.
 

 ДЕСКРИПЦИЈА (ОПИСИВАЊЕ) – приповедач ОПИСУЈЕ изглед јунака, простор, природу

 портрет – опис физичког изгледа

Коса јој је била дуга и спуштена низ плећа, а на глави јој се блисташе златна круна украшена драгим
камењем. Али је била посве, посве мала.

 пејзаж – опис природе

Чудесно беше погледати на тамне сјене дебелога дрвећа. Кроз грање се увлачила мјесечина и падала по
земљи у чудесним шарама. Липе су мирисале као тамјан из цркве.

 ентеријер – опис унутрашњег простора

 екстеријер – опис спољашњег простора

КЊИЖЕВНИ РОДОВИ
 
ЛИРИКА – углавном поезија, доминира осећање, слика, опис

Пример (из песме „Плава звезда“, Мирослава Антића):

Иза шума, иза гора, иза река, иза мора,

жбуња, трава,
– опет ноћас тебе чека чудна нека звезда плава,
звезда права.
 
ЕПИКА – угавном проза, доминира догађај, јунак

Пример (из романа „Аутобиографија“, Бранислава Нушића)

У нашој гимназији постојао је један глобус, који је годинама стајао на орману у директоровој канцеларији,
али је тај глобус изгледао тако бедно да га је жалост било гледати.
 
 
ДРАМА – може бити и у прози и у стиху; изводи се на сцени, постоји подела на лица (подела по улогама)

Прмер драме у стиху (из трагедије „Ромео и Јулија“, Вилијема Шекспира)

РОМЕО:
Нек’ сан ти очи крепи, покој груди!
Ех, да сам ја тај сан, па ту да снивам!
И покој тај, па ту да почивам!
Свом духовнику идем, нека зна
шта ту доживех, па ми помоћ да.

Пример драме у прози (из комедије „Избирачица“, Косте Трифковића)

СОКОЛОВИЋ: Иди, Савета, види је ли устала Малчика. Ако није, немој да је пробудиш, а ако јесте, а ти
је зови да доручкује, то јест, ако је гладна, јер ако није, ми ћемо још причекати, и онако је тек десет и по
сахата!
КЊИЖЕВНИ РОДОВИ И ВРСТЕ
 СТИХ, СТРОФА, РИМА

СТИХ
СТИХ је један ред у песми.

Врста стиха одређује се према броју слогова у стиху (Приликом поделе на слогове имајте у виду правило о
подели слогова – сваки сог има самогласник који је носилац слога, а понекад носилац слога може бити и
слоготворно Р).

Ја – но – сим – кле – тве- свих – пат- ња – и- му – ка  (11 слогова, дакле, стих је једанаестерац)

Врсте стихова:
 четверац – стих од четири слога
 петерац – стих од пет слогова
 шестерац – стих од шест слогова
 седмерац – стих од седам слогова
 осмерац – стих од осам слогова
 деветерац – стих од  девет слогова
 десетерац (стих наше народне поезије) – стих од десет слогова
 једанаестерац – стих од једанаест слогова
 дванаестерац – стих од дванаест слогова
 тринаестерац – стих од тринаест слогова
 четрнаестерац – стих од четрнаест слогова
 петнаестерац – стих од петнаест слогова
 шеснаестерац – стих од шеснаест слогова

СТРОФА

СТРОФА представља целину од више стихова. Стихови су у строфи обједињени истим ритмом и најчешће
чине једну мисаону целину.

Врста строфе се одређује према броју стихова у строфи.

С обзиром на број стихова, разликују се следеће врсте строфа:

• моностих – строфа од једног стиха,

• дистих – строфа од два стиха,
• терцет – строфа од три стиха,
• катрен – строфа од четири стиха,
• квинта – строфа од пет стихова,
• секстина – строфа од шест стихова,
• септима – строфа од седам стихова,
• октава – строфа од осам стихова,
• нона – строфа од девет стихова,
• децима – строфа од десет стихова.

РИМА

РИМА  је гласовно подударање речи које се јавља најчешће на крају два или више стихова.

Врсте риме према распореду:

1. парна – римују се 2 узастопна стиха (aa)

„У мени цвиле душе милиона;

Мој сваки уздах, свака суза бона
Њиховим болом вапије и иште…“

2. укрштена – римују се 1. и 3.стих, и 2. и 4.стих(abab)

„Ја осећам данас да у мeни тече

крв предака мојих јуначких и грубих.
И разумем добро, у то мутно вече,
зашто бојне игре у детињству љубих.“

3. обгрљена – римују се 1. и 4.стих, и 2. и 3.стих (abba)

„Не плачем само с болом свога срца
Рад’ земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.“

4. нагомилана – римује се више узастопних стихова (аааа)

5. леонинска – остварује се у средини и на крају једног стиха (Б.Радичевић, Кад млидијах умрети –

Дође доба да идем у гроба)

Према броју римованих слогова, рима може бити:

1. мушка – подударање у једном слогу (луг-друг)

2. женска – подударање у два слога (рука-лука)
3. дактилска – подударање у 3 слога (хаљина-даљина)

Напомена:

– Када су речи једнаке, онда је лако утврдити број римованих слогова:

 да-љи-на
 ха-љи-на
(три слога се поклапају – рима је дактилска)

– Када су речи различите дужине, број римованих слогова одређује се тако што се посматрају слогови који
се поклапају.

 ми-ли-о-на
            бо-на
(два слога се поклапају – рима је женска)

ДРАМСКИ ПОЈМОВИ
ДРАМА – књижевни род који обухвата сва дела која су углавном намењена извођењу на позорници

КЊИЖЕВНЕ ВРСТЕ ДРАМЕ:

• комедија  (драмско дело са срећним завршетком, основни елеметни су смех, хумор, комика)
   
Врсте комедије:

1. комедија карактера – смех изазива пренаглашена негативна особина јунака (нпр. покондиреност,
уображеност – Покондирена тиква  )

2. комедија нарави (сатирична комедија) – смех изазива приказ негативних особина друштва,
власти, народа (исмевају се)  – нпр. слика власти у Сумњивом лицу

3. комедија ситуације – смех изазивају неспоразуми или смешне ситуације, игре речима

• трагедија (драмско дело са несрећним (трагичним) завршетком)

• драма у ужем смислу (драмско дело са елементима и комедије и трагедије, овде често спадају
трагикомедије или тзв. „црне“ комедије)

• радио-драма

• телевизијска драма (тв драма или теледрама)

Радио-драма и тв драма разликују се од драмских дела писаних за извођење у позоришту или за снимање
филма. Имају мали број ликова, углавном само један догађај који се прати, једно место радње, сцене се
смењују полако, акценат је на ономе што се чује (говор јунака, пратећи звукови). На овај начин слушалац
или телевизијски гледалац може да прати ток радње. Нагла промена сцена или појава више јунака учинила
би дело неразумљивим ономе ко га прати на ТВ-у или радију.
ДИДАСКАЛИЈЕ – пишчева упутства глумцима (или читаоцу), налазе се у заграда и углавном су обележена
посебним типом слова (курзив), пружају информације о:
• изгледу и понашању јунака на сцени
• простору у коме се одвија радња
(off) – уколико се као упутство у дидаскалијама налази (off) , означава се да се чује само глас, а да глумац
није присутан на сцени

СЦЕНА – простор у коме се одвија радња (сцена се уређује тако да се прилагоди потребама драмског дела)

ЛИЦЕ – јунак који говори у драми, увек је његово име наведено испред његових речи, обично великим
словима (нпр. РОМЕО: његове речи)

ПОПИС ЛИЦА – налази се на почетку сваког драмског текста, представља списак свих учесника који ће се
појавити, омогућава читаоцу (или гледаоцу) да се унапред упозна са лицима и њиховим односима
(породичним, пријатељским, љубавним)

РЕПЛИКА – реченица коју изговара драмско лице (често се глумци памте по својим репликама из
позоришних представа и филмова)

ЧИН – највећа целина у драмском тексту, представлја раднју која се дешава на једном месту у једном
временском периоду. Када се промени чин – углавном се менја простор или време у коме се дешава радња.

ПОЈАВА, ПРИЗОР, СЦЕНА (у различитим драмским делима има различите називе) – промена на сцени
која се односи на промену глумаца на сцени (улази или излази глумац)

ПОЗОРИШНИ КОМАД или ПОЗОРИШНА ПРЕДСТАВА – драмско дело које се изводи на сцени позоришта
Да би се неко дело остварило као позоришна представа, потребно је доста труда људи различитих
професија и задужења:

ГЛУМАЦ – оживљава јунака драмског дела уз помоћ говора, покрета, геста, мимике и гестикулације

РЕДИТЕЉ (у филму је режисер) – главна особа за припремање позоришне представе (осмишља како ће
представа изгледати, бира глумце, дели улоге, даје упутства глумцима током припрее представе итд)
режисер

СЦЕНОГРАФ – уређује сцнеу

КОСТИМОГРАФ – осмишља костиме

КОРЕОГРАФ – осмишља сценску игру

ШМИНКЕР – шминком дочарава изглед лика

КОМПОЗИТОР – компонује музику за представу

ДРАМАТИЗАЦИЈА – прерада неког текста који није драмски, прилагођавање неког лирског или епског дела
(песме, романа, припoветке) за извођење на сцени. Особа која се бави драматизацијом је ДРАМАТУРГ .
Формирају се дијалози, читава радња се исказује преко дијалога (јер је то захтев драме), а описи и
приповедачки делови чувају се у дидаскалијама.

Пример драматизације:

• када се епска песма Марко Краљевић и Муса Кесеџија изведе као драмско дело

• када се од романа Хари Потер направи филм
• када се роман Зона Замфирова изведе као позоришна представа или као филм

АДАПТАЦИЈА – прилагођавање драмског дела за конкретно извођење на сцени. Редитељ према својој
идеји мења постојећи драмски текст – преуређује га, преправља, прилагођава. Углавном свако дело које се
изводи на сцени пролази кроз адаптацију, јер редитељи увек имају нове идеје, којима ће своју представу
учинити оригиналном.

КОМПОЗИЦИЈА ДРАМСКОГ ДЕЛА:

ЕКСПОЗИЦИЈА (УВОД) – уводн део у коме се предсатвљају ликови драме, време  место радње, започиње
основни догађај

ЗАПЛЕТ – део драмске радње у коме долази до сукоба ставова или јунака, до неспоразума, појављује се
нешт што нарушава хармонију света драмског дела

КУЛМИНАЦИЈА (ВРХУНАЦ РАДЊЕ) – најнапетији моменат у драсмкој радњи, тренутак када је неизвесно
како ће се драмско дело завршити

ПЕРИПЕТИЈА (ОБРТ) – преокрет који усмерава радњу ка расплету, углавном нека неочекивана ситуација,
која потупно промени ток радње, доведе до неког новог сазнања

РАСПЛЕТ – разрешење сукоба, неспоразума, крај драмске радње

Као део композиције, понекад се могу јавити и НЕОБАВЕЗНИ ДЕЛОВИ:

ПРОЛОГ– почетна сцена драме која најављује драмску радњу, јунаке, открива важне информације за
разумевање драме

ЕПИЛОГ – завршна сцена драме у којој се обично глумац обраћа гледаоцима

НАРОДНЕ ЛИРСКЕ ПЕСМЕ

Народне песме настајале су у народу, стварали су их непознати талентовани појединци, а онда су се оне
преносиле са колена на колено, певале, мењале, усавршавале, јер је свако могао у њима оставити свој
траг. Вук Караџић их је дуго слушао и бележио, па захваљујући њему многе од њих нису потонуле у
заборав. Многе и данас живе у народу, у сећањима наших бака и дека, који их радо певају и присећају се
детињства.

Пошто су већину лирских песама певале жене, он их је називао „женским“ песмама. Песма је била омиљени
вид забаве у нашем народу, па су тако настајале различите врсте песама које су одговарале различитим
приликама. Наш народ се уз песму и смејао и плакао, уз песму се веселио, уз песму је обављао послове на
њиви, уз песму се успављивао, уз песму је прослављао празнике, песмом је покушавао да умилостиви
природу око себе. Зато кроз народне лирске песме можемо да оживимо време наших предака и завиримо
на кратко у њихов занимљив, магијски свет, пун вила, змајева, додола, коледа, свет у коме су човек и
природа – једно.

УСПАВАНКЕ

ШАЉИВЕ ПЕСМЕ

ПЕСМЕ О РАДУ (ПОСЛЕНИЧКЕ ПЕСМЕ)

Кроз ове песме се можемо упознати са занимљивим старим занимањима.

Пример: „Кујунџија и хитропеља“,  „Наджњева се момак и дјевојка“

МИТОЛОШКЕ ПЕСМЕ

Песме о небеским појавама (Сунцу, Месецу, муњама, громовима…), вилама, змајевима…

Пример: „Вила зида град“,  „Сунце се девојком жени“

ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ

Обредне песме су песме које прате глума, игра, музика, маске, а изводе се током различитих празника
или са циљем да умилостиве природу (призивање Сунца, кише). Наш народ је сву своју креативност и
маштовитост унео у обреде, а неки од њих се и данас чувају и оживљавају.

БОЖИЋНЕ ПЕСМЕ

УСКРШЊЕ ПЕСМЕ

КОЛЕДРСКЕ ПЕСМЕ
Овим песмама се пред крај зиме прославља буђење природе, призива повратак Сунца. Маскирана
поворка младића и дечака – они се називају коледа –  обилази куће у селу и пева коледарске песме и
изводи разне магијске радње. Маске су се унапред дуго припремале.

ДОДОЛСКЕ ПЕСМЕ

Певају се лети, у доба суше, и треба магијским ритуалима, глумом и песмом, да призову кишу. Девојке
(додоле) маскиране у цвеће играју у колу, док их мушкарци поливају водом.

ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ

Песме које истичу значај породичне љубави.

Пример: „Највећа је жалост за братом“

 
ОБИЧАЈНЕ ПЕСМЕ (СВАДБЕНЕ ИЛИ СВАТОВСКЕ)

Песме које говоре о народним свадбеним обичајима.

 ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ

Највећи број лирских народних песама спада у љубавне, јер је љубав увек била највећа инспирација, како
данашњим песницима, тако и народним певачима. Ове песме певају о сусретима и растанцима, о
неоствареној, али и оствареној љубави, а врло често су обојене и хумором и показују разлилчите згоде
младих.

Пример: „Љубавни растанк“,  „Српска дјевојка“

НАРОДНЕ БАЈКЕ
БАЈКЕ
 народне
 ауторске

Наше народне бајке сакупио је у народу Вук Стефановић Караџић, у Немачкој су бајке сакупљали браћа
Грим. Вук је познавао браћу Грим и управо га је њихов рад подстакао да у нашем народу сакупи и запише
што више усмених прича.
Вук је бајке назвао „женским приповијеткама у којима се приповиједају којекаква чудеса што не може
бити“.

Одлике народне бајке

 сукоб добра и зла – позитивни и негативни јунаци

 устаљени почетак

– Био једном…
– Био један…
– Некада давно…
– Негде далеко…

 устаљени завршетак – срећан крај (Живели су срећно до краја живота….)

Бајке се углавном завршавају венчањем главног јунака и/или ступањем на престо, које следи након његове
победе, тако да девојка коју јунак добија представља и неку врсту награде главном јунаку.

 устаљени непарни бројеви – најчешће три, седам, тринаест – три брата, три прасета, седам
патуљака, тринаест година, борба која траје три дана… Радња у бајци се често понавља три пута, па
главни јунак најчешће тек након треће савладане препреке успева да победи негативног јунака.
 неодређени простор –  не наводе се имена градова, држава, то су удаљена места НЕГДЕ, до којих
јунак углавном мора да путује, да савадава на том путу различите препреке (пећине, горе, шуме, планине,
замкови, дворци, царства, краљевства…).

Простор бајке може бити на земљи, испод земље, изнад земље, али и на неком неодређеном месту између
неба и земље („Чардак ни на небу ни на земљи“), јер је у бајци све могуће.

    
 неодређено време ( не говори се тачно када се дешава радња бајке – НЕКАДА давно)
 фантастични мотиви:

– јунаци  – митлошка бића (виле, змајеви, аждаје, вештице, сирене, патуљци…)

 
– предмети – чаробна, магична средства која користе и позитивни и негативни јунаци

– помоћници – најчешће су помоћници животиње које говоре (персонификоване животиње), које

помажу главном јунаку да пронађе и победи негативног јунака

– догађаји – различити нестварни, измаштани догађаји – окамењивање, стогодишњи сан, бацање

проклетства, бацање магије, натприродна снага јунака, оживљавање, магични пољубац, јунаци прелазе
велику удаљенст за кратко време, претварање у животиње…)

 реалистични мотиви – народни приповедач преузима различите мотиве из своје стварности, па се

тако у бајци могу пронаћи јунаци, догађаји, места, типични за време у коме је бајка настајала – сиромашне
породице (сеоске, рибарске), различити алати који се користе у сеоским пословима, одлазак у лов, чобани,
сточари…

НАРОДНЕ ЕПСКЕ ПЕСМЕ

Народне епске песме чувају сећања на најзначајније догађаје и јунаке из наше историје. Међутим, у
песмама се некада појављују и јунаци који нису историјски, који су измишљени. Често се и преувеличавају
способности и врлине историјских јунака, да би се истакло њихово херојство, јер су они кроз векове српском
народу уливали наду у ослобођење, правду и победу. 

Припадају епици, јер у њима доминира прича, догађај, веома су динамичне и могу се лако препричати.
Наше народне песме забележио је (записао) Вук Стефановић Караџић средином 19. века (он није њихов
аутор, само их је записао од различитих певача!). Песме је прикупљао и бележио путујући по Србији, а за
неке му је потребно и по више дана или недеља да би их забележио. Прикупивши песме, груписао их је
према теми за коју су везане ( и тако их штампао).

Подела према теми:

ЕПСКЕ ПЕСМЕ СТАРИЈИХ ВРЕМЕНА

 преткосовски тематски круг – Немањићи

примери: „Женидба Душанова“, „Урош и Мрњавчевићи“


косовски тематски круг – кнез Лазар, кнегиња Милица, девет Југовића, Југ Богдан, Мајка Југовића,
слуга Милутин, Вук Бранковић, Милош Обилић
примери: „Цар Лазар и царица Милица“, „Смрт Мајке Југовића“

  песме о Марку Краљевићу – појављују се фантастични (вила, Муса Кесеџија) и реалистични

противници Марка Краљевића (Турци, Арапи)

примери: „Марко Краљевић и Муса Кесеџија“, „Марко пије уз Рамазан вино“, „Орање Марка Краљевића“,
„Марко Краљевић укида свадбарину“, „Марко Краљевић и бег Костадин“

  покосовски тематски круг – Јакшићи, Ђурађ Бранковић, проклета Јерина (Ђурађева жена),
војвода Пријезда

примери: „Диоба Јакшића“, „Смрт војводе Пријезде“, „Ропство Јанковић Стојана“

 
ЕПСКЕ ПЕСМЕ СРЕДЊИХ ВРЕМЕНА
  хајдучки тематски круг – Старина Новак, Стари Вујадин, Мали Радојица

примери: „Мали Радојица“, „Старина Новак и кнез Богосав“, „Стари Вујадин“

  ускочки тематски круг – Иво Сенковић, Стојан Јанковић

примери: „Иво Сенковић и ага од Рибника“, „Ропство Јанковић Стојана“