ФОНОСТИЛИСТИКА (2)

Ритам, интонација, акценат и

дикција
» Једно од важних фоностилистичких поља
истраживања представља, свакако, и ритам.
» Кад се помене ритам као говорна (и
стилистичка) вриједност, онда се обично
мисли на поезију и версификацију са њеним
разним техникама, а заборавља се да је у
питању „једно иманентно својство у
функционисању говора”, како би рекла Ј.
Кристева.
» Дакле, ритам је иманентан језику, тј. у језику
постоји тзв. ритмичка присила.
» Он се манифестује на свим нивоима, од
фонема и фонемских скупова па до текста
као цјелине.
» Дјелује снажно на психу и, како каже Оливије
Ребул, „ствара осјећај очигледности”.
» Навика да се он више везује за поезију него
за прозу или обичан говор узрокована је
чињеницом да је ритам у поезији много
израженији и да је на неки начин очекиван.
» Заправо, у поезији се једном већ
ритмизовани говорни низ наново подвргава
ритмизацији.
» Проблемом ритма у поезији баве се разне
версолошке дисциплине, тако да је он један
од елемената који су највише били предмет
пажње још од античких времена.
» Руски формалисти Брик, Тињанов, Томашевски
и др. сматрају да је тај елемент могуће сасвим
егзактно проучавати и да је он, у ствари, и
главни критеријум разликовања поезије од
прозе. (Не, наравно, зато што би дијелили
заблуду да га у поезији има, а у прози нема,
него зато што су свјесни његове изражености и
скоро пресудне важности у поезији.)
» Шкловски види у поетском ритму
заправо ,,нарушавање прозног ритма” и
сматра да је задатак теорије ритма да
систематизује те облике нарушавања.
» Футуристички пјесници, на које су се
формалисти ослањали, истицали су
прворазредни значај тог елемента и
уврстили га у основне постулате своје
поетике.
» Мајаковски је, нпр., говорио да је ритам
„основа сваког поетског дела, која треба да
тутњи кроз њега”.
» Међутим, ритам је важан и у прози. Он је,
истина, тамо мање уочљив и друкчије
„конструисан”. Док ритам поезије одређује
више елемената (метар, цезура, акценат,
рима итд.), дотле ритам прозе и обичног
говора зависи понајвише од тзв. колона
(говорних тактова).
» „Кад су колони кратки и јасно одељени,
добија се одсечан, брз, енергичан говор. Кад
су колони дуги и нејасних граница, као да се
преливају један у други, добија се неодређен,
пригушен, спор ритам”, каже у вези с тим
Томашевски.
» Степен ритмизације прозе може бити
различит.
» Постоји и тзв. ритмичка проза, посебно
карактеристична за античку епоху, у којој је
тај степен висок.
» Иначе, стари реторичари посвећивали су
пажњу ритму бесједе и упозоравали на
досадност стила у којем је ритам монотон
или неприродно испрекидан усљед
узастопне употребе већег броја
једносложних ријечи.
» Но, и у текстовима савремених прозаиста
срећемо специфичне облике ритмизације, од
уношења стиховне организације у поједине
епизоде, преко разних форми ретардације,
до графичког ритмизовања.
» Као што је познато, ритам остварује
психолошко и емотивно дјеловање, а често и
естетски ефекат.
» У нормалним ситуацијама у говорном језику
усклађен је са мислима и емоцијама. У том
облику он дјелује као једна врста норме, а
отклон од ње индицира појаву стилског.
» Сличан је случај и у мање-више свим
типовима прозне књижевности.
» Међутим, у поезији је, као што је
напоменуто, ритам најчешће конструисан на
очекиван, предвидљив начин, тако да се
стилско јавља управо у нарушавању тог
начина.
» „Песнички ритам није аутоматско
понављање ритмичких сигнала”, каже Жарко
Ружић. ,,Они могу да изостану или да се јаве
на неочекиваном месту.”
» И управо на ефекту изневјереног очекивања
остварује се и стилско-естетска вриједност.
» Треба имати у виду и околност да се у
књижевном, посебно пјесничком, тексту
ритам не усклађује само са емоцијама већ и
са сликама (нпр. морских таласа, тока ријеке,
шума вјетра или кише и сл.) и ситуацијама
(игре, борбе итд.); тако он постаје средство
генералног хармонизовања умјетничког
дјела.
» Звучање стихова од изузетног је значаја у
поезији.
» Одатле су настали покушаји стварања
засебног пјесничког језика који би се
разликовао од свакодневног, који би
искључиво својим звучањем стварао
представе и асоцијације, односно стварао
естетску функцију.
» Поигравање језиком, искушавање његових
крајњих могућности, уз повратак примарној
магијској функцији језика – све су то циљеви
стварања таквог пјесничког језика.
» Један такав покушај везан је за руског
пјесника Кручониха, који је желио створити
„свјетски пјеснички језик који се рађа
органски”, назвавши га заум / заумни језик
(’иза ума’), што означава повратак
првобитном узбуђењу које ствара ритмо-
мелодијска линија стиха, рађајући заумну
пра-слику.
» Овај је назив често у употреби као синоним
сваког сличног покушаја стварања засебног,
искључиво поетског језика.
Свака обавијест има општи ритам, који зависи
од:

1) брзине мисли и осјећања,

2) вриједности мисли и осјећања,
3) предмета мисли и осјећања,
4) врсте мисли и осјећања.
Свака обавијест има општи ритам, који зависи
од:

1) брзине мисли и осјећања,

2) вриједности мисли и осјећања,
3) предмета мисли и осјећања,
4) врсте мисли и осјећања.
Мисли и осјећања изричу се оним ритмом који
одговара њиховом карактеру. Смирена осјећања
износе се споро, а бурна брзо. Догоди ли се у
нечијој кући пожар, мисао и осјећање онога чија
кућа гори могу бити обиљежени само паничним
страхом који се ни у којем случају неће изражавати
спорим ритмом потпуне реченице:
» Лијепо бих вас молио да дођете мени јер моја
кућа гори.
Општи ритам те мисли и тог осјећања биће брз, а
изразиће се елиптичном реченицом великог
интензитета:
» Упомоћ! Ватра!
Падне ли ко несрећом у ријеку, а не зна
пливати, сигурно неће пролазницима рећи:
» Пао сам у ријеку, а будући да не знам
пливати, бојим се да ћу се удавити, па ми
помозите.
И у овом ће случају ритам мисли и осјећања
бити брз, па ће се изразити елиптичном
реченицом снажног интензитета:
» Упомоћ! Давим се!
Насупрот томе, мирној жељи да досолимо
неслано јело не би одговарала елиптична
реченица брзог ритма:
» Овамо! Со! Неслано!

него спор ритам потпуне реченице:

» Молим вас, додајте ми со.
У Крлежиној драми У логору брзина се мисли и
осјећања Пубе Аграмера огледа у низу кратких
реченица брзог ритма:
» Мишко! Излиј овај лавор, опери кефице,
запакирај ове флашице, дај ми кефу, капу,
искефај ми кабаницу, пази да не изгубиш
бритвице, скочи преко у штагаљ, тамо мој
Јошко пере веш и питај оно магаре, камо је
ставио мали кључ од малог кофера, на, али
да си натраг за минуту, лауфшрит!
Свака обавијест има општи ритам, који зависи
од:

1) брзине мисли и осјећања,

2) вриједности мисли и осјећања,
3) предмета мисли и осјећања,
4) врсте мисли и осјећања.
Значајне се мисли и осјећања изричу споријим
ритмом, а мање значајне бржим:
» Сад је најбитније да направимо план, о
појединостима ћемо се договорити касније.
Реченица која говори о плану значајнија је од
оне која говори о појединостима. Према томе,
прва реченица изражава се споријим темпом, а
друга бржим.
Свака обавијест има општи ритам, који зависи
од:

1) брзине мисли и осјећања,

2) вриједности мисли и осјећања,
3) предмета мисли и осјећања,
4) врсте мисли и осјећања.
Широки, достојанствени или спори покрети
оцртавају се споријим ритмом, а брзи и
живахни бржим. Споријим ће се ритмом читати
слика пејсажа и лелујање житнога класја у
пјесми Д. Тадијановића Висока жута жита:
Када у румене зоре
Или у јасна јутра
Пролазим
Пољима росним
Гдје млад вјетар њише тешке класове
Високог жутог жита ...
Много бржим ритмом чита се приказ обијесне
игре домаћих у приповијетки Иване Брлић
Мажуранић Шума Стриборова:
» Па заигра коло: по огњишту, по пепелу, под
полицу, на столицу, по ћупу, на клупу! Играј!
Играј! Брзо! Брже! Цикћу, вриште, гурају се
и кревеље. Сол просуше, квас пролише,
брашно растепоше – све од велике
радости.
Свака обавијест има општи ритам, који зависи
од:

1) брзине мисли и осјећања,

2) вриједности мисли и осјећања,
3) предмета мисли и осјећања,
4) врсте мисли и осјећања.
» Осјећања која изражавају снагу убрзавају
ритам израза (љутња, огорчење, радост,
нестрпљивост), а осјећања која изражавају
слабост (туга, стид, исцрпљеност, страх)
успоравају га. То, међутим, вриједи само за
нормалне интензитете осјећаја. Љутња
убрзава ритам, али га крајњи бијес успорава;
страх успорава ритам, али га паника убрзава.
» Израз је, дакле, и према своме ритму слика
мисли и осјећаја који се њиме изражавају.
» И у ритму је израза потпун склад између
ознаке и значења.
» Што су мисли и осјећаји који се изражавају
сложенији, то је сложенији и ритам.
» Та се појава нарочито добро запажа у
књижевном дјелу.
» У Мажуранићевој епској пјесми Смрт
Смаил-аге Ченгића, у четвртом пјевању,
Харачу, војвода Баук пјева пјесму-ругалицу
која у Смаил-аги изазива повреду и силан
гњев. Ритам стиха вјерно прати пораст
Смаил-агиног гњева:
Спор ритам: Још док кобна пјесма из уста
Бауку се грмећ разлијегаше,
Убрзање: Тко јʼ у агу, а не у пјевача
Поглед упро, тај могаше
По лицу му познат јаде,
Брз ритам: Боли, срџбе, гњеве, бʼјесе
И стотине инијех срда
Успоравање: Поноситу штоно у срцу,
На ћух сваки бруке и руга
Спор ритам: Крвавијем нокти гнʼјездо рију.
» Мотивисаност избора ритма лежи и овдје у
афективности, те у тежњи да осјећање и
мисао буду што прикладније изражени
ријечју и реченицом.
У стиховима:
» И сноп до снопа као злато пане... (А.
Шантић, О, класје моје)
ритам је изричито брз.

» Брзина ритма зависи и од дужине ријечи. У

цитираном стиху ријечи су једносложне и
двосложне, а акценти претежно кратки.
» Насупрот томе, гомилање тросложних и
вишесложних ријечи успорава ритам.
То се најбоље потврђује у научним текстовима, у
којима је велики број ријечи апстрактан и
вишесложан:
» Стилистика није наука о знаковима као
таквим. Она се интересује за специфична
обележја знаковности која су мерило прво
интензитета, а затим и квалитета деловања
знака, привидно на предметни садржај, дајући
му посебна обележја, а стварно на
реципијента, утичући на његово сазнање,
његово емоционално стање, на правце и
циљеве његова деловања итд. (Радоје Симић,
Стилистика српског језика I).
» Одсуство јединствене терминологије,
разноврсност и крајње противрјечје у
тумачењу чак и речи ʼстилʼ и ʼстилистикаʼ
– сучељавају проучаваоца стила, кад крене у
потрагу за јасним терминима и њиховим
дефиницијама, са големим проблемимаˮ (Н.
П. Потоцкаја, Стилистика современнога
французского языка, 1974, према Симић
2010: 5).
Ритам пауза
» У изградњи ритма судјелују и паузе (станке).
Пол Клодел (1868–1955) написао је једном
приликом: „Пјесма није грађена само од
слова која забијам као чавле него и од
бијелога папира међу словима.ˮ
» Паузе су тројаке: мала (▼), велика(│) и
продужена пауза (││). Малом се паузом
обиљежава станка иза акценатске цјелине,
великом станка иза фонетскога скупа, а
продуженом станка иза експираторног скупа
(крај реченице).
» Пауза може имати и посебну изражајну
вриједност. Она није само одсутност звука
него је често испуњена јаком афективношћу.
Као примјер може послужити пауза у
разговору или посебно неугодна пауза
послије јавнога предавања, представе или
концерта.
Изражајна пауза уводи:

а) афективан израз:
У пјану заносу
Колона иде одважно и – ▼ пјева. (В. Назор,
На Вучеву)
б) други дио контраста (антитезе):

Срамота је такоме јунаку

Купит харач, ▼ не скупит харача,
Џилитнут се, ▼ не погодит циља ... (И.
Мажуранић, Смрт Смаил-аге Ченгића)
в) нови члан афективног набрајања:
Уста и викну буктећ: „Хазур, момци,
Хазур с крстом, хазур с љутијем ножи,
С палом, ▼ с огњем, ▼ с колцем, ▼ с уљем
врелијем ...
(И. Мажуранић, Смрт Смаил-аге Ченгића)
г) други члан афективног поређења:
О срамно руменило стида што цвјета на
образу дјечјем,
О спознајо срамна, мрачна ▼ ко мртвачка јама
Кад дијете спознаје мутно да његова
слушкиња мама
Није дама ▼ ко ова страна и бијела дама (М.
Крлежа, Госпођа у посјети код болесног дјетета
своје слушкиње).

Осим осталих пауза у стиховима, истичу се и двије

изражајне паузе испред другог дијела поређења.
Ритам акцената
» Изражајан је и ритам акцената. Не само
слагање дужине акцената са садржајем
акцентованих ријечи него и враћање једне,
посебне врсте акцената може у стиху или у
прози произвести посебан утисак. Примјер
таквог низања истих акцената запазио је
Људевит Јонке у Матошевој пјесми
Маћухица:
Зато је и зову њежно „ноћ-и-данˮ
Наше госпођице, када преко стазе
Старог парка љетне сјене сјетно газе
Испод ведрог неба, модрог као лан.

» Низови краткосилазних акцената дочаравају

ритам корака.
Ритам фонема
» Неке су ријечи саме по себи ритмичне јер се
у њима јавља асонанца или алитерација, а то
је ритам једнаких фонема (Лили Лалауна |
Јесење вече | мама | тата | лула).
» Има и сложенијих ритмичких појава које су
посљедица различитих комбинација истих
фонема (Сретох јутрос жену стару – срт трс
стр).
» У вези са звуковном страном поезије.
НЕКИ СЛУЧАЈЕВИ ЗАСНОВАНИ НА ПОНАВЉАЊУ
ГЛАСОВА/СЛОВА

Таутограм
» Исказ у коме све ријечи почињу истим словом.
» Veni, vidi, vici! (Цезар, 47. год. п. н. е.)
» У српској књижевности најпознатији рани
примјер ‒ Силуаново слово Св. Сави (XIV вијек):
Слово слави Саве сплете Силуан
» На неки начин супротан липограму, тексту у коме
се намјерно не користи једно или више слова
алфабета.
» Сима Милутиновић Сарајлија, Расплач
(1839):

Свом је својски својак својевао,

Славно Серба слогу спопјевао
Силам свежим серца спробуђао ‒ ?
» Десимир Благојевић (1905‒1983)

» Укрстио је азбучну пјесму с таутограмом и

сваком слову азбуке посветио групу стихова у
којој су све ријечи почињале на то слово.
В
ВЕЗ
Век веково, врлинама варен, врео;
вазда везо Временима вео ‒
ватри вајар, ветру вајат,
видиоцу вакат,
вавек, вавек!
Вијор-возу, вијор-ветру,
вавек, вавек:
везак везо, везом виловао!
Г
ГОРСКИ ГЛАСИ
Гордом гору, гнезду гвозден,
горски гласи;
гмижу гмази:
гази!
Грлу гутљај:
гутај,
гаси!
... Горски гласи, горски гласи! ...
Ехо пјесме / ехо стихови

» Стих или читава пјесма у којој се на

завршецима редака понавља цијела
посљедња ријеч или њени завршни слогови
Мајка Павлу говори ‒ говори
Што се синко не жениш ‒ не жениш
Дому моме не водиш ‒ не водиш

(Народна пјесма)
» На почетку српског модернизма ехо поступак
коришћен је у функцији пародирања
традиционалне поезије и њених тема.
» Такве двије пјесме написао је Станислав
Винавер у збирци Мјећа (1911).
Живот је песма бледа

Живот је песма бледа

И беда
И свима, свима је драга
Туга.
Заборава само река
Да лека,
И свима, свима је мета
Лета.
Цвет што си ми дала

Цвет што си ми дала

Мала
Моја бледа, мила
Вила.
У књизи је, бајна,
Хајна.
И он прича Хајну
Тајну.
Алекса Шантић, Вече на шкољу

Пучина плава
спава,
прохладни пада мрак;
врх хриди црне
трне
задњи румени зрак.
 И јеца звоно,
боно
по кршу дршће звук;
с уздахом туге
дуге
убоги моли пук.
» У прозним се текстовима такође често чује
ритам истих фонема или група фонема,
алтернирање истих вокала које ствара
суптилан ритам, а које удружено с
алтернирањем истих консонаната може
изградити посебан паралелизам у ритму, дио
онога склада на којем и почива умјетнички
стил.
Ритам фонетских скупова
» Реченица се ритмички дијели на фонетске
скупове (синтагме) и на експираторне групе
(фонетске блокове).
» Фонетски је скуп група која представља један
појам или једну слику, а може бити
састављена од једне, двију или више
акценатских цјелина. Може се поклапати са
субјекатским, предикатским, објекатским,
атрибутским или апозитивним скупом, а и с
адвербијалним скуповима: начина, времена,
мјеста, узрока, и сличним.
» Мања је од фонетскога скупа акценатска
цјелина (старокласична стопа), али и она,
кад стоји сама за себе, може бити и фонетски
скуп и потпуна реченица.
» Већи је од фонетскога скупа експираторни
скуп (фонетски блок), група ријечи коју
изговарамо између двије инспирације
(удисања ваздуха). Експираторни скуп се
може састојати од једнога или више
фонетских скупова.
» Ритам није увијек у складу с интерпункцијом,
па нам интерпункција даје тек површну
слику ритма као изражајног средства мисли
и осјећања, јер биљежи само логичке
цјелине у изразу.
» Зато умјетници ријечи често одступају од
такве интерпункције, па је или биљеже
другачије или је испуштају на оним мјестима
гдје би она могла утицати на промјену
значења мисли и осјећаја.
» У вези са изговорним цјелинама важно је
мјесто енклитика у реченици. Наиме,
енклитика треба да заузима друго мјесто у
реченици – не у буквалном смислу, јер се као
„прва ријечˮ може рачунати и група ријечи
повезаних у изговорну цјелину (нпр., Сваки
пријављени случај се региструје).
» Уз то енклитика може доћи и далеко од
почетка реченице ако је испред ње глагол с
којим је повезана, нпр.: Још прије двије и по
деценије у крагујевачкој општини живјело је
око 40% пољопривредног становништва.
» Правило о „другом мјестуˮ важи не само за
апсолутни почетак реченице него и за
почетак сваке просте реченице у оквиру
сложене, па и за почетак крупнијих
реченичних дијелова.
» Гдје год се у реченици јави граница између
појединих логички повезаних цјелина,
послије те границе почиње нова акценатска
цјелина и у њој енклитика нипошто не смије
бити на првом мјесту.
Нажалост, о томе се врло често не води рачуна,
па се појављују конструкције попут:
» Бројке и проценти, а има их сијасет, су
досадни и замарају (СЈП, 162).
» Број уписаних странаца, углавном Грка, се
преполовио (СЈП, 162).
Ритам у књижевном дјелу
Слагање ритма и слике у књижевном дјелу
осјећамо као посебан умјетнички склад. Пруст,
на примјер, музички транспонује кишу (ритам је
сачуван и у овом преводу):
» Одједном куцне тих удар на окно, као да га је
нетко једва дотакнуо; затим обилан, лак
пад, као да је тко с горњег прозора просуо
зрнца пијеска; па онда све опћенитији,
правилнији пљусак, све у јачем ритму, све се
више претварао у лијевање и постајао
звучан, музикалан, безбројан, посвудашњи,
опћенит: падала је киша.
а затим кретање локвања на ријеци Вивони:
» Ускоро се ток Вивоне закрчује воденим биљкама.
Најприје се оне јављају појединачно: на примјер онај
лопоч што је тако несретно смјештен усред тока
ријеке да му брзица допушта тек тако мало
починка, да као каква механички покретана скела
једва стизава до једне обале, а већ се мора
вратити к оној одакле је дошао, бесконачно
понављајући то двоструко прелажење. Под
притиском у смјеру обале, његова се стабљика
расплеће, издужава, отјече, досиже крајњу границу
своје извучености, стиже до обале, ту га струја
поново захваћа, зелено се уже опет уврће ... (М.
Пруст, У потрази за изгубљеним временом).
Таква слагања честа су у текстовима хрватских и
српских писаца, па се овдје наводе три
карактеристична примјера.
У приповијеци Битка код Бистрице Лесне из
збирке Хрватски бог Марс Мирослав Крлежа
помамним ритмом приказује забаву домобрана
прије одласка на фронт:
» ... те плешеш као фашник крвави, напио си се
дивно, све саме цуре, слушкиње, штиркане
подсукње, црвене пантљике, гола црна
блатна кољена и стегна, дрмеш, тамбуре,
берде, ду-ду, ду-ду, дигу-дигу – дајца, баба
љуби зајца, јух-ху-ху, јух-јух, ијух-ху-ху.
У Шуми Стриборовој (Приче из давнине) Ивана
Брлић Мажуранић слика обијесну игру
домаћих око бакиног огњишта:
» Па заигра коло: по огњишту, по пепелу, под
полицу, на столицу, по ћупу, на клупу! Играј!
Играј! Брзо! Брже! Цикћу, вриште, гурају се
и кревеље. Сол просуше, квас пролише,
брашно растепоше – све од велике
радости.
Иво Андрић у уводу романа На Дрини ћуприја
спорим ритмом прати ток ријеке Дрине:
» Већим делом свога тока река Дрина
протиче кроз тесне гудуре између стрмих
планина или кроз дубоке кањоне окомито
одсечених обала. Само на неколико места
речног тока њене се обале проширују у
отворене долине и стварају, било на једној
било на обе стране реке, жупне, делимично
равне, делимично таласасте пределе,
подесне за обрађивање и насеља.
» И интонација као акустичка вриједност говора,
логично, занима фоностилистику. Било о којој
концепцији интонације да је ријеч, јасно је да
ова гласовна вриједност може да буде носилац
афективних набоја, а осим тога може вршити и
семантичка помјерања. Она је пратилац
објективног смисла ријечи, реченица и дискурса,
али је, у одређеној мјери, и израз личног става.
» Колико је повезана са семантиком изреченог,
духовито казује тврдња Жила Марузоа да је уз
помоћ интонације могуће разумјети глобални
смисао неког исказа на језику који нам није
познат.
» Вриједност интонације уочљива је на свим
језичким нивоима. Њом се могу вршити
емотивна и семантичка нијансирања ријечи,
група ријечи, реченица, па и већих цјелина
текста.
» Познато је, нпр., на колико се начина може
интонирати ријеч хвала и колико сваки
појединачни случај има различиту
конотацију: од израза искрене захвалности,
преко израза формалне захвалности, до
ироније.
» „Разлика између два да може бити већа него
разлика између да и не”, записала је
принцеза Атех, јунакиња Павићевог
Хазарског речника.
» Јакобсон наводи примјер једног глумца
московског Театра Станиславског, који је
успијевао да на педесетак начина интонира
ријечи сегóдня вечером (’вечерас’) и да
пренесе исто толико различитих порука, које
је публика у највећем броју случајева успјела
да декодира.
» Неки истраживачи интонације говоре о њеним
основним врстама.
» Према Ејхенбауму, постоје три врсте интонације:
лирска, епска (приповједна) и драмска
(реторичка).
» ,,У поређењу са епском или специјално
приповедном интонацијом”, каже он, „лирску
интонацију карактерише већа разноликост
гласовних модулација и већа мелодијска
изражајност. У поређењу са драмском или
реторичком интонацијом, напротив, њу
карактерише већа монотонија или хроматизам.”
» Други пак говоре о монотоној (минималној)
и експресивној интонацији; прва има
минималну висину тона, док друга може
имати различита варирања висине тона.
» Акценат и дикција, као што је већ речено,
такође интересују фоностилистику.
» Познато је да у афективно оптерећеним
ситуацијама говор може имати велике
акценатске поремећаје, тако да се јављају
отклони и у позицији и у врсти акцента.
» Акценатски системи разних националних
језика битно се разликују, па самим тим и
принципи и могућности њихове стилистичке
употребе.
» Има мишљења да четвороакценатски систем
српскога језика у том смислу има предност
над системима који подразумијевају већу
фиксираност акценатских позиција.
» Проблем дикције, опет, зависан је од мање-
више свих помињаних феномена, којима се
може додати, евентуално, боја гласа.
Дикција, поред субјективних особина
говорника, зависи и од врсте текста који се
изговара (чита, интерпретира, рецитује): да
ли је у прози или у стиховима, да ли је
комичан, трагичан, обичан, интелектуалан
итд.