ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

критичари: Јован Скерлић, Димитрије Вученов, Јован Деретић,

Љубиша Јеремић

- верно сликање народног живота

- велике и сложене уметности нема
- приказивао: згоде и тренутке из живота на селу, обичне догађаје из којих се
састоји обичан живот и то: просто, једноставно, непосредно, без много радње и
интриге, без много кићења и развијања, са лепом простотом народних приповедака
- сеоски живот – није обилан и разноврстан
- сељачка душа – није ни сложена ни богата  без могућности за веће анализе и
студије
- просте сцене  најбоље приповетке  због: спонтаности, неусиљености,
складности, основног тона: нежности и топлине
- осећање природе – оскудно, површно; опис – готово увек врло општи, без много
боје и јачине
- дијалог – тачан, природан; даје пун утисак разговора живих људи; кад је кренуо
да пише за хонорар и када му се плаћало по дужини – разбијао га у кратке
реченице, речи, упаде, узвике

- трагедија његове књижевне каријере – прелажење из књижевности у књижевну

индустрију
- београдске приповетке  најбољи доказ књижевног опадања

- приповетке – прожете:
* патријархалним моралом
* самоодрицањем јединке у корист колектива
* послушношћу млађих

- Веселиновић у сеоској средини види: побратимства, позајмице, мобе, свадбе, села

и прела, радосна пуцања из пушака, рађање здраве и лепе деце, рајске душе и
богате сиротане

- идеализација сеоског живота у приповеткама има три корена:

1. из пишчевих субјективних особина, карактера, темперамента
2. објективне природе  пишчева оданост и вера у радикалну странку (величала
село; отпор према владарском деспотизму, бирократији, државној организацији
уопште;
село – здрава снага нације и ослонац националне будућности, то треба у
књижевности приказати као идеал – идеализатор сеоске средине
3. нераскидива веза са фолклором – народном поезијом, прозом и обичајима –
идеализација као компензација животу са његовим несрећама, тегобама, патњама
(честа у епици)
„ХАЈДУК СТАНКО“
Јанко Веселиновић
- првобитно замиђљен као приповетка  у току обраде прерасла у роман
- историјски роман – приказан Први српски устанак
- историја није јача страна романа;
* устанички догађаји у трећем делу романа – бледи, развучена хроника
исприповедана повишеним, патетичним тоном
- више него историјски роман  слика старог српског села + узбудљиви акциони
роман
- устаничка тема – уводи се тек на почетку трећег дела
- сила турске власти – на почетку романа безазлена (Крушка)
- први + други део романа – динамичан акциони роман
- трећи део – развучена и патетична хроника о устанку

- два основна фабуларна мотива:

* мотив заваде два побратима због исте девојке
* мотив невино окривљеног који се свети клеветницима

- општа поларизација ликова:

1. Крушка, Маринко, Лазар, Иван – извор зла које сналази главног јунака
2. Станко и његова хајдучка дружина – заштитници слабих, јунаци без страха и
мане
- у општој подели на добре и зле постоји и
3. страна која се колеба: остали сељаци на почетку у незнању су уз Крушку,
Маринка, Лазара и Ивана, али чим се ствари разјасне опредељују се за Станка и
његову хајдучку дружину

- у конструкцији интриге посебну улогу имају:

1. Маринко – Крушкин помагач у мрачним намерама – заплиће интригу, увлачи
јунака у невоље
2. Дева – добри дух села, тајанствени гласник и помагач у невољи – уходи
Маринка и Крушку, расплиће мрежу интриге, избавља јунаке из невоље
- интрига се плете око главног јунака Станка: неправично оптужен, бежи међу
одметнике док љегова породица и Јелица пролазе кроз тешка искушења
- преокрет: јунакова ствар побеђује, свети се непријатељима који су уједно и
непријатељи народа, постаје јунак бесмртник

- у својим најбољим тренуцима роман се приближава хероици јуначког епоса

- Веселиновићев развој:
од приповетке ка роману
од фолклорне идиле ка друштвеној критици