ЂОВАНИ БОКАЧО (1313-1375)

Док је Данте живео и стварао на самом обзорју епохе ренесансе, Петрарка и Бокачо чине срце ове епохе. Петрарка је био старији од Бокача. Петрарка је Бокачу био узор и добар пријатељ. Бокачо је умро годину дана након Петраркине смрти. (Франческо Петрарка (1304-1374)). Упркос дивљења према Петраркином делу, за Бокача ће Данте Алигијери бити и остати највећи ум и вечна инспирација.
Бокачо је био Фирентинац. Рођен у богатој породици. Захваљујући очевим пословима и положају на двору, Бокачо је имао прилику да упозна монденски живот, дружење са ученим људима, имао је прилику да присуствује културним догађајима на двору, и да буде на извору главних токова тадашњег модерног живота. А боравак у богатој краљевској библиотеци, богатој књигама из области науке и књижевности, утицао је како на његово широко образовање, тако и
на целокупно животно искуство, и на његову поетику.
Ренесанса слави човека, као појединца достојног да живи живот који му је дат, без стега, без ограничења и злослутних забрана на тему овоземаљског света. То не значи да су мислиоци и писци из доба хуманизма негирали Божје постојање и исмевали се вери. Они су указивали, сасвим у духу новог времена, да човек има права на уживања овога света, и да не постоји никаква вишња прописана казна уколико то дозволе себи.
Писци ренесансе нису блатили Бога, већ догме, стеге без покрића наметане од стране Цркве и, наравно, лицемерје.
Три највећа италијанска писца ренесансе, имали су своје обожаване жене, о којима су сањали, и писали. Овај период карактеришу теме другачије од средњевековних. Писци имају већу слободу у одабиру истих, а дају себи права да проговоре о лепоти, о чари уживања, о телесној љубави, о пријатности изазова, сили и снази свега на свету... Допустили су себи да своје стваралаштво прошире на теме које су биле недопустиве, неприкладне,
или тек само некорисне за народ и читаоце.

Данте је створио мит о Беатричи, Петрарка о Лаури, а Бокачо о Фиамети. Сваки од тројице великана испеваће, у оквирима различитих жанрова, хвалоспеве, патње, радости, жалости, химне, везане за љубљене даме.

Лик Фиамете Бокачо ће развити у неколико својих књига.

 Најважнија Бокачова дела су:

- љубавно-пустоловни роман „Филоколо“;

- први модеран роман са елементима психологије „Елегија госпе Фиамете“ - новела у стиховима „Спев о Фезоланским нимфама“
- збирка новела „Декамерон“
- „Живот Дантеов“

„Декамерон“ се узима за први модерни споменик европске прозе.

Мотив за настанак књиге дат је на почетку. Бокачо је потпуно реалистично описао кугу, која је захватила Фиренцу 1348. године.
Међутим, битно је обратити нарочиту пажњу на нешто: опис који је дао, не изражава страх и песимизам већ слави живот и радост, наду, снагу живота, и снагу младости.

Бокачо је књигу градио техником приче у причи, односно кружним током приповедања.
Реч је о поступку којим се, из једног статичног оквира, односно ситуације или сцене, развијају нове приче. Те нове приче су заправо у окриљу почетне радње.
Овај поступак датира још од чувене књиге „1001 ноћ“: почетна прича је како је цара преварила жена, коју је он убио, и зато се заклео да ће све девице у царству раздевичити и потом такође осудити на смрт одмах следећег дана. Тако је и било, све док није дошла Шехерезада и, да би свој живот продужила макар за само један дан, досетила се да цару прича интересантне и лепе приче, уз молбу да их настави, и заврши, следеће ноћи. Тако му је она казивала хиљаду и једну причу, и на крају освојила његово поштовање и срце,
а себи спасла живот.
Дакле: оквир за књигу је догађај са царевом женом, и царева одлука.
Садржај књиге су приче које Шехерезада прича у оквиру тог оквира.
У „Декамерону“ је почетна прича, прича о куги у граду.
Садржај књиге јесу приче које ликови причају, како би им у разоноди и доколици прошло време.
Седам девојака, међу којима је и Фиамета, и три младића, због заразе одлазе из града. Бораве у цркви Санта Марија Новела. Време проводе у гозбама, игри, музици, забави глорификујући тако живот и прекраћујући време.

„Декамерон“ је писан чистим народним језиком. Без дубоког умовања, израженог критичког поимања стварности и живота, актери кроз причање новела ипак чине оба, али на један једноставнији начин од оног на који су читаоци тог доба навикли.
Свако од ликова, свакога дана казује по једну новелу.
У цркви су провели четрнаест дана, а новеле су причали свакога дана осим суботом и недељом. У књизи, дакле, има укупно 100 новела. У Дантеовој „Божанственој комедији“, има управо 100 певања, а ово свакако није случајна подударност будући да је Бокачо Дантеа сматрао најбољим писцем свих времена.
Неки од ликова, поред Фиамете, су Панфило, Филострато, Елиса, Емилија, Дионео...
Сви поседују индивидуалне карактерне црте, али их Бокачо није дао непосредно, већ посредно: кроз приче које причају, и начина на који их причају.
Карактеристике ликова, односно младих људи чије приче чине садржај књиге су различите, и сазнају се спорадично, и сасвим успутно. Неко је ватрен, неко снажно заљубљен, неко љубоморан, неко срећан због узвраћене љубави, неко несрећан због неузвраћене...
Сви они су приказани као људи од крви и меса, сасвим неидеалистички, савим реалистички, и без наглашеног напора да се читалац сам у то увери.
Шта је главни мотив свих прича?
Живот. Прослава живота, и похвала живота, и захвалност животу. Није реч само о захвалности Богу, која је у једној статичној форми била исказивана у средњем веку, кроз задате жанрове и прописане теме. О Богу ништа лоше. О човеку, кога је Бог створио, и дао му шансу да ужива у животу који је за њега створио – то је главно место и најважнија Бокачова мета.
Главни мотив свих сто новела јесте појединац у служби живота, онај који има права да прихвати живот са свим његовим лепотама, а да не дрхти пред свевишњом казном, и онај који има права да каже, анегдотски исмеје, укаже, упери прстом на оно што не ваља, што није логично, што није етично, и што није доследно и није у складу са оним што се проповеда.
У „Декамерону“ се говори о хировима Фортуне (богиње среће), о оствареним и неоствареним љубавима, о смешним преварама спретних жена на рачун глупих мужева, о лицемерним свештеним лицима, трагичним смртима, о великим, племенитим делима...
Распон тема је широк, али су све исприповедане у оквиру главног мотива свих прича и догађаја о којима читамо у књизи.