“Новела од Станца”

Марин Држић

Дубровачка књижевност обухвата књижевност која је створена на подручију

Дубровачке републике. Она је настала за време хуманизма и ренесане док је
Дубровачка република била под влашћу Венеције уз аутономију, а Дубровчани су
једини који су од Јужних Словена стварали у овом периоду, због тога се развија и
архитектура, књижевност, сликатство, наука и музика. Писало се на дубровачком
књижевном језику (штокавско источнохерцеговачки дијалекат ијекавског изговора) са
чаквизмима и иквизмима који су преузети из далматинског и италијанског језика
Писало се и на на родном језику на штокавском и чакавском дијалекту.
Писала се љубавна поезија (мешавина петракистичке и народне), епска поезија
(хришћанска тематика), маскерате (салонске и уличне) и драме (бинске екологе,
пасторале, фарсе, комедије и трагедије)
Најстарије дело ренесансе у овом пределу су три стиха на празној страни
“Царинског статута” које је записао Џонко Каличевић године 1421.
После се, отприлике крајем XV века се појављују Шишко Манчетић и Џоре
Држић, они су били петраркисти, затим почињу да стварају Мавро Ветрановић,
Никола Наљешковић и Марин Држић. У другој половини XVI стварају Динко Рањина,
Динко Златарић и Андрија Чубрановић. Затим почиње барок у коме стварају Ивана
Џива Гундулића, Џива Бунића, Џона Палмотића, Игњат Ђурђевић и Иван Гундулић,
кооји је написао последње дело дубровачке књижевности еп “Осман”. држава се
угасила у XIX века.
Књижевна врста која је настала у хуманизму и ренесанси је пасторална драма тј.
пастирска драма. Њена радња је заснована на љубавном заплету, али са доста
комичних елемената. Дешава се у природи, главни ликови су пастири,виле и сељаци.
Догађаји су приказани реалистично, са пуно певања и музике.
Фарса (француска реч Farce која означава зачин) је подврста комедије. Она
претставља драму у којој је приказана шаљива, вулгарна и лакомислена комедија.
Заснивена је на тему људских слабости и порока. Она је скро па једина књижевна врста
која је опстала из средњег века, била је међуигра у склопу драма које су извођене
сатима и имале религиозне мотиве. Фарса је једночинка, радња је једноставна, а хумор
груб и углавном је заснован на вербалној комуникацији ликова. Карактери нису
психолошки разрађени, а радња ја брза и динамична. За време дубривачке ренесансе
фарса је писана у стиху са римом, а теме су биле из стварног живота. Дели неке
елементе са пастролом као што су сељак, грубост шале, виле, забава и слободан израз,
Радња се одвија у Дубровнику, тачније у западно, делу Дубровника код
Онофоријеве фонтане, где је Станац провео вече. Радња траје за време трајења
карневала. Чиме су испоштована сва три јединства драме. Радња није подељенана
сцене, а и има само један чин што је нормално за фарсу. Нема изразит изразит заплет, а
самим тим ни изразиту композицију.
Основни мотиви ове фарсе су мотиви старости и младости, који су у контрасту један са
другим, као и ликови који су њихово оличење. Идеја није била да се исмеје јаз између
влаха и градских младића, већ јаз између старих и младих. Није био покушај да се
исмеје лаковерност неког старог влаха, већ које би границе човек у годинама прешао у
нади да ће бити буквално бесмртан. Док младићи који још нису искусили потешкоће
које доноси старост исмејавају и олако схватају своје најбоље године, не разумеју да ће
и они за неку деценији бити спремни да ураде свакакве ствари да у нади да ће вратити
назад своју младост. Колико шала коју су извели над Станцем делује грубо, она је
изведена без злих намера, више ради забаве. Младићи су приказ времена у ком живе,
раенесансе, играју се прерушавања, окренути су уживању у животу и природи, док су
најбитнији шега, шала и смех. Овај догађај је могао и да се стварно догоди у оваквом
амбијенту, то га чини реалистичним.
Сукоб Станца и Џива симболизује сукоб старости и младости, људи са руралних
подручија и из града, они припадају различитим типовима. Типу наивца и
препредењака. Џиво као и остали малдио, је шаљивџија који је у духу карневалске
ноћи тражио забаву. Они не схватају утрку са временом, како је то када остариш и
једини велики догађај који те чека је смрт, док Станац који је проживео већину свог
живота жуди да опет буде млад и због своје занесености испада наиван. Младићи не
разумеју понашање старијих, као ни они младих, што се може видети и у репликама
које су размењене пре извођења новеле:
“Михо: Богме имам смијешна оца!
Кућу ми затвори, ма ја , кад вечерам
фенгам поћ лећ гори; а ја ти омијерам
како ћу се калат низ нјеку фунјестру
и, кад поду сви спат, обучем се у пјастру;
челату на главу, брокијер на бедру у час
ставим, рђаву ову мчину на пас
пак се низ конопац на улицу калам,
а мудри мој отац у одру мни да сам.
Влахо: Смиијешни су оци ови!Неће им се нјекад
да су и они били сви ловци како и ми сад,
ки ноћно ловимо како и јеји.”
Тако да они немају разумевање не само према Станцу зато што је влах, већ
према свим старијим особама. Као ни старији према њима и њиховим потребама за
забавом, збијањем смицалица и дружењем. Тако се јавља сукоб између старијих и
млађих генерација, које немају разумевања једни за друге. Али исто тако се јавља и
сукоб између људи са села и из града. Младићи су исмејавали Станца само зато што је
из руралне средине, али се испоставило да су њихове предрасуде о наивности биле
тачне зато што су успели да га погоде где га боли, тако да је спустио гард.
У првој сцени је приказан неспоразум између довјице дубровачких младића,
Михе и Влаха. Наиме, они нису препознали један другог у сред ноћи и замало започели
тучу, након сазнања да се уствари познају Михо и Влахо имају конверзацију о разним
стварима, мачевању, девојкама, родитељима.
За Влаха и Миху очеви су предмет исмејавања, нема поштовања према њима.
Родитељи се понашају као да они никада нису били млади, а младићи их подражавају
мислећи да они никада нису били такви “ловци” као што су они. Овде је приказана
несташна и наивна природа младића, покушају бити неустрашиви и да се покажу један
пред другим понижавајући један другог, своје родитеље, као и влаха поред фонтане. па
одлучују да изврше новелу над њим.
Иако смо досада учили да је новела књижевна врста, реч новела у овом случају
означава шалу која ће се препричавати, или догађај у коме је неко насамарен.
У другој сцени се појављује Џиво прерушен у сељака, његова намера је била да
изведе новелу на влаха који је дошао у Дубровник и који није могао да нађе место у
ком би могао да преспава, тако да је био код фонтане. Након упознавања са Станцем,
Џиво почиње своју причу да би улио поверење у Станца да је добар сељак, говори му
све што би показало да је угледан, он је из Гацка (града одакле су богати трговци
стоке), не задужује се, не плови, не даје на вересију… Тако стече старчево поверење и
поштовање, а и старац је био жељан друштава у ситуацији у којој се нашао, стекли су
се сви услови да би Џиво могао да га насамари. Џивова прича о подмлађивању је
слична Станчевој, дошао је у Дубровника да прода некку робу, али нигде није могао да
нађе место у коом би одсео, па је би приморан вече да проведе поред фонтане, поново
је хтео да се старац поистовети са њим. На Станчево питање које гласи дали је пребио
жену након не поштовања Џиво је одговорио позитивно зато што је то што би сељак
урадио. Џиво је постигао све што је требало да би извео шалу, стекао је Станчево
поверење и погодио жељу обвог старца, да буде поново млад, тако је Станац због
жудње за младошћу поверовао у сваку реч изречену са Џивових уста. Можда би се тај
одиграо другачије да није било још једног великог фактора, Станчеве жене Мионе, која
је била млађа од њега и коју је желео да усрећи својим подмлађивањем.
Станац је приказан као наиван и неинтелигентан сељак, без образовања. Михо
га описује као смешног, али не у добром смислу. На почетку је опрезан да му неко не
украде робу, али њгов опрез надвладава његова наивност и чежња за младости, зато му
и роба буде украдена аи на сву срећу враћен му је новац. Има мотивацију, његову жену
која је доста млађа од њега и коју жели да усрећи. У датој ситуацији оставља утисак
заосталог сељака , ја сматрам да му је поновна младост била толико примамљива да је
заборавио на логику и рационалност. Толико је јако желео своју малдост да је
поверовао чак и у виле. На крају обријан, везан и остављен без икога Станац схвата да
је преварен, признаје да је био излуђен и наиван, жали за својим поступцима. Али су
му макар оставили новац за ствари које су узели.
Идеја је да прикажу разлике између припадника различитих генерација, сталежа
и нивоа образовања, али и да ситуација буде комична.

Радила:Јана Анђелковић