R ad oje D om an ović (1873-1908)

SATIRE
P rem a izdanju: R adoje D om anović, Satire [IV izdanje]; Š kolska knjiga, Z agreb 1966.
R ukopis digitalizovao go spodin R oberto M aglica, a P rojektu R astko priloţen ljubaznošću
gospodina D anka Š ipke (Univerzitet u Poznanju, Poljska). Original u FTP arhivi Serbo-
Croatian Text Corpus, Adam Mickiewicz University Poznan, Poland.
Konvertovanje i prireĊiv anje ove verzije uradili m arta 2000. Z oran S tefano vić,
vebm asterin g M ilan S tojić (P rojekat R astko)

SA D R Ž A J

 Jovan D eretić: O R adoju D om anoviću

Radoje D om an ović: S atire

 V oĊa
 Danga
 K raljević M arko po dru gi put m eĊu S rbim a
 R eĉnik

O R ad oju D om an oviću
[Iz knjige: Jovan D eretić, K ratka istorija srpske književnosti, BIGZ, Beograd 1983.]

N aša klasiĉn a realistiĉka pripovetka geo grafski je obuhvatila sam o deo S rbije. S va tri
njena osnivaĉa potiĉu iz Z ap adne S rbije, koja je i do tada dala n ajveći broj pisaca.
N jihovi neposredni nastavljaĉi, S vetolik R anković i R adoje D om anović, ob a rodom iz
centralne oblasti, Š um adije, proširili su dotadašnje granice realizm a, ne toliko geo grafski
koliko naĉinom viĊenja i prikazivanja stvarnosti. I jedan i dru gi pokušali su negov ati
seosku pripovetku, ali s mnogo manje uspeha od svojih prethodnika. Njihov pravi domen
jest drugi: R ankovićev u psihološkom rom anu, D om anovićev u satiriĉnoj pripoveci.
O krenuti više savrem eno sti nego prošlosti – onom e što je nastajalo, a n e on om što je
nestajalo – oni su pruţili m raĉnu, pesim istiĉku viziju stvarnosti, koja stoji nasu prot
vedrini i optimizmu prvih realista.

[...] R adoje D om anović (1873 -1908) pripad a suprotnoj, hum oristiĉko -satiriĉnoj tradiciji
srpskog realizm a, ĉiji je zaĉetnik G lišić. K njiţevni rad zapoĉeo je p ripovetkam a iz
seoskog ţivota u kojim a se, kao i kod njeg ovih prethodnika, oseća oštra po larizacija
izm eĊu idealizacije i kritiĉkog razobliĉavanja, ali bez njihove snage i sv eţine. N ajbolji
deo njegova rada, satiriĉne pripovetke, nastale su u nekoliko poslednjih i najcrnjih godin a
obrenovićevsko g apsolutizm a, izm eĊu 1898. i 1903. S in seoskog uĉitelja o pozicionara,
odgojen u duhu narodne poezije i Gorskog vijenca, kasnije kao profesor gimnazije zbog
politiĉkih uverenja pro ganjan, prem eštan i otpuštan s posla, D om anović je, uz vatreno
slobodoljublje, nosio ogorĉenu m rţnju na sve vido ve tiranije, koja je nad ah nula njegov e
najbolje politiĉke satire. P osle pada apsolutizm a (1903), nezadovoljan što se u zem lji tako
m alo izm enilo, razoĉaran u vlastitu stranku, odajući se sve više neu rednu b oem skom
ţivotu, on je pokušao d a i u novim prilikam a nastavi rad na politiĉkoj satiri (izdavao je
politiĉko -satiriĉni list "S tradija"), ali bez preĊ ašnjeg usp eha. U m ro je usam ljen, ogorĉen,
sirom ašan, u 35. godini ţivota.
D om anović je pisao hum oristiĉko -satiriĉne pripov etke, u kojim a sve što se zbiva ostaje u
granicam a realno m ogu ćeg (P ozorište u palanci, G lasam za slepca, N e razum em i dr.),
hum oristiĉko -satiriĉne pripovetke s elem entim a groteskne fantastike (M arko K raljević po
drugi put m eđu Srbim a, R azm išljanje jednog običnog srpskog vola), ali je najveći uspeh
postigao u ţanru alegorijsko -satiriĉne priĉe, koju i uvodi u srpsku knjiţevnost (Ukidanje
strasti, D anga, V ođa, M rtvo m ore, Stradija i dr.). S atiriĉna vizija stvarnosti obiĉno je
uokvirena priĉom o im aginarnom putovanju. P isac, odnosno njegov zamenik u pripoveci,
narator, putuje po svetu, na javi ili u snu, i stiţe u nekakvu daleku, n epoznatu zem lju,
koja se razlikuje od svega što je pre i posle to ga v ideo. S ve što se u njoj dogaĊ a drukĉije
je od normalnog i prirodnog. Ljudi dobijaju ordene i priznanja za stvari zbog kojih se ide
u zatvor, m inistri se interesuju svaĉim , sam o ne o nim zašto su zaduţeni, poslanici, koje
postavlja m inistar policije, uĉe ono što im je zadato da kaţu u skupštini kao Ċaci lekcije
(Stradija). N ajveća graĊ anska vrlina jeste ropska poniznost pred predstavnicima vlasti.
G raĊani se ponose što ih jašu km etovi i panduri, s radošću prihv ataju odred bu vlasti da se
svakom udari ţig na ĉelo kako bi se razlikovali od stranaca, ĉin ţigosanja p retvara se u
veliku sveĉanost, m anifestaciju nacionalnih osećanja (Danga). Š kolskim vaspitanjem i
posebnim m eram a vlasti graĊani se odv raćaju od svake opasnosti, svako g rizika, svakog
sm elog poduhvata. O ni ţive m irnim drem ljivim ţivotom , bez am bicija i strasti, bez vrlina
i poroka, u kojem je aktivna jedino m rţnja prem a onom ko hoće nešto više da postigne,
da se uzdigne iznad proseka (Ukidanje strasti, Mrtvo more). U tim satiram a D om anović
gotovo nikad ne p rikriva svoje prave n am ere. Ironiĉnim prim edbam a o "m iloj nam i
napaćenoj m ajci S rbiji" i drugim aluzijam a, naro ĉito u uvodnim delovim a pripovetke, on
nam jasno daje na znanje šta se krije iza ĉudnovate zem lje o kojoj govori, što doprinosi
aktuelnosti i ubojitosti satiriĉne ţaoke ali isto tako ponekad narušava alegoriĉnost priĉe i
sm anjuje univerzalnost njenog znaĉenja. P un sklad izm eĊu satire i alego rije te posebno g i
opšteg znaĉenja postignu t je u V ođi, najboljoj D om anovićevoj satiri, uzbudljivoj priĉi o
kolektivnoj opsednutosti voĊom . Ĉ vrste unutarnje arhitektonike, ona se i fo rmalno
razlikuje od drugih njego vih satira, gd e im am o m ozaiĉku kom poziciju, reĊanje više ili
m anje nezavisnih tem atskih celina unutar okvirn e priĉe.

V oĊ a
- B raćo i dru govi, saslušao sam sve govo re p a vas m olim da i vi m ene ĉujete. S vi nam
dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj
prljuši i kam enu nije m oglo raĊ ati ni kad su bile k išne godine, a kam oli na ovakvu sušu
kakvu valjda niko nikad nije zapam tio. D okle ćem o se ovako sastajati i naprazno
razgovarati? S toka nam polipsa bez hrane, a još m alo pa će n am i deca sk ap avati od gladi
zajedno s nam a. M i m oram o izabrati drugi naĉin, bolji i pam etniji. Ja m islim da je
najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da traţim o bolju i
plodniju zem lju jer se ovako ne m oţe ţiveti.

(Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog
neplodnog k raja. G d e i kad je ovo bilo, to se, m islim , ne tiĉe ni vas ni m ene. G lavno je da
vi meni verujete da je to bilo negde i n ekad u nek om kraju, a to je dosta. O no, doduše,
nekad sam drţao da sam celu ovu stvar ja sam odn ekud izm islio, ali m alo -pomalo
oslobodih se te strašne zablude i sad tvrdo verujem da je sve ovo što ću sad priĉati bilo i
moralo biti negde i n ekad , i da ja to nikad i ni na koji naĉin nisam ni m ogao izm isliti.)

S lušaoci bleda, ispijena lica, tupa, m utna, gotovo b esvesno g po gleda, sa ruk am a pod
pojasom , kao da oţiveše na ove m udre reĉi. S vaki je već seb e zam išljao u kakvom
ĉarobnom , rajskom predelu, gde se m uĉan i trudan rad plaća obilnom ţetvom .

- Tako je, tako je... - zašuštaše iznem ogli glasovi sa sviju strana.

- Je li b-l-i-z-u? - ĉu se razvuĉen šapat iz jednog u gla.

- B raćo! - otpoĉe op et jedan govo riti m alo jaĉim glasom . - Mi moram o od m ah poslušati
ovaj predlo g, jer ov ako se više ne m oţe. R adili sm o i m uĉili sm o se, pa sve uzalud.
O dvajali sm o i od usta svojih te sejali, ali naiĊu bujice pa snesu i sem e i zem lju sa vrleti, i
ostane go kam en. H o ćem o li m i veĉito ovde ostati i raditi od jutra do mraka, pa opet biti i
gladni i ţedni, i goli i bosi?... M oram o poći i potraţiti bolju, plodniju zem lju, gde će n am
se m uĉan trud nagraĊivati bogatim plodom .

- D a poĊem o, odm ah d a poĊem o, jer se ovde ţiveti ne m oţe! - zašušta šapat, i m asa po Ċe
nekud ne m isleći kuda.

- S tanite, braćo, kud a ćete? - i opet će onaj prvi go vornik. - M oram o ići, ali se tako ne
m oţe. M i m oram o znati kuda idem o, inaĉe m oţem o propasti gore m esto d a se spasem o.
Ja predlaţem da izaberem o voĊu, koga svi m oram o slušati i koji će nas voditi pravim ,
najboljim i najpreĉim putem .

- Da izaberemo, odmah da izaberemo!... - ĉu se sa sviju strana.

S ad tek nastade prepirka, pravi haos. S vaki govori i niko nikog niti sluša, niti m oţe ĉuti.
Z atim se po ĉeše odv ajati u grupice; svaka šušk a nešto za se, pa i grupice prskoše i uzeše
se za ruke sve dva i dva, te jedan dru gom govori i dokazuje, vuĉe jedan d ru go g za rukav e
i m eće ruku na usta. O pet se sastanu svi, i opet svi govore.

- B raćo! - istaĉe se odjed nom jedan jaĉi glas i nad m aši ostale promukle, tupe glasove. -
M i ovako ne m oţem o ništa uĉiniti. S vi govorim o, i niko nikog ne sluša. B iram o voĊu! P a
koga bi to izm eĊu nas i m ogli izabrati? K o je izm eĊu nas putovao da zna p utove? M i se
svi dobro znamo, i ja prvi se ne bih smeo sa svojom decom poveriti nijednome ovde na
ovom zboru. N ego k aţite vi m eni koji poznaje onoga putnika tam o što još od jutros sedi u
hladu kraj puta?

N astade tišina, svi se okretoše nepoznatom e i uzeše ga m eriti od glave do p ete.

Ĉ ovek onaj srednjih godina, m rka lica koje se gotovo i ne vidi od duge kose i brade, sedi,
ćuti kao i dotle i nekako zam išljeno lupka debelim štapom po zem lji.

- Juĉe sam ja video ovoga istog ĉov eka sa jednim deĉkom . U hvatili se za ruke i idu
ulicom . S inoć onaj deĉko otišao nekud kroza selo, a ovaj sam ostao.

- Ostavi, brate, te sitnice i ludorije da ne gubimo vremena. Ko je, da je, on je putnik

izdaleka, ĉim ga niko od nas ne zna, te sigu rno zna dobro najpreĉi i najbolji put da nas
povede. K ako ga ja cenim , izgleda da je vrlo p am etan ĉo vek jer nep restano ćuti i m isli.
D ru gi bi se brzoplet već deset puta dosad um ešao m eĊu nas ili poĉeo m a s kim razgovor,
a on toliko vrem ena sedi sam cat i sam o ćuti.

- D abo gm e, ćuti ĉovek i m isli nešto. T o ne m oţe biti druge nego d a je vrlo pam etan! -
zakljuĉiše i ostali pa uzeše opet zagledati stranca i svaki na njem u i njegovu izgledu otkri
poneku sjajnu osobinu, poneki dokaz njegov e neo biĉno jake pam eti.

N e proved e se m no go razgovora, i svi se saglasiše da bi najbolje bilo da um ole ovog

putnika koga im je, k ako vele, sam bo g poslao: da ih povede u svet da traţe bolji kraj i
plodniju zem lju, da im bude voĊ, a oni da ga b ezuslovno slušaju i pokoravaju m u se.

Izabraše iz svoje sredine desetoricu koji će otići strancu te m u izneti pobude zbora i svoje
bedne prilike i um oliti ga da se prim i za voĊu.

O tidoše ona desetorica, p okloniše se sm erno pred m udrim strancem , i jedan od njih uze
govoriti o neplodnom zem ljištu njihova kraja, o sušnim godinam a, o bedn om stanju u
kom e se nalaze, i završi ovako:

- To nas nagoni da ostavim o svoj kraj i svoje kuće pa da poĊem o u svet traţiti bolji
zaviĉaj. I b aš sad kad a padosm o na tako srećnu m isao, kao da se i bo g sm ilova na nas te
nam posla tebe, m udri i v rli stranĉe, da n as poved eš i spaseš bede. M i te u im e svih
stanovnika m olim o da nam budeš voĊ, pa kud god ti, m i za tobom . T i znaš putove, ti si
svakako i roĊen u srećnijem i boljem zaviĉaju. M i ćem o te slušati i pokoravati se svakoj
naredbi tvojoj. H oćeš li, m udri stranĉe, pristati da spaseš tolike duše od pro pasti, hoćeš li
nam biti voĊa?

M udri stranac za sve v rem e tog dirljivog govo ra n e podiţe glavu. O stad e d o kraja u istom
poloţaju kako ga i zateko še: oborio glavu n am ršten, ćuti, lupka po zem lji i - misli. Kad se
govor završi, on n e m enjajući poloţaj kratko i lagano procedi kroza zube:

- H oću!

- M oţem o li, dakle, poći s tobom i traţiti bolji kraj?

- M oţete! - produţi m udri stranac ne diţući glave.

S ad nastade oduševljenje i izjave zahvalnosti, ali na to m udrac ne reĉe ni reĉi.

S aopštiše zboru srećan u speh dodajući kako tek sad vide kakva v elika pam et leţi u tom
ĉoveku.

- N ije se ni m akao s m esta, niti glave podiţe, bar d a vidi ko m u govori. S am o ćuti i m isli.
N a sve naše govore i zah valnosti svega je dve reĉi progovo rio.

- Pravi mudrac!... Retka pamet!... - povikaše v eselo sa sviju strana, tvrdeći kako ga je sam
bog kao anĊela s n eba po slao da ih spase. S vaki bejaše tvrdo uveren u uspeh pored takvo g
voĊe, da ga ništa na sv etu ne bi m oglo razuveriti.

I tako n a zboru bi sad utvrĊeno da se k renu još sutra zorom.

S utradan se iskupi sve što im aše odvaţnosti da poĊe na daleki put. V iše od dve stotine
porodica doĊe n a ureĉen o m esto, a m alo ih je još i ostalo da ĉuvaju staro o gnjište.

T uţno je pogledati tu m asu bednog stanovništva k oje ljuta nevolja n agoni da napusti kraj
u kom e su se rodili i u kom e su grobovi p redak a njihovih. L ica njihova koštunjava,
iznem ogla, suncem opaljena; patnja je du gim nizom m uĉnih godina ostavljala traga n a
njim a i izrazu dala slike bede i gorko g oĉajanja. A li se u ovom trenutku u njihovim oĉim a
ogled aše prvi zraĉak nad e, ali i tuge za zaviĉajem . P onekom starcu se slila suza niz
sm eţurano lice, uzdiše, oĉajno vrti glavom s puno neke slutnje, i radije bi o stao da
priĉeka još koji dan pa d a i on ostavi kosti u tom kršu negoli da traţi bolji zaviĉaj; m noge
od ţena glasno n ariĉu i o praštaju se sa um rlim a ko jim a grobove ostavljaju; ljudi se
otim aju da se i sam i ne bi razneţili i viĉu:

- D obro, hoćete li da i dalje gladujem o u ovom prokletom kraju i da ţivim o po ovim

udţericam a?

A i oni bi sam i ĉisto hteli da ceo taj prokleti kraj i one bedne ku ćice pon esu, da se m oţe
kako, sa sobom.

G raja i galam a kao u svakoj m asi. U znem ireni i ljudi i ţene, a i deca što ih m ajke nose na
leĊim a, u ljuljkam a, udarila u ciku; uznem irila se nekako ĉak i stoka. S toke m alo i im aju,
ali tu je poneka kravica, poneko m ršavo, ĉup avo kljuse s velikom glavom i debelim
nogam a, na ko ga su n atovarili vazda nekih ponjav a, torbi, ili po dve vreće preko sam ara,
pa se siroto povodi pod teretom , a opet se drţi u sili pa zarţe pokadšto. N eki, opet,
natovarili m agare, deĉu rlija vuĉe pse o lan cim a. T u je, dakle, razgovor, vik a, psovka,
kuknjava, plaĉ, lav eţ, pa ĉak i jedan m agarac dva-triput njaknuo, ali voĊa ni reĉi da
progovo ri, kao da ga se cela ta m asa i vreva ništa ne tiĉe. P ravi m udrac!

O n jednako sedi oborene glav e, ćuti i m isli, i ako tek pljucne pokatkad, to m u je sve. A li
m u je baš zbog takva d rţanja popularnost narasla tako da je svaki bio u stanju skoĉiti, što
kaţu, za njim i u vatru i u vodu. M eĊu m nogim a m ogao se ĉuti otprilike ovakav razgovo r:

- M ore, srećni sm o, te naiĊosm o na ovakva ĉovek a, a da sm o bez njega pošli, ne dao bog,
zlo i naopako, propali bismo!

- T o je pam et, m oj brate! S am o ćuti, reĉi još nije progovo rio! - reći će jedan pa pogleda sa
strahopoštovanjem i ponosom u voĊu.

- Š ta im a da govo ri? K o govori, taj m alo što m isli! M udar ĉov ek, razum e se, pa sam o ćuti
i nešto m isli!... - dodade drugi, pa i on sa strahopo štovanjem pogled a voĊu.

- Pa nije ni lako voditi ovoliki svet! I mora da se misli kad je primio na sebe toliku
duţnost! - opet će prvi.

D oĊe vrem e p olasku. Ĉ ekali su m alo ne bi li se još ko prisetio da poĊe s njim a, ali kako
nikog ne b eše, nije se m o glo dalje oklev ati.

- H oćem o li krenuti? - pitaju voĊu.

O n ustade bez reĉi.

Uz voĊu se odm ah grupisaše najodvaţniji ljudi da m u se naĊu u nesrećnu sluĉaju i da ga

ĉuvaju da m u se ne bi d esila kakva opasnost.

V oĊa svojski nam ršten, o borene glav e, koraknu n ekoliko puta m ašući dostojanstveno
štapom ispred sebe, a m asa krene za njim i v iknu nekoliko puta:

- Ţ iv eo!

V oĊa koraknu još nekoliko koraka i udari u plot od opštinske zgrade. T u, n aravno, stad e
on, stade m asa. V oĊ a se izm aĉe m alo i lupi dva-tri puta štapom po plotu.

- Š ta ćem o? - pitaju.

O n ćuti.

- Š ta: šta ćem o? O baljuj plot! T o ćem o! V idiš da ĉovek daje štapom znak šta treba raditi!
- viknuše oni što su uz voĊu.

- Eno vrata, eno vrata - v iĉu deca i pok azuju vrata koja su ostala na protivn oj strani.

- Pssst, mir, deco!

- B uditeboksnam a, što se ĉini! - krste se n eke ţene.

- N i reĉi, on zna šta treba. O baljujm o plot!

Z a tili ĉasak puĉe plot kao da ga nije bilo.

P roĊoše.

N isu m akli ni sto koraka, a voĊa zapade u n eki veliki trnjak i zastade. S m ukom se išĉupa
natrag i uze štapom udarati to levo , to desno. Stoje svi.

- P a šta je sad opet? - viĉu oni pozadi.

- Da se probija trnjak! - v iknuše opet oni uz voĊu.

- Evo puta iza trnjaka! Evo puta iza trnjaka! - viĉu deca, p a i m nogi ljudi iz pozadine.

- Eto puta, eto puta! - rugaju se gnevno oni uz voĊu. - A ko li zna kud vodi, slepci jedni?
N e m ogu svi zapoved ati! O n zna kud je bolje i preĉe! P rovaljujm o trnjak!

N avališe prov aljivati.

- A jaoj! - zavapi poneko kom e se zabije trn u ruk u ili ga šine ostru ga po licu.

- N em a, brajko, ništa bez m uke. V alja se i prom uĉiti ako m islim o uspeti! - odgovaraju na
to najodvaţniji.

P robiše posle m nogih napora trnjak i poĊoše dalje.

Išli su neko kratko vrem e i naiĊoše na neke v rljike.

O bališe i njih pa poĊoše dalje.

M alo su prešli toga d ana jer su još nekoliko m anjih, sliĉnih prepona m orali savlaĊivati, a
uz m ršavu hranu, jer nek o je poneo suva hleba i n ešto m alo sm oka uz hleb, poneko sam o
hleba, da bar ovda-ond a zalaţe glad, a pon eki ni hleba nije im ao. D ao bo g još letnje
vrem e te se b ar gdegd e n aĊe koja vo ćk a.

P rvi dan tako preĊoše m alo, a osećahu m no go um ora. O pasnosti velike ne ukazaše se, pa i
nesrećnih sluĉajeva n e beše. N aravno da se p ri tak o velikom preduzeću ovo m ora raĉunati
u sitnice: jednu ţenu ošinu trn po levom oku, te je previla vlaţnu krpu; jedno dete udarila
vrljika preko noţice pa h ram lje i jauĉe; jed an starac se sapleo na ostru gu, p ao i uganuo
nogu, previli su m u tucan crni luk, a on junaĉki trp i bol i ide dalje odvaţno za voĊom
oslanjajući se na štap. (M nogi su, doduše, govorili da ĉiĉa laţe kako je u gan uo nogu, već
se samo pretvara jer je rad da se vrati natrag.) Najzad malo ko da nema trn u ruci ili da
nije ogreben po licu. L ju di junaĉki trpe, ţene prok linju ĉas kad su pošle, a deca ko d eca,
naravno plaĉu, jer n e pojm e kako će se bo gato n agraditi ta muka i bol.

N a prev eliku sreću i rado st sviju voĊi se ništa nije desilo. O no, ako ćem o pravo, njega
najviše i ĉuvaju, ali tek, tek - im a ĉovek i sreće.

N a prvom konaku se po m oliše i zahvališe bogu što su prvi dan srećno putovali i što im se
voĊi nije nikakvo pa ni najm anje zlo dogodilo. Z atim će uzeti reĉ jedan iz one grupe
najodvaţnijih. P reko lica m u stoji m asnica od ostruge, ali se on na to ne osvrće:

- B raćo! - poĉe on . - E vo sm o, hvala bogu, v eć jed an dan prev alili srećno. P ut nije lak, ali
m oram o savladati junaĉk i sve prepone, k ad znam o da nas ovaj m uĉni put v odi sreći našoj.
N eka nam bo g m ilostivi saĉuva voĊu od svako g zla i da bi nas i dalje ovak o uspešno
vodio!...

- S utra ću izgubiti, ako je tako, i ovo drugo oko !... - pro gunĊa ljutito ona ţena.

- A jaoj, noga! - prodera se ĉiĉa, osloboĊen tom prim edbom ţeninom .

D eca v eć stalno kenjk aju i plaĉu, i jedva ih m ajke utišavaju da bi se ĉule reĉi
govornikove.

- Jest, izgubićeš dru go ok o! - planu govornik. - P a neka oba ok a izgubiš! N išta to nije da
jedna ţena izgubi oĉi za ovako veliku stvar! T o je sram ota! M isliš li na dobro i sreću
svoje dece? N eka polovina nas propadn e za ovu stvar, pa ništa. Ĉ udna m i ĉuda jedno
oko! Š ta će ti oĉi, kad im a ko za nas da gleda i vo di nas sreći? V aljda ćemo zbog tvoga
oka i ĉiĉine no ge n apustiti ovo plem enito preduzeće?

- L aţe ĉiĉa! L aţe ĉiĉa, pretvara se sam o da se v rati! - ĉuše se glasovi sa sviju strana.

- K om e se, braćo, n e ide - opet će govo rnik - neka se vrati, a ne da kuka i buni druge
ljude. Š ta se m ene tiĉe, ja ću za ovim m udrim voĊom ići dok m e traje.

- S vi ćem o, svi za njim dok nas traje.

V oĊa je ćutao.

L judi ga opet uzeše zagledati i šaputati:

- S am o ćuti i m isli!

- M udar ĉov ek!

- G le, kakvo je njem u ĉelo!

- I nam ršten jedn ako.

- Ozbiljan!

- K uraţan je, vidi se po n jem u.

- K uraţan, m ani ga: plot, vrljike, trnjake, sve to sk rši. S am o tek nam ršten o nako lupi
štapom i ne govori ništa, a ti onda gledaj šta ćeš.

T ako proĊe prvi dan, a sa istim uspehom proĊe još nekoliko dana. N išta od veće v aţnosti,
sam e sitnije prepone: stropoštaju se u jendek, u jarugu, ud are n a vrzinu, na ostrugu, na
bocu, slomi po nekoliko njih nogu ili ruku, razbije poneko glavu, ali se sve te muke
podnose. Neki su starci propali, ali su stari i bili.

- P om rli bi da su i u kući sedeli, akam oli na putu! - rekao je onaj govornik, te ohrabrio
svet da ide dalje. Nekoliko manje dece od godine-dve dana propalo je, ali stegli su srce
roditelji jer je tako bog hteo, a i ţalost je m anja što su deca manja.

- T o je m anja ţalost, a ne dao bog d a roditelji doĉekaju da gube decu kad prispeju za
udaju i ţenidbu! K ad je tako suĊeno, bolje što pre, jer m anje i ţalosti! - tešio je opet onaj
govornik.

Mnogi hramlju i gegaju se, neki zavili marame preko glave i hladne obloge metnuli na
ĉvoru ge, neki nose ruku u m aram i. S vi se podrpali i pocepali, pa im vise dronjci s odela,
ali ipak se ide srećno dalje. S ve bi to lakše podnosili, ali ih je glad ĉesto m u ĉila. A li
napred se mora.

Jednog dana se d esi nešto vaţnije.

V oĊa ide napred, uz njega najodvaţniji (m anje dvojica. Z a njih se ne zna gde su. O pšte je
m išljenje da su izdali i pobegli. Jednom je prilikom onaj govornik i govorio o njihovu
sram nom izdajstvu. M alo ih je koji drţe da su propali u putu, ali ćute i m išljenje ne
kazuju da se svet ne plaši), pa onda redom ostali. N ajedared se uk aza grdn o velika i
duboka kam enita jaru ga, pravi am bis. O bala tako strm a da se nije sm elo ni koraĉiti
napred. I odv aţni zastadoše i pogled aše voĊu. O n oborene glav e, nam ršten i zam išljen
ćuti i odvaţno koraĉa napred lupkajući štapom pred sobom to levo, to desno, po svom
poznatom obiĉaju, a to ga je, kako m no gi vele, pravilo još dostojanstvenijim . N ikoga on
ne pogleda, ništa ne reĉe, na njegovom licu nikakv e prom ene ni traga od straha. S ve bliţe
am bisu. Ĉ ak i oni najhrabriji od najhrabrijih došli u licu bledi kao krpa, a n iko ne sm e ni
reĉi da p rim eti pam etnom , oštrom i odvaţnom voĊi. Još dva koraka, pa je voĊa do
am bisa. U sm rtnom strahu, razrogaĉenih oĉiju stuknuše svi, a najod vaţniji tam an da
zadrţe voĊu, pa m akar se ogrešili o disciplinu, a on u tom koraknu jedanpu t, drugi put i
strmeknu u jarugu.

N astade zabuna, kuknjav a, graja, ovlad a strah. N eki poĉeše beţati.

- S tanite, kuda ste nagli, braćo! Z ar se tako drţi zadata reĉ? Mi moramo napred za ovim
m udrim ĉovekom , jer on zna šta radi! N ije valjda lud da sebe uprop asti! N apred za njim !
O vo je najveća, ali m oţda i poslednja opasnost i prepona. K o zna da još tu iza jaruge nije
kakva divna plodna zemlja koju je bog nama namenio! N apred sam o, jer b ez ţrtava nem a
niĉega! - tako izgovori onaj govornik i koraknu dva koraka napred te ga nestade u jaruzi.
Z a njim oni najodvaţniji, a za ovim a jurnuše svi.

K uknjava, stenjanje, kotrljanje, jeĉanje po strm oj obali one grdne rup ĉage. B i se zakleo
ĉovek da niko ţiv, akam oli zdrav i ĉitav izići ne m oţe iz tog am bisa. A li tvrd je ĉoveĉji
ţivot. V oĊa je im ao retku sreću pa se pri padu zadrţao, kao i uvek, na neko m dţbunu te
se nije povredio, a uspeo je da se polako iskobelja i iziĊe na obalu.

D ok se dole razlegaše ku knjava i lelek, ili se ĉujaše potm ulo stenjanje, on seĊaše
nepom iĉan. Ć uti sam o i m isli. N eki dole ugruvani i rasrĊeni poĉeše ga i psovati, ali se on
ni na to ne osvrtaše.

K oji su se srećnije skotrljali i zaustavili se gde na dţbun ili drvo, poĉeše s m ukom izlaziti
iz jaruge. Neko slomio nogu, nego ruku, neko razbio glavu, pa ga krv zalila po licu. Kako
ko, tek niko ĉitav sem voĊe. G ledaju u voĊu m rko, popreko i stenju od bola, a on ni glav e
da dign e. Ć uti i m isli, kao svaki m udrac!

P rošlo je još vrem ena. B roj putnika sve m anji i m anji. S vaki dan odnese po nekog. N eki
su napuštali takav put i vraćali se n atrag.

O d velikog b roja putnika zaostade još dvaestak. S vakom se oĉajanje i sumnja ogleda na
m ršavu, iznem oglu licu o d napora i gladi, ali niko ništa ne govo ri. Ć ute kao i voĊa, i idu.
Ĉ ak i onaj vatreni govorn ik m aše oĉajno glavom . T eţak je to put bio.

Iz dana u d an se i od ovih poĉe broj sm anjivati, i ostade desetak d ru ga. L ica još oĉajnija,
a celim putem se m esto razgovora ĉuje kukanje i jeĉanje.

S ad više behu nakaze nego ljudi. Idu na štak am a, obesili ruke o m aram e što su vezane
oko vrata. N a glavi sila od prevoja, oblo ga, tiftika. I ako bi baš i hteli prinositi nove ţrtv e,
nisu m ogli, jer na telu go tovo i ne beše m esta za n ove rane i uboj.

Izgubili su već i veru i nadanje i oni najodvaţniji i najĉvršći, ali idu ipak dalje, to jest
m uĉe se na n eki naĉin s teškim naporim a uz kukanje od bola. P a i šta bi kad se natrag n e
moţe? Z ar tolike ţrtve, pa sad napustiti put?!

S m raĉilo se. G egaju se tako na štakam a, dok tek p ogled aše, a voĊ e nem a p red njim a. Još
po jedan korak, pa svi opet u jarugu.

- A jaoj, noga!... A jaoj, majko moja, ruka!... A jaoj! - razleţe se kuknjava, a zatim samo
krkljanje, jeĉanje i stenjanje. Jedan je potm uo glas psovao ĉak i diĉno g voĊ u, pa um uĉe.

K ad je svanulo, a voĊ a sedi onako isto kao i onoga dana kad ga izabraše za voĊu. N a
njem u se ne opaţaju nikakve prom ene.

Iz jaruge izbaulja onaj govornik, a za njim još dvojica. O bazreše se oko seb e onako
nagrĊeni i krvavi d a vide koliko ih je ostalo, ali sam o je još njih trojica. S m rtni strah i
oĉajanje ispuni njihovu dušu. P redeo nepoznat, brdovit, go kam en, a puta n igde. Još pre
dva dana su prešli preko puta i ostavili ga. V oĊa je tako vodio.

P om isliše na tolike drugove i prijatelje, na toliku rodbinu koja propade na tom

ĉudotvornom putu, pa ih obuze tuga jaĉa od bola u osakaćenim udovim a. G ledahu
roĊenim oĉim a svoju roĊ enu propast.

O naj govo rnik priĊe voĊi i poĉe govoriti iznem oglim , ustreptalim glasom , punim bola,
oĉajanja i gorĉine:

- K uda ćem o?

V oĊa ćuti.

- K uda nas vodiš i gde si nas doveo? M i se tebi poverism o zajedno sa svojim porodicam a
i poĊosm o za tobom ostavivši kuće i grobov e naših predaka ne bismo li se spasli propasti
u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica povedosmo za
tobom , a sada preb roj koliko nas je još ostalo.

- Pa zar niste svi na broju? - procedi voĊa ne diţući glave.

- K ako to pitaš? D igni glavu, pogledaj, preb roj ko liko nas ostade na ovom nesrećnom
putu! P ogledaj kakvi sm o i m i što ostadosm o. B olje da nism o ni ostali nego da sm o
ovakve nakaze.

- Ne mogu da pogledam!...

- Z ašto?!

- Slep sam!

Nastade tajac.

- Jesi li u putu vid izgubio?

- Ja sam se i rodio slep.

O na trojica oboriše o ĉajn o glav e.

Jesenji vetar strahovito huĉi planinom i nosi uvelo lišće. P o brdim a se povila m agla, a
kroz hladan, vlaţan vazduh šušte gav ranov a krila i razleţe se zloslutno graktanje. S unce
sakriveno oblacima koji se kotrljaju i jure ţurno nekud dalje, dalje.

O na se trojica zgledaše u sm rtnom strahu.

- K uda ćem o sad? - procedi jedan grobnim glasom.

- Ne znamo!

(Kraj)

Danga
S nio sam strašan san. N e ĉudim se sam om snu, već se ĉudim kako sam im ao kuraţi i da
sanjam strašne stvari, k ad sam i ja m iran i valjan graĊanin, dobro d ete ove nam uĉene,
m ile nam m ajke S rbije, kao i sva dru ga d eca njena. 'A jde, d a reĉem da ja pravim izuzetak
od ostalih, ali ne, brate, v eć sve na dlaku radim što i drugi, a pon ašanja sam tako paţljiva
da mi nema ravna. Jedared sam video na ulici otkinuto sjajno dugme od policijske
uniform e, zagledah se u njegov ĉarobni sjaj i tam an htedoh proći, pun nekih slatkih m isli,
dok mi odjednom zadrhta sama ruka pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji a usta
m i se razvukoše na prijatan osm eh, kojim obiĉno svi m i starijeg pozdravljam o.

"B aš m i krv u ţilam a plem enita, i ništa drugo!" po m islih u tom trenutku i s prezrenjem
pogled ah na jedno g prostaka što baš u taj m ah pro Ċe i u nepaţnji nagazi ono dugme.

- Prostak! - izgovorim jetko i pljunem pa m irno produţim dalje šetati, utešen m išlju da su
takvi prostaci u vrlo m alom broju, a neobiĉno m i beše prijatno što je m eni bog dao fino
srce i plem enitu, vitešku krv naših starih.

Eto, sad vidite kako sam krasan ĉov ek, koji se baš ništa ne razlikuje od ostalih valjanih
graĊana, p a ćete se i sam i ĉuditi otkud baš m eni u snu da doĊu strašne i glu pe stvari na
um.

T oga d ana m i se nije ništa neobiĉno desilo. V eĉerao sam dobro i po veĉeri ĉaĉk ao zub e,
pijuckao vino, a zatim , pošto sam tako kuraţno i savesno upotrebio sva svo ja graĊansk a
prava, legao u postelju i uzeo knjigu da bih pre zadremao. Ubrzo mi je knjiga ispala iz
ruke, pošto je, naravno, ispunila m oju ţelju, i ja sam zaspao kao jagnje s m irnom savešću,
jer sam potpuno izvršio sve svoje duţnosti.

O djednom se obretoh kao na nekom uskom , brdo vitom i kaljavom putu. H ladna, m raĉn a
noć. V etar jauĉe k roz ogolelo granje i ĉisto seĉe gde dohvati po goloj koţi. N ebo m raĉno,
strašno i nem o, a sitan sn eg zav ejava u o ĉi i bije u lice. N igd e ţive duše. Ţ u rim napred i
klizam se po kaljavu putu, to levo, to desno. Posrtao sam, padao, i najzad zalutao. Lutao
sam tako bogzna kuda, a noć nije bila kratka, obiĉna noć, već kao nek akva dugaĉka no ć,
kao ĉitav vek, a ja neprestano idem, a ne znam kuda.

Išao sam tako vrlo m no go godina i otišao nekud tako daleko, daleko od svog zaviĉaja u
neki nepoznati kraj, u neku ĉudnu zem lju za koju valjda niko ţiv i ne zna, i koja se
sigurno sam o u snu m oţe sanjati.

V rljajući p o toj zemlji stignem u neki veliki, mnogoljudni grad. Na prostranoj pijaci toga
grada iskupio se silan narod i podigla se strašn a graja da uši ĉoveku zagluh nu. O dsednem
u jednu gostionicu baš prem a pijaci i upitam m ehandţiju što se skupio toliki svet.

- Mi smo mirni i valjani ljudi - otpoĉe m i on priĉati - verni sm o i poslušni svom e km etu.

- Zar je kod vas kmet najstariji? - prekidoh ga pitanjem.

- Kod nas upravlja kmet, i on je najstariji; posle njega dolaze panduri.

Ja se nasmejah.

- Š to se sm eješ?... Zar ti nisi znao?... A odakle si ti?

Ja m u ispriĉam kako sam zalutao i da sam iz daleke zem lje, S rbije.

- S lušao sam ja o toj ĉuvenoj zem lji! - prošaputa onaj za sebe i pogleda m e s rešpektom ,
zatim mi se obrati glasno:

- Eto, tako je kod nas! - produţi on. - Kmet upravlja sa svojim pandurima.

- Kakvi su to panduri kod vas?

- E , pandura, znaš, im a raznih i razlikuju se po rangu. Im a viših i niţih... D akle, m i sm o ti

ovde mirni i valjani ljudi, ali iz okoline dolaze ovamo svakojaki probisveti te nas kvare i
uĉe zlu. D a bi se raspozn avao svaki naš graĊanin od ostalih, km et je juĉe izdao naredbu
da svi ovdašnji graĊani idu pred opštinski sud, gd e će svakom ud ariti ţig n a ĉelo. E to zato
se narod iskupio, da se d ogovorim o šta ćem o raditi.

Ja se stresoh i pom islih da što pre beţim iz te strašne zem lje, jer se ja, iako sam plem eniti
S rbin, nisam navikao baš na toliko viteštvo, i bi m i zazorno!

M ehandţija se dobrodušno nasm eja i tapnu m e p o ram enu pa će oholo reći:

- H e, stran ĉe, ti se već up lašio?!... M eĊer nem a n aše kuraţi daleko!...

- P a šta m islite da radite? - upitam stidljivo.

- K ako: šta m islim o! V idećeš ti sam o naše jun aštvo! N em a naše kuraţi nadaleko, kaţem
ti. P rošao si m nogi svet, ali sam siguran d a većih junaka nisi video. H ajdem o tam o
zajedno! Ja m oram poţuriti. T am an m i da poĊem o, kad se pred v ratim a ĉu pucanj biĉa.

P rovirim napolje, kad al'im am šta videti: jedan ĉovek sa nekom troro gljastom , sjajnom
kapom , a u šarenom odelu, jaše jedno g dru go g ĉo veka u vrlo bo gatu odelu obiĉnog,
graĊansko g kroja, i zaustavi se pred mehanom te se skide.

M ehandţija iziĊe i pokloni se do zem lje, a onaj ĉo vek u šarenom od elu uĊe u m ehanu i
sede za naro ĉito ukrašen sto. O naj u graĊanskom odelu ostade pred m ehan om ĉekajući.
M ehandţija se i pred njim duboko poklon i.

- Š ta ovo znaĉi? - upitam m ehandţiju zbunjeno.

- P a ovaj što uĊe u m ehanu, to je viši pandur, a ov o je jedan od naju glednijih graĊana, n aš
veliki bogataš i patriota - prošaputa m ehandţija.

- P a što dopušta da ga jaše?

M ehandţija m ahnu na m ene glavom , te odosm o m alo ustranu. N asm eja se nekako
prezrivo i reĉe:

- P a to se kod nas sm atra za poĉast koje se retko k o udostoji!...

O n m i priĉaše još vazda stvari, no ja ga od uzbuĊenja nisam razabrao. A li sam poslednje

reĉi dob ro ĉuo:

- T o je usluga otadţbini koju ne m oţe i ne um e svaki narod da ceni!

S tigosm o na zbor gde je već otpoĉet izbor ĉasništva zborskog.

Jedna grupa istakla k ao k andidata za predsednika nekog K olba, ako se dob ro sećam
imena; druga grupa nekog Talba, treća, opet, svo ga kandidata.

N apravi se grdan m eteţ; svaka grupa ţeli da protu ri svoga ĉovek a.

- Ja m islim da od K olba nem am o boljeg ĉovek a za predsednik a tako vaţno g zbora -

govori jedan iz prve grupe - jer njegov e su graĊ an ske vrline i kuraţ svim a nam a dobro
poznate. Ja m islim da nem a nijednog m eĊu n am a koga su v elikaši ĉešće jahali no njega.

- Š ta ti govoriš - ciĉi jedan iz druge grup e - kad tebe nije ni praktikant nikad uzjahao!
- Z n am o m i vaše vrline! - viĉe neko iz treće grupe. - Vi niste ni jedan udarac biĉa otrpeli
a da ne zakukate.

- D a se sporazum em o, braćo! - po ĉe K olb. - M ene su, istina, jahali ĉesto naši

velikodostojnici još pre deset godin a i udarali biĉem , pa nisam jaukao, ali o pet m oţe biti
da im a još zasluţnijih ljudi. Im a m oţda m laĊih i boljih.

- Nema, nema! - d reknuše njegovi biraĉi.

- N ećem o da ĉujem o za te stare zaslu ge! K olba su jahali još pre deset godina! - viĉu iz
treće grupe.

N ajedanput se utiša graja; narod se rasklopi te u ĉini prolaz, na kom e ugled ah m lada
ĉoveka oko svojih tridesetak godina. K ako on naiĊ e, sve se glav e duboko prikloniše.

- Ko je ovo? - šapnuh m ehandţiji.

- T o je prvak u graĊanstv u. M lad ĉovek, ali m no go obećav a. U svoje m lad o doba doĉek ao
je da ga je i sam km et već tri puta dosad jahao. S tekao je više popu larnosti nego iko
dosada.

- M oţda će njega izabrati?... - upitam.

- V iše nego sigurno, jer o vo dosad što je kandidata, sve su stariji, i posle toga i vrem e ih
već pregazilo, a ovoga je juĉe km et projahao.

- Kako se zove?

- Kleard.

U ĉiniše m u poĉasno m esto.

- Ja mislim - prekide K olb tišinu - da nam boljeg ĉoveka za ovo m esto ne treba traţiti od
Klearda. Mlad je, ali mi stariji ni izbliza nismo mu ravni.

- T ako je, tako je!... Ţ iveo K leard!... - zaori se iz svih grla.

K olb i T alb ga odv edoše da zauzm e predsedniĉko m esto.

S vi se opet prikloniše duboko, zatim nastade tajac.

- H vala vam , b raćo, n a o vako visokoj paţnji i poĉasti koju m i danas jednodušno ukazaste!
V aše nad e koje su poloţene na m ene i suviše su laskave. T eško je rukovoditi narodnim
ţeljam a u ovako vaţne d ane, ali ja ću uloţiti sve svoje sile da poverenje vaše opravdam ,
da vas svuda iskreno zastupam i da svoj ugled i dalje visoko odrţim . H vala vam , braćo,
na izboru!

- Ţ iv eo, ţiveo, ţiveo! - osu se sa sviju strana.

- A sada, b raćo, dozvolite da sa ovo ga m esta pro govorim nekoliko reĉi o o vom vaţnom
dogaĊ aju. N ije lako pretrpeti m uke i bolove koji nas oĉekuju; nije lako izdrţati da se
vrelim gvoţĊem stavi ţig na naše ĉelo. Jest, to su m uke koje ne m oţe svaki podneti. N eka
kukavice drhte i blede od straha, ali mi ni za trenutak ne smemo zaboraviti da smo
potom ci vrlih predaka, d a kroz naše ţile teĉe plem enita, junaĉka krv n aših Ċedova, onih
div-vitezova što ni zubom ne škripnuše um irući za slobodu i dobro nas, njihovih
potom aka. N ištavne su o ve m uke prem a onim m u kam a, pa zar da se m i pokaţem o trulim
i kukaviĉkim kolenom sada, u svakom dobru i izobilju? S vaki pravi rodoljub, svaki koji
ţeli da se plem e ne obruk a pred svetom , podneće b ol junaĉki i m uški.

- T ako je! Ţ iv eo, ţiveo!

Još se javi nekoliko vatrenih govornika koji su hrabrili zastrašeni narod i go vorili
otprilike to isto što i K leard.

Javi se za reĉ jedan bled, iznem ogao starac, sm eţurana lica, b ele kose i brad e kao sneg.
N oge m u klecaju od starosti, leĊa povijen a, a ruk e drhte. G las m u je trepereo a u oĉim a se
svetle suze.

- Deco! - otpoĉe o n, a su ze se skotrljaše niz blede sm eţurane obraze i pado še na belu

bradu. - M eni je teško i skoro ću um reti, ali m i se ĉini da je bolje ne dopustiti takvu
sramotu. Meni je stotinu godina i ţiveo sam bez toga... P a zar sada d a m i se na ovu sedu
iznem oglu glavu ud ara ţig ropski?...

- D ole s tom m atorom rĊ om ! - dreknu predsednik.

- Dole s njim! - viĉu jedn i.

- Matora kukavica! - viĉu drugi.

- M esto da m laĊe kuraţi, a on još plaši narod! - viĉu treći.

- S ram ga bilo one sede k ose! N aţiveo se, p a ga jo š strah neĉega, a m i m laĊ i junaĉniji! -
viĉu ĉetvrti.

- Dole s kukavicom!

- Da se izbaci napolje!

- Dole s kukavicom!

R azdraţena m asa m ladih , junaĉnih graĊan a jurnu na iznem o glog starca te ga u jarosti
poĉeše udarati i vući.

Jedva ga pustiše zbog starosti, inaĉe bi ga kam enjem zasuli.

S vi se zakleše i zaveriše da će sutra osvetlati obraz svoga narodno g im en a i da će se

junaĉki drţati.

Zbor se rasturi u najboljem redu. Pri izlaţenju se ĉuli glasovi:

- S utra ćem o videti ko sm o!

- V idećem o sutra m noge hvališe!

- D ošlo je vrem e d a se po kaţem o ko vredi, a ko ne, a ne da se sv aka rĊa razm eće

junaštvom !

Vratio sam se natrag u hotel.

- Jesi li video ko smo mi? - upita ponosno m ehandţija.

- Video sam - od govorim m ehaniĉno, a osećam kako m e snaga izdala i glav a buĉi od
ĉudnih utisaka.

Još tog istog dana sam ĉitao u novinam a njihovim uvodni ĉlanak ove sad rţine:

"G raĊani, vrem e je da jednom prestanu dani prazne hvale i razm etan ja ovoga ili onoga od
nas! V rem e je da se jedn om prestanu ceniti prazn e reĉi kojim a m i izobilujem o istiĉući
svoje neke uobraţene vrline i zasluge; vrem e je, graĊani, da se jednom i na delu
oprobam o i da se stvarno pokaţem o ko vredi, a ko ne! A li drţim o da m eĊu nam a neće biti
sram nih kukavica, koje će vlast sam a m orati silom doterivati na odreĊ eno m esto gde će se
ţig udarati. S vako, koji u sebi oseća i trunku viteške krvi naših starih, grabiće se da što
pre mirno i s ponosom podnese muke i bol, jer je to bol sveti, to je ţrtva koju otadţbina i
opšte dobro sviju nas zahteva. N apred, graĊani, su tra je dan viteške p robe!..."

M oj m ehandţija je toga d ana legao d a spava odm ah posle zbora da bi sutradan što pre
stigao na od reĊeno m esto. M nogi su, opet, otišli odm ah pred sudnicu da uh vate što bolje
mesto.

S utradan otidem i ja pred sudnicu. S leglo se sve iz grada, i m alo i veliko, i m uško i
ţensko. N eke m ajke pon ele i m alu decu u n aruĉju da i njih ţigošu ropskim , odnosno
poĉasnim ţigom kako bi docnije im ali preĉa p rava na bolja m esta u drţavn oj sluţbi.

Tu je guranje, psovanje - u tom pom alo liĉe na nas S rbe, pa m i bi m ilo - otim anje ko će
pre doći do vrata. N eki se ĉak i po gušaju.

Ţ igove ud ara n aroĉiti ĉin ovnik u belom , sveĉano m odelu i blago ukoreva narod:

- Polako, zaboga, do ći će svaki na red, niste valjda stoka da se tako otim ate!

P oĉelo ţigosanje. N eko jaukne, neko sam o zastenje, ali niko ne odrţa bez ikakva glasa
dok sam ja bio.

N isam m ogao gled ati dugo to m uĉenje, već od em u m ehanu; kad tam o, neki već zaseli te
mezete i piju.

- Prebrinusmo i to! - govori jedan.

- More, mi i ne kukasmo mnogo, ali Talb se dere kao magarac... - reĉe dru gi.

- A , eto ti tvoga T alba, a juĉe ga hoćete da p redsedava na zboru!

- E, pa ko ga znao!

Razgovaraju, a stenju od bola i uvijaju se, ali kriju jedan od drugoga jer svakog sramota
da se pokaţe kukavicom .

K leard se ob ruka, jer je zastenjao, a istakao se junaštvom neki L ear koji je traţio da m u se
dva ţiga udare i nije glasa pustio. C eo grad je sam o o njem u govorio s najv ećim
poštovanjem .

Neki su utekli, ali su bili prezreni od sviju.

P osle nekoliko dana šetao je onaj sa dva ţiga na ĉelu ispravljene glav e, dostojanstveno i
oholo, pun slave i ponosa, i kud god proĊ e, sve se ţivo klanja i skida kape pred junakom
svojih dana.

T rĉe ulicam a za njim i ţene i deca i ljudi da vide v elikana narodno g. K ud god preĊe,
prostire se šap at pun strahopoštovanja:

- L ear, L ear!... T o je on ! O no je taj junak što nije jauknuo ni glasa od sebe dao dok su m u
dva ţiga udarili!

Novine su pisale o njem u i obasipahu ga najvećom hvalom i slavom .

I zasluţio je ljubav narod nu.

S lušam te hvale na sve strane, pa se tek i u m eni p robudi junaĉka krv srpsk a. I naši su
stari junaci, i oni su um irali na kolju za slobodu. I m i im am o junaĉku prošlost i K osovo.
Svega me obuze narodni ponos i sujeta da osvetlam obraz svoga roda, i jurnem pred
sudnicu pa poviknem:

- Š ta hvalite vašeg L eara?... V i još niste ni videli junake! D a vidite šta je srpska, viteška
krv! U darajte deset ţigov a, a ne sam o dv a!

Ĉ inovnik u belom odelu prinese m om ĉelu ţig, ja se trgoh... P robudim se iza sna.

P rotarem ĉelo u strahu i prekrstim se ĉudeći se šta sve ĉoveku n e doĊe u sn u.

"Umalo ja ne potamneh slavu njihovog Leara!" pomislim i okrenem se zadovoljno na

drugu stranu, a bi mi pom alo krivo što se ceo san nije završio.

(Kraj)
K raljević M ark o p o d ru gi p u t m eĊ u S rb im a
S aleteli m i S rbi, pa više od pet stotina godina kuk aj: "Jao, K osovo!"... "K o sovo tuţno!"...
"K uku, L azo!" P lakasm o tako preteći k roz plaĉ du šm anim a: "M i ćem o ovako, m i ćem o
onako!" P laĉem o m i junaĉki i pretim o, a dušm an se sm eje. A m i se dosetism o u jadu
M arka i uzm em o zivkati ĉoveka d a ustane iz grob a, da nas brani i sveti K osovo. Z ivkaj
danas, zivkaj sutra, zivkaj svaki ĉas, za svašta: "U stani, M arko !"... "D oĊi, M arko!"...
"P ogledaj, M arko, suze!"... "K uku, K osovo !"... "Š ta ĉek aš, M arko?" I tako to zivkanje
preĊe u bezobrazluk. N apije se neko u m ehani, pa se tek kad potroši pare raţali za
K osovom , obuzm e ga neko junaĉko ĉuvstvo pa od m ah: "Jao, M arko, gde si sad?" I to,
brate, nije m alo, nego je to trajalo tako pet stotina leta. N a K osovu v eć ĉitava baruština
srpskih suza, a M arko se preturao po grobu, preturao, pa se već i m rtvu ĉov eku dosadilo.

I jednoga dana, pravo - p red boţji presto.

- Š ta je, M arko? - pita ga gospod blago.

- P usti m e, boţe, da vidim šta rade dole oni m oji slepci! D osadi m i njihova kuknjava i
zivkanje!

- E, Marko, Marko - uzdahnu gospod - sve ja znam ; ali kad bi im se m oglo pom oći, ja bih
im prvi pomogao.

- Samo mi, gospode, pov rati Š arca i oruţje i daj m i staru snagu, pa m e pusti da ogledam
m ogu li šta uĉiniti!

B o g sleţe ram enim a i m ahnu zabrinuto glavom .

- Idi kad ţeliš - reĉe - ali nećeš dobro p roći.

I odjednom , n ekim ĉudnim naĉinom , M arko se na svom Š arcu obrete n a zem lji.

O kreće se oko seb e, razgleda pred eo, ali nikako d a se razab ere gd e je. G leda Š arca. Jest,
Š arac onaj isti. G leda top uz, sablju, naposletku odelo. S ve isto, sum nje nem a. M aši se
tulum ine. I ona tu, puna vina; tu su i laki brašnjenici. S ve ga uv erav a da je on onaj stari
M arko, ali nikako da razazna gd e je. K ako m u se teško bejaše odluĉiti šta da sad na
zem lji preduzm e, on najpre odjaši Š arina, veza ga za jedno drvo, skine tulum inu i uze piti
vino, da bi, ko veli, tako na dokolici o svemu dobro promislio.

P ije tako M arko i obazire se ne bi li zapazio koga poznatog, dok tek prozviţda pored
njega jedan n a velosiped u i uplašen od M arkova ĉudna konja, odela i oruţja potera što
brţe m oţe osvrćući se da vidi koliko je već daleko od opasnosti. M arko se, opet, najviše
prepade od ĉudna n aĉina putovanja i pom isli da je kakva utvara; ali se ipak reši da se s
tim ĉudovištem pusti u borbu. P opi još jedan legen vina i doĊe krvav do oĉiju, jedan dade
Š arcu da popije, pa ond a vrţe tulum inu u travu, sam ur-kapu nam aĉe n a oĉi i uzjaši Š arca
koji već beše od pića krv av do ušiju. V rlo se junak rasrdio i reĉe Š arcu:

"A ko l'm i ga, Š aro, n e d ostigneš,

slom it ću ti noge sve ĉetiri!"

K ad sasluša Š arac ovako strahovitu pretnju na koju se već odvikao n a ono m svetu, poteĉe
kao nikad dotle. K ako je silan polegao, sv e kolenim a briše prašinu po drum u, a bakraĉlije
tuku crnu zem lju. B eţi i onaj pred njim e kao da k rila im a i sve se okreće. G onili se tako
dva puna sata, p a niti onaj da uteĉe, niti da se d ade M arku stignuti ga. D o gn aše se tako
blizu jedne putniĉke m ehane. K ad to vide M arko, poboja se da m u sasvim ne uteĉe u
kakav grad, a i beše m u se već dosadilo juriti se, p a m u u tom pade na um topuzina.
Izvadi je iz terkija i viknu srdito:

"D a si vila, p a da im aš krila,

il' da su te vile odojile,
pa da si mi lani pobjegnuo,
danas bi te Marko uhvatio!"

R eĉe to pa zaljulja topuzinom pokraj sebe i pusti je.

O naj pogoĊ en, pad e, ali ga ni zem lja ne do ĉeka ţiva. D opade M arko do njega, izvadi
sablju te m u odseĉe glav u, m etnu je Š arcu u zob nicu pa se pev ajući uputi onoj putnoj
m ehani: a onaj ostade ko pajući nogam a kraj one v raške sprave. (Z aboravih reći da je i nju
M arko isekao sabljom , o nom istom što su je kovala tri kovaĉa sa tri pom agaĉa svoja, te je
za nedelju dana udesili u oštricu da m oţe seći kam en, drvo, gvoţĊe, jednom reĉju svaku
amajliju.)

P red m ehanom bilo puno seljaka, pa kad vid eše šta se uĉini i sagledaše srdita M arka,
dreknuše od strah a i prsn uše kud koji. O sta sam m ehandţija. T rese se od straha kao u
najţešćoj groznici, klecaju m u noge, razro gaĉio o ĉi, a prebledeo k ao m rtvac.

"O j, bo ga ti, neznani jun aĉe, ĉij'su ovo prebijeli dvori?"

- pita Marko.

N eznani junak m uca od straha i jedva objasni d a je to putniĉka m ehan a i da je on glavom

m ehandţija. M arko se kaza ko je i otkud je i kako je došao da osveti K osov o i da ubije
sultana turskog. M ehand ţija sam o shvati reĉ: "da ubijem sultana", i još više ga strah
obuzim aše što M arko dalje priĉaše i zapitkivaše k uda je najpreĉi put do K o sova i kako će
doći do sultana. G ovori M arko, on aj dršće od straha i sam o m u u pam eti: "da ubije
sultana!" N ajzad M arko oseti ţeĊ pa zapovedi:

"M eh andţija, donesi m i vina,

da ja junak ţećcu poutolim ,
jera mi je grdno dodijala!"

T u M arko odjaši Š arca, v eza ga pred m eh anu, a m ehandţija uĊe da donese v ino. Vrati se
otud noseći m alu ĉašu od "deci" n a posluţavniku. T resu m u se ruk e od straha, te se
pljuska vino iz one ĉaše, i tako priĊe M arku.
K ad vide M arko onu m alu ĉašu, bednu, ispljuskan u, pom isli da onaj zbija s njim e šalu.
R asrdi se jako i ošinu m eh andţiju dlanom po obrazu. U dario ga je tako lak o da m u je
pomerio tri zdrava zuba.

O datle M arko op et pojah a Š arca p a poĊe d alje. M eĊutim oni seljaci što se razbegoše
odjuriše pravo u srez policiji da jave za strahovito ubijstvo; a ćata otprati depešu
novinam a. M ehandţija privije na obraz hladne obloge, uzjaha konja pa pravo lekaru te
uzm e uverenje za tešku p ovredu; ode zatim advokatu, te ga ovaj detaljno ispita o svem u;
uze pare i napiše kriviĉn u tuţbu.

N aĉelnik sreski naredi od m ah jednom pisaru da sa nekoliko naoruţanih ţandarm a poĊe u

poteru za zlikovcem , a depešom pošalje raspis po celoj S rbiji.

M arko i ne sanja šta m u se sprem a i kako su v eć stigle dve-tri strašne tuţbe "snabd evene
propisnom taksom" i nav odim a paragrafa za ubijstvo, za tešku povredu, za uvredu ĉasti;
pa onda tu je već "p retrpljeni bolovi", "troškovi ok o leĉenja", "toliko i toliko naknade za
prekinuti rad u m ehani, d angub a, pisanje tuţbe i takse." A v eć za prenošenje
obespokojavajućih glasin a o ubijstvu sultanovu javljeno je odm ah m inistarstvu šifrom , i
otud doĊe brz odgovor: "N eka se ta skitnica odm ah uhvati i najstroţe kazni po zakonu; a
najrevnosnije nek a se m o tri da se takvi sluĉajevi n e ponavljaju, jer to zahtevaju interesi
naše zemlje, koja je sad u prijateljskim odnosima s turskom carevinom."

M unjevitom brzinom raznese se glas n adaleko o strašnom ĉoveku sa ĉudnim ruhom i

oruţjem i još ĉudnijim konjem .

M arko se uputio drum om od one m ehane. Š arac id e hodom , a M arko se naslonio ruk ama
na obluĉje pa se ĉudi kak o se sve to izm enilo: i ljudi, i okolina, i adeti, sve, sve. B i m u
teško što je ustajao iz gro ba. N em a njem u onih starih drugov a, nem a s kim da pije vino.
Svet radi po okolnim njivama. Sunce pripeklo da mozak provri, radnici se povili, rade i
ćute. O n stade k raj drum a pa ih dovikne, u nam eri da pita za K osovo; a rad nici kad ga
ugledaju, dreknu od straha pa prsnu kud koji iz njive. Sretne se s nekim u putu, a onaj
stukne i stane kao ukopan, izbeĉi oĉi od straha, o bazre se levo, d esno, p a kao sm ušen
sm ukne preko jendek a ili vrzine. Š to ga M arko više priziva da se vrati, onaj sve ţešće
beţi. N aravno da sv aki od poplašenih odjuri prav o u sresku kancelariju i tuţi za "pokušaj
ubijstva". P red sreskom kućom zakrĉio narod d a se ne m oţe p roći. V rište deca, kuk aju
ţene, uzbunili se ljudi, pišu advokati tuţbe, kucaju se depeše, tum araju policajci i
ţandarm i, po kasarnam a trube dreĉe na uzbunu, zvone crkven a zvona, drţe se po crkvam a
molepstvija da se ta beda otkloni od naroda. Prostruja glas kroz masu da se povampirio
K raljević M arko, te se od te strahote poplaše i policajci i ţandarm i, pa i sam i vojnici.
K uda ćeš se, brate, boriti s M arkom ţivim , akam oli još sad kad je vam pir!

Jaše M arko lagano i ĉudi se ĉovek što S rbi beţe o d njega, kad su ga toliko zvali i toliko
m u pevali. N e m oţe da se naĉudi ĉudu. N ajzad po m isli da još i ne znaju ko je on, pa kad
doznadu, zam išlja zadovoljno kako će ga divno d oĉekati, kako će on iskup iti sve S rbe pa
se krenuti na sultana. Idu ći tako ugleda kraj drum a divan hlad od velika hrasta, pa sjaši sa
Š arca, veza ga, skide tulum inu i uze da pije vino. P io tako i razm išljao, pa se junaku m alo
pridrem a. I M arko se n asloni glavom bez ikakva u zglavlja i leţe da boravi san. T am an ga
san poĉe hvatati, dok tek Š arac, prip azivši neke ljude koji M arka opkoljavaju, poĉe
nogom tući o zem lju. T o beše sreski pisar s d eset ţandarm a. S koĉi M arko k ao pom am an,
prigrte ćurak izvrnuvši ga naopako (bio ga skinuo zbog vrućine), uzjaše Š arca, uze u
jednu ruku sablju, u drugu topuzinu, a dizgin od Š arca d rţi u zubim a, pa tako uĉini juriš
m eĊu ţandarm e. O vi se p repanuše, a M arko, on ak o srdit iza sna, uze jednog po jedno g
darivati: kog sabljom , kog buzdovanom . N ije se n i triput okrenuo, a već svih sedam s
dušom rastavi. P isar kad vide šta bi, zaboravi na izviĊaj i paragrafe, v eć dad e pleća p a
stade da beţi. M arko se n aturi za njim i podviknu:

"Stani, kujo, neznana delijo, da te Marko kucne topuzinom!"

T o reĉe pa zaljulja topuzinu i pusti za "neznanim delijom ". M alo ga dohvati sam o sapom
od topuza, i onaj pade kao sveća. Z v eknuše prazne bakraĉlije. M arko dop ade do njega, ali
ga n e htede po gubiti, već m u ruke sveza naopako. Z atim ga ob esi svom e Š arcu o unkaš i
vrati se svojoj tulum ini, pa kad uze piti, reĉe ono m bedniku:

"Hodi, kujo, da pijemo vino!"

O naj sam o stenje od bola, previja se i praća on ako obešen o unkašu, a to M arku doĊe
nešto za sm eh, pa se uze sm ejati kako onaj sitno cvili. "K ao m aĉe!" pom isli M arko, pa
opet u sm eh; lepo se ĉov ek uhvatio za trbuh od sm eha, a sve m u suze na o ĉi, krupne kao
orasi.

U ze onaj kroz plaĉ m oliti da ga pusti, a obećava d a neće ĉiniti kriviĉni izviĊaj.

M arku se još više dad e n a sm eh, pa lepo da pukn e ĉovek; i od silnog sm eha nem ade kad
da govo ri desetercem , v eć pogreši te će reći prozom :

- Pa koji te vrag, jadniĉe u boga, n agna am o?

A li ipak je M arko ţalostiva srca. R aţali se ĉovek pa tam an da priĊ e da odreši onoga, kad
pogleda, a druga desetorica sa jedanaestim, poglavicom, svi isto onako odeveni kao i oni
prvi, opet ga opkolili.

M arko dopade do Š arca, zbaci onoga u travu (te se onaj nekako otkotrlja nizbrdicom u
jendek kraj drum a i zajeĉa). A M arko uzjaha Š arca pa onako isto uĉini juriš. O pet, dok se
okrenu dva-tri puta, svih deset ţandarm a s dušom rastavi, a pisar, op et, stad e beţati, te
Marko i njega stiţe sapo m od topuzine. V eza ga i obesi o unkaš, pa onda o de da izvadi
onog prvog iz jendeka. Onaj sav kaljav i mokar, pa se cedi voda s njega. Marko ga jedva
od silna sm eha donese do Š arca pa i njega obesi s druge strane o unkaš. O b a se koprcaju i
stenju, cvile nem oćno i p okušavaju da se sp asu, a M arko sve više i više u sm eh, te ĉak
jednom uzviknu:

- E , vala, sam o zbog ovo g sm eha ne ţalim što sam dolazio s onog sveta!

A li gde je sreće, tu uvek im a i nesreće. T ako i sad. T am an M arko zadovoljan da se vrati

tulum ini te, kao veli, da dokusuri i onaj ostatak vina, dok se tek iz daljine ĉuše trube i
doboši. S ve bliţe i bliţe. Š arac poĉn e uznem ireno frktati na nos i streljati ušim a.

- Po-m oooć! - zacviliše o na dvojica.

S ve bliţe i bliţe, trube i doboši sve jasnije se ĉuju , tutnji zem lja pod teškim topovim a,
grunuše plotuni pušaka. Š arac izbeĉi oĉi i uze skakati kao pom am an; zakreštaše ona
dvojica i uzeše se praćati. Š arac sve uznem ireniji. M arko se priliĉno zbuni od tog ĉud a,
ali se prekrsti, naţe legen s vinom , iskapi, pa poĊe Š arcu govoriti:

"D avo r, Š aro, davo r, dob ro m oje, evo im a tri stotine leta kako sam se s tobom sastanuo,
još se nikad nisi poplašio! B o g će dati, te će dobro biti."

G runuše topovi, preznu i sam M arko, Š arac skoĉi kao da pobesn e. S leto še ona dvojica s
njega i otkotrljaše se u jendek s kuknjavom . M ark o se od sve m uke nasm eja i jedva uspe
da uzjaši Š arca.

K ad se izbliza već ĉuše p uške i topovi, stušti Š arac preko ono g jend eka kao besan, pa
jurnu preko njiva i useva, preko trnja i jaruga. N e m oţe M arko da ga zaustavi. P ovio se
po konju, zaklonio rukom lice da ga ne izgrebe trnje; spao mu samur-kalp ak, odskaĉe
sablja od bedara, a Š arac gazi sve pod sobom i juri kao besom uĉan. T am an iziĊe na
ĉistinu, a kad tam o vide da je opkoljen vojskom . Jeĉe trube, biju doboši, gruvaju puške,
grme po okolnim visovima topovi. Pred njim vojska, za njim vojska, levo, desno, svuda.
Š arac se p rope pa ju rnu p ravo; M arko dokop a topuz i kidisa u gom ilu, koja bivaše sve
gušća oko njega. T eraše se više od dva sata, dok Š arac poĉe bacati krvavu penu, a i
M arko se već um orio udarajući onom teškom topuzinom . P uške m u ne m ogahu lako
dodijati jer je na njem u o klop od gvoţĊa, ispod njega pan cir-košulja ispletena od ĉelika, a
povrh toga tri kata odela, pa tek ćurak od kurjak a. A li koje puške, koje topovi, koje m asa
udaraca, savlad aše M ark a. O duzeše m u konja, od uzeše oruţje, vezaše ga i straţarno ga
povedoše u srez na isleĊenje.

P red njim deset vojnika, za njim deset, i tako isto s obe strane po d eset s pu nim puškam a i
bajonetim a na njim a. R uke m u vezane naop ako, p a udaren e lisice; na no ge m etnuli teške
okove od še'set oka. K ao glavn a straţa je bataljon vojnika napred, puk gura pozadi, a za
pukom gruv a divizija, koju završuje divizijar opkoljen gen eralštabom , a sa strane otud i
otud tutnje divizioni artiljerije po visovim a. S ve to sprem no kao u ratno doba. Š arca vod e
dvanaest vojnika, po šest sa svake stran e, a i njem u m etnuli jake ćusteke i m reţu na usta
da koga ne ujed e. M arko se nam rštio, u obrazim a došao setan, nev eseo, op ustio brkove te
pali po ramenima. Svaki mu brk koliko jagnje od po godine, a brada do pojasa, kao jagnje
godišnjaĉe. U sput kud ga sprovode, penje se svetina po vrljikam a, plotovim a i drveću
sam o da bi ga videla, a o n i inaĉe sve one oko seb e za ĉitavu glav u, i više, nadvisio.

D ovedoše ga u sresku ku ću. U svojoj kancelariji sedi sreski naĉelnik, m ali ţurav ĉoveĉić
upalih grudi, tupa po gled a, kašljuca pri govoru, a ruke m u kao štapići. S leve i desne
strane stola njegova po šest pandura sa zapetim pištoljim a.

Izvedoše okov ana M arka preda nj.

K apetan se uplaši od okovana M ark a, dršće kao u groznici, izbeĉio oĉi pa n e m oţe da
progovo ri. Jedva se pribra i kašljucajući poĉe pro m uklim glasom pitati:

- Kako se zovete?

- M arko K raljević! - jeknu glasina, i kapetan se strese i ispusti pero. O ni panduri stukoše
nazad, a svetina zaglavi vrata.
- M olim vas, govorite tiše jer stojite pred vlašću! Ja nisam gluh! K ad ste ro Ċeni?

- 1321.

- Odakle ste?

- Iz Prilepa, grada bijeloga.

- Ĉ im e se zanim ate?

M arko se naĊ e u ĉudu k ad ga ovo upita.

- P itam : jeste li ĉinovnik, trgovac, ili radite zem lju?

- Nije meni ni babo orao,

pak je mene hljebom othranio!

- K akvim ste poslom došli onda?

- K ako: kakvim poslom ? P a zovete m e iz dana u dan već p et stotina go dina. Jednako me
pevate u pesm am a i kukate: "G de si, M arko? D oĊi, M arko! K uku, K osovo !" pa m i se već
u grobu dodijalo, i zam olih boga d a m e pusti da d oĊem ovam o.

- O , brate slatki, glupo si uradio! K oješta, ta to se sam o tako peva. N a pesm u, da si bio
pametan, ne bi ni polagao, niti bismo sad imali toliku nevolju i mi s tobom i ti s nama. Da
si zvaniĉno, pozivom , pozvat, e to je već dru go. A ovako nem aš olakšav aju će okolnosti...
K oješta, kakva posla ti o vde m oţeš im ati... - završi kapetan nervozno, a u seb i pomisli:
"Idi dovraga i ti i pesm a! Izm otavaju se ljudi te pevaju koješta, pa sad m en e ovde hvata
groznica!"

- O j D avori, to K osovo ravno, šta li si m e doĉekalo tuţno poslije našeg ĉestitoga kneza d a
car turski sad po tebi sudi!...

- govori Marko za svoj raĉun, a zatim se obrati naĉelniku sreskom :

- Ja ću poći, ako niko neće, hoću poći m ak ar doći neću, otići ću gradu C arigradu, po gubit
ću cara od S tam bola...

K apetan posko ĉi s m esta.

- D osta, to je nova krivica. V i nam tim e ĉinite grd nu nesreću jer sad je n aša zem lja u
prijateljskim odnosima s turskom carevinom.

M arko zinu od ĉuda. K ad ĉu to, um alo ne pade u n esvest. "U p rijateljstvu s T urcim a!... P a
koga m e vraga zivkaju?" m isli u sebi i ne m oţe da se pribere od ĉuda.

- N ego m olim vas, vi ste poĉinili silne krivice, za koje ste optuţeni:

1. - 20. ovog m eseca izvršili ste grozno ubijstvo nad P etrom T om ićem , trgovcem koji se
šetao na velosipedu. U bijstvo ste izvršili s predum išljajem , što svedoĉe nav edeni u tuţbi:
M ilan K ostić, S im a S im ić, A vram S rećk ović i dru gi. P okojnog P etra ste, prem a taĉnom
uviĊaju i lekarskom pregledu, ubili tupim , teškim oruĊem , a zatim ste m rtvacu odsekli
glavu. H o ćete li da v am proĉitam tuţbu?

2. - N apali ste istog d ana na M arka Đ orĊevića, m ehandţiju iz V ..., u nam eri da ga po
svojoj svirepoj prirodi ubijete, ali je on srećno um akao. T om e uvaţenom graĊaninu, koji
je bio i poslanik narodni, izbili ste tri zdrava zuba. P rem a lekarskom uverenju to je teška
povreda. O n je podneo tu ţbu i traţi da se kaznite po zakonu i da m u platite odštetu,
dangubu i sv e parniĉn e troškove.

3. - Izvršili ste ubijstvo nad dvadeset ţandarm a i teško ste ranili dva sresk a pisara.

4. - Im a preko pedeset tuţbi za pokušaje ubijstva.

M arko ne um e d a pro gov ori od ĉuda.

- M i ćem o ovde stvar islediti, a d otle ćete biti u zatvoru ovde, pa ćem o stvar posle
sprovesti sudu. T ada m oţete uzeti koga advokata d a vas brani.

M arko se seti pobratim a O bilića pa pom isli kako bi ga on tek b ranio! D oĊ e m u nešto
teško, proli suze od oĉiju i jeknu:

- A m oj pobro, O bilić M ilošu, zar ne vidiš il'ne haješ za m e, u kakve sam jade zapanuo,
hoću rusu izgubiti glavu, a na pravdi bo ga istinoga!...

- Vodite ga sad u zatvor! - reĉe kap etan bojaţljivo i prom uklo se nakašlja.

S tvar je, naravno, d alje išla svojim pravilnim tokom . P ošto policija uĉini uviĊaje na licu
mesta, detaljno isledi krivice, sprovede sva akta na dalji rad.

S ud je odreĊivao pretrese, pozivao svedoke, ĉinio suoĉenja. D rţavni tuţilac, razum e se,
traţio je da se M arko osu di na sm rt; M arkov advo kat, opet, vatreno dokazuje da je Marko
nevin i traţi da se pusti u slobodu. M arka izvode na suĊenje, saslušav aju, vraćaju opet
natrag u zatvor. I on se n ekako zbunio od ĉuda što se sve ĉini s njim e. N ajgore m u bejaše
što je m orao piti vodu, a on na nju nije navikao. Sve bi on lako podneo, junak je, ali
osećaše d a m u voda veo m a škodi. P oĉe se sušiti i venuti. N i onaj M arko, n i daj boţe; lepo
doĊe ĉovek k ao biljka, vise haljine na njem u kao d a nisu njegov e, a kad id e, ĉisto se
povodi. Ĉ esto bi u oĉajanju jeknuo:

- A h, boţe, ta ovo je gore od proklete azaĉk e tam n ice!

N aposletku sud donese p resudu u kojoj, im ajući u vidu zasluge M arkov e za srpstvo i
m noge olakšavajuće okolnosti, osudi M arka na sm rt i da plati odštete i sve parniĉne
troškove.

Stvar ode apelaciji, i ona sm rtnu kaznu zam eni veĉitom robijom , jer uze M arkove krivice
kao delo politiĉke prirod e, a kasacija naĊ e neprav ilnosti i vrati akta sudu traţeći da se još
neki svedoci ispitaju i zakunu.

Dve godine je tako trajala ta sudska procedura, i naposletku i kasacija osnaţi preinaĉenu
presudu kojom se M arko osuĊuje na deset godina robije u teškom okovu, a da plati sve
kriviĉne i sudske troškov e, ali ne kao politiĉki krivac, jer je dok azano da n e pripada
nijednoj politiĉkoj partiji.

Naravno da se za ovakvu presudu im alo na um u d a je to veliki narodni junak K raljević

M arko i da je ovo suĊenje jedinstven sluĉaj. N ajzad, nije ni bila laka stvar. N ašli su se u
zabuni i najveći struĉnjaci. K ako ćeš osuditi na sm rt nekog koji je i inaĉe pre tolikog
vremena umro, pa se nanovo pojavio s onog sveta?

I tako M arko n a pravdi b oga dop ade tam nice. K ak o se sudski i kriviĉni troškovi nisu iz
ĉega dru go g im ali naplatiti, to se javnom licitacijom odredi prodaja M arko va Š arca, od ela
i oruţja. O ruţje i odelo odm ah otkupi drţava n a v eresiju za m uzej, a Š arca kupi
tram vajsko društvo za go tove pare.

M arka ošišaju, obriju, ok uju u teške okove, obuku u belo odelo i sprovedu u grad
beogradski. T u je M arko m uĉio m uke kakve nikad a nije ni m islio da m oţe podnositi.
Ispo ĉetka je vik ao, lju tio se, pretio, ali se postepeno svikne i mirno preda sudbini. I,
razum e se, da bi ga za to vrem e izdrţavanja kazne nauĉili ĉem u i sprem ili za društvo u
kom e treba, po izdrţanoj osudi, da dela kao koristan ĉlan, poĉeše ga m alo -pomalo
privikavati korisnim poslovim a: nosio je vodu, zalivao bašte i plevio luk, a docnije poĉe
uĉiti da pravi britvice, ĉetke, kudelje i vazda stvari.

A sirom ah Š arac vuĉe tram vaj jutrom i veĉerom , b ez prestanka. I on o ronuo . Z avodi se
kad ide, a ĉim ga ustav e, zadrem a i sanja m oţd a srećno doba k ad je pio iz ĉabra rum eno
vino, nosio u grivi zlatne pletenice, na kopitama srebrne potkovice, na prsima zlatna
silam beta, a uzdu pozlaćenu, - kada je na sebi nosio u ljutim bojevima i megdanima
svoga gospodara i pod njim stizao vile. Sad je om ršao: sam o koţa i kosti, broje m u se
rebra, a o kukove m oţeš torbe obesiti.

M arku je najteţe bilo kad se desi sluĉaj te ga sprov ode nekuda n a rad, i vidi svoga Š arca
tako propala. V iše ga je to bolelo nego svi njegovi jadi. Ĉ esto bi, kad vidi Š arca tak o
bedna, prolio suze i s uzdahom poĉeo:

"D avo r, Š aro, davo r, dob ro m oje!..."

Š arac se ond a okrene i b olno zarţe, ali u tom zazvoni kondukter, i tram vaj krene dalje, a
straţar uĉtivo opom ene M arka da p roduţi put, jer m u im ponovaše snaga i rast M arkov.
Tako i ne dovrši reĉenicu .

T ako je sirom a M arko m uĉio m uke za rod svoj deset godina n e napuštajući ideje o osveti
K osova. T ram v ajsko dru štvo je Š arca škartiralo, te ga kupi neki baštovand ţija da m u
okreće dolap.

P roĊe i tih deset godina m uka. P ustiše M arka.

Im ao je nešto ušteĊen a n ovca što je zaradio prod ajući razne stvarĉice koje je sam
izraĊivao.

P rvo ode u m ehanu te zovnu dva berbera d a ga izm iju i obriju, zatim naruĉi da m u se
ispeĉe ovan od d evet god ina i da m u se prim akne dosta vina i rakije.

Hteo je najpre d a se tako dobrom hranom i pićem m alo ponaĉini i da se op oravi od tolikih
m uka. P osedi tako više od petnaest dana, dok m alo oseti da se povratio, pa onda poĉne
sm išljati šta da preduzm e.

M islio, m islio, i najzad sm islio jedno. P reruši se da ga niko ne m oţe poznati i poĊe da
prvo potraţi Š arca, da i n jega izbavi nevolje, pa da onda stane ići od S rbina do S rbina i da
razabere koji su to što su ga toliko zvali, da li su ovo S rblji što ga zatvoriše, i kako će se
najbolje osvetiti Kosovo.

Ĉ uje M arko d a je njegov Š arac kod nek o g baštovandţije i da tam o okreće d olap, pa se
uputi tam o gde m u rekoše da će ga naći. O tkupi ga jeftino, jer ga je onaj i sam hteo dati
Ciganima, pa ga odvede jednom seljaku i pogodi se s njim da ga hrani detelinom i da ga
neguje ne bi li se Š arac p ovrnuo. Z aplakao M arko kad je video jadno g Š arca kako ĉudno
izgleda. O naj seljak b eše neki dobar ĉov ek te se sm iluje i prim i Š arca na hranu, a M arko
poĊe dalje pešice.

N aiĊe idući tako na jedn og sirom ašno g seljak a na njivi gde radi i nazove mu boga.

M arko sta s njim e razgov arati o ovom e, o onom e, dok tek uz razgovor reĉe:

- K ako bi bilo kad bi sad ustao M arko K raljević pa da doĊe k tebi?

- T o već n e m oţe da bud e - veli seljak.

- A l'b aš kad bi došao, što bi ti radio?

- Zvao bih ga da mi pomogne da okopam ovaj kukuruz - našali se seljak.

- Al' kad bi te on pozvao na Kosovo?

- M ore, ćuti, brate slatki, kako te K osovo snašlo! N em am kad da od em u ĉaršiju da kupim
soli i opanke deci. A , vid iš, nem a se ĉim ni kupiti.

- Dobro, brate, ali znaš li ti da je na K osovu propalo naše carstvo, pa treb a K osovo
osvetiti?

- P ropao sam i ja, m oj brate, gore n e m oţe biti. V idiš da idem bos?... A dok m e stegn e
plaćanje poreza, neću zn ati ni kako m i je im e, a jadno ti m i K osovo!

N aiĊe M arko n a kuću jed nog im ućno g seljak a.

- Pomozi bog, brate!...

- Bog ti dobro dao! - odgovori ovaj i gleda ga sumnjivo... - A otkud si ti, brate?
- Izdaleka sam , pa bih rad da proĊem ovuda d a vidim kako ţive ovdašnji ljudi.

I ovome Marko uz razgovor pom ene kako bi bilo kad bi se M arko K raljević opet pojavio
i pozvao Srbe da osvete Kosovo.

- S lušao sam da se neki ludak pre desetak godina izdavao za M arka K raljev ića i uĉinio
neka zloĉinstva i kraĊe, te ga osudili na robiju.

- Jest, slušao sam i ja to; nego što bi ti radio se jav i pravi M arko pa d a te po zove na
Kosovo?

- D oĉek ao bih ga, dao m u dosta vina da pije i ispratio ga lepo.

- A Kosovo?

- K akvo K osovo na ov e oskudne godin e?! K ošta to m nogo! V eliki je to trošak, m oj

brate!...

Ostavi Marko njega i poĊ e dalje. P o selu svud tako . N eki se povili za m otikom pa sam o
prim e boga i ne govore d alje ništa. N e m o gu ljudi da dan gube; treb a okopati i svršiti
poslove na vrem e, ako se hoće da dobro urodi ţito.

I tako se M arku dosadi u selu, pa se reši d a o de u B eo grad da tam o pokuša neće li m oći
šta da uĉini za K osovo i obavestiti se otkuda onoliki silni pozivi, iskreni, od srca, a
ovakav doĉek.

D oĊe u B eo grad. K ola, tram vaji, ljudi, sve to juri, ţuri, ukršta se, susreće se. Ĉ inovnici
ţure u kancelariju, trgov ci poslom trgovaĉkim , rad nici za svojim radom .

S retne jedno g u gledno g, lepo obuĉeno g gospodina. P riĊe m u M arko i pozdravi se. O naj,
m alo zbunjen, stuĉe natrag, a i bi ga stid od M arko va loša odela.

- Ja sam M arko K raljević. D ošao sam am o da pom ognem svojoj braći! - reĉe M arko i
ispriĉa sve, kako je došao, zašto je došao, šta je sve bilo s njim i šta m isli dalje raditi.

- Ta-ko. M ilo m i je što sam vas upoznao, gospodin e K raljeviću ! B aš m i je m ilo! K ad

mislite u Prilep?... Milo mi je, verujte; ali, izvinite m e, ţurim u kancelariju . S ervus,
Marko! - reĉe onaj i ode ţurno.

M arko sretne d ru go g, trećeg. K o ga god sretne, tak o se m ahom svrši razgov or sa onim :
"Ţ urim u kan celariju! S ervus, M arko!"

I tako M arko, razoĉaran, stade oĉajav ati. Ide ulicam a, ćuti, nam rštio se, brk ovi m u pali na
ram ena; ne zaustavlja nik og, ne pita niko g ništa. A i kog će više pitati? K oga god vidi,
ţuri u kancelariju. K osov o baš niko i ne pom inje. N aravno, k ancelarija je p reĉa od
K osova. M arko postad e pored sve jaĉine svojih ţivaca nervozan na tu prokletu
kancelariju koja po njego vu m išljenju tako s uspehom konkuriše K osovu. N ajzad m u
poĉe postajati sve dosadn ije i dosadnije sred te go m ile ljudi, koji kao da ništa ne rad e, već
sam o ţure u kancelariju. S eljaci se, opet, ţale na n erodn e godine i km etove, ţure na njive,
rade vazdan i nose po cep ane opank e i dronjave ĉakšire. Izgubi M arko svak u nadu u svoj
uspeh te niti više koga šta pitaše, niti se s kim sastajaše. Jedva je ĉekao da ga bo g op et
pozove na onaj svet da se više ne m uĉi, jer svaki S rbin bejaše zauzet preĉo m svojom
brigom i poslom , a M ark o se osećaše savršeno izlišan.

Jednog dana tako iĊaše setan, neveseo, a i pusta b laga m u već b ejaše ponestalo te ni vina
nije su ĉim im ao piti, a krĉm arica Janja je davno i davno u grobu - a on a bi m u još dala da
pije vino veresijom. Ide tako ulicom oborene glave, a gotove mu suze udarile, kad se seti
dobrog dob a i dru gova, a naroĉito lepe v atrene Jan je i njenog hladno g vin a.

K ad odjednom prim eti pred jednom velikom m ehanom m nogo sveta i ĉu iznutra veliku
graju.

- Š ta je ovo ovde? - upita jednog, naravno prozom, jer je i on od muke batalio u stihovima
razgovarati.

- Ovo je patriotski zbor! - reĉe m u onaj i prom eri ga od glave do pete, kao sum njivu
osobu, i odm aĉe se m alo od njega.

- A šta se ĉini tam o?... - opet će M arko.

- Idi, brate, pa vidi! - reĉe onaj ljutito i okrete leĊa M arku.

M arko uĊe, um eša se u gom ilu i sede u kraj na jed nu stolicu da ne pada u o ĉi njegov
veliki rast.

L judi dupke puno, a svi razdraţeni vatrenim go vorom i debato m, te Marka niko i nije
primetio.

N a poĉasnom m estu tribina, i na njoj sto za predsedništvo i jedan sto za sekretara.

C ilj je zbora bio da se donese rezolucija kojom će se osuditi varvarsko ponašanje A rnauta
na Kosovu, pa i u celoj Staroj Srbiji i Makedoniji, i zulumi koje Srbi trpe od njih na svom
roĊenom o gnjištu.

K od ovih reĉi, kad je p redsednik govorio objašnjavajući cilj zbora, M arko se preobrazi.
O ĉi m u sinuše strašnim ţarom , uzdrhta celo telo, p esnice se, gotove za boj, poĉeše stezati,
a zubi škrguću.

- Jedva jednom naĊoh prave S rbe koje sam traţio. O vi su m ene zvali!... - pomisli Marko
veseo i uţivaše kako će ih obradovati kad im se javi. V rtio se na stolici od nestrpljenja da
se umalo nije sva izlomila. A li ne htede odm ah, ĉekao je najzgodniji trenutak.

- Im a reĉ M arko M arković! - obrati se predsednik i lupi o zvono.

S vi se utišaše da ĉuju najboljeg govornika.

- Gospodo i drugovi! - p oĉe ovaj. - Neprijatno je za nas, ali me same prilike, samo
osećanje n agoni da poĉn em svoj govor Jakšićevim stihovim a:

"Mi Srbi nesmo, mi ljudi nesmo!... - - - - - - - - - - - - - - - - - - Ta da smo Srbi, ta da smo

ljudi, ta da sm o braća, oh boţe m oj! T a zar bi tako s A vale plave gled ali led no u ognjen
ĉas, ta zar bi tako, oh braćo draga, ta zar bi tako prezreli nas?!"

N astade tajac. N iko ne disaše. T išinu sam o za tren utak prekide škrgut M ark ovih zuba i
škripa one stolice na kojo j je sedeo, te ga m no gi o kolo pogledaše sa gnevo m i prezrenjem
što kvari tu svetu, patriotsku tišinu.

G ovornik produţi:

- Jest, drugovi, strašan prekor veliko g pesnika n a ovo naše m eko koleno. Izgleda, zbilja,
kao da nismo ni Srbi ni ljudi. Mi mirno gledamo kako pada svakog dana po nekoliko
srpskih ţrtava od krvavo g handţara arnautsko g, gledam o kako se pale srpske kuće u
prestonici D ušanovoj, kako se bešĉaste srpske kćeri i narod trpi m uke najveće tu, u
krajevim a gde b eše stara srpska slava i gospodstvo! D a, braćo, iz tih krajeva, pa i iz
P rilepa, postojbine našeg najvećeg jun aka K raljev ića, ĉujte ropske uzdahe i zvuk lanaca
koje bedni potom ak M arkov još vuĉe; a K osovo tuţno još se i sad svakim danom zaliva
srpskom krvlju, još ĉeka osvetu, još ţedni za krvlju neprijateljskom , koju traţi pravedna
krv L azarev a i O bilićeva! I m i i danas, nad tim tuţnim razbojištem , nad tim svetim
grobljem naših div -vitezova, nad tim poprištem slave besm rtno ga O bilića, m oţem o
jeknuti uz onaj tuţni jek gusala što ga narod pop rati pesm om , u kojoj naš veliki junak
K raljević, kao p redstavnik tuge n arodne, p roliva suze o d oĉiju i govori:

"D avo r, zdravo, ti K osov o ravno, što li si m i doĉekalo tuţno!..."

M arku se kod tih reĉi skotrljaše suze kao orasi, ali se ne hte javljati. Ĉ ekao je šta će se
dalje uraditi. A u duši m u doĊe tako m ilo da je zaboravio i oprostio sve m uke što ih dosad
podnese. B i za ovak av trenutak dao i svoju rusu glavu sa ram en a. B eše ĉak gotov poći na
Kosovo, pa ma opet dopao robije.

- Z a srce ujedaju ov e reĉi svakog S rbina, tu s M arkom plaĉe ceo narod n aš; ali sem tih
plem enitih suza velikog viteza našeg treba n am još i m išica K raljevića i O b ilića!... -
produţuje sve vatrenije govornik.

M arko, krvav do o ĉiju, strašna po gled a, Ċipi i sa stegnutim pesnicam a dign utim više
glave jurnu ka govorniku kao razjareni lav. Mnoge obali i pogazi nogama, te nasta
kuknjava. P redsednik i sekretari pokriše lice rukam a i u strahu se zabiše p od sto,
oduševljeni S rbi pozaglavljivaše vrata sa strašno m , oĉajnom drekom .

- P ooom oooć!

G ovornik prebled eo, klecaju m u noge, d ršće k ao u groznici, po gled se uko ĉio, usne
modre. Upinje se da p ro guta pljuvaĉku te pruţa vratom i poţm uruje. M arko stiţe do njega
i zam latara rukam a više njegov e glave a viknu strahovitim glasom :

- E vo M arka, n e bojte se, braćo!

G ovornika obli znoj, doĊe u licu kao ĉivit, zanija se i pade kao sv eća.

Marko stuĉe n atrag, zagleda se u ono g on esvešćenog bednik a, spusti ruke i s izrazom
neobiĉna ĉuĊ enja obazre se oko sebe. S ad se tek skam eni od ĉuda k ad vide kako su S rbi
zaglavili vrata i prozore i viĉu oĉajno:

- P om oć! P olicija!... Z lik ovac!

Marko se, malaksao od ĉuda, spusti na jednu stolicu i zaroni glavu m eĊu svoje kosm ate,
krupne ruke.

S ad m u bejaše najteţe, jer posle tako silne nade u siguran usp eh i tolikog o duševljenja
nastade nagli obrt situacije.

D ugo je M arko sed eo tak o, u istom poloţaju, ne m iĉu ći se, kao okam enjen.

Malo-pom alo poĉe se ku knjava utišavati, te m esto one m alopreĊašnje strašne dreke
nastade m rtva tišina, u k ojoj se lepo m oglo ĉuti d osta teško disanje onog o nesveslog
govornik a koji se poĉeo m alo povraćati. T a ĉudna, neoĉekivan a tišin a uĉini da predsednik
zbora, potpredsednik i sekretari poĉeše bojaţljivo, oprezno podizati m alo -pomalo glavu.
G ledaju prestravljeno jed an dru go g s ĉudnim izrazom pitanja na licim a: "Š ta je sve ovo,
ako ko boga zna?" Z atim poĉeše s većim ĉudom razgledati ok o sebe. Sala gotovo
ispraţnjena, sam o sad sp olja vire m noge rodoljubive glave kroz otvoren a vrata i prozore.
U sali Marko, kao kamen, sedi na stolici, s laktovima na kolenima i glavom naslonjenom
na ruke. N e m iĉe se, n e ĉuje se ni disanje. O ni se izgaţeni odvukli pobauljke za ostalima
napolje, a onesvesli govo rnik se povraća, gleda i o n bojaţljivo oko sebe, pita se, gleda u
predsednika i sek retara, p a i on njih i oni njega, kao da sa ĉuĊenjem , u strah u pitaju jedno
drugo: "Š ta bi ovo s nam a? Jesm o li zaista ostali ţivi?" S najvećim ĉuĊenjem im se svim a
zaustavljaju pogledi na M arku, a posle op et izm eĊu sebe izm enjuju poglede koji sa
izrazim a lica kao da pitaju i odgovaraju: "K o je ov o strašilo!?... Š ta da se radi?! - Ne
znam!"

I n a M ark a ova neoĉekiv ana tišina uticaše d a podigne glavu. I na njegovom licu beše
gotovo isti izraz ĉuĊenja: "Š ta bi ovo odjednom , ako ko boga zna, b raćo m oja!?"

N ajzad M arko neţno, m eko, koliko je on to m ogao, oslovi onoga govornik a s pogledom
punim m ilošte:

- Š to ti bi, brate slatki, te pade?...

- Udario si me pesnicom! - reĉe ovaj prekorno i pipnu se rukom po tem enu.

- T a nisam te se ni dotak ao, tako m i višnjega bo ga i svetog Jovana! T i si lepo govorio, i

veliš da S rbim a treba M arkova desnica, a ja sam glavom K raljević M arko p a ti se samo
javih; no ti si se prepanuo.

S vi se prisutni još gore zbuniše i poĉeše uzm icati od M arka.

M arko sad prop riĉa šta ga je nagnalo d a um oli boga d a ga pusti da doĊe m eĊu S rbe, i šta
je sve s njim bilo, i kakve je muke podneo, i kako su m u oruţje i odelo i tulum inu
oduzeli, i kako je Š arac p ropao vukući tram v aje i okrećući dolap b aštovand ţijski.

S ad se govo rnik m alo povrnu te reĉe:

- E j, brate, baš si ludo uradio!

- D osadi m i vaša kuknjav a i neprestano zivkanje. P returah se u grobu, p returah se više od

pet vekova, pa b aš se ne m ogaše više trpeti!

- A m a, to pesm e pev aju, brate slatki! T o se sam o tako peva. T i ne znaš za p oetiku!

- L epo, m olim te, peva se, ali tako ste i govorili! E to, ti sad baš tako isto go voraše!

- Nemoj biti prostodušan, m olim te, brate, nije to sve tako kao što se govori. T o se tako
govori da je stil lepši, kitnjastiji! V idi se da ni retoriku ne znaš. S tarinski si ti ĉovek, brate
slatki, pa ne znaš m noge stvari! N auka je, dragi m oj, daleko doterala. G ovo rim , razum e
se; ali ti treba da znaš da po pravilim a retorike gov ornik treba da im a lep, kitnjast stil, da
um e da oduševi slušaoce, da pom ene i krv i noţ i handţar i ropske lance i b orbu! S ve je to
samo lepote stila radi, i niko ne misli ozbiljno kao to ti da treba odmah zasukati rukave,
pa dede, udri se istinski. Tako isto i u pesmi se baca fraza: "Ustani, Marko..." i tako dalje,
ali je to lepote radi... N e razum eš, brate, glupo si uradio, vidi se da si prost ĉovek, staro g
kova! P rim aš još reĉi u b ukvalnom znaĉenju, a ne znaš da literarni stil nastaje tek
pojavom tropa i figura.

- P a šta ću sad? N iti m e bog poziva natrag, niti ov de m ogu opstati.

- Zaista nezgodno! - um eša se predsednik kao zabrinuto.

- Vrlo nezgodno! - rekoše istim tonom i ostali.

- Š arac m i je ko d jedno g seljaka na ishrani, od ela i oruţja nem am , a ponestalo m i i blaga!

- reĉe M arko u o ĉajanju.

- Vrlo nezgodno! - ponovi svaki od prisutnih po jedanput.

- K ad biste im ali dobre ţirante, pa d a nekako uzm ete novaca n a m enicu! - reći će
govornik.

Marko ne razumede.

- Imate li dobrih prijatelja ovde u mestu?

- Nemam ovde nikoga do boga,

nema ovde pobratima moga,
pobratim a O bilić M iloša,
pobratima Toplice Milana,
pobratima...

H tede M arko još reĊati, ali ga ovaj govornik p rekide:

- Dosta bi bila dvojica! N e treba više!

- N ego m islim na nešto... - poĉe predsednik zam išljeno, vaţno i zastade trljajući ĉelo
rukom a posle kraćeg ćutanja obrati se M arku s pitanjem :

- Jesi li pism en?... U m eš li ĉitati i pisati?

- U m em i ĉitati i pisati - veli Marko.

- M islim se nešto, kako bi bilo da nekako podneseš m olbu za neku sluţbicu? M ogao bi
negde moliti da te postave za praktikanta.

Jedva se M arko objasni s njim a što je to praktikant, i na kraju krajev a pristade jer m u
rekoše da će n a godinu im ati po šeset-sedam deset dukata, a on junak n e im aĊaše ni
dinara.

N apisaše m u m olbu, dad oše m u pola dinara za m arku i pola dinara d a se njem u naĊe u
nevolji ako bi m u što bilo do nevolje, i uputiše ga u m inistarstvo policije da preda m olbu.

O kolina utiĉe na ĉov eka, pa i M arko m orad e unek oliko podleći tom uticaju te poĉe i on
zajedno sa svojim vrlim potom cim a šetkati, pljuckati i gurati se p red m inistarskim
vratim a s m olbom u ruci, ĉekajući d a iziĊe pred m inistra i da m oli m alo drţavne sluţbice
- koliko tek da se hrani hlebom, naravno belim.

R azum e se da to dţonjanje pred vratim a nije trajalo kratko vrem e, i posle n ekoliko dana
m u rekoše da m olbu pred a u arhivu da se zavede.

Markova molba zadala je ministru velike muke.

- O , brate, šta da radim s ovim ĉovekom ? P oštujem o ga, recimo; sve, sve, ali nije trebalo
da dolazi. N ije ĉovek za ovo vrem e.

N ajposle m u da, im ajući u vidu njegov veliki glas i ranije zasluge, za praktikanta u
jednom zabaĉenom srezu u unutrašnjosti.

S ad M arko jedva izm oli da m u povrate oruţje i dadu u m inistarstvu jednu celu plate, te
ode da iskupi Š arca.

Š arac pored dobre hran e ipak nije ni izdaleka izgledao kao pre, oronuo m n ogo. A li i
M arko je bio lakši bar trideset oka.

I tako M arko obu ĉe odelo, pripasa oruţje, oprem i Š arca, napuni tulum inu vinom , obesi je
o unkaš, uzjaši Š arca, prekrsti se i poĊe na duţnost drum om kuda m u rekoše. M nogi su ga
savetovali da ide ţeleznicom , ali on ne hte ni za ţivu glavu.

Kud god Marko skita, sve pita za taj srez i kazuje im e sresko g naĉelnika.

P osle dan i po hoda stiţe. U Ċe u avliju sreske k ancelarije, odjaha, p riveza Š arca za jed an
dud, skide tulum inu i sede pod oruţjem da u hladu pije vino.

P anduri, praktikanti, pisari izviruju kroz prozore s ĉuĊenjem ; a svet daleko obilazi junaka.
Dolazi kapetan, kome je javljeno da Marko dolazi u njegov srez.

- Pomoz' bog! - reĉe.

- B o g pom o go, neznani junaĉe! - od govori M arko . Ĉ im se on dokopa oruţja, konja i vina,
zaboravi sve m uke i odm ah se poĉe po starinski ponašati i govoriti stihom.

- Jesi li ti novi praktikant?

M arko se kaza, a zatim k apetan reĉe:

- E , pa ne m oţeš ti biti u kancelariji s tim tulum om i oruţjem .

- Ovakav je adet u Srbalja,

prek 'oruţja m rko piju vino,
pod oruţjem i sanak borave!

Kapetan mu stade objašn javati da m ora skinuti oruţje ako m isli ostati u sluţbi i prim ati
platu.

V ide M arko da m u n em a druge, jer šta će ĉov ek, m ora ţiveti, a blaga m u ponestalo; ali se
doseti te zapita:

- Im a li neka sluţba gde se nosi oruţje da bih ja m ogao u njoj biti?

- Im a pandursk a sluţba.

- Š ta radi pandur?

- P a prati ĉinovnike na p utu s oruţjem , ako bi ih ko napao, da ih brani; pazi na red, pazi
da ko ne nan ese kom e štete, i takve stvari - reĉe kapetan.

- E , tako! T o je lep a sluţba!... - oduševi se M arko.

I tako Marko postane pandur. Ovo je opet uticaj okoline, uticaj vrlih potomaka sa vrelom
krvlju i oduševljenjem da posluţe svojoj otadţbini. A li M arko ni u ovoj sluţbi ne m ogaše
biti tako prilagoĊen i valjan ni izbliza kakav bi m ogao biti i najgori njegov potomak,
akamoli drugi bolji.

Idu ći sa kap etanom po srezu vide M arko m nogu n evolju, a kad m u se uĉini jednog d ana
da ni njegov k apetan n e radi baš pravo, ud ari ga dlanom te m u izbije tri zuba.

Z bo g to ga M arka uhv ate posle dugo g bojno g okršaja i sprovedu u ludnicu na pregled.

T aj udar M arko ne m o gaše podneti i presvisne, po tpuno razoĉaran i n am uĉen.

*
K ad iziĊe pred bo ga, a b og se sm eje, sve se tresu nebesa.

- Osveti li, Marko, Kosovo? - pita kroza smej.

- N am uĉih se, a jadno m i K osovo, nisam ga ni vid eo! B iše m e, apsiše m e, p andurisah, i
najzad m e sprovedoše m eĊu lude!... - ţali se M arko.

- Z n ao sam ja da n ećeš b olje proći... - veli gospod blago.

- H vala ti, boţe, te m e op rosti m uka; a više ni sam neću verovati kukanju mojih potomaka
i plaĉu za K osovom ! A ako im treba pandura, bar za tu sluţbu im aju dosta na izbor, sve
boljeg od boljeg. B oţe m i oprosti, ali m i se ĉini da i nisu m oji potom ci, iako m ene
pevaju, nego da su poto m ci onoga n ašeg S ulje C iganin a.

- N jega sam ja i hteo poslati da m e nisi ti onako m olio da ideš. A znao sam da im ti ne
trebaš!... - veli gospod.

- I S ulja bi danas m eĊu S rbim a bio najgo ri pandur! S vi su ga u tom e pretek li! - veli
Marko, i zaplaka se.

B o g uzdahnu teško i sleţe ram en ima.

(Kraj)

R eĉn ik
S k raćen ice i ozn ak e

franc. - francuski rus. - ruski

grĉ. - grĉki starosl. - staroslavenski

lat. - latinski tal. - talijanski

m aĊ. - m aĊarski tur. - turski

mj. - mjesto v. - vidi

njem. - njem aĉki

[1]: pripovijetka "K raljev ić M arko po dru gi put m eĊu S rbim a"

[2]: pripovijetka "Danga"

[3]: pripovijetka "V oĊa"

A

adet (tur.) - obiĉaj

amajlija (tur.) - zapis ili kakav osobit predm et koji toboţe pom aţe

ĉovjeku da izbjegn e kakv o zlo

am bis (grĉ.) - bezdan, provalija

apelacija (lat.) - viši sud

Arnautin - Albanac; krajevi koji se ovdje ([1]) spominju bili su do 1912. pod Turskom, pa
je u njim a ĉesto dolazilo do sukoba i stradanja

avlija (grĉ.) - dvorište, ob or

azaĉka tam nica, od: A zak - nekakav grad u narodnoj pjesmi

babo (tur.) - otac

bajonet (franc.) - noţ što se natiĉe na pušku (dobio im e po gradu B ayonne u F ran cuskoj
gdje su se takvi noţevi kovali)

bakraĉlija (tur.) - strem en , uzenĊija

baštovandţija (tur.) - vrtlar

berber, berberin (tal.) - b rijaĉ

boca (od: bosti) - bodljikava biljka

boraviti san - u narodnoj pjesmi: spavati

brašnjenik - jelo od brašna, brašanica

blago - [1]: novac

ĉabar - drven sud za vodu

ĉakšire (tu r.) - hlaĉe (obiĉno suknene)

ĉaršija (tur.) - trg, pazar

ĉasništvo zborsko - radno predsjedništvo zbora

ĉivit (tur.) - modrilo, indigo

ćata, ćato (tur.) - pisar

ćurak (tur.) - gornja haljina podstavljena krznom

ćustek (tur.) - konjska puta kojima se sapinju nemirni konji, bukagije

danga - ţig; usijanim ţeljezom ţigošu se ţivotin je, a nekad su ţigosali i kaţnjenike
kojim a su sudili zbog sram otnih zloĉina (kraĊa, kleveta,

preljub)

delija (tur.) - junak

depeša (fran c.) - telegram

dizgin (tur.) - kaiši od uzde, voĊice

dokusuriti - isplatiti (dug) do kraja; [1]: dovršiti

doboš (m aĊ.) - bubanj

dolap (tur.) - bun ar na to ĉak

drum (grĉ.) - cesta, put

dušm anin (tur.) - neprijatelj

dvaestak mj. dvadesetak

Dž

dţonjati - ĉekati sjedeći i drijem ajući

Đ
E

Evo ima tri stotine leta... - [1]: u narodnoj se pjesm i kaţe da je M arko ţivio trista godina,
a pisac je dodao n a dnu stranice: "O no na d ru gom svetu nije raĉun ao."

frkati, frktati - sn aţno disati

grad - [1] ("grad b eo grad ski"): kula, tvrĊav a

hamajlija v. amajlija

handţar (tur.) - v eliki noţ koji se nosi za pasom

isleĊenje (rus.) - ispitivanje, istraga

izbauljati - izaći pobauĉke, tj. na rukam a i no gam a

izmotavati se - [1] ("Izm otavaju se ljudi te pevaju koješta..."):

šaliti se

jagnje godišnjaĉe - jagnje od jedne godine

jendek (tur.) - jarak

jera - u stihu mj. "jer"

kapetan - [1]: sreski naĉelnik

kazati se - reći o sebi ko si i što si, predstaviti se

kidisati (tur.) - navaliti

kmet - seoski glavar

konak (tur.) - no ćište

kudelja - konoplja; [1]: preslica

kuraţ (fran c.) - srĉanost

legen (tur.) - bakreni sud

licitacija (lat.) - draţba, n adm etanje

Lj

ljuljka - ljuljaška; kolijevka koja se m oţe ljuljati

m eĊer (tur.) - dakle

mehana (tur.) - krĉm a, go stionica

m ehandţija (tur.) - krĉm ar, gostioniĉar

mezetiti (tur.) - pomalo jesti uz piće

Mi Srbi nesmo... - Jakšićevi stihovi iz pjesm e "P adajte, braćo !"; K ad je 18 62. tuska
vojska stala napad ati C rnu G oru i pograniĉn e hercegov aĉk e krajev e, C rna G ora se n ašla
osam ljena. Đ ura Jakšić revoltira se zbog to ga i po diţe svojom pjesm om borbenost i
solidarnost.

molepstvije (starosl.) - molitva

m ore (grĉ.) - "budalo "; u blaţem sm islu kao uzvik

nesmo - nismo

Nj

obespokojavati (rus.) - uznemiravati

obluĉje - prednji, ispeti dio sedla, jabuka

obresti se - naći se

oka (tur.) - stara (arapska) m jera za teţinu, 1,283 kg

ostruga - [3]: kupina

pancir-košulja (p rem a njem .) - košulja ispletena o d ĉeliĉnih vitica kao obrana od hladno g
oruţja

pandur (tur.) - straţar

pandurisati - biti pandur

pijaca (tal.) - trg; poljana

pobauĉke - n a ruk am a i n ogam a, kao kad djeca pu ţu

pobauljke v. pobauĉk e

pogušati se - uhvatiti jedan dru go ga za gušu, potu ći se

polipsati - pocrkati

ponaĉiniti se - oporaviti se

povampiriti se - postati vam pir, vukodlak; praznovjerica da se ĉovjek poslije sm rti m oţe
ponovo javiti na zem lji toboţe kao Ċavolski duh

povoditi se - nesigurno hodati, ljuljati se

praćak ati se - bacati se kao riba na suhu

praćati se v. p raćakati se

praktikant (lat.) - vjeţbenik, najniţi ĉinovniĉki stepen u nekad ašnjoj birokratskoj Srbiji

preznuti - prenuti se

Prilep - grad u M ak edoniji, nekad prijestolnica M arka K raljevića; u P rilepu su ostale

ruševine M arkov a grada

prljuša - prhla, m ršav a zem lja

razabrati se - sn aći se, do ći k sebi

rešiti se (rus.) - odlu ĉiti se

rus - rumen; kao epitet u narodnoj pjesmi: rusa glava

S

samur-kapa - kap a od sam urovine (sam ur je ţivotinja sliĉna kuni a ţivi u S ibiru)

sap - drţak

silambe (tur.) - kaiš n a prsim a konja, prsina, pršnjak

silembe v. silambe

smok - ono što se jede s kruhom (npr. sir)

srez - kotar

streljati ušim a - strići ušim a

strmeknuti - pasti strmoglavce

stuknuti - uzm aći

sujeta (starosl.) - taština

svirep (rus.) - okrutan, divalj

še'set m j. šezdeset

tapnuti - lako udariti

terkija (tur.) - vrsta torbe, kao bisage

tiftik (tur.) - plavi pamuk

topuz (tur.) - staro oruţje u obliku kijaĉe sa gvozdenim "perim a",

buzdovan, šestoper

trop (grĉ.) - u knjiţevnom stilu: rijeĉ uzeta u prenesenom znaĉenju troro gljasta kapa -
kapa koja se sp rijeda i straga završav a šiljkom , a nosili su je u stara vrem en a viši
ĉinovnici i oficiri

tulumina (tur.) - velika m ješina

u sili - silom
uboj - bolno mjesto na tijelu od udarca

udţerica (tur.) - loša kolibica

unkaš (tur.) v. obluĉje

uverenje (rus.) - potvrda

vazda - svagda; [1], [3]: mnogo

velosiped (franc.) - bicikl

vrći - staviti, poloţiti

vrgnuti v. vrći

vrlet - strm i kamenit kraj

vrljati - lutati, lunjati

vrljika - m otka kojom se ograĊuje neki prostor

vrzina - plot, ţiv ica

zanijati se - zanjihati se, zaljuljati se

zavoditi se v. povoditi se

zobnica - torba iz koje konj zoblje zob

zulum (tur.) - nasilje

ţandarm (franc.) - oruţnik (posebna vrsta policije u prošlim reţim im a)

ţirant (franc.) - jamac

ţurav - malen i m ršav