Uvela ruža

AUTOR: BORISAV STANKOVIĆ

Pripovetka “Uvela ruža” pripada zbirci pripovedaka Borisava Stankovića koja

nose naziv “Iz starog Jevanjđelja”. Zaplet u njoj je uslovljen socijalnim
razlikama zaljubljenih. U ovakvim pripovetkama posebno se vidi Stankovićeva
umešnost da dramu ličnosti prenese unutra, da je postavi u žarište duše.

Stanković svoje zaljubljene postavlja u tipičnu poziciju ljubavnika koji se

svesno odbijaju, a podsvesno im duše lete jedna drugoj. U ovoj pripoveci
pronalazimo prepoznatljive elemente koji je povezuju sa prozom
neoromantizma. To su ljubav za prošlim danima, pojava snova kao uzroka
budne duše, idealizacija prirode i mladosti, ubacivanje folklora u priču kao i
pripovedanje u prvom licu. Ipak pripovetka “Uvela ruža” je impresionističko
delo i pisana je u obliku dnevnika, dakle u formi lične ispovesti.

Dramatika Stankovićevog stvaralaštva jeste bolna nostalgija ljubavi. Reči

Vranjanaca u njegovim delima zvone i nalaze dubok odjek u našim složenim i
uznemirenim dušama. Sve ljude spaja jedna bolna solidarnost, jedna tragedija
zajednička svima. Svaki čovek želeo bi živeti srećno, slobodno. Želeo bi živeti
intenzivan, potpun život, život pun ljubavi. Patrijahalna, teška sredina, kakvu
nam Stanković opisuje, neprobojna je i traži od čoveka da joj podredi sve što
mu je najdraže.

U pričama se zadržavaju idilične slike, kao i neoromantičarsko-folklorne

karakteristike. U Stankovićevim delima nalazimo čežnjive uzdahe, ljubavna
nesnalaženja, razdvajanja, folklornu dekoraciju. Egzotika njegovog dela
proističe iz intenzivnog doživljaja prošlosti. Okrenutost starom vremenu i
orijentalnom, starobalkanskom životu sa posebnom vrstom patrijahalnosti koju
prati duboka odbojnost prema modernom životu. Sukobi u njegovim delima
nastaju između starog i novog, u samom društvu i njegovoj protivurečnosti.

Slikajući primitivan pravoslavni svet pun neverovatnih i dirljivih iluzija o čistoti i

čednosti, o porodičnoj hijerarhiji našeg starinskog reda, Stanković nam donosi
jedan skoro prohujali život, naslikan skoro u njegovoj potpunosti. Prvi je u
srpskoj književnosti uneo staru porodicu i običaje, ikonostas i domaće kandilo.
Ta intimna atmosfera puna je svakidašnjih mirnih i dubokih kriza dramatične
sudbine balkanskih malih ljudi koji se teško razaznaju svuda osim u svojoj
sredini. Likovi iz pripovedaka Bore Stankovića su nas zaneli svojom prostotom
i strogošću, bizarnošću i dubinom, svojom brutalnošću i slabošću. Vranje,
mala varoš sa juga Srbije , do Stankovića je jedva bila poznata.

Vrsta dela: pripovetka

Vreme radnje: početak 20. veka

Mesto radnje: Vranje

Tema: Neostvarena ljubav zbog socijalnih razlika zaljubljenih.

Kratak sadržaj

U uvodnom delu pripovedač, iz nekog ružnog sadašnjeg vremena, beži u

prošlo vreme, u svetlo vreme prošlosti. Vaskrsava prošlost označenu lepotom
mladosti, prirodom, srećom i radošću. Piscu je slađi njegov san, san o
detinjstvu i mladosti. Voleo bi da to nije bio samo san, ali se opet zahvaljuje
na tome. Zato nas poziva da snevamo sa njim, a možda i svoju dragu poziva
da se prisete starih dana, da ponovo prožive te dane iz detinjstva. Zatim nam
iznosi priču iz prošlosti. Pripovedač evocira uspomene u neobičnoj formi. U
priči, “ti” je devojka Stana, koju je zavoleo mladić Kojo.

Devojčica Stana živela je u kući do njegove sa majkom. Oca nije imala i sa

sela su se preselili u varoš. Kao ni Stana, Kojo nije imao braće i sestara, otac
mu umro odavno i živeo je sa babom i majkom. Otac je skoro svo imanje
rasprodao zbog raznih poslova, a zbog toga je i poboleo. Tako su se i njihove
majke zbližile i pomagale jedna drugoj. Stanina majka je radila za nadnicu i
posle bi dolazila po Stanu u njihovu kuću. Zajedno bi večerali, majka Kojina je
znala u kakvom su položaju njih dve i da nemaju nikog svog, bile su im kao
neka vrsta sluškinja. Tako bi započinjale duge razgovore i sećale se kako su
ranije živeli, dok bi im deca spavala.

Za Zadušnice Kojina bi majka spremila svačega i sa Staninom majkom bi

odlazila na groblje. Deca bi ostala kod kuće sama, zajedno bi ručali, a Stana
bi Koji davala da jede najlepše, jer kako kaže – žena mužu treba dati lepo da
jede, a za nju šta ostane. Tako bi se družili ceo dan i čekali majke da se vrate
sa groblja uplakane i sa glavoboljom. U narativnim delima Stanković najbolje
efekte ostvaruje dramskim zaoštravanjem odnosa i postepenim vođenjem
radnje do kulminacije, a zatim do pada i razrešenja na kraju.

Pisac kao da je u toku pripovedanja pozivao Stanu da potvrdi te njegove reči

“Jel li – da je ovako bilo?” Stanković dublje od svojih prethodnika oseća život i
životne paradokse i ponore, čime nam stvara jasan socijalni okvir ljubavne
drame. Njegova majka je želela da Kojo postane ono što njegov otac nije
uspeo. Sanjala je o nekadašnjem bogastvu i nadala se da će se sve to vratiti.
U pripoveci nam se mešaju dve perspective lirskog subjekta. U jednoj on
govori kako je razmišljao tada i kako se zanosio ambicijama da udovolji majci,
a u drugoj žali što je tako postupio. Pripovetka tako dobija i ispovedni ton,
govori se o tome sa velike vremenske distance i to ga muči i tišti.

Rasli su, i dalje su živeli kao jedna kuća. Svet je o Stani i njenoj majci pričao
svašta, da su se prikačile njihovoj porodici pa im ne daju da dišu. Kojo je to
znao, ali se pravio nevešt, kao i njegova majka, jer nisu želeli prekinuti takav
život. Kojo nije mogao reći majci da on baš i nije bio dorastao zadatku koji je
pred njega postavljen i ipak je otišao na školovanje. Znao je da ona nije za
njega, jer je po staležu ispod njega. On je za nju bio najsvetije biće, idol.
Doživljavala ga je kao brata kome treba udovoljiti na svaki zahtev. Isto tako je
znao da vernije ljubavi od njene neće imati.

Preokret je nastao kada je Kojo primetio kako je Stana porasla i kada ju je,
nakon što je jednom prilikom došla kod njega, Kojo poljubio. Od tada se Stana
preobrazila. Nije mu prilazila više onako otvoreno, kao da ga se plašila. Često
je bivala zamišljena u dvorištu i kada bi je Koja zadirkivao da misli na Nikolu
komšiju, ona bi samo odgovarala “Možeš da pričaš šta hoćeš”.

Kojo nije mogao svojoj nani reći da on nije dorastao tom pozivu. Ona bi se
često u suzama i kašlju gušila kada je pričala o tome kakva je njihova kuća
bila. Tako i kada su ga spremali na veće škole, majka Stanina dođe da mu
poželi srećan put, ali Stana ne. I on je znao da bi je našao negde u bašti gde
plače za njim.

Slikanje čoveka i junaka težište ima u prikazivanju unutrašnjih osobina

ličnosti. To su razni psihički lomovi i potresi. U Stankovićevim likovima nema
neke posebne radosti ni spontanosti, sve je to zbog kolektivnih propisa koji
sprečavaju prirodnu komunikaciju. Kod Bore Stankovića je ljubav jedini izvor
prestupa i zločina. Ovi ljudi su iz kraja naše najstarije muzičke melodije,
najmanje govorljivi, žena najzatvorenijih u sebe. Potiču iz oblasti najstarijih
odlika dubokog palanačkog porodičnog morala. Sukobi koji nastaju i dolaze
od nepomirljivosti zdravog čoveka koga drže okovi navika i poretka. Narodni
običaji su zakoni koji su svakog zarobili i okovali.

Lirski subjekat žali za maldošću koju nije proživeo. Kada je dolazio kući za
vreme raspusta imao je česte promene raspoloženja, dosadili su mu svi, sve
mu beše mučno i Stana i njena majka koje su mu udovoljavale toliko. Stana
se nije udavala, mnogi su po čaršiji pričali da ona njega čeka. U njemu se
mešalo osećanje dužnosti prema njo, sa osećanjem da bi je mogli dati
drugome. Nije hteo dati drugome svu tu lepotu i sjaj. Kojo je često maštao za
njom i tako jedno popodne ode u baštu i nađe je tamo. Sunce joj je peklo lice,
košulja joj je bila raskopčana, a on od siline vatre jedva je stajao na nogama.
Ugovorili su sastanak za veče i ona reče da će doći ako bude mogla. On joj
tada sa prekorom reče da ne dolazi, ali se ona brzo ispravi i reče da će doći.

Do sumraka Kojo je bio kao lud, nije znao ni kako je večerao. Nakon toga
majci je rekao da ide u kafanu, a krišom je čekao Stanu iza kuće. Opis prirode
je sav u službi reflektovanja njegovih osećanja. Meka, sočna trava, mesec
probija kroz granje i osvetljava tamno-zelenu vodu što se preliva preko
kamenčića. U tim trenutcima obuzima ga tuga, a njaviše oseća strah. Zna da
se ovo što je započeto nikada ne može srećno okončati. Zatim dođe Stana,
on je zamišljao kako će je postaviti na krilo i milovati, ali kad ona stiže baci mu
se na nedra i poče plakati. Kojo je stajao zbunjen, ali kad se pribraše opijeni
emocijama usne nisu mogli odvojiti jedne od drugih. On je govorio da je voli, a
ona ga je pitala koliko još ima da ide u školu. On je slaga da ima još malo, da
bi je umirio. Tako su se rastali, jer prvi petlovi već su pevali. Na njen obraz sa
vrbe kanu kapljica koja je uplaši, kao neki znak da to što se dešavalo ispod
nje ne može biti ostvareno.

Često je tako po noći išao i ljubio je dok spava na asuri. Ali ujutru kada se
probudi otrese svu tu magiju i čari noći. Tako je danju bio ponosit i zvaničan,
da bi noću stalno išao i ljubio je, plašio se da majke ne doznaju. Jednom kada
mu majka donese doručak, on vide da ona zna sve. Pitala ga je kada
završava školu, a ispod njene marame prvi put do tada video je da joj košulja
nije oprana i kao da ga steže nešto za srce. Ovaj događaj donosi promenu u
njegovoj duši i on nije mogao da dozvoli da izneveri majku i njena očekivanja.

Kojina majka sledećeg dana sve svrši. Dali su je za drugog, Stana je bila
isprošena. Koja nije znao kako su je naterali da pristane, samo je u mačinom
oku video još neosušenu krupnu suzu i reči “Svršeno je”. Koja isprva kao da
se oslobodio nečeg, a posle se uplašio svog kukavičluka, poražen je bio i
drhtao je kao prut. U pesmi koju pevaše ciganka za njeno spremanje on je
prepoznavao nešto demonsko, čas se radovao što se otresao nje, čas je silno
plakao.

Nakon tog događaja Koja nije dolazio kući dve godine. Treće godine dođe. Isti
onaj sumrak i svežina trave odmah ga podsetiše na nju i uplaši se. Majka mu
ispriča šta se sve dogodilo. Marija, majka Stanina, umrla je od tuge za
detetom. Ispočetka je lepo Stana živela sa mužem, ali on se odjednom propi i
izgubi imanje. Postade krijumčar i sada po nedelju dana kući ne dolazi. Imaju
jedno dete, ali i ono nešto kržljavo, ko zna da li će preživeti. Stana radi za
nadnicu, čuva dete, cela kuća je na njoj, duša da ti zaplače.

Dok su večerali, ču se Stana na vratima. Kojo nije mogao da se makne od

silna, neugodna i teška osećanja, pomešana sa bolom i saučešćem. Ona kad
ga ugleda viknu: “Ti?” I taj uzvik Kojo će uvek pamtiti, nije mogao da ga opiše.
U njemu je bilo nečeg strašnog i bolnog. Sela je za večeru, ali skrhana bolom
jecala je i govorila kako je Nikola njenu majku po zimi terao napolje i zato je i
umrla, a nju je tukao. Zatim se ču Nikola kako preko plota upade u njihovo
dvorište i uđe u kujnu. Stana ga je molila da ne ulazi, a majka Koju pogleda
onako kao da hoće da kaže da se ne ljuti na Stanu što ih on uznemirava. Na
putu do kuće Nikola je tukao Stanu, a ona ga sve molila da ne radi to pred
njima, nije htela da to vide. Koja je dugo ostao zgrčen ovim događajem i sedo
bi tako na prozoru ko zna do kad da ga Stana ne prekinu svojim glasom.
Video ju je kako ljulja kolevku i nije mogao razaznati da li peva ili plače.

Nakon toga kući je došao kada mu se majka razbolela. Kada je došao u kuću
svi su se ustezali da ga pozdrave, bio je ozbiljan u gospodskom odelu. Majka
oseti da je tu i nakon toga izdahnu. Jedva je čekao da prođe sledeći dan, da
sahrani majku i svrši sa tim, bilo mu je neugodno. Da bi izbegao saučešća
otišao je ispod kuće do dobro znanog potoka. Potok se bio osušio, drveće
okolo usahnulo, zemlja gola. Stanina kuća mu je izgledala manja, kao da se
ukopala u zemlju i od nečeg skrivala. Cela njena kuća je imala bolan izgled i
kao da je govorila: “Molim te ne diraj nas. Mi nikome ne smetamo”.

Tad opazi nju kako uzevši motiku na rame ide sa detetom. Kada ga opazi
umesto pozdrava reče mu samo: “Umre teta”, a glas joj beše tako
ravnodušan i običan. Lice joj je bilo tamno, suvo. Koja je upita zar neće
ispratiti tetu, na šta Stana odgovori da ne može, da ima “rabotu”. Mora mužu
nositi ručak, u zatvoru je. Branila ga je pred Kojom da nije kriv, da su mu
dušmani namestili. Zimski dan beše uveliko svanuo i prvi sneg poče padati.
Kojo prozbori: “Zima Stano”, tek da nešto kaže. Stana proveri zavežljaj na
glavi i motiku na ramenu stoji li, i prošaptavši kao za sebe: “Ne znam. Sad
nešto rano dođe”.

Za Boru Stankovića je karakteristično da strasti svojih junaka nigde ne daje u

trijumfu. Punom zadovoljenju strasti stalno na putu stoje nekakve prepreke.
Čitavo njegovo delo moglo bi se nazvati jednom očajnom pesmom
nezadovoljene strasti. “Nikad mi snaga ne zaigra od zdravlja i bujnosti. Nikada
se ne osetih tako čio i svež da bih mogao da se utrkujem, a da poda mnom
zemlja tutnji”. U ovoj rečenici vidimo da pripovetka ima izvesne autobiografske
odlike. To osećanje manje snage pred silinom strasti nose svi junaci. To je
više žaljenje za onim što nije bilo, što se nije ostvarilo, za onim što se
promašilo.

Najmanja ljaga u jednoj porodici pamtila bi se u gradu kroz generacije i ona ne

pogađa samo prestupnika već i njegove potomke, čak i samu varoš. Čitava
zbirka je priča o ljudima koji kao da su živeli bogzna kada ranije. Za
Stankovića je ovaj svet bio kraj jedne vekovne idile i vekovne tuge. On ostaje
veliki pisac zbog svojih izvanrednih psiholoških opažanja, ali i zbog svog
koloritskog viđenja stvari i ljudskih osećanja.

Likovi: Kojo, Stana, Marija, Kojina Majka, baba, Nikola

Analiza likova

Kojo – mladić iz hadžijske porodice, zaljubljen u devojku Stanu. Predstavnik

je mlade generacije koga stežu okovi patrijahalnog društva. Iz poštovanja
prema majci i babi morao je obuzdati svoje strasti i svoju dragu prepustiti
drugome. Lomovi u njegovoj duši i njegova stalna borba izazvani su
neobilaznim preprekama koje su mu posatvljali običaji, naravi i čitav red prilika
i stvari koji su za njega bili surovi i tragični. Rano je ostao bez oca i morao je
upisati školu i vratiti svoju porodicu na položaj koji je imala pre nego što su
počeli osećati oskudicu. Osećao je strah zbog te ljubavi prema Stani i poražen
svojim kukavičlukom zbog toga što ju je prepustio drugome celoga života je
bio nesrećan i melanholičan. “Nikad mi snaga ne zaigra od zdravlja i bujnosti.
Nikada se ne osetih tako čio i svež da bih mogao da se utrkujem, a da poda
mnom zemlja tutnji”. U ovoj rečenici sadržana je sva njegova tuga i patnja.
Nikada nije posle osetio tu slast i sreću koju je osećao u tim danima svoga
mladalačkog života kada je bio blizak sa Stanom.
Stana – devojka iz siromašne kuće. Doselila se nakon smrti oca sa majkom u
varoš. Živela je u kući pored Koje. Ona i majka su se uvek ponašale kao
sluškinje prema Kojinoj porodici. Osećale su zahvalnost što im pomažu, a
mlada Stana gledala je da u svemu udovolji Koji. Njena tragična sudbina
počela je onda kada su je na silu udali za Nikolu koga nije volela. Volela je
Koju i ceo svoj život posvetila je njemu. Kao patrijahalno vaspitana devojka
nije se mogla suprostaviti režimu koji joj je nametnut. Poštovala je odluku
Kojine majke i prihvatila Nikolu kao muža. Njena tragika se videla na njenom
licu. Od čile, vesele i razdragane devojčice, ostalo je samo crno, suvo i
izmučeno lice, a glas ravnodušan i običan.

Kojina majka – predstavnik stare patrijahalne žene koja je ostavši bez muža
morala brinuti o celoj kući. Bila je ponosna na svog sina i želela je da joj on
osvetla obraz. Kao i većina likova Borisava Stankovića uvek je sa setom i
tugom govorila o prošlim danima kada su živeli mirno. Nije smela dozvoliti da
njen sin oženi devojku iz nižeg staleža i time ukalja ime porodice.

Kojina baba – još jedan predstavnik starog i patrijahalnog. Svojim autoritetom

i zbog toga što je najstarija u porodici koja nema muškog starijeg izgrađeno je
poštovanje prema njoj i Koja joj se nije mogao suprostaviti. Želela je da njen
unuk osvetla obraz porodice i da kada ode na nebo svome mužu može reći
koga je ostavila da bude domaćin u njihovoj kući. Ponosila se sa njim i bila je
ta čija se reč u kući morala poštovati. Na silu je udala Stanu za drugoga i tako
Koju odvratila od bilo kakve pomisli da bi Stana mogla jednoga dana biti
njegova žena. Koja ju je gledao kao majku, i zvao je Nano.

Marija – ona je bila Stanina majka, borbena i siromašna žena koja je uvek
vodila računa o svojoj ćerki. Uvek ju je oblačila najlepše i nije dozvoljavala da
se razlikuje od ostale dece. Uvek pomagala Kojinoj porodici, a kod drugih je
radila za nadnicu. Njena tragedija je počela kada je ćerku udala na silu i od
njenog muža doživela da je izbaci po snegu iz rođene kuće. Umrla je od tuge i
boli što joj se dete muči, a čitav svoj život je podarila njoj zbog koje joj je srce
prepuklo.

Nikola – Stanin muž, mladić koji je dugo želeo da se oženi Stanom i ta želja
mu je ispunjena. U početku je bio dobar muž sve dok ga neuspeh u poslovima
nije slomio i on se propio. Zbog nezadovoljstva svojim životom počeo je tući
ženu, postao krijumčar i na kraju zbog toga završio u zatvoru.

Beleške o autoru
Borisav “Bora” Stanković bio je cenjeni srpski književnik i romanopisac s
prelaza iz 19. u 20. vek. Rodio se 31. ožujka 1876. godine u Vranju gde je
pohađao osnovnu školu i gimnaziju. 1902. godine završio je Pravne nauke u
Beogradu i oženio se.

Nakon toga, godinu dana proveo je u Parizu, a od 1904. godine radi kao
carinik. Radio je još kao poreznik, kao kontrolor trošarine u Bajlonijevoj
pivovari te kao činovnik Crkvenog odjela Ministarstva prosvete.

1915. godine, za vreme rata, odlazi iz Beograda prvo u Niš pa u Crnu Goru
gde je zarobljen u Podgorici. Austrijanci su ga poslali u Derventu odakle je
vraćen kući nazad u Beograd.

Umro je 22. oktobra 1927. godine u Beogradu.

Stanković je kao književnik najzraženiji upravo u moderni jer je pisao složene

pripovedne strukture. Njegova najstaknutija dela svakako su pripovetke
“Nečista krv” te “Koštana”.

Uvela ruža Bore Stankovića

Doživljaj ljubavi u delu Bore Stankovića, bez obzira da li se radi o jakim emocijama ili samo o jakoj strasti,
uvek je potpuno istinit. Žena i ljubav prema ženi (odnosno, ljubav muškarca i žene) zauzimaju jedno od
cenralnih mesta u stvaralaštvu ovog pisca. Bilo da je u pitanju socijalno-ekonomska drama jednog društva,
porodični udes ili tragični život pojedinca, uvek je u prvom planu ljubavna priča koja je, po pravilu,
nesrećna.
Dok je bio đak vranjske gimnazije, Bora Stanković je zavoleo devojku iz svog susedstva, Pasu Zografovu.
Međutim, mladalačka ljubav bila je prekinuta njegovim odlaskom na dalje školovanje u Niš, a potom i u
Beograd. Ova ljubav je postala Borino trajno osećanje koje je prisutno u mnogim njegovim pripovetkama sa
motivom neostvarene ljubavi.
Imena glavnih likova izmenjena su u odnosu na one iz stvarnosti: narator priče, odnosno glavni junak
pripovetke, postao je Kosta, a Pasa je dobila ime Stana. Takođe, piščeva baba Zlata poslužila je kao prototip
za izgradnju lika Kostine babe, sa kojom junak uspostavlja vrlo sličan odnos onome koji je Bora Stanković
imao sa svojom baba Zlatom. Kostina staramajka zadržala je mnoge od ključnih psiholoških karakteristika
koje je imala i baba Zlata, što će se pokazati kao veoma bitno za dalje razrešavanje radnje i glavnog odnosa
među likovima u njoj. Pored pomenutih, pojavljuje se još Stanina majka Marija i momak za koga na kraju
udaju Mariju – Nikola, kao i nekoliko starijih žena, koje čuvaju bolesnu Kostinu babu.
Unutrašnje emotivne, psihičke i moralne karakteristike književnih junaka osnovni su predmet poščevog
psihološkog posmatranja. Emotivni odnosi između Koste i Stane nisu u prvom planu pripovedanja. U prvom
planu jeste potraga za uzrocima neostvarivanja njihove ljubavi i samooptuživanje zbog toga.
Sama fabula pripovetke vrlo je jednostavana i nerazvijena. Glavni junak i njegova baba, koju naziva
staramajkom, žive u susedstvu i prijateljstvu sa devojkom Stanom i njenom majkom Marijom. Kostina
staramajka jedini smisao svog života vidi upravo u svom unuku. Ona se nada da će on povratiti izgubljenu
porodičnu moć i slavu njegovih predaka. U međuvremenu, između Koste i Stane razvija se iskrena
mladalačka ljubav. Ipak, od samog početka Kosta zna da bi njihova ljubav predstavljala veliku prepreku
njegovom školovanju, a samim tim i istaknutom mestu u društvu. Kostino potiskivanje ljubavnih osećan ja
motivisano je time što je on potpuno svestan svog visokog porekla, ali i majčinim ogromnim pouzdanjem u
njegovu budućnost i uspeh. Pod pritiskom velikih očekivanja staramajke, Kosta se plaši i rasturanja starog
porodičnog ugleda. Međutim, kako je vreme prolazilo, Kosta je shvatao da je time što nije ostvario ljubav sa
Stanom, zauvek izgubio našto najčistije što je u životu imao.
Iz takvog jednog emotivnog i psihološkog ugla, on započinje da se tužno priseća prošlosti, shvatajući da je
neostvarena lična sreća jedini pravi čovekov udes u svetu. Prisećanje na san koji se neprestano javlja („Opet
sam te snevao! Kako žalim što san ode te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa
više.”) i vraćanje prošlosti kroz san predstavljaju piščevo sredstvo kojim upoređuje prošlost i sadašnjost.
Naime, glavni junak nije umeo u pravom trenutku, onda kada još nije bilo kasno, da proceni vrednost i
lepotu onoga što je imao – ljubav prema Stani. To je i uslovilo njegovu, ali i njenu nesrećnu sadašnjost.
Dok na njega deluje moralni princip, Kosta osuđuje svoje postupke, govori sam sebi kako je ono što radi
nečasno, neispravno i za osudu; međutim, kad prevagne emotivni princip, on mu se u potpunosti prepušta.
Znao je da neće naći verniju ljubav od njene. Međutim, staramajka koja ga neprestano podseća na njegove
pretke i njihovu slavu, stalno mu je pred očima. Ona, kao pripadnica patrijarhalne društvene sredine, po
svaku cenu, ne birajući sredstva, želi da povrati stari porodični ugled. Svojim pričama o nekadašnjem sjaju i
bogatstvu njihove porodice ona opominje Kostu da je njegova ljubav prema Stani nemoguća.
Ipak, moralni princip nije jedini razlog za neostvarenu ljubav u ovoj Borinoj pripoveci. Veliku prepreku
ispoljavanju ljubavi prema devojci Stani predstavlja i nova, i njemu još uvek nepoznata urbana kultura, čije
prve nedostatke, ali i vrednosti on tek upoznaje. Upravo ta razapetost između starog i novog postaje jedan
od glavnih uzročnika nesreće glavnog junaka Uvele ruže. Kosta se priklanja babinoj želji da povrati
nekadašnju porodičnu moć, ali istovremeno sam sebi dokazuje da je moguće da se pobegne od osećanja.
Novo osećanje života i potreba za slobodom modernog čoveka kao da je nagovešteno ovim činom Borinog
junaka. Međutim, ovakav njegov postupak samo na prvi pogled deluje kao moderan i moguć, ali se na kraju
pokazuje kao potpuno neostvariv, jer je očigledno koliko glavni junak pati.
Sa druge strane, Stana u početku ne vidi nikakve klasne razlike koje bi bile prepreka njihovoj ljubavi, pa
naivno sanja o zajedničkoj sreći. Ona misli da je jedini razlog što njih dvoje još uvek nisu venčani Kostina
nezavršena škola. Međutim, vremenom joj postaje jasno da njene mladalačke nade uopšte nisu realne. Kada
u poslednjoj sceni Uvele ruže Kosta dolazi da još jednom vidi svoju babu na samrti, Stana je već sasvim
„uvela”.
„Na tebi beše pocepan mintan i jedno veliko parče otkinuto od lakta visaše ti; kroz šamiju provirivaše tvoja
kosa, zanemarena. Bila si u prljavoj košulji, iskrpljenim šalvarama, iz kojih virahu tvoja, od silna rada
razvijena, pljosnata stopala s ispucalim prstima.” Ona je sada potpuno pomirena sa tragičnom sudbinom
koja ju je snašla. Njen odnos prema svetu određen je patrijarhalnim pogledom na život, a njena tragedija je
tragedija ličnosti koja se žrtvuje u ime kolektiva.
15 анегдота које нисте знали о Бори Станковићу

1. Бора Станковић је писао поезију.

Бора Златин, како су га по очевој мајци у школи звали, је своју књижевну каријеру започео писањем
поезије. Био је горд на своју поезију и веровао је да ће постићи много на том пољу књижевности.
Онда је изашла белешка у „Босанској Вили” у Сарајеву 1894. године, која гласи: „Џиво у Б. и Борко у
В. Слабачко је у обојице једа буде што и боље! Међутим, песама имамо на товаре, баш као што има и
пјесника на све стране, само је много званих а мало изабраних”. После објављивања ове
обесхрабрујуће и разочаравајуће белешке, Борисав се зарекао да никада више неће написати једнога
стиха. Изгледа да је и одржао реч.
2. Друго је то, друго, љубав хоћу.
Када је имао 28 година, Борисав се оженио на један боемски, романтичан начин, наиме сасвим
случајно, мада је он као сујеверан човек дубоко веровао да је та случајност била његова судбина.
Своју жену угледао је први пут на једној фотографији у неком фотографском излогу на Теразијама.
Била је одевена као „маска”, у морнарско одело – за маскембал који се тих дана припремао у
Београду. Мада је у то време био на врхунцу своје књижевне славе, Бора је тих дана био необично
мрзовољан. Избегавао је друштво. Међутим када је тог дана спазио лик младог „морнара”,
заинтересовао се за непознату девојку, рекао је то својим најближим друговима, али на томе би
остало да га истог дана, увече, баш ти другови нису позвали на маскембал. После дужег опирања он
је најзад пристао али под условом: „Само да нагвирнемо, па одмах после да идемо у Скадарлију на
вино”. Прва личност која је срела на улазу Бору и његово друштво била је девојка „морнар”. Иста
онаква „као да је изашла сад из фотографије”, како је то после Бора говорио. Видевши је, збунили су
се сви, а највише сујеверни Бора. Он је скоро хтео да побегне, толико није знао шта треба да ради.
Девојка је, изгледа, то приметила, „осмехнула се благо на њега, понудила му да га одведе до
гардеробе, и он се прибрао и кренуо за њом, као омајан . . . И после тога, целе вечери није се одвајао
од ње. . . И до смрти је остао покрај ње!” Јер само неколико недеља после те вечери, она му је
постала жена са којом ће после изродити децу и провести цео свој век. Бора се често прво њој
обраћао за суд, када би нешто ново написао. Госпа Ангелина чувала је до смрти, као највећу
амајлију, последњу недопушену Борину цигарету, што говори о вечној заљубљености у свог мужа.
3. Прототип Митка
Најизразитија личност Борине „Коштане”, Митке, изашао је одавно из свог дела и хода међу нама.
Митке који је рођен и који је живео у Врању, за собом је оставио узбудљиву легенду. Презивао по
родоначелнику своје фамилије „Црном Стаји” – Стајић, сем презимена од њега потиче и богатство
ове породице. Црни Стаја родом из Пчиње у младости је био пуки сиромах са имовином која се
састојала од „две кокошке, једног магарета, једне каленице, две кашике и једног грнета”, преко ноћи
постао је најбогатији човек у Врању. То се десило после арнаутске буне против Хусејин – паше, чије
је благо игром случаја дошло сиротом Стаји.
Митке је био крупан, стасит и леп човек, дивна погледа, живих покрета и сигурна хода. Носио је фес
с кићанком, лепо се облачио. За појасом је имао јатаган и револвер, о врату фишеклије са барутом.
Био је врло дарежљив. По занимању био је мутавџија (ткач покроваца и зобница од козје кострети).
Знао је неколико балканских језика. Био је радан, његове њиве вазда су биле прве узоране, виногради
први обрани. Пропио се тек када се оженио. У пићу је могао да буде страшан, мада је трезан био
насмејан, добар и ведар човек. Често је лумповао с Циганима и давао им је богате напојнице,
нарочито Коштани.
Миткова трагедија је била вечита неслога са женом. Оженио се по жељи старијих, против свог срца,
и од првих дана је почео да се сукобљава са њом. Годинама нису ни јели заједно, мада су изродили
децу. Временом се сасвим одао пићу, па је последњих година живота почео да се напија и кад је сам.
Опијајући се све чешће, сукобљавао се и физички са женом.
Тако једне благе летње вечери, 4. августа 1894. године, тек што се варош била смирила од дневног
рада и почеле се палити ламе по домовима и фењери по улицама, разлегао се из Миткове куће
неуобичајено оштар женски врисак. Пошто су људи појурили ка Митковој кући, суседи су викали
„Уби Митке Софку и кћер”. Викали су, али нико није смео да уђе ни у двориште, а камоли у кућу. За
то време Софка је и даље кукала, бежећи са својом ћерком Савом, испред разјареног мужа који ју је
већ био закачио неколико пута ножем. Ускоро је стигла и полиција која је покушала да уђе у кућу,
али је улаз био закључан. Полиција је позвала Митка да отвори, уместо тога Митке је испалио из свог
старинског пиштоља, тане је ударило у Данета шнајдера, сви су повикали „Дане шнајдер погина”,
чим је чуо да је убио пријатеља и невиног човека, испалио је и други метак овог пута себи у груди,
пошто је „власт” насилно отворила врата он је већ био мртав. Софка и Данче остали су у животу.
4. Сусрет с Пасом
Паса из „Увеле руже”, личност коју је Борисав уносио у неколике своје приче, често и под правим
именом, и која је, изгледа, целога века била његова неизлечива рана, била је Борина прва сусетка.
Паса га је прекоревала што ју је метнуо у новине и књиге, јер ју је, како је казала, задиркивала
чаршија. Из разговора Пасе и Синише Пауновића, аутора књиге „Писци изблиза” сазнајемо нешто
више о детињству Боре Станковића:
– Какав беше Бора, баба Пасо?
– Биза ли, Бора ли? Ми бесмо само добри суседи… Метно ме у књиге… Кад беше млад, беше велика
кождерина…шаљивчина по врањски. Обуче преврнуту бабину шкортељку, па заређа од куће до куће
по маалу, с пљоском воде у руци закићеним цвећем; хоће, вели, да удаје бабу, па нас зове у сватове.
Или тек узме нечије папуче па с њима у поток, вели да их очисти, а оне пуне воде.
Један Борин школски друг, који није наставио вишу гимназију, а који ту, преко пута старичине куће,
и данас живи, каже:
– Брани се Паса, али ми сви знамо да је Биза волео њу, но он после оде у Београд, а она се удаде за
другога. А Паса беше много, много лепа, и добра и вредна, чиста и паметна девојка.
5. Како је Бора писао?
Бора није имао одређено време за рад на неком делу, већ је стваро по налету емоција. Имао је своју
собу у којој је радио и где је могао бити потпуно сам. У тренуцима када би размишљао о ономе о
чему је радио, знао се тако занети да није ни чуо ни видео никога око себе. Једнога дана у присуству
рођака, пола у шали, пола у збиљи рекао је: „Блажени нишчи, духом!… а мени ври у глави…” И
ухвативши се за чело, скочио је с постеље, отишао право у своју собицу за рад, затворио се, и као
никад дотле, остао тамо врло дуго, цела три дана. Тада је створио прву верзију „Нечисте крви”. Бора
је иначе писао парче по парче. Бележио је мисли на разним хартијицама, реченице, чак и читаве
пасусе. Па онда, када би га ухватила столица, кад би му се „ознојиле руке”, како је сам говорио,
враћао би се послу и повезивао би га у целину. Станковић никада није говорио о свом стварању, као
ни о својим намерама шта мисли да пише. Само када већ напише, имао је обичај да каже да су му се
опет „ознојиле руке”. Пишући, пио је кафу за кафом и много пушио, што је, уосталом ,чинио и када
није писао. Пуно је прерађивао, „Нечиста крв” је писана у много верзија.
6. Изгорели аутографи
Последња, осма књига „Сабраних дела” објављена је скоро четири године после његове смрти, 1930.
Аутографи објављених и необјављених дела, после изласка осме књиге, враћени су пишчевој
породици. Они су брижљиво чувани у породици, све до Другог светског рата и окупације, када су, у
току два велика бомбардовања Београда, страдали сви до једнога. Касније је нађен рукопис Борине
„Ташане”, као и покушај драматизације „Нечисте крви”, на којима се види да је Бора мешао
латиницу са ћирилицом.
7. Бомбардовање Београда
Када је завршио „Нечисту крв”, одлучио је да је сам изда; од новца који је зарадио купио је једну
готову, стару кућицу коју је временом преправљао, дозиђивао и удешавао, трудећи се да буде „по
врањански”. Имао је просту башту, засађену густо винову лозу донесену из Врања, која се пружала
од улаза са улице до веранде у дну куће као какав тунел. Први пут је страдала за време Великог рата,
и тада је уништено само покућство, док је зграда остала читава, од намештаја остао му је домаћи
клавир његове деце и једно старо породично кандило, донесено из Врања, књиге из Борине
библиотеке су махом биле уништене. Тада је пропало пуно необјављених рукописа Боре Станковића.
Други пут је страдала у бомбардовању Београда 6. априла 1941. године, а трећи о Ускрсу 1941.
године у време савезничког бомбардовања Београда. Кућа у којој се Бора родио постоји још увек у
Врању. Многи споменици културе су страдали за време ратова, многи из незнања или од зуба
времена. Кућа у којој је живео Бора и у којој је умро 1927. године у Београду више не постоји, а није
сачуван ниједан њен потпун снимак.
8. Врањска гимназија
Гимназија у Врању била је позната као једна од најбољих школа у земљи и звана је Академија – зато
што је имала најбоље професоре. Ти професори су, додуше, долазили у Врање више по казни, као
политички прогоњеници, али су зато и већина били цвет тадашњег нашег просветног наставничког
кадра. Бори су предавали Светислав Симић, Јаша Продановић, Љуба Давидовић. У неколико наврата
Бора је желео да напусти гимназију због свог сиромаштва, а професор Миливоје Симић га је као
сиромашног ђака прихватио и бринуо о њему као о свом детету.
9. Сећање другова
Неку врсту ђачке љубоморе, рођене сигурно у најмлађим данима, некада ни године не могу
уклонити. У сећању своји другова, Бора је остао упамћен по свом сиромаштву, немару током
школовања, и по својој баба Злати коју је усменим причама поетизирао и представљао је као богату,
док је она била пука сиротица. Бора и његови пријатељи су рано почели да пију, јер, како се
говорило, код имућнијих Врањанаца је било више вина у подруму него воде код сиротиње. Пријатељ
је био са синовацем Митка Стајића, по коме је настао Митке из „Коштане”. Димитрије Хаџи Микић,
књижевник, упознао је Бору захваљујући једној тучи каменицама, туче су углавном настајале због
сталешке разлике, иако је Бора у овом „рату, разбио главу” Димитрију, то их није спречило да
касније постану блиски пријатељи. Бора је, иначе, био врло поносан човек. Иако је био пуки
сиромах, на своју сиромаштину никада није жалио. Никада ни од кога није хтео примити нешто
незаслужено.
10. Сведочење Бориног Дише
Димитрије Стевановић Диша, један од најближих Бориних пријатеља, био је шеф администрације
„Политике” и један од њених оснивача. После једне пијанке, Бора је дошао, вели Диша, кући, и гонио
своју жену да му игра чочечке игре гола. Жена се наравно није свукла, али да га не би љутила,
одиграла је неку игру, и он се умирио. Сећајући се тога, Бора је сутрадан дошао у кафану веома
скрушен. Кад га је поново ухатило пиће, свима около се јадао, а Диши рекао „Знаш Дишо, срамота
ме да погледам ону моју Гину у очи. Она сиротица има ситну децу, ради по цео дан и у кући и за
машином, као роб, а мени матором кеши, пало на ум да ми она тако уморна игра чочек . . . и то гола!
. . . бре, бре какав сам зулум направија!” Једном је опет после неке велике пијанке у Земуну, упао на
неки скуп богомољаца – прича даље Диша – и мислећи да је то слава, тражио је да га послуже, да
пије. Не познајући га, уверени да је то неки провокатор, богомољци се оборе на њега, ухвате за груди
и почну да га туку. Једва смо га отели. Бора је после тога увек махао главом кад год би поред нас
минуо који брадоња. Мрзео је да види чупавце и на слици. Сваког брадатог човека везивао је у
пијанству за те богомољце.
11. Коштана
Коштана је постојала и одиста је у ме’анама испуњеним жудњом и дуванским димом, крајем 19. и
почетком 20. века доводила „све што је носило чакшире” до лудила! Јавна је тајна да су због ове
„живе ватре” локалне газде и чорбаџије распродавале имања, остављале „женчад и нејака чеда”…
Пред њом су и најхладнији „падали у севдах”, а није мали број оних које је одвела право у пропаст…
Два су објашњења због чега је Малика названа Коштаном… Према једном, име јој је дошло од
„крупних очију као у кошуте”, а према другом од назива дрвета и плода кестена, којим је обрасла
читава Врањска бања, а који се у овом крају назива – коштан! Вазда жељна слободе, певачица и
играчица Малика Еминовић имала је попут свих других лепотица све, само не – лагодан живот!
Рођена Врањанка од малих ногу свирала је и певала са оцем и братом по кафанама и приватним
слављима. Напослетку се удала за Максута Рашитовића, с којим је добила синове Ису и Ћерима. Са
њима, у насељу Бурдинци живеле су и Максутове две ћерке из његовог првог брака, које је Коштана
пазила као своју децу. Према сведочанству локалних мештана „само им у кафану није дала да иду”, а
са Бором Станковићем срела се где друго до – у ме’ани, и то кад је Бора био гимназијалац. Прича се
да је само хтео да се увери у њену лепоту, и да с Маликом није проговорио ни реч… Нешто касније
настала је драма названа по овој лепотици. Мало је познато да је Коштана 1926. године, по наговору
адвоката, тужила Бору Станковића и то када је познати позоришни комад увелико био извођен на
позоришним сценама широм Србије. У тужби је тражила део ауторског хонорара… Малика је била
неписмена, али ју је један адвокат наговорио да има право на део хонорара. Медији су били на
страни Боре Станковића, а Коштана је изгубила спор. Ова лепотица умрла је у 73. години у родној
Врањској бањи. Сахрани је присуствовало неколико стотина њених обожавалаца, а бесмртна је
остала захваљујући Бори и његовој чувеној драми – једном од најчешће играних и најрадије гледаних
комада у српским позориштима.
12. Нечиста љубав?
Драгољуб Влатковић у књизи „Читанка тајни” пише и о првој љубави Боре Станковића. Он тврди да
је ова љубав остала тајна јер је била „нечиста”, „родоскрвна”. Наиме, писац који је опевао Врање и
југ Србије, био је заљубљен у своју ујну Нушу. Та „инцестуозна љубав је била полазна тачка многих
његових дела, а сама Нуша се јавља као јунакиња његових приповедака и романа”. „Станковићева
ујна Нуша била је жива и темпераментна жена. Својом сензуалношћу и сензибилношћу зрачила је
око себе”, пише Влатковић. О овој Бориној тајној љубави сведочења су оставили Петар Миленковић,
његов пријатељ из тог времена, и једна заборављена књижевница из Врања, Вука Поп-Младенова,
која је великог писца лично познавала.
13. Конзервативан
Зора Живадиновић Давидовић, унука Боре Станковића сведочи о његовој конзервативности.
Најмлађа кћи Ружица је једина завршила студије, али пре свега захваљујући чињеници да је
студирала после очеве смрти. Зорина мајка Десанка је почела да студира, али овде сазнајемо колико
је Бора Станковић био типичан мушкарац оног доба: „Кад је деда то сазнао, укинуо јој то право, јер
за њега, жена је била за кућу, брак и децу. Супротставила му се мамина млађа сестра, тетка Цана,
која је тада била у седмом разреду гимназије, рекавши: Ако не дозволите да Деса студира, ја излазим
из гимназије. Његов одговор је био: Изађи!”
14. Под окупацијом
Дневник Боре Станковић „Под окупацијом” није требало да буде објављен у таквом облику, каже
наша саговорница Зора Живадиновић Давидовић , јер је то била сирова грађа нечега што је он
бележио: „То су биле записане његове муке које су га сачекале када је дошао из заробљеништва.
Најпре, није препознао своју жену и децу, које су биле толико изгладнеле. У шоку је питао: Гино,
јеси ли ишла код овога да ти помогне, јеси ли ишла код онога да ти помогне? А она је одговарала:
Јесам, и нико ништа. И после свега, њега је неко окривио да је сарађивао са окупатором, а он је, с
муком, давао исте текстове и мењао наслове. Ти који су га осуђивали, они су се за време тог истог
рата добро снашли. Бакин рођени брат прота Милан Милутиновић је обожавао свог зета, и да би
помогао својој сестри и деци, покупио је све што је могло да се сакупи од дедине заоставштине после
његове смрти, и дао да се штампа. Тако је тај дневник и отишао у штампу под насловом „Под
окупацијом”, и изашла су само два његова издања. Јер, то заиста није било литерарно дело за
штампу.”
15. Трагичан крај
Бора Станковић је умро несрећан; тачније, огорчен. О стању његовог духа пред смрт можда најбоље
говори реченица коју је изговорио Иви Андрићу, а коју је овај записао:
„Чувај се, Иво! Осетили су лопови да имаш талента. Омрзнуће тебе као и мене. Подметнуће ти нешто
што ће те избацити из службе и стрпати у затвор, у апс!”
Прича о његовој сахрани коју нам предочава његова унука Зора:
„Када је деда умро, дошли су код баке да јој кажу како је на градском нивоу одлучено да буде
сахрањен по првој категорији, како се то тада звало. Бака је казала да нема ништа против, али је
упозорила да не зна може ли она то да плати. Речено јој је да је то почасно место и да све плаћа град
Београд. И све је било како је договорено. Убрзо потом се одштампају дедине књиге, заједно са
дневником „Под окупацијом”. Када се та књига појавила, неки људи, не било који, већ они на врху,
препознали су се у њој. И баки стигне рачун да плати гробно место и сахрану! По тарифи прве класе.
Пристали су да јој учине да плати у ратама!”
Utisci i sećanja iz detinjstva su pripovedački okvir za poetične, prozračne slike života i mračne
slike društvenih sukoba i konflikata u pripovetkama Bore Stankovića. Motiv zabranjene i
nedostižne ljubavi utkan je u pripovetku Uvela ruža. Etika društva i materijalni interes porodice
se suprotstavljaju ljubavnim osećanjima dvoje mladih i postaju uzrok njihovih nesrećnih sudbina,
promašenih života.
Tema lirske i elegične pripovetke Uvela ruža je osujećena ljubav, nedozvoljena, i potisnuta zbog toga što
mladić i devojka pripadaju različitim društvenim staležima. Težište pripovedanja je na psihičkim lomovima i
unutrašnjim burama u glavnim likovima, koje je naslikano na široj sociološkoj osnovi likova i situacija.
Trougao sila koje deluju na likove formiraju novac, moral i eros.

Pripovetka Uvela ruža, pisana je u prvom i drugom licu. U središtu pripovetke je ljubavna priča iz davnih dana
koja oživljava sećanje na mladost i osećanja, na sveže letnje večeri i opojne mirise orijentalnih bašti. Ona se
javlja u sećanju pisca, u trenucima kada od svega toga ništa više nije ostalo.

Na početku pripovetke slika se neostvarena ljubav koja još živi kao ideal. Pisac priča: "Opet sam te snevao!
Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu.
Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna
života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti..." Majka je piscu na neki način odredila okvire života u
kojima nije bilo mesta za devojku koju on voli. Želela je da postane ono što njegov otac nije bio, da povrati
izgubljeno imanje, uzdigne i još lepšim sjajem obasja već pomračeni ugled porodice. Društveni moral sredine,
materijalni interes i prestiž porodice nameću mu svoja ograničenja i zabrane i suprotstavljaju se ostvarivanju
njegove tajne ljubavi. Iako je voleo svoju komšinicu Stanu nije imao snage da se suprotstavi običajima i
patrijahalnim normama, dok se njegova ljubav komšinica Stana nemoćno batrgala u njihovoj mreži. Komšinica
Stana se uzalud borila za ostvarivanje njihove ljubavi. Ona odbija da se uda za čoveka koga ne voli i kaže
majci: "Bolje mrtvu u "kovčeg" da me ispružiš, u crn povoj da me poviješ, nego li to." Ipak ona se udaje za
nevoljenog čoveka, sadašnjica joj postaje prazna, a budućnost porazna. Međutim, pisac nije mogao da zamisli
ispunjen život bez nje, jer "beše mu se upila u pamet i u krv, pa nije mogao da zamisli sebe bez nje. "Od tada je
živeo mučeći se i noseći u sebi svoj poznati "žal za mlados", onu "zakopanu ljubav, proćerdan život i večitu
tugu za nečim".

U pripoveci Uvela ruža Bora Stanković oštro kritikuje patrijahalno društvo. I pisac i njegova komšinica Stana
se u njegovom okviru osećaju sputano, neostvareno i nesrećno. Ograničenja i zabrane koje im nameće društvo
i nemogućnost da ostvare svoju ljubav koju kriju od svih, uzrok su njihovih teških unutrašnjih drama i
promašenih života.

„Увела ружа (из дневника)“ je приповетка Борисава Станковића, објављена је први пут у
његовој дебитанској књизи, збирци приповедака, „Из старог јеванђеља“ (1899). Као и многа
друга Станковићева дела, и она садржи аутобиографске елементе.

Структура и заплет[уреди]
„Увела ружа“, чији поднаслов гласи Из дневника (ради се о замишљеном дневнику), састоји се
из пет краћих целина (поглавља) и написана је у другом лицу, што се види већ из њеног
почетног пасуса: „Опет сам те сневао! Како жалим што сан оде, те и ти с њиме! Али хвала
и сну. Слађе је сневати неголи збиљу гледати и гушити се од наврелих осећаја, успомена,
и тешка, хладна, самотна живота...“. Наратор у приповетки је њен главни јунак Коста (Која),
а већи део његовог приповедања чине сећања на прошле догађаје...
У приповетки се могу уочити три шире тематске целине:
 1. Рађање љубави између Које и његове лепе сусетке Стане.
2. Насилно прекидање љубави због приповедачевог (јунаковог) одласка на школовање.
3. Поновни сусрет Које и Стане и његово суочење са трагичном судбином некадашње
лепотице, као и патње због таквог развоја ситуације.
4. траговома прошлих времена
Повод
Станковићев свет, иако временски и просторно удаљен, није идиличан и
бесконфликтан. Сукоби су стални и разноврсни, између старог и новог,
коленовића и скоројевића, богатих и сиромашних, појединца и друштва. У
средишту свих збивања налази се појединац и његова судбина. Тежиште је
приказивања на психичким ломовима и унутрашњим потресима, али се при
томе никада не губи из вида дубља социолошка заснованост ликова и
ситуација.
Судбина Станковићевих јунака одиграва се у троуглу сила које чине новац,
морал и љубав.
Љубавна прича, као и у Дисовим песмама, припада давним
данима... ЗАШТО?
И, АКО ЈЕ ЉУБАВ ВЕЧНА И СВАЧИЈА ТЕМА, ЗАШТО ЈЕ
СТАНКОВИЋ ИЗРАЗИТИ РЕГИОНАЛИСТА?
5. Како ћете наћи одговор?

1. Представите кратким филмом или неким видом анимације живот Боре

Станковића и Врање/Србију тог времена задржавајући се само на
елементима који су важни за схватање његовог књижевног рада.
2. Временском линијом представите Станковићев књижевни рад.
3. Сместите приповетку "Увела ружа" у књижевни контекст кроз дигиталну
причу.
4. Дигиталну причу испричајте и о "Увелој ружи" (анализа приповетке).
5. Прикажите нам свејем историју позоришта у Врању.
6. Анализирајте језик приповетке и резултате нам прикажите у неком алату
за презентације.
7. Креирајте веб страну на којој ћете представити своје резултате и
линковима упутити друге да се шире позабаве делом Боре Станковића.
Bora Stanković - Uvela ruža

Vrsta dela - pripovetka

Vreme radnje - početak 20. veka
Mesto radnje - Vranje
Tema - Neostvarena ljubav zbog socijalnih razlika zaljubljenih.

Tema lirske i elegične pripovetke Uvela ruža je osujećena ljubav, nedozvoljena, i potisnuta
zbog toga što mladić i devojka pripadaju različitim društvenim staležima. Težište
pripovedanja je na psihičkim lomovima i unutrašnjim burama u glavnim likovima, koje je
naslikano na široj sociološkoj osnovi likova i situacija. Trougao sila koje deluju na likove
formiraju novac, moral i eros.
Doživljaj ljubavi u delu Bore Stankovića, bez obzira da li se radi o jakim emocijama ili samo
o jakoj strasti, uvek je potpuno istinit. Žena i ljubav prema ženi (odnosno, ljubav muškarca
i žene) zauzimaju jedno od cenralnih mesta u stvaralaštvu ovog pisca. Bilo da je u pitanju
socijalno-ekonomska drama jednog društva, porodični udes ili tragični život pojedinca, uvek
je u prvom planu ljubavna priča koja je, po pravilu, nesrećna.
Dok je bio đak vranjske gimnazije, Bora Stanković je zavoleo devojku iz svog susedstva,
Pasu Zografovu. Međutim, mladalačka ljubav bila je prekinuta njegovim odlaskom na dalje
školovanje u Niš, a potom i u Beograd. Ova ljubav je postala Borino trajno osećanje koje je
prisutno u mnogim njegovim pripovetkama sa motivom neostvarene ljubavi.

Imena glavnih likova izmenjena su u odnosu na one iz stvarnosti: narator priče, odnosno
glavni junak pripovetke, postao je Kosta, a Pasa je dobila ime Stana. Takođe, piščeva
baba Zlata poslužila je kao prototip za izgradnju lika Kostine babe, sa kojom junak
uspostavlja vrlo sličan odnos onome koji je Bora Stanković imao sa svojom baba Zlatom.
Kostina staramajka zadržala je mnoge od ključnih psiholoških karakteristika koje je
imala i baba Zlata, što će se pokazati kao veoma bitno za dalje razrešavanje radnje i
glavnog odnosa među likovima u njoj. Pored pomenutih, pojavljuje se još Stanina majka
Marija i momak za koga na kraju udaju Mariju – Nikola, kao i nekoliko starijih žena, koje
čuvaju bolesnu Kostinu babu.

Unutrašnje emotivne, psihičke i moralne karakteristike književnih junaka osnovni su

predmet poščevog psihološkog posmatranja. Emotivni odnosi između Koste i Stane nisu u
prvom planu pripovedanja. U prvom planu jeste potraga za uzrocima neostvarivanja njihove
ljubavi i samooptuživanje zbog toga.

Sama fabula pripovetke vrlo je jednostavana i nerazvijena. Glavni junak i njegova

baba, koju naziva staramajkom, žive u susedstvu i prijateljstvu sa devojkom Stanom i
njenom majkom Marijom. Kostina staramajka jedini smisao svog života vidi upravo u svom
unuku. Ona se nada da će on povratiti izgubljenu porodičnu moć i slavu njegovih predaka. U
međuvremenu, između Koste i Stane razvija se iskrena mladalačka ljubav. Ipak, od samog
početka Kosta zna da bi njihova ljubav predstavljala veliku prepreku njegovom školovanju,
a samim tim i istaknutom mestu u društvu. Kostino potiskivanje ljubavnih osećanja
motivisano je time što je on potpuno svestan svog visokog porekla, ali i majčinim ogromnim
pouzdanjem u njegovu budućnost i uspeh. Pod pritiskom velikih očekivanja staramajke,
Kosta se plaši i rasturanja starog porodičnog ugleda. Međutim, kako je vreme prolazilo,
Kosta je shvatao da je time što nije ostvario ljubav sa Stanom, zauvek izgubio našto
najčistije što je u životu imao.

Iz takvog jednog emotivnog i psihološkog ugla, on započinje da se tužno priseća prošlosti,

shvatajući da je neostvarena lična sreća jedini pravi čovekov udes u svetu. Prisećanje na
san koji se neprestano javlja („Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode te i ti s njime!
Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više.") i vraćanje prošlosti kroz san
predstavljaju piščevo sredstvo kojim upoređuje prošlost i sadašnjost. Naime, glavni junak
nije umeo u pravom trenutku, onda kada još nije bilo kasno, da proceni vrednost i lepotu
onoga što je imao – ljubav prema Stani. To je i uslovilo njegovu, ali i njenu nesrećnu
sadašnjost.
Dok na njega deluje moralni princip, Kosta osuđuje svoje postupke, govori sam sebi
kako je ono što radi nečasno, neispravno i za osudu; međutim, kad prevagne emotivni
princip, on mu se u potpunosti prepušta. Znao je da neće naći verniju ljubav od njene.
Međutim, staramajka koja ga neprestano podseća na njegove pretke i njihovu slavu,
stalno mu je pred očima. Ona, kao pripadnica patrijarhalne društvene sredine, po svaku
cenu, ne birajući sredstva, želi da povrati stari porodični ugled. Svojim pričama o
nekadašnjem sjaju i bogatstvu njihove porodice ona opominje Kostu da je njegova
ljubav prema Stani nemoguća.
Ipak, moralni princip nije jedini razlog za neostvarenu ljubav u ovoj Borinoj pripoveci.
Veliku prepreku ispoljavanju ljubavi prema devojci Stani predstavlja i nova, i njemu još
uvek nepoznata urbana kultura, čije prve nedostatke, ali i vrednosti on tek upoznaje.
Upravo ta razapetost između starog i novog postaje jedan od glavnih uzročnika nesreće
glavnog junaka Uvele ruže. Kosta se priklanja babinoj želji da povrati nekadašnju
porodičnu moć, ali istovremeno sam sebi dokazuje da je moguće da se pobegne od
osećanja. Novo osećanje života i potreba za slobodom modernog čoveka kao da je
nagovešteno ovim činom Borinog junaka. Međutim, ovakav njegov postupak samo na
prvi pogled deluje kao moderan i moguć, ali se na kraju pokazuje kao potpuno
neostvariv, jer je očigledno koliko glavni junak pati.

Sa druge strane, Stana u početku ne vidi nikakve klasne razlike koje bi bile prepreka
njihovoj ljubavi, pa naivno sanja o zajedničkoj sreći. Ona misli da je jedini razlog što njih
dvoje još uvek nisu venčani Kostina nezavršena škola. Međutim, vremenom joj postaje
jasno da njene mladalačke nade uopšte nisu realne. Kada u poslednjoj sceni Uvele ruže
Kosta dolazi da još jednom vidi svoju babu na samrti, Stana je već sasvim „uvela".

Na tebi beše pocepan mintan i jedno veliko parče otkinuto od lakta visaše ti; kroz šamiju
provirivaše tvoja kosa, zanemarena. Bila si u prljavoj košulji, iskrpljenim šalvarama, iz
kojih virahu tvoja, od silna rada razvijena, pljosnata stopala s ispucalim prstima.

Ona je sada potpuno pomirena sa tragičnom sudbinom koja ju je snašla. Njen odnos
prema svetu određen je patrijarhalnim pogledom na život, a njena tragedija je tragedija
ličnosti koja se žrtvuje u ime kolektiva.