ПРИПРЕМА ЗА ЧАС БРОЈ 55

Други
Предмет: Српски језик и књижевност Школа и разред:
разред
Професорка/
Датум одржавања:
професор:
Наставна
Језик
тема/област:
Наставна јединица: Вукова реформа језика, писма и правописа
Тип часа: Обрада градива
 Утврђивање и проширивање знања о Вуковој реформи
језика, писма и правописа.
 Подсећање на језичку ситуацију у Србији пре спровођења
Вукове реформе.
 Упознавање ученика са језичком реформом коју је спровео
Вук Стефановић Караџић.
Циљ часа:  Истицање разлика у језичким правилима пре Вукове
реформе и након Вукове реформе.
 Анализа Предговора Српском рјечнику из 1818. године;
 Анализа текста О подели и постању народних умотворина.
 Оспособљавање ученика за читање и тумачење дела.
 Оспособљавање ученика за доношење релевантних
закључака и развијање говорне културе.
Ученик ће на крају часа бити у стању да:
 изнесе основне Вукове тезе из Предговора Српском
рјечнику, објасни их и разуме њихов значај за развој
српског језика;
 предочи правила која је установио Вук Караџић при
реформи језика;
 објасни значај Вуковог рада на реформи језика и
правописа;
 разуме и изложи основне чињенице ширег друштвеног
Очекивани исходи контекста које су пратиле Вуков рад;
на крају часа:  објасни разлику између фонолошког и етимолошког
правописа;
 сагледа Вуков рад на реформи језика, писма и правописа у
контексту епохе романтизма;
 изнесе основне Вукове тезе о постанку народних
умотворина, објасни их и разуме њихов значај за тумачење
народне поезије;
 сагледа целокупан Вуков рад и адекватно га вреднује у
контексту српске културе, језика и књижевности;
 реши задатке из Граматике.
Наставне методе: Монолошка, дијалошка, текстовна метода
Креда, табла, Граматика, Читанка за други разред гимназије,
Наставна средства:
Српски рјечник из 1818. Вука Стефановића Караџића
Облици рада: Фронтални, индивидуални
Међупредметне Комуникативна компетенција, компетенција за целоживотно
компетенције: учење
Међупредметно Историја

1
 повезивање:
Вук Стефановић Караџић, реформа, језик, писмо, правопис,
Кључни појмови:
Српски рјечник, народне умотворине

ТОК ЧАСА

Планиране активности Планиране

професорке/професора: активности
ученика:
Уводни део часа (7 минута)
На ранијем часу о почецима стандардизације књижевног језика Активно учествују у
и правописа у првој половини 19. века, ученици су, између систематизацији
осталог, имали прилике да се обавесте о главним правцима рада градива, повезују
на граматици, правопису и речнику српског језика. Са друге стечено знање о
стране, са часова историје и српског језика током почецима
основношколског образовања ученици су већ упознати са неким стандардизације
конкретним чињеницама везаним за Вукову реформу језика, језика и правописа
писма и правописа. Зато ће овај час обухватати делимичну код Срба с почетка
систематизацију већ стеченог знања и уједно служити да се 19. века са Вуковом
ученици подробније обавесте о Вуковој реформи. Пре овог часа реформом.
наставник ће сугерисати ученицима да из Читанке прочитају Прочитали су
„Предговорˮ Српском рјечнику и О подели и постању народних Предговор Српском
умотворина (стр. 121–130), као и текст Миодрага Поповића који рјечнику и О подели
их прати и покушају да самостално одговоре на питања која се и постању народних
налазе у Читанци. умотворина из
На претходном часу говорили смо о три језика која су Читанке и
почетком 19. века паралелно била у употреби у српској култури. мотивисани су да
Који су то језици? Који су се користили у говору, а који у дискутују о њима.
писању? Шта је на њима писано? Шта мислите, какав је однос
Вук имао према њима?
Ученици се присећају да су поменути језици српскословенски,
славеносрпски и народни језик, да је први језик старе
књижевности, језик житија и литургије којим се не говори,
други мешавина језика коју користе писци и учени људи у
Угарској, а трећи језик народне књижевности и народа. Знају да
је Вук највише ценио лепоту и природност народног језика, да је
познавао српскословенски и да је имао врло негативан однос
према славеносрпском као произвољној мешавини руског и
народног говора. Наставник слуша њихове одговоре и подстиче
их да говоре о Вуковом „Предговоруˮ Српском Рјечнику.
Главни део часа (30 минута)
Пред вама је Предговор Вуковом Српском Рјечнику из 1818. Активно учествују у
године. Зашто је овај предговор значајан? Које су основне тезе дијалогу поводом
и идеје у њему изложене? На којим аргументима Вук заснива садржаја Предговора
своју идеју о увођењу народног језика као језика књижевности и Вуковом рјечнику.
културе? Уочавају и
Ученици су прочитали Вуков Предговор и мотивисани су да дефинишу Вукове
говоре о његовом значају. Закључују да је у овом тексту Вук идеје о реформи
први пут изнео тезе о потреби да се граматичка и правописна језика, писма и
правила систематизују и уреде, што је и учинио, будући да правописа.
постоје три језика која су у употреби у српској култури, од којих Прате Вукове тезе и
Вук предност даје народном јер је славеносрпски мешавина два дискутују о њиховој

2
језика и његова ортографија није прилагођена српском говору. оправданости/нео-
Стога истиче да треба писати како се говори, у чему је нашао правданости.
подршку у Доситеју, због чега критикује писце и учене људе Увиђају значај самог
који заговарају употребу и реформу славеносрпског, а пишу и Предговора за развој
говоре по свом нахођењу. Као аргумент за своју идеју Вук српског језика и
налази да се и током периода средњег века, када је мали број његово нормирање.
људи био писмен и писао српскословенским, тај језик мешао са Износе и с
народним, чиме захвата широк историјски контекст и разумевањем
успоставља континуитет српског језика и културе. усвајају
Наставник у дијалогу са ученицима затим приступа детаљнијој информације о
анализи Предговора, мотивишући ученике да учествују у даљем Вуковом раду
дискусији. на реформи српског
Приказујући историјски развој српског књижевног језика, Вук језика и правописа.
посебно наглашава чињеницу да Срби већ хиљаду година имају Разумеју разлику
слова и писмо, али да и поред свега тога немају свој књижевни између
језик. Какав закључак Вук изводи из ове чињенице? Ко је први фолонолошког и
истакао потребу да се пише народним српским језиком? Због етимолошког
чега то до Вуковог времена није остварено? правописа.
Ученици износе Вуково становиште којим истиче Увиђају шири
хиљадугодишњи период имања слова и писма да би указао на културноисторијски
потребу да је, с једне стране, уређење језика неопходно, а са контекст Вукове
друге, да укаже на присутност народног говора од почетка реформе и повезују
српске писмености, као сталног и живог језика народа. је са епохом
Талентованији ученици ће у овоме видети и Вукову потребу да романтизма.
оцрта историјски пут српске културе и потребе да се језик Активно учествују у
нормира, што је у складу са романтичарским идеалом о дискусији о Вуковим
формирању нација. Сећају се да је Доситеј (а након њега и Сава ставовима изнетим у
Мркаљ) први истакао да треба писати народним језиком, али да тексту О подели и
то није остварено јер су Срби били под турском влашћу (зато постању народних
истиче период од 500 година), а тадашњи интелектуалци и црква умотворина.
заступали су становиште да славеносрпски треба бити језик Налазе да им је текст
говора и културе. Наставник потом подстиче ученике да говоре инспиративан и
о Вуковој критици писаца и језичкој ситуацији коју је затекао. занимљив и
Зашто Вук критикује српске списатеље? Како види језичку мотивисани су да
ситуацију у тадашњој српској култури? Које преовладавајуће изнесу Вукове
идеје у вези са књижевним језиком уочава код интелектуалаца ставове из њега.
свог времена? Шта им замера? Разумеју разлику у
Ученици су мотивисани да говоре о Вуковој критици писаца, Вуковој подели
запажају да је Вук велики познавалац прилика у српском народу народних песама и
и да је уочио да писци најпре кваре језик, услед непознавања налазе им
сопственог језика и под утицајем страних језичких правила, одговарајуће
истичући да Срби још увек немају буквар, али и да немају термине из теорије
консензус о томе који би језик требало да буде језик културе – књижевности,
мађарски интелектуалци залажу се за славеносрпски језик наводе примере.
критикујући народни језик као језик „свињара и говедараˮ, а Аргументовано
највише има оних који се залажу за мешовито писање, да се износе Вукове тезе о
славеносрпски врати у народ, што оштро критикује, као и постању народних
чињеницу да ту идеју свако спроводи како хоће. умотворина.
Наставник затим мотивише ученике на дијалог о Вуковим Увиђају значај
разлозима да састави Писменицу и Рјечник и о Вуковим систематизације
начелима којима се водио при њиховом састављању. народних
Из којих побуда Вук саставља „Писменицуˮ и „Рјечникˮ? Због умотворина коју је
чега се српски језик славенском ортографијом не може писати? Вук извршио за
Која су основна ортографска решења која Вук примењује у тумачење народних

3
реформи азбуке? Која ће нова слова он увести у српску азбуку? умотворина.
Размисли о свим предностима правила по коме сваком гласу Износе Вукове
(фонеми) одговара једно слово (графема). На чија се филолошка ставове о народним
начела Вук оваквим решењима ослања? певачима, уочавају
Ученици запажају Вукове романтичарске и родољубиве побуде процес прикупљања
и жељу да народ коначно добије нормиран језик и писмо, чиме народних
би се сврстао у ред европских народа, а да започиње писање умотворина и
Рјечника са свесном идејом да он није савршен и да му треба факторе који су
допуна. Дискутују о Вуковим запажањима да његови Вуку били значајни
савременици не знају шта су језик, писмо, граматика и као олакшавајући/
закључују да је Вук разумео да славеносрпски језик, услед отежавајући.
уплива руског језика и несагласности између графема и живог Разумеју и објасне
говора, тј. немогућности да се прилагоди нашем језику, не може Вуков став о
бити ваљано ортографско решење за српски језик. Као аргумент старини народних
наводе Вуков став да су Срби одавно видели да је то немогуће и умотворина и
стога увели ћ и џ (који нису постојали у српскословенском). дискутују о његовим
Закључују да је Вук најбољим решењем сматрао да се за српски запажањима.
језик начини нова ортографија, прилагођена говору, и зато Увиђају значај
уводи три нова слова, ђ, љ и њ, а преузима ј. Уочавају да целокупног Вуковог
фонетски правопис има бројне предности јер уместо више слова рада на реформи
(графема) за један глас, као што је то случај нпр. у енглеском језика, писма,
језику, заступа правило да сваком гласу одговара једно слово и правописа и
знају да је Вук ово правило преузео од Аделунга. Наставник им систематизацији
појашњава да се правопис којим се служи већина европских народних
језика назива етимолошки јер се по њему речи пишу у умотворина за
изворном облику, без вођења рачуна о томе како се реч изговара српску културу,
(чује). На пример, енглески „Godˮ („богˮ) изговара се као „гадˮ, језик и књижевност.
„alwaysˮ („увекˮ) изговара се као „олвејзˮ, итд.
Наставник ће затим обавестити ученике о даљем Вуковом раду
на реформи српског језика из Граматике (стр. 10, 11),
допуњујући претходно изречене закључке.
Што се правописа тиче, Вук је у Српском рјечнику први пут
применио начело „пиши као што говориш”, па је писао: оца, а не
отца, врапца, а не врабца, српски, а не србски, потписати,
а не подписати и сл. Тако је српски правопис постао, у највећем
делу, фонетски.
У Предговору се наводи и разлог писања на
источнохерцеговачком дијалекту: „Мени се ни једно нарјечије
не чини љепше и милије од другога, него су ми сва три једнака;
а ову сам књигу зато писао ерцеговачким: а) што се тако говори
онђе ђе сам се ја родио... б) да виде Сријемци и Бачвани и
Банаћани како њи’ова браћа и по оним земљама говоре...” Уз то,
на томе је дијалекту стваран претежни део богате народне
књижевности, као и обимна дубровачка ауторска књижевност.
За обликовање српског књижевног језика веома је битно и то
што је 1836. године Вук штампао Српске народне пословице, у
којима је вратио глас х (орах, а не ора, хајдук, а не ајдук, храст,
а не раст и сл.), кога, на пример, није било у Српском рјечнику
из 1818, јер га Вук није имао у свом говору. Вук је све до 1839.
године писао и ђеца, ђевојка, ћерати и сл. (са јекавским
јотовањем), а онда уводи правило по којем се тј и дј у
српском књижевном језику не јотују: дјеца, дјевојка, тјерати
и сл. Овим изменама Вук је своју реформу покушао да
приближи западним Србима. Тиме је довршио и језичку и

4
правописну реформу, на коју се и данас наш књижевни језик
ослања.
Може се рећи да су Вукове идеје однеле победу 1847. године.
Тада су на народном језику изашла следећа дела: Песме Бранка
Радичевића, Горски вијенац Петра Петровића Његоша, Вуков
превод Новог завјета и Рат за српски језик и правопис Ђуре
Даничића. Тиме је показано да се народним језиком могу писати
поезија, мисаона и религиозна дела, као и научне расправе.
За време Вукове борбе да се народни језик узме за основу
српског књижевног језика, и међу Хрватима је било говора о
избору књижевног језика. У Хрватској је у то време био
формиран тзв. илирски покрет (назван по латинском имену за
покрајине у том делу Балкана) са Људевитом Гајем на челу.
Циљ тог покрета био је културно и политичко уједињење свих
Јужних Словена, па је и питање језика било веома важно. Тако је
Људевит Гај још 1836. године предложио да Хрвати прихвате
штокавско наречје као свој књижевни језик, иако су имали
развијену књижевност на кајкавском и чакавском и упркос томе
што је Хрвата чакавaца и кајкаваца било више него штокаваца.
(Називи штокавског, кајкавског и чакавског наречја настали су
према упитној заменици: шта или (данас ређе) што –
штокавски (сви Срби су штокавци), кај – кајкавски, ча –
чакавски.) У Бечу су се 1850. године састали Вук Караџић и
његов следбеник и сарадник Ђура Даничић са
представницима илирског покрета и дошло је до тзв. Бечког
књижевног договора.
Ту је договорено да источнохерцеговачки дијалекат и ијекавски
изговор буду основа за заједнички језик. Тако ће се у појединим
периодима овај језик међу Србима и Хрватима називати
српскохрватски (хрватскосрпски), српски или хрватски
(хрватски или српски) и сл. До прихватања екавског изговора
шумадијско-војвођанског дијалекта као књижевног код Срба
доћи ће тек 30 година после Вукове смрти.
У другом издању Српског рјечника 1852. године било је преко
47.000 (47.500) речи, а у раду је Вуку доста помагао Ђура
Даничић, који је, свестан потребе за надградњом народне
основе књижевног језика, издао 1863/64. и Рјечник из
књижевних старина српских (речник српскословенског
језика).
Наставник ће подсетити ученике колико је сакупљање речи за
речник тежак и мукотрпан посао који изискује дугогодишњи рад
на одабиру, појашњењима и распореду речи у речнику. Такође
ће ученицима показати издање Вуковог Српског рјечника из
1818. године.
Наставник ће потом мотивисати ученике да дискусију о
Вуковом тексту О подели и постању народних употворина из
Читанке, обавештавајући их да га је Вук написао као Предговор
Српским народним песмама I из 1824. године.
Како Вук класификује народне песме? Сетите се неких
народних песама које сте радили а које се могу сврстати у
„јуначкеˮ или „женскеˮ. Којим се критеријумом Вук водио када
је направио овакву поделу? Како се изводе „јуначкеˮ а како
„женскеˮ песме? У којим крајевима су распрострањене?
Зашто се Срби у Банату „стиде слепачке гусле у кући

5
објеситиˮ? Како Вук тумачи песме „на међиˮ?
Ученици знају да Вук народне песме дели на јуначке (епске) и
женске (лирске), наводе примере попут песме Марко Краљевић
и Муса Кесеџија, Почетак буне на дахије, Бој на Мишару и сл.,
затим Љубавни растанак, Кујунџија и хитропеља итд. Уочавају
да је Вук поделу начинио на основу људи који их изводе, према
начину извођења, затим форми, мелодији, садржају (теми и
мотивима). Знају да се јуначке песме изводе уз гусле, највише
„да други слушајуˮ, а лирске певају у двогласу или трогласу, где
се води рачуна о томе како се пева, „ради свога разговораˮ.
Налазе да су јуначке народне песме највише распрострањене у
Босни, Херцеговини, Црној Гори и јужним крајевима Србије,
мање око Саве и Дунава. Уочавају да се изнад Дунава (Срем,
Банат) те песме мало знају и слабије изводе, што чине само
слепци, јер је вишевековно живљење у Угарској утицало на
тамошње Србе да приме грађанске навике и унеколико забораве
на јуначке народне песме. Закључују да Вук „песме на међиˮ
тумачи као спој јуначких и „женскихˮ, на основу њиховог
извођења, тј. оне се казују, не певају се уз гусле, а због дужине
се не изводе као лирске.
Какво је Вуково објашњење постанка народних умотворина?
Како је Вук представио однос индивидуалног и колективног
начела у процесу стварања творевина народне књижевности?
Шта означава „једни’ пјесама различно пјевање по народу”?
Како у теорији књижевности данас називамо ову појаву?
Ученици наводе Вукова запажања о томе да се народне
умотворине стварају тако што их неко испева или неко започне,
а други наставе, што имплицира да се песме живо преносе у
говору. Уочавају да је Вук трагао за творцима песама, али да је
највише оних којима се не зна аутор, јер песме настају
преношењем „од уста до устаˮ, то јест индивидуална
компонента је скоро потпуно искључена, јер укључује само
начин на који певачи песму прилагођавају, на уштрб
колективног. Закључују да се то прилагођавање песама зове
варијанта и да сваки певач има свој начин извођења песме и
будући да оне нису записиване пре Вука, прилагођава их свом
језику и осећају.
Кога је Вук сматрао најбољим извођачем међу певачима и
казивачима усмених песама? Због чега? Како Вук тумачи
стваралачки поступак народног певача? Од чега он зависи?
Шта је потребно да би се створио „добар певач”? Каквим све
вештинама он треба да располаже?
Ученици наводе да је Вук Тешана Подруговића сматрао
најбољим певачем јер је певао лепо и јасно, казујући, не
певајући уз гусле, и приде пазио на ред и мисли, за разлику од
певача који не мисле и само певају, а не знају да казују, што Вук
посебно цени јер песме „казује као из књигеˮ. Закључују да
добар певач мора да пази на формуле, тему, врсту стиха и
логички след песме, како ничим не би нарушио њену структуру.
Наставник допуњава њихове одговоре и мотивише их да
дискутују о Вуковој процени старине песама и критеријумима
којима се водио при томе.
Уочи и размотри Вукове ставове о старости наше народне
поезије. Шта мислиш, да ли је Вук у праву када наводи да су

6
женске песме старије од јуначких? Због чега је Косовску битку
Караџић означио као међу која раздваја епске епохе и трајно
заокупља усмено памћење колектива?
Ученици дискутују о Вуковим ставовима и критеријумима
којима се водио при одређивању старине песама. Наводе
аргументе „за и противˮ Вуковог става о старини песама.
Уочавају да је Вук сматрао да су „женскеˮ песме старије јер их
је класификовао по садржају, тј. по старини догађаја у њима, а
како многе лирске, „женскеˮ, песме имају заједничко језгро са
неким врстама предања које говоре о постанку света, небеских
тела и др. што је Вук као добар познавалац народних
умотворина свакако знао, закључио је да су оне доста старије од
јуначких песама, будући да је најранији опеван догађај у њима
управо Косовски бој. Закључују да је Вук Косовску битку
означио као међу јер је претпостављао да је народ певао и пре
ње, али да су се, услед трауматичног догађаја продора Турака на
Балкан након Косовске битке, оне заборавиле у народу.
Завршни део часа (8 минута)
Наставник ће замолити ученике да ураде сва вежбања из Учествују у изради
Граматике, осим 1, 2, 3. и 11. (стр. 14–16) и мотивисати их да задатака из
своје недоумице реше у дијалогу са наставником. Тако ће, кроз Граматике.
дијалог, систематизовати лекцију и уједно разјаснити могуће Мотивисани су да
нејасноће. постављају питања о
могућим
недоумицама и исте
реше у дијалогу са
наставником.

ИЗГЛЕД ТАБЛЕ

Вукова реформа језика, писма и правописа

‒ пре Вукове реформе: 3 језика у употреби – српскословенски (језик житија и литургија,
„мртавˮ језик), славеносрпски (мешавина руског и народног језика), народни језик;
Предговор Српском рјечнику 1818:
‒ формулисан фонетски правопис, тј. примењено начело „пиши као што говоришˮ;
‒ уведена слова ђ, љ, њ, слово ј преузео из латинице;
‒ критикује писце јер кваре језик користећи славенорпски по „својој вољи и вкусуˮ;
‒ уводи народни језик као основицу књижевног језика;
‒ романтичарске идеје, родољубље, жеља за нормирањем језика (правопис, граматика,
речник).
Додатак:
‒ око 26000 речи;
‒ за основицу језика узет источнохерцеговачки дијалекат, јекавског изговора;
‒ слова х нема у Српском рјечнику 1818;
‒ 1836. штампа Српске пословице, враћа слово х;
‒ до 1939. године користи јекавско јотовање (ђеца, ђевојка), онда уводи правило: тј и
дј се не јотују (дјеца, дјевојка) – тиме довршава правописну реформу;
‒ 1847. година – Вукова победа, на народном језику излазе: Песме Бранка Радичевића,
Горски вијенац Петра Петровића Његоша, Вуков превод Новог завјета и Рат за српски
језик и правопис Ђуре Даничића.

7
 ‒ 1850. године – Бечки договор: Људевит Гај (хрватски лингвиста) и илирски покрет
састају се са Вуком и Ђуром Даничићем: договорено да источнохерцеговачки дијалекат
и ијекавски изговор буду основа за заједнички језик;
‒ 1852. године друго издање Српског рјечника, 47000 речи, помогао Ђура Даничић;
‒ 1863/64. године Ђура Даничић штампа Рјечник из књижевних старина српских
(речник српскословенског језика);
О подели и постању народних умотворина (1824. као Предговор Српским народним
песмама I):
‒ дели песме на „мушкеˮ (јуначке народне песме, епске) и „женскеˮ (лирске народне
песме) + песме на међи;
‒ поделу начинио на основу људи који их изводе, према начину извођења, затим
форми, мелодији, садржају (теми и мотивима);
‒ јуначке песме се изводе уз гусле, женске се певају;
‒ преносе се и стварају од „уста до устаˮ, аутор је непознат, певачи их прилагођавају
„свом начинуˮ, тзв. варијанта;
‒ Тешан Подруговић као идеал народног певача – пази на ред и мисли (тј. на логику
песме, формуле, мотиве, итд.), песме казује;
‒ мисли да су „женскеˮ старије од „мушкихˮ јер сиже посматра кроз призму
историјских догађаја – многе „женскеˮ песме тематизују предања о постанку света,
небеских тела итд., најстарије „мушкеˮ певају о Косовском боју;
‒ Косовски бој узима као прекретницу у сваком погледу: историјском, националном,
културолошком, сматра да је продор Турака на Балкан зауставио развој језика и утицао
на заборављање песама пре њега.

 наставник проверава усвојеност градива код

Начини провере
ученика и вреднује њихово знање и залагање на
остварености исхода:
часу.
ОКВИР ЗА
ПРЕИСПИТИВАЊЕ
ОСТВАРЕНОГ ЧАСА:
 Да ли ми је адекватан
избор начина провере
остварености исхода?
 Да ли сам планирао/-ла
адекватне активности
ученика?
 Да ли је било
одступања/потешкоћа
приликом остваривања
планираног?
 Шта бих променио/-ла?