34 SRPSKA KNjIŽEVNA ZADRUGA 34

DEVAJTIS
DRUŠTVENI ROMAN

NAPISALA
MARIJA ROĐEVIČEVNA

PREVEO S POLjSKOGA
Nikola Manojlović – Rajko

U BEOGRADU
ŠTAMPANO U DRŽ. ŠTAMPARIJI KRALjEVINE SRBIJE
1896
Maria Rodziewiczówna
Dewajtis
 PREDGOVOR
Retki su slučajevi, da pisci odmah u početku svojega rada beru lavorike,
jer su obično trnjem posuti putevi priznanju i glasu. Takva sreća zapade
mladu devojku, pisca ovoga romana, jer joj usud dosudi čaroban dar sa
simpatičnim belegama za znaoce i suđaje književne, a osim toga bejaše u nje
nešto tajanstveno, nepojamno, što privlači čitalački svet. Prvi put se pojavi
u književnosti sitnijim radovima 1884. godine, a odmah zatim odnesoše
uzastopce raspisane nagrade dva zamašnija joj rada: „Strašni deda“ i
„Devajtis“. Ti joj radovi pronesoše ime širom, osvojiše srca čitalačkoga
sveta, koji stade u njoj nazirati potonju novu zvezdu prehodnicu. Tim je
radovima, na poseban način, dirnula u živac i, tako reći, naslutom pokazala
nove puteve, spajajući idealizam sa praktičnim životom. Nju najjače
zanimaju ljudi, ličnosti, koje rade; ona ih slika žive, premda samo spoljašnje,
ne upuštajući se suviše u diskusiju duša i karaktera. I izmišljenim
karakterima ume da udari žig žive istine, a uz to je u nje vrlo važna
pripovedačka osobina: ume da prikuje čitaočevu pažnju. Pogreške u sklopu
i logici prevuče primamljivom improvizacijom, lakim i tečnim pričanjem. U
glavnim joj delima svuda se ističe uzvišeno načelo, jer pesničkim poletom
slika mlado koleno, koje, u krvavom trudu, udara temelj potonjoj sreći
narodnoj.
U našem su romanu, u istinu, dva junaka: simbolično drvo i čovek. Taj se
simbolizam može pravdati, kad kazuje velike ideje, kad pisac odabere
znamenje, koje se u mašti čitaočevoj lepo stapa sa sadržinom dela ili
glavnom mu mišlju. Tu je duhovna prisna sveza između junaka drveta i
junačkoga čoveka, i ona je zlatan nit u priči. Obojica prikazuju plemensku
snagu, istrajnost na rođenoj grudi, konservativnu moć, koja odoleva udarima
i burama. Ako i nije Marko Čertvan starodavni vitez, nego prost
zemljoradnik, ipak se on, u užem okviru, bori za ono isto, za što su nekada
lomili koplja viteški oklopnici sa krstaškim najamnicima. Svu moć svoje
volje, svu čvrstoću karaktera, svu svoju snagu duševnu i telesnu obrće na to,
da brani očevinu, koju njegova rodbina hoće da uništi i rasparča. Oštar sudija
naći će u delu doista mana; reći će, da je glavni junak stvoren više iz glave,
nego li posmatranjem; ko poznaje tamošnje prilike izjavio bi, da bi junak u
svome radu naišao na smetnje, koje se ne mogu lomiti preko kolena – ali mi
moramo nekako verovati piscu, da je junak to doista izvršio. Ima tu doista
ličnosti, kojima se može prigovoriti, da su bez mišića i krvi; ima što šta
romantično, pa i neprirodno: ali ko sve razume, sve i prašta.
 Zato i veli kritika: „Devajtis se ubraja u dela, koja se prelevaju uzvišenom
sadržinom. Ističući trijumf junakov, plod njegova znoja, uznosi pisac u jedno
neslomljenu snagu ideje, koja ga oživljava. Našem su društvu potrebni takvi
ljudi na različitim poljima rada, istrajni, neumorni, koji bi prikupljali i
ponovo sagradili sve, što je upropastila naša ekonomska neumešnost i
moralna slabost, koji bi radili, na rođenoj grudi, sa železnim osećanjem
dužnosti, s onom pravom verom, da im rad, pre ili posle, mora uroditi
željenim rodom. Mi dobro razumemo snagu, koju je silni Devajtis crpao, iz
zemljinih sokova, golemim svojim korenjem, koje se zarilo u zemlju tako
duboko, da ga vihori ni spoljašnje bure ne mogu iščupati iz dubljine
tajanstvenoga krila ljudske hraniteljke. Razumemo svi kakvu snagu ima
istrajnost na svome mestu, neprestani rad, strpljiv, koji se ne obzire, hoće li
posledice njegove odgovarati nestrpljivim željama, hoće li na drveću, sada
posađenome, brzo roditi voće zamišljene boje i ukusa. Uznoseći istrajnost
plemenske snage, taj roman ideališe zdravu, konservativnu moć plemensku
i zato se ubraja među najživotvornije plodove naše lepe književnosti.“
Događaji u romanu razvijaju se u divnom zakutku Žmuđi (Samogitije),
jednom delu Litavske, na Istočnom Moru. Stanovnici sebe zovu Žemajti, i
najbolje su sačuvali narodne osobine starih Litavaca. Stolećima su bili ljute
i krvave bojeve sa nemačkim vitezovima krstašima) kao poganici i tek u XVI
veku primiše sasvim hrišćansku veru. Vladavina im je bila teokratska, a
svećenici sve i sva. Najstariji se zvao Krive Krivejto, koji je pod svetim
hrastovima primao i prinosio žrtve. Takav hrast „Baulbis“ pominje i
Mickjević u svome „Nanu Tadiji“. U teškoj bolesti ili nevolji junačkoj
spaljivahu se Litavci sami na lomači, da ne padnu živi neprijatelju u ruke.
Tako im se spali i prvi vladar Vajdevut. Stari pisci pišu, da su neobično
poštovali zmije i hranili ih po domovima. Druga imena mitološka tumači
sama pripovetka.
PREVODILAC
 I.
Sunce je zalazilo za hrastov gaj, utisnut u rašlje Dubise i Ejne, u starom,
mirnom kraju svetih hrastova, zmija i ćilibara.
Skrivalo se za sivi oblak, poslednjim snopićem zlatnih zraka praštajući se
sa starim žmuđanskim plemićskim zaseokom, prislonjenim uz potočnu
obalu i zaklonjenim stotinom visokih lipa, višanja i oskoruša.
Bilo je subotno veče, ugodno za vredan narod i blago.
Iz polja potegoše na noćište starodavni plugovi, tegleći volovi, omalena
kola s lotrama, badri konjici; sticali se viti momci s kosama na ramenu,
crnpuraste, zlatokose devojke s pesmom na ustima, deca, terajući pod krov
stada goveda i ovaca.
A kad se najposle utiša zaselak, skupio se život po izbama i dvorištima,
ovde onde javiše se zvuci ćemaneta i frula, smeh omladine, žagor,
dovikivanja, a rode se ispele na gnezda i kao propovednici govorahu nešto
toj ljudskoj gomili.
Najmirnije bilo je na dobru staroga Petra Vojnata, koje je odvojilo od
drugih bogatstvom i obiljem. Četvoro ih je zaselo za sto, na kome se pušila
večera u velikim kalajisanim zdelama, šireći po čitavoj izbi miris od luka i
sveža hleba. Domaćin je sedeo u pročelju, između dva prozora, u sivom
kaputu, suhonjav, pogrbljen starac. Prinašao je natenani žlicu k ustima i
natenani se razgovarao, gunđajući, sa susedom s desna.
Bio je to srednjega rasta crnokos mladić, mršav, odeven, kao Vojnat, što
seljački, što plemićski.
Pričao je nešto na prekid tužnim, tihim glasom; izgledao zaplašen,
utučen, samo je čas po čas dizao oči i pogledao, ne znaš, da li na prozor ili
na one, što su sedeli prema njemu.
Oni se i ne osvrtahu. Zlatokoso, rumeno devojče okrenulo je profil k
svetlosti i, pregibajući se kroz otvoren prozor, nestašno kidalo purpurno voće
s višnje, koja je rasla pod samim prozorom. Na kolenima držalo je muški
šešir i preko trake navlačilo venac od višanja, smeškajući se svojoj
nestašnosti.
Mlad čovek, sedeći kraj njega, gledao mu opaljene, ali lepe ruke, kadšto
mu glavu i lepe crte obuhvatao pogledom i ćutao. Bio je divskoga rasta i
odeven gospodski, u tanko, crno sukno; sedeo je u mraku, poguren, a duga
kosa, koja padaše na čelo, zaklanjala mu je polovinu lica.
 Kad i kad je devojče, sito toga ćutljivoga posmatranja, bacalo mu zrelo
voće. Tada je ispod sjajne kose streljalo nešto kao iskra u njene plave oči i
opet se gasnulo. Višnje je hvatao opaljenim rukama, ali ih nije jeo, kao da
žali.
Jelo se nosilo sa stola. Najposle je stara služavka uspremila ostatke,
muškarci povadili lule, i domaćin se prvi put okrete ćutljivom gostu.
– A da nemaš zagraničnoga duvana, poklona ujaku?
– Za granicom puše gori! – odgovori upitani, vadeći ipak iz džepa lepu,
kožnu duvankesu.
Starac zagnjurio u nju koštate prste i, puneći lulu, mrmljaše:
– Porodično tvrdičenje Čertvanovih. Voli iščupati zub, nego izdati groš!
To je!
Devojče žalosno naprćilo usta.
– Mislite, deda, da se mene setio? Bože, sačuvaj!
Krivac je ćutao, zato se setni mladić zauze za njega:
– Nije prodavao svoje robe, već bikove sa pošvićskih stanova; tako nije
ni imao za što kupovati poklone, jedva je isteklo za prehranu, što je odredio
gospodin Čertvan.
– Lepi su mi ljudi i starac i mladi. Kao da su se sa svećom tražili. Starac
je poludeo od teške pameti, a ovaj je glup kao noć. Oru na njemu, kao na
volu.
– Brzo će prestati, kad se oženi i pređe k vama u naše Sandvilje – govorio
je dalje branilac, smeškajući se tužno, kao na daći.
Devojče pocrvene kao višnja za šeširom, a starac pogladi ćelu i malo
odobrovoljen pogleda na gunđala.
– Aha! Je li? Spašću ja njega, spasti, koliko se može. Sestrina sina, siroče,
hteo sam nekada da uzmem pod svoje, otac nije dao. He, šta ćeš, nije dao,
eto je sad i sam došao k meni.
Devojče se iskezi, govoreći glasno: „Jest, video bi ga ti ovde, da nije
mene!“ ali starac to i ne opazi.
– Oho, ho! Svemu se može pomoći, samo ne nagliti! „Naglost je
zločinac“, govorili su stari. Na jesen neka Čertvan traži sebi drugoga
ekonoma za Skomonte, ili neka se sam prihvati, jer Marko će preći na svoje.
I doba mu je. Koliko ti je godina?
– Proletos prošlo dvadeset i osam!
 – Užas! Šta se to zbiva danas. Ja sam u tim godinama imao već četvoro
dece, samo što su mi umirala kao na komandu, te ni jedno nije ostalo! Nu,
razume se, imao samo soli u glavi, nisam se bojao maćehe, niti sam slušao
svakoga! Zato sam i postao čovek.
– I Marko će, dedice! – podseti devojče. – Koliki je samo!
– Budalo! – progunđa starac, grozno mršteći obrve.
Devojče se zasmejala raskalašno.
– Vi, deda, svaki dan govorite susedima: Neka mi samo na jesen zasedne
Marko na gospodarstvo, videćete, šta ume mlada glava i ruka! Gospodin
Gralj je svedok.
Pogleda s prekorom na mladoga momka, a on pod tim pogledom obori
oči i uzdanu potajno.
– Ti si budala! – popovi Vojnat, ustajući s mesta.
Svi se podigoše. Devojče prvo istrča iz izbe i za časak doletaše njegov
tanki glasić u rečima od pesmice:

Preko gora,
Preko polja,
Ima kuća starodavna;
Onde moma,
Ko malina,
Anđelima rajskim ravna.

Marko se diže tromo sa klupe. – Da se ide! – reče.

– Boli te zar srce za maćehom? – promrmlja Vojnat.
– Začamali smo tri dana. Otac je jamačno u brizi.
– Ni malo. Čujem, da je već došao Vitold na raspust, a i devojka se
jamačno vratila iz Rige.
– Bila je još kad sam polazio.
– Nu, eto. Dosta ih je onde bez tebe! A sutra je nedelja. Odmori se kod
svojih.
– Hvala, ujo!
Baš kada su sedali ponovo kraj prozora, zaškripnuše vrata s ulice i na
dvorištu se začu neki tuđ glas:
 – Pomozi Bog!
– Bog pomogao! – odgovori devojče iz bašte i odmah zapita:
– Vi valjda Marka tražite ovde, gospodine Ragise?
– A da gde bi bio! – reče pridošlica.
Marko đipi s klupe i iziđe na dvorište. Gost ga je tražio očima oko
devojke, koja se naslonila na plot od bašte i razgovarala, pletući venac od
pupoljaka slezovače i krasuljka. Bio je to čovek mališan, sitan, bogalj, s
tanetom u nozi, u sivom surdutu, po vojničkom kroju, i s takom istom,
iznošenom kapom. Lice mu je bilo okruglo, rumeno, puno šavova i ožiljaka;
štrčali su iz njega kao šila sedi brčići, a sijale se lakrdijaške, žmirkave, crne
oči.
– Dobro veče, Rimko Ragise! – pozdravi ga s praga Marko.
– Ele vratio si se! O, o! Mišljahu, da si strugnuo u svet, kao Kazimir.
– Imali smo karantinu. Na granici skapao Graljev bik!
– O! Šteta za dečka! Jeste li se davno vratili?
– Biće dva sahata.
– Dobro sam pogodio! Hajdemo!
Zaošinu i zahrama na vrata, klimnuvši glavom na devojku. Kad se osvrte
na putu, iđahu mlađi za njim lagano; kad je prošao raskršće, označeno
kapelicom i krstom, ona zastade pred raspećem, a on ubrza korake i za čas
dostiže bogalja.
Ravni im je put ostao na desno, a oni stazicom kroz livade u porečju iđahu
prema dubravi i ćutahu dugo, kao da su se juče rastali.
Pa ipak minulo je tri nedelje, kako je Marko Čertvan otišao u Prusku, da
proda dželep goveda i tek što se eto vratio.
Žmuđanin ie voli zapodevati razgovor, nije radoznao – on gleda, sluša i
ćuti.
Iz daljine kao da im je dubrava pružala ruke, prečeći im put crnim
senkama; nošahu se po njoj različiti žamori i tajanstveno šuštanje.
Iz livade uđoše u čestu od kupina, kržljavih jasena i divljih ruža; posle ih
opkoliše golemi hrastovi, iđahu po mekoj mahovini i paprati, i onda će se
starac najzad oglasiti prvi, tužnim, bonim glasom:
– Zle ti glase nosim, Marko!
Mladić se ne prenerazi, ne diže ni očiju. Jedva, posle časka razmišljanja,
zapita mirno svojim gluhim glasom:
 – Kakve, Rimko Ragise?
– Otac ti je na umoru…
Ni na to se ne uzruja Marko Čertvan, nego se opet promisli malo, pre
nego što će reći:
– Je li davno oboleo?
– Pre nedelju dana. Iz Pošvića dođe na praznik, tri dana se borio s bolešću,
dok ga nije savladala i bacila u postelju. Nije to obična bolest, nego ono staro
tane, što ga tolike godine nosi u bočini. Dokuturalo se najnosle do srca!
Lekara nije hteo; šta će lekovi vojnicima? Došlo je vreme, da se ide na zbor,
drugovima, jer oni su tamo – pa će i otići.
Ljuta, prava žalost brujaše u glasu starčevu. Rukavom je protrljao oči,
uzdahnuo i za čas opet produžio:
– Za tebe raspituje svaki čas, danas je pred veče pozvao svećenika, a i
Jazvigla su dovezli iz Kovna. Sve bih rekao, da hoće svoju volju da vam
kaže usmeno i da mu se žuri. Čekaju te, čisto me nešto bocnu, da raspitam
kod Vojnatovih. Sad iz te kože nikuda, ali oni, što ostaju, treba da žive i da
misle na sebe. Strepim, da ti maćeha s decom ne učini nepravde. Boje se oni
tebe i ne vole te! Uzmi se u pamet, reci svoje makar jednom u životu, kad te
otac zapita.
Zaćuta, pogleda na druga, ali lice Markovo bilo je neispitana zagonetka.
Teško da je i slušao dobre savete.
– Šta misliš? – zausti Ragis kao na živoj žeravici.
– Videćemo! – bio je kratak odgovor.
Starac sleže ramenima. Nemalo se šta govoriti s takvim čovekom.
Dugo su i dugo još šumili samo sveti hrastovi i šuštala paprat pod
nogama, kad se bogalj opet oglasi:
– Ja već znam, šta će biti: što uvek s tobom biva! Nepravda, pa nepravda.
Maćeha će učiniti, što ushte. Propašće očevina u rukama mazunca Vitolda,
propašće i on, i Hanka, i ti! Znam ja toga, što odlazi, i te, što ostaju.
– I mene? – zapita Marko s naglaskom.
– I tebe! – potvrdi odlučno starac. – Ili zar nije tako?
– Ne znam! – odgovori, sležući ramenima.
– Onda čuj! Bio bi čovek od tebe, da imaš svoju zemlju, svoju ženu i
svoga brata. Ko toga nema, taj ti, brate, opadne, kao jesenji list, ostari
nekoristan, kao neotesan kamen! I s tobom će biti tako!
 Biće da je to najzad načuo Marko, jer je prvi put podigao na druga svoje
oči, sive kao čelik, a mirne kao pučina bezdanih voda.
– Zašto? – zapita on.
– Jer nisu tvoji Skomonti, gde si probavio u radu deset najboljih godina,
nije ti žena – Marta Vojnatova, a nije ti brat – Luka Gralj.
– A šta ste vi imali svoga, Rimko?
– Ja? – starac se zamisli… – Ja sam imao u tvojim godinama zastavu nad
sobom, široki svet i veliku misao. Odbacio sam sve, pa ako i jesam doneo
kući samo tu štaku i rane, ne bih dao svoje sreće za tvoju… za vašu sada!
– Onda je Kazimir dobro uradio, što je odbegao?
– Nije dobro, ali možda najpametnije!
– Videćemo! – ponovi svoje Marko.
Izišli su iz šume na prostranu, obrađenu ravnicu. U daljini se crneo dvorac
nad Dubisom, kome se oteše oči obojice i za celo u jednoj misli ubrzaše
korake. Očekivahu ih onde kao na iglama.
Nisu više ništa govorili. Pod Markovom rukom otvorila se stara kapija s
krovićem i nekom latinskom izrekom, urezanom na pocrneloj ploči, sa
slikom Bogorodičnom na vrhu.
U kući se svetleo samo jedan prozor na roglju, širom otvoren. Kad se
približiše, dopiraše do njih krupan glas, koji je čitao litaniju pred smrt, a
nekoliko drugih glasova, isprekidanih jecanjem, odgovarahu u horu.
Skidoše kape i uđoše u mračne hodnike, upravljajući se po svetlosti od
sveće i žamoru molitvenom.
Letnja noć, puna zvezda i mirisa od ruža, tiskala se u tu sobu na roglju od
kuće i divila se žutom plamičku smrtne voštanice, što je tinjala, pršteći, na
stolu kraj postelje… Više je dima i titrajivih senaka, nego svetlosti, bacala
na lice onoga, koji je onde ležao i umirao.
Bio je to suh i uveo starac, izmenjen tom prvom i poslednjom bolešću, pa
ipak, mimo muke, miran i vrlo vedar.
Ležao je na leđima i slušao molitve, čas po čas mičući usnama; oči su mu
bile poluzatvorene, još žive i prisebne; nije ih skidao sa zida, gde se svetleo
pradedovski grb, dve sablje i, u svetloj travi i palmama, krstić na iščileloj
tračici.
U rukama, skrštenima na prsima, držao je krajičak lančića, obešena oko
vrata – možda svetu hamajliju.
 A svećenik se neprestano molio. Prepelice spolja zaglušivahu njegovu
molitvu i plač je često prekidaše, a bonik kad i kad podizaše veđe i lutaše
pogledom oko sebe, kao da traži nekoga uzalud.
Tada su mu se gasile zenice i grč remetio mir na licu, a ruke još jače
pritiskivahu na prsa krajeve lančića.
– Jagnješce Božje… – započe svećenik.
Bonik se tri puta udari u prsa, okrene se s teškom mukom na stranu i
zapita:
– Zar još nema Marka?
– Evo me! – odgovori setan glas iz kuta.
Svi se obazreše; iz sredine čeljadi, koja klečaše, podiže se i pristupi k ocu
najstariji u porodici, a najsličniji ocu, plavokosi div.
Stade spram bonika i čekaše, kao sluga, zapovest. Njegovo suho lice,
oštro, kao bronza tvrdo i kao bronza opaljeno, odbijaše se mračno u
trepetljivoj svetlosti sveće voštanice, oči izvirivahu duboko ispod čela i
gustih obrva, uzana usta stiskivaše još jače ona strašna žalost, što nikada ne
izbija na površinu.
Starac ga promeri pogledom i zapita mirno:
– Jesi li dobro prodao goveda?
– Po sto talira komad.
Maši se odmah u džep po novce, ali starac zatrese glavom.
– Neka! To nije naše. Metnućeš u pošvićsku blagajnicu. To je novac
Orvidovih! Dobro, što si se vratio! Bojao sam se, da te neću dočekati, ali
Bog je dobar!
Zaćuta, kao da sabira misli, pa poče polako:
– Ne pisahu moji stari nikada zaveštanja – jer i na što? Pošten će poštovati
očinu reč, a nevaljalac će pogaziti i pismo! Po starom običaju i ja vas hoću
da podelim za života usmeno. Ima parče svete zemlje i nešto novca. Da se
ne tužite kadgod na me, da sam kome učinio krivo, recite sami, šta hoćete
od dedovine? Ja ću presuditi! Govorite, deco!
Nastade tajac. Marko oborio oči, razmišljao po svome običaju o svakoj
reči i čekao na one – na ono troje, što se iskupiše bliže postelji: brat i sestra,
po ocu, i maćeha. On stajaše dalje i sam za se.
– Govorite, deco, meni se žuri da svršim! – ponovi bonik.
Tada se diže od klečanja i priđe k njegovim rukama sićušna prilika
devojčeta od nekih osamnaest godina, vrlo bleda i mršava. Podiže svoje crne
oči, divne po izrazu misli velike i plemenite, i prošaputa:
– Babo, mogu li i ja za što moliti?
– Nego, Hanka, možeš. Govori slobodno!
– Babo! Ja neću ni zemlje, ni novaca – ništa, ništa, samo reči vaše, da mi
ne branite, da se učim. Ja ću im sve dati za slobodu, koju ljubim. Sve!…
– Hanka!… – opomenu je iz tiha mati.
Devojče se trže i, skupljajući odvažnosti, govoraše sve vatrenije:
– Ja znam, mama, da to nije lepo, da je neprikladno; vi hoćete da me
zadržite kod kuće, a ja ne mogu! Babo, Bogom se kunem, da neću na zlo
upotrebiti slobode, samo mi je dajte, jer… jer…
Stade joj dah.
– Dovrši! – reče bonik.
– Jer živeti ne mogu bez nauke i slobode, pa ne dopuštajte, babo, da to
kradem, kao gladan – hleb.
Suha ruka starčeva spustila se na vrelu glavu, zar da je umiri, ali ništa ne
odgovori na molbu, nego zapita, sižući dalje okom:
– Na tebe je red, Vitolde. Hodi bliže!
Iz sumraka se pomoli momče od dvadeset godina, za čudo lepo, vita stasa,
odeveno s preteranom elegancijom i pristupi nesmelo bliže.
– Ja, oče, ne znam ni sam – promuca – može dati Bog, da vi ozdravite.
– Ti nisi lekar, a meni ne treba utehe. Šta tražiš kao svoj deo?
Momče pogleda na mater, na svećenika, pa, potaknuto prijatnim
odobravanjem, odgovori odmah smelije: – Ja bih želeo, da gospodarim s
majkom u Skomontima, ako je vaša volja.
– Tako?… – progunđa Čertvan.
I podižući oči zapita:
– A ti, Marko?
Div se valja da već promislio, jer je odmah odgovorio:
– Dajte mi, oče, imanje pokojne majke u Sandviljima i Devajtu.
– Hoćeš da živiš o svom hlebu i jamačno da se i ženiš? – zapita otac setno.
– I vreme je! – odgovori kratko sin.
Starac se rastužio, namrštio se, kao da ga je što zabolelo, i čekao za časak,
hoće li se još ko javiti.
 – A ti? – zapita, okrećući se ženi.
Ona užasno zajeca.
– Meni ništa ne treba, kad tebe ne bude. Malo krova u Skomontima do
smrti; uz Vitolda! Šta se mili udovici? Jedino grob!
Opet ćutaše malo i opet uzdahnu.
– Zaboravili ste svi – poče on tužno – da tu nema jednoga, da si imala
troje dece.
Žena ustade od klečanja i prekide ga naglo:
– Zabranio si, da se spominje. Prokleo si!
– Ne! – poreče, a oko mu sipaše iskre, – ako i jest proklet svako, ko
rođenu zemlju ostavlja, kad mu je teško! Zapamtite: proklet! Stid mi je
naneo i sramotu, ali moje je dete! Sačuvao sam mu tu zemlju i uspomenu u
srcu, ako i tužnu. Možda će se vratiti – pričekajte! I oprostite mu, kad vam
dođe, kao što ja praštam.
Opet zaćuta, sabiraše misli, zagledavši se u plamičak sveće voštanice.
– Daj amo nacrte, Marko! – reče.
Sin izide, vrati se za čas i razavi pred njim željeni predmet, a bonik se
malo podiže i, vukući mršavim prstom po hartiji, pokazivaše nešto i
govoraše:
– Skomonte sam nasledio od dedova i, po starom običaju, predajem
najmlađem. Za godinu dana, kad bude punoletan, Vitold će ih uzeti u svoje
ruke, a dotle će mati njime upravljati i ostati kod njega do svoje smrti.
Momče se osvrte opet materi i zapita tiho:
– Onda Marko tu više neće gospodariti?
– Kad velim, da će mati, neće Marko. Čuo sam da imaš dugova – to je
sramota i stid! Čuo sam da ne učiš – to je nevaljalstvo, i da bekrijaš, trošeći
vreme i zdravlje – to je podlost. Ako takav i dalje ostaneš, ostaviće te
blagoslov Božji i moj. Pamti to dobro!
Vitold poniknuo, pocrveneo i ućutao, a bonik dalje pokazivaše i govoraše:
– A drugo imanje, Ejnike, Kazimirovo je nasledstvo, kad se vrati. I to,
ženo, predajem tebi u ruke. Neka zateče rođeni i čist kut, i tu zemlju, koju je
ostavio, a koja je radila za njega! Pamti, ne učini mu krivde i predaj mu moj
blagoslov, osim ako bi zaboravio svoju veru i svoj jezik… Onda ne… ne…
blagosiljaj!…
– Bog će čuvati i sveti njegov zaštitnik – primeti knez.
 I opet Čertvan označi nešto prstom i, okrenut ženi, reče:
– A Budrajce, tvoja prćija, neka bude Hankin miraz. Ona nije kao druge
devojke, ali zato treba poštovati u njoj tu razliku, jer od hrasta ne načini
obruča, nego ćeš ga samo prelomiti. Pazi na nju, ali joj podaj slobode u
onome, što je pristojno; neka ima hleba i ugodnosti, ali neka ide putem, koji
odabere. Hoće nauke, a nauka nije greh ni za koga.
S jecanjem prileti devojče očinim rukama.
Načini joj nad glavom krsni znak, pa reče nežno:
– Zapamti, dete: veru čuvaj, zapamti to! Bolje ne budi učena, ali budi
razumna! Razumeš li? Da ne zažalim u grobu, što sam ti učinio po volji!
Ona metnu ruke na prsa i ponavljaše sasvim dirnuta:
– Neću, neću, neću!
Marko je neprestano držao nacrt i mirno gledao, kako nestaje očevine
komad po komad, i gledao je još i onda, kad nije ništa preostalo za njegov
deo, ništa od te zemlje, koju je on deset godina radio u znoju lica svoga,
zamenjujući oca!
Svaki je dobio deo: i rasipnik i begunac – za njega nije bilo ni pedlja
zemlje u tim njivama i livadama i šumama. I pravo je: on je samo tražio
prćiju svoje matere, plemićkinje sa zaseoka, i komad šume u rašljama potoka
i Dubise. Otac je saslušao i njegovu molbu, kao i onih drugih.
– Složi nacrte, Marko, razdelio sam sve – reče najzad starac. – Tražio si
svoj komad zemlje i nezavisnost. Vreme je, da se pobrineš za svoju rođenu
porodicu. Tako je! Oni su svi dobili, što su hteli, i tebi to isto pripada! Možda
još s većim pravom, jer si radio!
Zažmurio je i ležao časkom zamišljen, ne mičući se. Iznenadno se snažno
okrenu i poče živo govoriti, prodirući pogledom sina:
– A ko će mene zameniti? Ko? Nisam ja nikada imao te slobode i bio sam
gost pod svojim krovom. Tuđe su ruke upravljale mojom njivom, dok ti nisi
odrastao. Ja sam čitavoga veka bio sluga i ekonom, a ko će sada prihvatiti
moju službu…
Zaćuta, i Marko ćutaše, samo je obrve namrštio i ugrizao se za usnu –
uzbunilo mu se u duši!
Starac ga je posmatrao: odgonetnuo je buru, koja se spremala u skrovitoj
duši, pa poče govoriti laganije, tiše, kao o nečem svetom i tajanstvenom:
– Minulo je mnogo godina od moje mladosti. Neki vele, da je sada drugi
svet, drugi ljudi, drugi život. Nije tako! Svet je isti i ljudi su isti, samo su
otupili, kao ono moja stara sablja, od neprestana sečenja i to sečenja po
kamenju. Škrbotine nisu na sramotu, samo neka nema rđe, jer rđa izede
najbolji čelik, a škrbotine možeš izgladiti po potrebi!
U ono staro doba velike su se bure vitlale po svetu i olovni oblaci, a sušne
su godine bile, te je narod čekao iz tih oblaka kiše i rose, ali Bog je hteo
drukčije. Nije pala kiša, nego tuča i gromovi na ljude i imanja. I sve je
prošlo!…
Petar Orvid bio mi je brat: po njegovoj sam ljubavi ja, ubogi đavo, išao u
škole, zajedno smo služili posle još većem gospodaru, nego što smo svi mi!
Grom ga pogodi uza me daleko odavde. Vratih se sam na našu Dubisu,
zatekoh garište u Skomontima, a u Pošviću, kod njega, siroče dete!
I kao što sam mu se zakleo na umoru, postao sam otac siročetu, sluga
udovici, staralac njihova dobra.
Minulo je trideset godina. Rane se zacelile, bol je sišao u dubinu i uhvatila
se tvrda kora. Othranio sam dečka do čoveka, oženio sam se, podizao
ruševine iz temelja! Sećate li se, oče svećeniče, onih vremena i Kazimira
Orvida? Takvih danas više nema! Hej, škrbotine, rđa! Nego! Miliji mi beše
od rođena deteta, trebalo je da se ženi, ali i opet naiđoše one bure, kazna
Božja! I, kao i pre, nošahu propast njemu i mnogima!
Čudotvorna zaštitnice naša! Toliko suza, toliko bede! Dva puta sam
prekužio u životu jedno te isto! Otišao je i on, ali se nije vratio!
Jednom sam ga samo video na putu: klonuo mi je na grudi i zaplakao se
i zaklinjao me krvlju očinom, da ga se sećam. Verenica je otišla za njim!
Ostaviše mi imanje, i dobro, i zemlju, kao svetu ostavu sirotinjsku, i eto, za
toliko godina, nikad o njima ni glasa.
Glas mu bivaše tiši i slabiji, šapatom je dovršio, s teškom tugom:
– … I neće ih više videti moje oči, neću im povratiti to, što sam sačuvao
s tolikom mukom, ne! Možda čekaju onamo gore na moj izveštaj?… Tolike
godine!…
Prekide, iznuren do krajnosti, zatvori oči, a po licu mu se snovahu žalosne
senke.
Marko spustio glavu i svi se zamislili tužno, osim Vitolda, koji je sedeo
podalje na fotelju i zevao.
Gospođa Čertvanka prva dođe do reči:
– Da su živi, dali bi od sebe glasa! – reče, pa videći da se muž ne miče,
pogleda na njega užasnuta.
 Prsa bonikova dizalo je teško dihanje, hučeći kao po praznini. Nagnula
se pad njega, popravila mu uzglavlje, prinela mu ustima malo vina. Ispio je,
ali očiju ne otvori; morali su ga kidati bolovi, jer čas po čas mu se
iskrivljavala usta i sabiralo čelo.
Čovečuljak, preko mere debeo, s naočarima na malenom nosu, pomoli se
iz kuta i, puhajući, žmirkajući izusti:
– Sudski je rok istekao! Treba pozvati u guberniskom glasniku
naslednike, ma ako se ne jave…
Čertvana kao da ko udari po licu! Zadrhta, poslednja krv mu pojuri u lice
i čelo, strašno pogleda na govornika…
– Savest ne zna za rokove, gospodine Jazviglo! Meni ne treba pravničkih
puteva, meni je pravo ovde – udari se u prsa – i po njemu sam se vladao
čitava života! Sačuvao sam ostavinu kroz tolike teške godine, ali ne za
tuđince, nego za njega ili decu njegovu!
Pravnik podiže obrve, pogladi se po ćelavoj glavi, zažmiri još većma
škiljavim očima.
– Dobro, ali ako ih je nestalo bez traga? I njih, i dece? Šta onda?…
– Ako ih nema – ponovi bonik posle razmišljanja – onda će, na deset
godina posle moje smrti, moj zamenik razdeliti zemlju ljudima, koji su za
nju radili, seljanima susedna tri sela, na jednake delove, a novce, što sam
skupio, daće u dobru svrhu i osnovaće glavnicu u Ugjanima, da se čita služba
za duše umrlih. Samo neće biti tako; oni će se vratiti, brzo možda,
videćete!…
Rekavši to, podiže oči na ćutljiva Marka, pa mu naredi:
– Uzećeš, sine, materino imanje i Devajtu, zaslužio si ih; ali nećeš ići na
svoju zemlju pod svoj krov, nećeš raditi za sebe. Nisam te zato othranio!
Otići ćeš u Pošviće, prihvatićeš onu svetu ostavinu posle mene, i kao što sam
ja radio i živeo, tako i tebi zapovedam.
Div ništa ne odgovori, a otac, svakojako naviknut na njegovu
namrgođenost, ne zapita za pristanak, nego skide sa sebe onaj lančić
uzdrhtalim rukama, razveza svilenu kesicu, što je visila na njemu, i izvadi
ključić i polovinu staroga pečata s poluizlizanim grbom.
– To je ključ od stola za pisanje, a ovo je znak, spomen. Drugu polovinu
prstena poneo je Kazimir Orvid, odlazeći. U stolu ćeš naći punomoćje na
svoje ime i druge upute, ostalo će ti reći gospodin Jazviglo, jer ja nemam
kad i nemam snage. Uzmi to, Marko, da mirno umrem!
 Mladić je još stajao kao ukopan. Njegove žilave, opaljene ruke, na kojima
se čudno odbijao zlatan prsten, stiskivale su grčevito zastavnicu od postelje.
Bio je bled kao krpa, kroz usne su mu svetlucali stisnuti zubi.
Poznavalo se, da mu je vulkan besneo u duši, da bi urliknuo, kad bi
progovorio.
Maćeha se pomače kao na ugljevlju.
– Idi, kad otac kaže! – poviče ona, ali starac pogleda na nju surovo.
– Okani se. Ne održi uvek reč onaj, koji pristaje bez promišljanja. Slušaj,
Marko! Meni se žuri da svršim, a ta mi je poslednja briga ostala kao kamen
na duši. Skini mi je, pa će ti to biti na sreću. Hodi!
Marko pristupi, ustežući se. Otac mu obesi lančić oko vrata i, sada
umiren, govoraše čvrstim glasom:
– Kao pas bićeš veran, a kao petao budan, i nećeš dati nikome u ruke
dobra Orvidovih, osim ko ti donese drugu polovinu toga pečata. Takav je bio
s njime ugovor. Hoćeš li zapamtiti? Ja sam se zakleo, a ti ćeš održati!
Ruke mu položio na glavu i dodao svečanim glasom:
– Dušu ti svoju predajem i svetu misao i veru! Ti malo govoriš, pa te niko
ne zna; možda si zao, onda neka te izmeni moj blagoslov, a možda si dobar,
onda neka ti ispuni želje. Najstariji si i najrazumniji od svih njih, a oni se
boje tebe. Ne čini im krivo i ne misli na sebe. Tvoj je deo u Pošviću, preko
reke. Zapamti! Daj mi reč!…
U prvi mah ne htede glas izići iz grla jadnikova, posle se ote nejasno:
– Kazali ste, učiniću tako!
Bolesnik odahnu, kao slobodan, glavu sinovlju pritište na grudi; na plavu
kosu mladićevu kanu nekoliko suza.
– Bog neka ti plati! – prošaputa – i odmah zatim, kao da ga goni na žurbu
nevidovna ruka, reče: Marko, podaj ocu svećeniku kutiju!
Za časak dade u ruke svećenikove sin oveliku skrinjicu, železom
okovanu. Vitold ustade s fotelja i na prstima priđe bliže, da se zakloni za
leđa materina i sestrina. Bolesnik izvadi ispod uzglavlja ključ od blagajnice
i govoraše svećeniku sve laganije:
Sedam delova ima tu, oče, u svakome po pet tisuća rubalja. Pet za četvoro
dece i za ženu, šesti razdelite među naše sluge, a sedmi predajte u Ugjane,
čudotvornoj Majci Božjoj, kojoj sam se zavetovao još u mladosti. Neka
primi žrtvu od truda moga, jer me nije nikada ostavila.
 Svećenik je brojio i redom pa davao u ruke nasledstvo. Kazimirov deo
uze mati, poslednji dobi Marko i odgurnu praznu skrinjicu na stranu. Neće
je on više puniti, kao do sada!
Pogled bolesnikov bludeo je po njima sve bleđi i bleđi.
– To je sve! – ponavljaše. – Svršio sam, svršio!…
Podiže ruku da ih blagoslovi.
– Bog vam dao dobro i mir i slobodu, jer to i jest sva sreća na zemlji!
Živite u slozi i zajedno – bićete jaki!
Klekoše svi, a on nad sagnutim glavama načini krsni znak i pade teško na
postelju.
Časkom je počivao nepomičan, strašno bled, a posle, taknut svojom
najvećom brigom, upre oči u Marka, koji je stajao spram njega.
– Pamti, da si ti sluga Orvidovih, pamti – prošaputa.
– Kazali ste, biće! – ponovi div svoje.
U to se iz mraka izvuče Rimko Ragis i, naslonjen na nalicu, stade pored
Marka.
– A ko će mene uzeti u deo, Čertvane? – reče u pola šaljivo. – Zapiši me
kome u inventar, da se ne potuku o mene.
Na to prvi put ožive mračno lice Markovo i brzo, kao da se boji, da ga ko
ne preteče, reče:
– Vi ćete sa mnom, Rimko Ragise!
– Pravo – reče bolesnik – idi s njim, druže, u njegov dom, da se ne brine
za svoje! A ti, Vitolde, drži tetku Anu do smrti i starih slugu ne teraj! Stari je
sluga – prijatelj!
Htede još što reći, ali više ne može, leže nauznako, zatvori oči, rukama
pritište bolne grudi.
Čas je bio kao mrtav bez glasa i daha i micanja, dok ga muke ne
spopadoše: tada je stenjao, ječao, krčao; čas opet, kao da hoće molitvom da
utoli bolove, šaptao je nerazgovetno jedan te jedan psalam, prekidajući svaki
1
čas: Iudica me, Deus et discerne causam meam!
Svećenik mu dade u ruke voštanicu i jednoličnim krupnim glasom stade
čitati psalme. Vitold se vratio na svoj fotelj, žena se podlaktila na rub od

1 Суди ми, Боже, и разбери дела моја!

postelje, sasvim iznurena, devojče je jecalo zgrčeno na zemlji.
Samo je Marko stajao nepomičan i, namrštena čela i stisnutih usta, gledao
ocu u lice.
A lice se to sve većma rastezalo, žutelo, iz prsiju se izvijalo teško disanje,
u kome je oštro uho moglo razabrati sve nejasnije: Iudica me, Deus et
discerne causam meam…
Svečana tišina nastala u izbi… Bila je to agonija, predvorje večnosti!
Na prozoru pobledele zvezde i udarao miris rane rose, koja je padala na
rascvetale ruže u dvorištu. Kratka letnja noć primicala se kraju.
Najposle, kad zapevaše treći petli, Čertvan izbeči oči, podiže ih na grb i
izdahnu. Voštanica mu se izmače iz ruke i ugasi se, nastade žagor i strašna
trka.
Svi se podigoše. Starcu behu oči otvorene, pune samrtnih suza, crte za
čudo mirne.
– Kako je živeo, tako je i umro! – promrmlja Ragis, otirući brkove i obrve.
– O Bože, o Bože! – naricaše žena, udarajući čelom o zastavnicu.
– Sveće, Josife! – izbaci svoju prvu zapovest mladi gospodar skomontski.
Marko se povuče malo nazad i pogleda na prozor.
Proletnja zora svitaše i primicaše se dan, ružičastim prugama zavirujući
u izbu.
Budile se ptice po grančicama, ustajali ljudi, zverinje, najkukavnije
bubice, da žive, da rade, da se kreću, samo ne ustajaše on, starac raden kao
pčela, ranilac kao ševa, budan kao petao.
Svršio je svoj posao i trud – sada se odmarao. Bio je to za njega dan
velikoga praznika i velikoga odmora!
 II.
Na nedelju dana posle smrti Čertvanove prolažaše originalna povorka
ulicom zaseoka Sandvilja. Napred je išao Rimko Ragis s dvocevkom preko
pleća i s torbom od jazavca o boku, okružen šestoricom različitih pasa. Na
konopcu je vodio pripitomljena lisca, a iz nedara siva kaputa izvirivale su
gubice šarenih kunića. Ta je menažerija prednjačila kolima s lotrama, koja
je pratio boginjav sluga, a na kolima dizala su se na katove dva zelena
sanduka, nekoliko stolica, neke mreže, svežnji učinjenih i neučinjenih koža,
motike, lonci, a na vrhu, u golemu kavezu, putovao je sivi ždral i desetak i
više manjih ptica, krečeći i cvrkućući što ih grlo nosi.
Za tim kolima išao je par mršavih volova, džolava krava, nekoliko teladi,
a na kraju je Marko Čertvan vodio na uzdi staru belu kobilu, koja je u
Skomontima vozila vodu i drva.
Tabor je završivao garov, koji se, s nepoverenjem, obzirao na sve strane.
U prkos radnom danu i ravnodušnosti žmuđanskoj, sve je živo povrvelo
na vrata, pozdravljajući prijatno putnike i čudom se čudeći.
– Ele to je sve, što su dali Marku iz Skomonata? – šaputahu među sobom.
Njega samoga ne smedoše pitati. Išao je mrk kao noć; ćuteći, skidao je
šešir poznanicima.
Stari Vojnat stajao je na vratima svoje kuće, rukom je zaslonio oči,
pogledao, a iza njegovih leđa radoznalo izvirivala je Marta:
– Va ime Oca i Sina! A šta je to? – povika.
– Pogorelci! – odgovori podrugljivo Ragis, i ne zadržavajući se.
– Marko! Šta će to reći? Vodiš pozorište? Hodi-der amo!
Mladić otrese glavom.
– Za čas ću doći do vas – odgovori.
Pored Vojnatova imanja, plotom odeljeno, pružalo se drugo, koje je već
graničilo s poljima. Bilo je ono sušta protivnost susednom s obzirom na
uređenost i dobro stanje. Mesto taraba, nekoliko kamenica štitilo ga od ulice,
zlo zaklanjajući slogove kukavne heljde i zobi, zasejane u pustoj ogradi. Ne
beše onde višanja ni košnica, iz daleka udarahu u oči olupane zgrade, kuća
bez okapa i dvorište obraslo korovom.
Bio je to Markov deo, materino imanje. Tabor skrenu u dvorište, na
izvrnutu klupu sede Ragis i, da se pokaže važan, stade zviždati kroz zube,
Marko i sluga istovariše kola, uteraše u prazne staje stoku, koja je žalosno
rikala, i skloniše kola s puta.
Dečurlija ih posmatrala s ulice, radoznala, začuđena. Neobično je
zanimao čvorak u kavezu, koji je svaki čas uzletao i krečao:
– Na zdravlje! Na zdravlje!
– Mir, dedače! Niko ne kija! – opominjaše ga Ragis, na veliko dečje
veselje.
– Sad možeš natrag, Grenise – reče najzad Marko sluzi, tiskajući mu u
ruku novčani dar.
Momak se trže, kao da mu je ko dao živ ugljen i – mesto da ode u dvor –
stajao je i ćutao, okrećući bič u ruci.
– Šta hoćeš? – zapitaće ga Ragis.
– Gde su moji konji, onde ostajem i ja – odgovori žmuđanski.
Gospođa ti je kazala da se vratiš, dakle idi! – progunđa Marko.
Žmuđanin se osvrne okolo, na put, na nebo, na reku, vrati se očima
naherenoj staji, zaviri i legne uza zid.
– Kad se predomisli, vratiće se – reče Ragis. – Ja ću dotle sebi načiniti
gnezdo. Jadne moje životinjice odbolovaće putovanje!
Marko se promisli za časak, priseti se i krenu Vojnatovima. Trebalo je
svršiti, jer ga u veče već čekahu u Pošviću.
Uđe. Marta je šila kod prozora, stari je koračao po sobi. Ućutaše, kad ga
ugledaše.
– Jedva se jednom i ti izvoli pokazati! – oseče se Vojnat. – Za nedelju
dana nisi imao kad da nam javiš, šta je i kako je. Nu, govori sada!
– Vidi se da nisam imao kad, kad nisam došao. Odrastao sam među vama
i privikao se, ali otac je detetu najpreči. Nema nekoliko dana, kako ga
položismo u grob.
– To sam video, bio sam na pogrebu. Hoću da znam, šta ćeš sada činiti?
– Ono, što mi je otac kazao – odgovori turobno.
– Nu, pa reci dakle! Kakve su to komedije s tim crkotinama, što si ih
doterao?
– Eto sad, što su mi dali, ono sam uzeo!
– Kako dali? Nekoliko komada, tebi, iz Skomonata! Zar nije otac ostavio
zaveštanja.
– Ostavio je. Zemlju je podelio!
 – Pa kako? Što si dobio?
– Materinu ogradu i Devajtu.
– A Skomonte?… Ejnike?… Novce?…
– Skomonti su Vitoldovi i materini, Ejnike Kazimirovo, novaca je dopalo
svakome po pet tisuća rubalja.
– Zašto nisi potraživao svoj deo imetka? Otpravili te kao prosjaka! Valja
da ima zakona!
– Ja neću da se parničim. Nisu mi dali, a silom neću da otimam – reče
Marko, sležući mirno ramenima.
– Zvekane! – okosi se starac i prekide.
Neko je vreme hodao po sobi i duvao, posle stade govoriti sve žešće:
– Lupeži! Varalice! Našli budalu, pa ga olakšali! Oštetili moju krv, meni
na pakost. Čekajte! Videćemo ko je pametniji! Izbacili ga s torbom, pa se
smeju starom Vojnatu! Pokazaću im ja! Biće on gosa, a vi golaći! Doći ćete
da nas molite! Šipak!
Zastade pred Markom i, gledajući s ponosom divski mu rast, reče:
– Tvoje ruke, a moja, glava čuda će počiniti! Imanja ćemo sastaviti, pa
ćemo raditi. Neću umreti, dok ih sve ne poisplaćaš i ne skupiš dobro u svoje
ruke. Na jesen ćeš se, u tišini, venčati s Martom, zajedno ćemo živeti i
gledati, kako će oni da besne. Razumeš li? Na podelu nećeš pristati, nego
ćeš im polako isplaćivati. Dug je život, dočekaćeš lepe sreće!
Marko je ćutao, ponikao i slušao. Jest, to su bili njegovi snovi. Marta, rad
i zemlja, mila zemlja! Možda su žalost i nepravda već šaputali nešto o osveti,
a starac je i to gladio i potpirivao. Nesvesno, možda usled tiha iskušenja,
mladić turi ruku u nedra, i kesicu s pečatom tako jako pritisne na prsa, da ga
je čisto zabolelo i dugo nije mogao prosloviti reči.
– Nu, šta veliš? – zapita Vojnat. – Jesam li te osvestio? Nije te više strah
čatrlje?
To je bilo izazivanje. Marko podiže oči na Martu i reče kroza zube:
– Bio strah ili ne, ja u njoj ne ostadoh duže, nego do večera.
Starac preblede, prestraši se.
– A zašto do večera?
– Jer mi je otac ostavio na brizi Pošviće. Tamo me već čekaju.
Bio je to grom. Devojka ispustila posao iz ruku i pobledela kao krpa,
starome zastao dah u prsima. Zinuo je, izbečio oči, zanemeo.
 Smetnuli su s uma obvezu staroga Čertvana, ono tane u nozi, koje je
vukao čitava života, onu smušenost, kao što govorahu. Predao je sinu, možda
ga zarazio svojom slabošću, kao porodičnom bolešću!
Ipak posle kratke, zlokobne tišine, razvika se Vojnat:
– Ti? Ti? U Pošviće? Opet za besplatna ekonoma! Ti? Ti?
– Idem! – odseče Marko, prekidajući.
– Ideš? Zašto? Da čekaš na pokojne, kao što je čekao Čertvan? Promisli
se!…
– Što da se promišljam, ujo? Otac je u grobu, a dao sam reč! Idem!
– A tvoja zemlja? A ja? A Marta? Pomisli ti na to!…
– Šta znam misliti! Zemlju će nadgledati Ragis, a vi i Marta… Božja
volja!
– Kako? Šta?
– Možda ćete me pričekati, ako vas je volja. Možda će se Orvidovi vratiti
pre nego što se nadam? Zar ja znam? Otac je zapovedio – moram!
Starac zametnuo ruke za pojas i, prelazeći iz gneva u mirnu tvrdoglavost,
stade cediti reč po reč:
– A ti ih čekaj, te svoje Orvide! Nego! Isluži mirovinu! Ali samo nas ne
mešaj u svoje planove! Meni je smrt za vratom, nemam prava da čekam,
ostavlja me snaga! Treba mi odmah mladih ruku i pomoći! Ili ostani danas
tu, ili idi za navek…
Marko zatrese glavom.
– Vi znate, da ne mogu ostati! Vaša volja – idem!
– S Bogom – promrmlja starac, okrećući se.
Mladić podiže oči, potraži verenicu, ali mesto kod prozora bilo je prazno;
bacila je posao i izmakla neopažena. On se pokloni ujaku i izide. Na dvorištu
nije bilo Marte; obiđe baštu, uhvati za bravu svojih vrata, ali u taj mah začu
tiho jecanje kod plota.
Zadrhta, razmaknu višnjevu čestu susedne ograde i zaviri onamo.
Devojka je sedela zgrčena na zemlji, keceljom zaklopila lice i plakala
očajno.
Dugo je stajao i gledao njene jade, pre no što je došao do reči.
– Marto, ne plači! – reče tiho – šta to pomaže? Htedoh da se oprostim s
tobom…
 Skočila je sa zemlje kao oparena, zajaprena od suza i uzrujanosti.
– Ne slušaj dede! – poviče. – Njemu je jednako: ti ili drugi, samo neka je
zdrav i mlad! Neka traži ruku i pomoći, ali ne muža za mene! Treba da ideš,
oh Bože moj… Strašno je i pomisliti! Ali vratio se za godinu, za dve, ili za
sto, ja – dok sam živa – tvoja sam! Zakleću ti se, čim god hoćeš!
– Ne zaklinji se, ali održi! – odgovori ozbiljno. – Bog sluša! Ja sam uvek
jednak! Ti znaš!
– Videćeš – šapnu s naglaskom – da sam i ja takva! Ti ili niko!
Držali su se za ruke i stajali bi tako dugo, zaklonjeni gustim granjem, da
ne beše muvanja po čatrlji i glasa Ragisova u sobi. Po svom običaju
razgovarao se s menažerijom.
Marko stisnu ruke devojci i umače. Grane se sastaviše kao obično, odeliše
opet zelenom pregradom dve ograde, ne ostade ni raseline, ni znaka, osim u
mladim srcima na dnu malo gorkoga veselja.
Ragis nije dangubio. Marko ne poznade svoje čatrlje. Starac je
pospremio, oprašio, razvešao po praznim zidovima oružje, lovačke trofeje i
„Život Sv. Genoveve“ u nekoliko šarenih slika; nameštaj je zapremio prazne
kutove, a u dva ugla namestio je dve drvene postelje.
Životinje ogledahu novo mesto, pišteći i skomičući. Domaćin je vadio
stvari iz sanduka, govoreći im moralne sentencije.
– Nu? Jesi li dobio rena? – zapita pridošlicu.
– Od koga?
– Pa od staroga i devojke!
– Nije stari, što je devojka! – odgunđa Marko, otvarajući svoju torbicu.
– A znaš li, da je Grenis utekao s konjima?
– Utekao?
– Video sam kroz prozor, kako ih je izveo, useo i odjahao. Hteo sam da
ga hvatam, ali me posle spopalo besnilo! Oteli su nam toliko, pa neka ih i to
zajazi!
– Pravo ste činili! Naći ćemo i slugu i konje za novce.
Sagnuo se nad sanduk i umuknuo.
Ragis zaklimao glavom, seo na stolicu i zapalio lulu.
– Eto da je onako, kako sam ja prorokovao! – poče tužno. Nepravda, pa
nepravda. Trebalo ti je tolike godine raditi! Kako si prošao? Kao s razbijene
lađe, komad trule daske. I opet odilaziš?…
 Marko je ćutao kao zaliven. Polako je vadio iz sanduka svoje stvari i
razmeštao ih po zidovima i stolu. Pokrio postelju. Hteo je zaboraviti, da je
on tu gost samo do mraka.
– Šta ti sve neće ljudi učiniti? – govorio je dalje starac. – Čertvan je bio
pravedan i prekaljen, pa su ga osedlali i vodili na brnjici! Međer je bolje biti
zao na svetu, nego dobar!
– Ne govorite ništa protiv oca! – odgovori Marko. – Radio je, kako je
hteo. Oni su mislili zlo, a on je radio dobro!
– Pa šta? – zapita radoznao Rimko.
Mladić se ispravi i – kao obično – promisli se malo pre odgovora.
Bila mu je to navika u karakteru.
Časkom je zastao s očima na zidu, nad svojom posteljom.
Onde je, pod ikonom, visio vitez na konju u crnom oklopu, s dvostrukim
krstom na štitu, s izmahnutim mačem u desnici. Na njega je gledao Marko i
izustio polako:
– Nisam ja za se radio, i trpeo, i ćutao.
– A za koga? Za Vojnatove, ili Vitolda?
– Za toga! – promrmlja, pokazujući glavom na zid.
Ragisu se zasvetleše oči i zasuka brkove, ali kao da nije razumeo,
govoraše dalje:
– Skomonti će za godinu dana preći u tuđe ruke. Vitold će izesti očevinu
u sladak med! Mladi zubi i lakomi! Kazimir se neće vratiti, a ako se i vrati,
prodaće Ejnike. Hanka će se istrošiti naukom, pa izgubiti Budrajce! Sve će
propasti!
Marko podiže glavu. Zabaci kosu s čela i uhvati se rukom za prsa, kao da
ga je onde u dubini nešto užasno zabolelo i opet, posle razmišljanja, izusti,
ali ne tiho, već jakim glasom i s divljom energijom:
– Propašće? Propašće, velite? Ej, oče, u taj dan propasti nestaće valja da
na zemlji mene i moga Dovajtisa!
Bogalj je gledao i slušao. Od malena znao je toga čoveka, živeli su
zajedno, a nikada ga nije video takva. Kao ubojna truba, zabruja njegov
potmuli glas, munje sevahu iz hladnih očiju.
Sunce je zavirilo u sen sobnji i jedan zračak pozlati crnoga viteza na zidu
i plavokosa Žmuđanina. I prvi put opazi Ragis, da su u njegova kumčeta tako
surove i oštre crte, kao da mu je železni konjanik brat ili otac, i kao da će
obojica zajedno u boj.
Obuzelo ga neko neobično poštovanje i dugo ćutaše, zablenut u tu
dvojicu, i sam nije znao, koji mu je bio veći u taj mah.
Marko se prvi osvesti, trže se od žestine, pocrvene, osvrnu se i stade
ogledati i prevrtati pušku. Zračak ugasnu.
– I šta ćeš im ti pomoći? Nemaš kad, a nemaš ni prava da im pritičeš u
pomoć – zapodene razgovor stari vojnik.
– Doći će oni meni na noge! – bio je nejasan odgovor.
– Doći će da potpišeš deobu, pa moraš!
– Ne moram, ako neću!
– Tako već! Imaš razloga!
Mladić je svršio svoj posao, sede kod prozora, izvadi iz džepa staru
lisnicu i stade računati na parčetu hartije. Čas po je podizao oči i tužno
pogledao na sunce. Slazilo je s podneva, pozivalo ga na povratak.
Stadoše se razgovarati o svojoj oskudici. Nedostajalo je svega, pa i hleba.
Zgrade tražahu krov, zemlja upravu, ograda plot, kuća prozore i popravak iz
temelja. Kad se sve sračunalo, od glavnice ostade jedva polovina: tričava
svota, koju je Marko spremio natrag u džep, da plaća ćefove Vitoldove i
povrati čitavu očevinu.
Ragis zgrnu novce, smeškajući se šaljivo.
– Nu, sada sam tokorse ja tu gospodar. Je li da nećeš oštro nadgledati?
– Možda ću u četvrt godine zaviriti jednom i k vama?…
– Dobro! Pokazaću ti šta umem! Videćeš!
Mladić mahnu glavom. Ništa mu nije moglo povratiti slobode i veselosti.
Pognuo se, skrstio ruke i ćuteći gledao kroz prozorčić na beličastu heljdu
i zob u ogradi. Sad je mogao ići u Pošviće, ali se ščinjaše – mišljaše, da neće
brzo počinuti na svome, u svojoj kući.
Ragis se bio ushodao, lupkajući drvenom nogom izilazio je i vraćao se –
osećao je da nije zgodno dražiti tužbama jadnika, te ga se okanu. Ni iz
zaseoka ih niko ne pohodi. Prijatelja Gralja nije bilo kod kuće, a Vojnat se
nije šalio u ljutini. Tužno je to bilo gospodarstvo.
Spuštalo se veče; nekoliko kosih pruga večernje rumeni zagleda Marku u
oči, a on kao da razumede taj znak – ustade, baci pušku na rame i uze šešir.
– Treba već da idem! Ostajte zdravo! – reče prijatelju.
Navuče šešir na oči i izide u dvorište.
 – Hodi, Margase! – viknu garova.
– Pričekaj; otpratiću te do reke! – krikne za njim Ragis. – A šta je to? –
dodade, gledajući ulicom.
Putem jahaše Grenis na jednom konju, vodeći drugoga za sobom, pa
skrenu u dvorište.
– A od kuda ti? – zapita Marko.
– Pa s paše – odgovori sluga.
– To ti nisi bio u Skomontima?
– Razume se da nisam! A zašto? Bio sam kod konja, jer je danas kao neki
svetac. A sutra ćete mi kazati, šta da radim.
– Ta ti služiš u dvoru?
– Ja sam služio kod konja. Nisam ih za to napasao, da ih drugi ganja!
Hoćete li dati obrok, gospodine?
– Daću, kad se vratim! – odgovori Ragis. – A ti dotle pazi na kuću.
– Pa da! Šta drugo znam raditi? Mladoga su gospodina konji i ja!
Ragis se osmehnu zadovoljno.
– To mi je delija! Poslušan i glup!
Marko je ispod oka gledao u prozore Vojnatovih i ćutao. Među višnjama
zatitra crveni rubac Martin, osvrte se za njom dva tri puta i ubrza korake.
Bio je to njegov poslednji oproštaj.
Minuše zaselak i izgubiše se u sumraku. Kao i pre nedelju dana, iđahu k
šumi, ali sada ne u Skomonte, nego desno bučnoj reci.
Rimko Ragis uze poluglasno čitati molitvu; veče postajaše sve tiše i
mirnije. U toj tišini Marko nešto osluškivaše, podižući često glavu i
zastajući. Sve bliže, sve razgovetnije obuzimaše ih gluha, tajanstvena
prirodna melodija mračne šume!
Mladić slušaše, kao što željno slušamo divnu pesmu o velikim junacima.
Nešto ga je privlačilo tome šaptanju drveća, toj crnoj gušti!
– Čujete li kako šumi Devajtis? – javi se tiho bogalju.
– Koješta! – sleže starac ramenima. – Kao da on drukčije šumi, nego
druga drveta! Najposle, to i ne šumi hrast, već pošvićski mlin klepeće na
Dubisi.
– Nije, to on govori na proplanku! Počujte samo!
– Ah, ti zakovani poganine! Nije li te stid dozivati zlo takvom besedom?
Jesi li zaboravio krštenje, šta li, tim svojim obožavanjem drveta?
Na tu opomenu Marko ućuta. Stigoše u šumu, divovi im zaklanjahu nebo,
prečahu put, pružahu ruke, kao da ih pozdravljaju. Dočeka ih pustinja u
zavidna naručja.
Tamo amo, bez staze, išao je napred Čertvan i neprestano prisluškivao,
kao da se od tih šumova jedan odvaja, kao da ide na čiji poziv, sve dublje i
dublje.
Na jednom im se razjasni nad glavom, parče neba zatrepta i pred njima
puče širok proplanak. Pod nogama se uzdizaše zemljište, – to su ostaci
starodavnih opkopa; sa strana se crnila kontura u pola srušene bastije, a pred
njima, na sredini proplanka, dizao se protoplasta hrastova, star, kao
žmuđanski bogovi, i kao da pozdravljaše pridošlicu gluhim, otegnutim
šuštanjem.
Marko zastade.
– Nu, što staješ? – primeti Ragis. Već je kasno, a matica je jaka pod
pošvićskom ogradom. Još bi mogao nagraisati na čunu.
– Odmorimo se časkom, oče! Odmah ću otploviti.
– Nu, kad je tako, da sednemo. Moja ćudljiva drvena noga baš ne voli
mnogo stajati. Imaš li duvana?
Zapališe lule i dugo odbijahu samo guste sive dimove.
– Zlo! – poče Ragis – oj, zlo! Na što si spao! Drugi deset godina proći će
u vetar, a posle starost i smrt. Ništa nećeš steći, ni imati, a izgubićeš i što
imaš! A zašto tako? Oni se neće vratiti…
– Ko zna? – promrmlja Marko.
– Svako zna. Od kuda bi se stvorili posle toliko godina? Nasledstvo je
kao med, odmah ga iza zida muha oseti! Pomrli su oni!
– Može biti! Treba čekati!
– Baš si glup! – pljune stari. – S toga čekanja izgubićeš Skomonte, Martu,
sreću, zdravlje i mladost. Kakvo si dobro zapamtio u životu? Od kakve ti je
koristi taj rad i briga od detinjstva, od malena. Nemaš ništa, izbacili te
napolje, kao da si iz bela sveta, pa se ni tužiti ne umeš.
– Ne umem! – potvrdi Marko, ustajući. – A i na što jadanje?
Prekide, promisli se časkom, obuhvati pogledom granati hrast i dodade
po žmuđanski starodavnu, značajnu poslovicu:
 2
– Bilo kako mu drago, Žemajtis ostajem do veka.
Ragis ustade takođe i zavrti glavom.
– Iza begunca ostaje trag od stopala, iza zaostalih trag od krvi –
promrmlja turobno.
Izmenivši te poslovice, ne govorahu više ni reči. Presekoše popreko
proplanak, strmom stazicom siđoše na rečnu obalu. Čun je čekao, privezan
za jovovo stablo, a vozar dremao u čunu.
– Ostajte mi zdravo, oče Rimko – reče Marko, saginjući se k starčevoj
ruci – hvala vam na svemu dobru.
– S Bogom, sinko, srećno pošao! – šapnu Ragis gluho.
Mladić odveza čun, ne budeći vozara, i uze veslo u ruke.
Za čas Dubisa zanese lađicu i odbaci je nekoliko hvata od obale. Starac
se naslonio na palicu i gledao za njom.
Divska prilika veslareva crnila se na vodi. Stajao je gologlav i gledao
preko Rimkove glave u šumski vrh.
Praštao se s njom mišlju i pogledom.
Posle se smanjivao, crpio, kao nejasna tačka, dok se najposle nije stopio
u mraku i nestao.
Bogalj je čekao nekoliko časaka, najzad skide s pleća pušku i ispali u
vetar.
Malo zatim sinu nešto preko vode i razlegnu se pucanj, a posle se začu,
zaglušeno rečnim šumom, štektanje psa. Bio je to Margas na drugoj obali, u
pošvićskom parku.
Izgnanik je srećno prispeo na mestu.
Ragis uzdahnu i okrenu kući.
– Daj mu, Bože, da se vrati u svoje, jer je dobar i strpljiv! – prošaputa.
Dubrava je šumila, ali Ragis nije razumeo njena šuma i nije shvatio, da
mu stari hrast odgovara sa proplanka:
– Vratiće se, vratiće se! Samo pričekajte! Sve prolazi! Vratiće se, vratiće
se!…

2 Жмуђанин.
 III.
Dubrava u rašljama Dubise i Ejne bila je od vajkada svojina Čertvanovih.
Nekada, u staro doba, bila je onde svetinja, koja je čuvala zamak.
U svetinji bila je poštovana boginja Aleksota, zamak su branili ljuti
ratnici, odeveni u kožu, sa sekirom u ruci, a s fanatizmom u srcu.
Danas su od zamka preostali tek tragovi opkopa i šančeva, sagnjila bastija
pod mrežom od hmelja, bezdani, zasušen bunar, mogila, pod kojom su
zatrpani braniči i legende. A od svetinje na proplanku preostala su dva
kamena – po kojima su bili izrezani neki znaci sa žlebovima u sredini – i
Devajtis.
Protekli su vekovi, nestalo je krstonosaca-apostola, umukao je Perkun,
pogasile su se svete vatre, prolazile su države, ljudi, nizale se vojne za
vojnama, razvaline za razvalinama, menjala se prava i običaji – Devajtis je
stajao.
Stajao je nasred proplanka, pored svetoga kamenja; dubovi – unuci
okružavali su ga iz daleka u naokolo; gorostasan, snažan do tada, s krunom
od zelena lišća, jake grane, kao ruke, pružao je gore, kao Krive Krivejto, i
pozivao, rekao bi, na borbu stihije i govorio: „Niste me vi, ljudi, bacili amo,
i nećete me vi, vihari, odneti odavde. Namestio me je tu Bog, pa ću ostati,
ostati, ostati!…“
Zaklanjao je sobom proplanak, kamenje, ruševine staroga zamka…
Kadšto je ćuteći slušao glasove, što mu ih je donosila reka, kadšto je s
bastijom spominjao stare bojeve i veličanstveno šumio; čas opet, kad su ljudi
dolazili k njemu, širilo se po granama njegovim jako dihanje: „Zdravo da
ste! Zdravo da ste! Jedna je zemlja nas rodila i othranila! Korenjem sam je
zagrlio ja, a rukama i dušom vi! Ko će nas iščupati odavde, ko?!“
Čim nastupi jesen, Devajtis je spominjao junake, koji su pomrli, slavu,
koja je minula, oganj, koji se ugasio, i, obuzet žalošću, razdirao haljine i
plakao. Tuđi ljudi govorili su: hrast gubi lišće; Žmuđani su šaptali: Devajtis
oplakuje stare časove.
I mnogo meseca stajao je div pokriven injem, turoban i ćutao u teškoj
žalosti, dok mu se ne smilova boginja, čije je kamenje čuvao toliko vekova,
i ne pohodi ga.
Popela se na žrtveno kamenje, stresla grane, negovala grančice, budila, a
ispod njenih ruku i bela odela letijahu po proplanku topli dasi i jasni zraci i
cveće.
A Devajtis je otresao žalost sa sebe i, kao junak, podigao glavu, a tu ga
pozdravljala reka, onde opet stara bastija.
Takve su priče hodile od usta do usta po zaseocima i selima, i takvim je
pričama uspavljivala mati Marka, kad je izrastao iz pelena.
Bila je to žena prosta, staroga kova, šljahtićske kuće, nikada se nije
priučila položaju velike gospođe i vlastelinke. Suviše joj je bilo prostrano u
salonu, suviše hladno i suviše tuđe.
Muž je napredovao imetkom, radio kao rob, zgrtao, štedeo, bivao sve
imućniji i jači; ona je venula kao poljski cvet u staklenoj bašti.
Bila je tiha, plašljiva, bojala se sveta, u koji je ušla, plakala je kadšto
gorko, ali tajom, kao šumsko zvonco u česti, da ne jedi muža, koga je
obožavala s nekim ropskim poštovanjem.
Upornost je živela u njoj i anđelska umiljatost. Kad je pohađala brata u
Sandviljama, bivala je življa i veselija: ostala bi rado onde, na pragu očinske
kuće, sa sinom na ruci; nije je zamaljivala sjajna sudbina, na kojoj su joj
zavideli ljudi, ali nije rekla nikada tužne reči, vraćala se u Skomonte,
pevajući sinu, i dalje je trpela bogatstvo, kao Božju volju.
Nije mnogo znala, ali što je znala, predavala je sinu. Religija joj bila
sastavljena iz žarke vere i tisuću praznoverica. Učila ga je dakle molitvama
i množini basama od čari, uroka i đavolskih majstorija. Istorija joj bila dugi
niz legenada o zmajevima i junacima, dalje mu pričala o Tatarpma i
Švedima, koliko je pamtila. Uspavljivala ga žmuđanskom pesmom o Birutu
i Kjejstutu; kad je odrastao, zabavljala ga legendama iz basnoslovne
povesnice zavičajne.
Po običaju zaselačkom prela je u duge zimske noći i tkala uzorito platno,
u bašti je sadila dragoljub i neven, metala je rado na se šarenu suknju i
vezenu kapu; u svetačne dane, posle službe, volela je priklapati sa
šljahćankama na groblju i rado bi se vraćala peške, a ne s mužem na
gospodskoj bričci.
Zabava joj bila ići samoj s detetom po gljive ili u jagode, u mračnu šumu,
gde je ne bi niko uznemiravao novinama, politikom, modama i spletkama.
Sedala je na mahovinu ili panj i slušala, šta šuma govori.
A dečak plave kose i setna lika seđaše uz nju i ćuteći slušaše taj ozbiljni i
tajnanstveni razgovor.
Iz tih je časova usisao neko idolopokloničko poštovanje prema hrastu na
proplanku.
Mati ga je naučila, da je to bio vođa onih, koji popadoše, braneći boginju
i zamak. Aleksota je plakala za njim, te ga bogovi pretvoriše u drvo, da živi
u slavu onoga boja, za uspomenu dok je sveta i veka.
Među tim je raslo bogatstvo Čertvanovo, Skomonti postadoše prvi dvor
u okolini po dobrom stanju i prostranstvu. Svaki dan sve jasnije bivaše pred
očima pokojnoj kćeri Vojnatovoj, da ona nije gospođa za ta dobra, da nije
žena za takvoga velikaša, da je ona u sreći njegovoj jedina crna pega,
smetnja, nesklad! Osećala je to i povlačila se u zasenak, venula, ginula,
grizla se, dok jednoga proleća nije umrla tihano, kao što je i živela.
Marko je imao tada osam godina i čitavu riznicu materinih znanja kao
podlogu karakteru. Na pogrebu je raskrstio sa svojim detinjstvom: od tada
je izgubio okrilje i srce, vratio se kući, obišao sve zakutke, pa mu se i samom
učinilo u tom lepom dvoru i hladno i tuđe i suviše prostrano.
Sutra dan je utekao na zaselak ujaku: hoćaše onde da ostane. I Vojnatu je
siroče srcu priraslo, ali to veče dođe Čertvan i, posle oštrih reči sa šurakom,
odvede sina. Ne beše to sin, nego rob, kao što je i pokojnica bila robinja.
I minu godina za godinom. U Skomonte dođe nova gospođa, nastade nov
red, nov život. Unela je otmenost i pristalost, rodila je Čertvanu troje dece,
nežnih gospodičića, srodila ga sa znatnim porodicama.
Sve se izmenilo, i Markove se uspomene zatrle, izbledela i slika majčina,
samo hrast na proplanku ostao mu je neizmenjen, isprva kao ukleti junak,
posle drug, prijatelj, najposle ovapućenje velike misli.
Dvadeset je godina proteklo od kako je siroče, parče vremena, koje se
vuklo polako, teško, mučno, dubeći mu od duše neki tvrdi oblik, dok se nije
sasvim stinila.
Tri zlatne iskrice imađaše u životu, uvek im hrast beše svedok, zaklanjaše
ih senkom svojih zaštitničkih grana.
Prvi put ga dovedoše za raspust iz rosjenjskih škola – odmaraše se na
domu.
Otišao je da pozdravi hrast lepoga letnjega jutra i prestravio se.
Njegovu pustinju pronađoše drugi, rasteraše žagorom ptice pevačice i
skakavce.
Bilo je to dvoje dece. Dečak gimnazist sedeo je u travi s knjigom na
kolenima, a pred njim na žrtvenom kamenu stajala je mlađa devojčica, sva
u belini, s vencem od sasa na crnokosoj glavi i deklamovala je žmuđanskim
jezikom starodavnu himnu.
Marko je poznavao oboje. Svećenik iz Skomonata imao je brata profesora
u Kovnu, – to su bila njegova deca; pohađala su kad i kad stričevu parohiju.
Oboje je bilo utonulo u pojeziju. On je rukom odmeravao takat i
došaptavao ponekada reči, njoj zanos naterao rumen u blede obraze, ražario
upale oči. Nisu opazili pridošlicu, koji je podalje legao u travu i slušao.
Najposle se svršila himna. Poslednje stihove izgovorila je sve tiše i tiše.
Pričalo se u njima, kako su junake složili na lomaču, koja je proždrla telesa
i opremu, i tinjala, tinjala – dok se nije ugasila.
– Zašto si spustila glas, Julka? – zapitaće brat, kad je prestala, sva
zaduhana.
– Jer su oni pomrli i oganj se ugasio! Tužna je tvoja himna!
– Nije tako! Takva lomača od velikih ratnika nije to kraj i nije tuga.
Preostali uzeće sa nje po iskricu, zapaliće nove buktinje i pojuriti dalje u boj!
To je znamenje za druga dela, to je svetao primer! Ti to ne razumeš, jer si
malena i žensko.
– Dobro razumem! Dajte mi samo da uzmem iskru, pa odoh! Ali ko će se
onamo za tobom tisnuti!
Prekide i šapnu tiše:
– Gle, Oljehno, onde nas neko prisluškuje.
Gimnazist se osvrte, a Marko ustade sa zemlje. Pozdraviše se.
– Vi ste na raspustu? A i mi! Zađosmo amo da malo čitamo. Lepa je ovo
šuma!
Zamilovaše se. Od tada su se danomice sastajali u troje pod hrastom.
Oljehno, entuzijast, pričao je junačka dela, deklamovao tisuće stihova;
Julka je tražila gnezda po čestama, zavirivala u jazbine lisičje i jazavčje,
ulazila u raseline ruševina; Marko je slušao i sanjao u dubini duše. Proveli
su pod Devajtisom čitav raspust, nikada neizbrisan u pameti turobna dečka.
Druge godine zatekao je žalost kod svećenika. Oljehno je prispeo ranije
i, pre nedelju dana, udavio se, kupajući se, u Dubisi. Nisu našli ni lešine,
reka je odnela u Njemen i more.
Na taj glas Marko uteče od kuće, leže hrastu na podnožje i dugo ne ustade.
Šumska mahovina vide, kako lije prve očajničke suze, a posle je presedeo
čitavu noć na kamenu i premišljao. U ožalošćenoj mu se glavi vrtelo, da su
Oljehna spalili na lomači, koja se sve više i više gasila, a on je sa te lomače
uzeo jednu iskru da zapali buktinju za nove bojeve i dalju borbu.
Posle te poći odležao je u vrućici nekoliko nedelja; spasoše ga tetkine
trave i mlada snaga. S postelje ustade drukčiji; nikada se od tada ne zasmeja
ni naljuti i dugo se klonio šume.
Posle toga tužnoga raspusta nije se više vraćao u Rosjenje.
Otac se preselio u Pošviće, braća behu još deca – trebalo je u Skomontima
snažne ruke i trezne i praktične glave; razgranate poslove i gospodarstvo
natovariše na vrat Marku.
I posle opet, posle nekoliko godina proganjanja i svađe s maćehom i
neprestanoga truda, nađe se pod Devajtisom izmučen, iznuren, očajan kao
gonjena zver.
I desilo se baš, da i Ragis dođe na proplanak, tražeći kune u zamkama,
pogleda ga i sede uz njega.
– Da zapalimo lule! – predloži.
– Hvala vam. Već mesec dana ne pušim.
– Ohoho! A zašto?
– Tako, da bude mira.
– Aha! To se zna! Nosić maćehin ne trpi rđav duvan, a ti stanuješ do nje!
Milo susedstvo, ne možeš se rastati! To se razume!
– A kuda znam?
– A k meni ne izvolevaš? Smrdi ti Robaček ili Igjelko? Tebi da je
Larendogri? Veliki gospodin! Iz palate ni maći!
Mladić je ćutao, gledajući mrave u travi.
– Svakojako svoj sa svojim treba da drži. Neženja s neženjom! Ta
poganija, životinje, popnu se kad i kad na vrh glave, ali ne govore, pa i to je
dobitak! Videćeš, kako sam ja sve to vaspitao. Nu, hoćeš li u moj stan?
– Hvala, Rimko Ragise!
– E, za početak idi mi ogledaj zamke. Neka moja lopatica malo otpočine.
Od tada je s bogaljem sklopio prisno prijateljstvo.
Rimko je nekada prodao Čertvanu komad zemlje uz pogodbu, da bude do
smrti u Skomontima i od vajkada stanovao je u stanu pored staje, loveći,
hvatajući ribu, lečeći konje i stoku. Nije zavisio ni od koga, samo od svoje
glave. Družio se sa svojim pripitomljenim životinjama. Marko je dobio po
stana i pravo da sluša, kad god hoće, moralne pouke, koje je čitao stari ratnik
svojim vaspitanicima. Vremenom nisu mogli više živeti jedan bez drugoga.
 I po treći put se nađe Marko pod hrastom u teškoj borbi.
Jednoga dana donese mu pošta pismo od Kazimira iz daleka.
Kazimir je voleo brata po ocu; premda su se malo poznavali, njemu se
javio prvi put. Svršio je u Rigi trgovački odsek, dobio krasno mesto i pozivao
k sebi svakoga, kome je kod kuće teško i tesno.
Dugo je Marko nosao to pismo i – po želji piščevoj – nikome nije kazivao
tajne. Odlučio se da učini kao Kazimir, jer tu je bilo i teško i tesno, a ne
svitaše nigde ništa bolje.
Iz godine u godinu sudbina je stiskivala ljude, kao klještama, zabranjivala
sve, što je sveto i dobro i staro, prisiljavala na novo – tuđe.
Marko krenu na Devajtu, oprostivši se s prijateljem.
Jesen je bila kišna i blatna. Hrast je žalosno gledao na pridošlicu i činjaše
se čoveku, da ljudska jeka ide po granama, dršće po lišću: „Zašto odilazite,
zašto, vi mladi? Oh, tugo, tugo! Ostavljate me, mislite se vratiti: ne, ne
vraćajte se više. Nećete me zateći! Moj život je u vašim rukama! Bez vas će
me oboriti prvi oluj, prvi pastir će naložiti vatru i zapaliti me!…“
Kao suze, vrcalo je s njega zlatno i crveno lišće, prostiralo se po zemlji i
zasipalo Marka, koji je poniknuo nikom, kao krivac, i šaptao bojažljivo: „Ne
može se izdržati, nema snage za nejednaku borbu.“
I, kao u odgovor, zaniha se starac, jeka se utiša, a sada drukčije zašumi
granje: „Treba imati snage, pa se sve može! Idi u dubljinu, mome korenju:
onde na crnici i uz reku bila je kamenita zemlja, a ja sam je zahvatio, zario
se u nju, raskomadao, smrvio u prašinu i stvorio plodnu zemlju! Idi! Vidi!
Ne vređajte suda Božjega, ne odlazite, jer ćete propasti, kao što bih ja
propao, da me krenu odavde!“
Marko je ostao i uvek ga je bilo stid toga trenutka slabosti, ali to je bio i
poslednji. Na pismo je odgovorio, pozivajući Kazimira da se vrati, iz dana u
dan bila mu je gorostasnija duša: kao hrast je mrvila kamenje i pretvarala u
plodnu grudu.
U jesen, posle smrti Čertvanove, prvi su put videli Marka s onu stranu
reke. U zoru je peške pohodio Ragisa, useo na staru Belku i krenuo prema
Skomontima. Polja su bila već džusta, zapredena mrežom paučine, po dobro
poznatim mu njivama kretali su se neki novi plugovi, parajući zemlju za žitni
usev, a na brežuljku, nadgledajući, sedeo je Nemac, novi upravnik Vitoldov,
pod plavim štitom, s ludom u zubima, i čitao je neku knjigu.
Nehotice zastade. Davno nije video svoje zemlje; obazreo se po njoj s
milinom. Činjaše mu se, da mu dovikuju ptice i trava i svaka brazda:
„Zdravo, gospodaru, zdravo! Gde si bio, kad donesosmo rod od tvoga
rada? Zašto tuđin mesto tebe upravlja? Vrati se!“
Bila je to obmana, ali on je jednako nešto čuo. Možda je zato razumevao
prirodu, što se malo družio s ljudima.
Kad je tako stajao zamišljen, na jednom ga, neko sa strane pozdravi:
– Dobar dan, gospodine Čertvane!
Osvrte se. Pobočnom stazom izlazila je na put mlada ženska, u crnini, s
velikim, slamnim šeširom na crnoj kosi.
Bila je crnomanjasta, na oštrim, nežnim crtama ogledala se iskrenost,
mislenost, neka, podsmešljivost. U ruci je držala knjigu.
– Vi me niste poznali? – započe, kad je otezao s odgovorom.
Poskočio je na zemlju, pružio joj svoju opaljenu desnicu. Preko hladnih
mu crta prelete radostan blesak.
– Imao bih pravo da zaboravim, jer četiri godine niste bili kod strica na
parohiji. Dobar dan, gospođice Julijo!
– Zaista, dosta vremena! Došla sam pre nedelju dana iz Pariza iznenada.
Zatekla sam mnogo više grobova i, da se ne sastadoh s vama, vratila bih se
vrlo tužna… Vi me podsetiste na mladost i Oljehna!…
Zaćutaše pri toj uspomeni. Za čas poče opet ona:
– Sećate li se našega raspusta, staroga hrasta i one lomače iz balade?…
Uzela sam sa nje iskru i pošla u svet vojevati… Bilo mi je teško, užasno, ali
to je već prošlo, a iskra se nije ugasila, sačuvala sam je, možda ne tako
svetlu, ali toplu! A vi?
On sleže ramenima.
– Nemam šta reći. Zaostajem za vama.
– Ej, ne. Stric mi je već sve pripovedao. Znam vaš život i poštujem vas.
Dokle vi?
– U Skomonte. Pozvala me maćeha.
– Dobro, što sam se sastala s vama. Baš sam vas htela zamoliti i sama da
dođete do nas. Imam neki razgovor sa vama.
On se pokloni ćuteći.
– Vi znate, da smo u prijateljstvu s Hankom. Nje se tiče. Ne razumem
doista, zašto se svi oni tako boje vas? Ja, na priliku, baš ni malo.
 – Vas jamačno ne grize savest, što se tiče mene.
– A njih grize? Nu, može biti, ali valja da ne Haiku.
– Ko ćuti, odobrava.
– Tako je, ali vi, što i sami malo govorite, treba da gledate kroz prste
ćutljivima. Najposle ne prepirimo se. Hanka greši u oskudici svetske
odlučnosti, to je istina, ali vi ćete joj, uza sve to, oprostiti i pomoći.
– Šta joj nedostaje?
– Ama sve! Niste je davno videli?
– Od očine smrti.
– Šta, tri meseca? Nikada, pa ni u crkvi?
– Pošvićska je parohija preko reke. Nisam imao kad da odem.
– Nu, onda je nećete poznati. Senka od devojke! Ako i jest otac dopustio,
mati neće ni da čuje o njenu školovanju. Prigrabila je njene novce, upravlja
sama selištem, njoj zapoveda da radi u kućerku i u staji. Hanka nije znala
sama, šta će i kako će, pa je pozvala mene u pomoć.
– Pa šta ste vi učinili?
– Uzbunila sam strica, koji je od ono doba, kako ga izlečih od uloga,
zanesen mojom medicinom. Među tim ne pomogoše ni njegova predlaganja,
gospođa Čertvanka neće da popusti ni za dlaku.
– A novce joj je vratila? – primeti mirno Marko.
– Bože sačuvaj!
– Hm… mora da ima razloga – promrmlja.
– Zašto?
– Jer ih jamačno nema.
– Nu, pa šta će biti? – poviče uznemirena.
Po svom običaju ćuteći slegnuo je ramenima.
– A gde je Hanka? – zapita on posle kratka razmišljanja.
– Kod kuće. Gospodine Čertvane, molim vas od srca da pomognete; ja
znam da će to ići kao namazano, ako vi ushtete!
– Treba mi Hankine vere i pouzdanja. Neka bira između njih i mene.
– Ona je već davno izabrala, govorila mi je! A ja držim, da nije ona sama
o tom mislila ovoga leta!
– Razgovaraću se s Hankom! – reče.
– Hvala vam i praštam se! Kad sam vas spazila, mislila sam da ste
zadremali, tako ste bili nepomični! – reče, smeškajući se.
– Gledao sam Nemca! – razjasni on.
– A što? Lepo izgleda s tom knjigom!
– Voleo bih znati šta čita.
– Pa to ću vam ja objasniti, jer i mene je zanimalo i zapodela sam s njim
razgovor. Prevrćs Hajne-a!
Oboje slegoše ramenima, a Markovo se lice namršti.
– Nu, neću da vas zadržavam. Srećan put! Možda ćete nas pohoditi!
– Hvala! Eto me za koji sahat.
Rastadoše se. On potera konja i brzo projuri pokraj upravnika i njegova
štita.
Na svakom je koraku nailazio na promenu. Polja ispresecana izmenom
useva kao daska na šahu, s čela iskrčeno mnogo starih drveta da se dalje vidi,
stara islužena kapija srušena. Njeno je mesto zapremila nova, lepa, belo
obojena, ukrašena velikim grbom na limu; sliku Bogorodičinu uklonili i onu
starodavnu izreku, koju je sricao kao prvi pokušaj u veštini čitanja, a koju
mu je posle protumačio svećenik!
3
„Sub Tuum praesidium confugimus, Sancta Dei Genitrix“.
Ni stare staje nije bilo, a i stan Ragisov bio je u ruševinama. Na tom je
mestu gomila radnika Lotiša podizala novu zidanu zgradu.
Prva ličnost, koju Marko ugleda, bila je starica, suha i malo pogurena,
koja je nešto marljivo tražila po travnjaku pred kućom.
Podigla se živo i pohitala k njemu, iz daleka mašući glavom.
Privezao je kobilu i gologlav prišao k njoj.
– Kako zdravlje, tetka? – zapita i htede da poljubi ruku, ali je ona trže,
prestrašena, pogledajući plašljivo na prozor od kuće.
– Hvala, Marko, hvala! A kako ti? Stanuješ preko reke, a meni se čini,
kao da si u Italiji ili Patagoniji. Ni glaska…
– Jer niste marili.
– Ej, kako to? Ali šta ću? Peške ne mogu, a konja ne dadu. Šta ćeš, starost
za vratom! Treba sedeti mirno, da te ko ne gurne nogom. Jednom sam bila u
tvojoj šumi po trave na dan Sv. Jakova. Daleko, jedva sam se vratila. Možda

3 Под твоје окриље прибегавамо, Света Богородице!

ti nije pravo, što idem onamo? Ali znaj, da nigde nema takva bedrenika kao
onde, a muholovac lepo cveta, jer ga niko ne kvari kosom!
Govorila je tiho, kao uplašena. Stare su joj oči bile crvene i suzne, možda
od starosti i šivenja po noći.
Promenila se vrlo. Marko je nije pamtio mladu, ali za očina života kretala
se živo, zanimala se baštom, pčelama, starala se za bone i uboge, nikada nije
nikom zamutila vode, a svaku je krivicu spremna bila uzeti na se, samo da
ne budu karani Hanka i Vitold. Bila je to riznica gospodarskih propisa; nije
bilo toga u kuhinji i kućerku, što ona ne bi umela izraditi, uvek je imala kad
da bude na usluzi, kome je trebalo zamene. Sada je izgledala mnogo starija,
porušena i – u prkos urođenoj umiljatosti i nežnosti – ogledala joj se seta na
smežuranom licu.
– Vi, tetka, nešto slabo s očima? – izusti Marko s nehotičnim saučešćem.
– Eh! Starost! Nekako mi često suze. Šav mi ne ide jednako! Ali privijam
trave; proći će, proći će! Nije to ništa!
– Nemojte šiti.
– E da? Znaš našu poslovicu: hleb plače, kad ga badava jedemo! Ne daj,
Bože, da na mene zaplače!
Htela je da se nasmeši, ali je samo razvukla lice i sagnula se po neku travu
na zemlji. Kad podiže glavu, oči su joj bile još crvenije, a suze se slivale po
borama na obrazima.
Tada se Marku ljuto ražali. Došao je s osećanjem smrtne uvrede prema
njima svima, prema jednima zbog nepravde, prema drugima zbog
ravnodušnosti; ali gledanje suza te starice, rođene sestre očine, savlada i
njegovu tvrdu narav.
– Možda je vama zlo, ne daj Bože! – poče.
Zatresla je glavom, ali on govoraše dalje.
– Ja vas ne ispitujem, tetka; znam, da vam je uvek dobro, ali samo molim
da se setite, da u mojoj kućici u Sandviljama ima uvek mesta za vas! Danas
ću udesiti stan – nije palata, ali mirna duplja, koja će za vas biti spremljena!
Ta vi znate, da ja ne umem govoriti, ali ne plačite, jer će me otac prokleti s
neba, što sam dopustio…
– Šta ti govoriš? – šapnu ona kroz suze. – Bog te blagoslovio; ti si uzeo
Ragisa, pa ne plače! I meni je dobro! To je samo tako! Podsetio si me na oca,
jer si licem živa slika njegova, pa mi se ražalilo! Oni su svi dobri! Daj im,
Bože, sreće!
 Ućutaše. Starica se obazrela plašljivo, pa će reći:
– Da se ne srdiš, kazaću ti, da sam bila kradom kod tebe. Odvezli su me
do staroga Dovnara, jer je bio bolestan od tifi. Ragis sa Grenisom bio je na
livadi, te sam se osmelila i obišla svu tvoju kuću. Kako je onde lepo! Još da
ti je bašta i pčelinjak!
Razvedrilo joj se lice, neodlučno pogleda na namrštena diva.
– Ti se ne šališ sa tim stanom? Meni da je kakav god kutić! Ali možda
Ragisu neće biti pravo, a i tebi je to suvišan teret! Koju godinu u miru, možda
bih i ja još za što i bila, ali posle…
– Kad želite da pošljem kola po vas? – izusti on, prekidajući je.
– Ne znam ni sama! Brat je kazao da ostanem u Skomontima, ali im ovde
nisam potrebna. Ako je tebi po volji…
– Sutra ću kazati Grenisu da dođe. Ja treba vama da zahvalim na ljubavi.
Znam da ste vi u kući blago!
– Hajde, ne govori! Pčela ću ti zapatiti, jer one mene vole, nakupiću malo
lana za lekove, na jesen ću čeprkati po vrtu – i to ti je sve. Kad ti je baš volja
i želja, vodi kući starež.
– Hvala vam.
Starica otrla suze i zadržala ga za ruku.
– Jesi li video Hanku? – zapita živo.
– Još nisam, a rad bih bio s njom se porazgovoriti, pre nego se sastanem
s maćehom.
– Baš dobro, dobro! Bog te je nama poslao! Jer znaš… Ali, što da ti ja
govorim! Poslaću nju, samo je ne gledaj surovo, jer se, jadnica, strašno boji
tebe.
– Nema zašto! – odgovori on.
Gospođica Aneta Čertvanova otapka unutra, a on popusti kobili kolane i
čekaše, znajući, da će poseta duže trajati.
Za čas na baštena vrata izide pred njega bleda devojčica.
Što bliže starijem bratu, sve je laganije stupala. Priđe i on nekoliko
koraka, i s neobičnom srdačnošću zagrli je i poljubi.
Tada tek ona podiže na njega svoje lepe crpe oči i reče tužno:
– Ja znam, da se ti srdiš na nas – i pravo je!
– Nije o tome reč! Ja ne krivim, a ti se ne izgovaraj. Biće i za to vremena.
Žurim se natrag, pa ne volim preklapati. Sreo sam se s gospođicom Julijom
Nerpalisovnom i znam, šta ti treba. Pristaješ li na moje staranje?
– Na sve, Marko! Predajem ti Budrajce i novce; radi s tim što hoćeš, samo
mi pomozi, da odem. Verujem ti neograničeno!
– Dobro! Idem k materi, i ako što izradim, eto me odavde upravo na
parohiju. Hoćeš li me čekati?
– Hoću! Hvala ti po sto puta.
– Nemaš još na čem. Gde je mati?
– Na baštenskom hodniku. Čula je da si došao, pa čeka.
Od kako je poslala glasnika po pastorka, gospođa Čortvanka je bila
neprestano u nemiru. Razmišljavala je, hoće li doći ili ne, šta će mu reći,
kakav će dobiti odgovor – smišljala je zvučne fraze, držala šta više kao u
vosku, da će joj oprostiti i rado se povratiti u njene salone.
Srećom toga dana nije bilo gostiju, mogla je mirno graditi kule po
vazduhu.
Na odjek njegovih koraka ustala je živo i pošla u sretanje.
Bio je kao obično, u izlizanom kaputu, u čizmama od juhta i bez rukavica;
uza sve to, pozdravila ga je kao najmilijega gosta.
– Izvoli sesti! Lepo izgledaš! Susedi ne mogu da se nahvale reda u
Pošviću!
– Sva je moja zasluga, što baš ni za dlaku ne menjam, što je otac nekada
uredio – odgovori, sedajući prema njoj.
– Kod nas je rđavo ispala žetva. Polovina očekivana zrna, gotovine nema,
crnje nego ikada.
– Mora da su veći rashodi.
– Zaista! Bolest pokojnikova, pogreb, putovanje Vitoldovo, korota! Uz to
nekada se na celom imanju mogla držati družina, sada je teško! A ovde ih je
bez broja. Dirgajtes, Juhno, slepa kavedžinica, gospođica Apeta!
– Tetka sutra odlazi k meni.
– Doista? Jamačno ti je napripovedala o nama svakojakih strahota! Vitold
voli da je zadirkuje, a ja joj kad i kad dam kakva posla…
– Nije mi ništa govorila. Nemam domaćice, pa sam je zamolio.
– Slaba korist – namrgodi se gospođa Čertvanka.
– Želite li, mati, da mi što naručite? – zapita on.
– Ama ne, dragi sine! Htela sam da se s tobom porazgovorim i da čujem
tvoje mišljenje o nekim stvarima. Ja mnogo polažem na tvoj sud.
– Savet je mučna stvar – promrmlja on.
– U rodbini nije, dragane! Savet je među nama lak i koristan.
– Da čujem dakle…
– Ah, tešku, tešku mi je muku ostavio vaš otac! Svako je od vas selo na
gotovo, a ja moram da mislim za sve. Poslove sam zatekla u žalosnom stanju,
imetak bez kapitala, a velike terete…
– Kakve? – dobaci on u kratko.
– Preko potrebne dugove Vitoldove. Davano mu je tako malo, da se nije
mogao izdržavati u Rigi.
– Dobijao je četrdeset rubalja mesečno.
– Šta je to prema tamošnjim prilikama? Razmislila sam se o tom s njim i
uverila se posle tačna računa, da se ne može učiti bez sto rubalja mesečno.
– Skupa nauka! – primeti.
– Šta znam? Ne mogu mu kvariti karijere radi takvih sitnica.
– Koliko je bilo duga?
– Ah, mnogo! Trideset tisuća rubalja – šapnu ona bojažljivo.
– Jeste li isplatili? – zapita on, ne pokazujući da ga je i malo dirnulo.
– Tek nešto. Ode mi sva gotovina. Ostala sam bez pare. Ali to su sve
polovna sredstva, a tu treba lečiti iz temelja. Vitold mora učiti, kuću treba
voditi, gospodarstvo podizati. U kratko, treba mi sada deset tisuća rubalja.
Zastala je i duboko odahnula. Pogleda na svoga slušaoca. Sedeo je
pognut, kao obično, gledajući u zemlju. Ta njegova hladnoća, puna tihe
kritike, doterivala ju je obično do naprasitosti. Ali sada je osećala, da joj je
on potreban, jer joj je predstavljao pošvićske glavnice.
– Pritičem sada tebi, kao glavi porodice, za savet i pomoć…
On odiže oči.
– Za pomoć? – ponovi s naglaskom.
– Da, dragi sine! To je tvoja sveta dužnost.
On se namršti.
– A kakvo jamstvo dajete za zajam! – prousti on mirno.
– Kako ti misliš? Da prodam onaj odeliti komad zemlje prema
Sandviljama?
– Žvirblje? One ne vrede deset tisuća – najviše dve…
 – Boj se Boga! Tako malo?
– Niko neće više dati. Imate li punomoćje Vitoldovo za prodaju?…
– Imam! Milo dete, on veruje, da bih dala za njega život!
– Kada trebaju novci?
– Pa odmah!
On se promisli malo.
– Bpće sutra, ako pristajete na moju pogodbu. Tražim prenos te zemlje na
moje ime, priznanicu na isplaćenu svotu – i…
– Razume se, razume se! – povlađivala je ona.
– I, po nalogu Hankinu, tražim da se vrati njena glavnica i da joj se
dopusti odlazak za granicu. To je bila očina volja!
Gospođa Čertvanka poskoči na stolici. Od rumene i nasmejane postade
crvena kao rak i namrštena. Oči joj stadoše streljati u naokolo.
– A šta se to tiče jedno drugoga? Hanka je moja kći i sa njenom sudbinom
samo ja raspolažem! – poviče ona promenjenim glasom.
– Kako hoćete. Ja drukčije novaca ne dam! – reče on flegmatično.
– Po tu će cenu Žvirblje svako kupiti!
– Nikada, dok ja ne pristanem!
– Teraćemo do deobe – vikala je ona sve žešće.
– Za to treba čekati, da Hanka bude punoletna. Da kako. Ima se kad.
– Ima leka tvrdoglavosti. Videćeš!
– Ne poričem, ali novaca sutra ne dam.
– Pozajmiću i bez tebe.
– Zašto ne? Lihve ima svuda.
– Neću dopustiti, da mi kći bude pustolovka! Zavrteli su joj mozak, ali ću
ja to zauzdati, jer mi se ne dopada!
Zadihala se, od ljutine se sva tresla, zaboravila je vladati sobom.
– Ako nemate njene glavnice, ja ću podmiriti svojim novcem. Budrajce
ću uzeti u svoje ruke i plaćaću vam od njih godišnje pet stotina rubalja, kao
vašu prćiju i svojinu. Treba mi samo vaša reč!
Umirila se odmah, i slušala časom ne verujući svojim ušima.
Taj čovek bio je vrač – pročitao je u njenoj duši najvažniji uzrok
nepristajanju, znao se u svemu naći.
 – Stalo mi je baš do to nekoliko stotina rubalja! Razdelila sam sve deci!
– poče ona već drugim tonom.
– Potpuno razumem. Daćete mi ispravu na onih pet hiljada rubalja i
krštenicu Hankinu radi putna lista. Sutra ću doneti k parohu novce za
Žvirblje. Prvu otplatu za Budrajce mogu odmah položiti.
Otvorio je lisnicu i položio na sto pet šarenih banaka. Taj je razumevao
posao – znao je ljude.
Posle po sahata, kada je odlazio, imao je u džepu sve što je hteo. Okrene
upravo na parohiju, izmenivši s tetkom samo nekoliko reči.
Obe devojke sedele su pred vratima i izgledale ga odavno. – Jamačno ste
pobedili! Opkladila sam se s Hankom.
– Jesam li dobila opkladu? – pozdravi ga sestra Oljehnina.
– Učinio sam, što sam mogao. Glavnicu sam Hankinu uzeo na se. Treba
li ti sve?
– Ah, ne! Koja stotina rubalja za put! Ono drugo neka bude u tebe! O,
kako sam srećna!
– Vi ćete nabaviti i putni list, i otpratiti nas do granice! Zar ne?
– Da kako! Učiniću sve i sva!
Bleda devojčica sklopila ruke, kao da će se moliti Bogu i, suzno gledajući
mu u oči, izgovori srdačno:
– Kako si ti dobar, kako si dobar!… Čim ću ta se odužiti?
– Samo ne posle medicinom – našali se Julka.
On je pogleda ozbiljno i dugo.
– Odužićeš se, ako svoje nauke ne preneseš izvan zavičaja, nego ako
budeš radila tu, u njemu i za njega, ne slavno, ali svom snagom! – reče on.
– Vratiću se, Marko, i radiću! O, hvala ti još jednom!…
– Možda izvolite unutra, gospodine? Strica nema, otišao je bolesniku.
Pričaćemo vam svoje projekte! – moljaše veselo gospođica Julija.
Dade se obrlatiti. Ogladnelu Belku uze na brigu momak svećenikov, a
stari crkvenjak dade im skroman obed. Prošlo je neosetno nekoliko sahata,
dok se ne odlučiše da se rastanu.
Devojke otrčaše peške u Skomonte, on okrenu zaseoku korakom, kao
čovek, koji misli ili snove sniva.
Učinio je prvi korak na trnovitoj stazi, koju je izabrao za put i metu. Došli
su po njega iz Skomonata pre, nego što se nadao, a sada će još češće
doparkivati. Treba im novaca, a on ih mora imati, i davaće! Bio je to za njega
prvi radostan dan.
Glava mu je bučala od planova, cifara, data. Kad i kada samo, kao neki
đavolan, uzmešala bi i ispremetala tu ozbiljnu skupštinu žarko ustalasana
mlada krv.
Tri meseca ne vide Marte. Prisilio je sam sebe, da suzbija žudnju i čamu,
koja je ovladala njime u Pošviću; jutros je nije video, ali sada će je videti.
Kroz granje od višanja stisnuće u sumraku jedno drugom ruku i proćeretati.
Imao je pravo da ugodi sebi ma jedan put, ma nekoliko trenutaka!
Zato se nije ni žurio. Čekao je veče, skrenuo je na Žvirblje, pregledao
pusto polje i komad livade, razračunao prihod i vrednost, i uzagrance, preko
polja, dojahao na pašnjak.
Verni Grenis već je bio onde, zalagao se parčetom sira i gledao svoje
konje, koji su pasli nedaleko. Oprostio je gospodara Belke, gunđajući
žmuđanski i osuđujući dugo jahanje. Marko se peške, preko ograda, dočepa
kuće.
Hvatao se suton i bilo je hladno, i ako vedro. Jesen je već po malo ogolila
voćnjake, ali višnje, i ako u pola spržene, zaklanjahu još gusto Vojnatovu
ogradu.
Iz daleka dopirao je do ušiju Markovih muški glas, koji je pevao tužnu
pesmicu, i zvuci ćemaneta, koji su pratili iz tiha.
Zastade u čudu, a u taj mah prestade pesma i svirka, a mesto toga začu
glas Martin.
– Zašto, gospodine Luka, svirate uvek tako tužno, da bi čovek čisto
zaplakao?
– Takva mi je uda sreća, gospođice Marto! Niti sam kome mio, niti imam
koga svoga na svetu! Od detinjstva me mori tuga. Tako mi je suđeno! Ne
vole me ljudi, u kući nemam s kim prozboriti reči, a čega se god latim, sve
mi ide natraške. Pevam tužno, pa malo odlakne; bar da se vetrovima potužim
na svoje jade.
– Jadni gospodin Luka! – uzdahnu devojče plačnim glasom.
Marko skoči kao oparen od plota i uđe u svoju kuću.
Na ognjištu buktala je veselo vatra, na kojoj je Ragis cvrljio večeru,
zviždeći kroz zube.
Životinje radosno pozdraviše poznanika, bogalj se osvrnu.
– Bog s tobom! Što si tako bled? Jesi li sreo smrt ili vampira? – poviče,
ispuštajući kašiku iz ruke.
Marko ništa ne odgovori. Zaista je izgledao strašno. Bled kao mrtvac s
modrim usnama i divljim bleskom u očima.
– Umorio sam se i nazebao! – izusti najposle, sedajući teško za sto.
– Evo, napij se rakije! Sad će biti gotova večera! Vraćaš se iz Skomonata?
Šta su hteli od tebe?
– Novaca…
– Oho, ho! Razume se! Vitold tera kera! I dao si?
– Kupio sam Žvirblje!
– Ispij drugu čašu! Mudra si ti glava! Ho, ho, odmah se vidi, da sam te ja
držao na krštenju. Zasejaćemo tamo žito! Biće hleba! Evo i večere: okušaj-
der krompira sa slaninom. Jesi li jeo kad tako što? Robače! Ne njuškaj po
loncima! Subordinacija, rito jedna!
Ali Marko ni da okusi. Gucnuo je još jedan put dva li rakije, podlaktio se
na sto i ćutao kao zaliven.
– Šta? Ni zagristi? – jadikovaše Ragis. – Ho, ho, valja da u Pošviću jedeš
s velikom kašikom! Treba to uzeti na oko.
– Nisam gladan! Bpo sam na parohiji.
– Bio si? A jesi li video crnu Julku? Đavo od devojke!
Marko mahnu glavom i zapita iznenada:
– Jesu li u Vojnatovih dobri usevi?
– Ne znam! Staro čangrizalo! Srlja na čoveka i pecka, kao muha u
septembru! Večito ti je tamo svađa i dreka, jer ni devojka neće da oćuti!
Onoga nesnosnoga Gralja kinje od zore do mraka.
– A šta on tamo radi? – reče Marko ravnodušno.
Ragis žmignu obešenjački očima.
Nije bilo odgovora. Mladić se okrenu licem k prozoru i gledao je ukočeno
u tamnu noć. Bogalj je spremao večeru, nahranio svoju menažeriju i, otaljav
sijaset silnih domaćih poslova, zapalio malenu svetiljku, pa se latio da krpi
stari ham.
S naočarima na nosu i s nakostrešenim brcima bockaše šilom, provlačaše
dretvu i, uvek dobre volje, ćeretaše s ćutljivim drugom:
– Da si video, šta sam, jadan, preturio s tom upornom šljahtom! Vojnat,
bratac, uzbunio zaselak, upeli se da me izjure, kao lisicu iz jazbine. Popasali
žito, otimali stoku, jednom su čak izlemali Grenisa, da je otekao kao kaca i
dobio groznicu od straha. Čekajte malo, pomislim! Skupim ih jedan put pred
krčmu, pa im kažem: Draga braćo! Ili-ili! Budete li pravi hrišćani, biću vam
zahvalan: budete li kao poganpci, kazniću vas. Birajte!
Marko podiže glavu. Zanimalo ga to pričanje, zaglušilo za čas glas, koji
mu je škripao u ušima: „Jadni gospodin Luka!“
– Stadoše se smejati, a omladina prkositi i rugati se; pokažem im šipak,
pričekajte do mladine! reknem i otidem. Čisto se uzveriše, umirili se malo,
ali meni to nije bilo dosta.
O mladini treće večeri načinio sam im čitavo pozorište. Ogrnem crnu
kabanicu, uzmem lonac s ugljevljem, pustim listom sve svoje životinjice i,
ne obzirući se ni desno ni levo, pođem ulicom, svirajući u vrulu.
Stari prekaljeni vojnik, pa sve po komandi! Na svirku istrča sve iz kuće:
i Robak, i Žura, i Živa, i Beluško, i Griza i poteče za mnom. Tunjavi Igjelko
gegao se na kraju, valjajući se kao klupče, a Šnas mi sleteo na glavu, pa samo
krešti: „Laku noć! Laku noć!“
Ragis zanesen tim trijumfalnim pohodom izgubio čak naočare i bacio
posao. Smejalo mu se čitavo lice.
– Strčalo se veliko i malo da gleda: smejahu se, vikahu, posle ih spopade
strah: žene posakrivaše decu, stariji se stadoše savetovati, pa poslaše za
mnom najjunačnije. A ja putovah mirno čak na Devajtu i tek na proplanku
započnem različite oglede.
Mahnem tri puta rukom, načinim palicom krug, na ugalj nabacam lišća i
trave, pa stanem mrmljati nekim jezikom, koji niko nije razumeo, jer ga i
nema na svetu! A posle nakupim u lonac žira i u tom istom redu vratim se
kući. Uhode se kočile od straha, ali su išle podalje! Kuće sam zatekao
pozatvarane, ni žive duše! Posakrivali se pod perine i u seno!
A ja ti onda zaredim od kuće do kuće i pred svaki prag bacim po pregršt
žira, te odem spavati!
– Nu, pa šta je bilo? – zapita Marko nehotice zabavljen.
– Čudo i pokor, moj sinko! Uhode su propovedale sve, ali žira ne htedoše
pokupiti, i sutra dan u zoru, mesto njega, nađoše na pragu bob!
Starac podiže ruku sa šilom u vis i načini tajanstvenu počivku.
– Šta veliš? Nisam li mađioničar? Svi su verovali kao sveto, jer su s tim
u isti mah zaredile nevolje. Kod Srećka otelila krava tele s pet nogu, Janu
Arminasu ubio grom vola, pa najposle preminuo stari Dovnar. Bili su mu
dani izbrojani, jer je imao sto godina i tif, ali uvek mi je bio na usluzi. Šljahta
u plač, najsmelije žene pribegavale su k meni, ali ja sam se pretvarao, da
ništa ne znam i zatvarao vrata pred njima.
Okupili su popu da me istera iz crkve, ali on njih izjuri iz svoje kuće, a
posle nedelju dana eto ti ih listom k meni u pohode, moljakali su, zaklinjali
su se, da će biti mirni, tako da se najposle smilujem, s najvećim razmetanjem
pokupim bob, koga se niko ne smede dotaći, rukama opet mahnem, razbijem
lonac i obećam im svaku pomoć i zaštitu. Pa zar nisam mađioničar?
Ragis je postigao, što je hteo, i zaista učinio čudo, jer se Marko
osmehnuo.
To ga je potaklo, kao najveće slavlje dosetljivosti.
– Oho, ho! Šta bih ja počeo s mojom drvenom nogom i kostoboljom, da
ne umem čarati. Sad, kad mi treba pomoći, zaviknem samo na ulici, pa ti
gomilama lete momci i devojke s kosama i srpom. A Grenis da iskoči iz
kože; kad se uleni, ja samo lonac s police, a on ti uzdršće, pa radi kao vo!
Oho, ho! A misliš, da ne dolaze k meni krišom i po miloduh.
– I vi dajete?
Stari đavolan žmignu očima.
– Aha! Miloduha? Odmah si radoznao. Možda bi i ti? Šta? Tebi baš ne
dam, jer nije vredno! Trice i kučine!
Marko se žacnu.
– Nisam suviše švalerast! – promrmlja i dodade za časak: – Video sam
danas naša polja i čisto sam se začudio, kako su lepo uređena!
– Sve je to učinjeno čarolijama, sinko, čarolijama! Šta? Lepo? Je li? Oho,
ho! Znam ja, da mi ti već misliš kupiti za dar plavi štit i lepu lulu! Ho, ho!
Nisam ja mačji kašalj, još bih ja u prvi red s desne strane! Još malo, pa da se
ženim! Biće svatova, jer je kod nas svega izobilja, a nema domaćice!
– Sutra će doći tetka Ana. Udesićemo joj zorom stan do dvorišta.
– Gospođica Aneta! To valja! Da te zagrlim! Ala lepa para! Ta kao da si
tražio sa svećom!
Osmehnu se šaljivo i zapeva tankim glasom:

Lep je to par i kuća ubava:

Muž hrom u nogu, a žena grbava!

Prestade zbijati šalu i, mašući glavom, primeti:

 – Izigraše moga dečka, izigraše! A sada ide redom! Jadna gospođice
Aneta! Nijs je dobro nateralo da ostavi svoju mazu Vitolda! Ali ja je volim,
kao oči u glavi! Ta mi ćemo ti ovde zajednički svašta navračati. Nu, kad je
tako, pričekaću još koju godinu sa ženidbom! Na što se žuriti?
Latio se živo posla, ali nije mogao ćutati.
– A vide li onu zagraničnu mrcinu; što je Vitold kupio za hiljadu rubalja?
Grade staju, dobavljaju konje za trku. Nemac krade, mlinove iskvarila voda
pa stoje, gosti ne izbivaju iz kuće! Strašni sud! A ko je to?
Kroz oškrinuta vrata ukaza se čupava glava Grenisova. Pošta prema loncu
i vraču prikova ga odmah na vratima.
– Gde zapovedate, da se sutra ore, gospodine naredniče? – promuca
žmirkajući i otvarajući širom usta, valja da bolje čuje.
– U Žvirbljama, novače! – zapovedi gromovitim glasom Ragis.
– Dobili ste novu titulu! – prpmeti Čertvan, kad se zalupiše vrata.
– A šta! Neka zna vojnički zapt! Nije narednik mačji kašalj! Ho, ho!
Radi promene stade zviždukati, a Marko podiže oči i reče:
– Uzeću pod zakup mlinove od gospođe Janiševske.
– A što će ti?
– Primiću ponudu, da nabavljam brašno za vojsku.
Starac se promisli i ugrize brk.
– A Pošviće? – prousti.
– Moja briga! – odgovori mirno Marko.
I nagnuv se nad stolom, stade vrhom noža nešto crtati po njemu.
– Zaslužiću tri hiljade rubalja za Vitolda! – promrmlja najzad, ustajući s
mesta.
Prođe veče, zaselak je spavao. Za malo, pa se i u poslednjoj kući ugasi
sveća; samo su psi lajali i jesenji vetar hujao turobno.
Oko ponoći probudi se Ragis i ču, da Marko ne spava.
– Tebi se mlinovi vrzu po glavi? – zapita bunovan.
– Aha! – progunđa zapitani.
I starac opet zaspa, ali Čertvan je uzalud zatvarao oči, pokušavao da zaspi.
Nije mogao. Psi su lajali, a vetar vijao žalosno; nisu ga mlinovi zanimali,
nego ne mogaše da odbije od ušiju nesnosna zvuka, kao more: „Jadni
gospodin Luka“.
 Samo što je zaplavilo, đipi s postelje i izide tiho na dvorište.
Mraz je pokrivao zemlju, drveta, krovove od zgrada, bila je ljuta zima.
Na vratima od staje kretao se Grenis, čitajući molitvu, a s ulice, na kamenu,
sedeo je neki čovek, leđima okrenut kući.
– Grenise, upregnućeš konje i odmah ići u Skomonte! Reći ćeš onde
gospođici Ani, da si joj na usluzi. Razumeš li?
– Razumem, gospodine naredniče! – odgovori izvežbani sluga Ragisov, i
zaošinu levo tako nespretno, da se spotakao i ljosnuo.
Marko nije pazio na to, jer u isti mah ustade nepoznati čovek i pođe bliže.
Bio je Luka Gralj.
– Iznenada si došao? – reče, pozdravivši se s Čertvanom. – Ja sam se
davno spremao, da te pohodim u Pošviću, ali nisam imao vremena.
Stajali su jedan prema drugome. Jedan miran, hladan, neumitan, gledao
je ozgo na drugoga: a onaj splašen, čupkao krajičak od surduta, premeštao
se s noge na nogu, hrakao i jedva imao snage da govori.
– Imaš li posla sa mnom? – izusti Marko.
– Imam molbu.
– Govori!
– Je li tebi protivno, što sam prešao k Vojnatovima?
– Prešao? Kako? Za slugu?
Gralj pocrvene od ljutine.
– Imam, hvala Bogu, dosta hleba kod kuće.
– Pa zašto onda da im služiš? Iz ljubavi?
Šljahtić stade kršiti prste, obori oči i mucajući reče:
– Vojnat mi je… o… o… obećao Martu!
– Ha, onda imaš razloga da mu služiš. Je li ti se i ona obećala?
– Ona se tebe boji – šapnu Luka.
– Boji? A što ja imam od njene bojazni? To je bulažnjenje! Ne boji se ona,
nego ti si pošten, što si došao. Juče sam mislio, da si zločinac.
– Slušao si? – zacrvene se momak.
Marko klimnu glavom.
– Ja sam je tako strašno zamilovao! – jadaše se tužni mladić – ali da si
rekao i reči, otisnuo bih se preko bela sveta! Od kako sam odvrkao, ta mi je
ljubav u srcu!
 Čertvan je ćutao. Možda je i on ljubio isto tako davno i isto tako duboko,
ali nije umeo slagati reči, niti se potužiti.
Prevuče rukom preko očiju i ugrize se za usnu.
– Ne ljutiš se na me? Dopuštaš li? – pitaše moleći Gralj.
– Ti si prav, Luko. Pođi s Bogom! – zamrmlja div.
Prozorčić se na kući otvori, pokaza se nasmejano lice Ragisovo.
Iznese na vazduh kavez s pticama, pogleda na njih dvojicu i zapeva:

Eno cure kako beži, dragi brate moj!

Daj s konopca hrtove,
Neka curu ulove,
Dragi brate moj! Dragi brate moj!

Zaselak se već budio. Gralj pružio ruku takmacu, stisnuo danu mu ruku i
izišao poguren, pokoran.
Kad se Marko osvrnuo, ne bi niko poznao, da je malo čas izgubio ono
jedno jedino, što je lično imao u životu, isključivo za sebe.
 IV.
Naišla zima za čudo blaga. Padali su snegovi i kiše, načinili se virovi,
kaljuge, ali do Božića ne stade led. Dubisa hučaše uzburkana, nabujala, a
mlinovi su mleli, klopotali na sreću Markovu, noseći mu tako vrlo željeni
novac.
Njega samoga niko ne vide na drugoj strani. Sedam pošvićskih salaša, tri
rakijašnice, nabavka žita i brašna gutahu mu dane i noći.
A najposle zašto da ide onamo? Kod Vojnatovih su se spremali za svadbu,
čekali samo kraj božićnjega posta; Ragis i tetka su izdirali kao mravi, a u
Skomontima nije bilo nikoga. Nekoliko je puta maćeha, u škripcu, putovala
u „Kanosu“, u pošvićski dvorac, mila, nasmejana, da je na ranu previješ.
Primala je novce, davala potrebna jemstva i odlazila brže bolje natrag. O
Božiću se zaželela Vitolda, kome srce nije ni malo pucalo za kućom, i otišla
je u Rigu, slabo se brinući, kako će Nemac upotrebiti njeno odsustvovanje.
Marko preko Dubise nije imao nikoga: ni Marte, ni posla, ni prijatelja.
Devajtis je stajao žalostan i ćutao pod navlakom od inja, ljudi su po malo
zaboravili na njega, zemlja ležala pod snegom.
Pošviće imalo je malo suseda, kad i kad bi koji od omladine zavirio
poslom. Pozivali su ga u lov, vukli u društvo.
Odlazio je retko, po dužnosti, od nevolje, sedeći čitavo vreme sa starim
gospodarima; klonio se veselih skupova, izgovarajući se da je u žalosti. Nije
voleo razgovarati, a ludovati s omladinom nije umeo.
Najčešće bi, kad je bio dokolan, useo na konja i išao u Jurgiške. Stara
gospođa Janiševska čekala je onde kraj životu, slepa i nemoćna. Negovala
ju je mlađana unuka, a stari je Čertvan gospodario na salašu. Kad je
preminuo, starica dozove Marka, preda mu ključeve, knjige i veru, koju je
imala u ocu.
Kukavno je to bilo imanje, puno peska i podvodnih pašnjaka. Tri mlina
sačinjavali su čitavo bogatstvo, davali su hleba dvema ženskima.
Polako, neosetno, ne znajući ni sam kako, Marko se navikao da presedi,
u njihovu čistom salončiću, po čitave duge jesenje večeri, da čita na glas
novine i knjige, da sluša njena pričanja iz burnih i tužnih vremena i melodije,
koje je tiho izvijala unuka na starom klaviru. Stari časovnik svirao je od
vremena na vreme, vatra je puckarala – bilo mu je dobro, mirno. Devojčica
je bila bolešljiva, baba nagluha, nepoverljiva spram ljudi. Uboštvo je zevalo
od svakuda, niko ih zato i nije pohađao osim njega, pa njega jedinoga
pozdravljahu sa setnom radošću. Donosio im novce, po kakvu novost,
unosio je čisto među turobne zidove pramen sveža, zdrava vazduha. Kad je
polazio kasno u noć, gospođa Janiševska uzdisaše tužno, Jadviga ostajaše
dugo zamišljena, osluškujući šum turobna vetra.
A o Orvidovima među tim ni glasa, ni traga. Stari je Jazviglo raspisao po
novinama; Hanka je, na zahtev Markov, učinila to isto u Parizu; on je pisao
Kazimiru, moleći ga da se raspita po Istoku – sve uzalud! Po zlatpo runo, u
žmuđanskom zakutku, niko da dođe.
Jednom se upravniku tih dobara bez gose oteglo vreme kao gladna
godina. Kadšto, kad je gledao puna gumna, i stada stoke, i zlato, koje je
sipalo u njegovu blagajnicu, spopadalo ga je ojačanje. Za koga to i zašto?
Čas opet, kad je pogledao na osamljeni dvorac, pun dragocenih uspomena
iz starine, spreman da svaki čas primi one, kojih možda već nije bilo na
svetu, osmehivao se gorko.
A najzad, kad se sam vrati u svoj prizemni stan, umoren, prozebao i
gladan sa duga nadgledanja salaša, ovladala bi njime mahnita apatija i
besnilo. I pitao se po stoti put: za koga to i zašto?
Mare oni pokojni, hoće li biti tisuće manje ili više!
Zašto čekati još devet godina bez ikakva uspeha, zašto se mučiti?
Tada se obično spremao u Sandvilje da pusti srcu na volju, da se odmori
u svojoj rođenoj kući…
I išao je, okolišeći, na skelu iza Jurgišaka.
Nikada nije dospeo do nje. Putem je premišljao, spominjao oca, komad
pečata na prsima i onaj natpis na njemu, koji se jedva mogao pročitati:
Iudica me, Deus et discerne causam meam…
Vraćao se i za čas sedeo već naspram slepe, zadubljen u motiv melodije,
ponavljajući u sebi:
„Sudi mi, Bože, i razaberi dela moja.“
Oganj goraše, brujaše svirka, a iz mraka od klavira gledahu na njega tužne
oči bledoga devojčeta, molećive, a u jedno ponosite…
On ih nije viđao, nije opažao, ali je svet stao šaptati i Ragis se jedno veče
pojavi u Pošviću. Bilo je to baš pred novu godinu.
– Moj sinko, ne valja ti posao! – poviče još s praga. – Jesi li se ti odrekao
nas? Šta? Ho, ho, ho! To je gadno! To ja tebe nisam naučio na krštenju!
– Nemam kad – odgovori Marko posle srdačna pozdrava.
 – Ne laži, jer ti ne dolikuje! Ono može se lagati, ali ne pred vračom! Ej,
ej! Sad ću da ti kažem, zašto te nema u Sandvilje! Stid te je preda mnom!
– Pred vama? Zašto?
– Jer si mi nešto ukrao!
– Ja?
– Aha! To se zna! A ja sam došao da svoje nosim.
– Mnogo imam tuđega, ali vašega, Rimko, baš ništa!
– Imaš! Ukrao si mi miloduh, što se sušio na ognjištu – poviče stari,
preteći prstom. – Šta? Možda nisi?
Mladić strese glavom.
– Ako sam ga imao, onda sam i svoj ostavio u Sandviljama. Šta će mi on
sada?
– Gle! Doista? Nas stare nemaš kad pohoditi, a imaš kad sedeti u
Jurgiškama? Ho, ho, ho!
– Valjda tek neću s miloduhom bajati oko gospođe Janiševske!…
Ragis zažmiri i zamlati rukama…
– Oh, oh, oh! Kako ti to ljudi iz preka postaju zubati! Gledaj ti njega!
Hoće da mi zamaže usta s gospođom Janiševskom! A šta ti misliš? Zar
gospođica Aneta ne zna bacati karte? Juče mi je rekla: Marku se spremaju
svatovi nečijom smrću, a na srcu mu je crnka. Aha, sad rumeniš! Sad tek
znaš, a kad ceo svet brblja, onda si gluh i slep. Misliš da si jarebica, koja u
nevolji krije glavu!
Marko je zaista malo porumeneo i ćutao za časak, premišljajući. Posle
nemarno sleže ramenima.
– Svet mlati praznu slamu – progunđa.
– Ali ja neću, da si ti u toj slami! Nego reci mi iskreno: ljubiš li gospođicu
Janiševsku? Misliš li je uzeti?
Čertvan obori glavu i odgovori gluho:
– Jednu sam ljubio i hteo uzeti! Druge više nikada! Bolje neka tetka baca
karte, hoće li se Orvidovi vratiti – to mi je jedino na srcu! Drugo ništa!
– To je zlo! Stidim se od tebe, jer si imao rđav ukus, a još poganiju narav,
kad žališ za onim đubretom. Nu, onda doista neću zaigrati u tvojim
svatovima, i ti nećeš k nama ni primirisati?
– Eto me sutra.
 – Znaš šta, bolje danas pod mojom pratnjom! Jer sutra ti se lako možeš
zahukati na skelu, pa ne doći! Ja znam po sebi. Neženja neženju razume!
Da. Ljudi su pričali čuda o njihovoj svezi, a oni sami nisu znali ništa o
tome. Marko se osvrnuo, razmislio, i čitave nedelje nije pohodio dvoje
usamljenih.
Na badnjak mu je gospođica Aneta spremila veliku štuku sa šafranom i
koljivo po starodavnom običaju – obećao je doći.
Pred veče se krenuo onamo prvim sonokom, na skretnji u Jurgiške ošinuo
konje. Osećao je da ga grize savest, što obilazi te dve sirote, ostavljene od
svakoga.
Najedared iskoči na put konjar, pogleda i zadrža ga zaduhapom glasom:
– Stara gospođa moli na časak.
Okrenu, bez i jedne reči.
Baka i unuka bile su, kao obično, za stolom, pokrivenim senom.
Pozdraviše ga, moleći za oproštenje.
– Vi ste u poslu, žurite se svojima. Htedosmo da podelimo s vama ostiju.
Poljubi ruku starici – blagoslovila ga. Unuci se duboko pokloni – imala
je suze u očima!
– Nemamo nikoga! – reče gospođa Janiševska. – Rodbina je malena, a
jedini prijatelj vi! Zato bejasmo nasrtljive. Vi ćete večerati u Pošviću?
– Ako dopustite, ovde – odgovori kratko, po svom običaju.
I ostade. Zaboravio je na Ragisa i štuku, i na ljudske spletke. Pod
hrapavom ljuskom zvečaše u njegovoj duši čisto zlato. Oko ponoći, kad je
sedeo ćuteći i slušaše, kako Jadviga peva božićne pesme, pojavi se najedared
na pragu sluškinja.
– Došao je po vas glasnik iz Pošvića! – javi.
Oprosti se i izide. Dvorodržpca doista ga čekao u hodniku.
– Šta je novo?
– Ja ne znam, gospodine! Neko je došao poštom, pa je zapoveđeno da se
brže bolje ide po vas!
– Orvid – sevnu Čertvanu kroz glavu, kao zvezda izbavljenja. Nije
pamtio, da mu je ikad tako srce kucalo.
Uze dvorodržicu na saonice i, za čudo, zapodenu razgovor!…
– Jesi li video toga gospodina?
 – Nego! Video ga ceo dvor. Mlad, sićušan, malen, s bradicom! Biće da je
ruski trgovac. Nekako je odeven kao da ima suknju preko kolena, a govorio
je ruski s gospodinom Savgardom.
– Orvid! – brujalo je sve veselije u Markovoj duši. Poterao je konje, leteo
kao da ide dragani!
Ulazeći u dvorište, pogleda u prozore od palate. Bili su mračni, samo
njegov stan bio je osvetljen.
– Zašto niste gospodina onamo odveli? – poviče rasrđen.
– Zar ja znam? – odgovori dvorodržica, valja da je tako hteo.
Stadoše pred hodnikom. Marko iskoči, živo otvori vrata.
Gost je stajao kod stola, na kome je kipeo samovar, i savijao papirosu,
zviždučući bez ceremonije.
– Dušo moja, a gde je taj vaš upravljajušči? – zapita, ne osvrćući se.
Marku na taj glas klonuše ruke, gotovo očajanje preleti mu preko lica.
– Kazimire! – ciknu on.
Mladi čovek baci papirosu, pritrča, obavi mu ruke oko vrata i stade ga
grliti i ljubiti.
– Zdravo, brate mili! Zdravo! – vikaše sa suzama u očima. – Eto i ja
dođoh u rod. Šta? Ti me nisi poznao? Ha? Izrastao sam?
Marko promeri pažljivije brata po ocu.
Izrastao je, zaista, ali kako se promenio! Od lepa mlada momka postao
čovek mršav, bled, podbuo, već malo ćelav, s naočarima na upalim očima.
Udarao je čudnovato na juht, pomešan s kudeljom i slađanim dimom od
duvana. Atmosfera klupske kartašnice.
– Glas sam poznao – reče stariji, prećutav svoja opažanja. – Možda si
gladan, umoran? Ideš li iz daleka?
– Iz Rige, brate mili! Lola Vitold ima lepu draganu! Boginja! Već se
godinu dana spremam k vama, ali među tim poslovi… Nije se moglo!
– Milo mi je, što si se najzad vratio! Sedi, molim te. Jesi li čuo šta o
Orvidovima?
– Ni bele! Istraživao sam do najmanjih sitnica, ali bez ikakva uspeha!
Baštovan, u jedno Markov lakaj, donese večeru. Sedoše oboje za sto. Gost
zaiska rakije i pio je čašu za čašom, brbljajući bez prestanka. Domaćin se
podlaktio, pa sluša sve turobniji.
Izide mu pred oči ono veče, kad je, posle Kazimirova pisma, otišao na
Devajtu. Nije ga badava šum hrastova opominjao pre odlaska!
– Moje ti je putovanje čitava „epopeja“ – pričao je Kazimir, opajajući se
rođenim rečima. – Nedelju dana sam se rastajao s drugovima. U nedelju me
je pozvao stariji savetnik, u ponedeljnik je dao večeru prokurator, u utornik
sam bio kod trgovca C., u sredu me pozvao k sebi na palačinke prečasni otac
Nikolaj, u četvrtak sam otišao svojoj prijateljici udovici Pelagiji Pokovnoj,
a u petak sam u dvorcu dao ja večeru drugovima. Niko nije bio trezan,
šampeter se levao kao voda, očiščone je nestalo u bifetu. Platio sam badava
šest stotina rubalja, jer sam ih opet dobio na kartama i otišao sam s plačem.
Oh, mili brate! Kako mi je teško palo rastati se s dobrim ljudima! Spavao
sam mirno do Kolimne, a kad onde izvirih – na poljani stotina ciganaka i
cigana, Neko im javio, da putujem; dođoše s pozdravima i pesmom. A jesi li
ti slušao kada cigansku pesmu? Kako pevaju! Dušo moja! Ništa lepše nema
na Božjem „miru“. Na rukama me iznesoše i tri dana držaše i gostiše. Tako
se nikada nisam častio. Pa šta su ti perina prostrli! Ha, ha, ha!
– Jesi li bio s materom! – zapita Marko, ne mareći za to nagvaždanje.
– A da kako! Pisao si, da je otac – Bog mu dao u raju naselje – ostavio i
meni imetak i kapital. Pa, gde je to?
– U materinim rukama.
– Kako to? A ona veli da ću naći kod tebe!
– Rđavo te je uputila, jer ja o tome ništa ne znam. Otac je tebi, kao i
svakome od nas, dao pet tisuća rubalja, Ejnike, uz to i blagoslov, ako se
vratiš! Meni je ostavio na brizi Pošviće i kazao, da se ne mešam u vaše
poslove.
– Onda je traljavo, dragi brate, jer ti si jedna glava. Ta oni će mene
„nasaditi“! – reče Kazimir zabrinut.
Na utehu ispi čašu.
– Neka! – poviče ponosito. – „Uzmimo“, da mi ništa i ne dadu, sad me
nije strah. Neću se žaliti. Dobijam tisuću rubalja plate! Može se živeti! Da
sam hteo, bio bih bogatiji, mogao sam se oženiti. Aha, zbilja! Ta ja sam i
tebe danas poplašio kod cure…
Marko nemarno sleže ramenima. Kazimir dalje ne pitaše, san ga je morio,
sve je teže prevrtao jezikom, žmirkao, razbalaćio se na fotelju, najposle
zahrkao. Domaćin ga ostavi baštovanu na brigu, a sam izide na hodnik.
Sobna atmosfera tištala mu je grudi. Čitav sahat je stajao na hodniku, ne
mareći za zimu. Misli mu bejahu daleko, na očinu grobu. Kako je srećan, što
je umro, ne dočekav toga dana!…
Sutra dan je sve živo u dvoru probavilo jutro u crkvi.
Gost je spavao, posle je doručkovao, pa opet spavao. Marko naredi da se
opremi konj i krene u Sandvilje. Prvi put je osećao potrebu da podeli s kim
svoju novu brigu. Hvatao se rani zimnji suton, kad je došao u ulicu.
Sa svih prozora sipaše svetlost, svuda odjekivahu ćemaneta i bubnjići,
gomile svrstanih momaka iđahu, pevajući božićnje pesme, kod Vojnatovih
se igralo pomamno, svetina je opkolila ogradu, samo njegova kuća bejaše
tiha i gotovo mračna.
Veliki vrač i gospođica Aneta igrahu se marjaša uz ognjište. Jamačno im
žao bejaše sveće.
Uđe, pozdravljen štektanjem i piskom menažerije.
– Marko! – kliknu radosno tetka. – A to je milo iznenađenje!
– Mir, poganijo! – dreknu Ragis, praveći reda svojom drvenom nogom. –
Aha! Iznenađenje! Zašto ne bi juče toga milog iznenađenja! Ne bih smirio
čitavu štuku, pa danas kunjao! To se zna! Naš gosa je uživao u devojačkome
crvenilu, pa zaboravio na Božji svet!…
– Nemojte ga zbunjivati! – uplete se gospođica Aneta. – Hvala Bogu, da
se i on, jadnik, čemu raduje! Sedi, srce moje, uz ognjište. Ogrej se! Ne bacaj
se u brigu. Odmah ću te počastiti čim mogu.
U postavljenom ćurku, nasmejana, iskrena, izgledala je starica mlađa za
deset godina. Mir i sloga izravnale su brazde posle nekadašnjih suza. Držala
se, kao u dobra vremena. A Ragis je gunđao:
– Gospođica Aneta svakom ugađa. Ugostila bi razbojnika. Da pukneš od
jeda, slušajući! Dečko će se sasvim razuzdati tim maženjem. Ho, ho, ho! Ja
drukčije! Vojnik u četi – dobro. A begunac – tane u glavu. To se zna.
– Ne slušaj, dragi Marko, ne slušaj! – vikala je čestita žena, donoseći na
sto različite đakonije.
Izlišna je bila ta opomena. Marko je znao Ragisa, dopuštao mu da se
izgovori. Seo je pored vatre i ćuteći kravio ukočene ruke. S ulice dopirala je
čas božićnja pesma, čas opet svirka i lupa kod Vojnatovih.
U taj mah se otvoriše u predsoblju vrata i ukaza se boginjavo, preneraženo
lice Grenisovo. Po vojničkom pravilu bile su mu oči zatvorene.
– Molim, gospodine naredniče! Nesreća! – odjauknu.
– Javi kratko i razgovetno! – poviče gromko Ragis, ustajući.
 – Neki tuđ konj se umešao među naše. Možda su zlikovci podmetnuli, a
možda je, Bože sačuvaj, đavo umešao svoje prste! – promuca sluga.
– Baš si ćuran! – prodera mu se na uho isluženi narednik, gušeći se od
smeha, tako glasno, da je dečko otvorio oči, pogledao i zastiđen umakao brže
bolje.
– Pošteni Grenis! – osmehnu se gospođica Aneta.
– Šta pošten? – oseče se bogalj. – Recite glupav! Ali ko bi vas razuverio?
Eto kako je, kad čovek zapusti svoje! Smatraju te za zlikovca ili zla duha.
Tako ti i treba!
– Juče nisam mogao doći – javi se najposle Marko.
– Zašto?
– Jer je došao Kazimir…
Stari zanemeše od čuda i radosti. Tek za nekoliko časaka počeše usklici.
– Došao je – ponovi turobno Marko – traži zemlju i novce. A kakav je,
videćete sami. Ja ga nisam poznao.
– Zašto ga nisi poveo? – zapitaše u glas.
– A kako, kad je spavao. Mnogo je pio. Ne biste razumeli, šta govori!
Zaćutaše svi troje onim teškim ćutanjem, što skriva grižu, bol i često suze
od srca. Jelo ostade netaknuto, vatre niko ne podstače.
– Jadno dete! – šapnu starica, i dodade nešto nerazgovetno, možda
molitvu.
Ragis podupro bradu šakom i griskao brkove, najzad se trže kao oparen.
– Šta će biti od toga? – zapita gluho. – Hoće li ostati ovde, ili će se vratiti?
– Bog zna – promrmlja Marko.
Gospođica Aneta sklopila ruke, pogled uprla u sliku Bogorodice
ostrobramske nad svojom posteljom. Suze joj zagušiše reči:
– Majko Najsvetija! Prozbori srcu njegovu rođenim jezikom. Opameti ga
da ne odlazi od nas! Ti si čudotvorka!
Stari vojnik ustade i lupajući drvenom nogom, prođe se nekoliko puta po
sobi.
– Ne pustiti ga, pa kraj! – odseče se Ragis vojnički.
Posle zastade pred gospođicom Anetom i reče:
– A šta? Vi ste vikali – „ne slušaj, ne slušaj!“ A ja sam imao pravo!
Begunac – tane u glavu! Nu, ko bi još vas uverio! Vi biste odmah i toga
počastili.
– Kako da ga ne požalim, jadnika? On je sada kao bolesnik!… – pravdaše
se ona.
– Eto sad! – lupi starac rukama. – Vi ste trebali da budete propovednik
kod zločinaca! Razume se, da biste ih đuture razrešili od grehova! Pa šta ćeš
sada s njim, Marko? – zapita.
– Videćemo! – odgovori Žmuđanin po svom običaju.
– Naći mu curu, pa ga što pre oženiti – posavetova Ragis. – Ah, nema
crne Julke, taman za njega prilika.
– Zadrži ga, Marko – šapnu gospođica Aneta – možda će zaboraviti! Ne
brini se preko mere; Bog daje brigu, daće i utehu!
Ruka njena, otvrdla od rada, ležala je nežno na njegovoj pognutoj glavi,
a on tu ruku uze i ćuteći pritisnu na usta.
– Gde je ta uteha za mene! – izreče on za čas. – Orvidovih nema!
– Doći će – izreče ona odlučno – eto ih za koji čas!
Podiže glavu, a izraz oživljenja i uzbuđenosti zablista mu u očima:
– Ko vam reče, tetice? – zapita on.
– U snu sam ih videla! Nisu daleko bili, a išli su žurno. Videćeš, neće
proći ni godina dana, pa će te osloboditi!
– Ća, ću! San je laža! – zasmeja se Ragis. – Bolje hodi u obor, pokazaću
ti s fenjerom, kakvu nam je telad dao Bog za Božić. Kobila nas takođe
iznenadi. Ždrebe je, kao pisano. Hodi!
To je malo raspršilo tužne misli. Starac je valja da doista znao čarati. U
svakom zakutku beše red i izobilje, od kućerka je gospođica Aneta načinila
čist, spretan stan, komora i žitnica pune svega, stoka je timarena za ugled, a
Grenisovi konji frkahu veselo za punim jaslama.
Marko se osokoli slušajući tetkina proricanja i gledajući preinačeno
imanje. Te je godine isplatio materi i Vitoldu veliku svotu, dokupio je zemlje,
nije žalio novaca za to izdanih, novac mu nije bila svrha – bio samo
svemoćno sredstvo. Nazivali su ga lukavim i tvrdim, a on je bio samo skrovit
i istrajan. Od detinjstva imao je jednu misao i želju: održati zemlju; jedan
strah: dati je iz ruku! S puta, koji je jednom izabrao, nije silazio ni za dlaku,
nije se ustavljao ni za časak.
Kazimir se dotle širio po Pošviću. Mnogo je spavao i pio, na prekid čitao
novine, pričao svoje trijumfe, ili pitao brata:
 – Dušo moja, šta će biti s mojim „delom“?
Tako je zvao svoje očinstvo.
– Pričekajmo mater iz Rige… – odgovori Marko.
Tek posle Tri Jerarha pronese se glas, da se vratila gospođa Čertvanka;
došao je i Vitold bolestan, ostavivši se nauke te godine.
Kazimir je zaiskao konje i otišao u pustenim čizmama, pod golemom
čapkom, kao rodino gnezdo, i u postavljenom ćurku, sabranom u pojasu, koji
je pošvićski dvodržica nazivao suknjicom. Sa svih prozora gledahu taj
odlazak, praveći različite napomene i smejući se iz tiha.
Stari ekonom Savgar pljuckaše i čupkaše brkove.
– Naš stariji – tako zvahu Marka – ne bi se zar poplašio ni od đavola, kad
je mogao gledati na to strašilo, a da se i ne namršti – primeti, kad su saonice
izmakle za kapiju.
U pošvićskom stanu zavladala stara tišina. Upravnik je obilazio salaše,
računao, raspravljao s trgovcima, skupljao novce i ćutao.
Oštro bi oko ipak opazilo da ga muči neki nemir. Izvirivao je često na put,
slušao pažljivo svaki šum, čekao bratovlji povratak.
Posle nedelju dana pošao je preko reke. Dubisu već pokrivao debeo led,
mlinovi umuknuln, skela je izvučena na obalu. Lake saonice preleteše, kao
duh, preko nedavno brze reke, zimski put iđaše ispod samih Skomonata.
Marko potera konja; nemilo mu bilo gledati nekadašnje imanje.
U to ispade pred njega, iz dvorske ulice, sa zvoncima priprega Vitoldova.
U saonicama se raširila postavljena suknja Kazimirova.
– Stoj! Stoj! – stade vikati. – A kuda ti, dušice?
– U Sandvilje! – odgovori Marko, stajući.
– Idem i ja s tobom… Baš dobro, što te susretoh.
Prebaci žurno svoju ličnost na druge saonice, s teškom mukom izvlačeći
čizme iz snega. Okrenuše prema zaseoku.
Marko, po svom običaju, nije ništa zapitkivao, premda je možda prvi put
u životu bio radoznao.
– A ja pođoh k tebi – poče Kazimir – vreme je da se vraćam. Začamao
sam i suviše. Gostiše me i pojiše, ali nije lepo sedeti bez potrebe. Mamica
mi je dala pud suha mesa i sira od jabuka. Jadnica! Teško joj je…
– Eto joj Vitolda… – primeti Marko.
– Šta, njega? „Žutokljun“. Zelen! A ona ne zna gde joj je glava – reče
dobrodušno Kazimir i uzdahnu.
– Kad sam pogledao oko sebe, nisam ništa ni spominjao o onom
nasledstvu. Na što gristi jadnu ženu? A ona, dušica, poče sama sa suzama:
„Otac ti je ostavio Ejnike, pa ih uzmi, drago dete. A novaca ti nema. Bolovala
sam, pojede apoteka.“ Sveta žena! Izvadi iz sanduka svoje adiđare, pa mi ih
davaše u zalogu. Čisto mi je štrecalo srce. Jedva sam je namolio, da to primi
od mene na dar. A šta, mili brate? Ili zar sam spao na tih pet tisuća rubalja,
ili na materine safire i biser? Žene nemam, a nije lepo da dam ciganki. Eto,
suha sam mesa uzeo, jer je to retka đakonija. Imaću čim počastiti drugove,
kad se vratim.
– A Ejnike? – zapita Marko posle kratka ćutanja.
– Ejnike su mi dali. Pregledao sam ih s Vitoldom, ali bili smo malo
natrušeni, te nisam mnogo video. Konjak ima naš mladi, što mi ga radiš!
Obliznu se, pa će reći:
– A hoće li biti kod tebe što za dušu?
Marko mahnu glavom i opet ispitivaše:
– Šta će biti sa salašem?
– Svetuju me da dam pod zakup. Doveli su i Čivutina. Davao je šest
stotina rubalja, ali ja se ukopistih na sedam stotina.
– Daću ti ja za njega sedam stotina – promrmlja div.
– Daćeš? Onda je gotova pogodba. Ti si slavan gospodar! Uredićeš, pa će
biti posle šta da se proda!
– Hoćeš da prodaš! Zar nećeš ostati na svojoj zemlji? – progunđa Marko.
– Ha, ha! Ala si smešan! Ostaću na zemlji, jer je do neba visoko!
– Ima jedna svoja zemlja, a ono drugo je izgnanje! Ja sam pitao, hoćeš li
opet uteći?
– Moram, dragi brate. Nije za me da tu kopam zemlju, kad me onde
čekaju milioni, samo da ih grabiš! Evo, ja ću ti kazati tajnu: nas smo trojica
sklopili trgovačko društvo s Kirgizima! Šaljemo u stepe pargar, a dobijamo
stoku i kamilju dlaku! Zaslužujemo sto na sto. Šta će meni Ejnike? Na što?
– Ako misliš prodavati, daj meni prvenstvo – reče polako Marko. – Sad
ne mogu, ali za koju godinu isplatiću.
– Vrlo rado, dušice! Hu, ljuta zima! Hvala Bogu, što već stižemo.
„Tetica“ mi je zapovedila, da je pohodim.
Saonice uleteše u ulicu zaseoka i stadoše.
 Pred njima je čitav prostor bio zakrčen konjima i ljudima. Desetak i više
instrumenata dizali su paklenu graju, desetina glasova pevalo, koliko ih grlo
donosi.
– Šta je to? Praštanje? – zausti Kazimir.
Marko ne odgovori ni reči. Sišao sa strane, ustavio konja i gledao.
Napred na saonicama išla je svirka s hukom i bukom, zatim druga
zaprega, puna nakićenih devojaka i žena, posle nekoliko momaka na
konjima, za njima najposle dvoprežne saonice, prekrivene krasnim ćilimom,
a na njima lepa, svstlokosa devojka, i crnomanjast momak, topeći se od
milina.
Dalje opet saonice i konji, a na kraju deca peške, vičući i mašući kapama.
Povorka se očeša o Čertvanove, a Margas, ražljućen cikom i vriskom,
zaurla žalosno.
Prelete to uzagrance i izgubi se pre nego što Marko mogade odgovoriti
bratu:
– Svatovi!
– To sam video i sam… Prikladna mlada! Poznaješ li ih?
– Poznajem.
– To si ti pošao na svadbu?
– Nisam!
– A što ne?
Ne bejaše odgovora. Marko ošinu konja, kao vetar projuriše kroz zaselak,
uđoše u ogradu. Onda se nije mislilo na svatove.
Grenis je u dugačkom kožuhu napajao staru Belku, razgovarajući nešto s
nestašnim ždrebetom; Ragis je išao s Čivutom od žitnice, svađajući se o ceni
nekoga žita; a gospođica Aneta s devojkom stajala je na vratima od svinjca,
svetujući se, kako da pooštri apetit debelim svinjama, koje se već ne mogahu
same ni dizati.
– Pomozi Bog! – pozdravi Marko.
– Bog pomogao! – odgovoriše radosno.
– Doveo sam gosta!… – javi, silazeći s kola.
Grenis otre nos rukavom i odvede konje, gospođica Aneta raširi ruke, a
Ragis, očigledno ne pristajući na ponuđenu cenu, pokaza Čivutinu šipak i
vrata.
Najzad mogaše Marko ćutati. Stari navališe na Kazimira, kao na belu
vranu.
Div uđe poslednji u sobicu, sede na sanduk gospođice Anete i, oborivši
glavu, razmišljaše. U razgovor se nije pleo.
Kao kroz san mu brujahu reči: umiljati glas tetkin, isprekidan govor
bratov, uzvici Ragisovi.
Najedared bogalj skoči, kao oparen.
– Šta? Vraćaš se? – zavika gromkim glasom, stojeći pred Kazimirom.
– Pa šta onda? – izusti on, bečeći začuđene oči, što ga i pitaju za to.
Nastade mrtva tišina.
– Zašto si onda i dolazio? – javi se najposle starac turobno.
– Kako zašto? Pisao je Marko, da je otac umro.
– Pa šta? Već je blizu godina dana, kako ga sahranismo…
– Aha! Vreme leti, kao depeša po žici! – uzdahnu Kazimir.
– A jesi li mu bio na grobu? – uplete nežno gospođica Aneta.
– Nisam imao kad, draga tetice! Kad dođem drugi put.
Ragis se okrete na peti i premeri očima svoje kumče.
– Marko! – poviče oštro.
On podiže glavu i mračan pogled.
– Šta hoćete? – zapita nemarno.
– Zar ti nisi bio ocu na umoru? Nisi čuo, šta je govorio?
Mladić se osvesti, pogleda oko sebe, seti se o čemu je reč, i prozbori:
– Sve što je meni govorio, ja sam čuo i potpuno izvršio.
– A što je za njega govorio, to ne pamtiš? Ho, ho! Razume se, nisu tebi
dali ostave ni preporuke, nego njima, ali ti si dužan paziti na to!
– Sve ja! – promrmlja zlovoljno.
– A da! – potvrdi vatreno Ragis. – Ti si mu trebao reći: otac ti je sačuvao
zemlju i ostavio svoj blagoslov, ako ne zaboraviš svoga jezika i svoje vere.
Jer jezik je velika snaga, a vera je veliko dobro! Je li tako, Kazimire?
Razumeš li me?
Kazimir pogleda malo zbunjeno na govornika kroz svoje naočare.
Ozeblom, pod uticajem tetkina pića, raskravila se duša, čisto mu se dalo na
plač.
– Da, da! – poče, uzdišući. – Vi lepo govorite! Znam ja! Otac je bio sveti
čovek, što se setio mene nevaljalca! Ja sam se neprestano spremao da se
vratim i da mu padnem pred noge, ali đavo je smetao! Među tim nisam krao
i nisam zaludničio. Svega što sam malo pijančio. Ja nisam zaboravio na vas.
– Onda ostani, dete, s nama!… šapnu gospođica Aneta, prilazeći stolu i
sipajući mu u čašu, za koju se on lakomo maši.
– Ne mogu, tetice, golubice! Ne mogu, zaklinjem se! – poče, iskapivši
čašu. – Mi ćemo kupovati kamilju dlaku, topiti loj, zgrtati rublje. Kad se
vratim, biću bogat, kao Rotšild, i daću vam na poklon, koliko budete hteli.
– To će reći, da ti baš nije stalo do očina blagoslova! – reče Ragis, sedajući
opet teško na stolicu.
Uvide, da se s tim čovekom ne može izići na kraj. Opet mu tetka natoči
pića, da je Marko mignuo na nju značajno.
Kazimir je pio, mrštio se, pljuckao i sve većma zapletao jezikom.
– U Petrogradu nisam takve pio; divota, poslastica! Ko veli, da ne marim
za očin grob? Ja sam „častan“ čovek. Ja ću mu podići zlatan spomenik,
platiću sto parastosa! Ja nisam zaboravio na svoje! Samo nekako mi je
„mučno“!
Stade ga daviti gutljaj, poblede vrlo, kao da će se onesvestiti.
Digoše se svi listom.
– Eto na! Još će se razboleti! – poviče zamišljeno Ragis.
– Nije to ništa! – šapnu tajanstveno gospođica Aneta. – Odnesite ga u
svoju sobu i metnite u postelju. To tako treba…
– Šta treba? – pitaše stari, ali gospođica Aneta metnu prst na usta i,
osvrnuvši se oko sebe, dodade tiho:
– Sad se poslednji put napio. Dala sam mu lek!
– Aha? – razvedri se lice Ragisovo. – To se zna! Tako valja!
Kazimir je strašno ječao, znoj mu probio čelo. Marko ga uze na ruke kao
dete i iznese iz sobe. Bogalj ode za njim.
Vratiše se za čas, tresući glavama.
– Da to neće biti mnogo toga leka za pojedinca? – zausti Rimko.
– A da! Taman na meru! – reče ona odlučno.
– No, no, sačuvaj Bože krštenu dušu od takve mere i takvoga pića. Vi ga
baš čestito ugostiste!
– Dugo me je grizla savest: da li da mu dam ili ne? Ali danas mi je brat
došao na san i nije branio. Teška je to bolest!
 – Da mu je još dati kakva pića protiv one „kamilje dlake“ – primeti Ragis
– i to je teška bolest!
– Biće Bog u svemu na ruci – šapnu starica, spremajući u skrinjicu
lekarski napitak.
Marko u taj mah proviri kroz prozor. U daljini se vraćala svatovska
povorka, još s većim žagorom i pevanjem. Bilo je već posle venčanja.
Stari Vojnat dočekivaše s hlebom i solju, mladencima željahu dugi vek i
napredak, svirka udari igre…
Na Markovu dvorištu ozebao Margas zavi po drugi put, praćaše ga
Rimkova psarna i Markova duša. Od mladosti je mislio na taj dan i najposle
ga dočekao. Komad je bio isti i pozornica poznata, samo se glumci promenili
– za njega nije bilo onde mesta!
 V.
Nebu pod oblake uznele se ševe i pozivale pesmom na posao.
Iz dvoraca i sela, kao iz mravinjaka izlegla siva gomila radnika, razišla se
po poljima, zahučala žagorom, zatutnjala zemlja od teška hodanja.
Pergruba, žmuđanska boginja proleća, iđaše poljanama, i rekom, i
šumama, učaše ptice pevanju, cveće cvetanju, odevaše suro nebo u
plavetnilo, polja u zelenilo, dok najzad nije otpočinula na uzburkanim
valima Dubise i proterala ostatke zimskih santa.
Pastiri, terajući stado na reku, viđahu kad i kad čarobnicu. Iz grmlja se
uznašaše bela, na lik magle, i nadvijaše se nad klancima, ostavljajući divan
trag, biser-rosu; posle je prihvati sunce i odnese ispred dečačkih očiju u
daljinu, u crnu šumu, koja se najduže ne dade probuditi…
Doletahu rode u dugom nizu, umorne od daleka puta, spuštahu se na
strehe od zgrada, poznavahu stara gnezda.
Jedno veče dve dugo kružahu nad Sandviljama: padahu, pa se opet
dizahu, dok se najposle ne spustiše na Markovo imanje i glasno ne
zaklepetaše.
Nekada se bojahu poderanih streha i niko ih ne pozivaše, sada navrh
zgrade očekivaše njihov dolazak točak od kola: razumeše, da su bili željni
gostima, zahvaljivahu na dočeku.
Ragis nasmejan pozdravljao ih je s celim žmuđanskim zanosom i
predanjem; gospođica Aneta iz bašte, gde je radila po čitave dane, izgledala
je sva blažena: pa i boginjavi Grenis, vrativši se s plugom iz polja, zaboravi
na subordinaciju i zavika iz svega grla naredniku:
– Gospodine! Gospodine! Rode! Rode!
Gosti se nastaniše stalno, Rimko trljaše ruke, izgledaše dolazak Markov.
Ala će ga razveseliti to gnezdo!…
Ali Marka ni videti od onih poslednjih pohoda s Kazimirom. Kao kralj
upravljao je iz Pošvića, preuzeo je Ejnike, gospodario u Budrajcima, ali sam
nije dolazio. Stare sluge iz Skomonata polako, u tišini, prešli su k njemu;
nisu se mogli slagati s Nemcem i mladim gospodinom…
Nameštao ih je na svojim državinama, predajući ih Ragisu pod nadzor;
sam se nije pleo ni u šta, što je bilo njegovo rođeno; samo je dolazio u
mlinove, koji su s proleća opet počeli klopotati i sipati novac i brašno.
Sve se na šire stalo o njemu govoriti po okolini. Uveravali su da će radom
i umešnošću prevazići oca, proricali mu milione, roditelji ga isticali
sinovima za ugled, žene molile od Boga takva muža svojim kćerima, sve je
zavidelo listom staroj Janiševskoj, i radoznalo počeše zavirivati u Jurgiške,
da upoznaju Jadvigu, taj tobožnji ideal mrgodin.
I sa Skomontima svet je ispirao usta. Vitold se vratio u Rigu, gde je počeo
živeti na veliko i slizao se s nekom nemačkom glumicom, srednjeg dara, ali
lepuškastom. Proharčio je na nju basnoslovne svote, tukao se na rapire tri
puta preko nedelje, i najposle se zavadio s materom.
Jamačno je bilo traljavo s gospođom Čertvankom, kad je poslala Marku
prijatan poziv za uskršnje blagdane, uz tisuću žalaba i uzdisaja.
Marko iz svoje prestonice odbi poziv. Na blagdane ga pozvao Jazviglo u
Kovno radi posla. Bio je to godišnji rok, da se završe pošvićski računi i da
se načini bilans.
Kod Vojnatovih je gospodario mladi par. Marta lepa kao pisana, puna
kuća svega, pa opet je nečega nedostajalo. Bivalo je često svađe. Vojnat se
ožučio i psovao ma za što, Marta nije umela oćutati, Luka, uvek plašljiv i
zaljubljen, povlađivao je ženi.
Starac ih svake nedelje isterivao iz kuće, služinčad nije znala koga da
sluša, a mlađi su u toj večitoj nedoumici izgubili volju za rad.
Uz to se upletoše bolesti. Mlada žena često je doparkivala po trave
gospođici Aneti; i ako se i smejala šalama Ragisovim, mogla se poznati sve
veća gorčina u njenoj duši.
Jednom dođe pred veče starici. Tragovi od suza bili su joj u očima, i ako
je razgovarala slobodno.
– Došla sam k vama po pregledalicu za ćilime. Takvih ukusnih nema niko
kod nas… O, kako je tu kod vas lepo! – dodade, sagledajući u baštu kroz
novu ogradu.
– Hvala, lepa moja, hvala na pohvali! – odgovori starica… – A šta je to s
tom groznicom kod Vas?
– Hvala na pitanju! Malo je bolje, danas je već Luka otišao u svoje polje,
jer ćemo izići od dede…
Zasmeja se usiljeno i dodade:
– Gorak je tuđ hleb! Gospodina Ragisa nema kod kuće?
– Nema. Otišao je na Žvirblje, pa još s puškom, jamačno će na patke.
Sedoše na klupu pred kućom. Veče je bilo lepo, puno mirisa od brezinih
pupoljaka, puna žamora od silnih rojeva bubica i ptica, koje su se spremale
na počinak.
Starica skrstila vredne ruke, a Marta pregledala čisto dvorište.
Domaća živad iđaše na ruke hraniteljici, iz daleka dolažaše stado goveda
i nekoliko ovaca. Sva se kuća sijala od mira i reda.
– Srećne ste ruke! – primeti mlada žena. – Nije badava gospodin Ragis
vrač! U vašim se rukama sve množi i raste!
– Bog je najveći čudotvorac i čudotvorna Bogorodica iz Ugjana. Nije to
naša sreća, nego Markova… On je siroče i svi su ga ostavili i učinili mu
krivo. Takva Bog miluje i čuva.
Marta oborila oči. Odavna joj je već bilo jasno, da je slabošću karaktera
pokvarila sebi sreću. To joj je osećanje još gore zaoštrio život s dedom.
Možda je i sam Vojnat žalio sada, što je bio uporan i tvrdoglav.
U taj mah se začu stropot na putu. Pogledaše obe.
– Evo i gospodina vrača! – poviče gospođica Aneta, kad vide belu kobilu
sa ždrebetom. – Kao da smo vračali! Ta i naš Marko je s njim!
Poteče živo da otvori kapiju, ali mladić je već bio skočio s kola.
– Vidiš li rodu? – kriknu Ragis sedeći još u kolima.
Podiže očp i trže se nehotice. Nije se nadao da će videti u svojoj kući
nekadašnje verenice. Krv mu pojuri u lice, obori pogled.
– A od kuda tebe sreća nosi? – vikaše tetka radosno. – Hodi, hodi, da te
se nagledamo!…
Priđe bliže. Rumeni polako nestade. Bez najmanje zabune skide pred
Martom čapku i pozdravi kratko:
– Dobro veče!
– Mene pitajte, gde sam ga uhvatio! – vikaše Ragis iz dvorišta od staje. –
Ho! Razume se! Stari hrast već šumi, pa je lako znati, gde boravi taj poganin.
Čita molitve drvetu. Uvrebao sam ga na delu. Dobro veče, gospođa
Lukinice! Da niste došli krišom po miloduh?…
Marta se zasmeja raskalašno, kao nekada.
– Kad ste vrač, vi to znate, da vam i ne kažem. Do viđenja, gospodo!
Pregledalice ću sutra odneti.
Umače žurno, a Ragis pogleda za njom i dodade diskretno:
– Znam, znam, da ćete se kad tad poklati. Kukavice!
Odmahnu rukom i okrete se starici.
 – A znate li, gospođice Aneto, šta nam je on doneo iz Kovna? Ho, ho!
Rekao bih vam, ali vi ste, kao što se zna, žena, pa biste mogli pasti u nesvest.
– Sačuvaj, Bože, svakoga zla! – poviče preneražena.
– I jest strašno! Ho, ho! Ta ja kad sam čuo, malo nisam udario u tanac.
Drvena noga htede poskočiti. Biće svatova, gospođice Aneto, razume se. Ho,
ho!
– Markovih? – zapita ona zažarena.
– A što ne mojih? – obrecne se starac, sučući brkove.
– Vama nije žurno. Ele ti iz Kovna, Marko?
– Iz Kovna i iz Viljna. Doneo sam vam baštenskoga semena, a Jazviglo s
porodicom ljubi vam ruke.
– A Kazimir ništa? – uplete se Ragis.
– Kakav Kazimir? – prekide, sklapajući ruke.
– Kakav? Naš Kazimir.
– Od kuda on onde?
Nešto nalik osmeha blisnu ispod plava brka Markova.
– Kako sam ga zimus otpremio, tako i sada sedi – odgovori on.
– Sveti Bože, a kakva je to pustolovina? Šta on tamo radi?
– Šta? Mislio sam da vidim duha u salonu kod Jazviga. Starčeva ćerka na
đerđevu veze, a on joj čita na glas. Dođem jednom, sede; drugi dan, to isto;
pa tako treći, četvrti! I tako sam ih i ostavio!…
– Baš ste mu dali čudotvornu travu, gospođice Aneto! – zasmeja se Ragis,
trljajući ruke. – Jamačno je pomogao lek! Sad mu se više ne vrze po glavi
kamilja dlaka, je li?
– Govorio mp je, da će otvoriti trgovinu u Kovnu. Rakije ni da okusi i
može se razumeti šta govori!
Starici tecijahu suze niz lice, usta, drhtahu.
– Čudni su putevi Božjega Promisla! – uzdahnu. – Teknuo ga u srce očin
blagoslov. To će biti radost bratu na nebu!
– A Orvidovih nema, pa nema! – promrmlja Marko. – Ni Jazviglu se niko
nije javio. Sklapali smo račune. Dva puta po sto tisuća leži u banci, a koliko
će narasti za deset godina! Pa na što? Sad već nema na svetu te stvari i svrhe,
o kojoj je otac govorio na umoru.
– Ha, možda je i pravo! Malo je dobra ostalo na svetu! Strpi se još malo,
a posle idi svećeniku na savet! Možda će te oprosti zakletve!
Tetka podigla svečano ruke.
– Ne nagli se. Marko, ne nagli! – ponavljala je običnu pesmu. – Videćeš,
da će se oni vratiti!
Mladić nemarno odmahnu rukom i ustade.
– S mojom srećom ništa ne dočekah! – odgovori apatično.
– Hej, he, derane, šta je s tobom? – poviče Ragis. – Phi! Mrsko je i čuti.
Ne greši duše! Ide ti sve kao namazano. A jesi li video rodu?
– Ljudi ne mogu da te se siti nahvale! – dodade gospođica Aneta.
– Ljudi su, tetka, rekli Jazviglu, da potkradam Pošviće. Kad je pregledao
račune i opazio tisuću rubalja više dohotka, nego pre, plakao je jadni starac
od ljutine i žalosti. A znate li, od kuda je izišla spletka? – Iz Skomonata.
Vitold svakome pripoveda.
Ne dovrši, stisnu zube i pređe nekoliko koraka tamo i amo.
– Lupež! – zavrča besno Ragis.
– Takvome je dobro na svetu – javi se srdito Marko – a kad je teško, ja
sam na usluzi. Danas ste me sreli, gde idem maćesi.
– Pa zašto daješ? – opre se Ragis.
– Da ne da ko drugi.
Gospođica Aneta umeša se u razgovor običnim svojim umiljatim taktom.
– Dosta, Marko, dosta. Dobrim si putem udario, pošteno radiš, nikome
nisi učinio krivo, ni zla poželeo, pa si bogat i srećan. Budi miran, doći će
posle teških dana dobri dani, platiće ti za tu brigu. Ne jedi se. Nikada
drukčije ne biva, takav je poredak u svetu. Hodi u baštu, vidi kako tera
drveće, kako se zeleni. Umorio si se od puta, gori ti glava… Možda te šta
boli? Da ne kašlješ?
Starica je divno uticala svojom sladošću. Gorko očajanje Markovo i
zlovolja popuštahu postepeno na te tihe, nežne reči brige i pažnje; ne mogaše
na nju mrko pogledati, osorljivo odgovoriti.
– Hvala, tetka – šapnu. – Boli me glava, ali to mi često dosađuje. Sitnice!
– Eto vidiš! A nećeš nikada da kažeš! Svaka se bolest izleže iz sitnica i
sitnicom, travom, se daje iz početka izlečiti. Kako si navaljao, što tajiš.
Pričekaj, rosa pada, hodi u kuću. Odmah ću ti prirediti muholovke s
matičnjakom. Ispićeš, je li? To ti je tako ukusno i osveži čoveka. Hodi, drago
moje dete, hodi!…
 – Čujte vi, gospođice Aneto! – zavikaće Rimko, puneći prstom lulu. – Ne
treba njemu trava, nego žena! To se zna. Mladost traži svoje, pa kraj. Ja to
znam po sebi. Neženja neženju razume…
Silom se šalio, da razgali zabrinuta mladića. Iznesoše pred njega u veče
svakojakih đakonija; iz ljubavi k starici napio se poslušno gadna uvarka,
razgovarao malo i o Kazimiru.
Oko ponoći otputi se s Ragisom na počinak. Bilo je hladio, te stari potpiri
vatru od suvaraka na ognjištu i polegaše spram te svetlosti.
Marko se ugodno pružio na krevetu, upro oči u svoga omiljenoga viteza
oklopnika i razmišljavao o tome šta je gore: oni krvavi, strašni bojevi s
krstašima u staro doba, ili ovo jadno, podlo trzmanje sa sudbinom, borbe bez
krvi, tisuće sitnih udara, ugnjetačka atmosfera našega doba. Vitez je imao
divlje, ali mirno obličje; žestok, ali pun volje profil; gonio je neprijatelja s
nekom verom i nadom u pobedu, a njegov potomak nije imao više te nade:
energiju je zamenio pasivnom apatijom, ta nevidovna borba proždiraše mu
dušu.
Zastide se mladić. Činilo mu se, da je crni junak oživeo i da ga strelja
pogledom prezirnim, i da mač okreće prema sebi i pokazuje redom svoje
rane, tisuće krvavih ožiljaka, a posle da juri dalje, dalje sa svetom idejom
odbrane zemlje do njenih granica.
Sad je li pomoglo tetkino zelje, ili odmor, tek sutra dan ustade Marko
umiren i s nekadašnjom energijom. Nije ga bolelo više ništa. Smrtnu mržnju
prema ljudima potisnuo je na dno duše, za potonje razračunavanje; tetku je
srdačno poljubio u ruku.
– Šta si sanjao? – zapita ona, priređujući mu doručak.
– Medveda, tetice, ubio sam ga – odgovori slobodno.
Ona radosno pljesnu rukama.
– Lep san! To sluti na svatove.
– Aha! Tako je! – povlađivaše Ragis. – Mlada jaše na medvedu. Poštenja
mi. Ženi se jednom! Ja sam se već raspitao za tu iz Jurgišaka. Čujem, da je
blaga i mirna, neće te mučiti torokanjem, a nema rodbine.
– Neću ja nju.
– A zašto?
– Baš zato, što ćuti. Nisam govorio ni s kim u životu, ali sa ženom bih se
porazgovorio i kazao joj sve.
– Trice i kučine! I to mi je razlog. Kao da ta iz Jurgišaka neće hteti slušati!
 Marko se promisli malo, mereći reči.
– Ne znam, kako da vam kažem, ali gospođica Janiševska nije se vaspitala
za mene. Možda je suviše dobra… a meni takva ne treba i ne mogu sada
misliti o tome. Nije prilike! Šta će žena u bedi i brizi? Bolje biti sam!
Spremaše se na povratak; ne mogahu ga zadržati.
Peške, s puškom preko ileća i s vernim Margasom okrenuo je u
Skomonte, osvrćući se svaki čas na svoju mirnu kuću.
Rode u novom gnezdu stajahu zamišljene, pazeći zar, šta se radi na
dvorištu; višnje Vojnatovih zašuštaše, kad je prolazio mimo njih, a za čas
Luka Gralj istrča na ulicu i stiže ga, pozdravljajući ga bojažljivo.
Išao je s ularom u ruci, bajagi po konje, i pratio ga uzastopce putem.
– Davno te ne videh, Marko! – započe razgovor.
– Od tvoga prstena – odgovori mirno Čertvan.
– Zaboravio si na nas…
– Dobro pamtim.
– Ljutiš se možda na što – šapnu Gralj, gledajući u zemlju.
– Ne! Možda ti?
– Oj ne, Marko, ne! Ali me briga pojede za to vreme! Ko je nesrećan ne
da mu se među ljude.
– Imaš, što si hteo…
– Tako svako kaže: imaš lepu ženu i imetka. To je istina, samo sreće nema.
Šta sam ja sada? Sluga kod Vojnata. Pre svadbe prepisao je moju zemlju na
se, bajagi u državinu, inače nije hteo dati Marte, a sada goni iz kuće. Ja bih
lako svojom glavom, ali sa ženom! Radiću do poslednje kapi krvi, ali njoj
ne dam da argatuje! Eto mi moje sreće i imetka!
– Tako si hteo! – ponovi neumitno Marko.
Gralj poniknuo nikom, ščinjao se, bajagi hoće da ode, ali ga ipak pratio
dalje.
– Pomozi mi! – jeknu najposle.
Div ga pogleda letimice.
– Ja neću s tobom Vojnatu! – progunđa.
– Bože, sačuvaj! – opre se Luka. – Ja se za koji dan selim u svoju kuću.
Meni treba samo posla! U tebe su, Marko, tolika imanja i trgovina, daj mi
službe! Martu ću ostaviti na domu – sam ću u službu, da je hranim!
 Čertvan ga opet pogleda. Čudna sudbina! On baš da dade taj hleb za
Martu! Traže pomoći od onoga, koga su odbacili, koga su za srce ujeli, kao
i svi drugi. Za taj hleb biće mu uzdarje možda kamenje, kao i od drugih!
– Živeli smo kao braća tolike godine! – govoraše tužno Luka. – Trgovali
smo zajedno s lanom, sa žitom, s volovima. Poznajemo se od detinjstva!
Znaš da sam trezven i pošten. Ne beše među nama nikada svađe. Tebi sve
uspeva, a meni se sve u ruci lomi, čega se god latim! Sada ću još bolje raditi,
jer nisam samac, a Marti bih dao krvi ispod srca! Što jest, jest! Ona ništa ne
govori, ali često plače, a mene je strah, da joj nisam ubio sreću. To mi je
najgora briga! Pomozi mi bratski, kao nekada!
Mnogo se reči tiskalo Marku na usta, te je ćutao kao obično i ni jedne ne
izreče, samo najposle odgovori kratko:
– Dobro, pomoći ću!
Gralj se čisto preobrazi; diže glavu, oživljen nadom, a Marko zastade
spram crkvice na raskršću, pa će reći:
– Znaš li jezero Vilajke?
– Znam! – odgovori, nehotice se službeno uspravljajući.
– Idi onamo. Čuo sam, da je zakupnik preminuo. Pregledaj ribolov,
porazgovori se s ribarima, pa idi gospodaru. Može se dati sto rubalja više,
nego Čivuti! Evo ti kapare, napiši ugovor na svoje i na moje ime. Zaslugu
ćemo podeliti. Prekosutra te očekujem.
Ta kratka, oštra zapovest, brujaše kao anđeoski kor u ušima Graljevim,
ispunjavaše ga pri tom nečuvenim poštovanjem. Niko živ nije čuo, da je
umro zakupnik bogatoga jezera, Marko je valja da bio vidovit. Dobar mu
posao nikada nije umakao iz ruku. Pretekao je svakoga. Gralj ne smede ništa
zapitati, ne izusti ni reči.
Od neko doba njegov stari drug u putovanju izišao je čitav velmoža, a on
se smanjao i skukao. Osećao se kao njegov sluga, pa i to je još smatrao za
veliku sreću.
Ćuteći, primi iz Markovih ruku nekoliko stotina rubalja, a Čertvan
namesti pušku, skide kapu pred slikom u kapelici i požuri u Skomonte.
Njemu je bilo skupo vreme, nije ga umeo trošiti.
Posle jednoga sahata izidoše od Vojnatovih kola s dva konja, a na njima
Gralj, čmareći iz lule, s izrazom sfinge. Niko nije znao, kuda će, osim možda
žena, jer je imala osmeh na ustima i dugo se gledala u malenom ogledalu.
Jamačno je tražila u svojim očima tajnu Markove pomoći i ljubavi; možda
je već mislila, kako će mu to naplatiti, kad zaželi…
*****
A Devajtis je šumio. U mladom je lišću žamorio dah boginje čudotvorke,
naokolo hrastovi – unuci klanjahu mu se pokorno, a po gde-gde srebrna
breza zavirivaše plaho na poljanu, na proplanak, kao ukleta službenica
Aleksotina, tražeći vatre i žrtava.
U gluhoj noći zašušta vrisak i papraće, poklonik je dolazio božanstvu.
Stade na blizu, skide kapu i naslonjen na pušku dugo postaja, bludeći
očima po granama. Dugi mrazevi, snezi i vihari prešli su bez traga preko
divovih članaka, ostade netaknut, još jači.
– Ne boli te zar ta zima, ne muči, ne ubija? – prošaputa čovek s odsevom
zavisti u zaposu.
Kao osmeh prezirnoga neuvaženja skupiše se najviše grane.
– Mene ništa ne boli, ne muči, ne ubija, dok mi je zemlje i sunca! Zima,
kao briga, dugo traje, a leto kao sreća, brzo mine… Eto stojim vekovima i
Bog mi nikada leta ne uskrati, doći će sunce i oživeti svakoga! Doći će dan,
koji će rane zaceliti!…
– Hoće li doći? – promrmlja čovek utučen.
Dub se zaniha, kao da se srdi.
– Vide li ti, čoveče efemirido, takva leda, koji marac ne rastopi? Vide li ti
polja, koja Pergruba ne probudi?… Deset vekova stojim i znam da sve
prolazi. Ko je jak, i najgore će izdržati…
Mesec se pomoli i osvetli potpuno obličje osamljenikovo.
Oštre crte izgladiše se malo po malo, uspravi se drsko.
– Izdržaću… – reče poluglasno.
U taj mah zareža pas. Čovek, kao da je zatečen na nedelu, plaho se osvrnu,
natuče kapu na oči i uteče brzo stazicom k zalivu. Na vodi pljuskaše veslo i
neka pobožna pesma bežaše s valima.
Za čas se na reci začu žmuđanski razgovor u kratkim pitanjima.
– Ko je?
– Ja sam, gospodine! – odgovori glas pošvićskoga dvorodržice.
– Šta hoćeš? – zapita Marko nemirno.
Čun doplovi do obale. Seljak mu, mesto odgovora, pruži depešu i čekaše
dalju zapovest.
 Čertvan otvori u čudu. Ko je mogao imati s njim tako hitna posla!
Spram svetlosti meseca i lule pročita ove lakoničke reči:
„Orvid živ, pismo na putu. Ana Čertvanovna.“
Marku se smrče pred očima, posle stade cvokotati, kao u groznici: činjaše
mu se, da ga je grom pogodio, a srce kucaše sve pomamnije.
– Orvid je živ! – ponovi radostan glas dubravi, reci, nebu i začuđenome
dvorodržici, koji je davno zaboravio da je Pošviće imalo drugih gospodara.
– Šta zapovedate? – zapita glupavo.
– Veslaj! – zagrmi, skačući u čun i hvatajući za drugo veslo.
Margas, zaboravljen, cikao je žalosno, dok nije izgubio nadu u povratak
gospodarev, pa zaplivao u vodu, ali se Marko ničega nije sećao.
– Orvid je živ! živ! živ! – pevalo mu u duši, kao osana.
Upade u stan, i prvi put vozni konji, dremajući za jaslama, upoznadoše,
šta je služba.
Jedan glasnik poleti u trku u Grine, drugi u Kovno, treći u Rosjene, u
dvoru nastade pravi sudnji dan.
Marko nije ni legao. „Orvid je živ!“ šumilo mu neprestano, zamenjivalo
san, odmor, jelo, blago celoga sveta.
Živ je, ele ga je Hanka videla, govorila s njim, poznavala – možda je već
bio na putu, možda će se javiti za koji dan. Jamačno emigranat, možda sin
Kazimirov, možda on glavom! Što je tako odugovlačio, što nije pre pisao?
Treba mu urediti kuću, dočekati ga što sjajnije!
Marko, celoga veka mrgodan i flegmatičan, da izide sada iz kože.
O ponoći bi isterana iz postelje dvorska služinčad, stogodišnja dadilja
gospodina Kazimira i stari peharnik. Stari mišljahu, da je smak svetu, kad ih
iz duboka sna pozvaše pred administratora. Dođoše bunovni.
– Za koji dan eto gospodina Orvida! – cikne im na uho.
To dvoje časnih starih beše gluho prema godinama, i ubezeknuto s
nenadne napasti.
Nisu čuli i samo su iz rezona u isti mah povlađivali glavama, zamišljajući,
da je to jamačno neki žalostan glas, jer radi veselja ne bude ljude u to doba.
– Kuću spremiti, opajati, izvetriti, srebro očistiti, komoru snabdeti! –
treštao je dalje, kao iz trube.
Oni isti znaci tuge i mimike označavahu gotovost i poslušnost. Staroj se
prohtelo plakati, starome pocrveneo nos.
 U taj mah upade glasnik s pošte sav blatav. Stari ustuknuše ispred lica
strašnoga gospodina.
– Jeste li čuli, Filemone, šta je novo? – zapita baba putem.
– Kako ne! Ta nisam gluh, a gospodin je govorio razgovetno, i ako tiho.
Za koji dan biće rata, reče.
– A! Vi buncate Filemone! Nije rat, nego se Sv. Jap pojavio u šumi. Čudo
se dogodilo kao opomena za sva zla ljudska. Gospodin je vikao, da me je
čisto glava zabolela, a vama se po glavi vrze samo vojna.
Dalja se prepirka utiša iza vrata od dvorca, koja su zatvorili za sobom, da
ne bi zar Filemon bolje čuo od svoje drugarice.
Pismo je bilo od Hanke. Depeša u Žmuđansku kao da je bila sumnjive
vrednosti. Marko je čitao sav u vatri:
„Dragi braca! Ima mesec dana, kako sam dobila taj važan glas, ali te ne
htedoh zavoditi možda lažnim nagađanjem, dok nisam znala pouzdano i dok
nisam bila na čisto. Sada ti mogu sasvim smelo javiti: Orvidovi su živi –
naslednici Kazimira iz Pošvića – stanuju u Americi…
„Bilo je to ovako: kad je zimus štampano moje ime u nekom izveštaju o
ženskim kursovima ia Sorboni, dobijem Francusko pismo, sa žigom
Sjedinjenih Država i s potpisom: Mervic. Potpisani me laskavo pita, ne
poznajem li u Rusiji koga s takvim imenom, a poimence u kovnanskoj
guberniji. Prilaže adresu i trošak za žig, moleći nekoliko puta za odgovor.
„Znaš, kako sam neodlučna; Julka me skoro natera da odgovorim, poslah
čitavu našu genealogiju. Julka mi proricaše američko nasledstvo. Ispalo je
bolje. Dobijem drugo pismo! Gospodin Mervic, bogataš iz Ilinoja, javlja mi,
da je u njegovoj kući dete nekoga Kazimira Orvida, kome su roditelji davno
pomrli. Spominjali su nejasno, da imaju u Rusiji imanja i prijatelja istoga
imena, kao što je moje. Ne bih li im mogla o tome što javiti? Razume se, da
sam javila – i poslala im tvoju adresu i Jazviglinu! Bilo je to pre nedelju
dana. Ja sam svoje učinila, sada je red na tebe. O, kako se radujem, što će se
ispuniti očina želja i ti najposle postati slobodan! Davno nisi pisao, ali se ne
čudim; ko radi, nije mu do ćeretanja, pa ni u pismu. Ako mi pođe za rukom,
kako ja mislim, doći ću u zavičaj da odahnem koji mesec. Teško mi je kad i
kad, ali me sokoli Julka i nada, da ću kad tad svršiti! Po tvojoj volji, ne tražim
ni od koga pomoći i ne tužim se nikada. Želja mi je, da ti nekada budem na
radost! Tvoja sestra Hanka.“
Marko odahnu. Bio je izbavljen. Robovanje će njegovo potrajati koju
nedelju, možda i više, ali će mu najposle biti kraj. Sada treba spremiti kuću
i otići u Kovno; onde će s Jazviglom čekati prekomorske naslednike.
Zemlja mu goraše pod nogama, u dvoru zavlada neka grozničava žurba,
glas ode od usta do usta, od najstarijih do najmlađih, i svuda ga primahu s
nepoverenjem i s tugom.
– Dvadeset godina vladahu nad nama Čertvanovi! Oni tuđi možda su
dobri, ali su nepoznati. A ovi naši! Na svetu ih nema boljih! Šteta! Šteta!
Kad je Marko sutra dan, rasporedivši sve na dlaku, zapovedio da se
upregnu konji, priđoše k njemu nekoliko najsmelijih da se oproste.
– Ali vi ćete se vratiti k nama? – pitahu zabrinuto.
– Vratiću se s Orvidovima, da im predam družinu! – odgovori on s
neobičnom veselošću.
Kao oluj proleti kroz zaselak; starih nije bilo kod kuće. Gospođica Aneta
kopala je neko korenje u šumi, Ragis nadgledao polja; dobacio im nekoliko
reči, zatakavši hartiju za okno; bio je rad, da taj radostan glas klikne
svakome, koga sretne na putu. U Kovnu ga Jazviglo ne poznade, ustuknu za
tri koraka, od crvenoga postade ljubičast, modar kao šljiva.
– Šta je novo? – uzviknu. – Da ne gore pošvićska stovarišta s rakijom, šta
li? Govori!
– Orvidovi su živi! – izbaci bez običnoga premišljanja i lakonizma. –
Naslednici gospodina Kazimira pisali su Hanki iz Amerike. Zar niste dobili
pismo?
– Pisama imam, ali ne od Orvidovih! Kako je to, Bog zna jesu li pravi?
Možda je kakva prevara? Pričaj mi sve po redu!
Kad je saslušao, stari pravnik dugo umovaše, bubnjajući prstima po stolu:
taj je glas ličio na gatku. Oprezan je to bio Žmuđanin i često prevaren.
– Pričekajmo pismo! – izreče najposle svoje mišljenje.
Ele čekali su. Marko je hodao od telegrafa na poštu, ili sedeo u Jazviglovu
salonu, čudeći se bratu i Marini, koji su se razgovarali po čitave časove. Šta
mogu ljudi govoriti po čitave dane, videći se danomice – to on nije poimao
i nikada nije slušao, a ni oni se ne ustručavahu, što je on tu.
Jednom samo zapita brata u veče, idući u gostionicu:
– A šta je s tvojom trgovinom s Kirgizima?
– Neka je beda nosi! – mahnu rukom Kazimir. – Zar sam ja divljak, da se
vraćam među divljake? Meni je tu kao u raju, dragi brate! Tražim službu,
jer, vidiš, trebalo bi se i ženiti! Teško je čoveku samom! Šta?
 – Nego – povlađivaše rasejani Marko.
Taj isti dan uđe stari Jazviglo, bajagi slučajno, u sobu svoje kćeri i poče s
pitanjem, šta će biti sutra za ručak. Posle zapita za cenu mesa, za pekaru,
kako se vlada kuharica Agatka, a posle se namesti onako okrugao na
naslonjaču i posle dugoga, mirnoga pušenja, reče mimogred:
– A šta čujem, Čertvan opet odlazi u Rusiju?
Gospođica Marija beše bujnih obrva, bistrih očiju i vrlo oštrih crta.
Odnegovana bez matere, odavno beše gospodarica u kući, a beše odlučna i
razumevaše potpuno svoju ulogu.
– Vi se kanda varate, oče – odgovori ona mirno. – Gospodin Čertvan treba
da ostane u svom zavičaju.
– A zašto? – zanovetaše starac, zabavljen prividno lulom. – Onde ima
gotovu karijeru i zajemčen opstanak, a šta ima tu?
– A tu ima svoju službu i dužnost – odgovori kći.
– Pa što materi ne pomaže, što ne sedi kod kuće?
Gospođica Marija skoči kao oparena.
– Niko nije tražio od njega pomoći. Najposle mati je profućkala njegove
novce i predala mu propao salaš, gde se ne da nikako prokopsati. Mislim, da
je dosta učinio rodbini, kad je na to oćutao.
– Aha, tako je to? Nisam znao. Dobro, što čovek može od tebe sve
doznati.
Devojče pogleda pažljivo u dobrodušno lice staroga pravnika. Osetila je
peckanje, nije volela ševrdanje.
– Nije čudo, što znam – odgovori mirno. – Gospodin Kazimir je iskren i
nama odan.
– Hm, kad nam je iskren, što se sa mnom iskreno ne porazgovori?
– Porazgovoriće se i s vama – osmehnu se ona lako – dok mu se samo
malo razveže jezik i kad dobije službu.
– Aha, porazgovoriće se, jamčiš? Nu, kad je tako, pričekaćemo.
Umiren starac ustade sa naslonjače i pođe na počinak, pogladivši na
rastanku ćerku po glavi. Bili su to zakovani Žmuđani. Nisu trošili reči na
prazno, ali se razumevali vrlo dobro.
Sutra dan eto braće u obično vreme. Kazimir malo crveniji i veseliji.
Marko umoran, malo čemerniji.
– Zar nema pisma? – zapita, ulazeći u pravnikov kabinet.
 – Dobar dan, Marko! – odgovori flegmatično domaćin. – Znaš li ti
engleski?
– Ne znam, a zašto?
– Ta ti Amerikanci, kao da su Englezi, jer i pismo je englesko.
– Dakle je došlo pismo?
– Jeste. Baš ga tražim. Razgledam danas parnicu Komarovih s Moljem!
Toliko je tih hartija po stolu. Ha, evo ti pisma, ali da zovneš Mariju, jer mi
ni jedan nismo vešti engleskom jeziku.
Marko poplaši dvoje dragih u salonu. Gospođica Marija odmah ustade na
taj željeni glas; Kazimir je nekada, u trgovačkoj školi, učio tuđe jezike, pa
se i on upleo da pomogne.
Pismo je bilo pisano krupnim, čistim pismenima, a u njemu od prilike
ovo:
„Poštovani gospodine! Doznao sam od gospođice Čertvanove iz Pariza,
da je u vašim rukama glavna uprava imetka pokojnoga Kazimira Orvida.
Dopisivanje je sporo i teško, zato vam šaljem dete Kazimira Orvida. To je
bila njegova volja, ako se ikada uđe u trag nasledstvu. Po uveravanju
gospođice Čertvanove, nameram se na poštenu dušu, zato vas s tvrdom
verom molim, da budete siročetu na ruci. Danas polazi u Ljibavu nemačkim
brodom „Aurora“, pismo će je moje preteći samo za koji dan. Još jednom
preporučujem je vašoj zaštiti. Mervic.“
– To je dakle gospođica? – izusti Jazviglo.
– Očevidno – odgovori ćerka. – Zar ne, gospodine Kazimire? Svuda stoji
jasno „she“ i „her“…
Još se oba tumača sagnuše na pismo. Bliznuše se kosom o slepe oči,
porumeneše i čitahu vrlo dugo. Nu, za njih se nije niko brinuo.
– Da li da idemo u Ljibavu? – zapita Marko, gledajući u časovnik na zidu.
– A zašto? – odvraćaše ga starac. – Razminućemo se u putu, za Boga!
Doći će sama do Kovna. Ho, ho! Amerikanke su odlučne žene. Ne sećam se
kakav bejaše natpis nekoj pripoveci, koju sam negda čitao. Pričalo se, kako
je neka žena iz Amerike gutala žive zmije. Ne sećaš li se ti, Marija?
– Čega to, oče?
– Nu, one žene, što je jela zmije. Ali da, ti ne možeš pamtiti. Čini mi se,
da sam to čitao još s pokojnicom.
– Sada je to već izišlo iz mode – primeti Marko. – Mi danas stojimo u
svemu iza Amerike. Možda je već vreme na stanicu?
– Jesi li poludeo? Danas nije nikako vredno ići. Treba sračunati dane.
Pokažite, gospodo tumači, datum na pismu. Samo da se, ne dao Bog, ne
razbije brod…
Marko pozeleneo. Nije sačekao sračunavanja, zgrabi kapu i poleti na
železnicu. Bože, Bože! Hoće li se ti Orvidovi ikada rastaviti s njegovom
sudbinom, dati mu časak mira i odmora? Ti poslednji časovi očekivanja
ubijahu ga moralno i fizično. Uvukla se u njega mržnja prema tom imenu.
Trebalo je još po časa čekati voz. Stade hodati s kraja na kraj ispred
stanice, naprežući oči, da ugleda oblačak pare na obzorju. Ravan se belela
uzduž, jednolično, misliš bez kraja. Dugo je bila pusta i jednaka, na posletku
se zamagli od tamnije mrlje, železna neman dolažaše, pozdravljena
žagorom, grozničavom žurbom, zvizgom signala, jednoličnim kloparanjem
telegrafa u pisarnici. Marko stade, pa čekaše uzrujana srca.
Šta će mu doneti to klupče dima? Izbavljenje, ili jednu obmanu više?…
Voz uđe veličanstveno u staničnu granicu. Na prozorima se ukazivahu
različita lica, nepoznata; pratio je očima ženske šešire, kao da se nadao, da
će ugledati gde kakav znak, ime Orvidovih ispisano na licu. Prolažahu,
nestajahu, dok na jednom na poslednjem prozoru ne zatitra kapa riškoga
đaka sa družinskim znakom.
Tu kapu gosa podiže više glave i, pomaljajući se, pozdravi Marka
gromkim kihanjem. Bila je to fina šala gospodara Skomonata.
Marko nemarno zaklima glavom. Dolazak Vitoldov bio je gori od
obmane. Osećao je u vazduhu udvaranje svome buđelaru.
– Morgen! – pozdravi đak nemački, skraćujući izraz na minimum. – Šta
je to? Spremio si se za putovanje? Zar te nije strah tako daleko od kuće?
Pazi, da te ne promene!
Nasmeja se sam svojoj doskočici i izgubi se s prozora, jer je voz stao. Za
čas ga eto na stanici. Sićušan, malen, odeven vrlo kuso i tesno, s cigarom u
ustima i drskim cinizmom u iznurenim očima, išao je nemarno za nosačem
sa štapićem u jednoj ruci, a drugom vodeći na ogrlicu crnu pudlu. Pevucao
je pod nosom neku nemačku valjku i zagledao se bezobrazno gospođama u
oči. Izgledao je, kao da izaziva sablazan.
Marko je dugo čekao. Nadvišujući glavom svetinu, obzirao se na sve
strane, tražio Amerikanku; prisluškivao razgovore, pratio pogledom svaku
mladu ličnost. Uzalud! Peron se sve više praznio, svetine je nestajalo u
čeljustima bifeta, rasplinjavala se polagano. Železna neman donela mu samo
novu obmanu.
Oborio glavu i zlovoljno pošao među kola. Već je silazio sa stepenica
hodnika, kad odmah za sobom začu izgovoreno ime Jazviglovo.
Trže se i osvrnu se. Srednjega rasta mlad čovek, elegantno odeven, po
izgledu učen industrijalac, razgovarao se rđavom nemštipom s glupavim
nosačem, na čijem se licu ogledala volja da se otrese stranca uobičajenim
žmuđanskim: „Ne suprantu!“ (Ne razumem!).
Marka nešto teknu. Vrati se i priđe toj dvojici. Nemački jezik razumevao
je, a po nešto i Francuski. Savlada urođenu divljinu, približi se, skide kapu i
zapita:
– Oprostite, vi tražite gospodina Jazvigla?
– Jest, gospodine! – odgovori stranac, mašajući se kape i nekako čudom
mereći uzrast nepoznatoga mu pitača.
– Imate s njim posla?
– Hm, ne, onako samo! – promrmlja. – Možete li mi vi možda nabaviti
adresu?
– Mogu.
U taj mah prođe mimo njih Vitold, vraćajući se iz bifeta. Kao mangup,
zvižnu otegnuto.
– Phi, phi! Ala znaš lepo nemački! – primeti, zastajući. – Jesi li to naučio
kod volova? Možda ti je po volji cigara?
– Hvala!
– Nemaš na čemu. Hoćeš li se dugo tu baviti.
– Ne znam.
– Nu, svakojako dođi do mene, u hotel. Imam onako malo posla.
– Onda ću te čekati u svom hotelu.
– Možeš čekati, a posle sviraj u karabe. Zdravo, diko Čertvanovih!
Okrete se na peti i, zviždeći, ode do kola. Stranac je dotle strpeljivo slušao
nerazumljivi razgovor i na jednom zapita:
– Šta taj mladić reče na kraju?
– Ništa zanimljivo – odgovori natmureno Marko.
– On reče „Čertvan“. Ko je tu Čertvan? Poznajete li vi Čertvana? – dobaci
došljak uznemireno.
 – Kako da ne znam?
– Onda me vodite Čertvanu! Šta će mi sada Jazviglo! Treba li daleko ići?
Vodite me! Rado ću platiti. Znate: Čertvan. Pošviće…
– A šta hoćete vi s Čertvanom? – promuca Marko, dršćući od glave do
pete.
– To ću ja već njemu samom reći, gospodine – odgovori stranac čisto
hladno.
– Da niste vi Orvid? – izusti gluho Marko.
Nepoznati ustuknu za jedan korak.
– Zar vi znate za Orvide? – zapita živo.
– Ima dvadeset godina, kako čekamo na njih. Da niste vi sin Kazimirov?
– A vi ste glavom Čertvan? Legendarni Čertvan? Čudna susreta! Jeste li
dobili naše pismo?
– Čitao sam pismo, pisano gospodinu Jazviglu. – Hodite, gospodine, sa
mnom!
Ta kratka pitanja i odgovori ukrštavahu se neobično brzo. Nepoznati,
izustiv poziv, okrenu opet u stanicu. Marko je išao za njim, gledajući ispod
oka sina junakova, a sada svoga principala.
Čudnovato! – Mladi čovek nije imao ni mrvice rodbinskog tipa,
poznatoga Marku sa slika i iz pričanja. Orvidovi su bili crnokosi – on je bio
plav. Imali su značajne, vrlo guste obrve i crne oči – on je imao retku, rudastu
bradu i sive, vrlo hladne i jasne oči. Nije mu ostalo nikakve uspomene na
otadžbinu, nije razumevao ni reči rođenoga jezika, bio je tuđin od glave do
pete.
I opet pomisli Marko, da mu je otac srećan, što nije doživeo toga povratka
i što nije to video. Njega su u životu snašla mnoga takva iznenađenja, pa je
otvrdnuo; starac ne bi mogao podneti slike takve ruševine svojih ideala…
Ćuteći koračao je po skoro pustim dvoranama u sobu prvoga reda, ne
razumevajući, zašto ga vode onamo. Možda došljak hoće da se iskaže, da
mu pokaže onaj prelomljeni pečat, od koga je polovinu verno nosio na srcu.
Vratar otvori vrata, Amerikanac učtivo pusti Marka napred, posle ih
pažljivo zatvori za sobom. Salon je bio pretrpan prtljagom, a u njemu ni žive
duše.
U isti čas, kad je Marko pitajući pogledao na svoga druga, u dnu se
raskrili zavesa i veseo, mlađan glas zapita engleski:
 – Šta, Klerče, zar si našao toga pravnika?
Amerikanac pristupi nekoliko koraka i osmehnu se s ponosom.
– Prošao sam još bolje! Dopusti, da ti prikažem glavom gospodina
Čertvana.
Zavesa se sasvim raširi. Mlada ličnost, u elegantnom putničkom odelu,
pojavi se u svoj krasoti svojoj. Časkom se plavokosi Žmuđanin i crnooka,
crnpurasta Amerikanka meriše pogledom. U pogledima im beše
nepoverljivost; najposle ona prva smrsi vrlo guste crne obrve i reče mirno:
– To je laž! Ko te je prevario, Klerče! Taj gospodin nije Čertvan!
Govorila je Francuski tom prilikom, želeći očevidno, da je razume.
Marko sleže lako ramenima.
– Ja ne treba da dokazujem, ko sam, nego vi – odgovori on nemački. –
Gospodin Jazviglo ne stanuje daleko! – dodade, praštajući se klanjanjem.
Amerikanac mu zakrči put.
– Ali, Irenka! – primeti prigovarajući joj – ta ti nemaš ličnoga opisa
pošvićskoga staraoca, kako li se to kaže. Gospodinova je napomena sasvim
pravična – završi prikazivanjem: – Pred vama je, gospodine, kći Kazimira
Orvida, Irena, i njen pratilac, Mervic.
Marko se lako pokloni.
– A vi biste trebali da budete Pavle Čertvan? – zapita gospođica s
nepoverenjem.
– Pavle Čertvan počiva već godinu dana onde, gde i njegov prijatelj,
Kazimir Orvid; u zemlji. Meni je ime Marko, najstariji sam njegov sin.
Devojci se razvedri čelo. Još jednom premeri diva bistrim očima i kao da
je u tom ispitu nestalo i traga sumnji, pruži ruku mladome čoveku.
– Oprostite, gospodine – reče.
Ali on ne prihvati pružene ruke i govoraše dalje gluhim, isprekidanim
glasom:
– Na umoru mi je otac predao upravu Pošvića kao amanet. Zapovedio mi
je da radim i da ga čuvam od zla, koliko mogu, i da ga predam samo onome,
ko mi, osim zakonite isprave, donese znak ugovoren s prijateljem.
– Šta veliš? Jesam li rekla, da ta malenkost mnogo vredi! Otac mi je, na
umoru, preporučio, da je ne izgubim i da je čuvam kao oči u glavi! Molim
gospodine!
Maši se za medaljon, koji je imala na sahatu, i za čas joj na ruci zablista
odlomak od pečata. Marko pogleda i ćuteći skide s prsiju očev amanet –
drugu polovinu prstena. Ćuteći predade ga devojci.
U prsima mu se razlevala sreća, kao potok. Bio je u prozorju slobode i
samostalnosti.
Irena Orvidova sastavi pečat i pročita polako:
– „Sudi mi, Bože, i razaberi dela moja!“
Mervic zaviri preko njena ramena, dosta hladan prema toj doista viteškoj
epizodi.
– Hvala vam, gospodine! – javi se devojče, pružajući po drugi put ruku.
I tom se prilikom Marko samo pokloni.
– Vi još ne znate, jesam li zaslužan hvale – promrmlja.
Čudnovato! Tolike mu je godine ime Orvidovih bilo sraslo sa
svakidašnjom brigom, pa danas je na tu izbaviteljicu iz duga ropstva gledao,
kao na neprijatelja.
Žao mu je bilo na nju, ali nije znao ni sam zašto. Voleo bi da joj kaže:
„Pošviće mi je otrovalo tisuće trenutaka, oduzelo slobodu, o kojoj sam
sanjao; ne zahvaljujte; nisam služio vama, nego seni svoga oca! Srećan ću
biti, kad vas skinem s vrata!“
Ćutao je ipak pred njenim začuđenim, ispitnim pogledom. Odmahnula je
glavom.
– Stidite li se vi svoje ruke, ili moje? – zapita ona mršteći obrve.
– Tu jamačno ne znaju naš shake-hand!! – primeti pomirljivo Mervic.
– Jamačno! Nu, pa jeste li zadovoljni s moji dokazima o istovetnosti,
gospodine Čertvane? Mogu li dobiti očinstvo?
– Što se tiče pravnih pojedinosti, obratićete se na svoga punomoćnika,
gospodina Jazvigla. On će sve teškoće olakšati. Pošviće dvadeset godina
očekuje svaki dan spremno dolazak svojih gospodara. Vi samo izvolite
odrediti dan, kad treba da pošljem konje i kočije.
Devojče se uhvatilo za glavu: raspršilo se nemilo osećanje; u njenim
sivim očima, neobično osetljivima na misli i osećaje, koji se snovahu po
glavi, zatreptaše čisto zlaćane iskrice…
– Čuješ li, Klerče? Povešću te na svojim kočijama, nahraniti svojim
hlebom, ugostiti te pod svojim krovom! Čuješ li? Imam svoju zemlju i kuću,
ja – sirota!
– Zar ti je zlo bilo, Iro, u našoj kući? – zapita ozbiljno Mervic.
 – Znaš, da vas ljubim, kao rodbinu! Ali sam sada tako srećna! Ele to je
istina, gospodine Čertvane? Niko mi neće oteti svojine, ako i nisam bila tu
tolike godine? Imam doista, u tom tuđem kraju, nešto svoje, bogata sam
zbilja? Imam prava nečim da raspolažem?
– Zemlja, koja nije izišla iz ruku za dvadeset godina, sada već ne propade!
– odgovori on. Dočekala je gospodara, niko neće reći ni reči! Kći nasleđuje
oca. Imate svoj krov i hleb, i vrlo ste bogati. U pitanju je vreme i nekoliko
tabaka hartije sa žigovima. Gola forma.
– A dotle?…
– Otići ćete Jazviglu. Evo adrese. Dopustite, gospođice, da se oprostim.
Ako ustrebam – stanujem u hotelu vilnanjskom.
– Klerče! A gde ćemo mi odsesti?
– Jamačno i mi u vilnanjskom hotelu – odgovori Amerikanac, skupljajući
prtljag. – Gospodin Čertvan neće nas, nadam se, sasvim ostaviti same u
tuđem mestu.
Gospođica Irena zabaci prkošljivo glavu.
– Gospodin Čertvan neće baš biti uslužan čovek… Gledaće, da vas se što
pre otrese, je li tako?…
Pogleda mu u oči pitajući.
– Dok ne smislite, kome ćete poveriti upravu Pošvića, smatram se za
slugu Orvidovih. Možete, gospođice, sa mnom raspolagati!
– Zaista? To mi je vrlo milo. Onda ćete nas smestiti u hotelu, prikazati
tome pravniku, podupirati svojim savetom i pomoći moje prve korake?
Časom mi se čini, da je to san, i da ću se probuditi u Americi kod svojih
4
zaštitnika. Možemo, među tim, ići u hotel. Klerče, my dear , kaži peka se
skupe stvari. Imaš li kola?
– Čekaju! – odgovori pratilac, sistematično slažući prtljag uz pomoć
nosača.
– Onda hajdemo, gospodine Čertvane. Dajte mi ruku, molim!
Mervic im se sklopi s puta i osmehnu se dobrodušno.
– Rekao bih, da ću brzo dobiti otpust – primeti on.
Devojka sama uze Marka ispod ruke i, oslonivši se jako na njega, osvrnu

4 Мој драги!
se na Amerikanca.
– Volela bih znati, šta mi ti tu možeš pomoći? I sam si kao izgubljena
ovca! Ja te ovde dočekujem u svome zavičaju. Vratiću ti pohode u Ilinoju.
Zasmeja se od srca i, podižući oči na Čertvanovo lice, dodade:
– Bilo mi je pet godina, kad je otac preminuo. Zapamtila sam ipak
čvrstom detinjom pameću, šta mi je govorio: kad se vratiš u svoj zavičaj,
ljubi ga, jer ako i jest žalostan, ipak je dobar i vredan ljubavi. A kad sretneš
Žmuđanina, smelo mu se poveri, jer ako i ćuti, neće zavesti! Zato, u prkos
vašem namrštenom licu, ne bojim se i verujem… Vodite me!
– A ipak me u prvi mah obediste s prevare – promrmlja on.
– Nisam se nadala, da ću videti mlada čoveka. Otac mi je govorio o
starom prijatelju. Nu, ja sam vas odmah molila, da oprostite!…
Siđoše do kola. Za njima je Mervic slagao na druga kola sanduke i
zavežljaje.
Marko zastade na stepenicama.
– Hoćete li sesti, gospodine? – zapita on.
– Hvala. Pripaziću do kraja na stvari. Ne dao Bog, da se što izgubi, otac
bi me ljuto karao, kad se vratim. Volim mir više svega.
– Upravnik predionice, pa voli mir! Kako se to slaže! – zasmeja se
gospođica Irena. – Hajdemo, gospodine Čertvane! Sita sam tumaranja! Rada
sam da već jednom počinem!
– Teraj oštro! – zapovedi Marko kočijašu.
– Je li to litavski – zapita ona radoznalo.
– Ne, gospođice, poljski.
– To ste vi tu zaboravili svoj rođeni jezik?
– O, ne, gospođice. Nismo ništa zaboravili i u našoj žmuđanskoj
povesnici ne zapisa niko nikakve sramote. Istina siromašni smo i malo nas
je, ali smo pošteni…
Kroz mračno mu lice probi zrak života i vatre iz dna duše…
Ne znajući, slučajno, dirnula je u najosetljiviju žicu tihoga karaktera.
Udarila je u kladu prividno nezgrapnu i pustu, nije se nadala, da će čuti takva
zvuka, da će videti takve vatre u hladnim očima.
Zagledala se u njega s interesovanjem.
– Vi vrlo volite svoju zemlju? – reče ona ozbiljno.
 Umuče i, kao obično, kad se nehotice zahuka, obori glavu, kao od stida,
i ne odgovori ni reči.
Gledala je neprestano u njega.
– Otac je pravo kazao – javi se ona za časak. Ta zemlja mora biti vredna
ljubavi, kad se na spomen o njoj ljudi tako zažare. Ćutite vi samo; ja već
znam, šta vi mislite, i znam, zašto mi ne pružiste svoje ruke.
– Zašto? – zapita on živo.
– Vi mi zamerate, što me za toliko godina ne povuče živa želja i što nisam
s vama, malobrojnima, latila se rada, što nisam tražila svoje zemlje, nego
vreme i snagu predala tuđinu!
On sleže prezirno ramenima. Vreme i snaga osamnaestogodišnje devojke
bilo je, po njegovu mišljenju, glavnica bez kamata. Osim nadgledanja cveća,
ručnoga rada, čitanja i svirke, ne vide nigde, da bi otmene gospođice što
drugo radile. Izuzetak je nazivan, po milosti, čudom od devojke.
Gospođica Irena je opazila taj preziran izraz, pročitala mu je misao sa
čela.
– Vi imate slab pojam o mome radu! – osmehnu se ona blago. – Za divno
čudo: gospoda iz Evrope, kad govore o ženskima, imaju na licu taj gadan
izraz. Žena kod vas očevidno stoji vrlo nisko i nije drugo, do luksuriozno
pokućanstvo. Je li to vaša rođaka, što se uči na Sorboni?
– Sestra po ocu.
– Držite li i nju tako ni poda šta?
– Videćemo, kako će svršiti.
Gospođica izviri na put. Pređe očima po kućama, trgovinama, ulicama,
pa zapita:
– Je li Kovno selo?
– Naš guberniski grad.
– Oh, ala je jadan i prljav! Zamišljam, kako će se Klerk zgroziti. Još od
ljibavske luke slušam bez prestanka uzvike čuđenja i odvratnosti. Doista,
posle Amerike, Evropa žalosno utiče na čoveka. Što je tu gada, nemara, kako
je sve maleno i zapušteno! Zar tu ljudi ne rade i ne misle?
– Ljudi, koji brane zemljište pod nogama, nemaju kad misliti, cvetaju li
na tom zemljištu ruže, i da li lepo izgleda. Na mrtvim stražama ne ravnaju
se staze!…
– Da li vam je tu vrlo teško? – zapita ona ozbiljno.
 – Videćete, gospođice! – odgovori on i, posle duga razmišljanja, dodade:
– Svaki narod ima svoju misao i mesto u svetskom redu i određenu službu.
Mi od pamtiveka čuvamo dvoje kao zenicu: svoga Boga i zemlju. I
sačuvasmo!
Gospođica nikom poniknula i ispod obrva posmatraše mladoga čoveka.
Šta je on? Gde se vaspitao? Kakav položaj zaprema među svojima? Lice mu
je bilo opaljeno od vetra i žege, tvrdo i prividno divlje; žilave i crpe ruke
svedočile su o čestom fizičnom radu; odelo mu je bilo iznošeno, a dlake
plave kose nisu znale za frizera… Izgledao je kao radenik, ogrubio moralno
i fizično od brige za parče hleba. Kad s teškom mukom i zlovoljom prevali
koju reč preko jezika, govorio je kao čovek, koji nežno i duboko oseća:
kratko, odlučno, bez kitnjastih reči i fraza. Šta je on? Hoće li se moći
pripitomiti i hoće li se kad razvedriti?
U tom stadoše kola. Bio je to hotel. Na ulazu spazi Marko crnu pudlu
Vitoldovu, a iz dna hodnika čujaše se smeh gosin, koji pričaše nemački neku
anegdotu.
Među tim su ušli. Mladoj gospođici otvoriše svečana odeljenja, stiže
Mervic sa sanducima, diže se graja i zabuna. Marko se učtivo izvuče i pođe
u svoju sobu.
– Halt! – zapišta glas Vitoldov iz sporedne sobe. – Kakva je to lepa
gospođica s tobom? Gde je dočepa? Prikaži me! Zaista ti kažem, ne znam,
šta da radim od čame u toj vašoj jazbini!
Vrata su bila širom otvorena, Marko ugleda brata, kako se širi po
naslonjači, bez surduta, zevajući iza svake treće reči. Na pragu se smeškao
grošićar Čivutin milostivim šalama vlastelinovim.
– Najbolje bi bilo da se odmah tornjaš u Skomonte – posavetova ga brat
ozbiljno – onde bi vrlo dobro došlo tvoje dugo vreme!
– Idi, ne znaš ni sam, šta govoriš. Onde zeva i moj Kafar!… Nego znaš li
ti Kafra? Sto rubalja dao sam za skota, ali, što jest, pametniji je od mnogih
velikih ljudi. Kafar! Kafar! Skoči!…
Bez ustručavanja zviznu kroz čitav hotel. Marko sleže ramenima,
neprimetno mignuvši na poznata grošićara.
Čivutin se odšunja za njim. Išli su mračnim hodnikom i zapodenuše tih
razgovor:
– Hoće novaca?
– Nu, ko ih neće?
 – A daju li?
– Dali bi, ali se boje.
– Čega?
– Riških zelenaša i mladoga gospodina. Niko ne zna, šta on ima.
– Neka ne daju, jer neće dobiti. Pamti, da sam te opomenuo.
– Hvala, milostivi gospodine!
Čivutin se saže do zemlje. Taj tihi razgovor trajao je samo trenutak, i opet
je grošićar stajao na pragu Vitoldovu i smeškao se pudlinim veštinama. Kad
je pas pokazao, šta ume, caknu ga momak nogom, zapali cigaru i navi
razgovor na posao.
– Slušaj, Rubine, treba mi novaca.
– Oh, kome ne trebaju? – uzdahnu sentencionalno Čivutin.
– Nu, a ti ne uzdiši, nego daj.
– Oh, odakle da ih uzmem?
A šta se to mene tiče? Od tvojih prijatelja, obešenjaka.
– Na visoko glede prijatelji… Traže jemstva…
– Pa, eto im ga, pijavicama.
– A gde?
– Imam Skomonte.
– Hvala Bogu, što imate! Samo to je nevolja, što i gospodin Kazimir veli
da ima, i stara gospođa veli da ima, i gospođica veli da ima. Nu, kako da se
to razume?
– E, i gospodin Marko veli da ima. Zaboravio si najveću ličnost! –
nasmeja se usiljeno Vitold, a blede mu obraze podiđe krv.
– Šta da zaboravim? Ja gospodina Marka nisam ni spomenuo, jer on je
čovek, koji ne govori; lepo, nema kad da govori. Njegove ruke i glava pune
su poslovima! Ja mislim, da i on nešto ima, jer ne uzaima novaca!
– On još daje, kao i vi, na pouzdano jemstvo! Čudna mi posla! Pošvićska
blagajnica nije daleko! – pisnu Vitold, grizući žestoko nokte.
– Da li je daleko ili nije, ja ne znam! Samo on ima dobru svoju blagajnicu
– u glavi i u ruci.
– Stojiš li ti tu, da pevaš slavopoje Marku? Meni treba novaca, jesi li čuo?
Daću jemstvo, kakvo hoćete.
– Nu, pa prodajte šumu!
 Neka opaka misao sinu u očima mladićevim.
– Šumu? – ponovi polako, smejući se svojoj misli. – Možda će to biti
najbolje! I tvoja glava vredi zlata, Rubine! Šumu?… Genijalno!… Hitna
stvar… Nu videćemo… dođi do veče… A ne znaš, kakva je to gospođica?
Vraški lepa!
– Phi! Gde je tu lepota? Tako mršava! – odgovori Čivutin mršteći se.
– Ala si glup, Rubine! Razumeš se u to kao žaba u lešnike. Idem ti ja da
uhodim.
Popravi kosu, ogrlicu, zasuka brčiće, obuče se i, s kapom na hero, a s
rukama u džepovima, izide na hodnik.
Tablica s imenima bila je nedaleko; primače se k njoj s Čivutinom.
U taj je mah vratar zapisivao nove goste; zaviriše radoznalo: „Irena
Orvidova“ bilo je napisano krupnim pismenima.
Đak odskoči za čitav korak, oči mu se razrogačiše od teška čuda.
– Vidiš li? – zapita Čivutina.
– Kako da ne vidim? Orvid! Gospodin Marko nađe negde naslednicu. Nu,
sada ćemo videti, gde je blagajnica!
– Čudo i pokor! Pa ni da bi reči taj hipohondrist!…
– Kad bi i došao do reči? Vi ste pokazivali psa…
– Irena Orvidova! – promrmlja zamišljeni Vitold. – Ode Pošviće. Marko
ne vredi ništa bez tih novaca! To je zlo! Ali ona, prva partija! Hm, hm…
moglo bi se povratiti, što je izgubljeno! Ha! To bi bilo dobro! Treba ići kući.
Naizmence pevušeći i razgovarajući sam sa sobom, izide na ulicu.
Čivutin okrenu na drugi kraj, pa i on razgovaraše sam sa sobom:
– Hrastik im zlata vredi, reka pod nosom. Moglo bi se od toga malenoga
izmamiti bud za što! Samo treba kovati, dok je vruće! Kad stariji nanjuši,
ostadosmo kratkih rukava! Nu, zato pamet u glavu.
U isti mah se iz sobe gospođice Orvidove začu zvonce. Sluga pohita da
čuje zapovest.
– Molim, neka izvoli doći gospodin Čertvan! – naruči ona.
– A koji? Trojica ih je u hotelu.
– Trojica? – poviče začuđena i dodade: – onda zovnite gospodina
Mervica.
Pratilac se stvori u taj čas.
 – Znaš, Klerče, tri je Čertvana. Ne sećaš li se, kako je ime našem.
– Marko. Ipak i ja nešto vredim. Tri Čertvana? To je mnogo; ali ako su
svi jednaki, čestitam toj zemlji. To mora biti valjan radnik.
– Dopao ti se?
– Meni se uvek dopada ono, što i tebi – odgovori s prikrivenom tugom.
– Meni tako isto, my dear! Hoćeš li me pratiti do toga pravnika.
– Ako je baš tvoja volja. Rad sam da prospavam na miru. Imaš boljega
zaštitnika.
– Spavaj do mile volje. Dosta sam na zlo upotrebljavala tvoju dobrotu.
Hvala ti od srca.
Stajahu jedno prema drugom. Uz poslednje reči pruži mu obe ruke. On ih
prihvati, stisnu i pažljivo, polako, kao da drži Filigranski predmet, prinese
ustima.
U taj mah uđe Marko, pogleda i ustuknu za jedan korak. Nije se nadao,
da će se nameriti na ljubavnu scenu.
Uloga Mervicova, u tom prekomorskom putovanju, izgledala je
zagonetna, sada je razumede.
– Verenici – puče mu na jedan mah pred očima i odmah mu mračna senka
pokri lice.
– Tuđin će preuzeti Pošviće, prodati, vratiti se kući preko mora! Zemlja
će otići u ludo i u ludo rad dva pokolenja!…
Sudbina ga je čudnovato progonila, i to baš u onome, što je ljubio više
svega.
Marko pogleda na Amerikanca. Izgledao mu je u taj mah zločinac! On će
da otme Žmuđanskoj komad zemlje. Za Marka nije bilo na svetu gorega
prestupa. Zato bi svakoga udarao na muke.
 VI.
Proleće je bilo na sav mah u cvetu. Cvetale su zove, voćnjaci, vite
zelenkade. Vazduh je predisao tihim i mirisnim dahom prirodnim.
Pred veče dugoga majskoga dana zvrktahu brzo kočije rosjenjskim
drumom, vozeći u očevinu prekomorsku naslednicu.
Napasani konji bejahu ogrezli u penp: žurahu se kući pre sutona.
Gospođica Irena razgledala je radoznalo okolinu, koja je othranila njene
dedove i pradedove; uz nju razgledao je i Mervic.
– Priroda je dala, što je mogla – govorio je on – ljudi nisu dodali ništa,
osim što je preko potrebno. Da je to kod nas!
– Je li blizu Pošviće? – zapita devojče sedoga kočijaša.
Osvrnuo se, namršteno mu lice pokazivalo je zaludnu želju da razume,
pogleda na staroga lakaja.
– Razumeš li, kume? – pitaše.
– Ne razumem! – odgovori kum.
A Pošviće se primicaše sve većma. Seoce i dvorac nadvišavale su topole
i drveta u parku, sve sveže, zeleno, kao da se svečano zaodelo za doček
gospodaričin.
– Čertvan nas čeka kao na iglama – javi se opet gospođica Irena.
– Jamačno. Stari pravnik mi je govorio da ga je otac gotovo naterao, da
se primi upravljanja. Kazao mu je da čeka i radi deset godina.
– Još u Kovnu hteo je predati račune – osmehnu se – jedva sam ga
namolila, da ostane neko vreme. Gledaj, kako je to lep dvor. Možda je to
Pošviće?
– Po svoj prilici, jer slazimo na još gori, pobočan put. To podseća na naše
pustare pre dvadeset godina. Prvi posao treba da su ti putevi…
U taj mah se lakaj i kočijaš osvrnuše na mladu gospodaricu i skidoše
kape:
– Pošviće! – javiše s osmehom.
Devojče ustade u kolima, nasmejano, zarumenjeno od uzrujanosti. Brzo
predisanje raskrili koralne usne, večernji vetar igraše se s crnom kosom, sive
oči sevahu zlatnim iskricama. Drhtala je od glave do pete.
Kapija, širom otvorena, bila je ispletena zelenilom, dvorište puno
natučeno seljaka, napred je stajala sve čeljad svečano obučena, a stari
ekonom, Savgard, koji je pamtio još njenoga dedu, držao je na pozlaćenom
služavniku žitni hlebac i so.
Kočije stadoše. Svetina se zaniha, kao vali, zahuča potmulim žamorom.
Devojci navrle suze na oči, prvi put nije znala za sebe. Savgard priđe
stepenicama od kola, otkri sedu glavu i saže se k njenim nogama.
Gospođica Irena uzmače i iskoči na zemlju. Očajanje zatitra u njenim
očima. Pogleda po toj svetini, koja ju je pozdravljala, primala od svega srca
u pradedovsku kuću, i ne razumevaše njihovih reči, niti im mogaše
odgovoriti.
– Ne mogu im kazati, kako sam zahvalna, kako im dobro želim!… –
prošaputa žalosno, slušajući pozdrav starog ekonoma.
U to neko stade iza nje. Osvrte se. Prilika Markova iznikla kao iz zemlje.
I on je stajao gologlav, svečano obučen, kao da se smatra za jednoga od
njenih slugu i pozdravljao je dubokim poklonom.
Odahnula je, kad je videla poznanika među tolikim svetom, pružila mu
ruku i povukla ga k sebi.
– Zahvalite im vi mesto mene! Vrlo srdačno! Molim, da im kažite, kako
im neću nikada zaboraviti toga dočeka.
On podiže svoj gromki glas. Svetina slušaše, posle odgovori u glas
burnim usklikom.
– Šta vele? – zapita ona.
– Mole, da ostanete za navek među svojima.
– Ostaću, ostaću! Kažite, gospodine.
Stari Savgard priđe za korak i odazva se:
– Gospodaru, molim da kažete gospođici, da nas voli, kao što su nas stari
voleli; da upravlja po njihovu uzoru.
Marko prevede besedu. Kroz suze pogleda na sedoga slugu, bez
premišljanja savi mu ruke oko vrata i zagrli ga od svega srca.
Starac nije znao, gde mu je glava. Služavnik s hlebom predade Marku, a
on se sruši, koliki je dug, pred njene noge; svetina zagraja od oduševljenja i
stade se gurati k njoj. Led je bio probijen, negde u strani udari seoska svirka,
smejalo se i jecalo naizmence, ljubljahu joj ruku, hotijahu je nositi u kuću,
dok je najposle ne izdade snaga – osvrnula se na Marka, da joj pomogne.
Razumeo je, rekao im je nekoliko reči i odmah se tišma rastavi na dve
strane, ostavljajući joj slobodan prolaz do hodnika. Uhvatila je diva ispod
ruke i išli su kroz te redove uz neprestano oduševljeno klicanje.
Na po puta tek seti se Čertvan Mervica i potraži ga očima. Amerikanac je
utekao od ovacija. Njegovi živci, koji milovahu mir, skriše se pod kućnje
okrilje. Htede ući, ali na pragu se nameri na gluhoga Filemona, koji, ukočen,
u svojoj starodavnoj livreji, držaše na jastučiću svežanj ključeva i
najozbiljnije igraše svoju komorničku ulogu. U taj grad, gde je stražio stražu
dvadeset godina, trebalo je da pusti kćer i kastelanku – pre nikoga…
– Otvori gospodinu! – viknu mu neko na uho glasom kao grom. Stresao
se, kao da ga ko nagovara na smrtni greh.
– Vi ste zatvorili, odlazećp, i rekli ste: otvorićeš samo Orvidovima! –
izgovori bezubim ustima, s čeličnom upornošću, i dodade, da bude više
maha: i Čertvan reče tako isto. Otvoriće gospođica, neka stranac čeka.
Mervic, s rezignacijom, skrsti ruke na prsima, pa čekaše, pregledajući
radoznalo seosko odelo, služinske livreje, talasanje svetine na dvorištu i
dvoje mladih, koji se polako primicahu.
Takve rumeni i svetlosti nikada još ne vide na licu Ireninu. Izgledala je
viša, ponositija i preko mere srećna.
– Voleo bih, da je moj otac vidi takvu! Taj bi se tek obradovao – pomisli,
smeškajući se zadovoljno.
Filemon pristupi dva tri koraka, kao mumija pod galvanskom strujom.
Pocrveneo mu nos i užagrile se oči: dočekao je Orvidove!
– Umirovljeni starac, sluga još vašega deda! – šapnu Marko. – Molim, da
ga usrećite i svojom rukom otvorite vrata svoje kuće.
Uze ključeve. Brava škripnu, Marko raširi dvokrilna vrata.
– Bog vam dao u starom domu vaših otaca njihove vrline i sreću! – reče
saginjući glavu.
– Nu, smem li sada ući, starče? – zapita Mervic služinsku mumiju, da
kako, bez ikakva uspeha.
– Uzalud muka! – reče Marko. – Gluh je kao top.
– Zar si ti tu, Klerče? Hodi-der! – poviče gospođica Irena.
– Dobro, što si se izvolela opomenuti, da sam i ja na svetu.
– Oprosti, dragi, ali sam tako uzrujana i zabavljena! Gospodine Čertvane,
ja bih htela da pročastim te ljude!
– Znao sam za to! Spremljeno je za njih jelo i piće! Pobrinite se vi za sebe
i za odmor.
 – Oh, hvala vam, što se nađoste onde kod dočeka. Mislila sam da ću se
rasplakati od žalosti, što sam tuđinka, tako me je dirnulo sve što sam videla!
Oh, kako sam srećna i vama zahvalna!
– Zašto meni? Učinio sam svoju dužnost.
– Evropski vazduh čudno utiče na tebe, Iro! – primeti Mervic, svlačeći
polako ogrtač i predajući ga u ruke Filemonu. – Onde si, kod nas, bila uvek
jaka, zdrava i mirna! O, kako je originalan nameštaj!
– A zaista! Molim da mi pokažete moju kuću, gospodine Čertvane.
– Gospodaru – javi se Filemon tonom koji je imao da bude poverljiv, a
brujao, kao huka u pustinji – malo čas dođe po vas momak iz Jurgišaka!
Stara je gospođa bolesna, gospođica vas moli vrlo lepo!
Marko se očevidno uznemirio. Stade, promisli se malo, i okrete se svojoj
mladoj poglavarci:
– Moram otići na koji sahat. Vi ćete oprostiti. Potreban sam bolesniku.
Pogleda ga ispitujući s nezadovoljstvom…
– Je li to ko bolestan od vaše rodbine? – pitaše ona.
– Nije, gospođice!
– Šta je govorio taj starac?
– Razbolela se suseda Pošviću, slepa udovica. Poziva me!
– Gledajte da se brzo vratite! Ja se tu ne znam ni okrenuti bez tumača.
Čekaću vas s ručkom.
– Hvala, mogu se duže zabaviti. Možda ću se vratiti noću…
– Ah, kako ste dobra srca!…
– Stanuje li onde samo slepa udovica? Niko više? – zapita Mervic
sumnjivo.
Marko ništa ne odgovori, pokloni se i nestade ga. Na polju udaraše svirka
i svetina se častila do mile volje. Došljaci hodahu po kući, diveći se i čudeći
se.
Dvadeset godina nije bilo gospodara, a sve je izgledalo kao da su juče
otputovali! Svakojako je brižna i prijateljska ruka upravljala tuda.
Mervic najposle zastade, završiv pregledanje.
– Znaš li, Iro, priču o kralju Heraldu? – zapita on.
– Mani me se sa svojom pričom! – dobaci nestrpljivo.
– Nećeš da saslušaš? Šteta! Do duše ljuta si, pa te ne zanima. U dokolici,
kad se razgališ, podseti me, da ti pripovedam.
Ona nehotice prsnu u smeh.
– Nu, recimo, da sam se razgalila? Pričaj mi svoju priču.
Amerikanac sede, zapali cigaru i, gladeći svoje zaliske, stade pričati:
– Kralj Herald, da ogleda poštenje svojih podanika, obesi, na, drvo uz
put, zlatnu grivnu. Prolazeći posle tri godine, nađe je na istoj grani.
– I to je sve! Na što to primenjuješ? – zapita ona, zanimajući se.
– Ti si, Iro, vrlo razborita i praktična, ali imaš jednu mahnu: ne voliš
polagano umovanje. Svakoj istini treba primera. Primenjujem na to svoju
priču, jer, sudeći po toj kući, ovdašnji narod biće da je poreklom iz Engleske,
od podanika Heraldovih! Šta? Zar nije tako? Ta stara mumija možda i pamti
legendarnu grivnu.
Pokaza na Filemona, koji se pojavio na pragu i grobnim glasom javljao
za obed.
– Jamačno poziv na doručak! – reče Mervic, ustajući. – Na službi sam ti,
Iro; rad bih da okusim onoga hleba, što si mi ga obećala u Kovnu. Na
Čertvana nije vredno čekati. Sudeći po žurbi, ta je slepa udovica kod njega
u velikoj milosti.
– I ja tako mislim – potvrdi ona namrštenih obrva. – Nisi saznao ništa o
njemu od pravnika u Kovnu?
– Mislio sam da si ti ispitala sve tajne od verenice njegova brata. Opažaš
li kako su tu lepe ženske? Ta gospođica Jazvigdova dira čoveka u srce. Da
nije puteva, mostova i nereda, ne bih mogao ništa zameriti tvojoj otadžbini.
Ćutiš, Iro? O čemu razmišljaš tako duboko?
– Ama o budućnosti, moj dragi! Pomisli samo, šta ćemo početi, kad
Čertvan otkaže svoje usluge? A učiniće to bez svake sumnje!
– Eh, udvostruči mu platu! Koliko dobija godišnje?
– Ne znam. Ima svoje imanje, pod „moraš“ je tu radio.
– Uzmi Nemca agronoma.
– Biće, da tu Nemce užasno mrze.
– Teško je tu biti pametan! Učimo brže bolje jezik, a dotle se osloni na
služinčad. Neka ti Čertvan kaže najpouzdanije sluge.
Jeđahu podugo ćuteći. Najposle devojče zaklima glavom.
– Razmazio me je tvoj otac! Phi! Stid me je. Stekla sam otadžbinu i
imanje, pa mesto da se radujem, još ću da klonem duhom. Pravo veliš! Za
mesec dana moram naučiti jezik, a dotle se treba strpeti. Ti me nećeš odmah
ostaviti?
– Ostaću, dokle ushteš. Možda će se još Čertvan moći zadržati! Ne bi li
htela videti igranje? To je originalno!
Sedoše kod prozora i dugo gledahu, kako se zabavlja iskupljena svetina.
Veče se spuštalo, zabava se stišavala, najposle započe neko tajanstveno
šaputanje, pogledahu na prozor na mladu gospodaricu; očevidno se
dogovarahu.
Posle se slika izmeni. Svirka stupi napred, svi otkriše glave i iz sto grudi
zabruja prosta, seoska pesma.
Kad završiše pevanje, pokloniše se do zemlje i pokuljaše na vrata.
Svirka je svirala neprestano; idući, pevali su dalje; iza kapije bivali su
glasovi sve slabiji i još se dugo čujahu u mirnoj večeri.
Gospođica Irena nagnula se na prozor i željno hvatala zvuke.
– Kako je to prosto i lepo! – ponavljaše.
Na dvorištu spremala je služinčad tragove gozbe i zabave. Nekoliko
ozbiljnih službenika provukoše se od zgrada i zasedoše u hodnik do dvorišta.
Preklapahu nešto tiho, pušeći i gledajući na put. Mervic, umoran,
sporazumede se znacima s Filemonom i ode na počinak.
Irene se kosnulo sve, što je doživela toga dana, pa ne htede spavati. Bdila
je, slušajući šum vetra i drveta. Kada će ona razumeti tu zemlju i ljude? Kada
će se osetiti građankom žmuđanskom?
Oko ponoći daleki tutanj poplaši dvorske pse, diže na noge sanjive
ekonome. Konjanik se primicao, jahao je vrlo naglo, na kapiji odjaha konja
i peške pođe u pobočnu kuću.
Poznala je njegov stas i opori glas. Kratko je razdavao neke zapovesti;
službenici odgovarahu u nekoliko reči, časom bi što zapitao, najposle otprati
ih mahnuv rukom.
– Laku noć, gospodine! – odazvaše se u glas.
– Laka vam noć! – odgovori on.
Ključ zaškripi u bravi. U sobi sinu svetlost, otvori se prozor.
Sahat je čekala gospođica Irena. Otkuca jedan sahat, u dvoru se razlegale
samo zviždaljke noćnih stražara, svetlost je neprestano plamsala i čulo se,
kad vetar prestane šumiti, šuštanje hartije na krajnjem prozoru. Crna senka
čovečja sedela je sagnuta za stolom, nešto je pisala i računala, ne dižući
glave. Maknula se, ustala i pošla u sobu za spavanje.
– Lepi izgledi! – šapnu ona sama sebi. – To ću i ja kapati, kao i on!
Marko je neprestano radio. Kao nekada otac mu, tako je on sada skupljao
isprave, nacrte, ekonomske raporte, završivao račune i izveštaje. Dosadni i
mučni rad bio mu je oporavljanje. Sutra će tu gomilu hartija predati
gospodarici, uzeće svoju pušku, Margasa, i otići, kao što je došao, kroz
Devajtu u Sandvilje. Svršena je služba, svršena!
Stalo ga je Pošviće godinu dana napora i verenice. Svet ga na posletku
nazva lopovom. Primio je dosta na svoj račun.
Još koji čas! Skupi lepo hartije, spremi u sanduk nešto odela, ogleda
pušku, pogladi psa, koji mu se umiljavaše i ugasi sveću.
Zora je rudila po vrhovima drveta…
Kad se Irena Orvidova probudila, bilo je blizu podne. U prvi mah nije
znala gde je. Bila je to spavaća soba njenih dedova, prostrana, mračna od
gobelinovih tapeta. Kroz prozor provirivale su lipe iz bašte. Devojka se
protegnu raskošno na golemoj postelji sa zavesama i zazvoni.
Seoska sobarica uđe na prstima. Bila je to unuka časnoga Filemona. Pruži
gospođici neku knjigu. Gospođica je otvori i radosno se nasmeja. To su bili
nemačko-poljski razgovori, pravi konac Arijadnin!
S njihovom pomoću mogaše se kako tako sporazumeti. Doznade nova
gospodarica, da je služavci ime Justina, da je danas lepo vreme, da je
gospodin davno došao iz pobočne kuće i razgovara se sa stranim
gospodinom, i da joj je on dao tu knjižicu.
– Duhovita dosetka! Biće, da mu je dotužala uloga tumača! Nu, spremna
sam!
Dotle su se gospoda razgovarala u salonu. Bolje, Marko je pažljivo
slušao, a Mervic pričao po redu istoriju svoju i sirote devojke.
– Otac moj, u mladosti, imao je zakup u poludivljoj državi. Trgovao je sa
stokom i zverinjim kožama. Oženio se jedinicom susednoga naseljenika,
imao je, osim mene, dvojicu starijih sinova. Kad sam se rodio, naša je
država, bila već drukčija. Šume padoše pod sekirama. Indijanci uzmakoše
dublje, stadoše se munjevitom brzinom podizati mesta i fabrike. Naiđoše na
slojeve železa i cina, zemlja je rađala za priču. Oko naše naseobine, kao
gljive posle kiše, poniče mesto – prozvaše ga Dreksiti, po imenu oca moje
matere. Pamtim i danas, kad je bilo u njemu samo jedan dućan, jedna crkva
i jedna škola. Sada broji šezdeset tisuća stanovnika, ima nekoliko sekata,
deset škola, petnaest fabrika, nekoliko stotina magazina. Prošlo je jedva
dvadeset godina; još za deset godina dostignuće Filadelfiju!
Amerikanac zastade i s ponosom pogleda na slušaoca.
– Daju vam da se dižete! – promrmlja Marko.
– Moj je otac naslućivao sjajnu budućnost te naseobine. U početku je
kupio u bescenje silne zemlje, posle je polovinu rasprodao, zaslužujući sto
na sto. Polovinu je ostavio da sam radi. Najstarijem je bratu kupio nekoliko
stotina jutara s cinovom žilom, oženio ga i okućio; srednji nije hteo raditi na
domu, srce ga odvuče u mornare; ja sam dobio tehničko vaspitanje i kapital.
Osnovao sam predionicu pamuka, otac je ostao na svome, mati je umrla
davno, odmah posle moga rođenja. Eto vam naše istorije.
– A gospođica Orvidova? – zapitaće Marko.
– Oh, i to je stara priča. Bilo mi je dvanaest godina, kad je na našu
plantažu došao, proseći posla i hleba, mršav čovek, u ritama, osakaćen, s
devojčicom možda od četiri godine, jedva živom od umora i gladi. Išli su sa
Zapada i dugo su stajali na našoj kapiji, jer niko nije verovao, da bi taj jadnik
bio za kakav posao u polju. Najposle ga spazi moj otac i primi ga iz milosti,
više radi deteta – jer je vrlo voleo decu.
Čovek se upregnu u posao s crncima i Kinezima. Radio je tiho i poslušno
s ono snage, što je bilo zaostalo u iznurenom telu, ali slabo je tu već bilo
snage.
Zaboraviše na njega u gomili. S detetom je stanovao u daščari na
plantažama…
U taj mah se, iza pleća Mervicovih, pomoli tiho Irenka Orvidova i,
mećući mu ruku na rame, reče:
– Ja ću dovršiti, Klerče, svoju istoriju! Ti ćeš mnogo zatajiti!
Sede među njih i govoraše dalje uzrujanim glasom:
– Stanovao je u daščari taj kukavni radenik, rđavo se hranio, hodio u
dronjcima, a novce je skupljao i spremao u pukotinu od zida. Dete je učio
molitve na nepoznatom jeziku i uspavljivao obećanjem, da će na skoro poći
dalje na istok preko velikoga mora – majci, koja na njih čeka. Govoraše, da
ima divan zavičaj i imetak svoj i dobroga, staroga prijatelja preko mora. Dete
je sve zapamtilo! Radio je dve godine, a kad se jednoga dana maši rukom u
skrovište po krvavi novac za put – ne nađe ništa. Neko je nanjuškao
začkoljicu i orobio jadnika, kad ga nije bilo doma. Jamačno Kinez sa
plantaže.
 Posle taj čovek klonu duhom. Prelila se čaša gorčine: ne htede raditi,
pogleda na dete staklenim očima i udari u plač.
Nekoliko nedelja ležaše u daščari; dete bejaše gladno, on je samo vode
tražio i molio se Bogu. Poginuli bi oboje zajedno, da ne bi gospodina
Mervica, ili bolje Klerka! On jednom slučajno zaviri u daščaru i dovede
svoga oca. Odnesoše bonika i devojčicu u svoju kuću, nju nahraniše, njemu
dovedoše lekara, ne štedeći dvorbe ni nege. Ali već se nije imalo šta
spasavati! Priroda se istrošila, kao stenjak bez ulja. Preminuo je posle
nekoliko dana. Pred smrt iščupa iz dronjaka svitak požutelih hartija i malo
sivoga peska u kesici. Detetu dade zlatnu hamajliju, odlomak prstena s
pečatom, i reče mu da ide, kad odraste, preko mora, k materi. S gospodinom
Mervicem razgovaraše se časkom, predade mu sirotu i one hartije. Kad je
umro, katolički ga svećenik sahrani i onaj pesak mu baciše u grob.
Pripovedačici zape glas u grlu. Ućutala je za časak i gledala ukočeno u
prozor, griskajući usnice, na koje se možda iz dubine duše tiskaše jecanje.
Marko ne skidaše očiju s toga lica. Ta ga pripovetka dirnu u srce.
Mučenik ne dođe do zavičaja, šačicu samo žmuđanske zemlje, kao
svetinju, baciše mu na mrtvački sanduk, a dete je ostalo bez majke ljubljene
a daleke i plakalo…
Namrštena čoveka zaboli nešto strašno u grudima. Neznani, žestoki bol
izbi na lice, probi pocrnelu kožu, oboji obraze i čelo mračnim rumenilom.
Utučen obori glavu.
A Klerk Mervic skrsti ruke i, ljuljajući se na stolici, povrati ih opet
mirnim, polaganim glasom:
– Sve te nesreće ne bi bilo, da se na našoj naseobini našla ženska glava,
kao što bejaše, posle desetak godina, Ira.
Devojče se trže iz zamišljenosti i otrese glavom:
– Takvoj nevolji, koja dušu razjeda, nema leka. Moj je otac i suviše
mnogo izgubio u životu i daleko mu je bilo do otadžbine. Tu su ležale
njegove tisuće, a sahranjen je po milosti gospodina Mervica. Njihovom
milošću i ja stadoh na snagu!
– U vetar govoriš, Iro! – prekide Amerikanac. – Ja ću da ispričam taj
odsek. U našoj kući, gospodine Čertvane, nije bilo kćeri. Otac nije imao
koga milovati i s kim se šaliti, ja nisam imao s kim bih se zabavljao. Ožive
naša pusta kuća, kad je ona došla.
– Mogli ste uzeti u kuću kakvu rođaku ili poznanicu. To je laž! Učinili ste
milostinju! Odnegovaše me kao rođenu, dadoše u školu, ne rekoše mi nikada
zle reči.
– Nije bilo razloga. Čim si odvrkla, postala si korisna. Kad si navršila
petnaest godina, donela si iz škole svedodžbu, svršila si trgovački tečaj u
fabrici, praktikovala si po godine, kao nadzornica u bolnici. Radeći to, nisi
mislila na svoju karijeru, jer si se vratila starome ocu i postala dobar duh na
naseobini.
– U vetar govoriš, Klerče! – ponovi ona njegovo mišljenje, ustajući. –
Hajdemo na doručak! – dodade ona.
– Pričekaj! Nisi još rekla, da si radničku decu skupila u školu, da si
negovala bolesnike, da si zamenila ocu tajnika.
– Dužnost je bila raditi. Dosta je toga preklapanja!…
– Oprosti, nisi rekla, kako si odbila ruku Ujljema Džeksna, milionara,
samo zato, što je otac plakao, kad je pomislio na rastanak.
– Moj dragi, mogla sam imati ličnoga povoda, ele nema u tome nikakve
zasluge, niti žrtve.
– Tako sam mislio i ja i u toj lepoj nadi zaprosio sam te drugi dan posle
Džeksna. Tako sam bio uveren, da ćeš pristati, da sam bio poneo i prsten u
džepu.
Zasmejala se iskreno.
– Nisi pretpostavljao, da bi mogao ko biti u mojoj duši osim tebe?
– Da ga je bilo, ja bih ga bar linčovao! Ali ni te slasti nisam doznao u
odbijanju!
– Ostadoše ti prsten i sloboda. Brzo si se utešio.
– Nu, svakojako nisam mogao plakati, ni obesiti se! Šta bi mi to pomoglo?
Najposle, tada sam bio strašno zanesen novom mašinom za češljanje
pamuka. Sećaš li se? Time sam i počeo prosidbu…
Mervic uznese u tavanice blede oči i uzdahnu. Gospođica Orvidova prsnu
u smeh i izide žurno iz sobe.
– Uzimam vas za svedoka – okrete se ozlojeđeni Marku – zar to nije
logično? Otac je htede zadržati, ona htede ostati. Trebalo je da se srodimo.
Ne bih joj branio da i dalje radi svoj posao. Otac je voleo kao zenicu; ja bejah
tako uveren o uspehu, da nisam ni gledao na druge devojke. Na što se badava
truditi i gubiti vreme, mišljah; poznavali smo se vrlo dobro, ne bejaše među
nama nikada prepirke. Mogao sam smelo kupiti prsten. A znate li, zašto me
je odbila? Da se ne misli, da polazi za me iz interesa. Neće, neće, pa neće!
Govorio sam čitav sahat, pozvao oca, snahu, ništa ne pomože. Molim vas,
recite sada, nije li to sramota, tako nemati logike?
– Ni ja ne bih drukčije uradio na mestu gospođice Orvidove – iskaže
Marko svoje mišljenje. – Bila je siromašna, ele ponosita i nepoverljiva. Sada
bi možda drukčije odgovorila.
– To i jeste ono, što ne bi. Jedan dokaz nelogičnosti više. Otac me je
namerno poslao s njom. Sada smo s imetkom na jednako. Pa i sada neće!
Prsten uvek nosim u džepu, ali sudim, da ću ga drugoj dati, jer je strašno, uz
svu nauku i razboritost, nelogična.
Ućuta, pa se dalje ljuljaše, gladeći po taktu zaliske. Izgledaše zabrinut,
kao posle bezuspešna češljanja pamuka.
– Zašto ste se, gospodo, tako kasno stali brinuti za njeno nasledstvo? –
javi se Marko za časak.
– Ne imadosmo nikakve isprave, osim krštenice i svedodžbe o poreklu.
Kazimir Orvid smerao je baš da se vrati u otadžbinu; nije znao, da će ga
preteći smrt. Usmeno je pričao ocu, ko je i šta je, i spomenuo gospodina
Čertvana. Posle smrti se zanemarilo potraživanje, a docnije otac nije hteo da
izgubi svoje mazunice, pa je otezao s dana na dan. Slučaj je sve udesio. U
novinama je Irenka pročitala vaše ime, i ona ga je zapamtila. Zamolila je
oca, da piše u Pariz. Je li to vaša sestra, da studentkinja u Sorboni?
– Po ocu.
– Jeste li već doručkovali, gospodo? – javi se gospođica, pomaljajući
glavu kroz vrata od trpezarije.
– Hvala vam, gospođice – pokloni se Marko, ustajući živo s mesta. Jedva
se setio, radi čega je došao.
Klerk, s velikom pažnjom, stade birati cigare; Čertvan, nekako zbunjen,
priđe mladoj gospodarici.
– Doneo sam vam knjige – izgovori s teškom mukom. – Možda ćete
izvoleti da ih pregledate i da me sada oslobodite…
– Zar vi ne možete i dalje ostati? – reče ona s molbom u glasu.
– Ne mogu, gospođice! Mučno i sam izlazim na kraj. Imam pune ruke
posla i kod kuće.
– Je li vam malo nagrade?
– Mi nismo tu služili za novac! – odgovori, zabacujući ponosito glavu. –
Otac je to činio radi prijatelja, a ja radi oca. Najposle, nije oskudice u
upravnicima; ja vam mogu preporučiti vešta i poštena čoveka; stara
služinčad je pouzdana, nema nikakvih parnica ni prepona, red je utvrđen od
dvadeset godina.
– Ali, gospodine! Ja ne znam jezika, običaja, zakona. Meni ne treba
upravnik, nego prijatelj. Obećajte mi bar svoju pomoć i savet u početku
novoga života.
– Kad god me ustrebate, doći ću na zapovest.
– Dođite bar svake nedelje.
– Doći ću na svaki vaš poziv. Moje imanje nije daleko, preko Dubise.
– Hvala vam i na tome. Nije li to velika ljubav i žrtva?
Pogleda ga pažljivo, ali on ne podiže očiju, nego, gledajući u zemlju,
odgovori gluho:
– Ne, gospođice! Nije žrtva…
Okrete se, jer joj dotuža ta kamenita hladnoća. Zar ta stena nema ništa u
duši, osim ljubavi k otadžbini?
– Koliko ćete mi sada još žrtvovati vremena?
– Do večera ćemo svršiti račune i kontrolu.
– Do večera… a posle?
– Idem kući!
– Smilujte se, gospodine! – poviče preneražena. Juče sam stigla, nisam
još bila nigde izvan dvorišta. O imanjima svojima znam toliko, koliko o
srednjoj Africi. Pokažite mi makar iz daleka moje zemlje, šume, salaše. Da
bar išta vidim, razumem. Očevi su nam bili braća; njihove uspomene radi
molim vas, da mi budete iole prijatelj. Ja nemam nikoga u toj zemlji, u koju
sam pošla s takvom živom željom…
Glas joj je imao lep, mekan zvuk, a žućkaste oči gledale su žalosno.
Sukobiše se pogledom. Njegove se surove crte razgališe, potamneše od
nagle krvi. Zlo je učinio, što je pogledao, jer se pokolebao u odluci.
– Ostaću, gospođice, koliko budem mogao! – odgovori bez premišljanja.
To je bila prva njena pobeda. Odahnula je.
Kad je Mervic popušio cigaru, nađe ih u kabinetu za stolom, pretrpanim
hartijama. Namesti se ugodno i čitav je sahat slušao agronomsko-
administrativna predavanja, najposle mu dosadi, te ustade u nameri, da ide
u park.
– Gospodine Čertvane – zapita – hoće li me baštovan razumeti?
 – Neće, on i poljski slabo zna. Šta vam treba?
– Video sam reku, pa mislim, da ima u njoj ribe. Da mi je mamaca za
udicu: to mi je najmilija zabava! Hazard i opažanje! Udicu sam poneo od
kuće. Ti se već smeješ, Iro! Ti uvek moja uživanja posmatraš sa šaljive
strane.
– Udica iz Amerike! To je doista neobičan hazard i opažanje! Svakojako
bi gore bilo, da oplakujem tvoja uživanja!
Marko zovnu slugu i preporuči mu strasnoga ribara. Gospođicu Orvidovu
iskreno zabavljaše ta epizoda. Div ni da bi reči.
– Zar se vi nikada ne smejete? – zapita ona.
On se sagnuo pod nekim nacrtom…
– Nikada… – promrmlja nerazgovetno.
– Niste oženjeni?
– Nisam, gospođice!
– Dakle udovac?
– Po čemu? – zapita on podižući začuđeno oči.
– Jer imate prsten…
– To je od matere.
– Ah, dakle ste izgubili majku? Davno?
– Vrlo davno!
– To ste vi zato uvek namršteni. Ni verenice nemate?
On otrese glavom.
– Ni rodbine?
– Samo po ocu. Oni su za se, ja za se.
– Onda vam je vrlo prazno i dosadno na svetu!
– Kao svakome! Ima žalosti, ima i radosti. Jeste li, gospođice, pregledali
taj nacrt salaša Gilus? Onde je ovčarnica i u njoj tisuća engleskih ovaca.
Zadubiše se opet u posao. Slušaše ga pažljivo, ozbiljno, beležila,
zapitkivala za sijaset sitnica. Posle dva sahata obrazi joj pobledeše, oči se
zajapuriše kao u groznici. Umorila se, nije još sasvim otpočinula od puta, ali
je uza sve to radila dalje. Nekoliko je puta samo načinila kiselo lice i dotakla
se slepih očiju. Bolela je glava od naprezanja i haosa od brojeva.
Za divno čudo: on je bio samo knjigama zabavljen, pa opet je opazio i
razumeo to komešanje. Zakolebao se i najposle prekinuo svoje izveštavanje.
 – Šta je dalje? – pitala je. – Dovršimo s tom rakijašnicom.
– Pa da sutra dovršimo? Vi ste umorni.
– Nije to ništa. Moram se koristiti vašom uslužnošću i vremenom.
Odmoriću se docnije!
– Ta sutra ćemo svršiti! – ponovi on ustajući.
– Dobro, kad je vaša volja. Hajdemo da pohodimo ribara.
– Mogli bismo danas obići jedan salaš, onaj najbliži, Poverijane.
– Ah dobro! Od svega srca. Hvala vam.
Završila je milim pogledom, pa se krenuše zajedno u baštu.
Park se postepeno spuštao na reku i bio uređen vrlo brižno, kao i sve
drugo. Dubisa je s proleća obasipala penom drveta uz obalu, sada je već malo
uzmakla, ostavljajući komad tvrde, strme obale. Mervic je sedeo onde
strpljivo kao kineski bonca, gledajući u komad pluta, gde skakuće na valima.
U kablu pored sebe imao je već nekoliko sitnih riba.
Nije se ni osvrnuo na šum koraka.
– Šta je s tvojim hazardom i opažanjem? – zavika veselo domaćica.
Mače se nestrpljivo.
– Znaš, Iro, kako se riba boji vike! Toliko sam ti puta govorio. Pa eto i
sada si, kao obično, rasplašila životinjice. Već pet minuta, kako se jedna vrti
oko udice. Sad je utekla, pa se nikada više ne vrati!
Trže udicu i zlovoljno je baci na pesak.
– Ne bojte se, gospodine – javi se Marko – nije ona jedna! Lakomstvo i
radoznalost to su opšte riblje mane.
Gospođica Irena sleže ramenima i zagleda se živo u panoramu oko sebe.
Levo je Ejna padala sa šumom, okrećući vodeničko kolo, desno se beleli
Skomonti, crveneo se krov na crkvici, kruške u parohiji crnele se
veličanstveno, a u drugoj crti pružilo se nekoliko sela.
Napred stajala je šuma tiha, ozbiljna, pozlaćena od sunca i ogledala se u
sivim, burnim valima Dubisinim.
Nekoliko čamaca plovilo je ovde onde s ribama ili s naviljcima sena; po
poljima se vrzli ljudi s plugovima, časom zapeva ko na vodi pobožnu pesmu,
ili se u sretanju pozdravljahu Božjim imenom.
Slika je bila ubava, tiha i vrlo mila. Čak i Mervic podiže oči na nju i za
čas će opaziti:
– Dopada mi se tvoj zavičaj, Iro! Ta slika naplaćuje i rđave puteve i
razvaljene mostove.
Lep je – ponovi ona s osmehom – samo je za čudo tih. Pogledaj, kako se
ti ljudi polako miču, polako rade i neprestano ćute! Uporedi to s
grozničavom žurbom u našoj naseobini?
Narod je nešto drugo! – odgovori Mervic. – Iz svojih opažanja
zaključujem, da je len, trom, nerazborit i sumoran! Nije ni malo čudo, što se
tuže na nevolju!
Marko je upiljio oči u šumu i napregnuo sluh. Kroz huku Dubisinu i mimo
daljinu, dopirao mu je do duha dalek šum i nešto mu govorilo, vikalo i
pozdravljalo ga. Reči Mervicove prekidoše taj tihi razgovor, spusti oči na
Amerikanca i poče gluho, sve većma dolazeći u vatru:
– Varate se. Naš narod, prividno trom i sumoran, radi kao mrav i ima srce
dobro i plemenito. Ćuti, to je istina, ali ne zato, što neće da govori, ili što ne
misli, nego zato, što ne sme govoriti i nema kad! Po tim selima nećete naći
krčama ni razvrata; bolja je ta tišina ma od kakve vreve! Radimo polako, ali
neprestano, koliko se može…
– Oprostite mi lakoumnu pretpostavku – reče Mervic pružajući mu ruku.
– Okužio sam se manom Irinom: sudim na prečac; sad ću, kao i vi, ćutati i
posmatrati.
Gospođica ih obojicu izmeri ispod obrva.
– Ne bacaj na mene svojih greha! – poviče. – Priznaj, da tebi iza Amerike
nema savršenstva, a osim anglikanske crkve nema spasenja! Toliko si mi
puta to ponovio!
– Nu, za celo, izuzimajući crkvu. Nisam licemerac. Volim mir više svega.
– Znamo, znamo! To je „vjeruju“ čuo gospodin Čertvan jamačno već
danas nekoliko puta, a ja tisuću puta! Kakav je ono dvor? – zapita ona
Marka.
– Skomonti! – odgovori kratko.
– Čiji? Možda one udovice, koju juče pohodiste?
– Ne, gospođice, to je imanje mog oca.
– Ah, dakle vaše; a ono je dalje crkva?
– Naša parohija.
– To vi stanujete u Skomontima?
– Ne, gospođice. Moje je imanje iza šume, ne vidi se.
– A čija je šuma?
 – Moja! – reče s radosnim izrazom u mutnim očima.
– Ima li tamo kakva zverinja? – uplete se Mervic u razgovor.
– Zverinja, kako mislite?
– Pa tako. Kujota, šakala, medveda?
– Ne, toga kod nas nema – odgovori hladno Marko.
Gospođica Orvidova sela na obalu i lutajući očima po okolini, zapita:
– A je li onoj udovici, susedi, bolje?
Šta je se može ticati nepoznata žena? – pomisli on. – Ali, valja da se nešto
kaže.
– Bolje joj je! – odgovori lakonično.
U taj mah nađe ih lakaj i javi, da su konji upregnuti. Valjalo im je ići i
pregledati salaš.
Mervic ostade. Baci udicu i poluzatvorenih očiju posmatraše pluto na
vodi. Malo po malo ga toplina i tišina raznežiše, pa spavaše ljuljajući se i
nesvesno mašući rukama. Sanjaše plantaže, pamuk, lupu mašina, nedeljne
isplate i puding, koji su zgotovile bele ručpce Irenine. Smeškaše se u snu, a
među tim su ribe nagrizale gljiste i bežale dalje, a ribari s čamaca zagledahu
u tu novu, nepoznatu sliku i smejahu se dobrodušno.
Mogao se predavati svojoj strasti bez ikakve brige. Ireni nije ni malo bio
potreban. Od rane zore, peške ili na kolima, pohađala je svoja imanja,
zavirivala u svaku sitnicu, posle povratka slušala Markova objašnjenja i
učila silom jezik svojih otaca. Sedeli su obično na baštenskom hodniku: on
poguren, gledajući ukočeno u zemlju, ona okružena gramatikama i
rečnikom. Nije spominjao više o odlasku, nego je polako navijao na vođenje
knjiga, na kontrolu, na gospodarske poslove, učio je primerom, spremao za
dužnosti.
Pohodili su salaše, šume, vodenice, i ako površno, ali ipak sve; služinčad
je išla k njoj po zapovesti; razumevala je već nekoliko desetina reči. Prođe
nedelja dana, a on se ne izvuče na slobodu, svoj posao i dužnosti. Sedeo je,
kao uklet, uz nju i ćutao.
Jedno veče sedeli su u troje na Dubisi. Mervic je glistom mamio ribe,
Irenka je učila iz gramatike neku poljsku rečenicu, načičkanu
poluglasnicima, Marko je podalje leškao na zemlji i gledao na šumu.
U to se iza drveta tiho, tajanstveno pomoli čamac, kao ljupipa, i upravljai
smelom rukom jednoga veslara, poče popreko presecati u Pošviće. Kad je
izišao iz sena, poslednji zraci sunca na zahodu osvetliše jasno crnomanjastu
kožu i kiselo, plačno lice Luke Gralja.
Čertvan ustade; na njegovu se licu ogledala odvratnost i gađenje. To ga
prvi put u životu neko traži; pozivajući ga na posao, podsećajući ga, da je
vreme radu.
Gralj ga spazi i zavesla pravcem k obali, zbunjen očevidno stranim, a tako
lepim društvom, u kome zastade staroga prijatelja.
Već iz daleka skide šešir.
– Ideš li po mene? – zapita Marko.
– Oprostite! Čekao sam dve nedelje. Možda nemate kad.
– Jesi li uzeo pod zakup jezero?
– Učinio sam sve, kako ste kazali. Jezero je naše, ali nemam naredbe za
ribolov, a Čivuti mi obijaju pragove, dolazeći po ribu. Otišao sam na savet
vašem kumu, ali je nešto zanemogao, pa posla mene. U jurgiškim
vodenicama ponestalo žita, stoje od četvrtka. Pitao je za vas mlađi iz
Skomonata tri puta. I gospođica Hanka je dolazila juče s parohovom
sinovicom, i njoj ste potrebni. No najgore je s ribama, jer sada dobro plaćaju.
Očekujemo vas, kao ozebao sunca.
Gospođica Irena slušala je tu besedu neobično pažljivo. Kadšto je
razumela koju reč, onom se drugom domišljala.
– Vi ćete nas već ostaviti? – reče žalosno.
On poćuta za trenutak i, ne gledajući na nju, odgovori po svome oporo.
– Kad god vam ustreba, ostaviću svoje, pa ću doći. Sada treba ići.
– Odmah?
– Odmah.
Pokloni se pred njom duboko.
– Onda do viđenja! Hvala vam na svemu.
U taj mah je srebrna ribica bila za palac od mamca, već je i zinula, uza
sve to Mervic izvuče udicu i pruži Čertvanu raširenu desnicu.
– Do viđenja, samo što pre! – izreče srdačno.
Stisnuše bratski jedan drugom ruku. Gospođica pogleda bistro u Marka.
– Možemo se i mi oprostiti po amerikanski – osmehnu se usiljeno.
Široka, opaljena, tvrda ruka obuhvatila njene nežne prstiće, divski stas se
sagnuo s poštovanjem. Morala je biti vrlo pouzdana, da će biti na njenu, kad
je progovorila tome mrgodnom čoveku veselo, s odsevom koketerije u
očima:
– Nu, možete je poljubiti, kad je već držite. Sagnuo se još niže i ispunio
ćuteći dopuštenje. Kad se ispravio, bila mu je tamna rumen na obrazima;
klonio se njenih očiju.
Ne prozbori više reči, pokloni se još jednom i sleti sa strme obale upravo
u čun. Luka mu je ostavio mesto na krmanu, pa dodao veslo. Odskočiše za
nekoliko lakata.
Sunce je obasjalo kao plamen vale Dubisine. U žaru bejaše voda, čun,
krune šumskih drveta, u plamenu bejahu konture obojice veslara. Jedan
sićušan, poguren, zagledao se u vodu nesvesno, drugi nabujao kao hrast i
snažan, uzdignute glave, ne mareći za brzu struju i neprestane rečne virove.
Veslo se savijalo u njegovim žilavim rukama, telo se savijalo i naginjalo
ritmično, očevidno bez ikakva usiljavanja.
Gledao je netrenimice u svoje hrastove i slušao nemarno plačno
pripovedanje Graljevo:
– Već je nedelja dana, kako nas Vojnat izagna iz kuće. Lonce naše
porazbijao, razboj isekao, odelo i sanduk izbacio i nju isterao na kišu. Takva
mi je uda sreća! Drugi dan se tek vratih s jezera i prevedoh jadnicu u svoju
kuću. Sada plače bez prestanka i neće da govori. Šta sam ja kriv, nesrećnik?
Drugome se sve smeje, meni sve plače. Volje, da se nisam ni rodio. Ceo
zaselak ispira sa mnom usta i podsmeva se, a na nju prstom pokazuju. Šta je
ona kriva, jadna, slaba žena? Moja se uda sreća uplela u njenu, kao vilina
kosa u lan, i zaprela čitav život.
U taj mah od Pošvića zabruja po valima melodija neznane pesmice. Pevao
je jedan glas, posle dva, i opet jedan ženski. Marko se osvrnu. Irenka
Orvidova stajala je na obali, naslonjena na čudnovato uvijeno stablo stare
vrbe. Vite grane obuhvatile, kao u zelene okvire, njenu glavu, podnožje je
pozlatilo sunce. Izgledala je kao slika vizantiske škole, retušovana kičicom
fra Angelika.
Mladi čovek zagleda se za časak, ne radeći veslom; posle, kao da mu gnev
i besnilo prođe kroz oči, zagnjuri veslo u vodu, namršti obrve i ne pogleda
više. Čamac zapliva u sen od drveta, a od one strane više se ništa ne vide.
Žar na reci stade opadati i gasnuti, posle se pesma utiša.
Na obema obalama zavlada pustoš i mir ničim nepomućen, samo je stari
Devajtis slušao glasove, što mu ih je nosila Dubisa i veličanstveno je šumio.
Pod njegovom setom dugo je premišljao samohran čovek; kad je otišao,
bilo je nebo osuto zvezdama, a u zasenku su pevali prvi petli. Hrast se
oprostio s njim otegnutim šumom, a hrastovi unuci ponavljahu za praocem
oproštaj gluhim horom.
 VII.
– Gospođice Aneta?
– Šta je, gospodine?
– Hoće li skoro biti kraj s tim bubetinama?
– Nije lepo, gospodine, tako prezirati dobru pčelicu! Ona je ogledalo
radu, kao naš Marko; pesmom slavi Boga pri poslu, gradi dvore, da ih neimar
ne bi umeo bolje, daje na oltar beli vosak i med, koji pomaže u mnogim
bolestima…
– Neka ih detlići pozobaju, ujedaju kao bes!
– Zli ljudi ogovaraju siroticu! Ne ujeda ona! Brani maticu i uljište na život
i smrt! Ko je voli i poštuje, toga ne dira. Eto sam tri roja uhvatila, pa mi ni
jedna ne učini krivo!
– Vi se tajom nečim namažete, zato ste i bez brige! A među tim ni mi, ni
stoka ne znamo kuda ćemo od njih. Izgrizoše prekjuče Marka, a juče mi
osakatiše ždrebe. Phi! Grenis otekao, kao bure, meni izgrizle oko. Bič Božji!
– Zaviću vam oko bedrenikom. Odmah će proći.
– Bolje podajte i svojim pčelama bedrenika, da se umire. Lete gadovi
svuda bez ikakva obzira… Ja ću im jednom dati vetra!
– Ne činite to, molim vas! Nasejala sam im matičnjaka, brzo će se
sprijateljiti i biti mirne kao deca! Šta je to, tri panja? Tek početak. Danas sam
našla i četvrti u šumi, u duplji: to će biti poslednji!
– Šta? Još jedan? Pa još šumski roj, najpakosniji! I Grenisa ćete mi uzeti,
i kola, i konja, i lotre. A, čestitam!
– Poslednji put, jamčim vam! Otišla bih sama, ali je visoko, a stara sam.
Da je Marko tu, on bi mi pomogao.
– Taman, on ima kad isterivati rojeve! Grenise! Preži zelenka! Samo ako
me prevarite, da to nije poslednji put, dajem vam vojničku reč, da ću začepiti
sva leta, neka se poguše i poskapaju.
– Pčela umire, a ne skapava. Neću prevariti, jer nema više ni mesta, a i
prešlo je vreme. Zato ćemo imati jesenjega voska i meda…
– Ho, ho! Baš me pogodiste u živac. Taman! Nema tu berićeta ni za lek.
Znam ja to. Samo se vi požurite, jer će na naužinu doći crna Julka i Hanka.
– Eto mene za sahat. Hvala vam na konju!
Grenis dotera pred kuću. Starica metnu u kola pčelarsku kapu, vrećicu,
kropilo i drugi pčelarski pribor, posle se utrpa i sama, te odoše ispraćeni
cviljenjem lisovim i klepetanjem ždralovim.
Rimko Ragis ostade na klupi pred kućom s lulom u zubima, zverajući
okolo vragolastim očima.
Bilo je to svetačno po podne i subota. Ljudi se razišli uz reku i po poljima;
mlađi radi zabave, stariji radi razgovora. Iz susedne kuće čujaše se samo
teški kašalj staroga Vojnata i osorljivi mu glas, kojim se istresao nad
momkom i slugama.
Na Markovu imanju niko se ne svađaše, osim mladih roda na vrhu zgrade,
koje izgledahu hranu. Pogoda, sunce i obilje činjahu stanovnike mirnima.
Lis dremaše na daskama; sivi ždral lovljaše melanholično muhe po zidu;
crvena veverica iz obesti gonjaše vrapce po višnjama ili hvaćaše svoj rođeni
rep, vrteći se kao mahnita; pod plotom sevucnu čas po čas uši pitoma zeca,
koji griskaše vinovu lozu. Golubovi, kao beli oblačak, padahu na korito s
vodom, a posle se spuste na krov, gučući u jedan glas; psi grejahu na suncu
čas levu, čas desnu stranu, protežući se kao dembeli.
Sve je bilo složno, mirno i zadovoljno sa svojom sudbinom; pa i kos u
kavezu na prozoru zviždukao je veselo, a čvorak, skačući po prečagama,
vikao je sve jače:
– Na zdravlje! Dobar dan! Čestitam!
Ragis je sukao brk, žmirkao, gladio četkastu kosu, posle zapalio lulu i
stao pevucati:

Mati ne zna ništa, povod i ne sluti,

Fizida se krišom u baštu uputi.

Kao protivnost, na ulici se razlegnu zviždanje, a posle nemački kupleti iz

operete:
Beim Weine, beim Weine, da sitz man gern zu drei,
5
Beim Liebchen, beim Liebchen, da sitz man drei allein frei!

Potkovica odjeknu o kamen, a na kapiji se pojavi Vitold na konju, odeven,

kao da ide u lov u Vindsor.

5 При вину, при вину, седи се радо у троје, код драге, код драге, седи се слободан сам.
 – Hej! Ima li koga živoga ovde? – viknu, podbočivši se.
Ragis još većma zažmiri i pretvaraše se kao da spava, ni psi se ne
odazvaše, samo veverica i pitomi zečevi strugnuše dalje u baštu poplašeni,
neobičnom vikom.
6
– Verflucht, verdammt! – promrmlja gospodičić. – Jesu li poumirali ti
bolničari, šta li? Ni traga! Hej, Marko, otvaraj vrata, jer ću ih polomiti!
Psi, kao da razumeše pretnju, nasrnuše kao besni; tada i Ragis otvori
jedno oko i, pljunuv flegmatično, obrecnu se na pse:
– Pst, pst! Mir! Subordinacija, gadovi!
– Šibe! Do sto vraga! Glave ću vam razgaziti, bestije! Jeste li vi to, Rimko
Ragise?
– A da! – zamrmlja starac, ne mičući se s mesta.
– Jesam li zastao Marka?
– Bogme niste! – bio je kratki odgovor istim tonom.
Lepo lice mladićevo poče nervozno drhtati. Poružneo je, da ga ne bi
poznao.
– Dokle ću ja po njega doparkivati? Je li to sprdnja? Zar on nikada nije
kod kuće?
– On nema kuće, a premlad je da sedi s bolničarima! – odgovori Ragis
flegmatično, istresajući lulu.
– Mene se to ne tiče. Vez ikakva izvijanja izjavljujem, da sam poslednji
put tu i da poslednji put pozivam Marka. Više me ne videste!
– Šta znamo? Podnećemo i tu kaznu Božju! – osmehnu se podrugljivo
Ragis.
Vitold uskipi od pakosti.
– Izvolite mu reći, da se za tri dana stvori u Skomontima radi potpisivanja
dela imovine po očinoj volji, i da mi, od dobre volje, vrati nacrte, koje je
podmuklo zadržao kod sebe! Razumete li? Dajem mu tri dana roka, posle ću
ga prisiliti. Neka to primi na znanje!
– Primićemo na znanje, milostivi gospodine, svaku vašu reč! Razume se!
Računi će se slagati! Ho! ho! Zašto ne? Vama kao da naglo treba para? Nu,
nu, strpite se malo! Marko ih neće za se zadržati. Doneće ih!

6 Проклето, проклето!
 – Ja neću da znam za njegove tričave novce! Neka mi vrati, što je oteo,
pa neka ide kud ga oči vode! Ja ću ga naučiti učtivosti i tačnosti!
– Možda i mene? – primeti Ragis.
– I vi treba da naučite, kako treba ozbiljno smatrati ozbiljan predmet.
Glupe šale nisu nikako umesne.
– Ni glupe pretnje!
– Videćemo na što će izići ta vaša tvrdoglavost i lupeštvo?…
– Videćemo, a među tim treba učiniti kraja tvome bezobrazluku,
bukvane! – podiže glas Ragis, ustajući s klupe.
Na taj pokret i glas četvoronožna vojska skoči spremna za boj. Psi, suviše
pustolovni, nasrnuše prvi, režeći zlokobno. Starac dohvati batinu i priđe
vratima.
– Tornjaj se kući, balavče! U ovom domu nema mesta za bitange! A na
jezik pripazi, jer možeš požaliti! Drž’ ga!
Vitold sa svoje bedevije pogleda drsko na bogalja, stište jače bič u ruci i,
grizući do krvi blede usne, sipaše psovke.
Ragis dođe do vrata, otvori ih; psi mu gledahu u oči.
– Drž’ ga! – ponovi još jače.
– Ne deri se, starče! – odgovori mladić, smeškajući se jetko. – Bojim te
se, ko i te tvoje drvene noge!
– Drž’ ga! – ciknu bogalj.
Psi, kao na komandu, skočiše napred. Dvojica navališe konju na nozdrve,
dvojica na noge i trbuh. Jedan iznenada zgrabi jahača za čizmu. Podiže se
paklena vreva. Konj se stade bacati stražnjim nogama, frkati i skakati
upropnice. Bič Vitoldov, mesto da odagna pse, dovede konja do besnila i taj
ti se, pored uzde, prope i zapraši ulicom kao pomaman. Malo zatim jedan
pas, sav zaduhan, donese pred Ragisa zaprašenu džokejsku kapicu, drugi
dovuče poderanu rukavicu, dvojica doleteše na tri noge, žalosno cičeći,
najposle se pojavi i poslednji sa najvećim plenom – nosio je pobedonosno
onaj malo čas tako strašni bič.
Iza ponosita jahača ostade oblak od prašine…
Psi, vrlo začuđeni, obilažahu oko gospodara i zavirivahu mu u ruke. Ne
mogahu razumeti, zašto posle lova na tako krupnu zver ne dobiše ni nogu,
ni creva? Ragis, sikćući od ljutine, i ne gledaše na svoje ljubimce.
Mir i tišina odbegoše od ograde. Preostade neobično ružan utisak:
priključi se spoljašnja smetnja.
Vojnatov momak zaviri preko plota i reče preplašenim glasom:
– Gospodar zove gospodina Marka.
– Nema ga – otrese se Ragis.
– Oj šta će to da bude? – zaječa momak. – Može svaki čas umreti!
– Vojnat? Šta mu je?
– Ko će znati! Legao, pa neprestano bunca. Biće, da mu je sada kraj,
gospodine!
– Reci, da ću poslati Čertvana, čim se vrati.
Momak ode; ali je taj glas jako kopkao starca. Šta hoće ujak od nekada
proterana nećaka? Možda doista umire?…
Nije dugo starac mirno razmišljao. Bilo je suđeno, da ograda Markova
bude taj dan meta posetama i crnim glasovima.
Vrata škripnuše, u dvorište uđe ostariji seljak, sav beo od brašna, stasa, u
prkos godinama, prava, koji je izdavao nekadanjega vojnika.
Stade na tri koraka pred Ragisa po vojničkom propisu i ćutaše:
– A šta je, druže Juhno? – zapita nekadašnji narednik, gladeći brk.
– Dolazim s raportom iz mlina. Noćas voda odnese kolo.
– A gde si ti bio, kad nisi pazio? Spavao si?
– Da, spavao sam. Mladi gospodin mi je odredio tri sahata odmora od
ponoći. Kad sam se probudio, nema kola. Otišao sam da ga tražim i nađoh
pod Griniškama. Uhvatili ga seljaci. Traže otkup!
– Zgodna dosetka! Takvo kolo! Vredi nekoliko stotina rubalja! A lepo sam
ti govorio, Juhno: u vodenici, kao na mrtvoj straži; Dubisa vazda o zlu misli.
Lukav je to neprijatelj! Pa eto, i učini pakost!
– Eh! Ono kloparanje i lupa tako omame čoveka, da spavaš kao zaklan.
Seljaci sada traže trideset rubalja! Ja bih već svojim novcem platio, ali sam
poslao unuku u školu, te dođoh do mladoga gospodina, da me izvuče iz
nevolje…
– Ta da! On da te izvuče iz nevolje! On se zar samo zato i rodio. Ho, ho!
To se zna! Svaki bi, da on vadi za njega kestenje. Još ga se posle pošteno
nagrde iz zahvalnosti. Idi ti, starče, kući, jer će ti Dubisa odneti i ono malo,
što je preostalo. Mladoga ću gospodina poslati sutra rano.
Tu Ragis, kao prvosvećenik svemogućega Boga, milostivo klimnu
glavom, ponosit sa svoga položaja – i razuzuri se još ugodnije.
 – Čudotvorna Bogorodice! – reče s uzdahom kad se zatvoriše vrata za
Juhnom. – Hvala ti još jednom, što imam samo tu drvenu nogu na svetu! –
Zaklima glavom i prekide monolog pevušenjem:

Ko novaca nema, srećan je, brajane

Ima noći mirne i bezbrižne dane!

– Moj Marko bajagi ima nešto, pa koja mu korist? Juri, juri s jezera kući
kao na pir! Aha, taman – biće mu pir! Vitold, Vojnat, Juhno jedan za drugim!
Antifoni! Dok se vrati, biće ih još nekoliko. I to mi je neko veselje! Oh, lepa
moja drvena nogo, s tobom nema glavobolje!
Nasmejani starac potapša nežno svoju drvenu nogu i odmah naćuli uši.
– Oho, eto gospođice Anete s njenim muhama! Klanjam se! Eto meni
poljubaca, da ih i ne tražim! I to mi je, neko uživanje!
Stropot se približavaše, Ragis đipi i umače u kuću. Kroz prozor pomoli
glavu i uze reč:
– Nu, šta je? Je li vam pošlo za rukom, gospođice Aneto?
– Nego, gospodine, nego! Čim je Grenis zakadio, izleteše jadnice! Pružila
sam im grančicu oskoruše i odmah se spustiše. Matica mi sede na ruku – evo
je ovde u košnici!
– Hvala, hvala, nisam radoznao! Nosite to iz dvorišta! Hu, šta ih leti!
Čisto me podilaze mravi!
– I nije vas stid, stara vojnika, sakrivati se od žaoke? – zabruja iznenada
tuđ glas s protivne strane, od livada.
– A zar nije vas stid, devojke, da mi gazite travu? Ej, opleniću, opleniću,
– odgovori nezbunjen, osvrćući se s osmehom.
U dnu dvorišta, za plotom od bašte, stajale su dve nerazdvojne prijateljice
i drugarice: Julka Nerpalisova i Hanka Čertvanova.
Bilo je to staro prijateljstvo, od detinjstva, i bratimstvo duha, koji je želeo
da radi i misli samostalno. Julka, svojom trezvenom, živom naravlju, zauze
odavno prvenstvo i krmu toga drugovanja. Godina teška rada i druženja
učini tu vezu prisnijom. Izjednačile se radom, istrajnošću, spojile se gotovo
ujedno, dopunjavale jedna drugu.
Na izgled ne bejahu slične jedna drugoj, osim po odelu. Jedna crnpurasta,
živa, razgovorna, uvek vesela, kojoj su oči neprestano letale, a lice se
menjalo svaki čas, prikazivala je delo i praktičnost; druga bleda, ćutljiva, s
večitom zamišljenošću na čelu i oblakom u velikim, žudnim očima, bila je
slika tihe, duboke i velike misli.
Na napomenu o ugaženoj livadi strah i stid sevnu u očima Hančinim. Nije
znala za šalu, svaka reč bila je za nju sveta istina. Julka zatrese prkošljivo
svojom kudravom glavom i odgovori slobodno:
– Oplenite vi pastire onoga stada, koje smo baš mi rasplašili s livade.
Nama treba reći: hvala!
Gospođica Aneta je iz rođena iskustva razumela strah Hančin, te joj je
brže bolje pritekla u pomoć, obesivši uhvaćeni roj na višnju.
– Ne slušajte, dečice moja. Gospodin se šali! Hodite k nama! A kakva je
to trava u tvojoj ruci. Hančice? Možda bi čemu valjala?
– Cynoglossum, tetice. Upotrebljuje se za mnogo što šta! – odgovori
devojče, ljubeći srdačno suhu ruku staričinu.
– Možda je to trava od uloga… – zapita Ragis, prilazeći.
– Ah, ne. Ulozima miksture ne pomažu. Mislim, da je potreban klimat –
reče nesmelo i vrlo tiho.
– Ne ističi diagnoze, Hanka! Pričekaj četiri godine – zasmeja se Julka i,
okrećući se domaćima, dodade;
– Zar gospodina Marka nema kod kuće?
– Šta? Zar i vama treba? – poviče Ragis.
– Razume se, i to što pre. Treba da pomogne stricu, jer se tiče nekoga
crkvenoga zemljišta preko reke, koje hoće da oduzme zakupnik Čivutin.
Moli ga, da dođe k njemu na parohiju.
– Kuda ga ne zovu?… Ali nema ga. U Vilajkama je na ribolovu već
nedelju dana – možda će se danas vratiti.
Hanka se malo ušeprtljila, najposle se javi tiho:
– I ja bih rada da budem s njim. Onamo kod kuće…
– Znam, znam – prekide Ragis – imao sam danas sreću da razgovaram s
vašim milim Vitoldom. Čudna ptica žuta kljuna!…
– Mladost ludost, gospodine! – umirivaše starica kao obično.
Gospođice su među tim ušle u dvorište i sele na klupu pod prozorom.
Julka ostavila na stranu knjigu, Hanka rukovet trava i cveća, skidoše šešire,
pa se stadoše upoznavati s Ragisovom menažerijom.
Gospođica Aneta se ushodala tamo amo po kući, očevidno vrlo zbunjena.
– Deco moja, čim ću da vas ugostim? – iskaza najposle svoju veliku brigu,
kršeći očajno ruke.
Pre nego što imađahu kad da se protive, škripnuše vrata i lepa žena
Graljeva uđe u dvorište. Beo rubac pokrivao joj lako zlatnu kosu, sunce malo
opalilo lice, a domaće odelo šareno i ukusno još joj povećavalo ubavost.
U jednoj je ruci držala veliku kotaricu, pokrivenu lišćem, drugom je
zaslonila oči i pozdravila celo društvo s veselim osmehom.
– Dobar dan! Donela sam vam, gospođice Aneto, jagoda iz šume.
Nebeska vedrina razgali zabrinuto obličje, ali ipak je odmah pomuti
predomišljanje.
– Hvala vam, Martice, hvala! Ali ne priliči, da uzmem jagode! Teško ih
je brati! Možda ste ih namenili mužu?
– Nije nego? Mnogo on zna šta je dobro? – odgovori lepa žena, naprćivši
usta.
Ragis đavolasto začkilji i zašilji brkove:
– Doista? Ne zna šta je dobro? Ta da! Mamlaz! Zlo je to, gospođa
Lukinice, kad je čovek tako bez ukusa, to je da pljuneš!
Žena se zasmeja, da joj blisnuše svi zubi u koralnoj opremi. Metnula
kotaricu na klupu i dodala:
Čija šuma, onoga i jagode. Brala sam ih radosno, jer je svecem tako
dosadno u kući, da ne bi ni pas ostao.
– Vojnat je jamačno na umoru? – prekide Ragis.
Lice se Martino promeni u trenutku. Bilo je nasmejano, a sada postade
mrko i turobno. Nemarno odmahnu rukom.
– Pa neka umre! – siknu kroz zube.
– Danas je zvao Marka – progunđa bogalj.
– Već ga je zvao? Zasitio se gospodarenja u samoći. Videće još, je li tako
lako domamiti, kao isterati? Marko jamačno nije išao?
– Nije išao, jer ga nema. Ali da je bio kod kuće, ne bi odbio poziva
bolesnikova. I vi, gospođo Lukinice, treba da ga pohodite…
– Da izdiše, ne bih mu prešla praga! Kao pse je isterao i Marka i mene!
Neka ga sada pas nadgleda.
Iz očiju joj sipale varnice, obrazi pocrveneli. Od lepe žene postade
megera. Ragis pogleda, zavrte glavom i zaćuta.
– Ja bih rekla, da ni Marko neće ići – govoraše dalje – nu, da zovne Luku,
ne kažem! Onaj uvek misli, da je dužan da trpi za grehe celoga sveta i da
jadikuje! Ja nisam takva!
Sreća, što gospođica Aneta nije čula te zlosti, jer se ne bi usudila primiti
jagode od takve oštrokonđe. Ali starica, umirivši svoju savest, uze kotaricu
i izgubi se s njom negde u kući. Vratila se s praznom kotaricom, kad se stišao
gnev, i srdačnim zahvaljivanjem prekinula nemilu scenu.
– Nemate zašto – osmehnu se Marta kao i pre – nego ja stojim, a ne
pripovedam najvažnije stvari. Onde, na Devajti, susretoh gospoštinu iz
Pošvića. Došli su na čamcu. Gospođa je vrlo lepa i odevena po modi, a
gospodin, valja da joj je muž, tako je gadan, da ne može biti gadniji.
– Šta su radili onde? – zapitaše Ragis i Julka: jer Hanka se odavno
zadubila u bele oblake na safirastom nebu, a gospođica Aneta odgegala u
kuću.
– Pevali su, razgovarali se tuđim jezikom, zavirivali u jame, u bunar,
obilazili tri puta oko Devajtisa, najposle opazili mene i prišli bliže. Nešto su
zapitkivali, valja da za hrast, jer su pokazivali rukom. Gospođa zna malo
poljski, ali je nisam mogla razumeti. Posle zagleda u neku knjižicu i zapita:
gde je gospodin Marko Čertvan? Pokazah im stazicu, pokloniše se i odoše
dalje. Bez sumnje će doći ovamo…
– Lepa novina! – poviče Julka. – Izgledaću ih ma do ponoći! Volela bih
da upoznam tu Amerikanku. Zar je nije još niko video?
– Nije. Pitao sam Marka, je li lepa, ali, razume se, nisam doznao ništa –
primeti Ragis.
– Biće da je vredna i praktična. Vitold je bio prekjuče kod njih – javi se
Hanka – govoraše, da se ne može gledati u nju bez zanosa.
– Ho, ho, ho! Moglo bi biti zlo s Vitoldom! Dobiće košar!
Otkuda tako žalostan zaključak – primeti šaljivo Julka.
– Tako je! Ta ni jedna vredna i praktična neće poći za njega! Kao da ja ne
znam? Najposle onaj ružni, to joj je verenik.
– Sveta Bogorodice! – ciknu Marta. – Ta gde su joj bile oči?
– Ho, ho, ho! Ne prigovarajući, i vaše su se oči morale pomračiti, gospođo
Lukinice! – osmehnu se podrugljivo Ragis.
Ženu obli rumen kao krv.
– Ropstvo nije raj! – odgovori ona zbunjena.
– Volja je gora od ropstva! – podsmevao se stari bez milosti.
Okrenula se vratima, navlačeći rubac na oči.
 – Do viđenja, gospodo! – dobaci preko ramena i izide.
– Lepa žena! – primeti tiho Julka. – Jamačno ukus gospodina Marka?
– Ukus! – reče starac kisela lica. – Sačuvaj, Bože, takva ukusa!
Gospođica Aneta se ukaza na pragu s punim služavnikom meda, zdelom
jagoda i ibrikom mleka, za njom Grenis iznese pred klupu sto, nedavno
uglačan.
– Evo, dečice moja, svakojake đakonije redom – osmehnu se umiljato –
a ja ću dotle premestiti pčele u pčelinjak, da se ne muče dugo u vrećici!
– Ja ću vam pomoći! – ponudi se Hanka.
– Hvala ti, zlato moje! Grenis će mi pomoći. Ti samo jedi jagode i odmori
se posle tih strašnih lekcija.
Govoreći to, starica prebaci preko pleća neku ponjavu, na glavu natače
pčelarsku kapu i sa slugom se uputi na kraj bašte.
Gospođice se smejahu tom čudnovatom odelu, jedući crvene jagode.
Ždral kad i kad, kad se društvo zagovori, ispruži šiju i sagnjuri svoj dugi
kljun u zdelu, ostala menažerija gledaše iz daleka.
A gde je Živa? – zapita naglo Hanka, belom rukom gladeći pripitomljenu
pticu.
– Živa! – zvižnu Ragis, tražeći nešto po krovu i granama. Sa strehe upravo
na sto skoči crvena, nestašna zverka. Uspravi se na stražnje noge, prednje
skrsti, i migajući brčićima, pogleda po njima svojim kao brojanice okruglim
očima. Kosmati rep, kao baldahin, lelujao se nad glavom.
– Hoćeš li oraha? – zapita Hanka s osmehom.
Kad vide poslasticu, veverica skoči vešto kao na opruzi, dograbi orah i
uteče s njim na plot. Lis je pazio radoznalo, a ždral pristupi k njoj možda u
rđavoj nameri, nu ona nije ni malo marila za njih, glođući lakomo ljusku.
– Još jednoga nema od mojih starih znanaca – odazva se Hanka. – Valja
da je uginuo pošteni jež, što ne ujeda?
– Igjelko! – poviče Ragis sav blažen. – A kuda bi se deo lola? Dembel,
ničemu ne valja! Čitave dane spava, a po noći vojuje. Od prirode je
nepristojan! Ho, ho, učim ga bez prestanka, ali ti je to tvrdoglavo, oguglalo
u zlu! Zlo će svršiti, kao i svaki nevaljalac!
– Prirodu je teško izmeniti! – primeti ozbiljno Julka. Znala je već od
Hanke za osobenjaštvo staroga ratnika, i slušala ga je s interesovanjem.
A Ragis je došao u vatru, oživeo. Bio je to njegov omiljeni temat.
 – Vi sasvim pravo velite. Životinje su, kao i ljudi, samo su u toliko bolje,
što ne mogu govoriti i ne znaju za novce! A inače je jedno i isto. Ima i njih
dobrih i zlih, blagih i naprasitih, vrednih i lenih, čestitih i zločinaca, lepih i
ružnih. Treba samo posmatrati. Popa me se nagrdi, kad sam mu rekao, da u
svakoj životinji otkajava po neki čovek. Greh je greh, ali popa mi ne dade
da razložim stvar; jamačno bi se i sam uverio! Trideset godina othranjujem
razne životinje, i proučavao sam svaku dobro. Svakojako nema bolje od psa,
a gore od lisice. O, koliko je taj moj Robak pojeo batina, dok se nije malo
doterao. Je li tako, Robače?
Lis mahnu repom i bezazleno kao nevinašce gledaše ispod oka na
kaporaste kokoši gospođice Anete. Čitavoga života raspinjaše ga
nedoumica: disciplina ili kokošinjak?
– Molim vas, pokažite mi ježa! – zamoli Julka.
– A meni pitome zečeve! – dodade Hanka.
– Odmah, odmah! Prvo ću probuditi Igjelka, a posle ću sazvati svu tu
gadiju. Skrivaju se, budale, po zakucima!
Pregvaždajući nešto dalje, odšantuca u kuću i za čas se vrati, noseći u
rukama malenu, bodljikavu životinjicu. Dembel Igjelko, probuđen iz slatka
sna, savio se u klupče, pa je duvao od nezadovoljstva. Znao je ipak za
subordinaciju, jer se nakostrešio i nije se izvlačio na slobodu.
Ragis ga namestio na sto pred Julku i stao zviždukati.
Jež je na taj znak pružio gubicu, razvukao se i, lupkajući nožicama po
taktu, otpuzio svome gosi.
– Hoćeš li šećera, lolo? – zapita Ragis.
Gubica se podigla gore, njušeći lakomo.
– Aha, hoćeš? A nećeš da se okaneš noću halabuke? Dižeš čitavu kuću
nad glavom. Međer si ti potajni obešenjak, bajagi miran, a pun buha! Da, da!
Slušaj samo, slušaj!
U tom razgovoru pomoli se parče šećera iz džepa od kaputa. Čitajući
bukvicu, bogalj ga držao nad krivčevom glavom.
Jež je ravnodušno podnosio prigovore, njuškao, dizao gubicu, najposle se
malo propeo i, koristeći se besedničkim zanosom, zgrabio poslasticu i stao
jesti u slast.
– Uvek je takav – tužaše Rimko. – Mari on! Govoriš mu u tutanj! Da nije
vredan u tamanjenju miševa i žaba, obesio bih nevaljalca! Ima dara, ali je
rđava karaktera!
 Videlo se ipak po starčevu licu, da je taj obešenjak njegovo ljubimče.
Pogladio ga nekoliko puta i gledao ga od mila.
– Nu, sada na ispit i pregled! – poviče, ustajući ponovo.
Uđe u kuću i za čas se vrati, držeći staru frulu u zelenoj kutiji. Prinese je
k ustima i zapišta staru pesmicu:

Već mesec zađe, psi se smirili!…

Niko ne bi verovao, kakva će čuda da učini ta sentimentalna melodija!

Na prvi zvuk, nekoliko dece, koja zazjavahu s ulice, prhnu, kao jato vrabaca
posle pucnja. Grenis, zabavljen skidanjem roja, zadrhta kao u groznici, ljudi,
koji se vraćahu iz polja ili seđahu na pragovima susednih kuća, osvrnuše se
plašljivo i skriše se brže bolje, zatvarajući vrata, a dotle u Markovu domu
postade neobično živo. Gomila dugouhih pitomih zečeva iskoči na dvorište
k starčevim nogama, došeta žurno ždral, riđi Robak prekide ašikovanje s
kokošima, crvena Živa baci orah, pa i Igjelko prestade hruskati šećer…
Sve se sleglo oko velikoga čarobnika i s naprezanjem gledalo mu u oči.
Uz to još čvorak vikaše velikim glasom, a kos podražavaše, kako je umeo,
zviždeći pesmu o Filonu.
U taj mah Irenka Orvidova i Klerk Mervic koračahu peške zaseoku. Kod
prve kuće zastadoše i gospođica zapita nekoliko devojaka, koje pevahu u
bašti, gde stanuje gospodin Marko Čertvan.
Pitanje je bilo sastavljeno u kitnjastom stilu poljsko-nemačkih šablonskih
razgovora; jamačno ga zato ne razumeše seoske lepotice. Pogledaše jedna u
drugu, u stranu gradsku gospodu, i razbežaše se, kao stado srna, u čestu od
višanja.
Amerikanci pođoše dalje, vrlo ozlojeđeni i zastiđeni sa toga dočeka.
Posle još nekoliko nesrećnih pokušaja, nameriše se na momče, koje je
jahalo bez sedla na malenu konju, s kratkim bičem u ruci.
Taj, ispod široka oboda na šeširu, pogleda na srebrni novac u Mervicovoj
ruci, pa sjajnu haljinu lepe gospođice i, razmislivši se malo, krenu napred,
mašući im glavom. Pred Markovom kućom zastade za časak i pokaza im
bičem imanje.
Mervic mu pruži sjajni novac.
Seljak otrese glavom.
– Hvala, gospodine, neću! – odgovori i otkasa dalje.
 Amerikanac u čudu prevrtaše novac u ruci, idući za Irenkom na kapiju.
– Vidiš, Klerče, on stanuje kao seljak! Ne bih pogodila te kuće među
drugima. Vidiš…
Htede još nešto reći, ali joj zape reč u grlu i stade kao ukopana.
Ugleda pred sobom čisto okrečenu kuću, opletenu vinjagom, a pred njom
neobičan vidik: gomila divljih životinja umiljavaše se oko seda čoveka,
posadila mu se na kolena, privijala se uz noge, igrala slobodno, a pognute
dve mlade ženske posmatrahu to, smejući se od srca!
Irenki dođoše na um stara predanja o pustinjacima davnih vremena; činilo
joj se, da sniva slike iz onih svetih legenada; zaboravila je gde je. Starac je
svirao u frulu, ptica u kavezu ponavljala tu isto, a na dvorištu se mešali u
šarenilu beli golubovi, šarkasti pitomi zečevi, lisica, ždral i nekoliko pasa.
Bez svađe i zlovolje igralo se sve to međusobno.
– Jesi li video kada tako što, Klerče? – šapnu najposle gospođica
Orvidova.
Amerikanac je stajao nepomično, izbečenih očiju, ali nije gledao na
životinje, nego na ljude.
– Izvrsno – prošaputa isto tako tiho.
Mogli su dugo stajati neopaženi, jer pregled Ragisove vojske zanimao je
sasvim obe gospođice, a Anete ne bi odmamio od pčela ni pod koju cenu; ali
strance osetiše psi Rimkovi i, u prkos sviranju u frulu, stadoše se nemirno
ogledati. Starac nehotice svrnu očima na kapiju, frula mu se izmače iz ruku:
nestade čara.
Prvi se digoše golubovi i, kao beli oblačak, nadviše se nad kućom; pitomi
zečevi, koji griskahu cinoglosum iz Hankinih ruku, zagreboše u hodnik;
veverica skoči s Ragisova ramena i pobeže da traži orah pod plotom; psi
poleteše da vide došljake, a za njima se veličanstveno uputi ždral, stupajući
ozbiljno kao Švajcarac kod dvorskih dočeka.
Irenka priđe bliže, prelete okom u naokolo, kao da koga traži, i ponovi
svoje stereotipno pitanje:
– Stanuje li tu gospodin Marko Čertvan?
Volela bih znati, šta će biti dalje, ako ga ne bude? – pomisli. – Moje znanje
poljskoga jezika iscrpšće se za nekoliko časaka!
– Eto sad čuda i pokora! – promrmlja Ragis, ne znajući, gde mu je glava.
– To je jamačno Orvidova, a Marka nema!
Hanka se osmeli da stupi napred, razume se na mig Julkin.
 – Ovde, gospođice! – odgovori, ustajući i prilazeći nekoliko koraka. Šta
ne bi dala, da je on tu i da je oslobodi od toga razgovora i ispitivačkoga
pogleda tuđih ljudi.
– Je li kod kuće? – izvlačila je Irenka ostatke svoga dara i pamćenja.
– Nije, gospođice!
Bio je to težak udarac. Gospođica premišljaše za časak, ali se ne mogaše
nikako setiti više rečenica, potrebnih u tom slučaju. Pogleda tada na
pomodnu Hankinu haljinu, na nežno joj lice i bele ruke, pa će zapitati, kud
puklo, da puklo.
– Razumete li francuski, gospođice? – zapita tim jezikom.
Devojče se nehotice osmehnu.
– Razumem, gospođice – reče najčistijim pariskim naglaskom.
Lice pošvićske vlastelinke zasja se od radosti.
– Ah, hvala Bogu! – odahnu iz dubine prsiju. – Nu, ipak se možemo
sporazumeti! Samo ću da počnem prikazivanjem: Irena Orvidova, na službi
vašoj; dođoh iz Pošvića gospodinu Marku Čertvanu s tisuću poslova. Da li
ga doista nema kod kuće?
– Nema, gospođice! Otišao je još pre nedelju dana, ali će se za celo danas
vratiti.
– Vratiti?… Znate li šta, gospođice, ja bih vrlo volela da pričekam ovde
na njega. Čitav dan peške obilazimo okolinu, pa sam sita šetnje.
Hanka se zažari.
– Izvolite otpočinuti, gospođice – izmuca, osećajući, da je sve većma
spletena i molećivo gledajući na Julku.
Ova je razumede. Šapnu nešto Ragisu, a posle energično pritrča u pomoć:
– I mi moramo početi prikazivanjem – javi se ona veselo. – Ovo je sestra
gospodina Marka, Ana, a ja sam obližnja suseda. Kao i vi, imamo s
domaćinom tisuću poslova, s tom razlikom, što čekamo već nekoliko sahata.
– To vi, dakle, učite u Parizu? Vi ste mi otvorili put u zavičaj? Nu, da
znate gospođice, da takav susret ne bih dala za milione! Hvala vam po tisuću
puta… Molim vas, da me smatrate za svoga dužnika…
Vrlo nesmelo položi Hanka svoju ruku na ispružen dlan i odgovori na
stisak gotovo žalosnim pogledom.
– Ja vama nisam ništa učinila – odgovori tiho.
Na jednom Mervic, koji dotle ćutaše, izvadi ruku iz džepa od ogrtača,
skide kapu i objavi da je tu, ovim rečima:
– Molim, Irenka, a mene nećeš izvoleti prikazati?
– Ah, kako ne! Ovo je gospodin Mervic, kavaljer na usluzi vam, s tom
osobinom u karakteru, da se nije, od kad je živ, još nikada ogrešio o
galanteriju! Preporučujem ga vašoj milosti!
Gospođice pozdraviše nemim poklonom ukočenoga Amerikanca. Julka
griskaše usne da ne prsne u smeh, Hanka se žarila svaki čas.
Imala je razloga. Od kako je Klerk Mervic ušao u dvorište, ne skide očiju
s njena lica. Taj ukočeni pogled mučio ju je kao tortura.
Irenka s velikom slobodom sede na klupu, skide rukavice i šešir, i
zapodenu veseo razgovor s Julkom.
– Priznajem vam, da čisto rastem, što se mogu razumeti s kim drugim,
osim Klerka. Mislila sam, da ću biti osuđena na večito ćutanje u Pošviću.
Od očajanja sam jahala na konju, od očajanja išla svaki dan u crkvu, od
očajanja doplovila danas na čamcu do te šume. Tom prilikom bila je moja
radoznalost nagrađena. Videla sam prirodno čudo: hrast valja da od hiljadu
godina!
– Ah, Devajtis! – zasmeja se Julka. – Onda ste videli ideal gospodina
Marka…
– Kako ideal?
– Eto, tako… To drvo ljubi gospodin Marko više svega!
– Zašto? Možda je to kakva porodična uspomena?
– Možda… Ja ne znam… Gospodin Marko nije navikao da govori zašto,
ali poštuje taj hrast i često ga može čovek naći onde zamišljena…
Tu Mervic prekide razgovor. Hanke je od neko doba nestalo u kući, jer je
Ragis odazva migom, a kad Amerikanac izgubi metu svojih pogleda, svrnu
ih na drugu stranu. Zaviri u baštu i na jednom se dotače ramena Irenkina.
– Iro, šta je ono? – zapita tiho engleski, pokazujući nešto krišom.
To „šta“ bejahu gospođica Aneta i Grenis, oboje u pčelarskim kapama,
okruženi oblačkom dima i vrteći se čudnovato oko ulišta.
Gospođica pogleda radoznalo i okrete se Julki:
– Šta je ono? – ponovi ona pitanje.
– Ono – odgovori zabavljeno devojče – ono je tetka gospodina Marka,
skida roj.
– Čudnovato! – primeti Mervic. – Idem bliže da vidim.
 – Ta se vaša radoznalost može po vas žalosno svršiti…
– Oh, ne! Samo ću da posmatram.
Otvori vrata i zamače.
Dotle se Ragis i Hanka živo razgovarahu u sobi.
– Šta hoće ona?
– Ima posla s Markom!
– Šta, i ona? I opet jedna! Samo nam je to trebalo! Šta ćemo s njom?
– Treba je ugostiti! Zovnuću tetku.
– Taman! Pogodila si! Ne Orvidova, nego da dođe i tvoj pokojni otac,
neće se ona maći od tih prokletih pčela. Izgleda dobra i lepa, čisto je milina
pogledati. Čemu se tako smeje? – prekide zagledajući.
Povod smehu bio je Igjelko. Kad je dovršio pregled, zavukao se u Hankin
šešir i zaspao. Posle je očevidno ožedneo od šećera, te se s velikom mukom
izvaljao iz toga novoga gnezda, našao mleka u zdeli i stao željno piti.
Irenku je zabavljao taj prizor, nagibala mu je sud i gladila ga, čudeći se
na svoj način. Ragisa ljuto uvredi, kad vide „neuljudnoga žderu“, te pođe,
da ga uzme.
Gospođica Orvidova zadrža ga molećivim pogledom. Pogledaše jedno u
drugo i nasmejaše se u isti mah. Bejaše to njemu početak velika prijateljstva.
– Zamolite toga gospodina, neka se mahne dobre životinjice!… – reče
Julki.
Kad ču Ragis želju, klimne glavom da pristaje, a videći, da se s
preteranom učtivošću neće daleko doterati, sam svojom rukom natrpa u
tanjir jagoda, prelije ih mlekom i pruži joj, moleći je gestom da jede.
– Hvala vam! Milo mi je, jer sam se ugrejala i umorila! – reče ona.
Julka to prevede na poljski, a stari zasuka brk i čisto pocrvene od
zadovoljstva.
– A šta? – šapnu Hanki. – Možda sam se rđavo vladao? Ta ja sam celoga
veka umeo ugađati ženskima! Eto, prošlo je i bez gospođice Anete. A kuda
se dede onaj ružni?
Odgovor dobi odmah. U bašti se razlegnu tutanj – diže ga ozbiljni Mervic.
Trčao je uzagrance, jamačno prvi put u životu, i kao mahnit mlatao rukama.
Bile su to žalosne posledice pčelarskih posmatranja.
– Iro! – vikaše. – Jedna me ujede za oko, druga za nos, treća za obraz!
Ajao! Opet nešto zuji!
 Zaleti se čak u staju; kad se vratio, oštećeni udovi behu već nabrekli.
Izgledao je strašno.
Gospođice prsnuše u nemilosrdan smeh; psi, smatrajući tu trku kao
poticanje, stadoše bežati, skakati, lajati na Amerikanca; Ragis opet osu
gromove.
– Lepo ga ugosti gospođica Aneta! Načini se od čoveka mletačko strašilo!
Šibe, hulje jedne! Na čast ti i med! Sramota i ruglo za kuću! Gospođice
Aneta! Gospođice Aneta! Šibe, hulje jedne!
Dohvati batinu i poveća gomilu trkača. Veselje gospođica bilo je sve veće.
Smejale se do suza.
Jedina Hanka očuva ozbiljnost. Žao joj je bilo izujedana čoveka; prema
svakom bolu, ma bio prividno i smešan, imala je živa saučešća. Skoči u
baštu, donese stručak lišća i sada bez ustručavanja prepreči put Mervicu, koji
se branio na sve strane.
– Molim vas, gospodine, samo mirno, jer kretanje draži pčele. Sedite, pa
prilepite to lišće, gde vas boli; za čas će oduminuti bolovi!…
Na zvuk toga glasa stade Amerikanac, pogleda na nju jednim okom –
drugo je bilo kao lepinja – i učini po želji.
– Žaoke su još unutra! – poviče Hanka zagledajući pažljivo.
– Izbavite me, gospođice! – jauknu on. – Ja ništa ne vidim, ništa ne čujem,
ja sam bogalj! A jao, ala boli!
S potpunom ozbiljnošću potonjega lekara, izvadi sitne žaoke, pruži mu
lišće. Irenka i Julka smejahu se neprestano, Ragis od teških zala natuče
pčelarsku kapu i ode da se svađa s gospođicom Anetom.
Mervic je sedeo ukočeno kao kinesko božanstvo, a za čas istom predahnu,
ustade, uze Hankinu ruku i prinese je k ustima celom svetu na vidiku.
– Gospođice! – reče. – Više svega volim mir i kako sam živ, nikada ga
nisam narušio! Mislio sam – tu uzdahnu – da ću i umreti s tim načelima. Na
žalost, računajući, zaboravio sam na pčele. Ja sam čovek neodlučan…
Izjavivši to patetično, sede opet i, okrećući se Irenci, dodade:
– Iro, ti si se smejala? Ti uvek mene ismevaš! Praštam ti, ali te jedno
molim: ne pričaj u Dreksiti, da si videla Klerka Mervica, gde beži. To neću
preživeti!
– Živećeš s tim, dragi moj! – odgovori ona sa smehom. – Zahvali isto
tako bučnim rečima gospođici Čertvanovoj, što te je izbavila, jer da ne bi
nje, ti bi bežao još dugo!…
 – Ja ću gospođici Čertvanovoj zahvaliti čim boljim, nego rečju! –
odgovori sasvim ozbiljno.
Đavolaste oči Irenkine zagledaše se podugo u njega. Zatreptaše u njima
iskrice šale; možda je razumela, šta je hteo reći, jer se ugrize za usne i
prisilila ih na ćutanje i ozbiljnost. Julka je isto tako s teškom mukom
obuzdavala veselost.
U bašti je gunđao Ragis, uzdisala žalosno gospođica Aneta, čisto joj se
koža ježila, što se to dogodilo s takvim gostom. Vraćahu se zajedno društvu.
Kad ugleda tako sjajan skup, starica nije znala, gde joj je glava. Iz daleka
obilažaše sto, klecajući na svakom koraku i po starinski podižući suknju s
dva prsta. Premišljala je sa strahom, čim će da nahrani to društvo?
Gosti joj se pokloniše ćuteći, Julka rastumači gospođici Orvidovoj, ko je
to; Ragis ponudi Mervica jagodama utehe radi; mir se polako vraćao.
Zato je u naokolo bivala sve veća graja: spuštalo se veče, stada su stizala
s pašnjaka, ljudi sa svetačnih šetnja. Ulica se napuni goveda, konja, ovaca,
zabruja od žagora ljudskog i životinjskog.
I Markova se kapija otvori širom. Stoka je, ričući, hitala u staje. Nije bilo
toga mnogo, ali sve zglađeno, svetlo, veselo i – kao Ragisova menažerija –
naviknuto na ruke i glas čovečji.
Amerikanci gledahu radoznalo to kukavno imanje čoveka, koji je onde, u
Pošviću, premetao stotine tisuća, a ostati ne htede ni pod koju cenu, nego se
vrati u tu ogradu, u pola seljačku, na teški rad i neugodnosti. Nadali su se,
da će videti sasvim drukčije imanje.
Posle Grenis zatvori kapiju, zabavi se sa Ragisom na dvorištu, služavka i
gospođica Aneta odoše u staju s muzlicama, gosti, ostavljeni sami sebi,
razgovarahu se, sve češće pogledajući u sunce.
– Možda se gospodin Čertvan neće danas vratiti? – primeti Irenka.
– Mora se vratiti – šapnu Hanka. – Još su juče poslali po njega! Toliki
poslovi čekaju!
– Doista? A ja sam htela, da ga povedem sa sobom u Pošviće.
– Ne znam hoće li vam to poći za rukom. Meni treba radi porodičnih
prilika, bez odlaganja.
– I moj stric ga izgleda kao na iglama.
– Kazimir je pisao, pozivajući ga da odmah dođe u Kovno.
– Voda mu je odnela mlinove!
 – Zaista, dosta posla za jednoga čoveka! – zavrti glavom Irenka.
U to psi podizaše glave, naćuliše uši, stadoše njuškati i dizati se.
– Eto Marka! – javi radosno Ragis.
– Eto Marka! – ponovi gospođica Aneta. – Ah, čim ću da ih ugostim?
Svi stadoše izvirivati na ulicu; psi otrčaše u susret.
Doista, putem je išao Čertvan s Graljem i s nekoliko momaka iz zaseoka,
koji mu pomagahu u ribolovu. Prašnjavi, kaljavi, odeveni kojekako, u
mestvama, mesto čizama, izgledali su vrlo iznureni. Uza sve to, kad ugledaše
rodne kuće, vrati se dobra volja u mlade duše i neki najveseliji zapeva iz
svega glasa šaljivu pesmicu:

Vrabac gostma sprema slave,

Dam dam, dali dam,
Zove ptice iz dubrave,
Dam dam, dali dam – iz dubrave.

Vodi vrabac s sovom tanac,

Dam dam, dali dam,
Odvali joj mali palac,
Dam dam, dali dam – mali palac.

Sova na sud, vrabac u gaj,

Dam dam, dali dam,
Slavi časom dođe kraj,
Dam dam, dali dam – dođe kraj.

Opšti smeh završi pesmu. Jedini se Marko nije smejao, kao što nije ni
pevao. Bio je umoran, gladan, posle tri neprospavane noći bolela ga glava,
ruke i noge posle duga pešačenja. Gledao je na svoju kuću i razmišljao, kako
će ga tetka nahraniti i napojiti, kako će zatim leći u postelju i otpočinuti ma
nekoliko sahata do nemirna jutra. Sutra ga čekala porodična scena u
Skomontima, ali nije prezao od nje – nosio je u nedrima debeo buđelar s
novcima, što ih je zaslužio na jezeru!
Kad se promakoše zaseoku, drugovi se oprostiše s njim i odoše napred.
Uz pratnju radosnoga pasjega štektanja uđe u dvorište i stade u čudu. U
snovima njegovim nije bilo nikoga od ovih, koji su sedeli pred njegovom
kućom i pozdravili ga složnim usklikom.
– Nu, jedva jednom! Dobro veče!
U prvi mah nije odgovorio ništa. Ispod obrva umorne mu oči blisnuše
nekim retkim radosnim izrazom; ćuteći skide šešir.
– Dobro veče! – odgovori najposle prilazeći.
Iz dna dvorišta brujao je bas Ragisov i diskanat gospođice Anete. Trčali
su oboje da pozdrave svoga ljubimca i ponavljali su radosno:
– Nu, jedva jednom! Nu, jedva jednom!
On je izgledao nekako ubezeknut i rasejan. Hanku pozdravi poklonom,
Julku htede zagrliti, Mervica u malo ne poljubi u ruku, na Irenku kao da je
zaboravio, a na stare se i ne osvrte.
– Čekamo vas još od podne – započe juriš Julka. – Stricu ste potrebni kao
kora hleba, još danas, najduže sutra!
– Dragi moj – javi se Hanka – tako ti Boga hajde još danas u Skomonte.
Onde se sprema bura protiv tebe.
– A znaš li da je jurgiški mlin strgla Dubisa? – vikao je iz daleka Ragis. –
Odnela kolo na tri milje! Idi i iskupljuj, jer će ga ukrasti!
– Marko, čedo moje! – uplete se silom starica. – Jamačno nisi ništa jeo?
Imam jagoda za te. Za čas će biti večera. Sedi, odmori mi se.
– Pre večere i spavanja skoči časom do Vojnata. Jamačno je na umoru: tri
puta je slao po tebe.
Marko je jednako ćutao. Napadoše ga sa svih strana; Hanka je držala
jednu ruku, gospođica Aneta drugu, Ragis je vikao na jedno uho, Julka s
druge strane okupila o stričevoj parnici, pa i „miroljubivi“ Mervic umeša se
u opštu vrevu i gorko mu prigovarao, što ga nije poveo na ribolov.
Samo se Irenka ne mače s mesta; zabacila glavu i poluzatvorenim očima
gledala na tu gomilicu ljudi. Izmerila je svako lice, najzad joj pogled zastade
na Marku i zagleda se u njega kao mače u žižak. Taj natmureni, ćutljivi
čovek, ravnodušan prema svemu što se ne zove poslom, zanimao ju je od
prvoga razgovora na kovnjanskoj stanici. Slušala je rado, što o njemu
govoraše Jazviglo, posmatrala ga na svakom koraku. Na dan dolaska u
Pošviće, kad ga je ugledala među onom stranom svetinom, zaigralo joj srce,
kao da je videla koga svoga; družeći se s njim nedelju dana, naučila se na
njega; kad je otišao, bilo joj je dosadno i mrsko. Posle joj često uspomena
iznašala pred oči njegov divski rast, oštre, nepomične crte, ukočene oči, koje
su retko na koga pogledale, usta, koja se nikada nisu smejala; donašala joj
do ušiju njegov gluhi govorni organ; i nehotice je mislila često na njega, čas
s gnevom, čas s neznanom radoznalošću.
Sad, posle duga rastanka, nađe u njemu onu istu hladnoću, onu istu
natmurenost i gotovo s odvratnošću oseti, kako joj po drugi put zloslutno
zaigra srce.
A on, kao obično, nije gledao na nju, gotovo se i ne pozdravi s njom:
ravnodušan, s kamenitim je mirom slušao te različite molbe, saletanja, stvari,
pretenzije, i strpljivo čekao, dok ne dovrše.
Kad najposle zaćutaše, lakonično odgovori najpre Hanki i gospođici
Nerpalisovoj:
– Reci majci, da sam sutra onde za jamačno. Novaca imam, neka se ne
brinu, a kod gospodina pope eto me u podne.
– Za celo? – zapitaše obe s naglaskom.
– Za celo! – potvrdi on i, okrećući se Mervicu, dodade: – Nije ništa
propalo. U četvrtak se vraćam na jezero i zabaviću se nedelju dana. Ako vam
je želja i volja, na službi sam.
– Gospodine, to mi je jedina strast! Poneću udicu.
Čertvan se očevidno malo osvestio, poljubio je s poštovanjem tetku u
ruku.
– Vrlo sam željan večere i počinka. Od rane zore idemo peške, a onde se
slabo jelo. Što ste vi bili spremili, neko ukrade iz kolebe.
– Ah Bože! Jadno, jadno moje milo dete! Odmah ću, za tili čas, načiniti
kajganu i kaše s mlekom! Kukavče moj!
Otapka u kuću; gospođice također stadoše nameštati šešire.
– Onda, dobru noć, gospodine Marko – reče Julka – čekamo sutra kao na
iglama!
– Eto me, gospođice! – odgovori s poklonom.
Devojke se oprostiše s Irenkom, Ragisom, zaviriše u kuhinju gospođici
Aneti, a dotle Mervic uze šešir.
– Dokle ti? – zapita tiho gospođica Orvidova.
– Otpratiću tu čudotvornu lekaricu! Veče je, može tu biti šakala, kujota,
razbojnika…
– Čekaću te pod starim hrastom!
– Hvala, Iro.
 Drugarice iđahu k vratima. Stiže ih i krenuše se zajedno.
Nasred dvorišta ostade kum s kumčetom. Razgovarali su se već mirno.
Irenka razumede samo odlomke.
– Idi Vojnatu! Možda će se izmiriti s tobom i povrati se.
– Dockan! Nekada bih dao za to čitav imetak i krv, sada neću!
– Nećeš ići? On je možda na umoru.
– Otići ću, čekajte da odahnem, umoran sam od puta, gladan kao kurjak.
– Dobro, dobro! Razume se! Odmori se! Idem pomoći gospođici Aneti; a
i moje su bestije gladne! Porazgovori se s tom gospođicom! Na nevolju, i
ona ima nekoga posla s tobom. A kuda se dede onaj izujedani? Ho, ho!
Možda se ulaguje gospođici Aneti? Daću ja njemu!
Malo zatim ostade na dvorištu samo umorni putnik i nesmelo podiže oči
na pošvićsku vlastelinku, koja je sedela pred njegovom kućom.
U onom istom položaju, gologlava, gledaše na njega lepim očima, na
čijem dnu, iza živih iskrica, ležaše žudna, dirljiva dubina.
Za trenut ukrstiše se pogledi, preko njegovih crta pređe kao utisak teška
bola; približi se, nasloni se na plot i tako, za korak daleko jedno od drugoga,
ćutahu dugo i dugo.
Ona kao da je očekivala reč od njega, ali u zalud. Ustade, namesti šešir, i
polako navlačaše rukavice.
– Imala sam i ja s vama mnogo posla – javi se ona – ali kad sam čula,
koliko imate posla, ćutaću! Do viđenja! Možda kad god u budućnosti…
– Gde je gospodin Mervic? – osvrnu se on.
– Nema ga! Otpratio je vašu sestru, koja ga je zanela! Čekaću na njega na
reci, kod čamca.
– Onda idem ja s vama do reke…
– Vi ste umorni, gladni i izgledate vrlo neobično; neću!
– Idem, gospođice. Saslušaću stvar, možda ću vam moći biti na ruci. Ne
muči me glad, ni umor. Do reke nije daleko.
– Hvala vam! – reče ona tiho. Bio je u tom glasu zvuk, koji je silom
prodirao u srce. On zaćuta.
Izidoše neopaženi, praćaše ih samo verni Margas.
Posle nekoliko minuta izviri Ragis na dvorište.
– Marko, večera čeka! – poviče.
 Ništa! Pusto, gluho. Starac zađe u baštu, ogleda sve zakutke.
– Marko! – ponovi glasnije za jedan ton.
Nikakva odgovora, samo psi stadoše štektati.
– To ti mi je! Opet je otišao, aha! Otpirio je s Oridovom. Razume se! To
ti je i glad i umor! Pa da kome veruješ? Znate li šta, gospođice Aneta? Nema
našega dečka! Odšetao se s pošvićskom gospođicom! Sad ga traži! A to je
prepredena i lažljiva lola! No, no, po!
– Otišao? – odgovori poštena duša, otirući znoj s čela. – Pa šta ćemo,
gospodine? Mora da mu je to hodanje milije bilo i od jela i od spavanja!
Zašto se ljutiti. Neka jadnik bar jednom sebi ugodi, bar za čas se proveseli!
Daj mu, Bože, sreće!
– Vi se svačemu radujete? Zar je to valja da dobro? Da kako! Novi jad,
samo što je najgori, jer je sladak kao otrov za muhe! No, no, no! I ko bi se
tome padao od njega? Devet milja je prelazio i opet mu se hoće tumarati! A
Vojnat će dotle umreti! Baš je glup!
Gospođica Aneta pravo reče: natmureni čovek nije mislio ni na jelo ni na
san. Irenka se oslonila o njegovu ruku i išli su vrlo polako kroz zaselak sve
do kipa. Onde tek zapodenuše razgovor.
– Vi niste od reči. Dve nedelje me ne pohodiste, ne pomogoste! Mora da
sam vam vrlo dodijala…
– Nisam imao vremena.
– A u Jurgiškama ste bili?
– Bio sam. Upravljam imanjem posle oca.
– I niste ga ostavili, kao Pošviće…
– Onde se nema na kome ostaviti.
– Kako to? Ima gospođica mojih godina.
– Slabunjava i vrlo delikatna. Dvori slepu baku.
– Je li to vaša verenica?
– Nije, gospođice.
– Ali je vi ljubite?
– Gospođicu Janiševsku?
– Nu, valja da ne babu? Vi navalice pitate, da se oprostite odgovora, ali
vam ne ide od ruke! Ljubite li je?
On sleže ramenima.
 – Dobra je devojčica – odgovori ravnodušno.
– Ne pitam za njene vrline, nego da li je ljubite? – dobaci ona nestrpljivo.
Zadivi ga taj ton, okrenu k njoj oči i odgovori mirno:
– Ne ljubim!… Ali tim dvema sirotama učinio bih sve i sva. Same su, kao
prst, na svetu! Često bivam onde, kad god imam vremena.
– To vi onda nikuda ne zalazite radi svoje ugodnosti?
– Ne, gospođice, nikuda! Takva mesta nema.
– A pod onaj stari hrast u šumi?
On se trže, ruka mu zadrhta.
– Ko vam je govorio o hrastu? – zapita on.
– Ne pita se ko, dosta, da znam. Hajdemo sada onamo zajedno, pa ćete
mi pričati, kakva vas uspomena vezuje s tim drvetom. Hoćete li mi pričati?
– Nema se šta pričati.
Nastade tajac. Devojka je nestrpljivo griskala usne, on je pogledao pred
sobom na tamnu šumu i slušao poznati šum. Uđoše u čestu; mrak se već
spustio među divove.
– Da nećete zabasati? – zapita ona.
– Ja? U Devajti? Odrastao sam ovde! Pamtim svaki grm! Vi hoćete da
siđete na reku?
– Ne, na onaj proplanak. Obećala sam Klerku, da će me onde naći, ako
pogodi.
S očevidnom zlovoljom, promeni pravac putu i odvede je stranputice,
ščpnjajući se.
Malo zatim iziđoše na proplanak. Izvukla je ruku iz njegove ruke i
obazrela se u naokolo.
– To mora biti zanimljiv listak iz naše stare povesnice. Tu je bio jamačno
zamak – to su ruševine?
– Bio je.
– Zašto nije ostao?
– Nestalo je branilaca. Eno tamo kurhana iza njih! – pokaza rukom.
– Za celo živi predanje u okolini. Pričajte mi…
– Šta znam pričati? Čuvali su to isto, što i mi sada: zemlju i svetinju. Pali
su svi. Neprijatelj je osvojio zemlju, spalio zamak, porušio svetinju. To je
sve!
 – I naši pradedovi jamačno leže onde? – šapnu ona, obuhvatajući
pogledom mogilu. Obličje joj prevukla ozbiljnost i duboka žalost; neka
uspomena zamuti joj oči. Sede na kamen Aleksotin i, zamislivši se malo,
prozbori tužno:
– Za čudo, kako me taj proplanak podseća na detinje godine. Kad sam
prvi put izvirila iz kolevke, videla sam u naokolo tako istu crnu šumu i na
omalenoj krčevini naš kućerak, slupan od brvana. Mati je vešala kolevku o
grane i pomagala ocu u krčenju. Morao je to biti težak rad, jer je napredovao
neobično sporo. Pokrajina je bila divna, puna Indijanaca i zveradi; živeli smo
od sušena mesa i korenja; oko nas nigde nije bilo naseobina, mesta, ni beloga
čoveka.
Goveda su nam proždrli jaguari, i svaku noć se oko kuće čulo užasno
urlikanje i krici. Bilo mi je vrlo strašno i često sam plakala; tada me otac
uzimao k sebi, pa sam spavala u njegovu naručju. Mati je bila suhonjava i
neprestano je kašljala, otac je često padao od teška napora, ne retko nas je
mučila glad, pa ipak se nikada nisu tužili, niti ljutili jedio na drugo. Morali
su se ljubiti u prkos svima nesrećama – u prkos vaskolikoj bedi u životu!
Uza sve to, bili su srećni!
Ko zna? Posle desetak i više godina takva rada, možda bi imali milione,
kao Mervicovi, naseobina bi bila temelj lepome gradu, vratili bismo se u
zavičaj! Drukčije se dogodilo: kao i tu, na toj poljani, ostala je samo mogila!
Zaćuta. Devajtis šumljaše lagodno, a od reke doletaše pljusak vala
monoton, nemiran. U tom zakutku živele su samo uspomene…
Marko je slušao isprva dosta ravnodušno, posle se približi, sede pored nje
i kradom je pogledao u čarobno lice lepe pripovedačice. Po oštrim mu
crtama snovale su se čisto pruge svetlosti i duboka osećanja.
– Vi ste bili tada vrlo maleni? – reče on tiho.
– Bilo mi je tek četiri godine, ali takvi se časovi i detetu zariju u dušu.
Jedne noći navališe na nas Indijanci; neko vreme se branio otac, pucao, a
mati je nabijala puške; posle provališe u kuću: jedan majci ubojnom sekirom
rascepi prsa, dvojica skočiše na oca, oni drugi, kao čopor đavola, razbežaše
se za pljačkom. Bože!… Vi se čudite, da se takva noć može zapamtiti?
Zapamtilo bi je novorođenče…
Tama, vriska, urlik, piska, tresak krhanoga pokućanstva, u mračnim
zidovima navala besnih tigrova – i trunovi, krčeći u agoniji…
Ispuzala sam iz postelje, dršćući, kao u groznici, tražila sam roditelje,
zaštite, vikala sam iz tiha: „mama! mama!“ Niko mi ne odgovori, jer nije
bilo žive duše u majčinu telu, koje je ležalo uza me na zemlji i već se
ukočilo!…
Nije mogla dalje govoriti. Bila je bleda kao krpa, a iz očiju, kao biser,
kapale su suze na grčevito sklopljene ruke; udovi su joj drhtali od užasa.
Čertvan je sada već smelo gledao na nju. Čitava ta gnusna scena ubistva
odbila se u njegovoj duši, kao da je zajedno gledao i zajedno trpeo.
I pomisli sa stidom, da su sve njegove tuge, nevolje, brige, ništa bile
prema očajanju i žalosti toga četirigodišnjega deteta, koje je uzalud tražilo
spasa na prsima umrle majke – u toj strašnoj noći.
Zaboravio je, ko je ona, šta ih deli, da nema prava ni pisnuti o utesi toj
velikašici, on, tuđin, siromašak; u duši ga je bolelo nešto neznano, otimalo
se, privlačilo k njoj, dok nije izbilo na površinu.
Sagnuo se, njene hladne, uzdrhtane ruke uze u svoje i prinese ih k ustima.
Usne su mu drhtale, grč ga je davio u grlu, žalost mu razdirala srce.
– To vas boli, molim da ne govorite! – reče tiho, za čudo srdačno.
Na te prijatne reči zajecala je ona iz dna duše i dugo je plakala ćuteći.
Posle se malo savlada, otre oči, zagladi kosu s čela i mirnim, tužnim
pogledom pogleda u njega.
– Nije to ništa, gospodine!… Ne boli većma govoriti, nego li snevati o
tom i imati neprestano pred očima taj trenutak!… Minulo je toliko godina,
vreme je da čovek očeliči… Od kako sam ovde, teže mi je, jer sam među
tuđima – zato danas gore plačem!… Onde, u Americi, imala sam toliko
iskrenih srdaca, čuvale su me od tih uspomena, a sada neprestano mislim…
U očinskoj kući roditelji uvek dolaze na pamet. A moji su daleko!… I tako
žalosno svršiše… Vi mislite, da je već kraj tome, što sam govorila? Ne,
videla sam još gorih časova!… Mati nije čula moga plača, ali je začuo otac.
Imao je na sebi sijaset rana, krv je lopila od njega, bacili ga kao lešinu, pa
ipak je on čuo i našao snage da ustane, da uzme mene na ruku i da izmili iz
kućerka… Noć je bila crna, kao pakao; na kolenima, jer noge mu bejahu
osakaćene, otpuzao je u čestu, onde me sakrio, a sam je legao… Mislila sam,
da je umro; privukla sam se k njemu i nisam smela odahnuti, niti plakati…
Vreva je neprestano trajala u našem kućerku: mora da je nastala tuča zbog
kukavna plena, zatim pobedni usklici… Posle nešto sinu na jednoj strani, pa
na drugom, pa na trećem mestu. Urlik je bivao sve jači… Od jednom buknu
svetlost u vis, rasvetli poljanu i šumsko drveće. Naša kuća bila je ogrezla u
plamenu. Indijanci opkoliše požar i, skačući u ubojnoj igri, zapevaše neku
pesmu divlju i strašnu… Prestrašena stadoh čupkati oca za ruku i odelo,
vičući: „mama je onde! mama gori!“ – ali on se onesvestio sa gubitka krvi i
nije se probudio. A požar je rastao, proždirao muku od toliko godina, čitavo
naše imanje i – majčino mrtvo telo…
Zgarište i razvaline ostadoše na poljani – kao ovde!… Neprijatelj sve
ugrabi!…
– A vaš otac? – šapnu slušalac.
– Otac se probudio tek zato, da se dovuče do prvih naseobina. Nameri se
srećom na gospodina Mervica; hteo je da se vrati u zavičaj, ali, kao sve, i to
ga obmanu… Sada sve češće mislim: i meni bi bolje bilo, da sam ostala
onde… Zašto sam se vratila? Tako mi je tu zlo, i teško, i pusto…
Ustade na te reči i osvrnu se no proplanku. Nisu opazili, da se već spustilo
mrklo veče. Nekoliko bledih zvezdica osulo se po tamnom safiru, rosa je
pokrila mahovinu i trave.
– Zadržala sam vas tako dugo. Oprostite!… Klerk se, po svoj prilici, ne
misli vraćati. Otploviću sama natrag i poslati mu čamac.
– Jamačno su ga zadržali u Skomontima na noćištu.
– I treba mu nagrada za pošvićsku čamu, koju trpi radi mene. Praštam se,
gospodine, i hvala na društvu. Zar se nikada nećete setiti Pošvića?…
– Ako želite, mogu danas biti onde.
– Je li to iz milosrđa, gospodine Čertvane? – zapita ona čudnim tonom.
– Zašto?…
– Jer tek nije radi svoje ugodnosti, sudim…
On ništa ne odgovori. – „Možda za svoj jad“ – pomisli s gorčinom, ali se
ne trže natrag.
Prvi put u životu Marko Čertvan zanemari dužnost. Čekahu ga uzalud
Ragis i Juhno i bolesni Vojnat, čekahu ga uzalud u Skomontima i u parohiji,
u Žvirbljama i Ejnikama. On ostade u Pošviću.
Da je predviđao nesreću, koja će da se obori na njega za taj jedan dan
oklevanja, možda ne bi ostao. A najposle – ko zna?
 VIII.
Na jezeru u Vilajkama spustila se noć, pa prekinula posao.
Dva tabora noćivahu na vodi, pod kolebama, odmarajući se posle dnevna
napora. S jedne strane trgovci s kolima, s druge ribari.
Od čivutskoga tabora razlegao se bučan žagor i svađa; uz žmuđansku
vatru polegali umorni ljudi, jedni pevahu pobožne pesme ili čitahu večernje
molitve, drugi stražariše pod kolebom, pušeći lule i podstičući vatru. Seđaše
ovde Marko, Gralj, mladi Dovnar i Ejnacki iz Sandvilja, a među njima
dremaše, uvijen u pled, Klerk Mervic, iznuren od ribolova i kretanja.
Večeru su davno potrošili, a sada su okružili u vencu Luku Gralja, koji je
tužnim, plačnim glasom pričao staru priču:
– Bila lepa Eglje sama u bogata oca i majke, i odlazila svako jutro po
cveće na jezero u dubini pustinje, pevajući divno. I jednom prilikom rasklopi
se voda i zeleni zmaj diže se iz dubine, i pozdravi je ljudskim glasom:
„Zdravo da si, lepoto devojko! Bio sam mladi kraljević i bogovi me radi
lepote promeniše u zmaja! Žaltis mi je ime, ali onde u vodi imam dvore od
ćilibara i vrtove od bisera, i onda mi se opet vrati stara slika i prilika. Sveta
imam, ali me tuga mori, jer sam samac u tom blagu i dvorima. Dani mi
prolaze u tuzi i živoj želji; jer niko neće da pođe za me. Siđi, lepa Eglje, budi
kraljica mojih zemalja, moja žena!“
„Eglje uteče od straha, ali sutra dan je opet nešto vuklo na vodu i Žaltis
opet ispliva, pa je moli i preklinje. Kad bi treći put, posluša ga i ode za
kraljevićem na dno jezera! A onde na dnu spade s njega kraljušt i postade
lep kao zora, pa joj dade nizove ćilibara i bisera, uvede je u odaje koralima
popločane, bila je s njim Eglje vrlo srećna nekoliko godina. Rodi mužu dva
sipa i ćerku, i milovahu se kao sunce s cvećem i ništa im nedostajaše u sreći.
Ali posle nekoliko godina seti se ona starih roditelja i rođene braće i okupi
moliti muža, da je pusti k njima u pohode. Dugo se opirao i otezao, i pristade
s velikom žalošću: „Idi – reče najposle – ali se brzo vraćaj i viči me po
imenu. Ako budem živ, isplivaću, ali ako vidiš na vodi crvenu penu, znaj, da
sam poginuo.“
„Pođe tada Eglje s decom u pohode. Donese u dom lepe darove, ali odakle
ide ne htede reći, a i deci je zabranila. Ele braća pođoše prvu noć s konjima
na pašu i uzeše sa sobom najstarijega dečka. Tukli ga i mučili, ali on ne htede
ništa priznati. A druge noći uzeše mlađega, ali i taj je ćutao kao stena, pored
svih muka. Treće noći povedoše devojčicu, a ona od straha i bola priznade
istinu. Uzeše tada braća britke mačeve, odoše na jezero, pa stadoše vikati:
„Žaltise! Žaltise! Izidi k meni!“ A kad obradovani muž ispliva, sasekoše ga
mačem i vratiše se kući, ne govoreći sestri ni reči.
„A posle gozbe od nedelju dana, zaželi se Eglje muža i oprosti se s
rodbinom. Dođe na vodu i uze vikati, kako je ugovoreno; ali samo crvena
pena izbi na površinu i niko joj ne odgovori.
„Zaplaka Eglje, što ga je ostavila, i u žalosti je ne mogahu utešiti ni otac,
ni majka. I tako je bogovi prometnuše u tananu jelu, starijega sina u hrast,
mlađega u jasen, a devojčicu u trepetljivu, nevaljalu jasiku.
„I dugo su godina viđali ljudi ta četiri drveta nagnuta nad jezerom, a jela
granama grlila vodu i neprestano šumila: „Žaltise! Žaltise! Žaltise!“
Umuče Luka, pa teško uzdahnu. Slušaoci dremahu, uljuljani monotonom
pričom. Za celo su je svi znali. Jedini Marko nije dremao, ali nije ni slušao.
Duh njegov bio je daleko, sudeći po očima, po čitavom licu. Gledao je
ukočeno u pučinu, titravu i nemirnu, čas opet upre oči u glavnju na vatri, čas
stane bluditi po zvezdanom nebu pogledom bez bleska, pogledom, koji
sabran u jednu mislenu sliku, ne vidi predmeta oko sebe. Snevao je
otvorenim očima, on, divlji Marko Čertvan!…
I njemu se vrzli po glavi dvori i blaga, ali ne iz priče, nego pravi, okruženi
usevima i gustim šumama. Dolažahu mu na san lepe zaprege i livreje, srebro,
dragoceni ćilimi i kristali, raskoš velikaški! Sad ga više nije zanimala ni
kuća, ni mlinovi, ni Žvirblje, ni bogato jezero, koje mu je davalo stotine: on
je hteo tisuće; mogao ga je taj mravlji rad učiniti bogatim za deset godina,
on je hteo da ima deset miliona.
Obuzelo ga neko mučno osećanje nemira, grozničavosti i rastrojstva.
Časom se malo otrezni, brecne se, čas opet sedi kao mrtav, ne čujući i ne
videći, šta biva oko njega. Nije bila to više njegova mirnoća i hladnoća,
ničim ne uzrujana; bilo je to bolesno stanje, trpljenje čitavoga organizma.
Drugovi pozaspaše. Bili su budni samo on i Gralj. Martin muž, ako je i
bio oženjen, pevao je, kao i pre, poluglasno žalosnu pesmu o udoj sreći.
Tužba nije silazila nikada s njegovih usta, i sada, kad vide, da Marko ne
spava, stade pričati svoje jade.
– Grehota je roptati na sudove Božje – javi se, mašući glavom – nema u
tom sreće, a otruje i život! Takvo slepilo ne biva od Boga, nego od đavola!
Trebao sam otići dalje; ako su oči pamtele, iskopati oči; ako je srce pamtelo,
smožditi srce! Greh je tako velika ljubav, a ja nisam pazio na greh. Zato me
je Bog pokarao! Šta me je snašlo? Ženu imam i nemam, kuću imam i
nemam! Biće da sam ljuto skrivio!
– Tuđu krivicu primaš na sebe – odgovori Marko. – Ljubav nije greh,
samo ta gorka sreća malo kome pruža mira i utehe, uvek jad, pa jad.
– Jesi li ti kada žarko ljubio? – usudi se Luka izustiti čudno pitanje pred
nepoverljivim i skrovitim čovekom. – Za Martom baš nisi žalio, ni očajavao!
– Ko zna, šta se krije iza zuba – odgovori Marko uzrečicom.
– Iza zuba je teško kriti – uzdahnu Gralj, – čoveku je lakše, kad se
izgovori, izjada. Da je tebe velika ljubav obuzela, ne bi mogao ćutati! Boga
mi! Rekao bih…
– Ne! – reče odlučno Čertvan posle kratka razmišljanja.
U taj mah, na putu, još daleko, razlegaše se topot konja u skoku. Marko,
kao da ga nešto teknu, ustade i napregnu i oči i uši na onu stranu. Bez ikakva
razloga poče mu srce jako lupati. Ko bi mogao jahati na konju u to doba?
Tuda nije išao drum, nigde nije bilo varošice.
Trka ne prestajaše, primicaše se svakim časkom; noć bejaše bez
mesečine, ali vrlo pogodna; onde, gde se završavaše grmlje, pojavi se
konjanik; mesto da ide putem, udario je popreko, jurio je upravo na svetlost
od vatre.
– Ko bi to mogao biti? – šapnu Luka, isto tako zanet.
Marko ne odgovori, nego skoči napred; poznade iz daleka svoju Belku sa
ždrebetom. Neko je jahao k njemu noću, uzagrance…
Slutnja o nekoj nesreći davaše mu snage, preko barovite livade trčaše
prema glasniku. Na sto koraka stade.
– Ko je to?
– Ja sam, gospodine! – odgovori zaduhapi Grenis.
– Šta ćeš tu?
– Gospodin narednik poslao, da odmah dođete!
– Šta je bilo? Je li ko bolestan? Požar?
– Gospodine! Zlo se radi! Dođoše Čivuti s mladim gospodinom, pa seku
našu Devajtu!
Marko se zaljulja; htede kriknuti – ne mogaše, htede nešto zapitati –
izdade ga glas. Kao čovek gromom poražen, pocrveneo, oči mu se
zakrvavile, drhtali mu svi udovi.
– Dođoše danas po podne – govoraše Grenis, otirući znoj s lica –
gospodin narednik je odmah otišao onamo. Čujem, da ga je mladi gospodin
izgrdio na pasja kola! Neće dobro proći, jer gospodin narednik…
Ne dovrši Grenis. Železna ruka Markova podiže ga iz sedla i baci na
zemlju; posle bez reči i bez promišljanja mladi čovek skoči sam na sedlo,
pokupi uzde, okrenu kobilu natrag i polete kao strela.
Devet milja imao je pred sobom; pogleda na nebo: bilo je svuda jednako,
tamno, bez traga od zore. Tri ili četiri časa delili ga od jutra, trka je bila vrlo
naporna i teška za staru Belku.
Bila je to kobila velike cene i vrednosti, ali je iznurena u Skomontima.
Sada se znatno popravila na brizi Ragisovoj; ako i jest već preturila dug put,
išla je oštro, kad i kad samo nemirno dozivajući hrzanjem ždrebe.
Marku je bila samo na umu žurba. Znao je on za polovinu kraći put, ali
retko je ko išao njime, jer je udarao preko pustare i presecahu ga dva
močvarna potoka, koji uticahu u Dubisu. Za pešake bejahu, do duše, brvi, a
za konjanike nekoliko brodova; ali noću se niko onuda ne puštaše, jer se po
stranputicama mogaše lako zalutati, a narod pripovedaše, da se po močarama
kupe utopljenički duhovi.
Šta je mario on u taj mah za stranputice i duhove? Kod nekoga grmka
smrekovine skrenu na levo, prekrsti se i jurnu na sreću.
O ponoći se diže vetar, motaše se nisko tresući grmljem i krećući pesak,
kobila strižaše ušima, ćukovi i sove preletahu preko glave jahačeve, okolina
postajaše sve divljija.
Polegao po grivi, sav se pretvorio u oko: po tom divljem pesku nalažaše
po nagonu neki put, čas trag od kopita, čas polomljenu granu – drugih
znakova nije bilo. Sivi mrak varao ga i zavodio svaki čas svojim velikim
krpama: stao je žaliti, što je izabrao taj pravac, spopade ga strah da neće
zabludeti u pustinji. U takvom slučaju jahao bi do jutra, a ne bi se mogao
razabrati.
Opomenuo se majčine priče o vampirima, koji vrebaju ljude na takvim
raskršćima i uvlače ih u vrzino kolo, šalju obmane iz potaje, muče do
svitanja. Mahinalno podiže ruku k čelu i prsima; basme, koje ga je mati učila,
davno je zaboravio, zato je počeo mrmljati molitvu.
U to kobila stade upadati u močarnu zemlju: bili su blizu prvoga potoka.
Osvrte se; ne sećaše se, da je ikada tuda išao; za celo je sišao sa staze, koja
je išla k brodu.
Nije imao kad vraćati se, zvižnu, čestita životinja jurnu odvažno napred,
pravcem, bez puta.
 Rečica je tekla po tresetu, crna i zloslutna. Belka, ježeći se, skoči u vodu,
mulj joj dopiraše do kolena, frkaše divlje… Iščupala se ipak, na čvrstoj
zemlji zastala za časak, izmorena skokovima, sva u peni, dršćući od
naprezanja. Okrenula je glavu i dozivala ždrebe. Odgovaraše joj slabo, kao
da se tuži. Marko trže uzde od nestrpljenja, kobila zastenja, kao ojađen
čovek, i poslušna iđaše kasom, upinjući se iz petnih žila. Na vrstu od reke
spotače se prvi put i, kao zastiđena, udvoji korake. Hod joj je bio grozničav,
nejednak. Marko je osećao, da dršće kao u groznici. Odmakoše nekoliko
milja; na istoku se tek zaplavilo.
– Haj, Belka! – poviče, pogledav na onu stranu.
Jurili su sada bez puta onoj svetlosti: eno tamo, na istoku, bio je
neprijatelj, koji hoćaše oduzeti bednome radniku njegovo uzdanje, njegovu
svojinu, njegovo blago.
Kad mu ta misao sipu kroz glavu, zaškripi zubima, biser znoja probijaše
mu slepe oči, prsa mu raspinjaše očajanje. Polegao još niže na sedlu i poticao
onesveslu kobilu. Samo što pre! Da se dan bar jednom zadocni, da mu da
stići na vreme, da spase staroga praoca dubrave, koji je tolike vekove šumio
nad ljubljenom žmuđanskom zemljom!
Drugi se potok zacrni u vencu od vrba. Belka se časkom zakoleba i skoči
u vodu. Valjana životinja! Mreža žila iskočila joj na koži, iz bokova se dizala
para; izvukla se na breg s očevidnom mukom i opet zahrzala.
– Daj mi da dahnem, gospodaru! – kao da moljaše. – Daj mi da se
odmorim. Poslužila sam te, koliko sam mogla, toliko milja!
Ali Marko se ni na što ne osvrtaše. Na istoku je svitalo svakim časom.
Kobila se spotače teško i pade na kolena. Trže je, udari uzdama; podigavši
se poleti nasumce, zapletala je nogama, trčala još pet minuta i opet pala,
teško ječeći. Podiže je žvalama, htela je ići, zaljuljala se, spustila glavu,
uzalud je tražila ravnoteže: snaga je ostavljaše, srušila se na zemlju,
pritisnuvši jahača.
Tada se tek osveti, uvide, da je iskaljivao srce nad nemom žrtvom, ražali
mu se vrlo. Trže se, izvuče se ispod konja, popusti kolan, pomagaše joj da
ustane. Ali Belka bejaše već svršila svoju poštenu službu, do poslednjega
daha. Teško ječeći izdisaše na toj pustari, milju daleko od kuće; ne mamljaše
je više ni voda, ni obrok, ni ugodna staja. Oči joj se prevukoše beonom, iz
nozdrva brizgaše krv, umorne noge drhtahu u predsmrtnpm grčevima. Došla
je do mete.
Marko skide s nje sedlo i časkom gledaše s žalošću muke plemenite
životinje; posle ga spopade strašno besnilo, tiho a neumitno, poznato samo
ćutljivim i skrovitim dušama. Stresao se od glave do pete, stisnuo zube,
natukao kapu na oči i pođe krupnim koracima onoj svetlosti, što no je
navešćivala blisku zoru.
Petli pevahu i čujaše se daleko štektanje pasa. Onamo je on hitao brže
bolje. Kad nađe put, svetlost na istoku zarumeni se od zore, rađaše se dan
čist i pogodan, kao sreća.
Zaselak se baš budio, kad je on minuo, pocrneo za tu jednu noć i strašan
kao prokletnik. Niko ga ne vide, samo ga Margas poznade i potrča tragom.
Vrhove šumske pozlatio istok, stajaše ona još i šumljaše, kao obično,
pozdravljajući gospodara. Uspori malo korake, odahnu, kad al’ u taj gluhi i
ozbiljni hor tamnih grana umeša se neki tuđ glas, isprekidan glas, na čiji
zvuk sva krv pojuri u lice putniku, čak se od te krvi oboji beona i slepe oči.
Poskoči, kao lav u odbrani svoga ležaja, u nekoliko skokova nađe se na
poljani, na nekoliko koraka od svoga staroga druga.
Pogleda i zarika kao lav…
Na kamenu Aleksotinu, onde, gde je pre toliko godina stajala Julka
deklamujući, gde mu je pre nedelju dana Irenka Orvidova pričala svoj život,
gde je toliko puta sam razmišljavao, stajao je sada riđi Čivutin, golem, u
prljavom kaftanu, s razbarušenom velikom bradom. Glava mu je bila
uzdignuta, u ruci je držao sekiru i udarao njom po stablu staroga hrasta,
ogledajući, je li zgodan za duge.
Za svakim udarcem šaka iverja odletaše na zemlju i razlegaše se gluha
jeka, i strava iđaše po granama do vrha, gde je poplašeni sivi orao krstario
nad gnezdom i kliktao žalosno.
Markova usta onemeše. Činjaše mu se, da ko seče žive udove, da se drvo
tuži na bol tim drhtanjem i jekom.
Za časak se izbezumi. Šta to bi? Oluj! Čivutin na jedared zakrča, stvori
se u vazduhu. Železne ruke podigoše ga u vis, stresoše s njim kao krpom.
Bačen, kao kamen iz praćke, zašestari i pade omamljen na deset koraka,
nesvestan, nepomičan.
Sekira mu izlete iz ruku. Marko je dograbi, priskoči Čivutinu…
Šta je hteo da uradi, nije znao ni sam. Besnilo mu pomračilo oči, misli i
razum; radio je pod uticajem nagona odbrane, žalosti i osvete. Nije pamtio
ništa! Taj razbojnik, lupež, ležao je pred njegovim nogama i krčao; neka mu
bude bol za bol, krivda za krivdu!
 Podiže sekiru… Bog zna, šta bi bilo, da ga u taj mah neko ne trže za ruku.
Bilo je to tako iznenada, da je spustio sekiru i osvrnuo se, uveren, da drugi
Čivutin pritiče u pomoć.
Krvlju podišle oči, sevajući divlje ispod spuštenih obrva, sukobiše se s
bistrim, dirljivim zenicama Irenkinim. Stajala je uz njega i stiskivala ga
snažno za ruku, bleda, zaduhapa, užasno uprepaštena!
– Šta je vama? – zavika promenjenim glasom.
Ćutao je. Prsi mu se dizahu i spuštahu kao mehovi u kovačnici, zubi se
svetlucahu iza usana; po čelu, znojem oblivenom, iskočiše žile, kao konopi.
– Bacite sekiru! Šta je bilo tu? Šta vam učiniše ljudi? – pitaše brzo, vukući
ga na stranu. Sekiru mu uze sama iz ruke.
Još je ćutao, ali mu se svest vraćala u oči.
– Zašto htedoste ubiti toga čoveka? Budite pri sebi! – govorila je ona,
dršćući od glave do pete.
Pogledom joj pokaza Devajtis, tragove železa na kori, kao sveže rane.
– Sekli vam hrast? Ko je dopustio?
Teškom mukom rasklopi usta.
– Brat! – izusti jednu reč.
– Gospodin Vitold? Nezakonito? Onda se branite, ali ne tako. Eno moga
čamca na obali. Idite u Pošviće, pozovite u pomoć policiju i zakon. Tamo su
vam moji konji i sluge. Idite što pre.
Osvestio se sasvim. Krv mu je ustuknula s lica, ali se ne mače.
Obori glavu, kao posramljen, i za čas izusti:
– Hvala vam, gospođice. Jad mi se ugnezdio u duši sve do sada. Ali sada
mu nestade mesta. Da ne bi vas, tu bi pala krv.
Baci oko na Čivutina, pa ubrisa znoj s čela.
– Od ponoći jurio sam amo, da je konj pao poda mnom, posle sam išao
kao lud. Očajanje je raslo svakim korakom, a kad sam ovoga opazio, oslepih
od besnila. Bog je milostiv! Prispeo sam još u dobri čas!
Odahnu duboko i, sada umiren, priđe nekoliko koraka drvetu.
– Tolike vekove je on stajao i sve preturio! Desetina pokolenja čuvahu
ga, branjahu, dok Bog za kaznu ne posla takve, koji nemaju ni pameti, ni
duha dedovskoga u prsima. Najteži je to bič Božji i iskušenje! Šta mi
vredimo bez uspomene na staru slavu i vrlinu? Otkuda ćemo je ponovo
sagraditi i održati?
 Možda nikada toliko reči ne izide na jedan put iz tvrdokornih usta tog
osobenjaka.
Kao što je iza oblaka izvirilo sunce, tako u taj mah izbi na površinu iz dna
duše sjajni odsev onoga, što je onde, u dubini, u tišini bilo, želelo i bolelo.
Preobražen izgledao je i silan, čisto mu se od tih zraka zaiskrile upale oči i
sipale iskre velikoga žara.
Nikada ni pred kim nije bio takav. Otkuda mu pred tom, gotovo stranom
devojkom navrle na usta reči, krv u srce i slepe oči? Zašto se tako pouzdavao
u nju i verovao joj, otkuda je bio na čisto, da ga razume?
Pogodio je možda bratsku dušu i osećanje u njenim zlaćanim očima, koje
su bile ozbiljno uprte u njegovo obličje.
– Ne grade trutovi, nego pčele – odgovori ona. – Koji tako misle i osećaju,
kao vi, ne dadu da propadne, što je dobro. Ne bojte se, gospodine – dodade
– odbranićemo ovaj hrast i one, što on predstavlja.
Osmehnu se na njega s pouzdanjem. Ispravio se, podigao glavu
izazivajući.
– Odbranićemo! – ponovi s naglaskom. – Dok je mene živa, moga
Devajtisa ne obori sekira. Hvala vam još jednom.
Sada joj sam prvi pruži ruku.
– Idite, gospodine, sudu i policiji, ja ću ostati ovde na straži. Vaš hrast će
biti bez opasnosti. Neću dati, da ga iko dirne.
– Za čas ću vam poslati pomoć, a i od mene će, iz zaseoka, odmah neko
doći. Moj kum će me tražiti. Vi ćete biti tako dobri i razjasniti mu, kuda sam
otišao.
Za časak ga nije bilo na proplanku. Psu reče da ostane, te se verni Margas
smota kod nogu Irenkinih i čuvaše.
Irenka sede na kamen i nekoliko časaka ostade zamišljena, gledajući u
daljinu, gde joj ga skriše očima humci i gusta kupina; posle đipi i pristupi
Čivutinu, koji je ležao na zemlji.
Polako se buđaše iz nesvesti i prestrašenosti. Stade ječati i stenjati.
– Da sam se zadocnila za časak – pomisli s nehotičnom jezom – gde bi
mi ti bio sutra, junače? Bog je dobar!
Među tim se u dubravi događahu neobične stvari. Čujahu se negde daleko
udarci sekira i dozivanja, posle se razlegnu vreva i komešanje. Ljudski se
glasovi mešahu s lajanjem pasa i konjskim topotom, preko proplanka
promače nekoliko splašenih veverica, ptice cvrkutahu na uzbunu.
 Irenka se osvrnu s interesovanjem. Da li su to bili napasnici ili pomoć?
Na jednom se iz česte dojaviše bukači. Bio je to Rimko Ragis sa svojom
četvoronožnom vojskom, za njima peške i na konju omladina iz zaseoka.
Kad vide pošvićsku vlastelinku, starac se uprepasti, pratnja diže viku, kad
vide, gde leži Čivutin. Nagrnuše k njemu.
– To je glavom kolovođa, baš onaj, što je kupio! Ao, lupež! Smlatilo ga
nešto. Vidite!
Ono „nešto“ prošaputaše tajanstveno, uzmičući plašljivo.
Rimko zahrama na onu stranu.
– Da, umro je! Govorite koješta! Živ je i živeće na propast svakoga
poštenoga čoveka. Ako ga je što i prignjavilo, i pravo mu je. Ho, ho, ho!
Ispod oka pogleda na Irenku. Razumede, čiji su prsti bili umešani, i da to
treba da ostane u tajnosti. Bojao se njena svedočanstva, ispitivao pogledom.
– Momci – poviče – sada na posao! Razdelite se na dve čete, pa trčite što
brže tim drvosečama, što ih rasterasmo. Sačuvaj Bože, da im činite nasilja.
Sedite blizu i samo pazite. Ako uzmu u ruke sekire, vi najučtivije ustanite,
pa sekire iz ruku. Ništa više. Razumete li?
– Razumemo – povikaše u glas momci i, svikli slušati vrača, razbegoše
se na sve strane.
Ragis čekaše samo to. Brzo priđe Irenci, zažmiga očima, snizi glas i
zapita šapatom:
– Je li tu bio Marko?
– Bio je – odgovori ona.
– A videste li vi to? – neprimetno pokaza na Čivutina.
– Videla sam – klimnu glavom.
Bogalj sklopi ruke kao za molitvu.
– Ne govorite nikome, gospođice! – moljaše on toplo. – Mome dečku
čitavoga života čine krivo, krvav mu je život od kolevke. Kao divljač, kad
je psi napadnu, brani se i otima. Nije to učinio od zla, nego od očajanja.
Najmanja zverka svoje brani, a njemu hoće da otmu i crno ispod nokata. Sud
ne pita za dušu, nego sudi po delima. Ne svedočite protiv njega!
Na taj govor, koji je jedva po nešto razumela, bila je gotovo uvređena!
Otrese živo glavom i, tražeći časkom izraza, odgovori:
– Gospodin Čertvan je otišao po policiju, a ja pazim ovde. Spasite
Čivutina.
 Starac se razvedri, nestade brige sa sumorna lica, s priznanjem i ponosom
pogleda joj u oči.
– U vama boravi plemenitost. I razum! Ho, ho, ho! Mudra glava. Ta da.
Treba ga spasti.
Posle kratka napora probudi se Čivutin, sede na zemlju i stade zverati oko
sebe.
– A šta vas spopadoše grčevi? – zapita bezazleno Ragis.
– Ajao i pomagaj! Šta to bi? Gde je taj razbojnik? Ubiše me! Pomagaj! Ja
ću predati sudu! Meni je pukla glava, meni je srce otpalo! Ja sam ubijen! Ja
mrtav! Jao! Jao!
– Da niste tražili gnezda, pa pali s hrasta i ugruvali se?
– Šta gnezda? Šta pao? Ja sam kupio šumu! Mene su ubili! Ja ću na sud!
– Koga, jer kad mi dođosmo, ne zastadosmo ni žive duše?
– Šta duša? Šta došli? Ja sam ogledao taj stari hrast. Neko me spopade i
ubi! Meni glava puca, prsa me bole! Ja sam ubijen!
– Biće, da ste bili pijani, kad ste došli u šumu, a neki pijan vas i napao.
Nije trebalo dirati u stari hrast, u njegovu stablu sedi nečastivi, zato ga niko
ne dira, jer čim je pukotina na kori, izlazi zao duh i gnjavi. Vi ste kljucali,
dok nije izišao.
Čivutin razrogači oči. Omeri bogalja i devojku. To nisu mogli biti njegovi
napasnici.
Seti se radenika, seti se, da mu je prodavalac zapovedio neka se žuri i,
stenjući, ustade na noge.
– Oh! – ječaše. – Pojedoše mi zdravlje! Oh! oh!
Poguren, hramajući, stade se vući u šumu, za njim Ragis popreti rukom.
– Idi, idi! – progunđa. – Hvali Boga, što je duša u tebi.
Ostadoše tada na proplanku to dvoje vernih proganjanome. Irenka bi rado
proćeretala sa starcem, ali ne ponese uza se knjige. Preostade joj da samo
sluša i odobrava.
Ragis nije bio vezana vreća kao Marko. Usta mu se nikada nisu zatvarala.
Umeo je govoriti s ježem i ždralom, s gospodinom i seljakom! Nije razbijao
glave, da li ga razumeju i slušaju.
I tako se odmah uspuža na kamen i pregleda povrede na hrastu.
– Neće mu biti ništa – presudi od oka – preživeće još sto kolena! Žilava
starčina! Ho, ho! Takve rane nisu ništa! Zaceliće i bez bedrenika gospođice
Anete.
Siđe na zemlju, opazi Margasa.
– Zar si i ti tu, huljo? Izneverio si gospodara, čuvaš ženske? Dobro,
dobro! A ne znaš gde je Belka? Jamačno ju je Marko gadno zamorio, a
možda od naglosti naterao da pliva preko Dubise! Jadna Belka! Taj Vitold
još derište, a danas tera stare ljude, da ne mogu ni dahnuti. Znaće za gosu,
kad se Marko vrati s policijom! Čudo! Otkuda takav korov u porodici? Phi!
Mazili ga, gladili, jer je lep! Tako su i othranili veliku radost! Oj, da ga je
tući, dok čuješ duše u njemu!
Sede ne daleko od Irenke i zapali lulu, nekoliko puta zirnu na nju sa strane
i najposle zapita:
– Možda vama škodi duvan?
– Ne, ne! – opre se s prijatnim osmehom.
– Onda hvala! Lulica mi je, kao vojniku, bila često i jelo i piće, a posle je
zamenila zabave i društvo i rodbinu! I Marka sam tako naučio: ne skitaj se,
sinko, po selima i prelima, nego kad imaš kad, zapali lulu, pa gledaj u dim.
Irenka se veselo nasmeja. Bili su to čudnovati saveti mladome momku,
ali očevidno vrlo uspešni. Marko nije pred njom nikada pušio, ali ga je
nekoliko puta zatekla, kako sedi poguren i prati oblačak dima. Šta je on
video u njemu? Šta mu je zamenjivalo razgovor i zabavu?
I Ragis se stade smejati, jer pređe i na njega njena veselost.
– Nema gore, gospođice, od prazna razgovora i večernjega skitanja! Šta
se pomogao, što je trčkarao Vojnatovima. Srce je zavalio u blato i mislio je,
da će vetar mrežom uhvatiti. Nije me poslušao, pa je požalio. Ne bi li bilo
bolje, da je popušio sa mnom, kod kuće, lulu duvana?
– Šta je to: Vojnatovi? – zapita ona.
– To se ujak njegov zove tako. Deli nas samo plot. Imao je poćerku,
onako, mladu i lepuškastu. Mora da su mu podmetnuli kakvo bilje, jer nije
bilo vredno zadavati sebi toliko muke. Zamilovao: ženiti se, pa ženiti! Aha,
taman; uhvati vetar mrežom! Ho!
– Oženio se? – zapita s očevidnim interesom.
Ragis se nasmeja pobedonosno.
– Ho, ho! A videste li vetar u mreži? Tako ni to neće niko videti! Udala
se odmah po Božiću. Momak oronuo od teška jada, a meni bilo milije, nego
Bog zna šta. Bolje i jad, nego takvo veselje! Razume se, da ćemo mu
spremiti svatove, ali drukčije.
 – A kakve? – pitaše ona radoznalo, ali sada sasvim ozbiljno.
– Za koju godinu, kad mu naraste perje! – nastavi slobodno, kao da govori
kumčetu, ili gospođici Aneti. – Skinuće s vrata poslove, isplatiti zemlju i
urediti, zasnovati svoje ognjište. Onda ćemo u prosidbu! Stari Ramvid ima
jedinicu, kao srnu, vrednu, kao pčela; u Olehnovičevih su dve ćerke; u
Jurgiške on često svraća: gospođica je dobra i bogobojažljiva. Bogate on
neće, sam mi je nekada govorio, pa ćemo uzeti sirotu, ali poštenu i dobru.
Ho, ho! Samo da se oprostiti bede i toga napasnika Vitolda.
Zaćuta časkom; u dimu od lule gledao je jamačno te zamišljene svatove.
Irenka oborila glavu i griskaše belim zubima vlat od trave.
Neko vreme bilo joj je lice sumorno, ali odmah zatim prelete preko nežnih
crta, u pola prkošljiv, u pola blag osmeh.
Pogleda na Ragisa čisto đavolasto i ustade.
Sunce je već visoko odskočilo. Iz lepa jutra izrodi se oblačan dan. Vetar
je duhao jako od Dubise, hučeći kao da budi buru. Marka još nikako.
– Možda vam što treba? – zapita starac i sam ustajući. – Eto kiše za čas,
a nekako se sprema i za buru. Dobro, te juče pokupih seno! Žurite se vi kući
pre pljuska.
Ona odmahnu glavom. Obilazila je polako proplanak, a za njom se gegao
Ragis, ćeretajući s drvećem, s oblacima i svojim psima…
– Šta je to? – zapita ona na jednom, zastajući na nekom mestu.
Pod nogama joj bila neka jama, kao od zasuta bunara, bujno obrasla
travom.
– To su podrumi – objasni on – podzemni hodnici od zamka. Vele, da ih
je puno pod čitavom šumom. Ali sada su sasvim zasuti! Ima nekoliko takvih
jama. Dole su duboki hodnici i pružaju se čak do reke.
– Jeste li silazili onamo?
– Zar mi je nemio život? I na što? Na blago se ne lakomim, a niko ga
onde neće ni naći. Silazio je obešenjak Marko, kad je bio dete. Hteo sam ga
tući za tu ludost. Nije našao ni zlata, ni vina, o kome benetaju, samo po negde
ljudsku lobanju i zarđalu sekiru. Jedva se živ iskopa odande, tako je
zagušljivo, i više nije odlazio. Od naših se ne bi niko usudio zaviriti onamo,
osim njega. Ne nadgledajte se, gospođice! Phi! Još će izleteti slepi miš, a i
zemlja se može odroniti…
U vazduhu je bilo sve nemirnije. U daljini hučala je grmljavina.
 Na jedared Ragisovi psi udariše u lavež i nasrnuše napred na čudnovatu
priliku, koja se pojavi u česti. Bio je to Mervic u kabanici od gume i pod
kapom od voštana platna, noseći u ruci štit od kiše, šal i neki beo zavežljaj.
Kad spazi Irenku, stade mahati rukama.
– Odakle se ti stvori? Setio si se, gde sam? – poviče ona.
– Čertvan mi reče – odgovori on zaduhan. – Uze konje i odjuri kao lud!
Ni malo ne razumem, šta se tu zbiva?
– Prodadoše mu nezakonito šumu! Čivutin krči!
– Linčovati ga! – odseče on odlučno.
– Ovde se još nije doteralo do toga amerikanskoga suda. Šta ti nosiš?
– Ogrtač za tebe i jelo.
Sedoše pod hrast. Ragis gledaše iz daleka. U koliko osećaše simpatije
prema valjanoj devojci, u toliko ne mogaše trpeti mršavoga Amerikanca.
– Strašilo u konoplji! – mrmljaše u sebi.
Irenka otvori beli zavežljaj. Ukaza se boca s vinom, komad pastete i
poslastice. Bejaše to jelo Klerku po ćudi.
Ona se živo maši boce i čaše, priskoči starcu, natoči čašu i pruži mu je sa
srdačnim pogledom.
On je iskapi, otre brkove, pa se čisto oblizivaše.
– Orvidov stoletni samotok. To je piće! Hvala, gospođice! Čisto mi manje
seva po kostima! Oho, ho!
Pozvala ga je prijatnim pokretom za postavljeni sto na kamenu.
Sedoše u troje. Jeđahu brzo, jer kiša stade rominjati.
– Pokisnućete, gospođice! – bacio se u brigu starac – a Mervic dodade:
– Idi kući, Iro! Ako želiš, ja ću te ovde zameniti, ako i ne znam, zašto tu
sedimo.
– Radi promene, my dear! – odgovori sa smehom, ne obzirući se na buru.
Nahrani pastetom Margasa, uvi se u šal, pa mirno posmatraše pljusak.
– Gde je taj Marko začamao? – gunđao je Ragis.
Kiša je padala kao iz kabla. Gromovi su pucali sve češće, vihar savijao
vrhove od hrastova. Skloniše se svi pod okrilje grana Devajtisovih, oblaci se
sabili u crnu prevlaku. Svaki čas ih razdiraše munja.
– Prokisnućeš, Iro! – vikaše Mervic, uzalud se starajući da održi na vetru
štit od kiše.
 – Već sam prokisla – umirivaše ga ova veselo. – Pogledaj, kako je to
veličanstven vidik!…
– Ja volim mir više svega – tužio se Mervic.
– Da hoće bar da ubije Čivutina! – teškao se Ragis posle svakoga groma.
– Gde je samo taj Marko?
Marko je stigao do mete. Pošvićski konj donese ga do varošice. Novac
brzo stvori potrebnu pomoć. Vraćao se na poštanskim kolima sa policiskim
službenicima. Predstavnici reda i mira, malo pokisli, okrepiše se u jurgiškoj
krčmi i, sasvim prožmani važnošću svoje uloge, stigoše na mesto. Onde, na
kraju šume ležaše deset posečenih drveta, seđaše gomila drvoseča, podalje
momčadija iz zaseoka – u sredi Čivutin, zakupnik, čupajući kosu, kunući i
sokoleći svoje radnike.
Vide, da je zlo prošao s poslom. Besneo je…
Bura je već prešla. Nad šumom se digla druga, među ljudima.
Službenici udariše zabranu na šumu – po iskazu Markovu. Prodavalac
nije bio jedini vlasnik, nije imao prava da raspolaže zajedničkom imovinom.
Sastaviše zapisnik, zabraniše dalju seču, rasteraše radnike.
Na bojnom je polju ostao Čivutin, Marko i policija, koja je dovršivala
izveštaj.
– Ali, šta će to da bude? – zapita trgovac osorljivo i prkošljivo. – Tu je
bilo nasilja, mene su istukli, ja ću tužiti sudu! Ja sam dao novce, vratite mi
novce!
– Ja nisam primio – odgovori Marko.
– Nu, primio je vaš brat! Šta ste vi smislili? To je nasilje, otimačina,
pustolovina!
Službenici dovršiše svoj posao. Poluglasno se, na strani, sporazumeše s
Čertvanom i odoše zviždučući, očevidno veseli, što su izvršili dužnost.
Marko zahvali šljahti na odbrani, zapita za Ragisa i okrete proplanku.
Čivutin je išao za njim.
– Ja ne poklanjam svojih novaca! Ili šumu, ili vraćajte glavnicu. Ja vam
kažem: vraćajte! Pročitajte ugovor: platio sam deset tisuća u gotovu. Ja ih
neću pokloniti.
Marko je ćutao kao stena. Možda nije ni slušao.
– Nu, gospodine, na što raspra? Ja ću vam doplatiti još deset! Dajte mi
šumu; više plaćam, nego što vredi! Na što parnica i pokor? – iskušavao ga
je riđov, menjajući ton. Pre je bio drzak, sada pokoran.
Opet nasta tajac. Čivutin je disao, kao u teškoj borbi. Pokuša najzgodniji
način.
– Gospodine, u mene ima menica vašega brata na petnaest tisuća; ja ću
vam sve predati za tu šumu. Zlatom plaćam. Pristanite.
Kroz granje sijaše sunce iz proplanka. Marko se zagleda onamo i ubrza
korake. Čivutin da pobesni. Koža mu pocrnela, oči se svetljahu zlokobnim
izrazom – prepreči mu put.
– Ne pristajete? – izreče osorljivo. – Biće parnica! Nu, od volje vam, ali
se uzmite u pamet, da ne požalite! Ja više ne molim!
– S puta, zmijo! – promrmlja on. – Sevaj, ujedaj, grizi, ali šume nećeš
dobiti ni za milione. Ona je bila moja, moja je, i biće moja! Zapamti!
– Nu, zapamtiću! – odgovori Čivutin, ostajući kao ukopan.
Na proplanku već ugledaše Marka gde se vraća. Ustadoše svi troje i u
ovaj mah Irenka prva pristupi k njemu.
– Nu? – poviče ona. – Gde je policija?
– Već je otišla. A zar ste vi ovde preturili buru? Je li to bilo vredno?
Prokisnuti, prozepsti, a zašto? – reče tiho.
– Nisam gore prokisla od vas, a zašto? Eto, tako mi se htelo. Sad više ne
seku?
– Ne, sve je mirno. Oh, tu je kum i gospodin Mervic!
– Čuvali smo zajedno vaše drvo. Šta ćete sad?
– Odmah idem u Kovno.
Ragis se primicao i vikao još iz daleka:
– Gde je Belka?
Marko odmahnu rukom.
– Ne brinite se za nju – reče turobno. – Pala mi je noćas preko Ljejke.
– Zar joj dođe glave? Ah, šteta! A ždrebe?
– Ne znam, šta je bilo s njim. Možda je palo i ono.
– Jesi li poludeo? Za jednu noć nam propade sva naša sirotinja, a tebe ni
brige?
– Nema se kad. Treba spasavati veće. Idem u Kovno.
Starac pocrvene od tuge i zala na tu ravnodušnost, pljunu, zovnu pse i ode
bez s Bogom i bez oproštaja. Otišao je da traži kobilu i ždrebe; nije ni pitao
za šumsku parnicu. Žao mu je bilo omiljene Belke i mladoga mazuica, koji
bi zar bio pametan, kao čovek.
Dugo je tražio po pustari. U kuću nije ni zapirio, i ako je bio promočen
do kostiju; lutao je psujući i uzdišući. Najposle nanjuškaše psi trag i
odvedoše ga na mesto.
Belka je ležala mrtva, skocana, sva uvaljana blatom od rečice, s usirenom
krvlju u nozdrvama. Sedlo je ležalo kraj nje, a nad njom, obešene glave,
povijajući se od gladi i zime, stajalo je jadno ždrebe, gurkalo je i hrzalo
promuklo. U naokolo, još iz daleka kružali su crni gavranovi i pevali daću
čestitoj kobili. Bezobraznije vrane padale su niže i zagledale joj u staklene
oči. Negde u česti jamačno vrebale su lisice i kurjaci.
Ragis se nasloni na štap i prohtelo mu se da zaplače, posle iz žalosti pređe
u zlost:
– Grom vas spalio, razbojnici i lupeži! Kao ti gavrani letite na krivdu,
otimate znoj, snagu, zdravlje, krvavi novčić! Jadna starka, zaslužila si bolji
kraj! Ne dam te vucima ni gavranima, zakopaću te duboko! Bolja si bila od
mnogih ljudi. Sad već nećeš više ustati, nećeš čuti! Ali, hodi ti sa mnom,
siroto! Neće te nahraniti majka, ni ogrejati. Nu ja ne dam da propadneš. Hodi
u pustu staju, ne plači!
Povuče ždrebe za sobom, a ono je jadno išlo poslušno, jadajući se
žalosno.
Gavrani su gakali sve jače, spuštali se niže i niže na gozbu.
Nad pustarom zavlada noć i mrtva tišina. Žalbu malena ždrebeta odnese
vetar i daljina…
 IX.
Kasno u veče poštansko zvonce zveckaše jednolično na pustom drumu.
Primicaše se k reci na jurgišku skelu i najzad umuče. Putnik ustavi
kočijaša, plati mu i otprati ga.
Nu mesto da pređe preko reke, skrene na stranu i pobočnim putem okrene
prema Pošviću. Pun mesec isplinuo na vedro nebo i radoznalo mu zagledao
u lice. Putnik, kao da se stidi svetlosti, natukao na oči kapu i skrivao se u
senu drveta i grmlja, što no okružavahu putanju. Na svaki šušanj napregnu
nepoverljivo uši; išao je kao zločinac. Što je bio bliže dvoru, korak mu je
postajao sve življi, svaki pokret pažljiviji; nekoliko puta zastade i kao da će
se vratiti, ali ipak je, posle kratka razmišljanja, pohitao dalje. Biće da je jača
bila od umovanja ona želja, koja ga je vukla na tu stranu – ne kući – u gluhu
noć.
Kod baštenske ograde zadrža se opet. Sen od drveta zaklanjala ga je
sasvim. Skide kapu i ubrisa znoj s čela. U čaj čas mesec umiri svoju
radoznalost, jer zaviri u mutne oči Marka Čertvana i pogladi srebrnom
svetlošću tamne mu i oštre crte.
Šta je tražio on tu, u tom mrskom mu Pošviću? Nije imao potrebe svraćati
amo, kao nekada: imao je svoju baštinu, bio je slobodan.
Da ga je sreo Luka Gralj s tim izrazom nemira i žudnje, mogao bi
ponoviti, što je on njemu govorio na njegova jadanja: „Imaš što si želeo!“ Ali
Luke nije bilo, a bole i patnje tihoga Žmuđanina viđaše samo noć, ćutljiva
kao i on, i slušaše valja da veliki Bog u tihoj molitvi za izbavljenje.
Sudbina je čovečja neumitna i osvetljiva. Kaznila je Marka baš tim
Pošvićem, gde se on tako često jadao, otkuda se tako otimao. Skrenulo ga
onamo sada ne moranje i ne sila, nego neka gorka, neodoljiva želja. Sudbina
se titrala s opiranjem, s ponosom i s tvrdokornošću; proganjala ga kao mora
dan i noć, ganjala zanemogla da se vrati na mesto nekadanjega izgnanja.
„Kao pokoru primio si očinsku baštinu i tužio si se do nebesa. Sad idi
sam, jer bez te pokore ne možeš živeti.“
Stojeći kod ograde slušao je neprestano to, te to. Ta mu misao raspalila
vrućicom hladne oči, protkala grčem neprestane borbe usta i čelo. Trpeo je
kao prokletnik, iz dana u dan gubeći nekadašnje želje, smerove,
zanemarujući dužnosti.
Danas, vraćajući se iz Kovna, na milju od kuće, gde nije bio nedelju dana,
nije mogao savladati iskušenja. Pošao je, ne imajući na umu, da ga preko
reke čeka rad i toliki zaostali poslovi. On, koji se nikoga nije bojao, ni stideo,
skrivao se kao zločinac; on, koji je blagosiljao nebo, kad mu se poslednji put
otvori pošvićska kapija, vraćao se noću, preko ograde.
Užasna osveta sudbine.
Opet se uzbuniše u njemu ostaci ponosa i silne volje – uzalud!
Ne osvrćući se ni na što, preskoči letve, nađe se u parku.
Doge, čuvši šušanj, poleteše onamo; stražar negde zvižnu, žureći im se u
pomoć. Šta će biti, kad ga vidi u to doba? Krv mu obli slepe oči žarom stida
i poništenosti, uza sve to išao je dvoru, krijući se u najbujniju čestu.
Srećom ga psi poznaše i, pozdravivši ga, odoše; stražar, bojeći se možda
crne česte, okrete i sam na protivnu stranu.
Odahnu.
Najposle on nije išao da krade i da učini kome zlo; čega se bojao i
stideo?…
U kući je bilo već mračno. Svetlelo se samo gore u stanu Mervicovu i
dole u spavaćoj sobi.
Prozor je bio otvoren, letni vetar raskrili zavesu, pod prozorom stajala je
rašljasta lipa.
Moglo se lako zaviriti u sobu. Adi Marko nije išao, da kome zlo učini i
da krade. Stade iz daleka, skrsti ruke na prsima, glavu nasloni na drvo i
gledaše u tu svetlost, teško predišući. Sudbina ga je zavela, kud je htela, i
bacila ga na muke i gorčinu. A morade to biti teška muka, jer je bio bled kao
krpa; a i gorčina morade biti strašna, jer se čisto previjao i zatvarao oči, a
usne mu micahu reči, za koje ljudi nikada neće doznati.
Tamna, vita senka promače spram svetlosti. Irenka Orvidova svlačila se,
ne vodeći brige o tom prozoru i o svojoj udoj samohranosti.
On je stajao neprestano i gledao. Ništa više nije tražio, nego da ostane tu
sa svojim bolom i milinom. Ta se dva osećanja splela u jedno; nije znao u
kome je bila gora nesreća i jad.
Na jedared se ugasi svetlost. Trže se, rasplete ruke, obori glavu i poteže
natrag. Ruže su tu lepše mirisale, mesec je jasnije svetleo, ne htede mu se
odlaziti. Tek se osvesti na Dubisi, jer tu mu iskrsnu misao, da treba zametnuti
trag tome zabražđivanju. Trebalo je to prikriti. Uze tada najgori čamac,
komad daske mesto vesla i tiho otplovi. Reka je utirala svaki znak,
zaglušivala šum od čamca. Na drugoj obali iskoči, otisnu čamac vodom, pa
se izgubi odande.
 Kad se sasvim osvestio, stade trčati skokom, izmišljajući priču na pitanje
Ragisovo, otkuda dolazi peške u to doba? Odmakao je nekoliko vrsta od
puta, kojim se iđaše na skelu, i sada, na tom legalnom mestu, uspori korake.
Tu ga je mogao zateći, ko hoće.
Ali bilo je gluho doba i niko se nije micao. Drugi petli pevali su u
Sandviljama, kad je zašao u ulicu. Nemarno preletaše pogledom po kućama:
bejahu mračne, samo u kući Luke Gralja kroz okna se crvenela vatra na
ognjištu.
Nije to Marka zadivilo. Žalosnik se možda i sam noću vratio iz ribolova.
Htede ući i zapitati za uspeh, ali ga zadrža to, što je Marta onde. Videće
se sutra. Nije pred glavu.
U istini, od neko doba Marko je omalovažavao na taj način svaki posao.
Nije se veselio uspehu, niti ga je pekao neuspeh.
Išao je dalje. Čudnovato, i ako je bila noć, zaselak je bio sav u dimu.
Otkuda taj zadah? Osvrte se. Svuda tišina i mir.
A! Možda pastiri negde podstiču vatru mokrim granjem; otuda se diže
dim.
U to mu nešto dopade pred noge. Bio je to Margas. Marko se saže, da
pogladi psa, i opazi preneražen, da je pas opaljen, bez dlake, s nekoliko
užasnih rana.
– Šta to bi, Margase? – poviče.
Pas zacika žalosno i potrča napred, osvrćući se za gospodarem. Još koja
desetina koraka i razabra sve, rane svoga psa i zadah od dima. Nisu oni ljuti
pramenovi dolazili iz polja, nego odande, kuda se on žuri na noćište. Pogleda
i stade, a Margas mu zaviri u oči, zavi nekoliko puta. Posle se više niko ne
javi.
Kao crna, široka rana prostiraše se pred Markom njegovo imanje. Mesto
zgrada, kuće, bašte, plotova – gomila zadimljena zgarišta i pustoš!
Dimnjak od kuće strčao je kao utvora, kosturi opaljenih drveta odbijahu
se u jasnoj noći, iz nezgrapnih ruševina vetar je dizao dim i zagušljivi zadah
od paljevine. Ne ostade ništa: ni ugljena, ni koca, ni znaka, na kome bi se
moglo oko zadržati.
Četvrt, po sahata, stajao je gospodar toga zgarišta i gledao. Protrlja rukom
oči, mišljaše, da mu se pričinja, da sneva, da ga guši mora. Ne; bio je pri sebi
i, što je bilo pred njegovim očima, ne gubi se, nego ostaje, i u blesku vatre i
u obličju sunca. Očajanje, kao čavao, tiskaše mu se polako u mozak. Klecahu
mu umorne noge. Spusti se teško na kamen, koji opet, kao lane, zamenjivaše
plot, uhvati se rukama za glavu i jauknu:
– Bože, Bože! Šta sam ti skrivio?
Margas, kao da je razumevao bol, priđe k njemu i, skomičući, lizao mu
ruke. Marko podiže oči, ustade:
– A gde su moji, Margase? – zapita. – Ta valja da su živi?
Pas, mesto odgovora, okrete u zaselak. Vodio je gospodara. Idući za njim
dođe Marko do Graljeve kuće i sada bez predomišljanja otvori vrata. Kad
škripnuše vrata, u kući se ushodaše, neko izide pred njega.
– Ko je? – zapita tiho Ragisov glas, za čudo promenjen.
– Ja – odgovori već po svome, mirno.
– Otkuda ideš?
– Sa zgarišta. Jeste li svi zdravi?
– Nismo sinko, Gralj umire – šapnu starac kroz suze.
– Umire? Šta mu je?
– Spasavao je kuću, pao pod gredu i ubio se. Treći dan, kako se rastaje s
dušom, popa malo čas ode. Hodi!
Uđoše. U sobici, pod ikonom, ležao je tužni čovek, sav u ranama, ne bi
ga poznao. Nad njim, okupana u suzama, sedela je Marta s gospođicom
Anetom, dalje nekoliko drugova iz zaseoka.
Za divno čudo! Luka se tužio i jadao celoga veka; sad u oči smrti, mimo
sve muke, ležao je tih i smeškao se.
Marta je klečala kraj postelje, ruku mu podmetnula pod glavu, jecanje joj
razdiralo grudi. A on se smeškao uza sve rane i muke smrtne, kao da ga sada
tek ništa ne boli i ne rastužuje.
Gospođica Aneta, pogurena i iznurena, nije tražila sada spasa u travama i
mastima, a Gralj nije iskao ništa: ni leka, ni vode; gledao je u Martino lice s
neobičnom jasnošću u očima i smeškao se blago i nežno. Kad ugleda Marka,
mače rukom: pozivaše ga k sebi.
Div se saže nad njim.
– Nisi imao milosrđa prema sebi, Luko – reče uzrujan.
Samrtnik otrese glavom.
– Ne, ne – usprotivi se – Bog je tako hteo. Tvoje sam novce predao kumu.
Hvala ti na svemu, što si mi učinio. Ja sam veseo, oh, veseo!
 Opet svrati oči na Martu, i dodade tiše, kao sam sebi:
– Da znaš, kako mi je dobro, kako dobro… dobro!
Sklopiše se veđe. Osmeh ostade i za navek se sledi na usnama.
Ragis očita molitvu, uzdahnu i izazva Marka na dvorište.
– Čivutin je u zatvoru – reče – uhvati ga Grenis sa tvojim psom!
– Kad je to bilo?
– Požar? U četvrtak, drugi dan posle onoga događaja u šumi. Ja sam bio
na Žvirbljama, gospođica Aneta na parohiji, odvezla je oprano belo crkveno
rublje, Grenis je zdevao seno iza bašte i – kao što se pokazalo – zaspao.
Margasa sam ostavio na straži u stanu, a ja odoh na posao. Na jednom
pokulja dim, posle buknu plamen. Poletismo svi, seljani za mnom: sudnji
dan! Za dlaku ne zahvati Vojnatovu kuću, ali vetar je terao u polje, odbranili
smo. Gralj se baš vraćao od jezera; kao muha bez glave zaleti se u vatru,
izbaci sanduk gospođice Anete i ikonu, posle ga pritiskoše grede; izvukosmo
ga ugušena! Jedva se probudio i, eto, uzaman!
Oboriše tužno glave.
– Je li izgorela i stoka? – zapita Marko.
– Samo telad; volovi i konji su bili na paši, a ždrebe je svojom rukom
izbavila pošvićska gospođica s Julkom.
– Zar je bila gospođica Orvidova? – promuca Marko.
– Bilo je sve živo: čak i Hanka, i ako joj je mati branila, i Savgard sa
družinom, i sluge iz Skomonata. Imali su kome spasavati, a voda je pedalj
mesta: ali šta ćeš, kad je zločinac potpalio na četiri mesta, a šta je tu: slama
i smolno drvo! Četiri sahata i ode sve u dim!
Marko zinu, zamuca i zaćuta.
Iz kuće izide gospođica Aneta i priđe k njima.
– Ostavila sam onu jadnicu, da te pozdravim, milo moje dete! – reče,
grleći oborenu glavu mladićevu. – Ne kloni duhom! Gore je onome, što je
zapalio. Neće ga minuti sud ljudski ni Božji, a ti ćeš opet sagraditi! Koga
Bog miluje, onoga i kara. Videćeš, brzo će biti kraj tvojim brigama i patnji!
Samo treba izdržati u ćutanju i u miru. A hvala Bogu, što nisi izgubio nikoga
miloga, kao ona tamo žena.
– Ja, tetka, nisam prezirao ničije ljubavi, kao ona! Pravo je što plače, ali
samo se suviše kasno setila! Gralj je srećan, otišao je kao na slavu! Gore je
živeti!
 Sklopila je ruke kao na molitvu.
– Čedo moje milo, jadno dete moje! Podnesi još samo tu nevolju, izdrži
još samo tu nevolju, izdrži još samo u ovaj mah! To je sada poslednje Božje
iskušenje! Na skoro ćeš otpočinuti.
– Daj, Bože, kao Gralj! – promrmlja turobno.
– Ćuti, dete, ne ropći! – primeti Ragis. – Zar smo jedan udar preživeli i
izdržali ja i tvoj otac! Pričekaj do sutra, budi pri sebi!
– Ja sam miran, samo već vidim, da neću doći ni do čega. Čekaću do
sutra, pa idem za poslom. Tetka veli, da je to poslednja briga i jad? Oj ne!
Slušao sam u Kovnu, da me je Vitold pozvao na građanski sud. Dali su mi i
pozivnicu. Za nedelju dana treba da sam na parohiji. Mati je pokupila sve
samu svoju rodbinu; znam, kako će presuditi!
Stariji umukoše zbunjeni, tek za čas se javi Ragis:
– Možeš ne ići…
– Šta mi vredi? Danas kuću, sutra će zapaliti Žvirblje, preksutra Ejnike,
posle jurgiške mlinove! Treba dokrajčiti! Bilo ovako, ili ovako, oda svuda
propast.
Mahnu rukom i sede na klupu.
– Čivutin će na robiju! – reče Rimko.
– Šta sam se time pomogao? Ja već imam ovde tu robiju! – progunđa
pokazujući na prsa.
Gospođica Aneta sede kraj njega.
– Nisi sam na svetu, Marko! Kad je gorelo, gledala sam mirno, ali me
suze obliše, kad opazih, da u nesreći imaš prijatelja… Ima dobrih ljudi, oj
ima! Ne bi ni sam tako spasavao, kao seljaci iz Skomonata i Pošvića, i ne bi
toliko plakao, kao stari Dovgird i čestita Hanka… A gospođica iz Pošvića…
– To je delija devojka – prekide Ragis – na konju je doletela s ovim
osobenjakom.
– Nije osobenjak, dragi, nije osobenjak – prekide gospođica Aneta. – A
ko je skinuo s prozora kavez s pticama? Hanka reče: najvećma me srce boli
za onim pevačicama u ropstvu. Skoči mladi Dovnar, ne izdrža jare; skoči
Vaver Ejnacki, vrati se oprljen; a taj tuđinac ode polako, opali kosu, opeče
ruke, ali donese kavez. Ptice su još bile žive…
– One jedine ostadoše! Nema Igjelka ni Žive, Žure ni Robaka: spavali su
u sobi! I frula izgore: neću više posvirati, jer nemam ni kome!
 Marko opet htede nešto reći i ugrize se za usne.
– Oj mnogo ima, mnogo dobrih ljudi na zemlji – zaklima glavom starica
– lakše je trpeti, kad čovek pomisli na njih! Sutra dan nam donesoše kaše i
slanine, ko je šta imao. Nećemo biti gladni godinu dana.
– A najmiliji dar Božji bili su baš ti ljudi, jer s njima dade Bog veliku
neku utehu i strpljenje – dodade stari – samo nije bilo kad misliti na to, jer
smo spasavali toga jadnika. Sedela je nad njim crna Julka, dva ranara, popa,
gospođica Aneta… Ne pomogoše! Eto ćemo ga sada i sahraniti! Reci što
god, Marko, zar si onemeo?
– A zar sam kada što govorio? – promrmlja Čertvan.
– I tvoj pokojni otac bio je isti takav. Nije govorno, a čitavoga je veka
mirno radno. Dao ti je svoju narav. Nećeš ti sustati u trudu, kao ni on, i
uzvisićeš se nad svim tim! Oj, znam ja tebe, znam, drago moje dete! – šapnu
umiljato gospođica Aneta ustajući.
Još jednom zagrli Markovu glavu i pritisnu je na svoje poštene grudi,
posle otre oči i reče:
– Ćutimo o svojoj nevolji, jer je manja od te u toj kući. Idite, gospodine,
s Markom, obucite toga jadnika u svečano odelo, a ja ću mu u hodniku
namestiti postelju; možda će mi pomoći.
Migom izazva omladinu iz sobe. Iznesoše drveni krevet, pokriše ga
ćilimom, jedan skoči po sveću, drugi po daske za sanduk.
Marta je ležala zanemogla na zemlji, jaučući gluho. Tako im prođe ta noć.
Prvi zraci sunčani probiše u hodnik Graljev i tiho obuzeše svetlošću
katafalk. Odeven svetačno, prosto, ispružen, mlad ležao je i smeškao se
neprestano. Opaljeno mu lice polepša se tim izrazom, u skrštenim rukama
držao je drveni krstić, a iz daleka, po rosi dozivahu ga zvona crkvena, ona
ista, što su mu zvonila na krštenju i svatovima, stari poznanici, a na, malenu
groblju čekao ga grob u žutom pesku i borov krstić! A on se smeškao.
Pred pragom su Marko i Dovnar strugali bele daske za večitu kuću, Ragis
je na gotovom već poklopcu izrezivao nezgrapna pismena, gospođica Aneta
je šila uzglavlje od strugotina za tu postelju. Marta je naricala bez prestanka.
Na glas zvona skupiše se susedi. S poštovanjem, gologlavi, dolazili su
mu u pohode. Toga dana bio je on najstariji o zaseoku. Dočekao je čas, da je
plakala žena za njim, da su ga žalili znanci, hvalili najravnodušniji, a Čertvan
je sam radio za njega, kao radnik. Nije čudo što se tako blago smeškao!
Ljudi, izlazeći, opkoljavahu Marka, radoznali, je li se išta promenio, ali
on i ne dizaše očiju od svoga tužnoga posla i jedva odgovaraše na prijatne
reči. Možda, po svom običaju, nije slušao, zabavljen čim drugim? Strugao
je daske sagnut, a kosa mu pala do po lica.
– Zar ste se već vratili, gospodine? – zabruja mu najedared poznati glas.
Zastade. Julki Nerpalisovoj pruži utruđenu ruku.
– Hvala vam na izbavljanju! – reče.
– Nije mnogo pomoglo. Žao mi vas je od srca. Hanka je čisto podbuhla
od plača. Gospođa je Čertvanova zatvorila u kući za kaznu što je trčala, kao
uličnik na izložbu! Razume se, da ne govori svoje reči. Lepa izložba, da bi
reči! Gomila razvalina od tolikoga truda, a ovde od čoveka, u najboljim
godinama, šaka praha! Zaista izložba!
Čisto je porumenela čestita devojka, pa govoraše za čas dalje:
– Gospođica Orvidova mi reče, da ne može zaspati. Plemenita je to duša!
Ako i ne plače, vidi se, da je jako dirnuta vašom nesrećom! Pa i gospodin
Mervic se pokunjio. Izgubio je u požaru zaliske i kožu na rukama. Spasavao
je za Hanku čvorka i kosa!
– A vi ste izbavili ždrebe! – primeti on, ne prekidajući posla.
– Nisam sama. Gospođica je Irena začula hrzanje u staji. Zaboravili su na
njega. Otvorismo vrata, ne htede izići, odosmo tada unutra i silom ga
izvukosmo. Posle se odmah survala zgrada. Najbolje se pokaza onaj
boginjavi sluga. Uhvatio je Čivutina kako se krade preko bašte. Nađoše kod
njega bocu nafte, žigica i krpa. Priznade u strahu, da mu je šumski trgovac
dao za to deset rubalja. Onda vam, gospodine, nastade užasna scena. Nisam
nikada videla takve promene u jednom času, kao na licu gospodina Mervica
i onoga sluge. Jedan pozeleneo i, promuklim glasom, viče: linč, linč! a drugi
se tako razbesneo, da je vukao Čivutina upravo u vatru. Iskezio zube,
zakrvavio očima i, rekao bi, briznuće mu krv iz svake one jamice od boginja!
Da ne bi Hanke, bio bi preki sud, ali ona stade moljakati gospodina Mervica
i vikati gospodina Ragisa! Četiri čoveka jedva istrgoše žrtvu iz sluginih ruku.
Posle ne htede više ništa raditi; sede, pa plakaše kao kiša!
– Zašto toga ne zadržaše? – primeti s gorčinom, pokazujući glavom na
mrtvaca.
Julka se pažljivo osvrnu i spusti glas:
– Ja bih rekla, da je on sam tražio smrt, jer se još moglo iskočiti, kad su
počele praskati grede. Pričaju, da je on odavno vrebao zgodu. Ko zna?
– Ko zna? – ponovi Marko, uzimajući u ruke testeru. Primeriše daske,
stadoše ih zakucavati. Čekići lupahu jednolično, tiho.
– Gospodin i stolar? – primeti Julka.
– U mladosti sam od želje naučio i dobro je, jer je stari običaj, da mrtvacu
ne prave sanduka tuđinci, nego najprisniji. On nema rodbine.
– Svoj svome bolje načini, ugodnije prostre! – primeti Dovnar.
– A gde je žena?
– Plače – reče lakonično Marko.
Mladi šljahtić se opet uplete u razgovor.
– Za života je on plakao, a ona se smejala, a smrt sve okrene naopačke.
U to se razlegnu stropot na ulici. Svi pogledaše onamo. Iz malenih kočija,
sa dva lepa konja, iskoči Irenka Orvidova sama, bez Klerka. Bila je u crnini
i mnogo bleđa, nego obično. Julka, Ragis i gospođica Aneta živo joj poleteše
u sretanje; jedini se Marko ne mače i samo, kad je prolazila, pokloni se
duboko. Uđoše za njom svi k mrtvacu i u taj mah reče Dovnar:
– A kuda vi to, Čertvane, udarate taj čavao. Ta tamo su već dva ukucana!
Posle dosta duge molitve iziđoše svi i okružiše Marka. Irenka pogleda na
sanduk i reče:
– Stid vas bilo, gospodine Čertvane! Onaj, što leži onde, nekako je
nasmejan, veseo, kud i kamo vedriji od vas!
– Smeška se! – odobravaše glavom gospođica Aneta. – Pravo kažete, lepa
moja gospođice! Anđeosku je dušu njegovu Bog za pokoru smestio u
kukavno telo, te se neprestano tužila i plakala… A izlazeći na slobodu od
radosti ga je pogladila krilom po obrazu i eto je od nje ostao tako svetao
trag…
Na to opisivanje Julka se nehotice nasmeši, Dovnar otvorio široko usta i
oči, Ragis slegnuo ramenima. Samo Marko ničim ne pokaza, da ga je
dirnulo, a Irenka primeti:
– Ja bih volela da vidim to u gospodina Čertvana još pre smrti… Hej! Ja
bih rekla, da vi treba da se veselite i rastete posle svake bede…
– Tako će to i biti! – potvrdi tetka. – Još će se on podići, nad svima podići!
Biće silan gospodin, velik i srećan! Sreća se gradi na nedaći!
Sve je više sveta pristizalo. Žene stadoše naricati po običaju; na dvorištu
nastade stiska.
– Hajdemo odatle – reče Julka – sanduk je malo ne gotov. Povešću
gospodina Marka, za to me stric i posla. Možda će hteti dotle biti kod nas u
gostima. Što ostade čitavo od požara, sve je onamo odvezeno. Hajdemo!
Poslednje čavlove ukucaše u daske; svršiše tesači svoj posao i uspraviše
uza zid.
– Hvala gospođice! – reče Marko. – Nema se kad gostovati. Zgarište treba
očistiti, pobrinuti se za drva, u veče otići na jezero. Kum neka ode do pope
da ugovori pogreb i da se malo odmori. Meni nije ni do odmora, ni do jela!
I tetka treba da dahne dušom…
– Ja ostajem ovde, Marko; ako ti nisam potrebna, posedeću ovde sa
siroticom. Toliko je tu posla i brige, a ona sama!
– Hajdemo onda na zgarište, gospodine Čertvane! – poviče Irenka. –
Imamo, hvala Bogu, pune šume građe! Brzo ćete vi sagraditi!
– Čime? – pomisli, idući za njom. – U poslednje vreme progutaše mu
novce poljski poslovi, opravka mlinova, isplate Kazimiru, Hanki, maćesi,
parnica zbog šume. Imao je samo neku tričavu svoticu.
Ragis i Julka iđahu podalje. Osvrnula se na njih i, spuštajući glas, reče
molećivo:
– Nećete li se uvrediti, ako vas nešto zamolim? Meni se čini, da je
polovina vaše naravi sastavljena od monstrualna ponosa i nesavitljivosti, a
druga polovina od strašne tvrdokornosti, da ćutite i da ništa ne iznosite na
videlo! Ja znam mnogo o vama i nekada mi vas je užasno žao, a nekada se
zaista ljutim. Na što se mučiti bez razloga, bez potrebe? Oh, vredno bi bilo
vašu dušu turiti u vatru, a posle skovati na drugi oblik, jer ta stara je
nečovečna u svojoj tvrdokornosti!
On ne odgovori ništa, bludeći očima po zemlji.
– Što ćutite i preda mnom? Ja sam vam iskrena – od svega srca! Mene
nećete obmanuti svojom mirnoćom. Ja znam, da iza te mirnoće vri u vašoj
duši muka i pakao!
Zadrhta mu rame. Nepoverljivo zastade očima za trenutak na njenim
očima i malo zatim nerazgovetno odgovori:
– Pakao – ne! Muka nije, što i prokletstvo!
Iz zenica sipahu zlaćane iskrice.
– Na što se mučiti uzalud? Ne pomože vam ćutanje! Ko hoće da razume,
razumeće! Jedno nećete savladati – nikada.
On pocrvene i boni grč mu zadrhta na licu, kao da je dirnula ljutu ranu.
– Sačuvaće me od nitkovstva milostivi Bog i pokojni otac na nebu! Još
nisam pokleknuo ni pred čim, što je grešno!
Obrve joj se grozno namrštiše.
– Ne razumemo se, gospodine! Što ja mislim, nije ni greh, ni nitkovstvo,
i zato će vas baš slomiti, jer je uzvišeno i dobro!
– Nismo na jednako i svaka reč ima drukčije lice za vas, drukčije za mene
– odazva se on posle razmišljanja.
Ragis i Julka stigoše ih: stajahu na zgarištu.
Stari uđe među ruševine i okrete se Marku: Rode s gnezdom padoše u
plamen; vidiš, kako stare krstare nad nama? A u tom pepelu se ispekao moj
Igjelko! Ništa ne ostade.
Marko stupi nekoliko koraka u napred i čizmom razbaca ugljen od kuće.
Na jedared mu nešto zazveča pod nogama, saže se i podiže iz toga pepela
opaljen predmet.
– Ostade ti jedini! I čitav! – poviče poluglasno, duboko ganut.
Bio je to crni vitez na limu. Plamen ga nije zahvatio – ne dotače se ni
najmanje crte. Nepromenjen – jurio je na svom vrancu s mačem u desnici, s
štitom o ramenu. Julka poskoči napred.
– Naš vitez! – kriknu užagrenih očpju, pogledajući ponosito na njega. –
Otkuda vam on?
– Uvek mi je bio nad posteljom, pa i ostade! – izgovori mladi čovek,
dirnut do dna duše.
– O, taj se poraza ne boji!… Očeličen je odavno!… – reče sestra
Olehnova s ponositim osmehom.
– Šta je to? – zapita radoznalo Irenka, prilazeći bliže.
– Naš vitez! – ponovi Marko, otirući brižljivo tragove od pepela.
Razumela je. Pružila za njim ruku i dugo gledala ćuteći.
– Silan je! – šapnu, kao u sebi.
Ragis priđe, pa i sam radosno pljesnu rukama.
– Oho, tu je Vajdevut! Nu, onda hvala Bogu! Opet smo svi!
– Šta je to Vajdevut? – zapita Irenka,
Ragis se nasloni na štap i veseo, što ga neko stran sluša, stade pričati:
– Bio je to veliki junak – prvi naš junak! Junak, ako i jest nosio svitu i
pasao krave u kraljeva sluge… A kad zmaj natera u strah zemlju, izišav iz
mora, kralj posla vojvodu, ali Vajdevut ga preteče i ubi zmaja…
 „Slavu odnese vojvoda, a on ćutaše i napasaše krave kao i pre…
„I dođe gori zmaj, on i toga smače, a vojvoda samo s mrtva skide glavu i
slavu steče. A Vajdevut ćutaše i ne tražaše slave, jer mu bejaše stalo samo do
boja i htede zemlji da učini dobro…
„A treći zmaj bejaše tako strašan, da kralj obeća onome ćerku, koji ga
savlada. A Vajdevut krenu opet samotreći i ćuteći boraše se do zaranka,
ogreznu u krvi i ubi zmaja. Ali, kao obično, ne ode po nagradu, nego ode
svojim kravama i služaše u tišini…
„A vojvoda nađe mrtva zmaja, odrubi mu glavu i vrati se na zamak…
„Spremiše svadbu, ali Vajdevut nije pio, nije se veselio – zapovediše mu
da greje kupatilo. A kad je zagrejao, sede da zavije svoje rane, iz kojih mu
brizgaše krv, i tako ga zateče kraljeva kći…
„Pita ga: ko ti zadade rane? – a on ćutaše; ko si ti? – a on ni reči, samo se
zagleda u nju i onemi od zanosa…
„Javi ona onda ocu. Uzeše ga na ispit, a on ćutaše; ele ona ga stade opet
moljakati – i on priznade…
„Tada puče glas – vojvode se digoše na to, htedoše ga ubiti…
„A on onda ustade i reče: „A gde su zubi zmajski iz tih glava, što no ih
donesoste kralju?“ Ne bejaše zuba, jer ih je on prvi iščupao i spremio…
„Donesoše tada zube i podiže se Vajdevut kao orao i kao hrast nad čitavim
narodom. I dade mu kralj ćerku za ženu, i učini ga sina i vojvodu, a one
vojvode pogubi!…“
Umuče Ragis. Irenka ga slušaše s velikim interesom. Razumede sve…
Materinski jezik bivao joj je sve jasniji. Za pripovedanja podiže oči na
Marka – svetljahu joj se od zanosa. Slavila je pobedu u nečemu, što je on
očevidno razumeo, jer kad Ragis dovrši, đipi, pocrvene i reče:
– Ne dovršiste, kume, kao što stari završuju: „I reče kraljeva kći
Vajdevutu: zašto si ćutao; a on joj odgovori: jer ja ne bejah vredan da hodim
u takvoj sjajnosti, ni da sunce uzimam za ženu, jer ja sam kravar i
siromah!…“
– Eh! Pogodi! – naljuti se starac. Ti ćeš zar mene učiti priče? Nije nego!…
Još nikada nisam slušao, da bi bilo u priči, što ko sa ženom razgovara posle
venčanja!
Julka prsnu u smeh na tu napomenu, Marko se zastide i krv mu pojuri u
lice.
– Mati me tako nauči… – promrmlja on.
 – Može biti, jer je to žensko klepetanje, koje nema smisla ni za poturu!
Julka pogleda na Irenku, posle na Čertvana, pa opet na Irenku. Nešto je
smišljala u svojoj bistroj, kudravoj glavi.
– A ja sam baš čula, šta je žena odgovorila Vajdevutu! – poviče, smejući
se.
– A, zaluđujete me na pakost! – prodere se Ragis, odlazeći, ali Irenka
poviče:
– A šta je to rekla, gospođice Julijo? Da čujemo!
Julka se uozbilji i reče Ragisovim glasom:
– Tada će reći kraljeva kći: „Nisi kravar, nego junak, i veća je sjajnost
tvoga dela i mača, nego moje krune!“ Svršila sam.
– Rđavo odgovori kraljeva kći! – odseče gospođica Orvidova ustajući i
tresući prkošljivo glavom. – Trebala je reći: jednaki smo, jer te ljubim, a i ti
mene. Ti mi nisi kravar, nego muž, a ja nisam kraljeva kći, nego žena!
Budimo srećni!… Zar nije tako, gospodine Čertvane?
Marko ukopao oči u zemlju i dugo ćutao.
Julka se zasmeja i ode Ragisu prema počađalim košnicama.
– Zar nije tako, gospodine Čertvane? – ponovi gospođica.
– Vajdevut je trebao trpeti do kraja i stiskivati zube! – promrmlja on.
– Tada bi propao i poginuo! Najpametnije je: u zgodan čas ćutati i u
zgodan čas govoriti. Zato je on junak i zato ga vi uzimate za ugled. Molim
vas, da ne zaboravljate te priče i da je ne menjate po svojoj mašti! Hoćete li
mi pokloniti svoga crnoga praoca? To bi mi bilo, kao da imam vašu sliku!…
Mogu li ga poneti u Pošviće?…
– Izvolite, gospođice!
– Hvala, Vajdevute!… – izbaci ona s osmehom.
Osvrnula se po ruševinama i odmah postala ozbiljnija.
– Da se vratimo na svoj razgovor. Nećete li se uvrediti, ako vas nešto vrlo,
vrlo zamolim?
– Ako treba što učiniti za, vas, spreman sam.
– Primite od mene građu za kuću i zgrade. Učinite mi tu ljubav…
– Hvala, gospođice!…
– Ele pristajete?
– Ne, gospođice! Zahvalan ću biti na dobroj reči, ali mi ništa ne treba!…
 – Ne trpim vas! – poviče s gnevom u glasu i pokretu. – Nemati ni srca, ni
nežnosti! Mislite li, da je lako i ugodno podnositi čitavo breme obaveza, koje
su se skupile u meni prema vama za četvrt veka?!…
Okrete se brzo i otide. Kola je čekahu na ulici; htede sesti, ali se nečega
seti i stade.
– Gospođice Julijo! – poviče. – Imate li za čas kad? Htela bih vas
zamoliti, da idete sa mnom radi važna dogovora.
– Na službi i s drage volje! – odgovori studentkinja.
Ragis je isprati. Sedoše obe.
– Do viđenja, gospodine Marko! – oprosti se Julka s Markom, koji
zastade podalje.
Irenka okrenula oči na drugu stranu, pa ni da bi reči.
Konji krenuše. Iza sela, kod kapelice sa slikom svetoga, stajala je gomila
seljana, koja je bivala sve veća; videla se nošnja iz Skomonata i iz Pošvića,
smešana u šaren mozaik, kao na crkvenoj slavi. Svetačno obučeni, gotovo
sama ostarina, skupljahu se u gomilice i živo se dogovarahu. Čitavim putem
sretahu zadocnele na svakom koraku: hitahu pod sliku, kao na skupštinu.
– Šta je to? Miting? – primeti Amerikanka.
– Jamačno idu stricu zbog parnice za među – odgovori Julka – to je njihov
najviši tribunal! Slušaju bolje, nego senatske odluke. O, dobar je to narod i
još potpuno zdrav. Tu neće nakalemiti socijalizma!… I ja sam poreklom
odatle. Deda je imao kuću i zemljište u Sandviljama, i moj brat je sanjao da
se vrati u nju, kad dovrši nauke. Kad je umro, stric i otac dadoše zemljište
na školu. Ostade kuća i bašta. Kad se vratim s diplomom, nastaniću se u njoj
mesto brata!… Nego ja razvezla, a vi imate posla sa mnom…
I to važna! Šta ćete s Mervicom? Čovek poludeo za gospođicom Anom!
Već mi dozlogrdiše njegova uzdisanja; to vam je čitavo more
sentimentalnosti! Kako će se to svršiti? Hoće li najposle naći mesta za onaj
legendarni prsten i za pošteno srce?…
– Prsten, koji ste vi odbili, kao što nam je iskreno pripovedao.
– Da mogu iskresati i najmanje osećanja prema njemu, bez sumnje bih ga
primila, jer je to čovek neokaljana poštenja, dobrote, inteligencije i rada, ako
i jeste na oči neugledan. Ali ja nisam htela ostati onde u Americi, sećajući se
očina zaveta, a nisam ga ni ljubila.
– A Hanka neće s njim u Ameriku, ako i mislim, da ga malo počinje
voleti…
 – Počinje? Hvala Bogu! To je već mnogo!
– Pa onda, neće prekidati započetih studija; a najposle, neće poći za
inoverca! Da gospodin Mervic pričeka tri godine i promeni veru, možda bi
pristala da primi taj nesrećni prsten!
– Doista, silne smetnje! Moram ga otpraviti preko okeana i napisati pismo
njegovu ocu. To mi je blago preporučio gospodin Mervic tako toplo, kao da
je sanduk stakla! Lepo se doterao! Vratiće se osakaćen i izgruhan, ali to nije
moja krivica…
– Jamačno ni Hankina!…
– Svemu su tome krive pčele gospođice Anete! Sećate li se?
Obe se zasmejaše, kad se setiše smešne scene.
– Kada se vi vraćate u Pariz? – zapita Irenka.
– Prekosutra! Za nedelju dana počinju predavanja.
– Žao mi je vas. Izgubiću jedino društvo!
– Odlazite li, gospođice, u Skomonte?
– Popustila sam Klerku za ljubav, a kad vas ne bude, neće se ni njemu
hteti onamo. Ne mogu onde da budem, jer ne trpim dvoličnosti!
– Jeste li se upoznali s Janiševskima?
– Tužna perspektiva. Baka uzdiše, a unuka sve turobnija i mršavija.
Nemate li druge utehe za me?
– Eto vam gospodina Čertvana.
– Sita sam ga! Volim da ga ne vidim i da se ne jedim!
Julka mahnu glavom začuđena.
– I vi na njega, kao i drugi! Čudan usud! Sav svet ili ga se boji, ili ga ne
voli, pa ga obilazi iz daleka!
– A vi?
– Ja ću mu jedina ostati verna. Staro je to prijateljstvo i nikada
nepomućeno. To je čovek bez pege i slabosti.
– Baš zato je nesnosan. Trebalo bi mu nekoliko pega i bar jedna slabost.
Bio bi malo pokorniji i pristupačniji.
– Julka se zasmeja veselo.
– Što se smejete? – zapita Irenka.
– Jer iz toga crtanja zaključujem, da vi to pitanje ne pretresate objektivno,
kao ja, nego subjektivno. Zato se nećemo nikada složiti u sudu o gospodinu
Čertvanu.
Irenka malo porumene.
– Pravo velite! – potvrdi sasvim iskreno. – Najgore me to ljuti, što i on
sve pretresa objektivno.
– O, sve bih rekla, da se varate. Ja vidim na njemu veliku promenu od
neko doba. To vrlo liči na one slabosti, za koju vi prigovarate, da je nema. U
mene su oči potonjega lekara i ja proričem, da će mu se iz te pege izleći
smrtna bolja i teška rana na srcu!
– To bih samo htela! – reče veselo Irena.
Kočije stadoše pred pošvićskim hodnikom. Na susret im izide Mervic
mrzovoljan, griskajući u ustima komad cigare. Kad vide Julku, potraži još
nekoga očima i uzdahnu kao kit.
– Šta si mi ti radio, Klerče?
– Ulovio sam četiri ribice! – izgovori tužnim glasom.
– Mi smo dotle raspravljali o tvojoj sudbini. Znaš li, da gospođice odlaze
prekosutra?
– Znam, spremio sam svoje stvari.
– Ti? Zašto? Vraćaš se u Ameriku?
– Idem u Pariz.
– Jesi li poludeo!
– Iro! Ti si uvek brzopleta! – napomenu žalosno. – Idem u Pariz, najmiću
sobu u blizini, pa ću čekati.
– Volela bih znati šta?
– Da gospođica Čertvanova dovrši nauke.
– Tri godine? Čoveče, opameti se! A otac? A Fabrike? A rodbina?
– Mogu me čekati!
– Ali gospođica Čertvanova neće s tobom preko mora.
– Onda ću ja ostati ovde!
– Ali njoj se ne mili tvoja vera!
– Ja ću je promeniti! Zakleo sam se, da ću se s njom oženiti, pa ću se i
oženiti!
– Ha, radi, kako znaš. Ja ću pisati tvome ocu i oprati ruke!
– Znajući, da u Hanke nema odlučnosti, takva će joj odlučnost jamačno
imponovati! – izusti veselo Julka. – Možete biti uvereni da ste našli svome
prstenu mušteriju!
– Nosim ga uvek u džepu! – uzdahnu on patetično uz kikot obeju
gospođica.
*****
Među tim je pod slikom na raskršću rasla gomila seljana. Našlo se i žena
s nekim zavežljajima i omladine i dece.
Dogovoriše se i povrveše listom, ali ne na parohiju, nego upravo na
zaselak. Na čelu knezovi obeju gomila, odbornici i starešine, dalje, u dugoj
povorci, prosti vojnici te velike, šarene seljačke vojske. Koračali su svečano
ulicom sve do Markove ograde.
Pogorelac s Ragisom i slugom razbacivao je zgarište, spremao izgorele
ostatke i hrpe pepela. Gomila navre u dvorište i stade.
– Pomozi Bog! – pozdraviše knezovi, a za njima svi u glas.
– Bog pomogao! – odgovori Marko, skidajući kapu.
Stari seljak, starešina skomontski, istupi napred i prozbori:
– Dođosmo, mladi gospodine, da vam izjavimo saučešće. Ali saučešće,
ako i jest srcu milo ne povrati kuće, niti nove sazida. Rečima ne podigosmo
zgarišta, niti oživesmo stoke… Ele mi se sabrasmo s braćom preko reke i
nosimo vam svoju tugu i svoje ruke. Nema u nas novaca, da vam u toj nevolji
pomognemo, ali ima sila zdravih ruku. Zato se vi, mladi gospodine naš, ne
brinite za radnike, ni za pripregu… samo se pobrinite za građu, a mi ćemo
doći, kao i sada, listom, koji god ima snage, i sagradićemo sve što treba…
Marko pogleda govorniku u lice, posle pređe očima preko gologlavih
seljaka, i najedared baci kapu o zemlju i zaplaka.
Tvrda narav njegova ne izdrža uticaja tih reči i toga prizora.
Suze mu kapahu iz vrelih očiju, kao rosa. Mahinalno otre ih rukavom i s
teškom mukom promuca:
– Zašto ste vi tako dobri prema meni, braćo? Čime sam ja to od vas
zaslužio?
Svi stadoše nešto vikati i dokazivati, žene počeše jecati.
Stari govornik zapovedi, da se ćuti, pa će nastaviti:
– Oni govore svaki svoje. Jedan o polju, drugi o bolesti, treći o deci,
četvrti o pomoru stoke. U svakoj ste kući zapisani kao dobrotvor vi i očevi
vaši. A ja ću za sve njih odgovoriti. Življaste vi s nama, kao brat s bratom,
poštovaste sebe i nas, spasavaste nas u bolesti, i u gladi, i u požaru,
savetovaste i upućivaste na dobro; sad je na nas red da vam platimo, pa evo
i dođosmo. Niko ne osta kod kuće, svi su tu. Zahvaljujemo vam, mladi
gospodine, što nas primiste i razumeste.
– Zahvaljujemo, zahvaljujemo! – zagrmi u gomili.
Sada se žene istakoše napred, pa stadoše slagati donesene torbe pred
Markove noge.
Bilo je tu gljiva i lana, kaše, masla, jaja, suve ribe, sveža hleba, svega, što
su imale u komorama.
– I mi donesosmo mladom gospodinu od svoga, – govorahu plačući. – A
sećate li se, gospodine, kako ste moga dečka oprostili od vojničke službe? A
sećate li se moga starca, što ste ga iz dvora vozili u Kovno, kad bejaše
bolestan? A moju ćerku izbaviste iz reke. A kada mi zaraza potamani stoku,
poslaste mi junicu, pa je eno i sada. A sećate li se ovoga, a sećate li se onoga?
Među tim mlađi ljudi pošaputaše nešto među sobom i probiše se kroz
gomilu žena do Ragisa.
– Gospodine! – poviče najsmeliji. – Mi niti šta donesosmo, niti šta
rekosmo! Zato ćemo mi vama odmah nešto učiniti. Hej, momci, zbacite
svite, pa na posao! Što da to tu leži i oči bode, neka ga nestane na putu! Da
očistimo mesto za majur!
Latiše se posla kao jedan. Raskidaše u času ostatke, snesoše opaljeno
drvo, gar, ugljen, šakama zgrnuše pepeo.
Nestajahu tužni ostaci pod stotinom ruku, zemlja se izravna, ne ostade
traga od požara, samo belo mesto i gomila cigle, pravilno složena, kao da je
vetar poduhnuo i odneo tu uspomenu na nesreću.
Svršiše i ubrisaše znojavna čela. Ragis im nešto govoraše, opkoliše ga u
naokolo, a podalje starešine uzeše Marka u sredinu, pa se dogovarahu s njim
o svakom komadu drveta, kao o kakvoj opštinskoj stvari.
Posle se krenuše kućama.
– Vi nam javite, gde treba seći i kad – rekoše u glas.
– Neka vam Bog plati, jer ja ne mogu! – promuca on.
– Mi smo već naplaćeni, kad ste nas primili! Bog vas utešio! Hajdemo,
braćo!
Iziđoše. S ulice još oprostiše se svi u glas.
– S Bogom ostajte!
– S Bogom!
 Marko otre suze, a Ragis pogleda na njega i reče:
– Nu, sinko? Nije ti žao, što si sada živ? Gralj više neće prolevati takvih
suza. Bolje su one, nego njegov smeh, oj bolje!…
– Hajdemo k njemu! – šapnu Marko ustajući.
– Idi, sinko. Ja ću skupiti i spremiti darove. Bogatiji smo, nego što smo
bili. Grenise, jesi li se u zemlju ukopao? A to ti je pokora! Oglupavio od
dima. Natovari torbe u kola, pa teraj na parohiju; naš su posao već svršili
seljaci.
*****
Sutra dan po podne dva crna vola izvezoše tihoga čoveka.
Pozivahu ga zvona na poslednju svečanost, vijale se nad njim litije i
praštao se s njim dan letnji, tih, mirisan, pogodan. Praštahu se s njim usevi i
zelene livade, praštahu se ševe i zavičajna polja.
On se već s toga puta ne povrati!…
Čertvan, Ragis i Dovnar spustiše ga u nov grob, zasuše mogilu. Marta se
srušila na tu humku i jaukaše užasno.
Kasno joj dođe namet, kasno ljubav!
Svi se raziđoše, samo osta gospođica Aneta na bratovljevu grobu u tužnim
mislima. Na jedared iz zakutka u groblju, oslonjen na štaku, ispade stari
Vojnat, osvrte se nepoverljivo i priđe Marti, koja je još ležala na mogili.
Moljaše se za časak – posle se dotače njena ramena.
– Marto! – poviče iz tiha.
Ona podiže promenjeno lice i uzmače od njega.
– Hodi k meni – reče.
– Okanite me se… dajte mi da umrem! – zajeca.
– Vrati se u moju kuću – ponovi on.
– Neću! Isteraste me! Volim prositi!…
– Neću te više isterati, jer me je žao tebe! Vrati se!
Tu gospođica Aneta priđe bliže i umeša se u razgovor.
– Vrati se, jadnice, vrati, kad te starac zove! Jamačno ga je savest
pokrenula! Zaboravi krivdu, kad on prvi dolazi.
– Zaboravi! – potvrdi tiho Vojnat. – Nisam ja više onakav, kao što sam
bio! Samohranost u starosti teška je Božja kazna!
Grobljanske breze šumljahu tužno nad tim pomirenjem.
 Marko i Ragis, zabavivši se časkom kod pope, vraćahu se u zaselak.
– Šta ćemo sada? – zapita starac, čupkajući svoje brkove i vragolasto
pogledajući na druga.
– Idem ia jezero. Možda ću za nedelju dana skupiti nešto novaca za građu.
– A koliko ti treba?
Čertvan mahnu rukom.
– Nije mi ni na kraj pameti, da sve ponovo gradim. Možda ćemo slupati
kuću za zimu.
– Koliko ti treba za sve?
– Ah, zašto o tom i govoriti! Nije dosta ni dve tisuće! Možda ćemo preko
zime što nakupiti od mlinova i useva.
– A na zimu?
– Protavorićemo nekako!
– Ali ja ne volim da tavorim! – promrmlja starac.
Marko zaćuta. Išao je za Rimkom oborene glave, pa i ne opazi zamišljen,
da je bogalj skrenuo s puta i zašao među ograde, vodeći ga bez traga prema
livadama na Ejni. Zaselak ostade postrance; veče se spuštalo; Ragis
krivudao, kloneći se stoke na pašnjaku i bistro pregledajući okolinu.
Pred njima se ukazaše najposle potočne obale, gusto obrasle vrbama i
divljim maslinama. Nad samim virem stajala je kržljava vrba, kriva, u pola
suha.
Kad je Ragis ugleda, prestade krivudati i uputi se pravcem onamo.
– Biće da se ti grizeš u sebi, što si natovario na vrat takve bogalje, kao što
smo ja i gospođica Aneta! Sada imaš samo belaja!
Marko se trže, čisto poblede.
– Još mi nikada do sada ne učiniste na žao! Pa eto i to dočekah! –
promrmlja zlovoljno.
– Nije tako, sinko! Sve da si i pomislio, to nije greh. Pravo je to.
Bolničarima nas zove gospodin Vitold! Tako i jest! Izlomiše nas za toliko
godina i bolesti i rad i teške vojne! Crepovi smo, pa kraj! Ho, ho! Zapamtio
sam ja, kako si me uzeo k sebi, kad je otac bio na umoru! Zapamtio sam i
rekao u sebi: Slušaj, starče, imaš drvenu nogu, pazi da ti glava ne bude od
kupusa! Ho, ho, zapamtio sam ja!
Čertvan, zadivljen tom neobičnom besedom i tonom, podiže oči i zamisli
se.
 – A kuda mi zađosmo? – zapita, osvrćući se.
– A kuda i znamo, kad nemamo kuće? Izvedoh te u šetnju! – odgovori
starac, ogledajući pažljivo, sa svih strana, vrbovo stablo. Posle s teškom
mukom stade svojom zdravom nogom na mladice i diže se gore.
– Što vi radite? – poviče Marko, bečeći oči.
– Ništa, sinko, ništa! Ne vadim gnezda. Hoću da izvadim, što sam metnuo
u duplju.
Govoreći to, zakuca štapom o stablo, odvali komad kore, turi ruku u
pukotinu punu truhline i izvadi omalenu limovu kutiju od duvana, uvijenu u
krpu.
– Evo je! – odahnu, silazeći s nategom.
Marko priskoči, uze ga na ruke i metnu na zemlju.
– Hoće vam se da izgubite i drugu nogu? – opomenu ga.
Stari naheri kapu, zasuka brk i, migajući očima, reče:
– Darovaše te šljahta i gospoda, i seljaci dođoše u pomoć. Ho, ho, razume
se. A zar je starac – bogalj nešto gore? He? A zar Rimko nema poklona za
kuma? Zar ne može pomoći? Evo ti!
Pruži mu limovu kutiju izvađenu iz duplje, a sam se podboči i gledaše,
topeći se od miline.
Marko otvori i kriknu; kutija mu ispade iz ruke, a po zemlji se prosuše,
kao kiša, komadi od sto rubalja.
– Bože! A šta je to? – poviče mladi čovek, ne verujući očima.
Ragis zašilji brkove, pa se smejaše, da mu se treslo sve lice.
– Ta to, sinko, nisu čarolije! Ne boj se! To su novci, što si mi dao za
gospodarstvo, sećaš li se, kad si odlazio u Pošviće? Hteo sam da ne dirnem
ni pare, ali ne mogoh. Sto rubalja je otišlo, a dve tisuće i četiri stotine vraćam
ti. Pokupi, pa odmah po građu! Biće do zime i kuća i zgrade! Šta ti je? Okani
se!
Marko, koliki je dug, pade mu pred noge, i grleći mu kolena, govoraše
nešto prigušenim glasom, što niko nije razumeo. Rimko ga zagrli i pritište
na grudi!
Mahni se, sinko, mahni! – ponavljaše neprestano. – Ta znaš da sam ja
vrač, pa su mi novci naodmet! Nego dobro, što ih nisam spremio u kući. Ho,
ho, nego! To se zna! U staroj vrbi bili su bez opasnosti. Mahni se, pokupi
bolje i ne gubi vremena! Eto tako i starež nešto vredi! A gde ćeš kupiti drva?
 Marko ustade, poljubi ga u ruku, iz očiju mu virila bezgranična
zahvalnost i mir. Ni traga od utučenosti i brige…
Skupi novce, spremi ih u nedra, i reče gluho: – Kupiću u Pošviću!
– Jesu li te tako seljani savetovali? – zapita starac vragolasto, okrećući
natrag u zaselak.
Marko je ćutao, nije umeo lažno povlađivati.
– Šta si se ukopistio! Neće biti čist posao! Nu, nu, idi u Pošviće, pa srećno
da Bog da!
Mladić obori glavu, griskaše usne, mahinalno prevuče rukom po čelu.
– Ne govorite mi, srećno da Bog da, jer idem onamo jedino da za novce
kupim i ništa više…
– Dobra reč neće naškoditi! Ne vraća se čovek uvek s onim, po što ide…
Ho, ho! Ja ću odšantucati na parohiju. Devojke jamačno sutra odlaze, pa ću
proćeretati s njima na rastanku i pohoditi siromaha čvorka… Nema moje
menažerije, a malo mi je žao…
Uzdahnu i za čas, radi utehe, zapeva:

A sad hajde da delimo, da delimo, prijatelju moj!

Tebi roščić sa duhanom, meni konjic sa opremom,
Prijatelju moj, prijatelju moj!

Rastadoše se, i Marko krupnim koracima odmače prema šumi.

Toga dana prvi put minu stari hrast bez pozdrava; nije slušao
dostojanstvena šuma! Nešto mu je drugo govorilo u duši…
 X.
Čudnovato je izgledala parohiska kuća pope Mihaila Nerpalisa na nedelju
dana posle opisanih događaja.
Od rane zore vladala je u njoj grozničava žurba. Orguljaš i crkvenjak
čistili su staze po bašti, udešavali svečanu sobu za društvo. Paroh je hodao
kao na iglama, zbunjen, gunđajući u sebi i terajući nasrtljive muhe.
Od podne stadoše zalaziti u kapiju bričke i kočije, kao na praštanje,
razdegahu se tuđi glasovi, pucanje bičeva, frkanje konja. Ta tiha kućica,
obrasla do krova bujnim spletom purpurna boba i hladoleža, ne vide nikada
toliko otmenih gostiju na okupu.
Prva stiže gospođa Čertvanka sa sreskim maršalom, a svojim bratom od
tetke; pratiše ih na konjima Vitold i maršalov sin. Posle, na starodavnim
putničkim kolima, sreski Nestor, Đorđe Rimvid, za njim dva brata
Oljehnovića, Ilinić, sused Pošviću, a najposle Leon Rađivilović, počasni
sudija i slavni govornik u okolini. Čitavo društvo posede na naslonjače i
stolice, a na sto se donese medovina, proizvod parohov. Razgovaralo se živo,
a prednjačio je tihano slatkokiseli glas gospođe Čertvanke.
Posle dva sahata boravka, gospoda stadoše zevati i izvirivati na prozore:
voleli bi da svrše taj akt građanske pravde, a nisu mogli početi, jer nije bilo
glavne ličnosti – krivca.
– Taj bi mogao učiniti sablazan, pa ne doći! – javi se s osmehom Vitold.
– Ne može biti. Nije on takav! – zauze se živo Ilinić.
– Gospoda ga ne poznaju! – uzdahnu tužno maćeha.
– Teško ga je poznati, gospođo, kad je ili na putu ili sedi zatvoren.
Čitavoga veka mudruje i ćuti! – primeti Đorđe Rimvid, gladeći duge sede
brke, koji mu padahu na prsa.
– Ah, što je to strašan i zao čovek! – poviče ona sklapajući ruke.
– U operetama tako izgledaju dželati i ljubomorni stari muževi – reče
poluglasno Vitold mladome rođaku, nudeći ga cigarom.
– Vrlo bih voleo da ga vidim. Volim otržite ljude, makar u zlu – odgovori
mu sin maršalov, slabunjav mladić u odelu đaka tehničara, s očevidnim
tragovima umnoga napora u iznurenim očima.
– Kako bi bilo da pošaljemo glasnika po krivca? – posavetova retoričnim
tonom Rađivilović.
– Vito! – zapišta gospođa Čertvanka. – Budi dobar, pa vidi, da li ne ide.
 Student se tromo podiže s naslonjače, na kojoj je, tako reći, ležao, i,
škripajući konjičkim čizmama, izide na hodnik.
Još na vratima, bez ikakve ceremonije, zviždukaše kuplete iz vodvilja.
Na hodniku stajao je popa s licem vrednim sažaljenja. Njegovo široko,
uvek umiljato i dobroćudno lice bilo je mrzovoljno, pogled nepouzdan.
Otirao je znoj svilenim rupcem i nešto šaputao u sebi. Mnogo je godina
slušao ispovedi Markove, znao je za svako delo njegovo, poznavao je istoriju
života mu iz malena. Popi je on bio nevin čovek, premda su, prema tužbi,
fakta govorila protiv njega. Hoće li se umeti oprati, a ponaosob hoće li hteti
da progovori? Sa te nedoumice ne mogaše se popa nigde skrasiti; htede se s
njim sastati, prvi ga posavetovati, nagovoriti ga da se brani, sam se za njega
zauzeti.
On, zapitan, kazaće, šta misli i šta zna, ali hoće li ga zapitati i hoće li
poslušati taj jedini prijateljski glas?
I tako se popa znojio, hladeći se svilenim rupcem, izvirivao na put i čisto
skoči, kad ugleda pred sobom iznenadno Vitolda.
Baštinik skomontski turio ruke u džepove, pa, gegajući se po taktu
zviždane valjke, stade mu bezobrazno gledati u oči.
– Jeste li vi, popo, kada igrali? – zapita najposle čupkajući malje pod
nosom.
– A zar popovi igraju, sinko? – odgovori ovaj dobroćudno.
Oho, i te kako! Video sam svojim očima. Tako vam pokojni kanonik uzme
s gracijom pole od kute, pa još zapeva:

Anna, zu dir mein liebster Gang! mein bester Gang, mein letzter Gang!
7
Anna, dir dien ich mein Leben lang – mein Leben, Leben lang

Tu Vitold podiže pole svoga žaketa i odigra pred popom igru, vrlo
sumnjive distinkcije. Smejao se pri tom, kao lud.
– To je tek izgledalo! – reče završivši. – Pljeskasmo „bravo“, da se treslo
pozorište!
Popa se namršti i sleže ramenima.

7 Ано, к теби је тој најмилији ход, мој најбољи ход, мој последњи ход! Ано, теби
служим свога целога живота, свога живота, целога живота!
 – Nije dostojno poštena čoveka gledati i slušati takve skarednosti. Ljudi
smo i mnogo zla biva, ali to nije razlog, da se prestupi dobuju. To je tako,
kao da ko iznese na pazar rane i golotinju. Nije to časno, moj sinko, i nije to
zdrava zabava.
Vitold se okrete na peti i, zviždeći dalje, ode kapiji.
Bio je katkovid, te je uzalud očima tražio po putu.
– Ne vidi li se tamo niko? Kakna brička? – zapita kočijaše.
– Ne vidi se! – odgovoriše. – Samo eno tamo, pokraj kipa, ide peške mladi
gospodin iz zaseoka.
– Ide? Radostan glas! Možda će nas pustiti najposle iz te jazbine pre
večera. Otpiriću u Pošviće da pohodim onu usamljenu grlicu! Vredna je
zlata!
– Nu, nu! Samo bliže, jadni crve! Prisešće ti za navek!
U prkos pretnji, nije čekao da se približi brat. Ustuknuo je pažljivo izvan
domašaja prvih metaka. Povukao je za sobom i popu.
– Vi, popo, ostaviste goste kod prazne boce, to je lepo! – reče.
– Ah, doista, odmah ću doneti drugu! Nešto Marko okleva, ali juče mi je
govorio, da će doći.
– To je vrlo pohvalno junaštvo od njega! – odgovori mladić glasno, a u
sebi dodade: Idi, popo, po medovinu, bar se nećete domunđavati iza naših
leđa!
– Evo ga sada, mama! – objasni, gnezdeći se u naslonjači.
Svi se ispraviše, ishraknuše, maršal raširi pred sobom svežanj hartija,
koje mu dade gospođa Čertvanka. Sve se oči upiljiše u vrata; nastade
svečana tišina.
Malo zatim otvoriše se širom vrata i – sagibajući svoju visoku priliku –
uđe Marko.
Kao ustuk tom elegantnom sudačkom društvu, imao je na sebi domaću
crnu kurtu, utegnutu kožnim pasom, na nogama visoke čizme, zaprašene od
hoda, u ruci iščilelu kapu.
Kad uđe, ispravi se ponosno, pređe očima po zboru i neprimetno se
poklopi.
Taj hladni i ovlašni pozdrav ozlovolji već u početku sva lica; odmahnuše
mu nemarno glavom.
Mladi čovek premeri opet sobu pogledom tražeći stolicu, ali sve su bile
zapremljene, a popa je negde čeprkao medovinu iz peska; i tako Marko
pristupi otvorenu prozoru, nasloni se ramenom na ćerčivo, pa je tako,
okrenut profilom društvu, čekao napadaj.
– Čekamo vas već tri sahata! – poče maršal. – Posumnjasmo, da li ćete
doći na poziv.
– Evo me! – dopade od prozora jedan izraz.
– Možete li čime rastumačiti svoje kažnjivo vladanje prema mlađoj i
siromašnijoj rodbini? Čime se branite?
– Nisam još ni tužbe čuo – razlegnu se lakonično.
– Činili ste im krivo i koristili ste se svojim položajem. Po računima, koji
su mi ovde predani na pregled, potrošili ste, dok ste upravljali Skomontima,
deset tisuća rubalja iz zajedničkoga prihoda, još za života neprežaljene
uspomene Vašega oca…
Tu popa prekide maršalovu besedu. Upade zaduhan, stisnu srdačno
Markovu ruku, donese mu iz druge sobe fotelj, natoči golemu čašu
medovine. Nije se ni osvrtao na svečani čas.
Mladi se čovek saže, poljubi starca u ruku, ali medovine se ne dotače, niti
sede. U onom istom položaju, skrštenih ruku, lutajući okom iznad glava
sakupljene gospode, stajao je u blesku letnjega podneva i pitao mirno:
– Šta je dalje, gospodine maršale?
– Dalje: za tu godinu dana, od smrti očine, vi ste spletkarili potajno, bunili
trgovce, da otkazuju veresiju gospođi Čertvanci, tvrdeći, da nema prava
upravljati imanjem, da će im novac propasti. Paralisali ste svaki njen korak
i, koristeći se prekom nevoljom, izvlačili ste u bescenje komad po komad
zemljišta ispod nogu slabe udovice i neiskusna mladića. Niste bili sin i
prijatelj, nego zelenaš. Po zakonu ste imali pravo, ali nikada po javnom
mnjenju građanskom. Mislite li i vi tako, poštovani susedi?
– Nego, nego! – razlegnu se u glas.
Na taj javni prigovor Marko ne obori glave, ne spusti očiju. Slušao je
namršten; nekoliko puta zadrhta mu lice, usne zatitraše, kao da će nešto reći,
ali se obuzda.
– Je li to već kraj, gospodine maršale? – zapita, posle ćutanja, bez ikakve
promene u glasu i držanju.
Maršalov sin ne skide s njega očiju. Nije znao, ko je bio kriv, nije slušao
gotovo prigovora, stvar mu je bila tuđa i nepoznata; ali taj čovek, tako
olimpiski miran, uticao je opojno na njegov karakter novoga kova i slabih
živaca. Krivac ili žrtva bio je div u vladanju nad sobom.
Za čitava nebesa izgledao je viši od te udovice vredne sažaljenja, uz koju
je bilo javno mnjenje, i od mladića, branjena opštim glasom, koji se drsko
smeškao, šireći se na naslonjači.
– Daleko je kraj – odgovori maršal. – Preostaju dva najteža prigovora. Za
tu godinu dana, uza sve molbe i saletanja, niste pristali, da se pravično i po
zakonu izvrši deoba, kao što je usmeno ostavio pokojni gospodin Pavle
Čertvan. Zahtevanje je bilo pravedno, a vaš otpor je svako smatrao
kažnjivim, kao nepoštovanje očine volje i zloupotrebu svoga položaja i
prava. Isto tako je nisko, što ste prisvojili nacrte od imanja, a brat i mati vas
uzalud opominjahu, da ih predate. Tako, gospodine, ne radi šljahtić i
građanin, koji sebe poštuje…
Krv pojuri Marku u lice, ali ga ne krenuše ti teški progovori, jer mesto da
se brani, okrete samo glavu prozoru i osmenu se neopaženo i tužio.
Dok je maršal govorio, pokrenu se lako na prozoru hladolež, i tako tiho,
da se šapat izgubio u cvrkutu lastavica pod strehom, zabruja srdačan glas
jednu reč:
– Vajdevute!
Niko ne začu i ne ugleda nevidovna gosta u hladoležu i bobu, samo taj
odlučeni, za sramni kolac oštre kritike privezani zadrhta kao strelom
pogođen i pogleda pažljivo, nesmelo.
Između purpurnih cvetova susretoše mu mutni pogled dva crna oka,
vatrena od razdraženosti, a tako srdačno prožmana grozom toga trenutka – i
isto tako tiho, ali s naglaskom, prošaputa glas:
– Zar vas nije žao vaše duše, savesti, rada, kad dopuštate da se pljuje na
to i ćutite? Ja slušam tek nekoliko trenutaka, pa sva dršćem od srdžbe. Valja
da niste od kamena!
Na to se on gorko osmehnu i, okrećući se društvu u sobi, zapita
promenjenim glasom, na čijem dnu stadoše hučati naglasci strasti,
savlađivane do jako železnom voljom:
– A kakav ću još čuti poslednji prigovor, gospodine maršale?
Zapitani hraknu, pogleda u hartije, pomače se na stolici i pređe očima po
zboru.
Svi gledahu u zemlju, namrgođeni i vrlo svečana izgleda: gospođi
Čertvanci izbiše na lice grozničave peče, popa se tresao od uznemirenosti.
– Poslednji prigovor je vrlo tugaljiv, jer se tiče onoga, što je čoveku
najdraže: lepoga imena. Za tu godinu dana, upravljajući se samo
nezakonitošću i zloupotrebom, pružili ste rđav primer, naveli ste sami
ponekada mlađega brata da radi lakoumno! Pritešnjen nevoljom, ne imajući
drugoga izlaza, prodao je šumu, koja je zajednička svojina. Dabogme,
izviniti ga može samo mladost, razdraženost i nepoznavanje zakona.
Pogrešio je, ali to ni malo ne opravdava vas, što ste ga vi, mesto da mu
pomognete, da poučite, da lepim izravnate sve, predali sudu, pomešali s
čivutskim varalicama i bez kolebanja bacili pošteno ime kao plen
advokatskim jezicima i odvratnim sudskim zidinama! To je već bilo
nedostojno!
Zaduhan, dršćući od srdžbe šapat dopre Marku do ušiju, čim je završio
govornik:
– I vi ćutite? I vi trpite? Šta je s vama? To je sramota! To se ne može
izdržati! Govorite sada, makar prvi put u životu! Vi znate, da vas ja
poštujem, pa dopuštate, da to slušam? To se ne da otrpsti! To boli, kida, rani,
ubija! Govorite, jer ću sama izići na sredu i, po amerikanski, odgovoriti za
vas!
Iz boba i hladoleža streljahu kao vatra žive oči i grčevito namrštene obrve
i usta rasklopljena od uzrujanosti, iza kojih se blistahu beli zubići, oštri, kao
da će da ugrizu i da brane toga okrivljenoga.
Zarazan bejaše taj pogled i strasne reči mladih usta; polako, kao požar,
zahvatahu ukočeno lice mlada čoveka; terahu mu iz srca svu krv u čelo,
raspaljivahu divljim žarom mračnu površinu sivih očiju, izvlačahu silom iz
duše na usta potok silovitih reči, burkahu žestoko mirna prsa. Stresao se,
odstupio za jedan korak, mahinalno se mašio u nedra, mišljaše, da će mu
prepući grudni koš od onoga, što je onde na jedared zahučalo kao okean
ranjenih osećaja, prezrena rada, raskidanih misli i želja!
– Onda je to sada kraj, gospodine maršale? Ne nalazite ništa više? Sve ste
rekli? Ta gospoda sudije čuše dosta. Čuše, da sam zločinac, spletkaš,
varalica, bezakonik i najposle nitkov! To je dosta! Nema više krivica na
svetu i nema čoveka, koji bi ih sve poneo na sebi. Samo ja! Samo ja!…
„Ali niko ne ču moga glasa i niko ne zna kako, kojim putem dođoh čak
amo, na taj najviši sud šljahtićski, koji mi sada oduzima glas i čast i ime
poštena čoveka.
„Iz daleka dođoh ja amo i odavno. Bejaše mi sedamnaest godina, kad me
iz škole uze dužnost – nije se, pitalo, imam li volje i snage: zapoveđeno mi
je da radim glavom i rukom – svačim. Eto, na toj je hartiji, očinom rukom,
potpisan spisak svega, što mi je predano u ruke, a evo, na drugoj, takav isti
spisak, sastavljen posle smrti očeve, koji potpisaše mati i gospodin popa.
„Nisam ukrao deset tisuća, nego više, o mnogo više! Krao sam od te sive
zemlje za sestrinu pauku i za brata, za materina putovanja, i isisavao silom
krvave pare u kovanu kutiju za njihovu prćiju.
„Krao sam – ha! Bilo je i kad! Dani letnji u polju, dugi kao godine, a
zimske noći otezahu se nad računima, kao vekovi! Krao sam!
„Čuli ste, gospodo, da sam krao, ali niste čuli, koliko sam otpočinuo za
tih deset mladih godina, i niste čuli, jesam li se kada zabavio, proveselio,
udaljavao, i niste videli, koliko sam znoja prolio u tu zemlju, koliko gorčine
i obmana!
„Ne ču niko moga jadanja! Božja je moć silna i u svakoj nevolji daje
snage veće od nevolje. I meni Bog dade takvu snagu, da sam tu zemlju svoju
zavoleo više svega sveta, više mladosti, više zabave, i više rodbine i kuće.
Zamilovah je svom dušom svojom. Od sloga do sloga prešao sam je svojim
stopama; deset godina nisam ni s kim živeo, do samo s tom rođenom
zemljom svojom; razumevasmo jedno drugo, govoraše mi srcu zlatnim
usevima, zelenom livadom, mračnom šumom. I zakleh joj se onda, da mi je
niko neće oduzeti, dok mi je glave na ramenima!…“
Umuče časkom, ali bujica, raskpnuvši jednom koru, gonjaše ga bez
pameti, sve silovitije… Ceo se život slio u tu besedu.
– A kad je otac preminuo, postadoh spletkaš, pljačkaš i zelenaš. Čuste,
gospodo! Ali niko ne ču, kako sam ronio krvave suze, odlazeći sa svoje
zemlje, i kako je ona plakala za mnom, praštajući se… I niko ne vide, kako
sam uzeo iz kuće na svoj deo šest grla goveda, tri konja i nešto odela; i ne
vide niko, kakav je bio taj moj deo: sama ruševina, materina prćija. A ja se
ni onda nisam tužio, samo sam se zakleo po drugi put, da neću dati da zemlja
propadne, osim ako poginem!…
„I opet mi Bog dade veliku moć za rad i takvu durašnost, da gotovo i ne
znađah za san, niti mi trebaše vremena za jelo. Danju sam vršio očevu
službu, noću sam radio… istina, kao lihvar, kao Čivutin, izvlačeći zaslugu,
gde se god moglo!…
„Posle mi rekoše, da mati i Vitold hoće da natovare dug na imanje. I tako
sam, po rečima gospodina maršala, zabranio Čivutima da uzajmljuju,
zapretio sam parnicom. Tako je bilo, istina je; ali ako i nazivate to intrigom,
potkopavanjem veresije, prevarom, kunem se Bogom, da to neću nikada
dopustiti i uvek ću biti otporan! Ubite me, sasecite na komade, ne dam da
mi se moja zemlja oduzima, ne dopuštam da se proda ni jedna brazda. Tome
sam namenio ceo život! Oni vele, da sam ih pljačkao, grabio imanje za
bescenje…
„Ima za to brojeva i dokaza, tužba ih ne daje, ali ja ih imam i evo ih
iznosim…“
Uzdrhtalim rukama raskopča kaput, izvadi izlizan buđelar i položi pred
sakupljene, na sto, nekoliko tabaka hartije.
– Petnaestoga septembra lanjske godine kupio sam od matere četrdeset
jutara zemlje, tako nazvane Žvirblje, za dve tisuće i četiri stotine rubalja –
evo priznanice i prodajna akta. Dvadeset sedmoga oktobra prodade mi ona
opet trideset jutara za tisuću i tri stotine rubalja, isplatio sam sestrin miraz
pet tisuća rubalja, dao sam tri puta zajma po pet stotina rubalja, predao sam,
po ugovoru, pet stotina rubalja za sestrino selište, koje sam uzeo pod zakup;
skupa sam isplatio za tu godinu dana deset tisuća rubalja gotova novca. Evo
mojih svedoka!
Izrađenu svoju crnu ruku metnu na one isprave i uzdahnu duboko.
Bezgranična tuga i bol ogledaše mu se na licu. Zaklima glavom, gledajući,
kako su sudije stale s interesovanjem pregledati te dokaze kolosalna rada i
nešto šaptati među sobom.
Vitold i gospođa Čertvanka pobledeše. Popa šaputaše himnu zahvalnicu;
maršalov sin, ne znaš ni za što, osmehnu se sa triumfom. Ćutahu sada svi. I
opet Marko podiže glas i govoraše:
– Ja sam dakle zločinac i varalica, ja sam dakle spletkaš? Možda se čudite,
gospodo, odakle sam uzeo te tisuće? Zapitajte toga mladića – on zna, on je
govorio, da plaćam pošvićskim zlatom! Ne reče to tuđin, ni dušmanin, nego
on – brat; pošteno ime izloži sramoti i popljuva; nije ispitivao, nije pitao,
nije branio, nego se prvi bacio blatom! Dabogme, otkuda on može znati,
kako se pošteno teče novac? On ne zna za rad, dobijao je gotovo i uživao, a
kad se dočepa novca, on s njim na karte!… Pa ja da ga učim, ja da mu
tumačim, pomažem?… Na koji način, gospodo?… Neće on za mnom, ni s
građom po Njemnu, ni s govedima u Prusku, ni u Vilajke na jezero, neće on
da podnosi zimske mećave, ni jesenske slote na polju, osim možda od
časovita ćeifa… Neće on da trpi muke i oskudice za te novce, kojih mu treba
toliko mnogo… Zato je on mio i veseo, svakome ugodi i svakoga zabavi!
Briga ga nije pojela, nije podivljao od truda, trpljenje mu nije oduzelo dobru
volju i slobodnu misao. Zato je on dobar, a ja zao i mrgodan i
nepristupačan!… I eto stojim pred vama, a toliko mi je sramote bačeno u
lice, da posle toga ne bih trebao da pogledam u oči svima vama, nego da
oborim čelo i da se stidim…“
Uzmakne nekoliko koraka prema prozoru, krišom pogleda u hladolež i
opet krv pojuri u lice.
– Slava ti, junače!… – zabruja šapat iza prozora.
– Ne, gospodo! Znam svaku muku, ali sramote nisam poznavao i ne
poznajem! Klanjam se pred vama, jer ste stari i poštovani, ali se ne stidim,
ne bojim se vašega pogleda!…
„Šta hoće oni sa mnom? Kažu, da sam krao – sto pred vama isprava; da
sam ih globio i gulio – eto vam brojeva i računa; dokazuju, da sam prisvojio
nacrte – na što su mi oni? Ja svoju zemlju poznajem, kao svoju dušu, a nacrte
sam složio u očevu pisarnicu u Skomontima, samo oni nisu hteli tražiti. Neka
ko ode onamo, u zidu će ih naći i doneti amo…
„Traže svoj deo – pitajte zašto?… Zalazim li u njihovu među, smetam li
im u gospodarstvu, branim li ja, da, izmenjuju i okreću na bolje?… Ni
delom, ni rečju, ni mišlju ne stadoh im nikada na put… Nisam oštetio ni
pedlja očevine. Čuvao sam samo celinu te baštine. Čuvao sam, jer znadu
moje ruke i glava, kako je to dragoceno i kakva snaga leži u toj rodnoj
zemlji! I to je moj greh i ceo prestup!…
„Za to se ne stidim!… Gospodo! Vi ste sami osedeli na toj zemlji i
pogrbili se! Taj vam je trud izorao brazde po čelu, srastao s dušom! A ja sam
gledao na vas i na uspomenu naših praotaca, tako sam činio i činiću dok sam
živ, jer bih inače bio sramotan i podao!…
„Imate domove, imanja i porodice! Pa možda vam je kada došlo na san,
da su vam domove spržili gromovi, a imanje, kao prah, otišlo u rasap! Ako
vas je kada mučila ta mora, pogledajte na mene: eto ja tu moru na javi, bez
prestanka, nosim u prsima – i trpim, ah, kako trpim! Nije mi žao mladih
godina, ako i vele, da su lepe, kao sreća, i nije me žao života! Žrtvovao sam
toj ideji svojoj i nauke i slobodu, i nisam uzeo za se ništa od onoga, što imaju
vaši sinovi, čime su bogati! Vek je prošao – i vi mislite, da ću sada odbaciti
svoju muku, odustati od onoga, što stekoh?
„Hoće oni delove?… Gospodo! Bolje uzmite krv mojih žila, razderite me
u komade, bacite me u tamnicu na vekove – jer ja znam, zašto oni traže taj
deo – i ja ga ne dam!…“
Prekide i čekaše. Nikoji napor i nikoja muka nije ga tako iznurila, kao ta
prva ispovest, kao ta prva beseda – ljudima.
 U zboru se, od nekoliko trenutaka, diže neki izmešan žagor. Maršal upro
oči u zemlju, Ilinić otirao rupcem čelo i veđe, stari Rimvid upiljio oštre oči
u lice okrivljenikovo, pa sukaše brkove, ozbiljan i zamišljen; Oljehnović i
Rađivilović primakoše glave i nešto šaputahu, mašući rukama, a maršalov
sin ustade s naslonjače od Vitolda i zarumenjen, ganut, postupi, ustežući se,
prema Marku. A on umoran, dišući brzo, griskaše do krvi uzdrhtale usne i
menjaše se sav u licu. Iza prozora dopiraše do njega tihi šapat s naglaskom
žarkog osećanja:
– Sada ste bez senke i ljage! Sada možete ćutati! Nikoji sud neće naći
krivice! Hodite brže – ja vas čekam!
Ćuteći mahnu glavom, pa odmah svrati oči u sobu, jer u taj mah zavika
gospođa Čertvanka plačnim, očajnim glasom:
– Poštovani susedi! Zašto da moj sin, Vitold, bude večno pod
starateljstvom, bez slobode u radu i bez titule gospodara? Ta to je njegovo i
on ima pravo da raspolaže – već je punoletan. Šta se koga tiče, šta će on
učiniti sa svojim imanjem? To je sila i nasilje, to je pljačkanje! Nama ne
treba saveta ni rukovođenja, sami znamo, šta je pravo. Umećemo upravljati
i očuvati zemlju!
Rimvid teško ustade s mesta i, natmuren, udari po menicama razasutim
po stolu, pa odseče:
– A šta je to? Zar se tako upravlja i čuva? Jedna godina – pa već toliko!
– On je silom davao novce, navodio, nagovarao!
Marku nije bilo potrebno pobijati, jer se za Ramvidom diže Ilinić i oštro
zavika:
– Oprostite, gospođo, ali ja sam bio svedok, kad ste dolazili zimi u
Pošviće i molili za savet i pomoć. Bio sam kod njega da prodam krompir za
rakijašnicu i sedeo u susednoj sobi.
– Njemu je otac zabranio, da se pleće među nas, zapretio mu pod
kdetvom! Otac ga je znao i bojao se toga užasnoga karaktera!
Popa ne izdrža, skoči kao oparen.
– Gospođo! – poviče. – Ne spominjite tako pokojnika! On ga je poštovao
i poznavao; dokazao je to, poveravajući mu Pošviće, i blagoslovio ga za
njegovu plemenitu poslušnost. Ja sam bio pri umoru i pamtim. Vitolda je
opominjao, da ne bekrija i ne pravi dugova, jer će ga blagoslov ostaviti. I
pravo je govorio!
„Ja, gospodo, poznajem Marka Čertvana; na moje je oči rastao i radio.
Grešan je kao mi svi, ali nije učinio to, za što ga optužuju, jer u njega nema
laži, ni lukavstva, ni podlosti!
„Skrovit je on, divalj, nepoverljiv, ali je plemenit i nije nikada zanemario
nikakve dužnosti! Prividnost može da prevari, ali vi sudite dublje; slušajte
dušu u toga što govori? On ne laže!“
– Zemlju prodavati, težak je greh! – promrmlja mlađi Oljehnović.
– A dembelisanjem i rasipanjem ne održati je, to je sramota! – dodade
stariji.
Tu maršal podiže oči i ošinu gospođu Čertvanku munjevitim pogledom,
skupi njene hartije i odgurne ih zlovoljno.
Nastade mučna tišina, prekidana plakanjem udovice i teškim dihanjem
popinim. Sudije nisu znale, šta dalje da rade. Voleli bi propasti u zemlju,
nego stajati pred ponositom, a mirnom prilikom mladoga diva, kojega glas
zabruja kao pre, gluho i oporo:
– Molim za presudu, gospodine maršale!
Zglednuše se, pitajući jedan drugoga; najposle priđe k njemu stari
Ramvid i, spuštajući ruku na njegovo rame, reče s lakim osmehom:
– Mladi čoveče! Imam unuke, kao ti, i došao sam s čvrstom odlukom, da
te očinski ispreskačemo! Nu, među tim, ispalo je tako, da se mi tebi
izvinjavamo! Mučno je, ali zaista, sam si sebi natovario tu bedu na vrat. Greh
je bio kloniti se ljudi i ne dati se ranije poznati. Sedoj je glavi sramota moliti
za oproštenje mladića, ali ipak, volim vrlo, što sam te poznao! Nu, amo tu
vrednu ruku, pa ne gledaj tako divlje. Poslaću k tebi svoje dečake na nauku,
a ti se opet seti, da pohodiš mene starca. Nu, sada smo svoji!
Marko ćuteći duboko se pokloni pred starcem.
– Ja nisam bacio svoje crne loptice! – dodade Ilinić. – U meni imate uvek
iskrena prijatelja.
– Mi smo išli amo, ne znajući, šta će da bude! – povikaše u glas
Oljehnovići.
Maršal je sedeo, kao na ugljevlju. On jedini nije imao, čim bi se
izgovorio, jer je on optuživao surovo i bezobzirno. Nikada mu se
prednjačenje šljahti ne pokaza tako žalosna uloga, kao u taj mah.
Razgleda još jednom hartije, promisli se i javi se, okrećući se čitavom
zboru:
– Poštovani susedi! Ne poričem, da mi nije stvar lažno prikazana, a da
okrivljenika nisam ni malo poznavao. Vrlo mi je mrsko. Ali u dugom životu
svome sto puta sam se uverio, da nema na svetu čoveka potpuno kriva, ni
potpuno nevina. Mana mora biti u najplemenitijem karakteru, i dobrih strana
u najgorem. Zato predlažem, da se u toj rodbinskoj parnici izda ova presuda:
Deoba se odgađa za godinu dana od današnjega dana. Za to vreme će
gospodin Marko ostaviti bratu potpunu slobodu delanja i neće mu uzajimati
novaca, kupovati zemlje, niti potraživati svoje glavnice. Posle godinu dana
načiniće se zaključni račun o stanju imanja, pa ili će gospodin Vitold isplatiti
brata, a taj onda ustupiti svoja prava, ili, ako se pokaže nedaća i želja ili
potreba, da se zemlja proda, gospodin Marko Čertvan može tražiti, da se
proda njemu, nikome drugom. Pogodbu će sklopiti po zajedničkom
dogovoru. Pristajete li svi na moj predlog?
– Nego, nije rđavo… Gospodin Vitold je mlad, može još doći k sebi –
reče Ramvid, pogledajući na studenta.
Ciničan, preziran osmeh iskrivi Vitoldovo lice; namesti usta za zviždanje,
ali se obuzda, za vremena i samo zevnu.
Gospođa Čertvanka je ćutala, jer samo što je ne spopadoše grčevi.
– Neka bude tako – potvrdiše svi, okružujući sto radi potpisa.
– A pristajete li i vi? – zapita maršal, upravljajući reči i oči k prozoru.
Ali mu niko ne odgovaraše.
Kad se svi rukovaše s Markom i vratiše na svoja mesta, pozvani od
predsednika, na jedared se kroz prozor, između vijugavih biljaka, pomoli viti
stas Irenke Orvidove. Zaviri unutra i pruži osamljeniku obe svoje ruke.
Mlado joj, lepo lice smeškalo se na njega, sve zažareno, a srdačni glas veselo
povika:
– Evo vam moje bele loptice, tako goleme, da bi prekrila sve one…
Marko se zarumeneo, nagnuo se k njoj s poklonom, ručice se nađoše u
njegovim šakama i tako stajahu časkom sami za se, gledajući jedno drugom
u oči, ne govoreći ni reči.
Maršal je uzalud pitao. Čertvan nije slušao, nije se osvrtao, i ništa ga se
nije ticalo u taj mah.
Začuđeni s ćutanja, obazreše se svi listom i uskomešaše.
Popa poleti prvi da pozdravi gospođicu; Vitold poskoči, zaboravljajući na
čitavu stvar, i stade se uvijati po pravilu; gospođa Čertvanka otrla suze,
utišala kukanje. Druga gospoda, poznavajući bogatu baštinicu samo iz
viđenja, pokloniše se iz daleka, zasipajući je kišom kritičnih pogleda.
Svratila je na sebe opštu pažnju, probudila živo interesovanje u čitavu
zboru. Ni malo zbunjena, najslobodnije pozdravi sve glavom, samo se blesak
izgubio s njenih crta i radost se trgla u dno očiju.
– Hvala, gospodine popo – odgovori na njegov poziv, da se odmori u sobi.
– Svrnula sam na časak poslom.
Tu se okrete Marku, koji je malo ustuknuo, i zapita:
– Jesam li zastala gospodina Ragisa?
– Niste, gospođice! U zaseoku prima građu od rane zore!
– Ah, šteta, što ga, nema! Donesoh mu poklon.
Maši se iza sebe, na klupu, i metnu na prozor neki okrugao predmet u
rupcu od batista.
– Smem li videti, šta je to? – zapita Vitold s umiljavanjem.
– Nego, samo pažljivo, jer bode!
– Jež! – kriknu student zavirujući.
– Nu, starac će se obradovati! – zasmeja se popa.
– Čudnovata strast! – javi se gospođa Čertvanka, otresajući ruke.
A Irenka govoraše veselo, neprestano okrenuta samo ćutljivom Marku:
– Podigoh se danas u šetnju, peške i na čamcu, jer na skeli je takva stiska
s vašim drvima, da se ne može ni sanjati o prelazu na skeli. U travi na Devajti
nađoh tu životinjicu i ponesoh je, vesela, što će možda zameniti izgorela
ljubimca.
– Hvala, gospođice! Odneću ga odmah kumu – reče mašajući se ježa.
– A, ne dao Bog! Ostavićemo ga milošti gospodina pope, a vi ćete mene
otpratiti. Svakojako možete sada otići? Sud je gotov?
Ao, dakle je bila onde, pod zidom, i slušala sve! Pod gospođom
Čertvankom zadrhtaše noge, Vitold poblede, izgubi glavu. Ne bejaše ta stvar
i takav završetak za uši lepe gospođice i bogate baštinice. Sad se tek zastidi
i užasno upokori.
– Za čas sam vam na službi! – odgovori Marko, prilazeći maršalu.
Oni, što zaostadoše kod prozora, očevidno zbunjeni, ne znađahu, šta da
govore, a Irenka ne htede zapodevati razgovora. Gospođa Čertvanka prva
dođe k sebi.
– Je li gospodin Mervic otputovao? – zapita silom se prijatno smešeći.
– Jeste, gospođo, otputovao je – odgovori devojka, saginjući se Margasu,
koji je ležao pod prozorom, čekajući gospodara.
 – Vi se jamačno osećate strašno osamljeni u našem kraju, gospođice? –
poče Vitold.
– Ne, gospodine. Imam pune ruke posla u kući, nemam kad zevati od
dosade – reče hladno, ne gledajući na njega.
– Ah, da gadna psa! – poviče. – Pa još osakaćen! Zar vas nije strah dirati
ga?
– Ta znam ga. To je pas gospodina Marka, svakidašnji gost u Pošviću.
Oprljio se, jadnik, u požaru, čuvajući dobro svoga gospodara. Vrlo ga volim!
Pogladila je životinju, koja se umiljavala oko nje, i pogleda po sobi.
Marko je potpisao svoje ime pod presudu, okružen kolom ozbiljnih
građana i, ćuteći, primao njihove izgovore i stiske.
– Mogu li sada ići? – zapita maršala.
– Sad možemo svaki na svoju stranu – odgovoriše u glas dižući se s mesta
– da se za godinu dana opet sastanemo u slozi i ljubavi.
Pružahu jedan drugom ruke; maršalov sin pristupi poslednji Čertvanu.
– A hoćete li meni dopustiti, da vam pružim ruku, i ako se slabo
poznajemo? Bilo to, da Bog da, na dobro dalje poznanstvo i bliži sporazum!
Naučiste me danas više, nego škole i univerzitet. Molim vas, da mi i dalje
ostanete učitelj i prijatelj. Do skora viđenja!
Gomila se praštala sa parohom i izlazila pred kuću.
Stizahu i kola; praštahu se, vikahu, klanjahu. U tom metežu stade Vitold
pored Irene i tiho, prosjačkim glasom zapita:
– Možda ćete, gospođice, učiniti i meni tu ljubav i dopustiti da vas
pratim?
Ona zatrese glavom i, trzajući se natrag, uhvati se Marku ispod ruke, kao
da onde traži odbrane od napasti.
– O, ne, hvala vam! Valja nam pretresti mnogo ozbiljnih stvari. To vas ne
zanima.
Nemarnim migom odgovori na duboki poklon i krenu se peške po
zaprašenom putu, ne brinući se, šta će zaostali pomisliti i reći.
Divno zar izgledaše to dvoje. On, kao zaseočanin, ogrubio od rada, ona,
kao kraljica iz priče, tako lepa i nežna! Šta mogaše biti zajedničko među
njima?
Putujući ćutke neko vreme, reče ona, kao obično, prva:
– Ele taj sud je bio poslednji zmaj Vajdevutov. Sada već leži savladan bez
zuba, a vojvode u prašini. Zašto ste još natmureni? Šta vam još nedostaje?
– Ja sam uvek takav! – šapnu on svoju omilelu rečenicu.
– Ne! Umete vi govoriti, osećati, zaneti drugoga! Danas sam vas tek
poznala i zato pitam po drugi put: šta vam nedostaje?
Izazivaše ga, iđaše uskos tvrdokornoj duši, moljaše, da joj se poda od
dobre volje. Ali žestina je minula, vulkan se utišao, železni pancir bio je opet
na prsima.
– Ništa, gospođice! – odgovori on.
Ona ga pogleda bistro.
– Popa veli, da vi nikada ne lažete. Da li ni njemu i na ispovedi takvu
istinu govorite, kao meni u ovaj mah?
– Popi ne bih kazao, šta osećam, ako nema u tome greha. Nevolju čovečju
i muku treba da znade samo Bog, jer on jedini može pomoći.
– Nu ipak, ni u kom slučaju ne treba lagati! Pogledajte mi u oči i ponovite,
da vam ništa nedostaje.
Zaćuta, stiskivajući usta. Zatvaraše sve čvršće dušu, bejaše sve tvrđi u
otporu.
Ona se veselo nasmeja.
– Ele ipak sam dokazala vašu laž. Zadovoljiću se, među tim, s tim
malenim triumfom i neću dalje saletati. Jeste li zadovoljni sa sudskom
presudom?
– Nadao sam se gorem. Da sam ćutao, bi me osudili.
– Vidite, kako je dobro mene poslušati. Kad god vam budem savetovala
da govorite, molim vas, da poslušate, a ja jemčim uvek za dobar uspeh! Je li
tako?
On se osmehnu mesto odgovora.
– Šta ste naumili raditi za tu godinu dana probe? – zapita ona za čas.
– Što i do sada. Zgrtati novce i kupovati od Čivuta Vitoldove dugove, kad
mi ne dopušta da nabavljam zemlju. Jedna je posledica, samo je više brige i
glavobolje.
– A drugih smerova nemate za tu godinu?
– Ne znam ni sam. Gospodin Komar hoće da mi poveri glavnu upravu
svojih dobara, jer odlazi za granicu. Ako bude vremena i snage, prihvatiću
ponudu.
– Kako ste lakomi na novac! Spremni ste dati dušu za njega!
 – Dušu ne, ali krv bih dao svu.
– Čudnovato! I! Šta će vam on? To je prava bolesna manija! Dati krv za
tričavi novac! To nije sreća, ni mir!
– Za mene je i jedno i drugo!
– Phi, to vama ne dolikuje! Recimo, dakle, da je u vas već Krezovo blago,
šta biste počeli s tim teretom?
Pređe okom po nebu i proguta, što je hteo reći.
– Na što govoriti o onom, što neće biti! – promrmlja on.
– Šta to škodi? Vi ste na putu da stečete blaga i jamačno ćete, postići, što
želite. Jeste li kada u životu odustali od svojih želja? Valja da nikada!
– Odustao sam! – odgovori zlovoljno.
– Ne može biti! Vi da uzmaknete? Ko bi verovao? I zašto? Smetnje zar
bejahu suviše velike?
– Svrha premalena! – reče on nejasno.
– Ah, onda znam! Govoraše mi nekada gospodin Ragis, pod hrastom.
Odrekoste se verenice, a posle užasno očajavaste.
– Šta može kum znati o mome očajanju? Kad sam se odrekao, nisam
mogao očajavati. Nije bila Božja volja, pa kraj!
– Da, ali ona je sada obudovila. Možete se vratiti.
– Pa mogu!
– Onda za godinu dana kupiti Skomonte i zasnovati porodicu! – reče s
očevidnom ironijom u glasu.
On klimnu glavom. Crte mu postajahu, svakim časom, sve okorelije;
mutnim očima lutaše po putu. Makar znao poginuti, neće joj priznati, šta
oseća; neće ona čuti od njega istine.
– Neka je srećno! – osmehnu se lako, žao mi je, što neću biti u tim
svatovima, jer ću jamačno otputovati ove godine.
Zadivi se Marko i, pogledajući pažljivo pa nju, zapita:
– Hoćete li daleko? Na dugo?
– Vratiću se na jesen u Ameriku. Gospodin Mervic je nekako zbog mene
izgubio Klerka, pa me zaokupio očajničkim pismima. Treba da ga utešim i
razonodim u samoći. Da li na dugo? Ne znam. Možda za navek! Možda biste
hteli kupiti od mene Pošviće?
Pobledeo je kao krpa. Zadrhta mu ruka.
 – Vi zbijate šalu – reče – vi ne mislite prodavati, a ja ne mogu kupiti. I vi
ćete ostati.
– Vrlo sumnjam! Šta ja tu imam i koga imam? Vi ste junak, Vajdevut, te
su nepristupačni vašoj duši i žudnja i samoća i pustoš u velikom, otmenom
domu! A ja ne mogu da se uživim u to, ništa mi ne može zameniti domaćeg
ognjišta u prijatnom krugu, iskrene reči, srdačna pogleda, svega, što do tada
imađah u svoga poočima u Dreksiti! Nećete me razumeti, jer ste uzvišeni
nad tim sitnicama, vama to ne treba, a ja, na žalost, nisam stvorena za
pustinjaka, i ja imam svoju svrhu i poglede na život, sasvim drukčije od
vaših.
Rekao bi, da nije ništa čuo, osim jedne reči, jer je zamrmljao kao u sebi:
– Ele vi ćete otići, možda za navek?
– Šta je to vama čudio? Šta biste vi radili na mom mestu?
– Šta bih radio? Ostao bih!
– Ovako, sam samohran celoga veka?
– Neće proći ni godina, pa ćete upoznati čitavo susedstvo. Ne treba ići u
Ameriku tražiti prijatelja i prisnih veza. Udajte se…
– Vrlo rado; za to ne treba nikoga ni da poznajem. Izabrala sam davno.
Zajemčite mi, da će me uzeti taj jedan, pa ću ostati!
– Možda ste izabrali takvoga…
Ona otrese nestrpljivo glavom, namršti obrve.
– Bolje da u ovaj mah ćutite, jer nećete ni sebi, ni meni rečima zamazati
oči. Zašto taj nesnosni ton i pretvaranje? Nas u Americi nisu vaspitali, kao
ovdašnje devojke, da nam budu vezane ruke; nas su učili, da smo vam ravne
i samostalne! Ne trpim tona, na koji se svodi naš razgovor; lažan je i
nevredan predmeta! Ja nisam nikada krila svojih osećaja, ne razabiram u
njima ništa zazorno, ni neuputno!
Podiže ponosito čelo i, gledajući mu oštro u oči, reče za čas:
– Ne izmenismo svoga prideljenja, Vajdevute! Vi dobro znate, jer sam
iskreno pokazivala, da vas volim, a meni nije trebalo vaših reči, da vidim,
da sam vam mila… Zašto da se mučimo, kad možemo biti srećni?…
Preko njegovih očiju pređe oblak očajanja. Spusti glavu na prsa i poblede
kao mrtvac…
Osmehnu se zažarena, u svoj slavi. Zagleda krišom u njegovo lice i
odazva se srdačno:
 – Ako sam se prevarila, recite da nije tako. Zar vi mene ne volite? Možda
ne kao Žmuđansku, ali većma nego druge ljude!
Savlada se i, bacajući joj pogled pun prigovora, zače poluglasno:
– Šta će vam ta istina? I šta će meni ta još jedna nevolja, najljuća? I tako
je život težak!
– Baš zato ja prva spomenuh, jer biste, prema svojim divljim pogledima,
godinama ćutali i trpeli, nu… i mene osudili da trpim! A na što?…
I ne opaziše, da su pod Devajtisom, na proplanku.
Sunce se smirivalo, rasipajući purpurnu boju po drveću, zemlji i nebu.
Stari hrast se zaniha, kao živ. Davno već ne vide svoga braniča. Zadivi se
stari šumski praotac, što mladi čovek ne podiže očiju na njega, ne pozdravi
ga, nego zastade podalje i gledaše u lice devojčetu.
– Na što? – ponovi on njeno pitanje. – Zato, što je između mene i vas
provalija, koje ne izravnah, sve da i život bacim u nju! I tako zastadoh na
tom rubu, pa ako me i jest hvatala vrtoglavica, a sve moći vukle na onu
stranu, nisam pošao i neću poći! U pričama pastiri uzimaju kraljeve kćeri,
ali na zemlji ne treba da bude tako… Bog je poslao na mene to iskušenje, to
je istina! Zavoleo sam vas, ne znam ni sam kada i kako… Ali sam ćutao i
trpeo – i na tome bi ostalo!
Zarumenela se kao višnja i, nasmejana, obuhvatila pogledom njegove
crte.
– Ali šta bi bilo od toga, od te vaše neobične taktike, da se nameriste na
devojku iz Evrope, koja ume tako isto ćutati, trpeti i čekati? Kuda bi se dela
naša sreća? Šta bi vredeo naš život u večitoj borbi plemenitoga i pravoga
osećanja? Ta tako je dobro imati nekoga svoga na svetu, pa sanjati i ljubiti,
a vi ste i to tlačili u sebi! Gde vi vidite provaliju i muke? Meni je sada tako
lako i dobro na svetu, pa tako je i vama! Evo vam moje ruke: možete je
poljubiti i prisvojiti.
On otrese glavom i ustuknu za korak.
– Ne prilikuje, gospođice! Ljubiti nije greh, i crv ljubi sunce, ali ja nisam
muž za vas. Služiću vam i život ću dati za vas, ako treba, ali neću vašega
blaga, niti ću Pošviće na milost jer bi me tada svet proglasio za nitkova – i s
pravom!… Čudiste se, gospođice, što sam lakom na novac i zovem ga
srećom. Ne gramzim ja za njim radi slave i moći: bacio bih ga u tu provaliju
i tek, jednak vama, pao bih vam pred noge, moleći za sreću i mir! Inače ne
mogu, neću!… Volim propasti!…
 – Gde vam je razum i razbor? Ele radi ljudskoga brbljanja odbijate mene
i srce? Ele u vas je veća tašta nadutost, nego osećanje?… To je sramota!
Blago, Pošviće! Ko ga je stekao? Čiji je to rad, trud, briga? Jesam li ja i paru
dodala i zar zato da trpim, što sam za nekoliko tisuća bogatija od vas? Šta
nam je stalo do sveta! Stid vas bilo!…
– Stid će me biti, kad se podam! – odgovori on oporo.
Uzbunilo se u njoj sve. Oči sipahu iskre, usta drhtahu.
– Ele vi odbijate moju ruku i srce zato, što se stidite bogatstva? Dakle
zato da ubijemo srce u grudima, pa da se raziđemo, kao tuđi i ravnodušni i
nikada da se ne sastanemo? Trpeti radi tričavih obzira, a živeti bez osmeha,
naslade, bez bratske ruke, sami, bez osećanja i sreće? I to vi zovete velikom
ljubavlju?…
„Razumete li vi, da ste u ovaj mah metnuli sve na kocku, da ste me ranili,
uvredili smrtno, odbijajući moju ruku, prezirući osećanje? Pa pomislite,
kakva bi nam gorčina ostala od života, kad bi u mene, kao u vas, oholost bila
veća od ljubavi! Ne bi vam pomoglo blago i uzalud bi kadgod padali pred
moje noge! Odbila bih vas, u zamenu, da ugodim lažnoj oholosti. Vi tako
činite, dajete mi primer!…
„Samo u mene nema vaše oholosti i suviše ste mi dragi. Vratiću vam žao
za sramotu, ali drukčije! Ja znam, da vi gotovo niste ni imali majke ni
rodbine, pa vas niko ne nauči ljubiti. Ne poznajete vi srdačne žudnje ni
nemira radi mile ličnosti, pa mislite da možete savladati osećaj, kao težak
trud, muku i nezgodu, da možete biti bez ljubavi, kao bez jela i sna!…
„Ja to znam, i zato vam mnogo praštam, jer mi vas je od srca žao! Srce
će se osvetiti na vama samima: gorko ćete vi odbolovati svoju oholost i
nepristajanje! Odbijate me, otići ću, ali se neću promeniti! Neću dugo čekati!
Kad vam bude teško, kad dogori do nokata, dođite samo k meni! Biću tako
srećna i tako vam zahvalna! Onda ću tek videti, da me istinski ljubite! E pa
do viđenja!“
Poklonila mu se iz daleka i otišla, pevušeći nešto poluglasno. Bila je
uverena o pobedi, nije je varalo to mračno lice, na oči bez ikakva izraza.
Umela je već na pamet čitati iz njega.
Osvrnula se za čas; išao je za njom na nekoliko koraka.
– A kuda ste vi pošli?
– Ja… – zamuca on, ne znajući, šta da odgovori – ja ću samo da
prigledam, jer je struja vrlo brza, puno je virova!
 – Šta? Već se brinete za mene? Ne rekoh li, da će biti tako? Hvala vam!
Šta bi to vama škodilo, da se nešto utopim? Ta ja vam nisam ništa: ni
verenica, ni žena!
Ćutao je, ali se nije odmicao od nje. Stadoše na obali.
Čamac se ljuljuškaše na valima, ali bez vozara.
Jedno veslo ležalo je na dnu.
– Zar vi sami doploviste? – poviče on preneražen.
– Sama. Umem krmaniti. U Americi sam uvek prestizala Klerka. Vratite
se, gospodine, kući posle tako mučna dana. Do viđenja!
Mesto da ode, stade otkopčavati lanac od vrbe, privuče čamac obali i
pruži joj ruku.
– Dajte mi najpre veslo! – poviče ona.
On otrese glavom.
– Ja ću vas prevesti! Ne dao Bog nezgode! Molim da sednete!
Ona skoči u sredinu, smejući se osmehom radosne sreće.
– A šta je vama stalo do mene? I šta ćete vi, ako se meni sutra prohte, da
se pustim sama na čamcu čak do Njemna? A da odem u Ameriku, okean je
veći i strašniji! Vozite me među tim; vrlo mi je milo: učite se ljubiti!…
Sede spram njega. Vetar se igrao s njenom crnom kosom, srdačan, a
ujedno zamamljiv osmeh rasklapao rumena usta, oči se prelevale životom,
tisućama misli i žarkim bleskom osećanja.
Kad i kad ćutaše, gledajući netremice u trag od vesla, posle prelete
pogledom po nebu i obali i odahnu duboko.
– Plovila bih tako daleko i dugo u vašem ćutljivom društvu! Mogli bismo
misliti svako za se i ne bismo izišli iz te ljuske! Nema tu Pošvića i blaga, ni
one zlokobne provalije. Nemojte gledati tako mrko. Bolje da mi kažete, šta
mislite u taj čas? Jamačno vam je na pameti kakva pesma, kao i meni.
– Ne umem pevati.
– Naučite, kao što naučiste i mnogo drugih lepih stvari! Ja ću vam
zapevati, da vas nagradim za veslanje.
Nagnuo se nad veslo i udvojio brzinu. Htede što brže da uteče od njena
vidika i zanošljive melodije neke pesmice Gunodove, koju je pevala
poluglasno. Ali Dubisa se zaklela da ispije do dna čari mučenja. Bacala ga
besno, odbijala silom od obale. Najposle, zaduhan, dočepa se pošvićskoga
parka, natera čamac na pesak i iskoči, pomažući joj da izide.
 – Hvala! Hoćete li se vratiti na čamcu?
– Na čamcu. Odmah ću ga poslati natrag.
– Onda „dobru noć“ i do viđenja!
Rukovaše se; zakoleba se i na jedared se sagnu ponizno i poljubi tu ruku,
koju je odbio.
– Hvala vam, gospođice, i oprostite! – prošaputa gluho.
– Ne ljutim se i čekam vas.
On skoči u čamac i otisnu ga na pučinu.
– Vajdevute! – zabruja za njim veseo glas.
– Izvolite, gospođice! – odgovori već iz daleka.
– Dođite što pre!
Na to nije bilo nikakva odgovora, samo se čuo jednolični, gluhi pljusak
valova o rebra od čamca. Irenka je gledala dugo zamišljena.
– Sad neka mi ko rastumači, zašto mi je on miliji od čitava sveta? – šapnu
u sebi, podižući obrve i zakrećući svome domu.
 XI.
Nad Sandviljama se nadvijahu bela vlakna paučine i hladne jesenje
magle.
Trava je obuzela mogilu Graljevu, novi događaji utrli uspomenu na mlada
čoveka, a nije bilo više ni tragova od požara. Sakrili ih beli zidovi, nove
strehe, opkoljavali novi plotovi, dok se najzad ne stade dizati srezana građa
na kući, rastući iz dana u dan.
Šljahta je to gledala začuđena, možda malo i nenavidna, verujući još jače
u Ragisove čarolije.
Zar nisu čarolije gonile na tu građevinu, od zore, gomile imućnih
gospodara, odvlačile od rođena posla stasite momke, privlačile u svako doba
stotine radničkih ruku.
Ne dobijahu plate, a smejahu se čitav Božji dan i, odlazeći u veče sa
sekirama na ramenu, dizahu nad glavom zaselak bučnom pesmom, kao da
idu iz svatova ili sa crkvene slave. Zar ne bejahu opčinjeni?
Ele i šljahta stade vrveti u pomoć, sticati ljubav Ragisovu, a starac se
šepirio kao paun i pevucao bez prestanka.
Marko se, kao obično, nije pleo u gospodarske sitnice, nije zavirivao u
Rimkovu upravu. Retko se pokazivao u zaseoku, mimogred, na koji čas, u
prolazu, kao gost. Gospođa Aneta se koristila tom prilikom, da ga ugosti,
izgrli, da mu dotera odelo; Ragis opet da se pohvali i porazgovori; Grenis da
napase umorna konja.
Posedi koji čas, ispuši lulu, rasporedi, posavetuje, poljubi stare u ruku, pa
opet sedne na svoja kola, nastrta slamom, pa put preda se.
Jesen – to je žetva za vredne ljude, grozničavo vreme za trgovce, a on je
bio i jedno i drugo.
Različiti poslovi ga prebacivahu s jednoga kraja sreza na drugi. Viđahu
ga retko kod kuće, ali znađahu, da je skupio golem dželep volova, da je uzeo
pod zakup još šest drugih vodenica i zahvatio čitavu trgovinu brašnom, da
je zakupio useve po okolnim dvorovima. Znađahu, da je njegov sistem bio
ortakluk i u svakom takom poslu uzimaše u pomoć i na pola po jednoga ili
dvojicu drugova. Najčešće bejaše izbranik mladi Dovnar; zamenio je Luku
Gralja i išao tragom Markovim, poslušan, umešan, verujući slepo.
Od njega znađaše sav zaselak o prometu Čertvanovu i čuđaše se, a kad
ga vidi, klanjaše mu se do zemlje. Bejaše im ugled, dika i podstrek!
 Pred jesen puče glas, da će Marko zakupiti konoplju. Čivuti ga htedoše
preteći, preprodati mu s hasnom, ali naiđoše na otpor u selu i šljahtićskim
dvorcima. Žmuđani odgovarahu na sve ponude: ne suprantu (ne razumem).
Čekahu Marka.
Sabrav iz dvorova hranu i goveda, zađoše njegova kola i u seoske kuće,
pa zgrnuše i taj veliki proizvod žmuđanske zemlje.
Sipahu se novci u končane kese i krpe, sakrivene u dnu sanduka, i opet
su računali besposličari, da će se trud tih kupovina i ugovora isplatiti
tisućama, a Dovnar je razdragan pogledao na Ejnu i Dubisu i sanjao, kako
će s proleća zaploviti u Njemen, tamo do mora, dugi niz natovarenih lađa.
I opet, posle dve nedelje izostanka, zaviri Marko svojoj kući.
Uza svu golemu snagu, poznavala su se na njemu ta dva meseca
neprestana putovanja i nezgoda. Pocrneo i omršavio, oči mu upale još dublje
i upalile se od nespavanja. Usne mu behu izgorele, po čelu nekoliko brazda
više, u čitavom telu užasna iznurenost.
Ne imajući kuće, spavali su u senjaku, te mu Ragis prostre naviljak
mirisava sena, tetka mu silom, ako se i nije tužio, utrpala nekoga
čudotvornoga bedrenika, pa ga strpaše da spava, opominjući ga da otpočine
i da se ne laća posla bar nedelju dana.
Već su pevali prvi petli, kad probudi starca šuštanje sena.
– A šta ti, sinko, ne spavaš? – zapita on.
– Ne, oče, nekako me san ne hvata…
– A šta ti je? Muči li te što?
– Šta bi me mučilo?…
– Da nisi nehotice kome učinio krivo, pa ti je sada palo na pamet? Tada
čovek ne može nikako zaspati!
– Ne, oče, da mi je došla na pamet krivda, odmah bi se vratio i popravio.
Tako mi nešto dođe.
– Možda rđava i zla misao, jer i to ne da snu na oči. Očitaj molitvu
čudotvornoj majci Božjoj iz Ugjana! Odmah će ti ona poslati mira…
Starac, poplašen, a uveren u tu veliku pomoć, poče čitati poluglasno:
8
– Swejka Marya, Miłystos piłna, Wieszpatis su tawini.

8 Богородице дево, милости пуна, Господ с тобом.

 9
– Pagyrtas tu tarp meteriu, ir pagyrtas wassias źiwota tawo, Jezus –
praćaše ga vatrenim, molećivim šapatom glas Markov.
Posle „amin“, starac, uveren u srećan uspeh, umota se u gunj i zahrka.
Dugo još tihim žamorom, s naglaskom duboke tuge i molitve, brujalo je
od postelje Markove nekoliko puta, sve tiše i tiše:
10
– Melskis uź mus grieszus dabar ir in wałandoju smerties musu. Amen .
U zoru Ragis ustade i htede krišom izići da ne budi spavaćiva Marka, ali
je postelja bila već prazna; izviri na dvorište.
Na novo otesanoj gredi sedeo je Marko pogrbljen i onako, kako ga je stari
naučio, pušio lulu, gledajući netremice u kolut dima; hladna rosa svetlucala
se na njegovu odelu.
– Zar ti već tu? Što si se digao tako rano? – poviče nezadovoljan.
– Nisam vičan da se izležavam. Duga je noć!
Oj duga, vrlo duga činjaše mu se ta noć bez sna, ali ništa više ne dodade
i okrenu razgovor na gradnju.
Taj predmet proguta svu pažnju Ragisovu, pa prekide karanje.
Kad stigoše tesači, Marko i sam uze sekiru u ruke, pa se umeša s njima u
posao. Ne pomogoše ni tetkine molbe, ni bogaljeva vika, tesao je tako
durašno, kao da time zarađuje hleb – starima čak i ne odgovori.
Žile mu poiskočiše na rukama i čelu, niz lice kapaše znoj, ali ne
prekidaše. Bez surduta, sagnut nad drvetom, istraja do večera.
Toga dana, u oči nedelje, seljaci tesahu uporno, malo koji prozbori reči,
u suton još lupahu sekire.
Na jedared se od kapije začu tuđ glas.
– Pomozi Bog!
Marko podiže glavu, sekira mu zastade u vazduhu. Na dvorištu je stajao,
na konju, Savgard, pošvićski ekonom. Ne spazi ga među radnicima, te se, ne
čekajući odgovora na pozdrav, okrete Ragisu.
– Nije li tu naša gospođica, kume? – zapita živo.
– Ima već dva meseca, kako je nisam video…

9 Благословена ти јеси међу матерама, и благословен плод утробе твоје, Исус.

10 Моли се за нас грешне сада и у време смрти наше. Амин.
 – Nema ni gospodina Marka?
– Evo me! Šta ćeš? – odgovori, bacajući sekiru i prilazeći.
– Niste li sreli danas našu gospođicu?
– Nisam. Šta je bilo?
– Biće zlo, gospodine! Kako ode jutros od kuće, nikako je nema!
– Kuda je otišla?
– Niko ne zna! Čamac ne nađoše na obali, ali možda ga je voda kuda
odnela. Razaslao sam na konjima ljude po selištima, a ja pohitah po vas…
Marko se osvrnu na sve strane, kao sumanut, i onemi za čas, tresući se od
glave do pete; posle, ne pitajući više ni za što, kako je stajao, ispade na vrata.
– A što bi joj se moglo dogoditi? – poviče Ragis. – Takva čestita devojka!
Ta tu bar nema razbojnika, svak bi je nosio na rukama, a ne može se ni
zalutati! Bilo kako mu drago, odoh i ja odmah da tražim.
– I mi s vama! – kliknuše seljacp iz Pošvića. – Ne dao Bog, da što bude
našoj gospođici!
Jurnuše u gomili za Savgardom; Ragis zašepa na kraju. Odazva ga
gospođica Aneta.
– Daće Bog, sve će dobro biti, ali naše dete odleti kao smušeno od te
žalosti. Ponesite mu, gospodine, kaput i kapu i poutešite ga. I ja bih s vama,
ali me izdala snaga! Kažite mu da ne očajava u ludo. Jadnik, jadnik!
– Kazaću, kazaću, samo hoću li ga stići s ovom svojom mećaicom? –
progunđa starac odmičući, što je brže mogao.
Niko ne stiže Marka. Gonila ga je jača moć, nego li ljubav čeljadi i
seljaka, nego li iskrena žalost Ragisova. Prvi je bio u Pošviću. Sav dvor je
bio uzbunjen, prestravljen; oda svuda su izvirivala utučena lica. Uzalud su
premetali selišta i puteve: Irenke Orvidove nestade bez traga. Kao očajna
avet upade Marko bez kape i surduta; nije mu bilo potrebno saslušati
izveštaja, nesreća i užas izbijale su svima iz očiju.
Nije ni zastao.
– Svetliljke, pa za mnom! – zapovedi i otrča napred na reku.
Desetine smolnih lučaka i svetliljaka osvetliše za čas komad obale, gde
je obično stajao dvorski čamac. Nije ga bilo onde.
Svetleći zapaljenom glavnjom stade Marko tražiti tragove. Mešalo ih se
onde sijaset, jamačno od ljudi, koji su tu nedavno premetali. Među njima
spazi, valja da čudom, znak malene stopale, elegantno obuvene; trag je išao
prema reci.
Zaduhan, u drhtavici, okupan u znoju, ispravi se.
– Čamac! – poviče takvim glasom, da se stresao svaki živi.
Ne prođe časak, priteraše pet čamaca. Skoči u prvi, zatače pred sobom
svetliljku, uze veslo i zaploviše.
Među tim se spustila noć, i beda, kao mleko, magla, prodirući hladnoćom
do kostiju, nadnela se nad čitavom okolinom. Na korak se nije ništa videlo
osim gusta mraka, u kome su se svetlele lučke, kao iskrice. Najposle nestade
i njih. Noć prekide traganje na suhu. Među tim je za duga dana pretresena
sva okolina, preostade samo reka, neumitna, neverna i večito tajanstvena.
Seljaci se raziđoše, obećavajući da će sutra doći s mrežom, da traže
lešinu; Ragis i Savgard zaseli u radionici i, uzdišući, govorahu o događaju,
okruženi nekolicinom starih slugu. Ostala družina je bila na čamcima s
Markom.
– A jeste li tražili na Devajti? – zapita bogalj.
– Gde nisu tražili! – izbaci očajno stari ekonom. – Šumu su pretresli od
grma do grma, vikali, zavirivali u jame, ni traga.
– A jesu li bili na staroj cigljani?
– Nego…
– A u močarnom joviku, iza Babušaka?
– Bili su i tamo…
– Ništa drugo, nego je voda progutala. Oj, grabi ta naša Dubisa, grabi
žrtve svake godine. Sećate li se popina sinovca, pa staroga Butvilja, pa žene
Kontrimasove s detetom? Nije je trebalo puštati samu!
– Bože, Bože! – jadikovao je Savgard, čupajući kosu. – I baš mene zapade
da dočekam takav kraj. A tako ti je bila dobra, vesela i pametna! Tako je svi
zavolesmo, a ona se privikla na nas, kao da smo zajedno proživeli vek! Tako
se radovasmo, kad dođe, tako je pozdravljasmo, tako joj ugađasmo! I eto na
što izide? Na propast toj mazunici našoj, toj nadi.
– Šteta, šteta – klimao je Ragis glavom – tako mlada, pa da plati glavom!
Nema tu ništa, kad Bog dosudi! Zidom se ogradi od smrti, pa će preskočiti,
kad treba.
– Da izidemo, da vidimo, možda se vraća gospodin Čertvan – uzdahnu
Savgard.
– Ej, neće se on vratiti, neće se vratiti, dok sam ne propadne ili pogine! –
promrmlja tužno bogalj.
– Aha – potvrdi žalosno ekonom – i ja bih rekao, da su se lepo gledali.
Posmatrao sam s radošću, kako su išli kad i kad u dvoje i blagosiljao ih u
duši. Eto ti moga blagoslova! Milostivi Bože, skini s nas svoju kaznu!
Rukavom od kaputa ubrisa suze i zaćuta i svi za njim plakahu i ćutahu,
samo je Ragis nešto mrmljao nerazgovetno.
Niko nije mislio na spavanje. Čas po čas izviri koji, dometne drva na
ognjište, pa mrmlja uzdišući. Od reke niko ne stizaše.
Pred zoru se začuše brzi koraci na dvorištu. Vrata se raskriliše, na pragu
stade Marko.
Suha končića nije bilo na njegovu odelu: kosa razbarušena, u ruci parče
dogorela truda i komad izlomljena vesla.
Bio je modar od vlage i zime, a ipak mu se znoj lio niz obraze, oči su
gledale divlje, strašno, s beskrajnim očajanjem; maknu nekoliko puta
usnama, dok ne izbaci jednu reč:
– Mreže!…
Niko ne zapita ni reči. Savgard ode, plačući, u komoru po mreže. Ragis
uze Marka za ruku.
– Napij se, jadniče, rakije, jer ćeš se i sam tu razboleti. Navuci surdut,
ogrej se. Bog uze, Njegova volja!
Mladi čovek istrže silovito ruku i izide, sekući bogalja užasnim
pogledom: stisnu zube, da su zaškripali, ali ne reče ništa.
Čeljad ponese golemu mrežu i vrati se čunovima, on sede u najmanji i
prednjačaše u tom tužnom lovu.
Zauzeše prvi potes. Istezavica tiho pade na dno reke i zahvati je od obale
do obale. Vukli su je polako iz čamaca. Sam u svom čuniću Marko je plovio
tragom, kao za sprovodom, i gledao ukočeno u vodu suhom, raširenom
zenicom. On jedini od svih tih ljudi nije plakao i nije očajavao.
Izvukoše mrežu i skupljahu je na obalu polako, ne predišući.
Bejaše puna ribe, ali od Irenke ni traga. Baciše po drugi put.
Dan svanjivaše na nebu i na zemlji, razbijajući pramenove magle.
Reku prekrili stotinu čunova: dođoše seljaci, čeljad sa selišta, na obali se
skupljaše gomila radoznalih, vazduh se napunio plača ženskoga, veslarskoga
dozivanja i vike, tužan glas se razneo, kao grom, po okolini.
Usred te množine ljudi, usred tih jecanja i vike, osamljeni veslar stajao
je, na malenu čunu, nepomičan i nem, neosetljiv kao cepanica.
Samo; kad god izvlačahu mrežu, crte mu se skupljahu grčevito i drhtanje
prolazaše kroz članke, a svi stajahu naježeni i duboka tišina se rasprostiraše
po obalama rečnim. Nu, osim ribe, istezavica ništa ne ulovi.
O podne dospeše iza jurgiških vodenica; izgubiše nadu da će naći lešinu,
zastadoše…
Tako su nekada uzalud tražili lešinu Oljehnovu. Dubisa nije navikla da
vraća svoj plen.
Marko spusti veslo i upalim očima pogleda u sivo nebo, natušteno od
oblaka; tražio onde visoko spasa razderanoj duši.
Ljudi, prezebli, gladni, spuštiše ruke. U taj čas se diže iz gomile glas i
neko se proturi čak do obale:
– Marko!
Div pogleda mahinalno. Nad vodom je stajao popa Mihailo Nerpalis, za
njim Ragis i gospođica Aneta.
– Hodi k meni, sinko! – ponovi popa. – Hodi, čekam te!
Posle kratka kolebanja, mladi čovek, navikao slušati taj glas, pritera obali
i izide.
Jedva se držao na nogama; oslonio se na veslo.
– Obuzdaj žalost, smiluj se sam sebi, nemaš prava da se ubijaš! – poče
srdačno popa. – Ako ju je Bog uzeo, šta možemo? Ljudi su iznemogli, neka
se odmore. A ti hodi sa mnom, zapovedam ti, hodi!
Uze ga za ruku i povuče, a on iđaše, kao da nije živ, bez opiranja i volje.
Dotukla ga moralno i fizično ta poslednja nesreća.
Na putu je stajao Grenis s kolima. Zapovediše Marku da sedne, sede;
pratili ga popa i tetka, Ragis ostade na reci, da izda zapovesti.
Dovezli se u parohiju, posadili ga u toplu sobu kod ognjišta, gospođica
Aneta otrla mu znoj i vodu s lica. Dopustio je da rade s njim, što hoće, i ne
javi se, samo se ne dotače jela ni pića.
Kad ga saletahu, otresaše samo glavom i nesvesno, ukočeno gledaše u
vatru od ognjišta. Ne mogahu naći utešne reči za to tiho, neizmerno očajanje!
Starica neprestano micaše usnama, moleći se Bogu, popa hodaše iz kuta
u kut i krhaše prste, uzdišući.
Posle jednoga sahata Marko ustade i pođe k vratima. Preprečiše mu put.
– Kuda ćeš? Ostani! – vikahu.
 Gdedaše im obojima u oči žalošću, koja srce cepa, sagnu im se k ruci.
– Smilujte mi se! Ja ovde ne mogu izdržati! Pomoliću se Bogu, gde me
niko ne vidi! Idem, idem!
Popa mu htede braniti, ali ga gospođica Aneta povuče za rukav.
– Neka ide, gospodine, neka ide! Ne bojim se, neće učiniti sebi zla,
hrišćanski zlatni oklop mu je na duši! Ali velika žalost mu srce kida; neka
ide, možda će mu Bog udeliti suza! Možda će se jednom i on zaplakati!
Marko izide. Posle se tek seti starica, da ga je pustila bez kaputa, u mokroj
košulji – istrča, ali ga već ne mogaše dogledati.
Krupnim koracima išao je onim putem, kojim je pratio Irenku u onaj
značajni sudski dan. Margas je išao sada za njim uzastopce i pratilo ga
očajanje i nevolja, a u hladnim valima ležala je ona ubava i dobra, koja mu
onda davala srce svoje s takvom verom i radošću.
Da je upokorio ponos i oholost, živela bi sada srećna i bezbrižna: on bi je
sačuvao od reke, sam bi pre poginuo; smeškala bi se na njega, zlatila mu
život, sokolila ga u svakoj brizi.
Otišao je i Bog ga pokara, smoždi, pokaza mu svu bedu toga triumfa
oholosti!…
Ko će ga sada sokoliti, spasti? Ko će položiti ruku na bonu, očajnu dušu,
i reći: mir tebi! Ko?
Devajtis je stajao na proplanku i plakao za letnjim danima. Odleteše od
njega vesele ptičice, orlova porodica raštrka se po svetu, a jesenja hladnoća
otkidaše list po list s odeće njegove i razrivaše daleko po zemlji, kao krpe
zlata i purpura.
Marko klonu na suhu mahovinu i paprat i zaječa prvi put od juče, a hrast
se utiša u svojoj žalosti i kao da ga je pitao sa sažaljenjem:
– Ko ti učini krivo, mladiću, ko?… Da li ljudi?… Braća?… Ne plači, ne
služiš ti samo za njih i ne radiš! Zli će preminuti, a ti ćeš ostati div!
Ne prestade jeka gluha, ganutljiva. Kao crv ležao je taj div i trpeo.
Šta te boli, mladiću, šta?… Oduzeše li ti zemlju i dom, pa tvoje iščupano
korenje uzalud traži oslonca? Šta te boli?
Ali glasa nije bilo na usnama stlačenoga i samo je jekom odgovarao:
– Ne ustadoh više, ne ustadoh! Bože, smiluj se!
A drvo je valja da razumelo taj jek, jer se pokrenulo do vrha.
– Bog ima pravo i moć nad tobom! Pravo, kao otac! Moć, kao gospodar!
Ako te se on dotače, nećeš oživeti svojom voljom! Moli milosti, kao što ja
molim od Njega proleća i sunca, pa mi nikada ne odbije!… A eto umirem,
pa verujem, da ću vaskrsnuti!… Verujem, verujem!…
– Bože, Bože, smiluj se! – ponavljahu bezvučna usta čovečja.
I umuče sve za čas. Hrast je stajao nepomičan, mračan, a jadni junak
previjao se na zemlji, bez glasa, pa i bez snage za jadanje.
Na jedared se u toj mračnoj tišini razlegnu daleko pseće štektanje.
Odjeknu nekoliko puta i za časak upane, isplažena jezika, Margas na
proplanak, k nogama gospodarevim.
Marko je bio gluh za spoljašnje odjeke; pas ga gurnu, stade ga udarati
šapom po ramenu, lizati po rukama, najposle sede na zemlju čelo glave
Markove, pa cikaše i štektaše bez prestanka.
Trglo to najzad nesrećnika, podsetilo ga na život. Dugo već bejaše, kako
je amo zaišao; spuštaše se veče. Diže se s teškom mukom, ukočio se od zime,
groznica ga tresla, samo je glava užasno gorela.
Osvrnu se, sabirući misli. Ne sećaše se, gde je; tek posle duga vremena
povrati mu se svest, pogleda na psa, jedinoga vernoga druga u svakoj sreći i
nesreći.
– Nema je, Margase! – šapnu. – Ničega nema! Samo živeti treba… kako?
Pas mu se prope na prsa i cviljaše, kao da razume; posle otrča nekoliko
koraka, osvrte se i pozivaše ga štektanjem.
Marko se strese. Zašto ga zove? Kuda hoće da ga vodi? Možda je našao
gde među vrbama, što su uzalud tražili – lešinu?
Na tu misao poskoči napred, a pas veseo, što ga je razumeo, poleti živo,
ogledajući se neprestano i štekćući nemirno.
Nu on ga nije vodio na reku, nego u gustu šumu, u neprolaznu čestu
malina, kupina, hmelja, pretrpanu u pola truhlim drvećem, koje je tu bura
nekada izlomila, pre mnogo godina.
Margas je čas po čas izgubio trag, njuškao i vraćao se, a Marko je išao,
skačući kao jelen preko povaljana drveća, ne mareći za oštro trnje, koje mu
je deralo odeću, osakaćivalo ruke. Mrak mu je još većma otežavao taj put.
Margas je bio ružan i pakostan. Nije ga smeo niko dirnuti, bivao je često
bijen i proterivan, i neprestano je trpeo glad, jer Marko nije imao kad da se
brine za njega; pa i Ragis mu je pripisivao rđave navike i, osim moralnih
pouka, nije mu davao nikada ništa. Ta životinja, mršava, mrkasta,
nakostrešene dlake, divlja pogleda, imala je ipak dobro pamćenje.
 Nije zaboravio sićušnih ruku devojčeta, koje je, ne grozeći se njegova
odvratna izgleda, gladilo kad i kad njegovu dlaku, punu čička i prašine;
pamtio je, kako mu je u Pošviću davala hleb i mleko, a kad god ga nahranila
pastetom.
Margas je to sve urezao u svojoj vernoj psećoj glavi i znao je dobro njen
trag. Zato je, i ako je bludeo po česti, iznašao nevidovni trag i doveo
gospodara, kuda je hteo.
Na jedared stade i zaštekta s triumfom, zavirujući u neko zjalo, prikriveno
granjem biljaka puzavica, koje je nabujalo kao u mladoj šumi.
Marko pade na zemlju, rukama trgaše oštro trnje, činjaše mu se, da se
nešto javilo u dubini, kao slabo ječanje.
Bila je to provala podruma od zamka, crna, duboka. Mrak bivaše svakim
časom sve gušći. Narodna mašta ispuni te tajanstvene prolaze utvarama
potučenih krstaša, koji su večito žedni žmuđanske krvi. Nije se znalo, koliko
je visok hodnik: mogaše biti na dnu bezdan, načinjen pre vekova za stupicu
goniocima! Ječanje bejaše nalik žalosnom glasu crvenih sova, koje
naseljavahu urvine.
Sve to sunu, kao munja, Marku kroz glavu, kad je raširio zjalo; ali ga ne
zaustavi ni za časak.
Imao je na sebi dug, kožni pojas. Uzdrhtalim rukama pričvrsti ga uz krivo
drvo, koje je raslo baš nad crnom propašću, drugi kraj obavi oko ruke,
prekrsti se i izgubi se pod zemljom. Spusti se na hrpu ruševina, klizava
kamenja i truhla lišća; nađe se u potpunoj tami, nad glavom jedva naziraše
sivo nebo i konturu Margasove glave, levo i desno uzan, visok hodnik.
Jauk ili ječanje prestade, i opet ga obuze očajanje. Taj je glas bio obmana,
razdraženih živac. Straha on ne poznavaše, ali ga ostavi trenutno isticanje.
Zašto je došao amo? Pas je možda nanjušio jazavca? Kako je mogao suditi,
da će, u toj pustoj gušti, naći lešinu svoje drage? Poludeo je valja da!…
Kad je tako stajao i hvatao već za pojas, da se digne gore, na jedared mu
se sledi krv u žilama, znoj mu probi slepe oči. Negde tamo, u dubini grozne
pomrčine, razlegnu se onaj isti slabi jek, koji se jedva čujaše. Margas gore
cikaše sve jače.
Držeći se zida, Marko načini nekoliko koraka. Zubi mu cvokotahu…
– Ko je tamo? – zapita glasno, tražeći žigica u džepu, ali mu ruke klonuše
i stade kao da ga udari grom.
Iz crne dubine dopre do njegovih ušiju slab, iznemogao glas; glas
promenjen, bez srebrna zvuka i živa izraza, ali poznat – oj, te kako poznat!
– To ste vi? Ja sam znala, da ćete doći, ali… sad ne mogu!… Jek se
razlegnu i nastade grobna tišina.
Žigica sinu u tami. Nekoliko splašenih slepih miševa očeša mu se o lice,
sa svoda prhnu sova i, lepršajući užasno krilima, umače dalje, otresajući sa
zida plesan i prašinu; žigica rasvetli za časak zakutke i ugasi se, ali Marko
više druge ne zapali. Ugleda na zemlji devojče gde leži s glavom na
kamenju, bez micanja, kao mrtvo.
U pomrčini pade na kolena kraj nje.
– O Bože, o Bože! – promuca iz dna duše. – Ima li boljega oca od Tebe,
boljega Gospodara? O Bože, Bože!
Neko vreme, pomahnitao, klonuo od sreće, kao pre od očajanja, klečaše
s čelom u prahu, posle mu navali krv u izmučeno srce i razli se kao val
životvoran, žarki, mlad, pun volje i energije.
Uze na ruke tu svoju izgubljenu, a čudom nađenu, i pojuri na izlaz.
Noć se spustila sasvim. Irenka, onesvešćena, bez osećanja, klonula mu na
rame. Pridržavajući je jednom rukom, s teškom se mukom iskopa na svetlost
i onde je položi na zemlju.
Nesvestica ga prestravila; za čas stajaše ne znajući, šta da radi, i braneći
se od Margasa, koji joj lizaše ruke i skakaše u naokolo s potpunim
uverenjem, da je on pravi izbavilac.
Svež vazduh i noćna hladnoća probudiše devojče. Život joj se povrati u
lice i najposle, s uzdahom, otvori oči. Propalo lice turobna čoveka nagnulo
se nad njom, puno bleska i sreće, a glas, brujeći neizmernom nežnošću,
zapita iz tiha:
– Boli li vas što, gospođice?
– Nogu uganuh, padajući… užasno boli. Je li to već kasno? – odgovori
slabim glasom, kušajući da se osmehne.
– Oko devet sahata. Vasceo dan tražimo! Gori je taj dan, nego čitav vek!
– reče on gluho.
– O, verujem, jer i meni se tako učinilo, ali sam bila uverena, da ćete me
vi naći! Da nije te noge, izvukla bih se možda i sama. Ali od toga bola ne
mogah se ni maći, a ni glasno vikati u pomoć. Naizmence sam ječala i padala
u nesvet. Bejah žedna užasno i najposle sam plakala, osećajući svoju nemoć.
Grozila sam se takve smrti! A kad začuh psa, slutila sam da je Margas i da
ste vi tu, ali ne imadoh više snage da vičem. Oh, ala je to milo živeti!…
 Odahnula i sva se stresla.
– Kako je tu hladno – šapnu ona.
– Mogu li vas odneti kući? – zapita on nesmelo.
– Tek me nećete valja da ovde ostaviti, a ja ići ne mogu. Nego ste vi
izranjeni i izderani! Gde izgubiste surdut i čapku?
– Ne znam ništa, šta je bilo sa mnom od juče! – odgovori, smeškajući se.
Uze je na ruke, kao perce, i požuri, ne osećajući tereta, kroz čestu,
upravljajući se jednako po šumu reke.
– Ala je hladno! – šapnu ona za čas.
Nije imao čim da je zaogrne, ali u prsima mu je kucalo žarko srce velikom
ljubavlju, koja je već sve savladala.
– Što se smeškate? – zapita ona, pogledajući na njega.
– Od sreće – odgovori veselo i iskreno.
Ona zaćuta za časak.
– Zašto je ne osećaste pre dva meseca? Ništa se nije promenilo! A kako
nam je oboma proteklo to vreme? Je li vama to milo bilo? Meni bar nije bilo
ni malo! Svaki sam dan mislila, da ćete doći, i tužnija bejah iz dana u dan!
Prevarih se u vama; držah vas za boljega, nego što doista jeste. I sada ćete
me možda odneti u pustu kuću i, umiren, oprostiti se za navek i otići ohol i
ponosit? Neću se ni čuditi!
– Neću više otići i neću biti ponosit… Volim trpeti ljudske klevete, biti
sluga, upravnik, što god vi kažete, ali takav dan ne bih više podneo. Jak sam,
ali ne za takvo očajanje; durašan, ali ne za takvu muku. Vi ste nekada
govorili da moju dušu treba metnuti u žar, da omekša… Ta noć i dan doteraše
je na takav oblik, kao što ste vi hteli… Velika je moć, koja me savlada, i tako
sam pred njom pokoran, kao maleno dete.
Govorio je to isprekidano i plaho. Imala je prava i prilike, da mu se osveti,
što ju je pre odbio, da diže sada sebi cenu. Osmehnula se doista s triumfom:
ali, mesto da ga odbija, savi mu ruke oko vrata i spusti crnokosu glavu na
njegovo rame, a on nehotice, ne mogući prozboriti reči, pritisnu je jače na
grudi, mahnito uzdrhtane.
– Boli li vas jako noga? – zapita za čas iz tiha.
– Zaboravila sam! – odgovori ona. – Ipak mislim, da će vrlo boleti posle,
u Pošviću. Sada mi je tako dobro… Ali vama je jamačno teško nositi takav
teret?
 – Zar ja što nosim?… reče on veselo. – Zaboravio sam! Biće mi teško
posle, u Pošviću!…
Osmehnuše se oboje jedno drugom u oči.
– Nećeš više kritikovati priča, Vajdevute! – dobaci ona šaljivo. – Gde ćeš
sada naći mesta provaliji među nama? Jedan imamo put pred sobom, jednu
metu, jedno srce… Treba li ti još što? Tako je dobro živeti na svetu!… Tako
dobro!…
– Tako dobro! – ponovi on poluglasno, gutajući je pogledom.
– Ko je vama javio, da je mene nestalo? – zapita ona za časak.
– Savgard, sinoć. Za ta dva meseca borah se sam sa sobom; luda, mišljah,
da ću savladati ljubav… pa još takvu! Dan i noć sam radio, sabrao sam opet
tisuće, rastao mi novac u rukama, a slabost i bolest u duši. Bože, Bože! Ala
je to muka. Pa šta je vredela?… Klonio sam se Pošvića, drhtao sam na
pomisao, da bih se mogao s vama sastati! I šta bi od svega toga?… Noću,
kao razbojnik, uvlačio sam se u park, šunjao se čestom, da pogledam na
kuću; tri puta bejah, proklinjah sebe, prezirah, i posle dve nedelje dana išao
sam opet… Eto ti moje snage i volje!
Irenkine se ruke jače saviše oko njegova vrata, blizu svojih usta oseti njen
dah – kao oganj prođe mu on kroz žile i lice!
Saže se malo, i taj hladan, ponositi, olimipski miran čovek ne opazi, niti
se sećaše, kako je dugo i žarko ljubio usta svoje kraljice, pomaman od sreće
i ljubavi…
Posle ne govorahu ni reči. On možda karaše sam sebe, što ne imade volje
i snage, ona se smeškaše s glavom na njegovu ramenu i sanjaše ne mareći za
put, za bol u nozi, za mračnu noć oko sebe. Nije se tužila ni na hladnoću.
Na jedared se prenu, jer on stade.
– Gde smo? – zapita ona ravnodušno.
– Na reci! Moram vas tu ostaviti i potražiti čamac na obali. Nije vas strah?
– Ja se ne bojim ničega! Ili zar niste vi sa mnom, blizu? Molim vas, da
me spustite pod drvo i da mi ostavite našega psa. Čekaću strpljivo.
On je namesti brižljivo, pa otrča skokom. Ne proteče nekoliko minuta,
zapljuska veslo. Reka ih zahvati i ponese prema Pošviću.
U parku je opet uze na ruke. U dvoru se nije spavalo. Savgard sa
družinom plakao je u radionici, po dvorištu se motali ljudi, uzrujani tim
događajem. Iz nebuha, usred toga šaptanja, gluhe noći i ljudskoga
komešanja, zabruja, kao anđeoska truba, jaki glas Čertvanov.
 – Ljudi! Otvarajte kuću! Gde je Savgard?
– Gospode Bože! Gospođica! – zavrišta divljim glasom prvi, koji se
primače.
Diže se neopisana uzbuna. Uzavrelo kao u kotlu. Svi bejahu kao muhe
bez glave. Filemon trčaše kao mlad, Savgard se čas smejao, čas jecao.
Ukrstiše se tisuće pitanja, pripovedanja, saveta, usklika. Svaki ti to nosi
jelo, piće, drva za ognjište, zavoje, šarpije, čudotvorne uvarke, a u tom
metežu. Irenka se smejala sva srećna, ganuta tom brižljivošću; Marko je
gledao u nju, kao u sunce, sav ozračen.
– Toj uganutoj nozi nema pomoći bez moje tetke – reče on najzad. – Neka
Justa namesti postelju, a ja ću trknuti kući i poslati tetku.
– Još časak – opre se Irena. – Upregnuće konje za vas, a dotle ćemo mi u
dvoje proslaviti svoju vereničku gozbu.
Posle po sahata terao je Marko uzagrapce konje na parohiju.
I onde su još bili budni, jer se baciše u brigu zbog njega, i baš se Rimko
i Grenis spremahu u potragu.
Upade u sobu kao oluja.
– Dobro veče! – pozdravi veselo.
Ukočiše se. Pomisliše, da je poludeo…
– Živa je gospođica Orvidova! – poviče, prilazeći im k ruci.
– Mati Božja! – kriknu Ragis, bečeći oči.
– A gde je nađe? I što se mi toliko ojadismo?…
– Pala je slučajno u podrume, onde, u kupinjaku.
– Tako ti je, ko je lakom. Ta da: „Htelo se Soki jagoda!“ A ovde gospodin
popa smišlja o parastosu! Kazna Božja s decom i s ženama.
– Slava čudotvornoj Bogorodici! – reče gospođica Aneta. – A je li zdrava
jadnica? Toliko sahata, straha, gladna i ozebla!
– Nogu je uganula, padajući u hodnik.
Ne slušajući dalje, gospođica Aneta pođe k stolici, gde joj je bio
postavljen ćurak. Marko za njom, ne znajući, šta traži.
– Tetice, smem li vas moliti, da obiđete onu siroticu i da joj što
pomognete?
– Odmah, Marko, odmah, samo da se toplije obučem i izvadim iz
sandučića šaku trava! Konja ćeš mi dati – govoraše, oblačeći se brže bolje.
 – Hvala tetka po sto puta. Ja bih vas još nešto zamolio…
– Možda hoćeš, da ostanem kod nje, dok ne ozdravi?…
– Ona vas ne sme to moliti, ali tako bi volela. Sama je kod kuće sirotica.
– Što ne bi smela? To je sreća, učiniti kome uslugu. Ostaću, Marko,
ostaću, ne beri brige. Samo ću, zbog toga, zapustiti svoj posao u bašti, ali
ništa za to: stići ću na proleće. Budi miran; ako Bog da, pa poživim, imam
još kad da nasadim i udesim baštu! A gde je taj konj, jer bolesnici nije do
čekanja? Ja sam sad spremna!…
– Čekaju vas pošvićski konji. Hvala vam od svega srca!
– Zdravo mi ostaj, dete moje! U spavaćoj sobi gospodina pope spremila
sam ti rublje i odelo. Gospodo moja, nahranite ga, ogrejte! S Bogom!
Marko je smesti u kola i isprati s blagoslovom.
Kad se vratio, Ragis mu zagleda u lice i zavrte glavom.
– Što si mi se ti, momče, tako na jednom prolepšao? – zapita, žmirkajući.
– Dakle sam do danas bio ružan? – odgovori mladić, a zubi mu blisnuše
od smeha.
– Ta, nisi bio ružan, ali nekako čudan. Nije li tako, gospodine?
– Tako je, tako – povlađivaše popa, noseći svojom rukom čašu medovine
i bocu.
Mladić primi ponuđeno piće i iskapi na dušak. U tom pokretu sinu nešto
na njegovu prstu, čega takođe juče nije bilo.
– A šta je to? – kriknu Ragis, hvatajući ga za ruku. – A otkuda ugrabi
Orvidov prsten, nevaljalče?
– Nigde ga ne ugrabih – odgovori slobodno. Polovinu mi ostavi otac u
amanet, a polovinu dobih iz Amerike.
– Aha, razume se! Orvidov grb; devojka na medvedu. To je taman za te
stvoreno, ti mumljalo! Vidite li, gospodine?
– Vidim, vidim! A hoćete li se skoro oglašavati? Šta?
– Skoro! – reče s osmehom, crven kao rak.
11
– Eto ti! Od popina žalosna parastosa ispašće Veni creator . Gde mi je
noga? Do besa! Ko će voditi kolo bez mene? Pa sada veruj ti u čiju smrt!
Dobar je Bog nad nama!

11 Ходи, Душе Створитељу!

 – Slava mu i hvala! – prošaputa Marko.
– A šta sad? Je li ti sada vrlo žao Marte? – primeti Ragis, tarući ruke. –
Vojnat je grmio, da će te utamaniti, a sada je sam propao, siromah. Tako to
uvek biva, kad se ko diže na onoga, koga sam ja držao na krštenju. Oho, ho!
Da šta vi mislite! Za godinu dana vratićemo se u Skomonte s lepom
nevesticom.
Marko se ispravi, oči mu se zasijaše.
– Govorio sam vam nekada, da Žemajtis uvek ostaje na meti, a vi mi ne
davaste duhu poleta. Sećate li se?
– Govorio sam, sinko, da gore ne zatežeš. Ho, ho, dolevao sam ja ulja! A
ko ti je pričao priču o Vajdevutu? Ja i crna Julka znađasmo, kako trava raste.
Nego! Pripomagao sam, koliko mogoh, jer mi je tvoja devojka strašno zapela
za oko. Dobra duša, poštenja mi. Poklonila mi ježa, pa kako je pametan!
Prozvao sam ga Kostrešem, radi promene.
– Ragise, ja vam čitavoga života ponavljam, da suviše bajete oko
životinja – opomene ga popa, preteći prstom.
– Jer mi nikada ne dopuštate da se izgovorim! Ja ću vas još uveriti… –
vikaše starac, spremajući se vatreno za dugu prepirku.
– Ne govori, Ragise, ne govori! – branjaše se popa, zapušavajući uši.
– Tako je to uvek kod vas. Ta da! – ljutio se bogalj.
Te noći Marku ništa ne prekidaše sna, a sutra dan ga je Ragis dugo drmao
za rame, dok ga je probudio.
– A ti si, sinko, smeo s uma, da sada imaš još jednu dužnost više? – vikaše.
– Ustaj-der, ustaj! Poslali su već po tebe iz Pošvića, bajagi gospođica Aneta.
Hm, taman posao, gospođica Aneta, kao da se ona ikada odvažila, da te
uznemiruje! Oblači svečano odelo, pa hajde!
Čertvan đipi, kao oparen, obuče se u času i odjuri brže bolje, a bogalj
odšantuca prema zaseoku, pušeći i razgovarajući se sam sa sobom:
– Ho, ho! Razume se! U trku na poziciju! Dobro ga je izvežbala i brzo!
Sad kad mi navale devojke po miloduh, poštenja mi, poslaću ih u Pošviće.
Kad je pridobila moga dečka, onda nema veće vračare na svetu.
Zamisli se, zaklima glavom, zasuka brkove i zapeva:

Bila jedna baka roda visokoga,

Imala je jarca vrlo ćudljivoga…
 Nije ispevao dalju sudbinu bake i jarca, jer je ulazio u ulice sandviljske,
gde ga opkoli šljahta, raspitujući za Orvidovu.
Odgodio je svoju rapsodiju do dokolice.
 XII.
Ne navrši se posle toga ni godina dana. Lipe bejahu u cvetu, zaklanjajući
gusto, staro gnezdo Orvidovih. Milioni pčela letahu po raširenim granama,
a pod njima, na zemlji, motahu se karavani mrava i vrednih ljudi. Niko nije
zaludničio, i ako bejaše podnevna žega, pa i stari Filemon dao se bajagi u
posao, hodeći iz sobe u sobu i otirući po stotiniti put zamišljenu prašinu.
Lipe zavirivahu kroz otvorene prozore, sipajući medeni miris i srebrni
mašak; pčele se osmelile zbog tišine u kući, pa se zaletahu bez brige čak do
ćelave glave gluhoga peharnika: niko ih nije plašio. Kuća izgledaše pusta,
samo se na jednom prozoru čujahu ljudski koraci i premetanje posuđa.
Onde unutra bilo je originalno. Uza zidove od sobe bile su u naokolo
ponameštane široke police, načičkane od gore do dole bezbrojnim
kuhinjskim poslasticama i dragocenostima ženske vrednoće. Šta ti tu nije
bilo! Svežnjih osušenih gljiva, ćupovi octa, nizovi boca s nalivima i sokom,
konserve, slatka, naslage žutoga voska, beloga lana – ostava, koja bi mogla
ishraniti opkoljenu tvrđavicu.
Po zidovima visile su vrtarske sprave i zavežljaci suhih trava i cveća, a
svu širinu te komore zapremao je belo obojen sto, nad kojim je pognuta
ženska prilika slagala, iz velike kotarice, na kristalne tanjire mirisne maline.
Pčele zavirivahu i tu, primamljivane mirisom voska i meda, nadletahu se
nad malinama, tada žena podiže glavu i posmatraše s milinom vredne
radilice. Veselila se tome neumornome radu.
Na jednom neko iz bašte raširi grane lipove i na prozoru stade senka
spram sunca.
– Tetice! Svuda tražim! – poviče zvonki, mladi glas.
Žena ostavi kašiku i pošteno, staro lice gospođice Ane Čertvanove okrete
se prozoru.
– Koga tražiš, dete moje? – upita uznemireno.
Crna glavica Irenkina naže se dalje u sobu, podlaktila se na ivicu prozora
i nasmejala se starici bleskom žućkastih očiju belim zubićima, koralom
svežih usana. Lepa bejaše u toj sunčanoj svetlosti i s tim izrazom na licu.
– Koga? Vas, da koga! Jedinu, vernu drugaricu! Ovde sam od jutros kao
ukleta kraljica. Ostavio me muž, Julka Nerpalisova, najposle i Mervic.
Posvršavala sam sve poslove, pa svuda tražim vas. Je li to poslastica za naše
goste?
 – Za sahat će se vratiti, lepa moja! Na polju je žega i prašina. Neka se
rashlade jagodama. Hoćeš li i ti, zlato moje?
– Nego, tetice, jer sam se i ja dosta nagutala prašine. Bila sam na tri
selišta. Taj nesnosni Marko sedi u Kovnu, pa ne misli, da je ovde potreban.
Ostavio svu brigu i posao meni na vratu. I ne misli, da je za moju glavu dosta
jedan Klerk s neprestanim jadikovanjem i slutnjama o različitim nesrećama.
– Nerado on sedi, dušice moja, osim kad treba! Ali danas mi rekoše karte,
da će se brzo vratiti. Evo malina, da se osladiš.
– Hvala, tetice! Naš je vrač jamačno bolestan? Otpravila sam Klerka da
ga pohodi.
– Nama je najgora bolest – starost. Šta se tu sve ne bi uradilo, kad bi
čovek imao mlade ruke, noge i glavu? Stara se čovek, stara, pa uvek malo
uradi.
– Zar vi još malo radite, ili naš pošteni Ragis? Volela bih znati, ko bi
mogao više?
– Dete moje! To tvoja dobrota samo govori tako, ali što jest, jest. Zato je
Božja milost na vama i biće. Idite, pčelice, idite na Božji svet, jer ću zatvoriti
prozor.
– Kuda se vi, tetice, opet opremate, pa mene otpravljate zajedno s
pčelama?
– Idem, dušice moja, kući u baštu. I onda će se skupiti koja para Marku
na duvan, a posle ću zaviriti u selo, jer deca vrlo pate od rikavca. Ima i za to
trave uz Božju pomoć.
Irenka htede još nešto govoriti, ali u to se začu tandrkanje na putu.
Stade osluškivati i zarumeni se od radosne nade.
– Možda je on? – šapnu u sebi, hitajući prema hodniku.
– Jamačno Klerk – dodade mnogo mirnije, kada je čula, da je to lupa od
kočija, a ne od poštanske bričke.
Zatutnjaše kola na kamenitom pločniku i sve se opet utiša.
– Jamačno gosti – uzdahnu Irenka. – Biće prazna razgovora, radoznalih
pogleda i najposle spletaka. Ni malo se ne čudim, što Marko ne trpi etiketne
pohode.
Uđe na baštenski hodnik i baci zlovoljno na sto šešir i rukavice.
U taj mah mlađi drug Filemonov izide iz kuće i objavi:
– Molim, milostiva gospođo, došla je gospođa iz Skomonata.
 Zračno lice Irenkino odmah se uozbilji. Senka hladnoće pokri zlaćane
zenice, ugrize se za usne i, ne govoreći ni reči, izide u susret retkome gostu.
Markove maćehe nije videla već godinu dana.
U salonu se izvršilo pozdravljanje po svima propisima etikete.
Gospođa Čertvanka, sva u atlasu, crvena i zbunjena namestila se na
naslonjaču, Irenka prema njoj na stolicu.
– Ala imate divnu rezidenciju, gospođo! – stade se ushićavati udovica. –
Kakvo cveće, špaliri! Kako se to brižljivo drži u redu! Ništa nedostaje, da
učini boravak ugodnim. Kako ste srećni, kada imate sve to!
– Da i nema špalira i cveća, opet bih bila potpuno srećna – osmehnu se
lako mlada gospođa.
– Doista, doista – povlađivaše, uzdišući, gospođa Čertvanka.
U taj mah se, kroz vrata od bašte, uvuče velik crn pas i smota se kod nogu
domaćičinih, nepoverljivo pogledajući na gosta.
Gospođa Čertvanka brže bolje skupi svoj atlas, a Irenka pogladi psa.
– Idi, Margase, vidi, ide li gospodin – reče mu.
Razumeo je, jer ustade i izvuče se iz sobe.
– To ja nisam zastala Marka? – zapita nemirno maćeha.
– Niste, gospođo, još se nije vratio iz Kovna.
– Vrlo mi je neugodno. Htedoh oboma izjaviti svoje zadocnjene želje.
Prilike nisu dopustile, da budem na svadbi… To mi je bilo vrlo neugodno…
– I nama takođe – odgovori lakonično Irenka. – Od Markove porodice,
jedini čestiti Kazimir dođe na našu svadbu i za to sam mu po sto puta
zahvalna.
– Jadni Vitold, bio je tada teško bolestan, pa se ne mogoh maći od njega,
i ako sam od srca želela da čestitam Marku na takvoj sreći.
– Sudim, da bi pre trebalo meni čestitati. Da se vratimo na Kazimira.
Pozvao je sada Marka na svoje zaručivanje s gospođicom Jazviglovom. I taj
je par zaslužio čestitanja i srdačnih želja, jer su oboje vrlo čestiti.
– Ah – jeknu gospođa Čertvanka – kakva je to partija? Kazimir je otvorio
trgovinu.
– Šta je to zlo? – sleže ramenima Irenka. – Nije baš dućan, nego žitarsku
radnju. Biti pošten trgovac isto je tako časno, kao ekonom ili službenik. Rad
je to, kao i svaki drugi.
– Zaista, zaista, ali Kazimir bi mogao sesti na svoje imanje. Dugova nije
imao i Marko bi mu ustupio državinu.
– Moj muž, gospođo, ne odstupa nikada od jednoga smera, a Kazimir mu
je vrlo rado prodao svoj deo.
– Znam, znam. Poznajem Marka. I mi mu moramo ustupiti. Vi ste čuli
sudsku presudu, koja je izrečena u utornik jednom za svagda?
– Čula sam juče od gospodina Ramvida. Pokušaj, da se gospodin Vitold
popravi, ostao je bezuspešan, a dužna svota prevazilazi vrednost njegova
celog imetka.
– Na žalost, jadnik se praćakao, kao riba u mreži, ali gonila ga nesreća.
Sad smo kao propalice na milosti Markovoj, i jedino naše utočište, to ste vi.
– Ja? – maknu obrvama lepa domaćica. – Mogu vam zajamčiti, da nije ni
malo strašno biti na milosti Markovoj. Položaj svoj on nikada ne navodi na
svoju vodenicu, kao drugi.
– Ne dao Bog! Ja ga smatram za najboljega, ali šta ćemo mi bez zemlje,
prihoda i stana? Vitold bi rad tražiti mesto, ali gde? I sama bih primila
službu, samo gde ćemo dotle skloniti glavu? Jedina vi možete uticati na
Marka, da pomisli na nas i da se pobrine za brata. Molim vas, da mi obećate
tu ljubav.
– Mogu vam jamčiti, da će to učiniti sam od sebe. On ne zna za osvetu.
Najposle nadam se, da će se za koji čas povratiti. O zajedničkom poslu može
se zajednički govoriti. Šteta samo, što tu neće biti gospodina Vitolda.
– Kako ne, i on se spremio sa mnom u pohode u Pošviće, ali je usput sreo
gospodina Mervica i ostavio mene radi milijega društva. Mislim da su hteli
pohoditi staroga Ragisa i naći onde Hanku s njenom prijateljicom. Jamačno
će odmah stići.
– Već i idu, poznajem po kolima.
Za čas se načini galama po kući i, kroz širom otvorena vrata, uđe Julka
pevajući nešto veselo. Hanka s očevidnom zamišljenošću na licu, Mervic,
uvek zabavljen samo svojim mislima, a najposle Vitold, nekako miran,
umoran i ne na čisto s dočekom.
– Ragis je zdrav – javi Julka posle pozdrava – obećao je, da će sutra doći
da sam kaže i da se zahvali.
– Vrlo ti je zahvalan na sećanju! – primeti tiho Hanka.
– I jako gine za gospođicom Anetom – dodade veselo Julka.
Vitold se bojažljivo iz daleka pokloni Irenci, promucavši nešto
nerazgovetno. Njegova šala, obešenjački humor i burševski cinizam
rastopiše se i nestadoše zajedno s prihodom. Bez zlata bio je niko i ništa!…
Zapodenu se opšti razgovor, dosta živ, uz Julkino staranje. Irenka sve je
češće izgledala na prozor i osluškivala.
Gospođa Čertvanka svu svoju pažnju i ljubav skrenu na Mervica.
– Vi, gospodine, niste davno u našem kraju? – zapita nasmejana.
– Stigoh zajedno s tim gospođicama – odgovori, pokazujući očima na
Hanku.
– A mislite li se dugo baviti?
– Dok ne pođu te gospođice.
– Onda još dve nedelje – primeti ona sa žaljenjem. – Vama će užasno
dotužati u Žmuđanskoj.
– Meni? Dotužati? – poviče on, razrogačiv svoje blede oči. – A te
gospođice? A ribolov? Ja se tu veoma zabavljam!
Irenka se umeša u razgovor.
– Neće još dugo, Klerče, trajati ta velika zabava. Za koji dan će Žorž
zakrenuti sa svojom „Herom“ u Ljibavu i odvući te k ocu, hteo ti, ne hteo. I
pravo je! Ja sam spremna i da mu pomognem, koliko do mene stoji.
– Ti znaš, Irenka, da neću da idem! – odgovori sa svojim mirnim otporom.
– Šta će to da bude s našim kolegom? – zapita Julka. – Ko to vreba na
njegovu slobodu?
– Rođeni brat, po očevoj zapovesti.
– Šta oni hoće od mene? – promrmlja Amerikanac. – Žorž će se vratiti,
kao što je i došao. Ja volim nada sve mir.
– A praviš bunu u porodici! – zasmeja se Irenka.
– Ne može se to kazati za gospodina Mervica – primeti gospođa
Čertvanka.
U tom razgovoru začuše se koraci na šljunku baštenske staze i dva glasa:
diskanat ženski i muški bas. Približivahu se oni hodniku i, na poslednje reči
gospođe Čertvanke, raskriliše se vrata od salona, a na prag stade tako
očekivan gospodin i domaćin.
– Jedva jednom! – poviče Irenka, skačući s mesta. – Otkuda ti peške?
– Dobro veče! Doznao sam putem, da je kum bolestan, te odoh upravo u
zaselak. Vraćao sam se preko reke.
– Preko Devajte – popravi ga ona.
 – Neka bude i tako! Pohodio sam staroga druga.
Ljubljaše joj obe ruke dugo i srdačno. Pozdraviše se žarkim pogledom i
srećnim osmehom. Posle, ne pokazujući čuđenja, pokloni se duboko maćesi
i pozdravi slobodno drugo društvo.
– Šta je s Kazimirom? – zapita gospođa Čertvanka.
– Juče se izvrši njegovo zaručenje. Trebalo je da ide sa mnom, ali kako je
otezao iz dana u dan, a ja ne htedoh čekati, ostade, obećavajući, da će vas na
skoro pohoditi. Sasvim je zadovoljan sa svojim preduzećem i smerovima.
Merviče, tebi donesoh pismo i depešu – dodade, okrećući se Amerikancu.
– Žorž čeka! – zasmeja se Irenka.
– Neka čeka! – odseče mirno Mervic, spremajući obe kuverte u džep.
Gospođica Aneta se ukaza na pragu, za njom unesoše maline.
Marko sede pored žene. Naoblačilo mu se čelo, što su tu maćeha i Vitold.
Zaćuta, sučući brk. Osećaše u vazduhu nov napadaj na svoj mir. Julka, kao
obično, prva razumede, da se sprema porodična scena, u kojoj su njih dve i
Mervic bili suvišni. Mignu na Hanku i iziđoše u park. Amerikanca nije
trebalo zvati. Samo što se vrata zatvoriše za njima, ustade, uze kapu i,
uzdahnuv, uputi se istim pravcem. Kad je gospođica Aneta nahranila Marka
malinama i srdačno ga izljubila, izide tiho i ona. Smatraše za greh, da
zaludniči u radnji dan.
Zaostali, ćuteći, posmatrahu jedno drugo neko vreme. Vitold ustade i
pređe po salonu, bajagi ogledajući slike, Irenka pruži mužu papirose,
gospođa Čertvanka vrtela se nemirno, ne znajući, kako da započne stvar. Od
Marka je vrlo zazirala.
Mlada žena razumede taj pogled i prva prekide ćutanje:
– Marko, gospođa Čertvanka je došla amo k tebi poslom. U brizi je, šta
će sada s njom biti, kad Skomonti pređu u tvoje ruke?
– Šta? Mati je deset godina stanovala onde, kad sam ja upravljao. Rekao
bih, da joj ni onda nije ništa nedostajalo. Ne zaprema ona mnogo mesta,
koliko se sećam.
– Dakle me zadržavaš? Nećeš me isterati? – poviče, sklapajući ruke.
– Za koga me držite? Otkuda takve misli? Ne treba ljude suditi po sebi,
nego po delima, po onome, što jeste.
– A i Vitold može kod mene ostati? – prekide ona, crveneći se.
– Vitold, ne! Vi, mati, imate pravo i godine za sobom, da u miru i
ugodnosti proživite bez muke. On neka ide i neka se uči raditi pod moraš. Ja
ga ne mislim spremati za gotovana i besposličara. Za njega nema mesta u
Skomontima.
Gospođa Čertvanka briznu u plač. Momak se promenio u licu; videlo se,
da ga je obuzeo stid, žalost, pa i pakost.
Zastade pred Markom i besan, namršten, izbaci kroz zube:
– Neću prositi hleba od tebe, možeš biti miran. Volim umreti od gladi,
pod tuđim plotom. Sutra odlazim!
Irenka podiže glavu i pogledom zadrža Marka, kome, po običaju, bejaše
na jeziku lakoničan i opor odgovor.
– Gospodine Vitolde – reče ona ozbiljno, a u isti mah srdačno – ne
pretresajmo tu stvar s gnevom i uvredom. Nije o tome reč, da vi propadnete,
nego da se podignete. Marku nije žao hleba, nego želi rada i rehabilitacije.
Razmislimo ozbiljno i mirno o pitanju toga rada. Potražimo zajednički
njegovo rešenje.
– Nije to tako lako – promrmlja on.
– Stupi u radnju kod Kazimira – reče Marko.
– Neću! Ni za što na svetu, neću! – skoči momče. – Tu, gde me svi
poznaju? Neću ostati, volim Sibir.
– Jadnik, neće podneti takvu promenu položaja – uzdahnu majka. – On
hoće da stupi u vojsku.
– To nije nikakva karijera – primeti zlovoljno Marko. Uz njegove navike
i silovit karakter, gotov je pokor.
Ućutaše svi zamišljeni. Na jedared se Irenka trže živo i okrenu mužu
živahno lice.
– Marko, a Dreksiti? – poviče.
– Šta? Misliš li, da će valjati onde? Bi li išao u Ameriku, Vitolde?
– Vrlo rado. Ništa me ovde ne vezuje. Sve mi se ogadilo – odgovori
zapitani. – Možda će me tamo sreća bolje poslužiti. Ići ću!
– Tako daleko? Preko mora? – poče majka, kršeći ruke.
– Bez žrtava ne može biti – reče Marko – ispratićete ga sa suzama, a
možda, za koju godinu, dočekati s veseljem. Pozvaću Klerka u pomoć.
Ustade živo i ode u baštu. Za čas se vrati s Amerikancem.
Mervic, jamačno već upućen, priđe odmah Vitoldu.
– Gospodine! – poviče. – Vi mene spasavate! Ja ću vas predati svome
bratu mesto sebe! Onde, preko okeana, naći ćete rodbinu, dom i moju
predionicu pamuka. Ja vam sve to predajem, jer se nikako ne mislim vraćati.
Jer eto, vidite, imam sada ovde metu i dužnosti…
– Sad ćemo čuti po stoti put istoriju nesrećnoga prstena – šapnu Irenka
veselo mužu.
– Ti nas, jedini, izbavi iz velike neprilike. Možda će Amerika učiniti što
od toga lutka, jer u Evropi je propao – odgovori Marko.
Doista je to bio vrlo srećan rasplet toga pitanja.
Razvedrilo se čelo Vitoldu, gospođa Čertvanka ubrisa suze, Mervic je
pričao čudesa o životu preko Atlantika. Mir se povrati.
*****
Posle se raziđoše svi veselo i u ljubavi. Spustilo se veče.
Kao nekada, na hodniku leve radionice stajala je gomila službenika,
povećana još onima, koji su došli po zapovesti iz Ejnika, Budrajaca i
Skomonata. Onaj isti plavokosi div razdavao je zapovesti kratko, odlučno, s
očevidnom željom, da ih što pre skine s vrata.
Posle se razlegnu u glas:
– Laku noć, gospodine!
– Ostajte zdravo! – odgovori zatvarajući radionicu.
Nečuveno čudo! Marko Čertvan pevucao je nešto poluglasno, vraćajući
se kući. To ga je jamačno naučila Irenka.
Svi su spavali, samo je ona bila budna, naslonjena na prozor, očekujući
njega.
– Jesi li već svršio? – reče srdačno, pružajući mu ruku.
– Svršio sam – odgovori ozbiljno, pa se uspravi u svoj svojoj lepoti. – Sve
sam svršio! Ni jedne misli ne ostavih nedokonane! Zemlja je moja. Dobio
sam je natrag, kao što sam se i zakleo, a živ je i moj stari hrast i preturiće
vekove. Danas mi je šumio tako silno, kao mlad!
– O, kako si ponosit, Vajdevute! – zasmeja se ona prekorno. – A sećaš li
se one užasne provalije, briga i muke, pre godinu dana? Savladao si sve!
Bilo ih je legion – neprijatelja, a ti sam, junače moj! Sad ti je vreme da
počineš i da budeš srećan. Izrastao si kao tvoj Devajtis, na ugled čitavim
pokolenjima. Sad ti više ništa nije potrebno.
– Ništa! Stigao sam na metu. Mogu otpočinuti – prošaputa, zagledavši se
u noćni mrak i zvezdano nebo.
 Za čas zamrmlja, kao u sebi:
– Još mi nešto nedostaje! O, nedostaje. Ali nije moja snaga za to! Hrast
šumi, da sve prolazi i da je ništavna moć ljudska uz Božju moć! Veliki hrast
gleda i bolje zna, nego mi, efemeride! Sve prolazi! A kako i ne bi sve
prolazilo!…
Zasvetliše mu se zenice i kroz zube, s kamenom upornošću, dodade:
– Ili bilo, što treba da bude, ili ne bilo, Žemajtis uvek ostaje!
„Ostaje“ – ponovi odjek tihe noći u stoletnim lipama, drhtanjem prirode,
i pređe sve tiše čak na vale Dubisine i šumske vrbe.
„Ostaje“ – kao da govoraše cela zemlja izrađena od samih poraza,
gubitaka i večite borbe. Povlađivala je svome sinu…
 IZDANjA SRPSKE KNjIŽEVNE ZADRUGE
I kolo (1892)
1. Život i Priključenija Dimitrija Obradovića, sveska I, za štampu priredio
i predgovor napisao Ž. Popović. Cena 2 din.
2. S mora i sa suva, crte dr. Milana Jovanovića. Cena 2 din.
3. Davorje J. S. Popovića, za štampu priredio i rečnik i predgovor napisao
Ljubomir Stojanović. Cena 2 din.
4. Bakonja Fra-Brne, napisao Simo Matavulj; s rečnikom i predgovorom
Ljub. Jovanovića. Cena 3 din.
5. Dramatski Spisi Koste Trifkovića, sveska I, za štampu priredio i
predgovor napisao Danilo A. Živaljević. Cena 2 din.
6. Istinska Služba, napisao I. N. Potapenko, preveo M. Đ. Milićević. Cena
2 din.
7. Istorija Srpskoga Naroda s pogledom na istoriju susednih Hrvata i
Bugara, napisali Ljub. Kovačević i Ljub. Jovanović, sveska I. Cena 2 din.
II kolo (1893)
8. Život i Priključenija Dimitrija Obradovića, sveska II, za štampu
priredio i pogovor i rečnik napisao Ž. Popović. Cena 2 din.
9. Memoari Prote Matije Nenadovića, za štampu priredio i predgovor,
registre i rečnik napisao Ljubomir Kovačević. Cena 4 din.
10. Dva Idola, napisao Bogoboj Atanacković, za štampu priredio i
predgovor napisao Andra Gavrilović. Cena 3 din.
11. Kameno Doba, napisao Jovan Žujović. Cena 3 din.
12. Prve Žrtve, pripovetka iz srpske prošlosti, napisao Andra Gavrilović.
Cena 2 din.
13. Iz Prirode, manji spisi dr. Josifa Pančića, za štampu priredio i
predgovor napisao Ž. Živanović. Cena 3 din.
14. S Francuskog Parnasa, prevodi Vladimira M. Jovanovića. Cena 3 din.
III kolo (1894)
15. Antologija Dubrovačke Lirike, za štampu priredio i predgovor i rečnik
napisao Milan Rešetar. Cena 2 d.
16. Tamo amo po Istoku, crte dr. Milana Jovanovića, sveska I, s rečnikom
i s kartom Indiskoga Okeana i okolnih zemalja. Cena 3 din.
17. Pesme Jovana Ilića, za štampu priredio Ljub. Stojanović. Cena 3 din.
 18. Dramatski Spisi Koste Trifkovića, sveska II, za štampu priredio i
predgovor napisao Dan. A. Živaljević. Cena 2 din.
19. Vodenica na Flosi, napisao Džordž Eliot, preveo s engleskoga Andra
Nikolić, sveska I. Cena 3 din.
20. Vodenica na Flosi, napisao Džordž Eliot, preveo s engleskoga Andra
Nikolić, sveska II. Cena 3 din.
21. Istorija Srpskoga Naroda, s pogledom na istoriju susednih Hrvata i
Bugara, napisali Lj. Kovačević i Lj. Jovanović, sveska II. Cena 2 din.
IV kolo (1895)
22. Basne Dositeja Obradovića, sveska I, za štampu priredio i predgovor
napisao Andra Nikolić. Cena 2 din.
23. Druga Pevanija Zmaja J. Jovanovića, sveska I, za štampu priredio i
predgovor napisao Milutin K. Dragutinović. Cena 3 din.
24. Niz starijih pripovedaka, za štampu priredio i predgovor napisao
Andra Gavrilović. Cena 3 din.
25. Tamo amo po Istoku, crte dr. Milana Jovanovića, sveska II, s
rečnikom. Cena 3 din.
26. Bijesni Rolando, spjevao Lodoviko Ariosto, prepjevao Dragiša
Stanojević, sveska I, s predgovorom, napomenama i rečnikom. Cena 3 din.
27. Tartif i Tvrdica, komedije od Molijera, preveli Jovan Đorđević i dr.
Vladan Đorđević, za štampu priredio i predgovor napisao Jovan Đaja. Cena
2 din.
28. Iz nauke o svetlosti, napisao Đorđe M. Stanojević, s predgovorom i
158 slika. Cena 3 din.
V kolo (1896)
29. Basne Dositeja Obradovića, sveska II, za štampu priredio i pogovor
napisao Andra Nikolić. Cena 2 din.
30. Druga Pevanija Zmaja J. Jovanovića, sveska II, za štampu priredio
Milutin K. Dragutinović. Cena 3 din.
31. Slike iz seoskoga života, napisao Janko M. Veselinović, sveska I.
Cena 2 din.
32. Todor od Stalaća, tragedija u pet činova, napisao Miloš Cvetić. Cena
2 din.
33. Bijesni Rolando, spjevao Lodoviko Ariosto, prepjevao Dragiša
Stanojević, sveska II, s napomenama i rečnikom. Cena 3 din.
 34. Devajtis, roman od Marije Rođevičevne, preveo s poljskoga Nikola
Manojlović – Rajko. Cena 3 din.
35. Knjiga o zdravlju, srpsko izdanje priredio dr. Milan Jovanović –
Batut, sa 53 slike u tekstu i 2 zasebne tablice u boji. Cena 3 din.

Svako zasebno kolo knjiga može se dobiti preko poverenika ili

neposredno od Uprave Srpske Književne Zadruge po cenu od 10 dinara.