„Све ће то народ

позлатити“

Лаза Лазаревић
 Лаза Лазаревић

 Лаза Лазаревић је рођен у Шапцу 1851. године.
 Школовао се у Београду и Немачкој, где је завршио
медицину. Био је лекарски помоћник у дринској и
тимочкој војсци и лекар београдске болнице.
 Ступио је у војну службу и имао чин санитетског
пуковника. Био је и лични лекар краља Милана
Обреновића. Веома је допринео системском развоју
здравства и медицинских наука у Србији. Многа
лекарска удружења носе његово име.
 Умро је 1890. године у Београду.
 Књижевни рад

 Сврстава се у ред најбољих приповедача на
српском језику. Написао је девет приповедака док
је девет остало недовршено; „Први пут с оцем на
јутрење“, „Школска икона“, „У добри час
хајдуци! “, „На бунару“, „Вертер“, „Све ће то
народ позлатити“, „Ветар“ и „Он зна све“.
Приповетка „Швабица“ објављена је тек седам
година након пишчеве смрти.
 Мање познате речи

 Практикант – приправник
 земичка – округли хлепчић
 Пршњак – крзнени прслук као део народне ношње
 Магазџија – власник магазе (магацина) трговац
 Тепелук – мала капа која се носила поврх главе,
украшена дукатима, златом
 Фес – капа од црвене чохе
 Мундир – свечани војнички кратки капут
 Казанџија – особа која прави казане за печење ракије
 Шпаг - џеп
 Мање познате речи

 Ћилибар – жута фосилна смола, јантар
 чибук – цев за лулу, муштикла
 Депеша – телеграм
 Ћерамида – цреп за покривање куће
 рехаво – ретко
 Кадрил – врста плеса
 острица – оштрица (на мачу)
 локум – ратлук, врста слаткиша
 Геак – прост, примитиван, неваспитан човек
 Мање познате

 Крајцара – аустријски бакарни новац у вредности од две
паре
 Механа – кафана, гостионица
 Пексијак – поган, нечист човек
 Рехаве – ретке, проређене
 Сухача – стари млин који су покретали коњи
 Тобџија – војник који рукује топом, артиљерац
 Ћурче – кратак, крзном постављен огртач, без рукава
 Зембил – ручна корпа од рогоза (трске)
 Покрити кућу хартијом – зидати узевши новац на
позајмицу
 Уводни део одломка

 Слика сумрака и лађе које нема. Реалистички дат
опис света који се разилази. Шаренило ликова:
 Дечко који продаје тврде земичке
 Капетаница са бајатим лицем
 Практиканти
 Марко столар
 Гостионичар који точи устајало пиво
 Кочијаши који нуде да за по два гроша возе у варош
 Жена Маринка магазџије
 Слика друштва

 Иронични отклон: приповедач наводи изговоре
људи који не желе да плате два гроша за вожњу
кочијом
„ради апетита“ или „опружања ногу“.
 Жена Маринка магазџије која се окреће да би јој
светлуцала богато украшена капа. Та сцена је
„зачињена“ и хиперболом која овде такође има
иронијски призвук; „ који тако безазлено
блисташе као да је Зајечар процватио, а кроз
Књажевац потекла река од млека“.
 Слика природе са наговештајем

 Наспрам слике безбрижног друштва, описује се
залазак сунца са беличастим зракама који
подсећају на грдну шаку са раширеним и нагоре
окренутим прстима ( као шака у просјака, што
ћемо касније видети). Вода у Сави је опала, тако
да стоји у контрасту са горе поменутом „реком
млека“.
 Приказ два лика

 „један у фесу и чакширама, други у мундиру и
мамузама“.
Портрети:
 Благоје казанџија – цео дан нестрпљиво ходаше:
сваки час запиткиваше кога по штогод; обрташе
се непрестано, као да га цела снага сврби, па не
зна одакле да се почне чешати; улажаше у
станичну гостионицу и, чисто као да ће
одоцнити, усплахирено истрчаваше поново
напоље, упирући поглед далеко преко мирне
Саве.
 Портрет Благојев

 Његово лепо избријано, чисто лице, с лаким
површним борама, налик на оне облачке у
ћилибару, са седим золуфима и брковима,
стајаше некако у контрасту с маленим, плавим,
ведрим очима, које живо, па ипак с поуздањем,
скакаше с једног предмета на други. Чибук је
непрестано држао у зубима, палећи лулу
истресеним кокицама. Сваки час је запиткивао
момке и агента: Што то нема лађе? Да ли има
кака депеша? Је ли вода тако мала? Вуче ли каку
теретницу итд.
 Портрет капетанов

 Капетан, пак, по имену Танасије Јеличић, стајаше
готово цео дан на једном месту, подбочивши се
на сабљу. Лице му беше окренуто страни скоје
лађа долази, а очи уморно и нестално блудише
око тога места, као оно сасвим издубена главчина
око оједене осовине. На његову лицу не беше
оног хероичнога изгледа, који се кадшто виђа и
на пензионованим потпуковницима, па ипак оно
те опомиње на оморину иза које се диже олуј,
одлећу и ћерамиде с кућа и капе с глава.
 Портрет капетанов

 Пуначки, малени, с обе стране пострижени бркови,
мален, али подебео нос, осредње смеђе очи, рехаве
обрве, округао обријан подбрадак и чисти масно-
жути, али не мршави образи, мала уста с
поверљивим контурама, велике руке, аљкава
униформа, а као снег бела кошуља и као млеко
чиста сабља – све то издаваше господина и гејака,
човека од кога ишчекујеш да зна аранжовати
кадрил и очистити острицу, а опет те нимало не би
изненадило када би окренуо дами леђа, обрисао
нос салветом или чак забо виљушку у локумиће.
 Контраст у сликању два лика

 Он, дакле стајаше, а казанџија се непрестано
вртијаше.
 - Нема је, па нема! – рече казанџија љутито, као
човек коме не иде карта.
 - Нема је – рече и официр, али мирно, као
периодичан чиновник који зна да после пет
година мора доћи класа.
Два контрастна описа сина Благоја казанџије


 Први опис:
 „Ех, да видите како тај ради. У њега рука, видите, овде
дебља, него у мене нога овде.“ ...
Ја увек кажем: ти, брате, ти би требало да си тобџија. Ти би
лепо могао повући топ.“...
„Тај где удари, ту трава не ниче!“
 Други опис:
Свет се расклони у два реда, пуштајући инвалида: красног,
једрог момка, с мушким лицем и жалостивим осмејком око
усана. Све беше у њега: и снага и здравље и лепота; и опет
ничега не беше! Све личаше на разлупану скупоцену
порцеланску вазу.
 Од народног хероја до просјака

 - Хвала Богу, само кад си жив! Све ће опет добро бити. Ово, - он руком напипа штаку - ово ће народ
позлатити! Је ли тако, браћо?
 Сви прискочише одобравајући.
 - Ето ја, - рече капетан - ја први дајем... - он стаде претурати шпагове, али нађе само неколико
крајцара, - ја ево дајем сахат и ланац. На!
 - Хвала, господин-капетан! - рече војник, исто онако поздрављајући капетана. - Држи, тата! Ја немам
руке.
 - Ево и ја ти дајем моју ћилибарску лулу. Вреди два дуката - рече Стево практикант.
 - Хвала, браћо! Држи, тата!
 - Ево ти да купиш дувана! - рече Маринко магазаџија и пружи му неколико дуката.
 Војник, с муком придржавајући штаку, скиде капу и подметну је магазаџији да тури у њу новце.
 - Хвала, браћо. Држи, тата!
 Благоје узе капу у обе руке, метну у њу сахат, лулу и дукате.
 Народ поче редом спуштати у капу. Међу путницима беше и браће Руса, са оном, како они веле,
"широком натуром". Они немилице даваше.
 Војник се захваљиваше непрестано са: "хвала, браћо!", "хвала, браћо!", али му глас постајаше све више и
више загушљив. Те две речи почеше добијати одсудан ритам, као у слепца на вашару, и он као да сад
први пут осети са свом снагом непоколебљивог уверења да је богаљ и просјак. И најзад просуше се тихе,
крупне сузе, као мајска киша.
 Иронија наслова

 Наслов приповетке се коначно реализује у
Благојевим речима „Све ће то народ позлатити“,
која на крају приповетке прелази у своју
супротност, добија иронијски призвук:
„ Људи добра срца чинили су им донекле
поклоне, али све се на свету огугла. Све избледи:
и одушевљење, и љубав, и дужност, и сажаљење,
и не можеш га више познати, као ни Топузова
вранца који је некад добијао сваку трку, а сад
окреће сухачу.“
Зашто Благојев син у приповеци нема
име?
(Поруке приповетке)

 - Судбина ратних инвалида увек је, нажалост,
иста без обзира на време и услове живота.
 - Човекољубље је немогуће без саосећања према
несрећи људи око себе.
 - Родитељска љубав је најплеменитија љубав.
 - Свако чудо очас посла прође, а свако као
појединац остаје са својом муком и проблемом.
 - Најтужније је када људи дођу у ситуацију да
изгубе веру у друге људе.
 Изглед табле
 

„Све ће то народ позлатити“ Лаза Лазаревић (1851–1890)

Српско-турски ратови 1876–1878, доба Обреновића

Казанџија Благоје и његов син, капетан Танасије
ОПИС, ЕНТЕРИЈЕР
ДИЈАЛОГ
КОНТРАСТ: СВЕ И НИШТА
МОТИВИ – СТАТИЧКИ И ДИНАМИЧКИ
– Врсте карактеризације ликова:– психолошка карактеризација
– социјална карактеризација
– језичка карактеризација
– Стилска изражајна средства: – иронија (наслов приповетке)
– поређење (војника са порцеланском вазом и са Топузовим вранцем)
– контраст (понашање капетаново и Благоја казанџије, опис војника)
– епитети
– КЊИЖЕВНИ РОД: епика / епска поезија
– КЊИЖЕВНА ВРСТА: реалистичка психолошка приповетка
ТЕМА ове приповетке је однос људи, државе и писца према младом, тешко рањеном војнику, повратнику из рата.
– ИДЕЈА ове приповетке је својеврсна критика власти због нехуманог односа власти према ратним инвалидима