Милан Живановић

ЛАЗИН КРОС - животу уз нос

Лаза седи на шеширу

Прошао је пун век од смрти Лазе Костића, зачетника наше модерне поезије, новинара,
филозофа, дипломате, преводиоца... Био је члан Српског ученог друштва и Српске
краљевске академије, бунтовник и народни трибун, заљубљен у Војводину и српску
државу. Наредних дана објавићемо бар део приче о знаменитом песнику, чија „Santa Maria
della Salute” траје као врх српског песништва.
Прва слика коју је будући песник угледао после рођења 31.јануара 1841. у кући на
главном сокаку у Ковиљу, под садашњим бројем 82, морала је бити омеђена сводовима
храма Вазнесења Господњег, а први звук мелодија горњоковиљских звона. Недалеко је и
чувени манастир Ковиљ из XIII века, који је, по предању, основао свети Сава.
Са широких дворишних врата, црква и данас готово улази у бившу Лазину кућу,
садашњи парохијални дом, у којој ништа није било Лазино, нити је тамо сачувано. Можда
је то једино повећа тамнобраон каљева пећ, за коју се једино мисли да је остала и да је
аутентична. Хроничару остаје да замишља да је управо она грејала Лазу дечака, у књизи
крштења заведеног под бројем 13, бројком коју Костић никада није волео и од које је целог
живота зазирао. Све остало је преобликовано до те мере да од свега није остао камен на
камену.
Мајку Христину Јовановић и старијег брата Андрију, Лаза готово неће ни запамтити,
јер рано умиру, док отац Петар Костић, лепи Пера, војникује по ковиљским ритовима у
чину капетана, да би касније био и заповедник Сомбора. Умро је у Новом Саду 1877. и
сахрањен на Успенског гробљу. Врло брзо старатељство о Костићу преузимају ујак Павле
Јовановић и тетка Катарина, удова.
Непоуздани гласови спомињаће из ковиљских дана још и учешће у демонстрацијама
за време буне 1848. у којима Лаза трчи, са стране, и маше српском тробојком. Но ту је и
причица коју је сам Лаза записао сећајући се раног детињства:
“Отац ми је био у другом селу „у штацији“, но погдјекад би долазио да нас види и
онда би се са мном позабавио. Тако једном приликом бјеху се сви домаћи окупили око
њега, узме ме на крило и заподене разговор, више у шали, шта ће бити од мене. Но ја
почнем озбиљно мислити о томе и станем их запиткивати.
- Кад ћу ја бити официр?
- То може брзо бити, тек што нарастеш.
- А кад ћу ја бити капетан?
- Мало ћеш причекати, ал неће ни то бити дуго.
И ја тако изређам сву војничку јерархију... Напошљедак дођох до ђенерала. Сви се
сложише у томе да с временом и то може бити.... Лакоћа којом дођох до ђенералског
патента осмели ме да мислим и на више...
- А кад ћу ја бити цар?
 Сви се насмијаше, но како ја не попуштах, допустише ми да се и то може замислити...
Но мени се учини згодна прилика да постигнем највише до чега допираше моја дјечја
машта. Још они у ријечи, а ја упадох с питањем:
- А кад ћу ја бити Бог?
Још као да чујем онај грохотни смијех што га изазва то питање у мојих старијих; но
као да не добих одговора”.
О духовности поднебља, његовој инспиративности, богатој традицији, данас понешто
казује ковиљски манастир у којем је знаменити калуђер, архимандрит Јован Рајић,
најумнији Србин свог времена, писао свој „Бој змајева с орлови“, али и, код нас, прву
„Историју словенских народа“ (Беч, 1794).
По предању, манастир Ковиљ је настао у 13. веку, а основао га је, нико други, до
Свети Сава, Немањић (око 1174-1235). Као вешт дипломата, архиепископ Сава је управо
на том месту где се данас налази манастир измирио угарског краља Андрију и свог брата
краља Стефана Првовенчаног. На месту измирења две војске и два народа подигнута је
богомоља, а убрзо затим у њу су ушли монаси из манастира Жиче, тако да је манастир
Ковиљ постао метох.
Историја бележи да су у Ковиљу босански фрањевци 1421. године тражили, и добили,
дозволу од папе Мартина В да оснују католички манастир како би покатоличили
православне Србе који су се у ове крајеве у већем броју, бежећи од Турака, досељавали
после Косовске битке 1389. Ипак, почетком XVI века Турци долазе и у Ковиљ и он
припада Тителској нахији.
Из тог грма излази Лаза Костић и започиње свој крос животу уз нос. Враћа му се
огроман и у пелерини, да седне на свој пањ и пројезди фијакером, само са упрегнутим
чилашима. У сећањима остаје прича Невене Иванишевић Тете:
„Он је долазио у Ковиљ код доктора Дунђерског у кућу, а тим слављима присуствовао
је и мој отац, па и ми деца. Увек чупав, а када је требало да пођу, по два сата стоје коњи
упрегнути у фијакер и чекају. Онда он каже: неће те коње, него чилаше. Прежу чилаше, а
за то време, Лаза се дубоким гласом обраћа деци. Даће крајцеру ко му нађе шешир. Ми се
поломимо тражећи шешир, шешира нигде. Утом јављају да су чилаши упрегнути. Лаза
устаје, видимо да је седео на шеширу. Седа сам, назад у фијакер, а изгужван шешир и штап
ставља поред себе“.
Данас поред куће, спомен-плоче, једне улице и бисте испред основне школе, која носи
његово име, мало шта подсећа на Лазу Костића. Неки би рекли: какав је био, што ће рећи
боем, можда му је и то одвећ и доста.
Ковиљчани су своме Лази, на споменику испод бисте вајара Паје Радовановића -
уклесали стихове из „Santa Maria della Salute”:

Звездама ћемо
померити скуте
сунцима засут
сељенске студе,
да у све куте
зоре заруде.
 Џогинг шајкашке дике

Још као момак био „чудан светац“, увек генијално неуредан. Веровао да после смрти
почиње бољи живот душе.
Шајкашка дика, како су Лазу звали, није био само рођени песник, него и право
чуђење у свету обичних трошаринаца, скоројевића и новопечених малограђана. Природа га
је обдарила изузетним стасом, тако да је његова појава, још у младићким данима, увек
била примећена, али и мета разних, па и злурадих коментара.
Доктор Симоновић овако описује Лазино „присуство“ у свету:
- Још као голобрадо момче за омладинско доба у Новом Саду био је Лаза „чудан
светац“ који је у друштву све олако узимао и у свачем био лежеран, и у оделу и у
понашању. Изгледао је генијално неуредан, имао је дугу разбарушену косу коју није много
мазио ни чешљао; кравата на врату, ако је мало криво стојала, или ципела упрљана била,
то њему није много сметало. Капут или душанку често није закопчао по пропису, а
рукавице је носио само кад је баш морао. Шешир је куповао увек што тањи и лакши па га
је згужвао и носио у џепу на капуту споља на грудима, а ишао гологлав. Матавуљ спомиње
како су Црногорци звали Лазу „они чупави вилосов те вазда иде гологлав“.
Иако је рано почео да гимнастицира и трчи, стално пазећи на склад духа и тела,
изгледало је да Лаза упорно негде бежи, да се од некога скрива и тако проналази
паралелни свет у коме се боље сналази. Може се слободно рећи да је Костић антиципирао
оно што се данас назива џогинг, што је била новост на Балкану, посебно у Црној Гори.
Све се могло рећи, а и говорило се за Лазу, осим да је био непристојан и простак.
Свима се учтиво јављао, а посебно госпођицама, које су га гледале љубопитљиво, па и
изазивачки. Посебно је пажњу привлачила његова разбарушена коса која је увек остајала
подужа, али и за то постоји објашњење. За време буне 1848. Лаза је запамтио шта је
слобода, али и шта је слава победе.
Пао је у канал код Врбаса славећи и србујући када су Шајкаши заузели Сомбор, у
коме ће касније његов отац постати заповедник. Извукли су га захваљујући дугим власима
које су вириле из дубоке воде. Од тада је још више поверовао у мит о моћи Самсонове дуге
косе. Отуда и позната његова поема Самсон и Далила, за коју је, узгред, М. Кашанин
написао 1962. да „има више поезије него у свим стиховима које је Змај Јован Јовановић
срочио за декламовање по школама и за народне читанке“.
На примеру везаног капетана Лаза је, као и много шта остало, учио из виђеног и
доживљеног.
- Граничари су везали капетана који није хтео с њима на Мађаре. Одвели су га у
Карловце да му суди народни одбор. Никада више у животу није ми било јасно шта је
слобода. Везали капетана...
У тим судбоносним годинама Лазу не фасцинирају ни цар, ни Бог, колико слобода. О
његовој религиозности понајвише је знао и сведочио др Симоновић:
- Веровао је да постоји душа и да после смрти има неки бољи, срећнији, спокојнији
живот душе, пун блаженства. Ја сам с њим о томе више пута разговарао и кад му нисам
противречио, био је поверљивији. Лаза није био нимало сујеверан, али је мислио да могу
постојати невидљиви зраци светлости који кемијске промене могу створити. Кад знамо да
постоји привлачна снага, електрицитет и магнетизам, телеграф, телефон и друго, исто тако
може постојати и душа.
 - Лазина вера у Бога није био страх од пакла као у средњем веку, него чисто убеђење
да има Бога који влада целим светом. Његова вера није била основана ни на теорији о
вечитим, непромењивим, природним законима, који све вежу и стежу и у целој васељени
владају, него права, чиста вера у Бога, без дубљег размишљања о ономе што нико не може
појмити ни разумети! Зато је и употребљавао онако резигнирано своје узречице: „Ако Бог
да! - Како Бог да! - Е, па фала Богу“.
Понекад би Лаза само рекао, или написао абд. То је била његова омиљена скраћеница.
Пријатељу, сликару и књижевнику из Мола Новаку Радонићу (1826 - 1890), кога је од
миља звао Сократом, повериће своју велику дилему: „Јелте да ми не знамо има ли после
смрти каквог живота?“
Исти тај Сократ, о свом Алкивијаду, у „Молским мудровањима“ (1878) оставља
овакав запис:
- Приповеда се за Алкивијада, атинског војводу, да је имао то непојамно својство у
свакоме друштву бити први. Ако је требало бити умерен, па је кадар био од свију
најоскудније живети, или ако је баш нужда са собом ништа не јести и не пити, то у
гладовању и жедовању, такође никоме на свету уступио није. У весељу је био највеселији,
у шали најшаљивији, а у пићу натпио је свакога који се с њиме десио у друштву.
- Леп је био, а издашан је био - идол женски, јер која га је само једаред видела, ваљала
се и преметала се као год отрована мува. У озбиљним стварима био је озбиљан, у рату
дрзак и страшан, а као војвода био је највећи свога века; једним словом, своје је
савременике у свачему надвисивао, и у свакој струци живљења припадало му је
првенство...

На поправном и Вук

Будући песник, драмски писац, есејист, филозоф, новинар, преводилац, посланик,

дипломата, народни трибун, политички затвореник, позоришни критичар, и шта све не,
Костић је широко и вансеријско образовање добио у класичним гимназијама - немачким у
Панчеву и Будиму, српској у Новом Саду. Поред немачког и латинског језика учио је
француски и енглески. У Пешти је студирао права (1859-1864) и докторирао 1866. радом
под називом „Theses e scientis judicis et politicis“, који је пред комисијом бранио на
латинском језику.
О ванредној даровитости, можда понајбоље сведочи др Р. Симоновић у својим
Успоменама на др Лазу Костића:
„Кад је дошао из панчевачке реалке у новосадску гимназију, зато што није учио
латински, није могао прећи у виши разред. За три месеца толико је стигао друге ђаке у
латинском да су га сами професори пустили у виши разред. У Будиму је у V разреду
гимназије написао задатак у немачким хексаметрима, а професори су га старијим
разредима показивали. Кад је био у VIII разреду гимназије, донео је „Летопис“ једну
његову песму, и превод Омерове „Илијаде“...
Памћење је имао ванредно оштро. После толико година сећао се ситнице из разговора
и живота. Вуков речник тако је добро познавао да је проналазио речи које је Вук написао, а
заборавио метнути у речник.
 Учећи гимназију у Будиму упознао је Лаза класичну књижевност, грчку, латинску и
немачку. Кад је после матуре 1859. постао академски грађанин, нашао се у Пешти где је
био центрум војвођанске интелигенције, у доба кад се мислило да се књижевним и
политичким радом може српству у Војводини осигурати опстанак и културни напредак“.
Сва имовина богатог ујака Павла Јовановића, салаш у Ђурђеву, са преко 100 јутара
најбоље земље, касније ће припасти Лази Костићу, као универзалном наследнику. Лаза у
младости није научио шта значи немати, а о штедњи, сваке врсте, није било ни говора.
Живео је сасвим слободно и идеалистички, са помислима на прве љубави, а то су поред
поезије, биле и лепе девојке и идеал целе генерације - помоћ свом несрећном народу –
„оружјем против Турака, а уставном борбом против Мађара“.
„Док је био гимназиста, није се морао бринути, а после матуре, као јуриста, добијао је
од ујака 200 форинти месечно. Ђак треба да добије таман толико да може скромно да
живи, а да је ипак свега жељан“” - вели др Симоновић.
Код Лазе је све другачије:
„У оно доба 200 форинти било је ужасно много за ђака јер су онда чиновници добро
плаћени са 100 форинти месечно лепо живели са целом породицом, а ђаци су се морали
задовољити са 30-40 форинти. То није било њему доста, јер сам Лаза каже да је на крају
сваког месеца морао узајмљивати од Косте Руварца, који је имао само 40 форинти
месечно.“
То је онај Коста Руварац (1837 - 1864), даровити критичар, који рано умире и коме ће
Костић посветити једну од својих понајбољих песама „Спомен на Руварца“, са помињањем
позајмица.
Међу Лазиним професорима посебно место имају Јован Ђорђевић (1826 - 1900) и
Ђорђе Натошевић (1821-1887). Ђорђевић, осим што је био књижевник и преводилац,
основао је и Српско народно позориште у Новом Саду (1861), а Натошевић је био лекар,
школски реформатор и први писац уџбеника по Вуковом правопису. Управо свом
омиљеном професору Ђорђевићу, 1857. Лаза ће на немачком испевати пригодну песму, а
уместо похвала добиће укор што не пева на свом матерњем језику. Остаће писмо у коме,
између осталог, професор вели:
„Поред других језика немој да на матерњи језик заборавиш. Лепо је знати туђе језике,
али свој занемарити, то је срамота и грехота. Чувај се тога. У страном сте свету, па је сва
прилика ту. Читај народне песме“.
Лаза је тада написао две песме, подражавајући Гетеа, од којих се једна звала Баук.
Однео их је на оглед Ђорђу Поповићу Даничару (1823-1914), тадашњем уреднику
новосадске „Седмице“ и потоњем првом преводиоцу Сервантесовог „Дон Кихота“, али је
овај пресудио готово брутално:
- Оканите се ви тога, мој љубезни, није то за вас! -
Костићев инат је прорадио као никада до тада. Не само да није одустао него је истом
уреднику, али сада у другом листу – „Даници“, по којем је Поповић и добио надимак,
однео нове покушаје. Сада је ишао са својим исписником Јованом Јовановићем Змајем
(1833 - 1904), који је боље познавао строгог уредника. Младог песника је представио као
Господин Баук, алудирајући на неуспелу песму. Разуме се да су се Даничар и Змај смејали,
Лази није било свеједно. Тако ће остати забележено да је Лаза Костић прву песму, Питач и
слепац, објавио у „Седмици“, 6. априла 1858. Тада му је било тек 17 година.
 Након неславног упознавања, Лаза ће са Даничарем постати пријатељ, јер овај убрзо
увиђа да литерата показује изузетну песничку инвенцију и широм му отвара врата у свом
познатом новосадском часопису. У њему ће Лаза, у кратком времену, објавити чак 30
песама. Занимљиво је да прве песме Костић никада више није штампао у књигама, па ни
оним које је сам приређивао, и међу преко 200 песама, више никада није било Баука.
Касније Ће и сам Костић, почетницима говорити, помало у шали: „Свака строфа
катастрофа“. И: „Е! Свако српско дете мисли да је Гете“.

Пун сјај српске Атине

Лаза Костић је веровао у начело лепоте као основно начело. Но, са лепотом, повезана
је и трагика, а трагични су и сви врхунски домети човечанства. Коначно, и сам човек је
једна трагедија. О томе је Лаза оставио потресно сведочанство, јер међу његовим песмама
најмање је радованки а понајвише тугованки.
Голубије ћуди и доброг срца, Лаза је био алтруиста који је мало марио за ствари
материјалне, посебно за наслеђено имање, о чему су се старали његови другови. Чак је
уступао и свој посланички мандат пријатељима. Добро се није увек добрим враћало. Лаза
ће убрзо осетити најгору врсту издаје, потискивања, до стављања у запећак и потпуног
бојкота и изолације.
Блиставо образован, са знањем седам-осам језика, прави Европљанин, Лаза је био у
сваком смислу далеко од тврдоглавог традиционалисте, а ипак снажно наслоњен на њен
витални део, на могућност нових калема. Сам је говорио да гуслари немају више шта да
кажу, да је њихово певање једносмерно, те да гусле треба мало окачити о клин да се
“одморе”. О том мисаоном кругу у коме се нашао зачарани песник, најобразованији
експериментатор и новатор, онај који није изабрао ниједан од дотадашњих путева,
Станислав Винавер (1891-1955) каже:
- Рекли смо: народна песма (лепота, правда, морална светлост); народни језик
(дубине, прадубине); српско јунаштво; укрштај. Сад додасмо судбоносну реч: геније.
Реците, ако хоћете подругљиво, и „ђеније“. Донекле смо оцртали чаробни круг у који је
уписан велики српски омладински песник Лаза Костић. Круг је потпуно затворен. Он се
бунио против свих овешталих појмова, хотећи да схвати и оне друге, и оне треће. Да
схвати целокупно човечанство, као његов ненадмашни узор - Шекспир. А ипак, на крају
крајева, био је приморан од сопственога надахнућа и сопствене будне свести да покуша
засужњити чак и Шекспира - у своје рођено Српство. Српство је Лазин круг.
Уистину, Српство је Лазина суштина и врлина, али и коб. У свему томе он иде толико
далеко да понекад и инаџијски пркоси свету и боговима, а мученику и носиоцу ватре,
митском Прометеју, Лаза ће посветити чак две песме. Његов Јадрански Прометеј је од те
горе лист, од те „песмине“, како би рекао сам песник:

На хладне груди
стене прикован
Прометеј српски,
пригрливши кам,
на распетију мре вековиту.
Какав је грех те вечно
с њега мре?

Нек рече Сила,

нека каже Власт;
“Какав је грех?
- Што хтеде све да сме!
Слободу хтеде,
хтеде сунчев жар:
а сву слободу
за се треба цар!”

И Лаза је хтео „све да сме“ и онда када је знао да свако претеривање, познати грчки
хибрис, води директно у трагедију. Од хибриса пате и многи Лазини драмски јунаци, а
недостатак уздржавања и безобразлук, слободније речено, биће узрок њихове брзе
трагедије и пропасти сваке врсте.
Но, иако је о хибрису учио од великих грчких класика, Лаза за све то није много
марио. Не само што је хтео да „надмудри богове“ него је покушао да „надшекспири
Шекспира“.
После пештанског доктората одбрањеног 15. маја 1866, Лаза је почетком септембра
исте године изабран за професора Новосадске гимназије где је предавао латински, немачки
и ботанику. Био је прилично немаран као свугде и у свему. У Годишњаку Матице српске
из 1936. записано је и ово:
„Лаза Костић као наставник није био довољно сређен. Како је од ученика тражио
више него што је прописано, они су прибегавали суфлирању, а Костић, замишљен, не би то
опазио.“
Треба знати да је Костић, посебно на наговор блиских пријатеља, већ био добро
упливао у књижевне воде и да је управо 1866. у Новом Саду објављена његова младалачка
трагедија „Максим Црнојевић“, иако је написана још 1863. године. Те године је штампао и
расправу „Ромео и Јулија“ - једна глава из Шекспирове библије. Није зато тешко
претпоставити разлог професорове оставке и дефинитиван одлазак из просвете. Већ 1867.
Костић више није професор, „одао се сасвим другом бурном позиву: политичког раденика,
патетичног новинара, омладинског агитатора, остајући, наравно, првенствено песник који
верује у највећу мисију поезије за буђење народне свести, за стварање духовне основе
народном јединству и ослобођењу“ (С. Винавер).
Било је то време великих политичких превирања, престанак периода „глувог доба“, од
1848. до 1860, прегруписавања на политичкој сцени. Изиграни од бечког двора, више пута,
и бројним поводима, Срби се силом прилика „окрећу“ Пешти и Мађарима. Одлуком цара
Фрање Јосипа од 27. децембра 1860. укинути су Војводство Србија и Тамишки Банат. Они
су присаједињени Угарској „на основу државноправних претензија ове краљевине на
споменуте области“.
Ова нова струјања и заокрети на политичкој позорници донели су и сасвим
(не)очекивана померања у територијално-културном погледу. Оно што су некад били Беч и
Пешта, па и Сремски Карловци, сада постаје Нови Сад. Ако је икада био „српска Атина“,
Нови Сад је то био управо у том периоду.
 Окосница свега била је Уједињена омладина српска, основана у Новом Саду на
скупштини одржаној од 27. до 29, августа 1866. Њој је свом душом и срцем припадао и
Лаза Костић, као њен истакнути члан и, касније, лидер.

Прст у угарско око

У јесен 1873. Лаза Костић је у Тителу изабран за посланика Милетићеве странке у

Угарски државни сабор. Свој први говор, из ината Мађарима, почео је на српском језику.
О том догађају Станислав Винавер казује своју домишљату реч:
„Први посланик развојачене Шајкашке на Угарском сабору постао је њен велики и
славни син Лаза Костић. Кандидат Милетићеве Народне странке, Лаза Костић, добио је
1.180 гласова, а кандидат угарске владе и српске јерархије, Ђорђе Поповић Даничар,
накрмио је, уз све притиске, само 97 гласова. Тадашње новине пуне су тријумфа
Милетићевог, тријумфа народне свести, тријумфа Лазе Костића. Из тих пожутелих листова
допире до нас и данас громогласно и пркосно. „Живео Милетић! Живео Лаза Костић!“
„Ја сам био увек уверен да оне који су посветили свој живот народу, народ никад
заборавити неће' - говорио је Шајкашанима Лаза Костић. Тим речима он је потпуно и до
краја обележио свој став; он служи народу, и то као песник, драматичар, као писац, као
новинар и јавни радник. То му је сва служба.“
Пркос у Пешти Винавер, пак, објашњава:
„Први говор у Земаљском сабору у Пешти Лаза је почео пркосно на српском језику;
немир, бура негодовања, председник одгађа седницу. Треба замислити тај Пештански
сабор, те Мађаре пијане од чудне лингвистичке мегаломаније која је мађарски језик
прогласила за величанствено културан, а рацко (српско) наречје за назадно и застарело,
варварско. По идејама тих неизлечивих шовиниста, које нам није тако лако чак ни
разумети, кад се узме у обзир скромна улога мађарског језика у европској култури (језика
који не припада индоевропској породици): „народности“ угарске круне имале су само да се
радују што им се даје прилика да се потчине, вишем, лепшем, културнијем и слађем језику
мађарском, језику државе и државности. Мађарски идеолози те врсте збиља су веровали у
неко хималајско преимућство њихова језика над језиком српским, румунским, па чак и
немачким!
После паузе у сабору, Лаза опет отпоче српски: „Славни саборе“. Опет граја - и тек
онда настави на мађарском, који никад није потпуно савладао. У дебати о народностима
Лаза је тражио „американски устав“. У том случају - рече он - народности неће ни тражити
да им се законом јемчи слобода језика, као што то не пада на ум ни Американцима када
употребљавају енглески државни језик, да им се законом гарантује и њихов рођени.
Велики Лазин говор о мађарској уставности (6. јуна 1874) кипти од ироније на мађарске
претензије, да Мађари малтене нису претекли и саме Енглезе у парламентаризацији.“
У сенци тих бурних превирања, која су се одвијала и по познатим новосадским
кафанама („Бела лађа“, „Код камиле“), где су Милетић, Костић и омладински прваци били
трн у оку актуелној власти, одвијале су се закулисне игре, уз неизбежне тајне и јавне
жбире. Упркос свему, Лаза је у Новом Саду 1873. издао прву збирку песама Песме I, а већ
следеће године и Песме II. Уз све то Костић ће, игром случаја, постати и наш први прави
позоришни критичар. Остаје као куриозитет прве врсте чињеница да се за његовог
„Максима Црнојевића“ ни у једном од три извођења нису нашли критичари, да је сам
Костић, на наговор самог управника Антонија Хаџића (1831-1916), сам себи писао
рецензију!! И то је позоришни живот тадашњег Новог Сада! И то је однос према Лази
Костићу!
Још једном ће Нови Сад, „Атина српска“, показати своје право лице у односу према
песнику коме дугује много и онда када тога није уопште свесна. Када је, бежећи из
црногорског крша, после седам година, стигао ни из чега – „повратак у Нови Сад није
решавао ништа; са лошег, доспео је у стање још горе“.
Младен Лесковац, у недостатку поуздане и прецизне Костићеве биографије, тај
период овако резимира:
„Посматран из ситне и ниске перспективе и простаклука истинитих и још пре
апокрифних анегдота, савременици су створили о њему потпуно искривљену и лажну
представу, безмало гротескну и карикатуралну, као да би збиља био мало и ћакнут. И деца
су трчала за њим и изругивала се. Сви су видели да се облачи друкчије но сав нормалан
свет (воли неке шарене, од вунице плетене, широке кравате лабаво везане око ниског
оковратника, који разголићује врат, а носи велурни прслук боје труле вишње, згужвани
шешир у џепу); јури гологлав са огромном косом, оретку браду и бркове час пушта час
брије; запањује својим спорташким подвизима, а саблажњава добрим апетитом; дугове
прави лако а враћа тешко; има три или четири држављанства, а не зна које му је право и да
ли га уопште има; човек издвојеног мишљења, у потајном је и прећутном неслагању са
свима - све тако некакве тривијалне трице, али такође и узнемирујуће недоумице.
О правој природи и сложеном карактеру тога даровитог човека знало се мало, а био је
очигледно другачији но што је изгледало на растојању. Данас је немогуће све то видети
јасно.“

Песник чудо невиђено

О седам црногорских Лазиних година постоје најопречнија мишљења. Од наглог

доласка до мистериозног одласка, од књижевног рада до политичког деловања, од
уређивања новина до новинарског аргатовања. Једно је јасно: Лаза се нашао у потпуној
беспарици и политичкој немилости, и то са највишег врха, те му је позив са Цетиња био
судбоносни зов, али и егзистенцијални спас.
Штури подаци говоре да је Лаза на Цетиње стигао крајем јуна 1884. године. Понуда за
уређивање „Гласа Црногорца“ потекла је од самог књаза Николе I Петровића (1841 - 1921),
а до Лазе стигла преко пријатеља, „пропалог песника“ Јована Поповића.
Како је изгледао тај први сусрет, у знаменитој „Локанди“, кафани и хотелу, Сима
Матавуљ (1852-1908) записује:
„Сјеђаше гологлав, главом окренут према прозору, са једним оком зажмуреним,
другим избаченим, као гађач који је сву душу и сву снагу прикупио у једно око.
Доручковасмо заједно. Испричах му потоње знатније догађаје, које је углавном знао и који
га занимаху - свадбу кнеза Петра, књижевна посијела на двору, приказ Балканске,
Максима, оснивање Црногорке, Павловићева и моја обајанија, по штогод из дворске и
пријестоничке хронике, а најпослије и што се о њему говорило“.
 На Цетињу, се тада почела скупљати дипломатска елита и градити посланства. За
Лазина времена све је то још било по кућама, а домаћинстава није било више од 200 и
становника више од 1.500.
О том првом периоду аклиматизације Матавуљ помно бележи:
„За дуже времена Лаза је био приједмет опће пажње. Кнез и кнегињице често га
позиваху; млађи Петровићи, Пиге, дипломате, сва остала интелигенција, купљају се око
њега. Становао је и хранио се у Локанди. Лијегао је доцкан, устајао доцкан. Готово цијело
вријеме до подне пролазило му је у тоалети и доручку; послије подне у картању; пред вече
у вратоломији, јер његове шетње бјеху права вратоломија по брдима цетињским“.
Сам књаз је био амбициозан државник и још самоуверенији песник и драмски писац
који не само да је хтео да „надњегоши Његоша“ него и сву драмску класику. Његова
околина, одани дворски службеници и свештеници (поп Јово Сундечић) потпуно су га
уверавали у ту опасну заблуду.
Лаза не само да је био вршњак књажев него и његов „побратим по перу“ коме је овај
дуго вагао улогу коју ће му дати као свом госту, али и чиновнику. Иако је Костић био
задовољан пријемом, о чему је одмах писао пријатељу Миши Димитријевићу, наде су се
брзо изјаловиле. Тек после скоро годину дана, средином јула 1895. Лаза је обавештен да је
постављен за уредника „Гласа Црногорца”, званичног органа Књажевине, са платом од 100
фјорина месечно и са додатком од обезбеђених претплатника.
Прву горку пилулу Лаза је попио када је, по налогу и о трошку књаза, морао да
напише приказ на његову драму „Балканска царица“ и објави га 1885. године, додуше под
псеудонимом Риензи, у бечкој „Новој слободној преси“. Специјално због тог деликатног
задатка, до кога је књазу било изузетно стало, Лаза је добио плаћено одсуство, успут
обављајући и неке мутне политичке послове о којима су реферисали бечки и српски
жбири, показујући тиме да Костићу никада до краја нису веровали.
За драмско дело свог послодавца Костић није, свакако, могао да каже да је генијално.
А управо то се очекивало, тим пре што су други то говорили на сва уста и писали где су
стигли.
Упркос похвалама, књаз Никола није био задовољан, као да је одмах прозрео и
Костић је добио први минус, али и доживео пад на лествици очекиваних дужности. На
страну то што је и сам Лаза играо улогу војводе Лала и у специјално шивеној црногорској
ношњи изговарао два три стиха и доживљавао аплаузе на отвореној сцени на Цетињу, али
и на гостовањима:
“Кад се Лазо појави у гомили фигураната, кнез јако закуца сабљом, сви чланови
кнежевог дома запљескаше, гомила у дворници стаде викати: „Живио Лазо!“ Стасити,
чупави, немарни Лазо, у ново-новцатом, златом везеном војводском руху, са сабљом о
бедрима, чкиљаше једним оком на публику, као да је броји и да јој се чуди. Павловић се
наљути и викне му иза кулиса: - „Та поклони се, човече!“ Лазо мрдну главом и у највећој
тишини изрече, као преко воље, оно њеколико ријечи“.
Сам књаз је био врло деликатан и никада директно није говорио о ономе што је
предмет спора. Не само да је био главни уредник него и опрезни цензор листа за који је
Лаза једном признао, али у писму, „да не вреди ни по луле дувана“.
Како је дошло до Лазиног именовања, сведочио је Сима Поповић:
 „Једном у двору...рече Књаз Лазу: штета би било и за тебе и за српску књижевност, да
те вежем у канцеларију. Боље овако: да ти ја дам годишње, докле си жив, 3-4000 флорина,
ако ти је мало не жалим и пет и шест хиљада, и не тражим ништа од тебе, него само да
пјеваш и пишеш. Је ли ти право? Лазо га је хладнокрвно слушао, није ријечи одговорио,
онако сједећи, само му се главом поклонио. Књаз није више ни ријечи проговорио о томе
ни тада, ни доцније...“

Ташта угасила светло

Са монашком мирноћом Лаза је примио све оно што су му случај и завичај понудили
као једино решење. После одласка са Цетиња, све је било недостижно - од службе у
српском посланству у Паризу, места у Београду, катедре у Загребу што је желео. Лаза
Костић је одлучио да се извесно време повуче у сремске манастире, тачније у знаменити
Крушедол, и тамо, непланирано, остане најпре четири године, а после женидбе, још скоро
годину дана.
У сенци тадашњих друштвених превирања одвијала се и лична песникова љубавна
драма. Наиме, у току бескућништва 1891. године, током месеца јула и августа, Лаза је
боравио у дворцу кума и добротвора Лазара Дунђерског у Чебу (Челареву), месту у коме
ће се одиграти фатални сусрет песника и недостижне Јелене Ленке Дунђерски (1870-1895),
образоване и најдаровитије ћерке велепоседника. Њој је било тек двадесет година, а поети
тридесет више.
На пријему, на који је био позван, уз један клавир на коме је Ленка заносно свирала,
одвијао се флерт после кога Костић никада неће бити онај стари, онај исти. На неколико
језика, пре свега немачком и француском, који лепој и танкострукој Ленки нису били
страни, одвијала се конверзација која је запалила искру забрањене љубави.
У току тог лета Лаза Костић је у шетњама око дворца боље упознао своју кумицу, као
и прилике које су се одвијале око миљенице Ленке, драгуља породице Дунђерских. Допрли
су до песника и гласови о могућим младожењама којима је он, безрезервно, придружио и
свог пријатеља Николу Теслу. Када је то саопштио Ленки, добио је одговор који га је
ошинуо као муња. И сама Ленка, опчињена песником, одговара да би могла да се уда
једино за човека као што је он а да таквог није упознала нити за њега чула.
Костић је био свестан не само разлике у годинама, патријархалне средине, строге
личности Лазара Дунђерског, него и свог шекспировско-античког етичког кова. Бира
повлачење, најпре у себе, а онда, као неку врсту самокажњавања, бег у манастир и чување
тајне иза дебелих зидова конака. А да се ту нешто велико десило, говоре и каснији
догађаји: Лазина женидба, по наговору самог Лазара Дунђерског, за Јулијану Паланачки
(Сомбор 1849 - Сомбор 1909) и Ленкина напрасна смрт, на рођендан 1895. године.
Лаза Костић добија нову адресу: последња пошта Марадик, станица Бешка, за
телеграме Бешка - Крушедол.
Боравећи у срцу манастирске тишине, у мрклој тами толиких ноћи Костић снује своју
лабудову песму. У Крушедолу треба тражити клицу будућег Дневника и срж ритма и
музике „Santa Maria della Salute“.
 После силних перипетија и познанства које је трајало 15 година венчавају се у
Сомбору Јулијана Јулча Паланачки и др Лаза Костић. За све је требало приволети ташту
Ану Марију која је петнаестак година била против песничког зета. На венчању деценије
сведоци су били, са младожењине стране, Лазар Дунђерски, велепоседник новосадски, а са
девојачке Јован Лалошевић, велепоседник сомборски. Венчао их је Јован Момировић,
парох сомборски, у храму Св. Великомученика Георгија, недалеко од будућег Костићевог
дома.
Младенци су, збирно, имали тачно сто година, а пропао је сваки покушај
забашуривања овог несумњивог податка. Упркос свему, брачни пар креће на медени месец
и то преко Трста у Венецију. Но, само за три месеца у „девојачкој кући” Лазин положај
постаје неподношљив:
„Са својим аристократско немирним манирима Лаза није пасовао у обичну грађанску
кућу где живе прозаични људи као што је била његова пуница. Овој није било право што
Лаза сваку ноћ после поноћи чита па онда ујутру преспава доручак и касно устане. Кад му
је пуница једаред око поноћи љутита устала па узела лампу испред Лазе и у мраку га
оставила, Лаза сутрадан остави и пуницу и жену и отиде опет у Крушедол” - сведочи из
прве руке др Симоновић.
Убрзо је стигла најстрашнија вест: у среду, 8. новембра по старом, а 20. по новом
календару 1895, на светог Аранђела Михаила, на свој рођендан, у Бечу је преминула Ленка
Дунђерска. Тих дана му о томе пише и сама Јулча:
„Сад је баш била М. Коњовић код нас па нам донела (не знам да ли је истина)
жалосну вест да је наша, твоја паметна кумица Ленка Дунђерска у тифусу умрла”.
О томе шта је Ленка Лази, добродушна Јулча није ништа знала, чак ни наслућивала, а
дубоко потресени Лаза је из Крушедола отишао на сахрану у Сентомаш - Србобран о чему
ће, касније, писати супрузи:
„Ја сам већ недељу дана у Новом Саду. Био сам на погребу Ленкину. Ни рођена
сестра јединица није ми милија била од ње. Можеш мислити како ми је. Црн ми је цео свет.
Сутра идем у Крушедол и мислим тамо остати до Божића, па онда ћу морати у Загреб.
Збогом! Твој Лаза.”
Манастир Крушедол остаће и у Лазином тестаменту, писаном у Бечу, 10. новембра
1910. Ту је овековечено да је Костић оставио „манастиру Крушедол и Врдник - Раваници
легат, свакоме по 1.000 круна да се сваке године чита молитва за спас душе онима за које
је он желео”. Тако су се установила звона за Ленку и Јулијану. О томе се старао Гедеон
Дунђерски као главни наследник покојног др Лазе Костића и др Радивој Симоновић.
Да ли су, и докле, звонила звона за спас душа Ленке и Јулијане, поуздано се не зна.
Данас би могла да звоне за душу и Лазе Костића! Бар у Крушедолу, и бар на годишњице
његове смрти. Био би то један од начина враћања заборављеног дуга...

Пешке поред фијакера

Последња станица у Лазином бурном животу, са честим променама места и адреса,

био је Сомбор. Раванград, како Сомбор зову староседеоци, подариће већ помало остарелом
и измученом песнику најмирније и најсигурније дане, а он њему своје изузетно присуство,
интелектуални и културни домет. Од тада је са њим, у њеној лепој и великој кући, на
главном сомборском тргу, и његова верна супруга Јулијана Паланачки.
Много раније, Лаза Костић је лета 1870. био на истом месту, у сватовима Косте
Радуловића. Већ тада, мада му је било свега 29 година, био је познати песник и појава
каква се не виђа сваки дан, посебно не у тако „ушушканим“ срединама каква је била
сомборска. Виделе су то многе радознале очи, а понајвише упамтила, за цео живот,
Јулијана Паланачки, двадесетогодишња девојка из богате породице локалних
велепоседника. Потајно се зарекла да ће овај „вечити младожења“ бити њен или ничији.
Како код Лазе све иде непредвидљиво, са низом успоравања и муњевитих обрта, жеља ће
јој се остварити тек после 25 година.
Иако се није одликовала чак ни просечном лепотом, Јулијани се не могу одрећи две
вредности: доброта и постојана упорност. Само таква психолошка конституција могла је
да поднесе све препреке које су од почетка биле једина извесност у освајању наклоности
потпуно равнодушног Костића. И док је Јулијана своју потајну заљубљеност најпре тајила,
а касније поверила својим пријатељима и рођацима, Костић о томе није ни сањао...
Костићев биограф и пријатељ, Матичин дугогодишњи секретар, Милан Савић,
бележи:
“Још пре свог одласка у Србију и Црну Гору испросио је своју будућу жену.
Госпођица Јулка пристане радо и приволе тако и своју матер. После веридбе требао је Лаза
вечерати код своје невесте, али се у кавани закартао, а кад се сетио било је већ девет сати,
дакле доцкан. Он настави картање, а сутра рано ујутру пошаље невести киту цвећа и
извину. Мати врати одмах обоје и поквари веридбу, на велику жалост своје кћери. Васа
Пушибрк, боравећи у то време у своме родном месту, састане се још то пре подне с Лазом
и упита га како је. - Ех, како, - одговори Лаза. Прокартао сам ноћас 150.000 форината! - И
оде даље.”
Лаза се из Крушедола понекад писмом јављао својој жени:
„Ја сам се с Тобом венчао без икакве погодбе. То је било безазлено, то је довољан
доказ да ме је на венчању водила више симпатија а никакав рачун. Али су последице брзо
показале, да то није било мудро. Морам се погодити са матером. Јер онако како смо
живили после нашега повратка с пута, тако се више никако не може.“
То је било 9. новембра 1895. А у фебруару 1897, после материне смрти, Јулијана је,
без Лазиног знања и присуства, оставила тестамент: уредила је да се од 4.000 форинти
подигне надгробни споменик, породична гробница, а „све своје имање на уживање, и то
полу сестри покојна ми оца Марији Паланачки, другу полу пак мом супругу Лази Костићу
на уживање, а после смрти моје тетке Марије Паланачки целу сермију своју моме супругу
да ужива, и обратно“.
Лаза је наследио и сву уштеђевину из Сомборске штедионице, а то није био мали
новац. Тако су, коначно, завршена материјална натезања која су годинама загорчавала
Костићев живот.
О другим невољама из прве руке говори симпатични сведок, Душан Бељански,
познати чика Дуца. Изванредна сећања стари кочијаш диктирао је у перо новинара Љубе
Вукмановића, дугогодишњег уредника „Дневника“.
„Лаза се ретко кад возио фијакером - казивао је чика Дуца. - Кад је некуда путовао,
позивао ме је: „Хеј, деране, брзо дођи.“ Ја бржебоље докасам и на фијакер ставим његове
кофере, а он, не знам зашто вели: „Иди момче, ја ћу полако пешке.“ А ја шта ћу,
непријатно ми да га не услужим, па му кажем: „Госпон Лазо, изволите у фијакер. Што да
се замарате.“ Али га никада нисам могао наговорити, тај Лаза је био тако тврдоглав.
Понекад, кад је можда био и љут, одговорао је срдито: „Нисам ја стрвина да ме коњи
вуку“.“
Чика Дуцине приче допуњавали су и његови исписници Сомборци. Овога пута о Лази
и полицији:
„На улици Лаза се за многе чудно понашао. Увек је некуда журио или трчао, понекад
је чак и писао у ходу, а често је на тротоару изводио и гимнастику. Иде улицом, изненада
стане и почне да прави чучњеве. Само то је било довољно да пролазници, нарочито жене
са села и деца, прасну у смех - и побегну низ улицу.
Лаза, велики поборник спорта, није се на њих освртао, али му је такво понашање
једном донело грдне непријатности. Кад је из душевне болнице у Баји побегао болесник,
полиција у Сомбору добија налог да га тражи. Два полицајца, наоружана пушкама,
приметили су Лазу и његово необично гимнастицирање на улици учинило им се
сумњивим. Без много размишљања, ухапсили су га и на колима довели у полицијску
станицу.
- Је ли било мука док сте га ухапсили? - упитао их је старешина пошто су му
полицајци рапортирали да су „ухватили оног из Баје“.
- Како да није. Ево, погледајте - рекоше му они углас и свом претпостављеном
показаше модрице на лицу.
У истом је тренутку Лаза, кога је старешина познавао, гласно опсовао полицију и
захтевао да га пусте.
- Е, глупаци једни! Зар не видите да сте ухапсили најпаметнијег човека у Сомбору?! -
повикао је старешина чим је видео ко се налази у колима.“

Жртва своје величине

Понекад је и сам Лаза уживао да излуђује полицајце приправнике који су га следили

по сомборским буџацима, посебно по околним њивама:
„Кад је Лаза почео да трчи по ораницама, полицајац је наставио да га следи све док од
изнемоглости, није пао на земљу. Лаза је тада стао, извадио марамицу и почео да брише
зној са лица, а полицајац, задихан и уморан, приђе му и каже:
- Господине, молим вас, ви знате да вас ја морам пратити. Смилујте се на мене,
немојте тако брзо трчати!“
Пикантерије допуњава и овај детаљ виђен оком кочијаш Дуце.
„Сећам се једне вршидбе на Јулином салашу. Он је дошао по највећој врућини и, на
наше чуђење, на њиви побио два кочића, доста удаљена један од другог. И док смо се ми
смејали, скривајући се да нас Јула не види, господин Лаза је као луд трчао - од коца до
коца! Шта је он то мерио и зашто је трчао - Јулу никада нисам питао. Рекла би ми сигурно,
али ја сам се бојао да је не увредим. Јер, она је господина Лазу много, много волела“, сећао
се Душан Бељански (1883 - 1963).
А да је Лаза био право чуђење, не само у Сомбору, него и у свету, уверава нас и
Вељко Петровић. Он најпре истиче Костићеву отменост у одевању, и то у свим приликама:
 „Одвајао се од уједначенога друштва, и по спољашњости и по понашању, и по
навикама, и укусом и начином реаговања, чак и говором. И то одувек. Није се „ачио“, није
изигравао генија; он ни у тим ситницама није могао да се изједначи с масом својих
суграђана. Сувише је духом и културом искорачио, па га је то ваљда повукло да и
спољашњим знацима обележи ту своју јаку, изузетну индивидуалност. Напослетку, Л.
Костић је био трагична жртва својих дарова и одлика. Остао је до смрти усамљен“.
У Сомбору ће Костић написати своју тестаментарну књигу, анатомију дотадашње
књижевности, на 453 стране, Књигу о Змају, а Јулијана ће бити њен спонзор - издавач.
Штампана је у Сомбору 1902. када Костић још има снаге да потпуно наг „као од мајке
рођен“ чита и пише, понекад такав изађе и на терасу куће на којој данас пише:

Звездама ћемо померит путе,

сунцима засут сељенске студе,
да у све куте зоре заруде
ЛАЗА КОСТИЋ
живео је и стварао у овој кући 1895 -1910. године.
Лаза ће, не без примисли на своју „мртву драгу“, са законитом супругом, или посве
сам, посећивати монденске бање Карлсбад, Напуљ, Париз, путовати Европом, али често
ићи и у Нови Сад, Карловце, Београд, Вршац. Све док гавран смрти није почео да облеће
око Лазине главе и најближе околине. Најпре га је тешко погодила изненадна смрт Симе
Матавуља 1908, а одмах следеће године умире и Јулијана Паланачки. У понедељак, 12.
(25) октобра 1909. увече умрла је Јулча, у својој кући, таман навршивши 61. годину.
Нису помогли ни бечки лекари, ни др Симоновић, ни Лаза својим тешењима и
саветима око исхране. За две године Јулине тешке болести, Лаза је показао да је пажљив и
пожртвован муж:
„Лето је. Јесен се ближи - последња њена јесен - болује Јулча. Она можда и зна,
можда и не зна шта сада долази; Лаза зна. Он седи крај њене постеље, на ниској фотељи, и
чита јој Векфилдског свештеника, у преводу Љубомира Недића. Да ли га она баш пажљиво
слуша у том тренутку“ - бележе хроничари последње тренутке два бића која је зближила и
загрлила невоља и судбина.
Са највећим пијететом и жалошћу Костић ће сахранити своју супругу и заштитницу,
поштујући све тачке тестамента. Остаће само прецизни рачуни о гробници, сахрани, цвећу,
посетама гробу и трошковима одржавања успомене на једно благородно и честито биће
каква је, уистину, била Јулијана.
А Сомбор, а Сомбор? Он је бар Костићу пружио заклон и гроб... Остали скоро ништа!
Професор др Драгиша Живковић је записао:
„Господин случај“ све је, поодавно удесио, и Костић се приклонио тој неминовности.
Имао је више него компликован живот, више низбрдице него узбрдица, коначно и „мртву
драгу“ и неостварену љубав у лику Јелене Ленке Дунђерске (1870-1895).
Њена метеорска појава, случајни улазак у његов живот и нагла смрт, за коју се осећао
одговорним, уздрмала је сензибилног песника до те мере, да су те четири године Ленкиног
присуства, 1891-1895, потпуно измениле његов живот, трајно обележиле његов земаљски
век.
 О фаталном сусрету са Ленком, бегу у манастир Крушедол и женидби, много је
прећутано, из сасвим разумљивих разлога. Доста о томе говори и песма госпођици Ленки
Дунђерској у споменицу, написана у манастиру Крушедол 1892.
Те стихове је Ленка, сасвим поуздано видела, али их нема у кутији њених успомена.
Коначно, нема ни кутије. Невидљива рука склонила је све материјалне доказе, можда и
пикантерије, али су зато остале чаршијске приче и малограђанска умовања. Ленка је умрла
од тифусне грознице, на рукама своје мајке у бечком хотелу „Бристол“, 9. новембра 1895,
непуна два месеца од Лазине женидбе са Јулијаном Паланачком, у Сомбору 22.
септембра.“

Песма од снова саткана

Док о Ленки још круже легенде, много се више зна о песми коју је „изазвала“, о њеној
хронологији. Чак и о првом њеном помену, који се збио 1901. када је Костић од Матавуља
тражио појединости о Дантеовој Беатриче и Петраркиној Лаури. Све почиње да се убрзава
маја месеца 1908. када Костић из Сомбора одговара на писмо председника Матице српске
Антоније Хаџића:
„Примио сам одлуку Књижевног одбора Матице српске од 24. априла (7. маја), којом
је решио да се на свечан начин прослави 50. годишњица мога књижевног рада.
Молим вас пре свега да испоручите Књижевном одбору моју дубоку захвалност на
великој почасти коју ми је наменио... Ради одлучена штампања свих мојих досадашњих
песама, молим да Књижевни одбор одреди кога свога повереника с којим бих се ја могао
договарати и погодити о свему што за то треба.“
Како је тај рад текао, видимо из касније преписке Костића и М. Савића, секретара
Матице и уредника Лазине књиге Песама 1909. У њима Костић тражи успоравање
штампања да би 22. маја 1909. опет проговорио о ономе што му је дуго стајало у срцу и у
глави:
„Могло би се десити да напишем ону још не запевану песму којом сам мислио
завршити.“
Коначно, неизвесност престаје и Костић из Будимпеште 3. јуна 1909. јавља Савићу:
„Ево ти моје завршнице. Коректуру ми пошаљи у Беч.“ Сада знамо да је песма у четрнаест
строфа коначну верзију добила у будимпештанском хотелу „Хунгарија“ где је Костић
често одседао на путу за Беч. Знамо да је имала више верзија, а да је део њеног рукописа
пронађен у песниковој заоставштини, заједно са посмртном листом Ленке Дунђерске:
„Међу посмртним хартијама песниковим била су се сачувала само три полутабака
тога рукописа. Само један листић је исписан са обе стране; само један, онај расечени,
писан је мастилом, све остало је писано оловком, доста читко. На једном листу, оном
исписаном са обе стране, имају свега четири строфе Костићеве славне песме, и то строфа
прва, шеста, четврта, претпоследња (тим редом). Већ то је поуздан знак да их песник није
радио једну за другом, него сваку за себе“, утврдио је М. Лесковац.
Мотив мртве драге, Ленке Дунђерске, главна је „тема“ снова који су брижљиво
записивани, иако се то име нигде и никада не спомиње. Из сна у сан, у кошмарима и
еротским халуцинацијама, Костић „Дневнику“ поверава своје најинтимније мисли, без
задршке и без било каквих скрупула.
 Када се већ разболео и одржао посмртни говор и штампао некролог драгом пријатељу
Сими Матавуљу, свом Шими (1908), стигао је глас да је 22. јануара 1909, на годишњој
скупштини, коначно изабран за редовног члана Српске краљевске академије и уметности.
Лази већ није било ни до чега, посебно академских звања и почасти.
Неколико месеци пре Јулијанине смрти у октобру 1909. изашле су сабране Лазине
„Песме“, у издању Матице српске. У њима, први пут, објављена је „Santa Maria della
Salute“. Од тада она је, уз Ленку, синоним за Лазу Костића, песника који се, поражен од
свега, космичким криком обраћа венецијанској Богородици и спрема за сусрет са
миљеницом:

Опрости, мајко света, опрости..

Интерпретације и анализе ове песме од тада не престају. У једној од најпотпунијих

књига која се бави текстом и контекстом Лазине најпознатије песме, чији је аутор др Петар
Милосављевић, показано је да је о „Santa Maria della Salute“ написано више текстова него и
о једној другој песми икојег нашег песника. Од 1960. пише се цела једна библиотека, а
само у једној деценији Милосављевић је избројао 15 значајних радова. Писано је са
филолошке, биографске, структуралне, компаративистичке, стилске, версификаторске,
психоаналитичке, симболичке и са идејне стране...
Оставши сам у пространој кући Паланачких, на главном сомборском тргу, обилазећи
породичну гробницу у коју ће убрзо лећи, Костић је падао у депресију, разочарење коме
нема лека. Књижевна критика готово да га је отписала, јавност грубо одгурнула, а драги
пријатељи потпуно напустили.
Један од ретких др Радивој Симоновић, остаје уз Костића до последњег даха.
Симоновић покушава да помогне саветима око обилне вечере:
„Бадава сам ја Лази често говорио да то не ваља, да тако чине лавови, да само увече
једу кад улове што; али лавови живе само 20 година. Од пребогате вечере добио је пре
времена оток јетре и дегенерацију срца.“
Нису помогли брига и лекови др Симоновића. Очигледно је здравствено стање
Лазино било озбиљно угрожено и крајем октобра Костић и његов лекар одсели су у
омиљеном хотелу „Continental“. Прегледао га је чувени бечки интерниста професор Најсер
и одмах сместио у Cottage Sanatorium, у III павиљону, на другом спрату у собу број 86.
Забележен је и овај призор о коме сведочи др Симоновић:
„Кад је са мном пошао у Беч, па кад га је у хотелу хтео да прегледа професор, Лази из
недара на земљу испадне „Сан Матере Божије“, а ја му га дигнем и дам. И у оставштини
сам нашао један „Сан Матере Божије“. Била је то јевтина, неугледна књижица, попут
данашњих црквених календара, са којом ће Костић и отићи на онај свет.”

Анегдоте

Попио Јулиних 50 јутара

Од незаборава је отргнута прича Невене Иванишевић Тете како је Лаза пио вина у
трошној ковиљској колиби, уз воду. У чашу му је с плафона упао груменчић земље и хтели
су да му додају друго вино. - Натраг с вином! - загрмео је песник. - Кад сам попио Јулиних
50 јутара могу и ову моју земљицу...
 Нека Књаз сачека
Од младости је имао обичај да се ујутру го свуче и по целом телу испљуска хладном
водом, па кад се обрише, узео је гвоздене кугле у руке и њима млатарајући вежбао руке и
груди, а чучањем и устајањем вежбао ноге. То је радио и у Црној Гори. Књаз Никола
замерио је једаред због те гимнастике, јер је књаз послао перјаника у 10 часова да Лаза
одмах дође, а Лаза тек био устао и свукао се го кад је дошао перјаник. Лаза је своју
гимнастику прво свршио, па тек онда отишао на аудијенцију. Књаз је морао стрпљиво да
чека! Био је добар пливач, у Новом Саду се лети радо купао и више пута препливао Дунав
- бележи др Симоновић.

Чудо од детета
Талентован и бистар, прави вундеркинд, Костић је матурирао, на мађарском,
положивши “испит какова потоња поколења не памте”. Једно време је становао у
Текелијануму, у Будимпешти, у коме су српски ђаци 1861. основали уметничку дружину
„Преодница“, чији је Костић био истакнути члан. Почиње да објављује прилоге у алманаху
те дружине, а испевао је и Химну српском добротвору Сави Текелији (1761-1842) коју је
наградила Матица српска.

Здравица за затвор
Једна Лазина здравица, одржана у Београду 9. августа 1872. на свечаном проглашењу
малолетног Милана Обреновића за кнеза, стајала је Костића истражног затвора у
Будимпешти у трајању од пет месеци. Неуморни шпијуни су јавили да је песник заносно
наздравио уједињењу свих Срба, оптужен је за велеиздају, а на робији је испевао познату
песму Међу звездама (Вилованка). Због недостатка доказа све се завршило у јануару 1873.

Дао мандат пријатељу

Невоље по Лазу су почеле онога тренутка када је Милетић, његов лидер са којим се
неће увек слагати, неочекивано доживео пораз у свом башаидског округу. Тада је у
„Застави“ осванула Лазина молба:
„Ви сте мене, браћо, и по други пут наменили за посланика за земаљски сабор. Ја сам
онда примио те ваше часне намене. Но међутим је наш родољуб и вођа српске народне
странке др Светозар Милетић против сваког нашег очекивања у Башаиду напуштен. Према
томе не могу а да вас не замолим да ме опростите понуђене ми намене, не сумњајући се
нимало да ћете сви једнодушно прионути уз нашег првака, а мога пријатеља дра Светозара
Милетића.“
Милетић је на изборима 11. 8. 1875. сигурно победио свог противкандидата.

Кандидат за кочијаша
Пре пута у Црну Гору листа Костићевих заноса и „низбрдица“ постала је повелика.
Ишло је дотле да огорчени Лаза јануара 1879. пише из Беча пријатељу Јовану Бошковићу:
“... ако за који дан не добијем друге прилике гледаћу да се докопам кочијашке службе код
бечког трамваја, но како ни то не иде без протекције, а ја нисам у состојанију исказати
кочијашку прошлост, не верујем да ће ме та бува ујести”.
 Матавуљ међу гостима
Натезања око Костићевог повратка у Сомбор наставила су се све до средине или
почетка друге половине 1896. године. „До правога и потпунога његова пресељења у
Сомбор дошло је тек после смрти Јулчине матере, а то се десило 17. јануара 1897. Од тада
почеће Костићу долазити у госте у Сомбор и његов најинтимнији пријатељ Матавуљ”.

Уз рибу и шампањац
Костићеви сомборски дани били су испуњени и честим вечеринкама са пријатељима,
уз пикантна господска јела, а посебно се славило крсно име, дан Јована Крститеља. Тада је
на трпези, уз послугу, „морало бити ајвара из Кладова и морске рибе више врсти, и
најфинијег француског шампањца”. Ту је обавезно било и печујско вино. Међу гостима,
поред знаменитих Сомбораца, из Београда је често долазио Сима Матавуљ, са женом
Љубицом, а из Новог Сада Лазар Дунђерски и његови синови Гедеон и Ђока.

Стипендије ђацима
Јулијана је намеравала да се изгради српска православна народна школа у Соларском
сокаку, где је имала кућу. Две друге куће - двоспратну у Великој улици и једну у
предграђу Банат завештала је цркви св. Ђорђа „да се из прихода тих кућа сваке године по
два ученика српске православне вере из Сомбора васпитавају и уче“. За издржавање
задужбине оставила је и 153 јутра земље.

Тајне у дневнику
Најинтригантнији рукопис у Костићевој заоставштини је, свакако, његов тајни
дневник, нађен у песниковој соби, међу сликама и другим папирима. Он баца посебно
светло и снажно кореспондира са песмом „Santa Maria della Salute”. Приређујући те тајне
рукописе, писане на француском језику, Милан Кашанин је дао и њихов детаљан опис.
Били су добро сачувани, али скоро нечитљиви. Писани су од 1903. до 1909, најчешће у
кући песникове жене Јулијане Паланачки у Сомбору, брижно сакривани и чувани као
најстрожа тајна.