Professional Documents
Culture Documents
Лаза Костић
Лаза Костић
Надимак Лаза
Аустријско царство
Аустроугарска
Период Романтизам
поезија
Садржај
1Биографија
2Књижевни рад
3Наслеђе
o 3.1Реквијем Лазе Костића
4Референце
5Литература
6Спољашње везе
Биографија[уреди]
Рођен је 1841. године у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Отац му се звао Петар Костић, а
мајка Христина Јовановић. Имао је и старијег брата Андрију, али њега и своју мајку није упамтио
јер су они преминули док је Лаза још био беба. Петар Костић, Лазин отац, преминуо је 1877.
године. Основну школу је учио у месту рођења, где му је учитељ био Глигорије Глиша
Каћански. Гимназију је завршио у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права
[1]
1866. на Пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом
[2][3][4][5]
Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам
година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и
јавним националним пословима. Двапут је допао затвора у Пешти: први пут због лажне доставе
да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора
у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у [6]
знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих
сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и
уређује „Српску независност”, али под притиском реакционарне владе морао је да
напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као
уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па
се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мирно. Ту је десет година био
председник Српске народне читаонице која се данас по њему назива.
У Пешти се 1892. године сусрео са Николом Теслом коме је 1895. препоручио за женидбу Ленку
Дунђерски, у коју је и сам био потајно заљубљен. Интересантно је да је Тесла поред Ленке
Дунђерски одбио и славну глумицу Сару Бернар. [7]
Умро је 1910. год. у Бечу, а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће
запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.
Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске
краљевске академије 26. јануара 1909.
Књижевни рад[уреди]
Поштанска марка с ликом Лазе Костића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ
Као политички човек и јавни радник Костић је вршио снажан утицај на српско друштво свога
времена. Он је један од оснивача и вођа „Уједињене омладине“, покретач и уредник многих
књижевних и политичких листова, интиман сарадник Светозара Милетића. Он се у Аустрији
борио против клерикализма и реакције, а у Србији против бирократске стеге и династичара. Кад
је зашао у године, напустио је своју ранију борбеност и слободоумље, па је то био разлог што се
и његов књижевни рад стао потцењивати.
Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло
истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања он је стао у ред највећих песника
и постао најпознатији представник српског романтизма. Написао је око 150 лирских и двадесетак
епских песама, балада и романси;
три драме:
Максим Црнојевић, (написана 1863, објављена 1866) (COBISS.SR 138395143)
Пера Сегединац (1882)
Ускокова љуба или Гордана (1890);
Писмо књижевника Лазе Костића пријатељу Јовану Миличићу, Сомбор, 14. јула 1908. г. Писмо је музејска грађа Позоришног музеја
Војводине
естетичку расправу:
Наслеђе[уреди]
Једна новобеоградска школа од 2005. носи име по Лази Костићу. Основна школа у Ковиљу,
родном месту Лазе Костића, такође носи његово име. Од 2000. године у Новом Саду постоји
гимназијакоја носи име по Лази Костићу и вероватно је једина средња школа у Србији која
поседује праву школску позоришну салу са 215 седишта и модерном пратећом опремом за
професионалан рад . [13]
Њему у част установљене су Награда Лаза Костић и Награда Венац Лазе Костића, а у част песме
„Санта Марија дела Салуте” организована је у Сомбору манифестација Дан Лазе Костића, на
којој се сваког 3. јуна одабраном песнику се додељује Венац Лазе Костића. Први добитник је
Перо Зубац, а 2016. године Душко Новаковић и Стојан Бербер. Награду је 2017. године добио
новосадски песник Јован Зивлак. [14]
О њему је 1985. снимљен филм Случај Лазе Костића. По њему се зове Библиотека „Лаза Костић“
Чукарица.
Реквијем Лазе Костића[уреди]
Српски новинар и публициста Иван Калаузовић Иванус написао је марта 2017. године лирску,
елегичну песму „Реквијем Лазе Костића”, замишљену као наставак поеме „Santa Maria della
Salute” и омаж Лази Костићу. Стихове „Реквијема...” јавност је први пут чула у Чикагу, пре
пројекције филма „Santa Maria della Salute” Здравка Шотре у биоскопу „Century Centre”. Пред
пуном салом, говорила их је новинарка некадашњег Радио Сарајева Милка Фигурић. [15]
Фигурић, чији се глас тада чуо на таласима Радио Београда први пут након распада ЈРТ система.