Professional Documents
Culture Documents
Координате: 43° 50′ 41″ СГШ; 20° 02′ 11″ ИГД
За друге употребе, погледајте Пожега (вишезначна одредница).
Пожега
Грб
Административни подаци
Држава Србија
Општина Пожега
Становништво
— 2011. 13.153
Географске карактеристике
Координате 43° 50′ 41″ СГШ; 20° 02′ 11″ ИГД
Површина 426 км2
Пожега
Остали подаци
Садржај
1Географија
2Демографија
3Историја и предање
4Оснивање и развој варошице
5Познате личности
6Галерија
7Види још
8Референце
9Спољашње везе
Географија[уреди | уреди извор]
Налази се 180 km од Београда и 25 km од Ужица.
Пожега је једно од најважнијих саобраћајних чворишта у овом делу Србије. Њега
чине железничке пруге Београд - Бар и Пожега - Сталаћ, постојећи магистрални
путеви М-21 и М-22 и планирани ауто-путеви МП - 763 Београд-Пожега - Бољаре -
Јужни Јадран и Е-761 Пожега - Котроман - Вишеград - Сарајево. Овакав
саобраћајни положај доприноси да Пожега буде на раскршћу два појаса
интензивног развоја, дуж Западне Мораве и дуж потеза Београд-Бар. Овде се
налази Железничка станица Пожега у оквиру које је смештен Железнички музеј
узаног колосека. Пожега се налази у средини Пожешке котлине на 300 метара
надморске висине. На истоку Пожегу од Чачка одвајају планине Овчар 985 m
и Каблар 889 m, које тиме граде клисуру.
У Пожеги се такође налази фабрика за прераду воћа и поврћа Будимка.[1]
Демографија[уреди | уреди извор]
У насељу Пожега живи 10.515 пунолетних становника, а просечна старост
становништва износи 37,8 година (36,8 код мушкараца и 38,7 код жена). У насељу
има 4.197 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,15.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године),
а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.
Демографија[2]
Годин
Становника
а
1948. 2.249
1953. 2.710
1961. 4.094
1971. 8.503
1981. 10.410
12.42
1991. 12.552
3
13.34
2002. 13.206
0
2011. 13.153
Етнички састав према попису из 2002.[3]
12.69
Срби 96,15%
8
Роми 226 1,71%
Црногорци 51 0,38%
Хрвати 19 0,14%
Југословени 19 0,14%
Македонци 16 0,12%
Словенци 4 0,03%
Муслимани 4 0,03%
Мађари 3 0,02%
Словаци 2 0,01%
Руси 2 0,01%
Власи 2 0,01%
Чеси 1 0,00%
Украјинци 1 0,00%
Румуни 1 0,00%
Буњевци 1 0,00%
Бугари 1 0,00%
Бошњаци 1 0,00%
Албанци 1 0,00%
непознато 36 0,27%
? 29 35
80+ 46 67
75—79 102 171
36,
Просек : 38,7
8
прошири
Домаћинства
прошири
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
прошири
Становништво по делатностима које обавља
Историја и предање[уреди | уреди извор]
Плодна земља и реке у овој котлини утицале су да се на овом месту људи рано
населе. Испитивања показују да су на месту данашње Пожеге постојала насеља
2.600 година пре нове ере. У општини Пожега, о постојању насеља постоје
археолошке материјалне ископине и докази о
постојању неолитских насеља, илирски гробни налази, праисторијска
хумка, некропола под хумкама, античка насеља, античке некрополе као и римско
насеље. Од 7. века нове ере ове крајеве насељавају Словени.
Константин Порфирогенит, византијски владар и историчар из 10. века, наводи
„настањене градове“ у Рашкој. Поред осталих помиње Дресник и Мегиретус. За
први се претпоставља да се налазио на месту данашње Дрежничке градине,
између Пожеге и Ужица. Ни утврђење Мегиретус није локализовано. На основу
недовољно веродостојних података налазио се између Ђетиње и Рзава, недалеко
од Пожеге.
Крајем 12. века територија око Пожеге и Ужица улази у састав Немањине
средњовековне државе, што документује повеља манастира Студенице из 1196.
године.
Ништа се поуздано не зна о Пожеги, али се на данашњој области града помињу
имена Стефана Дечанског у чије је доба Пожега са околином, била у поседу
Војина од Vsciza, који се помиње у дубровачким записима. После смрти Стефана
Душана 1335. године, област Пожеге под управом држи великаш Војислав
Војиновић, а после њега Никола Алтомановић.
Помиње се у средњем веку као веће насељено место и седиште шире области
бана Милутина који се помиње у народном епосу поводом битке
на Велбужду 1330. године.
Стефан Лазаревић, 1405. године, поклања манастиру Милешеви пет села у жупи
Моравици (два Гугља, Расну, Шенгољ и Рупељево – пет данашњих пожешких
села).
У област коју је обухватала Пожега, 1463. године долазе Турци и у њиховим
списима Пожега се јавља као насељено место.
1516. године Пожега је била зијамет (феудално добро), Мустафе, војводе. У њој
преовлађује хришћански живаљ, иако се у пописним књигама (дефтерима) јављају
и муслимани. (101 хришћански дом, 22 куће неожењених Срба, 2 куће удовица и
13 домова муслимана.)
У пописном дефтеру из 1559/60 уписана је нахија Пожега која се налази у
кадилуку Чачак. Међутим не помиње се насеље Пожега.
У 16. веку у овом месту основана је дубровачка колонија. Пожега се јавља у
трговачким књигама Дубровника.
Више података о Пожеги налазимо у Путопису Евлије Челебије из 1663. године.
Челебија долази у варошицу на Скрапежу преко Рудника и Чачка. Он каже да је
ово место, „лепа касаба, врло развијена и красна“, мирно и сигурно. Сем тога, у
варошици се налази 10 џамија, 3 медресе (средње школе), 6 нижих школа и
4 текије (муслиманска капела). Такође је констатовао да су сва села на ободу
пожешке котлине насељена српским становништвом.
Претпоставља се да је назив Пожега настао по старом предању због јаке врућине
и жеге.
Овде се налази ОШ „Емилија Остојић” Пожега, као и ОШ „Петар Лековић”.
За време устанка у Србији 1941. у току Другог светског рата, Пожега је била
средиште четничких снага на слободној територији у западној Србији, касније
прозваној Ужичка република. Ослобађањем Пожеге, Ариља и Ивањице снаге
ЈВУО су под својом влашћу држали све варошице у долини Моравице.
Галерија[уреди | уреди извор]
Црква у Пожеги, посвећена цару Константину и царици Јелени, архитекта Василиј Андросов.
Референце[уреди | уреди извор]
1. ^ Банкрот „Будимке” после 70 година („Политика”, 15. децембар 2017)
2. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961,
1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за
статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
3. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по
насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар
2003. ISBN 86-84433-00-9.
4. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs.
Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.
Медији на Остави
Новости на Викиновостима
Подаци на Википодацима
Пожега
Грб
Административни подаци
Држава Србија
Општина Пожега
Становништво
— 2011. 13.153
Географске карактеристике
Координате 43° 50′ 41″ СГШ; 20° 02′ 11″ ИГД
Површина 426 км2
Пожега
Остали подаци
Садржај
1Географија
2Демографија
3Историја и предање
4Оснивање и развој варошице
5Познате личности
6Галерија
7Види још
8Референце
9Спољашње везе
Географија[уреди | уреди извор]
Налази се 180 km од Београда и 25 km од Ужица.
Пожега је једно од најважнијих саобраћајних чворишта у овом делу Србије. Њега
чине железничке пруге Београд - Бар и Пожега - Сталаћ, постојећи магистрални
путеви М-21 и М-22 и планирани ауто-путеви МП - 763 Београд-Пожега - Бољаре -
Јужни Јадран и Е-761 Пожега - Котроман - Вишеград - Сарајево. Овакав
саобраћајни положај доприноси да Пожега буде на раскршћу два појаса
интензивног развоја, дуж Западне Мораве и дуж потеза Београд-Бар. Овде се
налази Железничка станица Пожега у оквиру које је смештен Железнички музеј
узаног колосека. Пожега се налази у средини Пожешке котлине на 300 метара
надморске висине. На истоку Пожегу од Чачка одвајају планине Овчар 985 m
и Каблар 889 m, које тиме граде клисуру.
У Пожеги се такође налази фабрика за прераду воћа и поврћа Будимка.[1]
Демографија[уреди | уреди извор]
У насељу Пожега живи 10.515 пунолетних становника, а просечна старост
становништва износи 37,8 година (36,8 код мушкараца и 38,7 код жена). У насељу
има 4.197 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,15.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године),
а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.
Демографија[2]
Годин
Становника
а
1948. 2.249
1953. 2.710
1961. 4.094
1971. 8.503
1981. 10.410
12.42
1991. 12.552
3
13.34
2002. 13.206
0
2011. 13.153
Етнички састав према попису из 2002.[3]
12.69
Срби 96,15%
8
Роми 226 1,71%
Црногорци 51 0,38%
Хрвати 19 0,14%
Југословени 19 0,14%
Македонци 16 0,12%
Словенци 4 0,03%
Муслимани 4 0,03%
Мађари 3 0,02%
Словаци 2 0,01%
Руси 2 0,01%
Власи 2 0,01%
Чеси 1 0,00%
Украјинци 1 0,00%
Румуни 1 0,00%
Буњевци 1 0,00%
Бугари 1 0,00%
Бошњаци 1 0,00%
Албанци 1 0,00%
непознато 36 0,27%
? 29 35
80+ 46 67
75—79 102 171
36,
Просек : 38,7
8
прошири
Домаћинства
прошири
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
прошири
Становништво по делатностима које обавља
Историја и предање[уреди | уреди извор]
Плодна земља и реке у овој котлини утицале су да се на овом месту људи рано
населе. Испитивања показују да су на месту данашње Пожеге постојала насеља
2.600 година пре нове ере. У општини Пожега, о постојању насеља постоје
археолошке материјалне ископине и докази о
постојању неолитских насеља, илирски гробни налази, праисторијска
хумка, некропола под хумкама, античка насеља, античке некрополе као и римско
насеље. Од 7. века нове ере ове крајеве насељавају Словени.
Константин Порфирогенит, византијски владар и историчар из 10. века, наводи
„настањене градове“ у Рашкој. Поред осталих помиње Дресник и Мегиретус. За
први се претпоставља да се налазио на месту данашње Дрежничке градине,
између Пожеге и Ужица. Ни утврђење Мегиретус није локализовано. На основу
недовољно веродостојних података налазио се између Ђетиње и Рзава, недалеко
од Пожеге.
Крајем 12. века територија око Пожеге и Ужица улази у састав Немањине
средњовековне државе, што документује повеља манастира Студенице из 1196.
године.
Ништа се поуздано не зна о Пожеги, али се на данашњој области града помињу
имена Стефана Дечанског у чије је доба Пожега са околином, била у поседу
Војина од Vsciza, који се помиње у дубровачким записима. После смрти Стефана
Душана 1335. године, област Пожеге под управом држи великаш Војислав
Војиновић, а после њега Никола Алтомановић.
Помиње се у средњем веку као веће насељено место и седиште шире области
бана Милутина који се помиње у народном епосу поводом битке
на Велбужду 1330. године.
Стефан Лазаревић, 1405. године, поклања манастиру Милешеви пет села у жупи
Моравици (два Гугља, Расну, Шенгољ и Рупељево – пет данашњих пожешких
села).
У област коју је обухватала Пожега, 1463. године долазе Турци и у њиховим
списима Пожега се јавља као насељено место.
1516. године Пожега је била зијамет (феудално добро), Мустафе, војводе. У њој
преовлађује хришћански живаљ, иако се у пописним књигама (дефтерима) јављају
и муслимани. (101 хришћански дом, 22 куће неожењених Срба, 2 куће удовица и
13 домова муслимана.)
У пописном дефтеру из 1559/60 уписана је нахија Пожега која се налази у
кадилуку Чачак. Међутим не помиње се насеље Пожега.
У 16. веку у овом месту основана је дубровачка колонија. Пожега се јавља у
трговачким књигама Дубровника.
Више података о Пожеги налазимо у Путопису Евлије Челебије из 1663. године.
Челебија долази у варошицу на Скрапежу преко Рудника и Чачка. Он каже да је
ово место, „лепа касаба, врло развијена и красна“, мирно и сигурно. Сем тога, у
варошици се налази 10 џамија, 3 медресе (средње школе), 6 нижих школа и
4 текије (муслиманска капела). Такође је констатовао да су сва села на ободу
пожешке котлине насељена српским становништвом.
Претпоставља се да је назив Пожега настао по старом предању због јаке врућине
и жеге.
Овде се налази ОШ „Емилија Остојић” Пожега, као и ОШ „Петар Лековић”.
За време устанка у Србији 1941. у току Другог светског рата, Пожега је била
средиште четничких снага на слободној територији у западној Србији, касније
прозваној Ужичка република. Ослобађањем Пожеге, Ариља и Ивањице снаге
ЈВУО су под својом влашћу држали све варошице у долини Моравице.
Галерија[уреди | уреди извор]
Црква у Пожеги, посвећена цару Константину и царици Јелени, архитекта Василиј Андросов.
Референце[уреди | уреди извор]
1. ^ Банкрот „Будимке” после 70 година („Политика”, 15. децембар 2017)
2. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961,
1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за
статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
3. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по
насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар
2003. ISBN 86-84433-00-9.
4. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs.
Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.
Медији на Остави
Новости на Викиновостима
Подаци на Википодацима