Ужице

Координате:  43° 51′ 21″ СГШ; 19° 50′ 28″ ИГД
За друге употребе погледајте страницу Ужице (вишезначна одредница).
За тврђаву у Ужицу погледајте страницу Ужички Град.

Ужице

Колаж слика Ужица (Панорама града, Хидроелектрана на реци

Ђетињи, Јокановића кућа, Црква Св. Ђорђа, Ужички

град, Ђетиња, Стара црква Св. Марка, Кадињача)

 застава Ужица

грб Ужица

Административни подаци

Држава  Србија

Управни округ Златиборски округ

Регион Шумадија и западна Србија

Стара имена Capedunum (римски)

Становништво

Становништво ‍

 —  52.646

 — густина 78,93 ст./km2

Агломерација 78.040

Географске карактеристике

Координате 43° 51′ 21″ СГШ; 19° 50′ 28″ ИГД

Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)

Површина 667 km2
Ужице

Ужице на мапи Србије

Остали подаци

Градоначелник Тихомир Петковић (СНС)

Поштански број 31000, 31102, 31103, 31104, 31105,

31106, 31107, 31108, 3110

Позивни број 031

Регистарска UE

ознака

Веб-сајт

uzice.rs
 Споменик Јосипу Брозу Титу, аутора Фране Кршинића. Споменик је подигнут 1961. на Тргу партизана у
центру града, а 1991. је премештен у двориште Народног музеја

Ужице је град у Златиборском округу, у Републици Србији. Према попису из 2011. у њему је

живело 52.646 становника.
Лежи на обалама реке Ђетиње. Очуване су средњовековне рушевине тада већ врло важног
града. Ужице је било седиште партизанске армије у јесен 1941. године. 1946. године име је
промењено у Титово Ужице у част Јосипа Броза Тита, а старо име је враћено 1992. године.
Ужице је велика центар металне и индустрије машина и гајења воћа. Административни центар
истоимене општине и Златиборског округа.

Садржај

 1Географске одлике
 2Историја
o 2.1Стари и средњи век
o 2.2Турска власт
o 2.319. век
o 2.4Први светски рат
o 2.5Ужичка република
o 2.6Модерна историја
 3Демографија
 4Насеља у Ужицу
 5Спорт
 6Партнерски градови
 7Познати Ужичани
 8Галерија
 9Види још
 10Референце
 11Напомене
 12Спољашње везе

Географске одлике[уреди | уреди извор]

Река Ђетиња

Долина Ђетиње

Ужице се налази на надморској висини од 411 метара, која варира и прелази 600 метара. Кроз
град протиче река Ђетиња, и Ужице је географски стављено у долину Ђетиње.
Овде се налазе Железничка станица Ужице теретна, Железничка станица Ужице и Капела
Светог пророка Илије.

Историја[уреди | уреди извор]
Стари и средњи век[уреди | уреди извор]

Трг, дело архитекте Станка Мандића

Први становници Ужица и околине били су Илири, односно њихова племена Партини и
Аутаријати. Широм ужичког краја оставили су своје гробнице и споменике.
Доласком Римљана, ови простори увршћени су у састав провинције Далмације, а Илири су
романизовани. На месту данашњег Ужица налазио се мањи
град Капедунум (лат. Capedunum), који је имао важну улогу у овој римској провинцији.

Ужичка тврђава

У средњем веку долазе словенска племена, а потом и Срби из Беле Србије. Око 1180. године,

велики жупан Стефан Немања је Ужице припојио Рашкој, а пре тога налазило се у поседу
жупана Страцимира, рођеног брата Стефана Немање. Када је краљ Драгутин абдицирао у
корист свог брата Милутина, за себе је задржао Златибор, Ариље и Ужице, и, добивши од
угарског краља Мачву, створио је тзв. Сремску краљевину. Када је краљ Драгутин умро, ови
крајеви опет су ушли у састав Србије. У овом периоду (1329. године) се јавља и први запис
назива Ужице. У то време Ужице је био мали град, али стратешки важан, на путевима ка
приморју.[1] Након смрти цара Душана, Ужице је ушло у посед Војислава Војиновића. После
његове смрти градом је овладао његов братанац Никола Алтомановић, чији је грб и данас
симбол града. Кнез Лазар и Твртко I сматрали су Николу Алтомановића за претњу, те су га
1373. напали, ослепели га у Ужицу и развластили, а његове поседе поделили међусобно. Том
приликом, Ужице је припало кнезу Лазару.
Ужичка тврђава, која надгледа скоро цео град са околног брда, највероватније је настала или
у периоду владавине Војислава Војиновића или Николе Алтомановића, мада се први писани
спомени који потврђују њено постојање јављају тек после турског освајања.

Турска власт[уреди | уреди извор]

Турци су освојили Ужице 1463. године, и остали у њему наредна четири века. Према
османском попису из 1498. године, насеље је имало статус села, величине која се може
поредити са данашњим селима овог округа. У њему било је свега 56 породичних кућа, 42
неожењена становника, три удовичке куће, пет воденица, и свега
један муслимански становник. Од овога па до 1516. године Ужице доживљава нагли развитак
досељавањем муслиманског становништва у насеље, које од овог пописа добија и статус
вароши. По овом попису, број хришћанских кућа порастао је на 96, а муслиманских домова
било је чак 160.
Тренд насељавања муслимана у Ужице понавља се и на новом попису који је вршен за време
владавине Сулејмана величанственог, између 1522. и 1530. године, а на њему се број
муслиманских становника повећава на чак 253. Ваља напоменути да су ови становници
најчешће били занатлије или трговци, и да је пораст њиховог броја у већини случајева
резултат досељавања, а не исламизација старог становништва. У овом попису такође
сазнајемо да су се досељеници највише насељавали око тврђаве, што се не поклапа са
данашњом распрострањеношћу популације, која је у долини реке Ђетиње. [а]

19. век[уреди | уреди извор]

Ужичка нахија је била једна од нахија Београдског пашалука, где је и остала све до 1807.
године, када су је ослободили српски устаници. У ослобођеној Србији Ужице је било средиште
округа и среза, са много трговаца и занатлија. Тек пред крај 19. века Ужице је почело да се
развија као индустријски град. Ужице је било први град у Србији са електраном саграђеном
по Теслиним принципима. Хидроелектрана на Ђетињи је саграђена 1900.

Први светски рат[уреди | уреди извор]

Ужице је у Првом светском рату ослобођено 31. октобра 1918. На тај дан 100 година касније
откривен је „Споменик великој победи”.[2]

Ужичка република[уреди | уреди извор]

Детаљније: Ужичка република

Споменик партизанима на брду Кадињача

Током немачке окупације у Другом светском рату 1941. године, Ужице је било привремено
ослобођено од стране партизана. Током 67 дана постојања Ужичке Републике (од 24.
септембра до 29. новембра), индустрија и фабрике су углавном производиле производе за
војну употребу, пруга и путеви су функционисали и новине и књиге су биле штампане.
Оквирне границе републике су биле подручје од реке Дрине на западу до Западне Мораве на
истоку и од реке Скрапежа на северу до реке Увца на југу.
Музеј устанка налази се у згради која је служила као главни штаб партизана.
О историји Ужица 1944-1945 постоји књига „Ужички крај од јесени 1944. до завршетка Другог
светског рата 1945. године” аутора Животе Марковића. [3]

Модерна историја[уреди | уреди извор]

Железничка станица у Титовом Ужицу из 1970-их

У оквирима СФРЈ, Ужице је било преименовано у Титово Ужице, заједно са још 7 градова

широм земље (Титов Дрвар, Титов Велес, Титова Кореница, Титов Врбас, Титова
Митровица, Титово Велење, Титоград). Ово је био један од разлога због којег је Ужице добило
велику финансијску помоћ од државе и велика улагања у инфраструктуру и локалну
индустрију. Током наредних деценија, Ужице је прерасло у један од већих и развијенијих
градова у СФРЈ, све до њеног распада. После распада, 1992. године, Ужице губи придев
”Титово”.
Током 1999. године и напада НАТО-а на СРЈ, Ужице је претрпело дневна бомбардовања, а
најгоре је прошло 6. маја, када су авиони НАТО-а бомбардовали велики број мостова, путева,
цивилних и државних зграда и аеродром (види Бомбардовање Ужица).

Демографија[уреди | уреди извор]
У насељу Ужице живи 43126 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи
37,4 година (36,7 код мушкараца и 38,0 код жена). У насељу има 17836 домаћинстава, а
просечан број чланова по домаћинству је 3,06.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у
последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.
 Демографија[4]
Годин
Становника
а
1948. 10.151
1953. 13.255
1961. 20.060
1971. 34.555
1981. 46.733
53.31
1991. 53.607
0
55.48
2002. 54.717
7
2011. 52.646
Етнички састав према попису из 2002.‍[5]
53.33
Срби    97,47%
3
Црногорци    233 0,42%
Југословени    136 0,24%
Хрвати    79 0,14%
Македонци    41 0,07%
Роми    40 0,07%
Муслимани    39 0,07%
Мађари    22 0,04%
Словенци    18 0,03%
Руси    16 0,02%
Словаци 5 0,00%
Бошњаци 4 0,00%
Буњевци 3 0,00%
Чеси 1 0,00%
Украјинци 1 0,00%
Русини 1 0,00%
Румуни 1 0,00%
Немци 1 0,00%
Албанци 1 0,00%
непознато    257 0,46%

Становништво према полу и старости[6]

м ж

? 115       143

80+ 153       294

75—79 427       612

 70—74 801       976

65—69 1.240       1.438

60—64 1.443       1.454

55—59 1.285       1.344

50—54 2.013       2.154

45—49 2.373       2.535

40—44 2.120       2.365

35—39 2.080       2.172

30—34 1.909       2.139

25—29 1.861       2.042

20—24 1.990       1.960

15—19 2.069       1.983

10—14 1.825       1.804

5—9 1.615       1.528

0—4 1.223       1.232

Просек : 36,7 38,0

прошири
Домаћинства
прошири
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
прошири
Становништво по делатностима које обавља

Насеља у Ужицу[уреди | уреди извор]

Највеће насеље у Ужицу је Севојно (7.101 становник) и оно представља и градску општину.
Севојно се налази на источном делу града. Како се креће ка западу и ка центру града прво
следеће насеље на које се наилази је Сењак, затим Крчагово (где се налази болница) и
Доварје. Услеђује насеље Липа, а затим центар града, даље ка западу су насеља Коштица,
Теразије, Турица и Дубоки Поток (које је последње насеље на западном излазу из града). У
јужном делу Ужица су Забучје и Међај, а на северу Ракијска пијаца, Царина, Татинац, Вујића
Брдо, Сарића Осоје, Пора, Бело гробље, Глуваћи итд.

Спорт[уреди | уреди извор]
 ФК Слобода Ужице, фудбалски клуб основан 1925. године.
 ФК Јединство Путеви, фудбалски клуб основан 1961. године.
 ОК Јединство Ужице, женски одбојкашки клуб основан 1968. године.
 КК Слобода Ужице, кошаркашки клуб основан 1950. године.
Градски стадион у Ужицу има капацитет за 12.000 гледалаца (5998 седећих и 6002 стојећа
места), док спортска хала Велики парк има капацитет од 2.200 места.

Партнерски градови[уреди | уреди извор]

  Љутомер, Словенија[7]
  Велес, Северна Македонија[7]
  Курск, Русија[7]
  Касино, Италија[7]
  Харбин, Кина[8]

Познати Ужичани[уреди | уреди извор]

 Даница Грујичић, неурохирург, начелница Центра за неуроонкологију Неурохируршке
клинике Клиничког центра Србије и редовни професор на Медицинском факултету у
Београду.
 Дејан Максимовић, глумац
 Марко Поповић, археолог
 Горан Даничић, глумац
 Мирјана Јоковић, глумица
 Иван Босиљчић, глумац
 Радован Вујовић, глумац
 Анета Томашевић, глумица
 Жарко Јокановић, глумац
 Ана Рупчић, оперска певачица
 Тања Обреновић, оперска певачица
 Ђорђе Караклајић, композитор
 Слободан Шуљагић, редитељ
 Михаило Миловановић, српски сликар, вајар и писац
 Славко Вукосављевић, песник
 Љубомир Симовић, писац
 Милутин Ускоковић, писац
 Миодраг Борисављевић, писац
 Стојан Стив Тешић, сценариста
 Слободан Пенезић Крцун, учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-
политички радник СФРЈ и СР Србије и народни херој Југославије
 Александар Бакочевић, друштвено-политички радник Социјалистичке Републике
Србије и Републике Србије. Налазио се на функцијама председника Скупштине града
Београда и председника Скупштине Републике Србије.
 Вељко М. Мијушковић, универзитетски професор
 Оливер Мандић, певач и композитор
 Слободан Мулина, народни певач
 Митар Тарабић, пророк Креманског пророчанства
 Филип Касалица, фудбалер и центарфор Црвене звезде
 Милован Ђорић, бивши југословенски фудбалер и тренер
 Србољуб Стаменковић, бивши југословенски и српски фудбалер
 Оливера Јевтић, српска атлетичарка, освајач бронзане медаље на европском
првенству у маратону
 Оливер Јездић, бивши клавијатуриста популарне музичке рок групе Галија
 Андрија Златић, српски стрелац и освајач бронзане медаље на Олимпијским играма
2012.
 Немања Видић, бивши репрезентативац Србије и фудбалер Манчестер јунајтеда,
освајач Лиге шампиона
 Тијана Малешевић, репрезентативка Србије у одбојци, светска и европска шампионка,
освајач сребрне медаље на Олимпијским играма 2016.
 Маја Алексић, репрезентативка Србије у одбојци, светска и европска шампионка,
освајач бронзане медаље на Олимпијским играма 2020.
 Слађана Мирковић, репрезентативка Србије у одбојци, европска шампионка, освајач
бронзане медаље на Олимпијским играма 2020.
 Наташа Мићић, политичар, бивша председница Народне скупштине Србије
 Драгољуб Ојданић, начелник Генералштаба Војске Југославије током 2000. године
 Љубиша Диковић, начелник Генералштаба Војске Србије (2011-)
 Драгица Јевтовић, прва жена начелник Полицијске управе у историји српске полиције
(2010—2016)
 Никола Љубичић, начелник Савезног секретаријата за народну одбрану СФРЈ 1967—
1982. године; председник председништва СР Србије 1982—1984. године

Галерија[уреди | уреди извор]


Хотел Златибор
 
 

данашњи изглед цркве Св. Ђорђа

 

Панорама Ужица
 

Градска плажа
 

Велика брана у кањону реке Ђетиње

 


 Центар града
 

Црква светог Ђорђа

 

Пецање у кањону Ђетиње

 

Ужичка тврђава
 

Градски стадион Ужице

Види још[уреди | уреди извор]

Викизворник има
изворни текст повезан
са чланком Ој, Ужице,
 мали Цариграде.

 ужички говор
 ужичка пршута
 Златибор
 Аеродром Поникве
 Ужичка гимназија
 Ужичка република
 Ужичка лепиња
 Трг Партизана у Ужицу
 Градска галерија Ужице
 Градски културни центар Ужице
 Ужичко читалиште
 Народно позориште Ужице

Референце[уреди | уреди извор]
1. ^ РТС: „Први писани помен Ужица“ (22. октобар 2012.), Приступљено 27. 4. 2013.
2. ^ Споменик великој победи („Политика”, 1. новембар 2018)
3. ^ Пејовић, Бранко (2. 1. 2022).  „Живота пише у 98. години живота”.  Политика.
Приступљено 21. 1. 2022.
4. ^ „Књига 9”.  Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961,
1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за
статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
5. ^ „Књига 1”.  Становништво, национална или етничка припадност, подаци по
насељима.  webrzs.stat.gov.rs. Београд:  Републички завод за статистику. фебруар
2003.  ISBN  86-84433-00-9.
6. ^ „Књига 2”.  Становништво, пол и старост, подаци по насељима.  webrzs.stat.gov.rs.
Београд:  Републички завод за статистику. фебруар 2003.  ISBN  86-84433-01-7.
7. ^ Врати се на:а б в г Град Ужице: Братски градови Архивирано на сајту Wayback Machine (29.
март 2013), Приступљено 3. 3. 2013.
8. ^ „Ужице Харбину, Харбин Ужицу – Град Ужице” (на језику: српски).
Приступљено 2020-04-05.

Напомене[уреди | уреди извор]
1. ^ Веома занимљив и сигуран порез за различите језике садржан је у путопису Евлије
Челебија. Године 1660. написао је да су у Скопљу латини примећени у српској цркви, а у Новом
Пазару је постојала бугарска црква. Скопље је потпуно изгорело 25. октобра 1689., а потом
Нови Пазар. 1706. године Нови Пазар је имао 300 кућа према 12.000 пре 17 година. 1737.
обновљени град је опљачкан. У Рилској ревизији историје славенско-бугарске од 1825. године
наведена су бугарска насеља. Занимљиво је да су Нови Пазар и Ужице наведени као такви.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

 Портал Ужице
 Портал Србија

Више информација о чланкуУжицепронађите на Википедијиним сестринским пројектима:

 Медији на Остави
 Новости на Викиновостима
 Подаци на Википодацима

 Ужице на Интернету (на вебу од 1996. године) - све о ужичком крају

 Форум Ужичана
 Интернет презентација Златиборског округа, вести, претраживач регионалних сајтова,
телефонски именик региона, дискусије...
 Ужички интернет претраживач
 Ужице без жице, градска некомерцијална бежична мрежа - виртуелно Ужице
 Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (Fallingrain)
 Гугл сателитска мапа (Maplandia)
 План насеља на мапи (Mapquest)
 Радио-аматерска диплома поводом Дан Града Ужица
 Ужице, врло романтична, чиста, здрава, пуна сунца и зеленила лепа србијанска
паланка („Политика”, 21. јун 1936)
 Почетак и крај ужичког „златног доба” („Политика”, 27. јул 2020)
Ужице
Координате:  43° 51′ 21″ СГШ; 19° 50′ 28″ ИГД
За друге употребе погледајте страницу Ужице (вишезначна одредница).
За тврђаву у Ужицу погледајте страницу Ужички Град.

Ужице

Колаж слика Ужица (Панорама града, Хидроелектрана на реци

Ђетињи, Јокановића кућа, Црква Св. Ђорђа, Ужички

град, Ђетиња, Стара црква Св. Марка, Кадињача)

 застава Ужица

грб Ужица

Административни подаци

Држава  Србија

Управни округ Златиборски округ

Регион Шумадија и западна Србија

Стара имена Capedunum (римски)

Становништво

Становништво ‍

 —  52.646

 — густина 78,93 ст./km2

Агломерација 78.040

Географске карактеристике

Координате 43° 51′ 21″ СГШ; 19° 50′ 28″ ИГД

Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)

Површина 667 km2
Ужице

Ужице на мапи Србије

Остали подаци

Градоначелник Тихомир Петковић (СНС)

Поштански број 31000, 31102, 31103, 31104, 31105,

31106, 31107, 31108, 3110

Позивни број 031

Регистарска UE

ознака

Веб-сајт

uzice.rs
 Споменик Јосипу Брозу Титу, аутора Фране Кршинића. Споменик је подигнут 1961. на Тргу партизана у
центру града, а 1991. је премештен у двориште Народног музеја

Ужице је град у Златиборском округу, у Републици Србији. Према попису из 2011. у њему је

живело 52.646 становника.
Лежи на обалама реке Ђетиње. Очуване су средњовековне рушевине тада већ врло важног
града. Ужице је било седиште партизанске армије у јесен 1941. године. 1946. године име је
промењено у Титово Ужице у част Јосипа Броза Тита, а старо име је враћено 1992. године.
Ужице је велика центар металне и индустрије машина и гајења воћа. Административни центар
истоимене општине и Златиборског округа.

Садржај

 1Географске одлике
 2Историја
o 2.1Стари и средњи век
o 2.2Турска власт
o 2.319. век
o 2.4Први светски рат
o 2.5Ужичка република
o 2.6Модерна историја
 3Демографија
 4Насеља у Ужицу
 5Спорт
 6Партнерски градови
 7Познати Ужичани
 8Галерија
 9Види још
 10Референце
 11Напомене
 12Спољашње везе

Географске одлике[уреди | уреди извор]

Река Ђетиња

Долина Ђетиње

Ужице се налази на надморској висини од 411 метара, која варира и прелази 600 метара. Кроз
град протиче река Ђетиња, и Ужице је географски стављено у долину Ђетиње.
Овде се налазе Железничка станица Ужице теретна, Железничка станица Ужице и Капела
Светог пророка Илије.

Историја[уреди | уреди извор]
Стари и средњи век[уреди | уреди извор]

Трг, дело архитекте Станка Мандића

Први становници Ужица и околине били су Илири, односно њихова племена Партини и
Аутаријати. Широм ужичког краја оставили су своје гробнице и споменике.
Доласком Римљана, ови простори увршћени су у састав провинције Далмације, а Илири су
романизовани. На месту данашњег Ужица налазио се мањи
град Капедунум (лат. Capedunum), који је имао важну улогу у овој римској провинцији.

Ужичка тврђава

У средњем веку долазе словенска племена, а потом и Срби из Беле Србије. Око 1180. године,

велики жупан Стефан Немања је Ужице припојио Рашкој, а пре тога налазило се у поседу
жупана Страцимира, рођеног брата Стефана Немање. Када је краљ Драгутин абдицирао у
корист свог брата Милутина, за себе је задржао Златибор, Ариље и Ужице, и, добивши од
угарског краља Мачву, створио је тзв. Сремску краљевину. Када је краљ Драгутин умро, ови
крајеви опет су ушли у састав Србије. У овом периоду (1329. године) се јавља и први запис
назива Ужице. У то време Ужице је био мали град, али стратешки важан, на путевима ка
приморју.[1] Након смрти цара Душана, Ужице је ушло у посед Војислава Војиновића. После
његове смрти градом је овладао његов братанац Никола Алтомановић, чији је грб и данас
симбол града. Кнез Лазар и Твртко I сматрали су Николу Алтомановића за претњу, те су га
1373. напали, ослепели га у Ужицу и развластили, а његове поседе поделили међусобно. Том
приликом, Ужице је припало кнезу Лазару.
Ужичка тврђава, која надгледа скоро цео град са околног брда, највероватније је настала или
у периоду владавине Војислава Војиновића или Николе Алтомановића, мада се први писани
спомени који потврђују њено постојање јављају тек после турског освајања.

Турска власт[уреди | уреди извор]

Турци су освојили Ужице 1463. године, и остали у њему наредна четири века. Према
османском попису из 1498. године, насеље је имало статус села, величине која се може
поредити са данашњим селима овог округа. У њему било је свега 56 породичних кућа, 42
неожењена становника, три удовичке куће, пет воденица, и свега
један муслимански становник. Од овога па до 1516. године Ужице доживљава нагли развитак
досељавањем муслиманског становништва у насеље, које од овог пописа добија и статус
вароши. По овом попису, број хришћанских кућа порастао је на 96, а муслиманских домова
било је чак 160.
Тренд насељавања муслимана у Ужице понавља се и на новом попису који је вршен за време
владавине Сулејмана величанственог, између 1522. и 1530. године, а на њему се број
муслиманских становника повећава на чак 253. Ваља напоменути да су ови становници
најчешће били занатлије или трговци, и да је пораст њиховог броја у већини случајева
резултат досељавања, а не исламизација старог становништва. У овом попису такође
сазнајемо да су се досељеници највише насељавали око тврђаве, што се не поклапа са
данашњом распрострањеношћу популације, која је у долини реке Ђетиње. [а]

19. век[уреди | уреди извор]

Ужичка нахија је била једна од нахија Београдског пашалука, где је и остала све до 1807.
године, када су је ослободили српски устаници. У ослобођеној Србији Ужице је било средиште
округа и среза, са много трговаца и занатлија. Тек пред крај 19. века Ужице је почело да се
развија као индустријски град. Ужице је било први град у Србији са електраном саграђеном
по Теслиним принципима. Хидроелектрана на Ђетињи је саграђена 1900.

Први светски рат[уреди | уреди извор]

Ужице је у Првом светском рату ослобођено 31. октобра 1918. На тај дан 100 година касније
откривен је „Споменик великој победи”.[2]

Ужичка република[уреди | уреди извор]

Детаљније: Ужичка република

Споменик партизанима на брду Кадињача

Током немачке окупације у Другом светском рату 1941. године, Ужице је било привремено
ослобођено од стране партизана. Током 67 дана постојања Ужичке Републике (од 24.
септембра до 29. новембра), индустрија и фабрике су углавном производиле производе за
војну употребу, пруга и путеви су функционисали и новине и књиге су биле штампане.
Оквирне границе републике су биле подручје од реке Дрине на западу до Западне Мораве на
истоку и од реке Скрапежа на северу до реке Увца на југу.
Музеј устанка налази се у згради која је служила као главни штаб партизана.
О историји Ужица 1944-1945 постоји књига „Ужички крај од јесени 1944. до завршетка Другог
светског рата 1945. године” аутора Животе Марковића. [3]

Модерна историја[уреди | уреди извор]

Железничка станица у Титовом Ужицу из 1970-их

У оквирима СФРЈ, Ужице је било преименовано у Титово Ужице, заједно са још 7 градова

широм земље (Титов Дрвар, Титов Велес, Титова Кореница, Титов Врбас, Титова
Митровица, Титово Велење, Титоград). Ово је био један од разлога због којег је Ужице добило
велику финансијску помоћ од државе и велика улагања у инфраструктуру и локалну
индустрију. Током наредних деценија, Ужице је прерасло у један од већих и развијенијих
градова у СФРЈ, све до њеног распада. После распада, 1992. године, Ужице губи придев
”Титово”.
Током 1999. године и напада НАТО-а на СРЈ, Ужице је претрпело дневна бомбардовања, а
најгоре је прошло 6. маја, када су авиони НАТО-а бомбардовали велики број мостова, путева,
цивилних и државних зграда и аеродром (види Бомбардовање Ужица).

Демографија[уреди | уреди извор]
У насељу Ужице живи 43126 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи
37,4 година (36,7 код мушкараца и 38,0 код жена). У насељу има 17836 домаћинстава, а
просечан број чланова по домаћинству је 3,06.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у
последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.
 Демографија[4]
Годин
Становника
а
1948. 10.151
1953. 13.255
1961. 20.060
1971. 34.555
1981. 46.733
53.31
1991. 53.607
0
55.48
2002. 54.717
7
2011. 52.646
Етнички састав према попису из 2002.‍[5]
53.33
Срби    97,47%
3
Црногорци    233 0,42%
Југословени    136 0,24%
Хрвати    79 0,14%
Македонци    41 0,07%
Роми    40 0,07%
Муслимани    39 0,07%
Мађари    22 0,04%
Словенци    18 0,03%
Руси    16 0,02%
Словаци 5 0,00%
Бошњаци 4 0,00%
Буњевци 3 0,00%
Чеси 1 0,00%
Украјинци 1 0,00%
Русини 1 0,00%
Румуни 1 0,00%
Немци 1 0,00%
Албанци 1 0,00%
непознато    257 0,46%

Становништво према полу и старости[6]

м ж

? 115       143

80+ 153       294

75—79 427       612

 70—74 801       976

65—69 1.240       1.438

60—64 1.443       1.454

55—59 1.285       1.344

50—54 2.013       2.154

45—49 2.373       2.535

40—44 2.120       2.365

35—39 2.080       2.172

30—34 1.909       2.139

25—29 1.861       2.042

20—24 1.990       1.960

15—19 2.069       1.983

10—14 1.825       1.804

5—9 1.615       1.528

0—4 1.223       1.232

Просек : 36,7 38,0

прошири
Домаћинства
прошири
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
прошири
Становништво по делатностима које обавља

Насеља у Ужицу[уреди | уреди извор]

Највеће насеље у Ужицу је Севојно (7.101 становник) и оно представља и градску општину.
Севојно се налази на источном делу града. Како се креће ка западу и ка центру града прво
следеће насеље на које се наилази је Сењак, затим Крчагово (где се налази болница) и
Доварје. Услеђује насеље Липа, а затим центар града, даље ка западу су насеља Коштица,
Теразије, Турица и Дубоки Поток (које је последње насеље на западном излазу из града). У
јужном делу Ужица су Забучје и Међај, а на северу Ракијска пијаца, Царина, Татинац, Вујића
Брдо, Сарића Осоје, Пора, Бело гробље, Глуваћи итд.

Спорт[уреди | уреди извор]
 ФК Слобода Ужице, фудбалски клуб основан 1925. године.
 ФК Јединство Путеви, фудбалски клуб основан 1961. године.
 ОК Јединство Ужице, женски одбојкашки клуб основан 1968. године.
 КК Слобода Ужице, кошаркашки клуб основан 1950. године.
Градски стадион у Ужицу има капацитет за 12.000 гледалаца (5998 седећих и 6002 стојећа
места), док спортска хала Велики парк има капацитет од 2.200 места.

Партнерски градови[уреди | уреди извор]

  Љутомер, Словенија[7]
  Велес, Северна Македонија[7]
  Курск, Русија[7]
  Касино, Италија[7]
  Харбин, Кина[8]

Познати Ужичани[уреди | уреди извор]

 Даница Грујичић, неурохирург, начелница Центра за неуроонкологију Неурохируршке
клинике Клиничког центра Србије и редовни професор на Медицинском факултету у
Београду.
 Дејан Максимовић, глумац
 Марко Поповић, археолог
 Горан Даничић, глумац
 Мирјана Јоковић, глумица
 Иван Босиљчић, глумац
 Радован Вујовић, глумац
 Анета Томашевић, глумица
 Жарко Јокановић, глумац
 Ана Рупчић, оперска певачица
 Тања Обреновић, оперска певачица
 Ђорђе Караклајић, композитор
 Слободан Шуљагић, редитељ
 Михаило Миловановић, српски сликар, вајар и писац
 Славко Вукосављевић, песник
 Љубомир Симовић, писац
 Милутин Ускоковић, писац
 Миодраг Борисављевић, писац
 Стојан Стив Тешић, сценариста
 Слободан Пенезић Крцун, учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-
политички радник СФРЈ и СР Србије и народни херој Југославије
 Александар Бакочевић, друштвено-политички радник Социјалистичке Републике
Србије и Републике Србије. Налазио се на функцијама председника Скупштине града
Београда и председника Скупштине Републике Србије.
 Вељко М. Мијушковић, универзитетски професор
 Оливер Мандић, певач и композитор
 Слободан Мулина, народни певач
 Митар Тарабић, пророк Креманског пророчанства
 Филип Касалица, фудбалер и центарфор Црвене звезде
 Милован Ђорић, бивши југословенски фудбалер и тренер
 Србољуб Стаменковић, бивши југословенски и српски фудбалер
 Оливера Јевтић, српска атлетичарка, освајач бронзане медаље на европском
првенству у маратону
 Оливер Јездић, бивши клавијатуриста популарне музичке рок групе Галија
 Андрија Златић, српски стрелац и освајач бронзане медаље на Олимпијским играма
2012.
 Немања Видић, бивши репрезентативац Србије и фудбалер Манчестер јунајтеда,
освајач Лиге шампиона
 Тијана Малешевић, репрезентативка Србије у одбојци, светска и европска шампионка,
освајач сребрне медаље на Олимпијским играма 2016.
 Маја Алексић, репрезентативка Србије у одбојци, светска и европска шампионка,
освајач бронзане медаље на Олимпијским играма 2020.
 Слађана Мирковић, репрезентативка Србије у одбојци, европска шампионка, освајач
бронзане медаље на Олимпијским играма 2020.
 Наташа Мићић, политичар, бивша председница Народне скупштине Србије
 Драгољуб Ојданић, начелник Генералштаба Војске Југославије током 2000. године
 Љубиша Диковић, начелник Генералштаба Војске Србије (2011-)
 Драгица Јевтовић, прва жена начелник Полицијске управе у историји српске полиције
(2010—2016)
 Никола Љубичић, начелник Савезног секретаријата за народну одбрану СФРЈ 1967—
1982. године; председник председништва СР Србије 1982—1984. године

Галерија[уреди | уреди извор]


Хотел Златибор
 
 

данашњи изглед цркве Св. Ђорђа

 

Панорама Ужица
 

Градска плажа
 

Велика брана у кањону реке Ђетиње

 


 Центар града
 

Црква светог Ђорђа

 

Пецање у кањону Ђетиње

 

Ужичка тврђава
 

Градски стадион Ужице

Види још[уреди | уреди извор]

Викизворник има
изворни текст повезан
са чланком Ој, Ужице,
 мали Цариграде.

 ужички говор
 ужичка пршута
 Златибор
 Аеродром Поникве
 Ужичка гимназија
 Ужичка република
 Ужичка лепиња
 Трг Партизана у Ужицу
 Градска галерија Ужице
 Градски културни центар Ужице
 Ужичко читалиште
 Народно позориште Ужице

Референце[уреди | уреди извор]
1. ^ РТС: „Први писани помен Ужица“ (22. октобар 2012.), Приступљено 27. 4. 2013.
2. ^ Споменик великој победи („Политика”, 1. новембар 2018)
3. ^ Пејовић, Бранко (2. 1. 2022).  „Живота пише у 98. години живота”.  Политика.
Приступљено 21. 1. 2022.
4. ^ „Књига 9”.  Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961,
1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за
статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
5. ^ „Књига 1”.  Становништво, национална или етничка припадност, подаци по
насељима.  webrzs.stat.gov.rs. Београд:  Републички завод за статистику. фебруар
2003.  ISBN  86-84433-00-9.
6. ^ „Књига 2”.  Становништво, пол и старост, подаци по насељима.  webrzs.stat.gov.rs.
Београд:  Републички завод за статистику. фебруар 2003.  ISBN  86-84433-01-7.
7. ^ Врати се на:а б в г Град Ужице: Братски градови Архивирано на сајту Wayback Machine (29.
март 2013), Приступљено 3. 3. 2013.
8. ^ „Ужице Харбину, Харбин Ужицу – Град Ужице” (на језику: српски).
Приступљено 2020-04-05.

Напомене[уреди | уреди извор]
1. ^ Веома занимљив и сигуран порез за различите језике садржан је у путопису Евлије
Челебија. Године 1660. написао је да су у Скопљу латини примећени у српској цркви, а у Новом
Пазару је постојала бугарска црква. Скопље је потпуно изгорело 25. октобра 1689., а потом
Нови Пазар. 1706. године Нови Пазар је имао 300 кућа према 12.000 пре 17 година. 1737.
обновљени град је опљачкан. У Рилској ревизији историје славенско-бугарске од 1825. године
наведена су бугарска насеља. Занимљиво је да су Нови Пазар и Ужице наведени као такви.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

 Портал Ужице
 Портал Србија

Више информација о чланкуУжицепронађите на Википедијиним сестринским пројектима:

 Медији на Остави
 Новости на Викиновостима
 Подаци на Википодацима

 Ужице на Интернету (на вебу од 1996. године) - све о ужичком крају

 Форум Ужичана
 Интернет презентација Златиборског округа, вести, претраживач регионалних сајтова,
телефонски именик региона, дискусије...
 Ужички интернет претраживач
 Ужице без жице, градска некомерцијална бежична мрежа - виртуелно Ужице
 Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (Fallingrain)
 Гугл сателитска мапа (Maplandia)
 План насеља на мапи (Mapquest)
 Радио-аматерска диплома поводом Дан Града Ужица
 Ужице, врло романтична, чиста, здрава, пуна сунца и зеленила лепа србијанска
паланка („Политика”, 21. јун 1936)
 Почетак и крај ужичког „златног доба” („Политика”, 27. јул 2020)