Котор је поморски град у општини Котор у Црној Гори на обали Бококоторског залива.

Према
попису из 2011. било је 961 становника (према попису из 2003. било је 1.331 становник).

Садржај

 1Географија
 2Историја
o 2.1Котор у Зети и Србији
o 2.2Под Угарском, Венецијом и Босном
o 2.3Котор, независан град - република (1391 — 1420)
o 2.4Под млетачком, француском и аустријском влашћу
o 2.5У Југославији
 3Хотели
 4Манифестације
 5Демографија
 6Образовање
 7Спорт
 8Галерија
 9Види још
 10Референце
 11Литература
 12Спољашње везе

Географија[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Туризам у Котору
Стара медитеранска которска лука, окружена градским зидинама, је врло добро сачувана и
под заштитом је УНЕСКО-а, као светска културна баштина. Између 1420—1797. Котор је са
околином припадао Венецији па је венецијански утицај оставио траг на градској архитектури.
Которски залив (Бока которска) један је од најдубљих и најдужих залива на Јадранском
мору па се често назива најјужнијим фјордом Европе. Литице Орјена и Ловћена наткриљују
град.

Историја[уреди | уреди извор]
Котор је први пут био насељен у време античког Рима, када је био познат као Acruvium и био
део римске провинције Далмације. Ascrivium или Ascruvium први пут се помиње 168. п. н. е.
Котор је био утврђен још од раног средњег века, када је император Јустинијан I сазидао
тврђаву изнад Ascrivium-а 535, после протеривања Гота, а други град је вероватно
сазидао Константин Порфирогенит у 10. веку на висијама изнад града. Град су 840.
похарали Сарацени.
Године 1002. запосео га је самопроглашени бугарски цар Самуило. У време цара Василија II
опет припада Византији.
Котор у Зети и Србији[уреди | уреди извор]
Након формирања Кнежевине Зете (1042 — 1078) под Војислављевићима, Котор је
делимично аутономан град, а илиро-романско градско становништво бива постепено
асимиловано од досељеника из оближњих словенских жупа. Котор је делимично аутономан
град и у Краљевини Зети, од 1078. године до првих деценија XII века. Због покушаја укидања
аутономије, Котор прилази Византији, а Зета 1143. губи статус краљевине и постаје вазална
кнежевина Византије. Освајањем Котора од стране Рашке (Србије) Стефана Немање, 1187.
године, постаје остаје дјелимично аутономан град и главна лука касније Краљевине Србије
(до 1346) и Српског царства, до његове пропасти (1371). У то време град је већ
био епископско седиште, подређено надбискупу у Барију, а у 13. веку су
установљени доминикански и фрањевачки манастири да спрече ширење богумилства. У 14.
веку трговина града Cattaro, како је тада зван у латинским изворима (у српским се назива
“Котор, град краљев”), конкурисала је дубровачкој и изазивала завист Венеције. Треба
споменути да је град Котор имао статут из 1301. године, којим се доказује да је увијек имао
статус града. За време српске власти, Котор је уживао велику аутономију и повластице.
Под Угарском, Венецијом и Босном[уреди | уреди извор]
Слабљење српске државе после Косовске битке 1389. оставило је град без заштите, и пошто
је наизменице падао у руке Млечана, Мађара и Босанаца. Котор је под Краљевином Угарском,
од 1371 — 1378. године, па годину дана под Венецијом. Поново је у рукама је угарског краља,
од 1379. до 1385. Након Угарске, Краљевина Босна (Твртко I) држи Котор шест година, од
1385. до 1391. године. Босански краљ у њему кује и свој новац.
Котор, независан град - република (1391 — 1420)[уреди | уреди извор]
Готово тридесет година (1391 — 1420) Котор је постојао као независан град- република, све
док није, на сопствену иницијативу, услед опасности од експанзије Османског царства,
затражио помоћ Млетачке републике.
Под млетачком, француском и аустријском влашћу[уреди | уреди извор]

Наполеонов новац кован у Котору, 1813. године

Под влашћу Млетачке републике, Котор се налазио од 1420. до 1797. године. Добро утврђени
град су опсађивали и Турци 1538. и 1657, посећивала га куга 1572. године, а готово је уништен
у земљотресима 1563. и 1667. године. По Споразуму из Кампоформија из 1797. године
прешао је у руке Аустрије. Наполеонови Французи су га окупирали 1805 - 1806., као и од 1807
-1813. године, кујући у њему и свој новац.
Године 1813. град Котор је ослобођен од стране Црногораца и Бокеља (уз помоћ енглеске
флоте) али је на захтјев великих сила (после Бечког конгреса) морао бити уступљен Аустрији,
која ће њим владати од 1814. до 1918. године. Покушај присилног регрутовања становништва,
напуштен 1869, али успешан 1881, изазвао је две краткотрајне побуне међу Кривошијама на
западној страни планине Орјена, за које време је Котор био седиште аустријског штаба, када
су Кривошијани поразили Аустроугарску експедицијску војску[1].
У Котору су у 19. веку радили Српска читаоница, Српска народна гарда и Српско пјевачко
друштво „Јединство”.
Православна црква је имала пароха и капелана - катихету у школи. Године 1857. парох је био
поп Константин Јовановић, а црквеним омладинским хором управљао је Спиридон Јовановић.
На Бадњи дан увече 1897. године, избио је пожар у којем је сва изгорела православна
саборна црква у Котору.[2]
Которској школи је те (као и раније, редовно) године прилог од 50 ф. за Школски фонд послао
Которанин Александар Мариновић, који је живео у Трсту.[3] Када је умро 1857. године угледни
мештанин Стеван Сеферовић, тестаментом је оставио око 3000 ф. Фонду скоро отворене
српске школе. Которани који су живели у Цариграду помогли су 1858. године основну школу у
свом родном месту. Спиро Шортан је дао 200 ф. а Никола Његушић 40 ф.[4]
У Првом светском рату Котор је био поприште жестоких борби између Црне
Горе и Аустроугарске.
Јадранске трупе су 6. новембра 1918. укорачиле на тло Аустроугарске ушавши у Котор.
У Југославији[уреди | уреди извор]
После 1918. Котор је постао део Покрајине Далмације у оквиру Краљевине Југославије.
Од 1922. и нове административне поделе Краљевине СХС, Котор постаје део Зетске
области која од 1929 прераста у Зетску бановину која егзистира до 1941. После 1945. Котор
постаје део тадашње Социјалистичке Републике Црне Горе у оквиру социјалистичке
Југославије.

Трг од оружја, најпознатији од многобројних Которских тргова. На њега се улази кроз Врата од мора,
главни улаз у старо градско језгро

Јужна врата, најстарији улаза у которски стари град, који потиче из 10. века

Дана 15. априла 1979. године, Котор је доживио разоран земљотрес, као и многи градови
Црне Горе и цијеле Јадранске обале су претрпели знатна оштећења. Реконструкција је
трајала 10 година, па и више за одређена важна здања: Катедрала Светог Трифуна, Црква
светог Луке, Кнежева палата итд.
Хотели[уреди | уреди извор]
 Асторија
 Марија
 Вардар
 Форца Маре
 Катаро
 Бокељски двори
 Вила Панонија
 Амфора
 Хипокампус

Манифестације[уреди | уреди извор]
 СиРок фестивал
 Свечаности поводом дана Светог Трипуна
 Међународни фестивал КоторАрт
 Которски карневал
 Дани Камелије
 Которске Љетње Фест
 Фестивал дјетета
 Интернационални фестивал моде
 Бокељска ноћ
 Међународни љетни карневал

Демографија[уреди | уреди извор]
У насељу Котор живи 1.035 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи
36,9 година (34,9 код мушкараца и 38,7 код жена). У насељу има 444 домаћинстава, а
просечан број чланова по домаћинству је 2,98.
Становништво у овом насељу веома је хетерогено.
График промене броја становника током 20. века
Де
Годин
1948.
1953.
1961.
1971.
1981.

1991.

2003.
 2011.

Етнички састав према попису из 2003.[6]‍

Црногорци   
Срби   
Хрвати   
Југословени   
Албанци   
Муслимани   
Италијани   
Мађари   
Бошњаци   
Словенци   
Македонци   
непознато   

Становништво према полу и старости[7][сакриј]

м ж

? 1       3

80+ 11       23

75—79 10       17

70—74 13       16

65—69 18       32

60—64 22       31

55—59 27       37

50—54 64       57

45—49 43       79

40—44 60       61

35—39 28       38

30—34 38       47

25—29 47       37
20—24 66       47

15—19 65       63

10—14 43       53

5—9 46       39

0—4 27       22

Просек : 47 4