Током аустријске владавине почиње процес постепеног насељавања влашког

становништва у Хомоље. Насељавање траје током XVIII и у првој половини XIX века.
Историјски извори пружају доста оскудне податке о ранијем присуству Влаха у овим
крајевима. Али-бег Михалоглу, браничевски субаша на почетку турске владавине, отпочиње
насељавање Влаха у области јужно од Дунава‚ али није наглашена њихова етничка
припадност. Верује се да су то били Срби са југозападних српских простора. По томе
произилази да су у питању Срби сточари. Браничевски тефтер бележи такве сточарско-влашке
у области Пека‚ али не и у Хомољу. По свему судећи‚ досељавање Влаха романског порекла
одвија се касније.
Досељавање Влаха у Хомољє одвија се углавном током XVIII и XIX века. Као узрок
њихових сеоба у крајеве јужно од Дунава‚ истраживачи наводе тежак положај румунског
сељаштва, глад‚ буне‚ устанке и међусобне ратове. Сељаци су у Влашкој и Молдавији, као и у
Угарској, остали везани за земљу бољара све до половине XIX века. Нарочито је на
интензивирање сеоба утицала регуламента од 1832. године‚ којом се већ тежак положај
сељака погоршава. Зато су најчешће бежали у Србију где је било слободне земље за
насељавање и где је већ 1833. године сељак постао власник земље коју обрађује. Њихово
бежање у Србију одговарало је кнезу Милошу (1815-1839) и његовој намери да се населе
пусте крајеви. Тако је досељавање влашког становништва трајало током читавог XIX века.
Хомољски кнез Јован Поповић 28. јула 1829. године пише из Жагубице књазу Милошу да
велики број досељеника долази у Хомоље бежећи од зулума видинског паше.
За разлику од влашког становништва с почетка турске владавине, Власи који
насељавају Хомоље после Пожаревачког мира‚ служе се романским говором и долазе из
различитих крајева данашње Румуније. На тај начин је потврђена етничка сродност Румуна и
Влаха у источној Србији. Њихово порекло је магловито, чак ни само присуство на обронцима
Карпата није довољно да се доведу у везу са Дачанима. Неки сматрају да су трачког порекла
и да су током Велике сеобе народа (ІV-ІХ век) прешли преко Дунава‚ како би избегли
пустошења. По другима они су илирског порекла. Анализом језика се може закључити да
припадају разним етничким групама које су настањивале Балкан у предримском периоду.
Дакле Власи су романизовани староседеоци Балканског полуострва који су се захваљјући
православној вери и заједничком животу са Србима током ХIX и XX века утопили у српску
нацију.

Села Хомоља након досељавања новог становништва

1723/25. 1733/34. 1818. 1834.
Крепољин Крепољин Крепољин Крепољин
Осаница Осаница Осаница Осаница
Јошаница Јошаница Јошаница Јошаница
Тршка црква Трг
Вуковац Вуковци Вуковац Вуковац
Жагубица Врело Жагубица Жагубица

Адујево Рибари Рибаре Рибаре

Суви До Суходол Суви До Суви До
М. Лазница
В. Лазница Лазница Лазница Лазница
Лопушник
Милатовац Милатовац Милатовац
Близнак Близнак
Брезница Брезница
Изварица Изварица

Јасиково Јасиково
Крупаја Крупаја
Милановац Милановац
Сиге Сиге
Медвеђица
Влаоле
Лесково

Влашко становништво долази у североисточну Србију из различитих крајева и самим

тим носи са собом различита културна обележја. По месту из кога долазе Власи се обично
дело на Унгурјане и Царане. Унгурјани долазе из ондашње Угарске (Ердељ‚ па се још и
називају Ердељани, Банат). Царани долазе из Румуније (Влашка‚ Молдавија). У Хомољу има и
једних и других. Сродност у језику са данашњим Румунима је очигледна. Међутим, током
XIX века је реформом из румунског језика избачена скоро једна трећина словенских речи‚ а
уместо њих унете су из других романских језика. Тако је стварањем румунског књижевног
језика направљена знатна разлика, која данас доста отежава комуникацију између Румуна и
Влаха. Разлика се посебно манифестује у изговору неких сутласника испред непчаних
самогласника (rece - реше‚ unde - унђе‚ limba - љинба‚ mine - миње‚ dute - дуће).
Унгурјани (Унгуреан) су Власи који долазе из Трансилваније (Ердеља) и
Баната‚ односно, из ондашње Угарске. Аустрија је за време окупације ових крајева (1718-
1739) подстицала влашко насељавање. У овом случају Власи нису сточари, јер су већ у
областима из којих долазе прешли на земљорадњу. Аустрија влашко становништво користи
како би обновила ову пољопривредну делатност у опустелим крајевима. Са друге стране
прелазак влашког становништва на земљорадњу је последица повећања броја становника и
појава глади. Доласком у равницу, приморани су да прихвате све обавезе зависног
становништва. Велики број обавеза је био неподношљив за до тада слободно влашко
становништво. У тим околностима Власи прелазе Дунав и насељавају се најпре у
субпланинске крајеве североисточне Србије.
Унгурјани углавном насељавају област Браничева и Звижда. Крећу се све до Кључа и
ушћа Поречке реке‚ али се њихов утицај осећа и у области Црне Реке и Тимока. Кретали су
се уз Млаву и Пек. Међутим, као пут за Хомоље углавном су користили прелазе преко
Хомољских планина. на чијим су обронцима оснивали насеља. Положај влашких села је
нешто неповољнији, из чега произлази да су српска села настала или обновљена раније.
Досељавања унгурјанског становништва пада у време аустријске окупације када је забележен
пораст становништва у читавом Хомољу (са 80 домова 1718. на 155 домова 1733. године).
Влашко становништво је из долине Пека прешло преко Хомољских планина и
населило Осаницу. Такође‚ населили су и нека села у околини данашњег Петровца на Млави
(Кладурово, Рановац, Лесковац, Мелница, Витовница, Стамница). У Осаници затичу малу
групу староседелаца и заједно са њима образују насеље. Најстарији део овог села настаје у
Клисури, у горњем току Осаничке реке где се настанило влашко становништво прешавши
преко превоја Врањ у изворишни део Осаничке реке. Село настаје у уској долини ове реке и
како то традиција преноси из два мања‚ Панчове и Шупљаје. Панчова је део данашње
Осанице, а Шупљаја се налази на ушћу Осаничке реке у Млаву. Драгуљевићи (Драгуљешће) су
прве породице које су по легенди населиле Осаницу. Њихове куће су и данас близу клисуре,
што потврђује традицију. У селу су затекли Јелине који су временом претопљени.

Број домова у селима Хомoља од XVIII до 1733 1830 1863 1910 1971
XIX века

Близнак 16 63 143 155

Брезница 19 34 82 105
Вуковац 10 48 84 172 187
Влаоле 10 64 220 357
Жагубица 25 127 286 616 1049
Изварица 28 57 123 127
Јошаница 8 56 113 197 206
Јасиково 22 55 147 287
Крепољин 21 89 161 384 646
Крупаја 13 34 100 180
Лазница 33 139 289 622 822
Лесково 31 109 169
Медвеђица 7 34
Милановац 21 51 85 147
Милатовац 5 58 103 213 295
Осаница 20 83 197 368 422
Рибаре 9 27 63 176 179
Суви До 6 58 146 358 473
Сиге 44 84 182 248
Трг 18
 Унгурјани чине основу влашког становништва Жагубице. Први досељеници
Лупшићи, населили су се на место које данас чини Влашку Малу. Влашко становништво је у
Жагубицу стизало и касније, зато се може рећи да се овде осетио и јак утицај Царана.
Унгурјани из Алмаша у Банату населили су и Вуковац, али су се временом утопили у бројније
српско становништво. Село Лесково у изворишном делу Пека су основали Унгурјани, али тек
тридесетих година XIX века. Лесково је претрпело утицај и царанског становништва из
суседних села. Из Баната становништво долази у село Милановац (раније Миланово).
смештено на путу Крепољин - Деспотовац. На овом месту је и раније постојало насеље‚ али
је опустело. Власи запоседају обронке брда Магул‚ што је дало влашки назив села. Касније
се становништво све више спушта на пут. Такође‚ влашко становништво унгурјанског порекла
долази у Хомоље из суседних крајева и током наредног периода.
Царани (таран - земљорадник, сељак) долазе у исто време када и Унгурјани, али
њихове сеобе из матичне области су јаке и током XIX века. Они долазе у североисточну
Србију из Влашке и Молдавије. Населили су област Тимока и Црне Реке одакле су прешли у
Лазницу. Ово насеље образује засеоке који су добили имена по влашким породицама
(Журжоњи, Панљевоњи, Фујкоњи, Шћепоњи, Риђоњи‚ Гочоњи). Царани су из Лазнице
населили Селиште где се мешају са неким српским породицама. Постоји веровање, које се
може поткрепити предањем, да је прво настало Селиште, а тек онда Лазница. Наравно, ова
претпоставка је мало вероватна, али показује да је на територији Селишта у ранијем периоду
постојало насеље. У изворишном делу Пека прво настаје село Јасиково. Њега још
осамдесетих година XVIII наводи Покорни, официр аустријске војске који је као шпијун
обишао Србију.
Влашко становништво царанског порекла насељава и Крепољин. Прво су се
населили на месту званом Вртак. Када су они стигли у ово село ту су већ живели Јелини у
Лопушнику и косовско-метохијско становништво које долази у исто време када и Власи‚ или
пре‚ и насељава се на месту званом Погледи. Временом је дошло до спајања ових засеока у
једно насеље које почиње да се брзо развија захваљујући повољном положају. Влашко
становништво насељава Крепољин и касније. Поново долазе Царани из Румуније и области
Тимока и Црне Реке‚ али и Унгурјани из Алмаша у Банату. Српско становништво долази из
долина река Ресаве и Млаве‚ а такође из оближњег засеока Јасеновца. Становништво
царанског порекла насељава мало село Брезницу које се налази на Брезничкој реци. Ово село
је у прошлости имало већи значај него данас.
Царани су населили и друга села Крупајско-крепољинске котлине. Међу њима се налази и
село Сиге које се у новијем периоду први пут помиње тек у попису из 1818. године. По
традицији становништво овог села је досељено из Неготинске крајине, па се тако може и
потврдити њихово царанско порекло. Власи се мешају са јелинским породицама, при чему
су им наметнули влашки језик. У овом крају након Првог српског устанка настаје село
Медвеђица у клисури истоимене реке. Предање бележи и начин на који настаје ово село.
Након слома устанка војник Карађорђеве воіске хајдук Ђорђе Предић бежи и налази
уточиште у овоме крају. Са њим долазе и његова браћа‚ Димитрије и Хасан‚ који заједно чине
насеље. Све до после Другог светског рата улази у састав Близнака. Близнак настаје на истој
реци која се у овом пелу зове Близначка река. Основу становништва чине Сјеничани који се
највише насељавају током Првог српског устанка, у време Карађорђевог похода на Рашку
(1809).
Почетком XIX века у Хомоље долазе бројне влашке породице бежећи пред гневом
побуњеног Пазван-Оглу паше. Међу њима има и Царана који поново насељавају Лазницу,
али овога пута и Жагубицу. Тако се царанско становништво осећа и у Жагубици. Влаоле
настаје око 1822. године. У њега се насељава становништво суседниох села Бучја‚ Глогова и
Кривеља из области Црне Реке. Такође‚ постојање Турн-Северинске мале у овом селу указује
на већ изнету претпоставку о пореклу становништва. Међутим, најмлађе насеље у
Хомољу‚ Лесково, помиње се тек после 1834. године у попису обора и торова. Настаје
пресељавањем неких породица из Јасикова, али‚ како традиција преноси, и из Осанице.
Тако ово насеље има у основи унгурјанско и царанско становништво.
Влашко становништво је и током читавог XIX века пристизало у Хомоље. Тако је у
неким селима потпуно преовладало (Јасиково, Влаоле‚ Лесково, Лазница, Селиште,
Осаница, Сиге‚ Милановац, Близнак, Медвеђица). У неким селима су чинили посебне мале
(Жагубица, Крепољин). Спорадичних досељавања Влаха је било и у другим селима
Хомоља‚ али су претрпели утицај бројнијег српског становништва. Најпознатији пример је
село Вуковац, у коме је неколико влашких породица претрпело српски утицај. Традиција
бележи и многе породице Срба које су претрпеле влашки утицај (Близнак, Селиште, Влаоле).
Поред већих група досељеника, можемо рећи да је Хомоље било изложено насељавању
становништва суседних крајева (Ресаве‚ Крајине и Црноречке котлине). Разлози су бројни‚ а
најчешће је у питању бежање од злоупотреба локалних турских моћника. Становништво
Видина и околине, Крајине и Црне реке крајем XVIII и у првој почетком XIX века бежи из
ових крајева услед деловања побуњеног Пазван-Оглу паше. Против њега је турска централна
власт више пута покретала војску. У тим сукобима учествује и српско и влашко становништво.
После неуспеха у рату склањају се испред пашиног зулума.
Исељавање је интензивирано касније, пре него што су области Црне Реке и Тимочке
крајине ушле у састав Србије. Становништво из тих крајева се досељава у Хомоље у нади да
ће наћи слободу од турске власти‚ али и земљу за насељавање. Тада су по многим насељима
Хомоља настали засеоци који су добили име Бугарска мала (Рибаре). Хомољско
становништво ове досељенике неоправдано назива Бугарима. Њихово етничко порекло је
углавном познато. То је српско становништво косовско-метохијског и торлачког порекла. Са
њима долази и влашко становништво царанског и унгурјанског порекла. Дакле‚ ове сеобе не
мењају значајно састав становништва, али утичу на повећање његовог броја.

Број становника у селима Хомоља од 1884. до 1991. године

1884. 1910. 1921. 1948. 1961. 1981. 1991.

Близнак 584 774 675 721 693 526 464

Брезница 403 415 375 305 267
Вуковац 621 913 715 848 823 645 560
Влаоле 775 1240 1005 1202 1287
Жагубица 2383 3106 2627 3365 3670 3478 3372
Изварица 672 613 557 509 449
Јошаница 832 989 789 893 882 823 733
Јасиково 1064 897 799 1032 1071
Крепољип 1730 2165 2238 2452 2569 2252 2078
Крупаја 653 529 1003 716 780 809 761
Лазница 2684 3944 3494 3892 3971 3430 2463
Лєсково 685 574 787 790
Медвеђица 173 164 132 62
Милановац 549 593 621 638 619
Милатовац 948 1225 954 1120 1187 1029 822
Осаница 1563 2107 1705 1646 1648 1540 1379
Рибаре 1163 931 780 881 831 681 590
Селиштє 245 661 643 587
Сиге 766 985 840 624 1075 1042 991
Суви До 1385 2038 2322 1018 295 1792 1578