Avgust 2004

broj 124
rubrika prošlost
knjige
Slovo o Sankoviću
Reč na promociji šeste sveske Godišnjaka „Selo Sanković” na Mišićevim danima 16. jula
2004

Aleksandar Loma

Godišnjak “Selo Sanković” je zaista poseban fenomen u našoj publicistici. Jedan vek nas deli
od vremena kada je Kolubarom prošao Ljubomir Pavlović i zabeležio, prema uputstvima
Jovana Cvijića, podatke koji su se prelili u poglavlje njegove knjige posvećeno ovome selu.
Dragoceni antropogeografski opisi Cvijićevih učenika dugo su ostajali gotovo jedini znak
pažnje koji je srpska nauka posvetila selima. A sela su za to vreme naglo propadala,
nekontrolisanim prelivanjem svoga stanovništva u gradove, postepeno se pretvarajući u neku
vrstu staračkih domova u prirodi i vikend-naselja svojih bivših meštana. Odnos prema selu
kretao se u rasponu od potpunog nipodaštavanja, do stare latinske izreke “selo hvali, u gradu
živi”. Danas se u zapadnoj Evropi dosećaju da njihovi seljaci ne mogu konkurisati američkim
farmerima, i sve je izraženija težnja ka povratku samodovoljnom seoskom gazdinstvu, koje
gaji pomalo od svačega, trudi se oko očuvanja autohtonih sorti, nastoji na što manjoj upotrebi
hemijskih sredstava i u stanju je da višak svojih proizvoda proda po višoj tržišnoj ceni pod
firmom zdrave hrane. Istovremeno, tamo je kvalitet života u seoskim sredinama u pogledu
saobraćajnih veza, snabdevanja i dr. sasvim približan onome u gradu, a u pogledu životne
sredine i bolji od njega. Mi smo, čak i u situaciji kada su nam gradovi prepuni fabričkih
radnika koji već godinama životare bez posla, daleko od takve ekonomsko-političke i
socijalne strategije. Utoliko treba toplije pozdraviti svaki pokušaj “ideološkog proboja” na
planu rehabilitacije srpskoga sela. Jedan takav pokušaj bio je Odbor za izučavanje sela koji je
pri SANU osnovao Radomir Lukić i serija monografija o pojedinim selima koju je taj odbor
izdao. Najnoviji poduhvat na tom polju, svežiji, originalniji, i, po mom mišljenju, izgledniji,
predstavlja zbornik “Selo Sanković”.

Šesta sveska godišnjaka Selo Sanković

Listajući njegova dosad objavljena godišta i gledajući ih na gomili, čovek se i nehotice zapita,
šta je to što Sanković izdvaja od desetina i stotina drugih sela u valjevskom kraju, i od hiljada
i desetina hiljada širom Srbije i što čini da mu se u jednom već znatnom kontinuitetu
posvećuje tolika pažnja - osim ako to nije okolnost, što je upravo ono iznedrilo Zdravka
Rankovića, čoveka koji je tokom više od deset poslednjih godina, na širem planu valjevskog
kraja i dobrog dela severozapadne Srbije, već obilato posvedočio svoje izuzetno pregalaštvo i
redak smisao za lokalnu istoriografiju i posebno za zanemarene i zaboravljene seoske
zajednice. O tome svedoče pre svega obimni i sadržajem bogati tomovi kalendara “Kolubara”,
odnosno “Valjevac”, kao i njegovo posebno izdanje iz 1993. tematski posvećeno
zapadnosrbijanskom selu.

Ne poričući, nego, naprotiv, ističući Zdravkovu zaslugu za afirmaciju njegovog rodnog sela,
ja bih ipak dodao da, sa druge strane, ono samo zaslužuje takvu predanost i vernost. Baveći se
svojim istraživanjima upoznao sam, kroz literaturu, bar po imenu, gotovo sva sela širom
srpskih zemalja, dosta njih sam i prošao, i mislim da poznajem dobar deo materijalnih starina
i nematerijalnih tradicija koje čine specifičnim pojedine srpske krajeve i pojedina naselja u
njima. To me na neki način kvalifikuje da prosudim da Sanković ipak jeste na neki način
poseban.

Povod za takvu tvrdnju pruža natpis na belegu kneza Jovice u Sankoviću iz 1832, koji
prosleđuje istorijat njegove porodice unatrag u prošlost preko trista godina. To je jedinstven
primer istorijskog pamćenja kod Srba, kod kojih je viševekovno ropstvo pod Turcima
pokidalo kontinuitete plemićkih tradicija i uništilo pisane dokumente o njima. Nije toliko
bitno da li su, i u kojoj meri, podaci sa ovog natpisa tačni; važno je da oni svedoče da je, sto
sedamdeset godina pre pokretanja zbornika “Selo Sanković”, u ovom selu postojala jedna za
naše prilike izuzetna svest o značaju lokalne istorije. Zdravko, na neki način, ima prethodnika
u svom zemljaku knezu Jovici.

U uvodu prve sveske Zdravko Ranković osvrće se na postanak imena Sanković. On tu

dopunjava studiju Mila Nedeljkovića, objavljenu u istoj svesci, podatkom da je u Valjevu
1434. godine živeo Dubrovčanin Stipko Sanković i pita se može li se sa tim ili nekim od
drugih istorijski poznatih nosilaca prezimena Sanković dovesti u vezu nastanak ovog sela.
Ova njegova ideja može se potkrepiti zapažanjem, koje sam pre 16 godina izneo na
stranicama “Napreda” u sklopu svojih razmišljanja o postanku Valjeva i njegovog imena. U
okolini Valjeva, a, dodajmo, i u blizini Sankovića, ima sela i lokaliteta čija se imena
podudaraju sa prezimenima dubrovačkih i kotorskih vlasteoskih porodica: takva su Zarube,
Šušeoka, Krivošija. I ime sela Paštrić moglo bi biti u vezi sa Paštrovićima u južnom Primorju.
U jednom drugom napisu povezao sam ime brda u Paštriću naspram manastira Ribnice
Vlahovo sa primorskim, prvenstveno dubrovačkim kultom Sv. Vlaha - Vlasija, čiji dan pada
sasvim blizu (samo pet dana posle) Petrovih veriga, koje slavi ribnička crkva.

Interesantno da je Sanković povezan sa manastirom Ribnicom preko ličnosti Jovice

Milutinovića, koji je na oba mesta ostavio veoma zanimljive natpise. Ja uzimam sebi slobodu
da vas podsetim na njihove tekstove. Navodim tekst sa već pomenutog belega iz Sankovića
koji je prvi objavio Tihomir Dražić 1991 u kalendaru “Kolubara”, a pet godina docnije, uz
podroban komentar, Božidar Krstanović, u “Saopštenjima” Republičkog zavoda za zaštitu
spomenika kulture (27-28 /1995-96, str. 153-163):

Pri vladjeniju svijetloga i čestitoga kneza srbskago Miloša Obrenoviča postavi sja sej beleg
zdje rodu i otečestvu k(neza) Jovice Milutinoviča 1832. lje(to) za spomen Radulu i Savku.
Savko rodi Vojina, 1518. ljeto, Vojin rodi Petra, Petar bist spaija u vreme svoje i ostavi
spailuk sinu jego Iliji, od Ilije oteše Turci, zovu se Jajići. Ilija rodi Milina, Milin bi u vreme
svoje knez, Milin rodi Vasu, Vasa rodi Milutina, Milutin rodi Jovicu, Jovica bist činovnik pri
svjetlosti Obrenoviča. Jovica rodi Marka, Simu, Jovana. Jovica imadijaše 7 svoje braće i
postavi sej beleg za vječni spomen, ljeto 1832, aprilija 21 den.

Ista imena i istu godinu srećemo u nešto ranijem natpisu iz 1823. u ženskoj priprati man.
Ribnice koji je ubrzo nakon njegovog nastanka prepisao Joakim Vujić:

(ZN 4026o): Siju svjatuju obitelj na slavu i pohvalu svjatomu apostolu Petru i Pavlu
vozdruziše dva brata Savko i Radul i sin jego Vojin na 1518. go. A pri vladjeniju verhovnago
gospodara i knjaza serbskago Miloša Obrenoviča obnovi ju bl(agorodni) g(ospodin) knez
Jovica Milutinovič iz sela Sankovića, i Pet(a)r brat jego i Marko sin jego na pohvalu i spomen
rodu svojemu na 1823. go. meseca aprilija 22.

Interesantno je da je Jovičin ktitorski natpis iz Ribnice datiran 22. aprila, na Cveti, 1823, a
onaj iz Sankovića devet godina kasnije i jedan dan ranije, na Lazarevu Subotu 21. aprila 1832.
Po Lj. Pavloviću (KP 929), Jovičina familija Kneževići slave Sv. Nikolu.

U ribničkoj priprati Joakim Vujić je video i ispisao još jedan natpis:

(ZN 4027o): Blagoslovenijem otca i pospješenijem sina i soveršenijem svjatago duha, az

Hristu rab Vukdrag Velimirovič obrjetoh svjatuju obitelj svjatih slavnih apostolov Petra i
Pavla zapustjevšu, podzidah i popisah jeliko vozmogoh ot bogodannago mi stežanija.
Soverših ljeto 7050 (=1542!) s trudom i pomoščiju kneza Jovice Milutinoviča iz sela
Sankovića.

Hronologija ovih natpisa hramlje. Po sankovačkom, Savkov sin Vojin rodio se 1518, a po
prvom ribničkom te iste godine je sa ocem i stricem podigao ribničku crkvu. Još je veća zbrka
sa drugim ribničkim natpisom. On je, očito, prepis starog ktitorskog natpisa obnovitelja
Vukdraga Velimirovića iz 1542, ali mu je na kraj pridodat ktitor nedavne obnove Jovica
Milutinović kao da je Vukdragov savremenik. Moramo se takođe pitati o pogodnosti za
podizanje crkve 1518, kada je ovaj kraj bio poprište ratnih operacija koje su se završile 1521.
padom Beograda, i za njenu obnovu 1542, pre obnove Pećke patrijaršije.

Sa druge strane, imena Vukdrag i Velimir mogla bi biti odraz sećanja na predtursko doba.
Vlkdrag se zvao čelnik koji je, u prvoj polovini XIV v., podigao crkvu u Dićima, a Velimir je
vlastelin kome legenda pripisuje ruševine u Ključu, dok spahije braća Velimirovići iz Jabučja
podižu sredinom XVI veka Bogovađu, kako saznajemo iz zapisa Hadži-Ruvima, nastalih
verovatno prema nekadašnjem ktitorskom natpisu ili možda osnivačkoj povelji.
Što se tiče sankovačkog i prvog ribničkog natpisa, njima u osnovi očito leži zajednička
tradicija. Postavlja se pitanje njenog porekla i njene autentičnosti. Jovičin rodoslov na
sankovačkom natpisu postavlja hronološke probleme. Ako računamo po trideset godina za
jedno pokolenje i krenemo od Vojinovog rođenja 1518. do Jovičinog vremena, ostajemo
kratki za stotinak godina. Još kraći smo ako dopustimo da je Vojin 1518. već bio odrastao
čovek. Stoga se za ovu genealogiju može dopustiti da se bar delom zasniva na usmenom
predanju, koje je inače sklono sažimanjima i izostavljanjima. Ipak, iz poređenja sankovačkog
i prvog ribničkog natpisa, a naročito iz njihove nesaglasnosti oko događaja 1518. godine,
izlazi da su oba morala imati zajednički pisani predložak, danas izgubljen, koji je bio znatno
stariji od doba njihovog nastanka i nije se tada mogao jednoznačno čitati i tumačiti. Da li je to
bio neki ktitorski ili nadgrobni natpis, ili porodična čitulja ili neki drugi dokument, možemo
danas samo nagađati. Najverovatnije da se radi o nekom natpisu ili zapisu iz manastira
Ribnice.1 Slično kombinovanje podataka iz starih povelja i ktitorskih natpisa srećemo u dva
zapisa Hadži-Ruvima, iz Bogovađe i iz Voljavče. Možda smemo dopustiti da je on i u Ribnici
ostavio neki sličan zapis, koji je posle iskoristio Jovica Milutinović da potkrepi svoje
plemenito poreklo.

Ta mogućnost, da je imena svojih predaka Jovica Milutinović crpao ne iz žive usmene

tradicije, nego iz nekog starog teksta, dopušta nam da u novom svetlu sagledamo ideju koju je
u istom tekstu iz prve sveske izneo Zdravko Ranković. On tamo pretpostavlja da je ime
Sankoviću moglo doći od Jovičinog rodonačelnika Savka. No jezičkim putem teško je od
Savkovići moglo nastati Sanković(i). Pre će biti obratno. U staroj ćirilici slova V i N vrlo liče
jedno na drugo, pa je neko pred kim je, krajem XVIII ili početkom DžIDž veka, stajao
pretpostavljeni stari tekst gde se pominjao Sanko lako mogao ovo tada već izobičajeno ime
pročitati kao Savko.
O imenu Sanko pisali su opširno Jovan Erdeljanović i Mile Nedeljković. Ono je
karakteristično za naše zapadne krajeve. U staro doba pisalo se i sa poluglasom Sý nko, te će
biti u vezi sa san, sna. Imena na -ko obično nastaju skraćivanjem dvočlanih imena, Vlatko od
Vladimir i sl. Od starih imena koja sadrže reč san poznato mi je samo Snovid, posvedočeno u
srednjem veku kod zapadnih i istočnih Slovena. Da li je Sanko posredan dokaz da se ono
nekad davalo i na delu južnoslovenske teritorije, teško je reći.

Ako je Radulov brat i Vojinov otac iz Jovičinih natpisa ustvari zvao Sanko, a ne Savko, selo
se po njemu moglo prozvati Sankovići jedino ako uzmemo da je živeo krajem XV veka, tj. da
mu je sin Vojin već bio odrastao 1518, a ne da se tada tek rodio. Naime, sva je prilika da se
pod ovim imenom selo javlja već 1528. godine. Doduše, taj Sanko nije morao biti prvi nosilac
tog imena u porodici; selo je moglo poneti ime i po njegovom dedi - ako već ne dopustimo da
je preneseno sa zapada, iz južne Hercegovine, kako to pretpostavlja Mile Nedeljković, ili iz
Dubrovnika, prema pomenutoj pretpostavci Zdravka Rankovića.

Pomenuli smo turske deftere. Oni predstavljaju izvor koji nam može pružiti najranije i
najvrednije podatke o selima valjevskog kraja, pa i o Sankoviću. Na žalost, popisi Valjevske
nahije dosad nisu objavljeni. Ja raspolažem samo imenima sela koja su u tri popisa XVI v.
pročitale pok. Dušanka Bojanić i Ema Miljković.
U prvom popisu iz 1528, koji mi je čitala Ema Miljković, ovo ime nije sigurno zabeleženo niti
precizno pročitano. Sela se ređaju ovako: Bajevac, Stepanja, Žabari, Zarube, Klenova, onda
jedno čije se ime ne čita jasno: Vuković ili Bukovik (ima u Ravnju), pa naše snnjynlj (?)2,
onda Dolnje Brestje (poznato je od početka DžIV v. Brestje na Savi, današnji potes Breska u
Krtinskoj), Borak, verovatno današnji Mali Borak i Radljevo.
U drugom popisu iz 1536. pok. Dušanka Bojanić pročitala mi je “Minkoviće”. Prethodna sela
su Krčmar, “Gologlava”, dan. Gola Glava, neidentifikovana “Braževa”, pa naše, pa
neidentifikovani “Pajac” ili “Pajince” (mogao bi biti Bajevac), Zvizdar, Šušeoka

Tek u trećem popisu iz 1560. Ema Miljković čita relativno pouzdano snknjylj “Sanković(i)”.
Kontekst je sledeći: Šušeoka, Strmovo, Papkovac (u Prnjavoru), Popadić, Tulari (1. ime
radnycynæ ), Maljević 49, pa to što se može čitati Sanković(i), “Božava”, očito isto što i
“Braževa” iz prethodnog popisa, Zvizdar. I Dušanka Bojanić čitala je u istom popisu
“Sankoviće” ili “Mankoviće” između “Malavika” tj. Maljevića i “Požave”, možda Paljuva.

Iz sedamnaestog veka ne raspolažemo zapisima našeg toponima. Srećemo ga ponovo u

pisanim izvorima tek u doba austrijske okupacije Srbije.

U popisu sela Valjevske episkopije zabeležen je 1735. Sankovič? Naselja se tu ovako ređaju:
Valjevo, Divci, Degurić, Ravni, Lelići, Golubac, Osečenica, Vlajkovci, Maljevići, Han, Ključ,
Sanković, Kacapa, Markova Crkva, Ratkovci, Jabuč(j)e...

U popisu komorskih sela Valjevskog distrikta iz 1738. Sanković je - kao Stankoviz - upisan
između Šušeoke i Žabara.3 Taj oblik možda je prosto greška zapisivača, ili je proistekao iz
tradicije, koju početkom DžDž veka beleži Ljuba Pavlović, da se selo prozvalo po prvom
doseljeniku Boži Stankoviću, ako već sama ta tradicija nije iskonstruisana na osnovu istog
zapisa (koji se tamo navodi). U svakom slučaju, i pre i docnije ovo ime piše se isključivo
Sanković i to je svakako izvorni oblik imena. I u turskom popisu iz 1743. Radmila Tričković
čita “Sanković” uz Radobić (koji se, koliko znam, tu prvi put pominje), blizu Mračića,
verovatno Mrčića, čije se ime u tom obliku čita i u popisima DžVI veka. Koliko god turski
zapisi bili neprecizni u pogledu predaje naših imena, početno st- se u njima oštro razlikuje od
početnog s-, jer dobija ispred jedan poseban znak kojim se olakšava čitanje suglasničke grupe,
i ne može biti sumnje da se u DžVI veku selo zvalo Sanković, a ne Stanković. Uostalom,
nema primera da se u izgovoru početno st- uprostilo u s-. To se dešava samo na kraju reči:
čuje se, u narodu, pos, mas, ali posta, masti.

Vidimo da se Sanković pominje uz sela Šušeoka, Maljević, Žabari i u turskim popisima XVI
veka i u izvorima iz doba austrijske vladavine. Ta podudarnost potvrđuje ispravnost čitanja
imena ovoga sela u turskim popisima. Već danas dakle, nema sumnje, da Sanković ima
najmanje petsto godina dugu istoriju, i da su navodi na natpisima Jovice Milutinovića u
skladu sa podacima turskih izvora, po kojima su i selo Sanković i manastir Ribnica postojali u
XVI veku (sa Ribnicom Olga Zirojević identifikuje manastir Sv. Petra u Valjevskoj nahiji, što
je, s obzirom na jedinstvenost takve posvete crkve u ovom delu Srbije, sigurna identifikacija).
Mogu samo i u ovoj prilici apelovati da se sve učini kako bi se turski defteri Valjevske nahije
u potpunosti i što pouzdanije objavili. Osim imena sela, od kojih su mnoga dosad
neidentifikovana, oni sadrže dragocene podatke o privredi, kako se to može doznati iz priloga
Eme Miljković zborniku povodom šesto godina prvog pomena Valjeva, a takođe i o
stanovništvu, jer se po selima popisuju i imena kućnih starešina. Postoji, dakle, šansa da se
jednog dana u njima prepoznaju i imena ličnosti iz natpisa Jovice Milutinovića: Savka ili
Sanka, Radula, Vojina, Vukdraga Velimirovića i da se time potvrdi dubina istorijskog sećanja
koje nam ti natpisi prenose.

Valja navesti jedno pre skoro sto trideset godina učinjeno zapažanje Milana Đ. Milićevića,
koji u svom opisu Kneževine Srbije piše o Valjevcima:

Zgodno namešteni geografskim položajem svoga okruga, prilično živosni imovinom na tako
rodnoj zemlji, oni su imali dosta crkava, manastira, i ljudi koji su se bavili mišlju, pa je sve to
pomagalo da se u njih razvija svest, i da se zažiže osećanje za bolju sudbinu svoje zemlje i
naroda. Tako se, na priliku, u selu Mionici, priča za događaje iz doba Cara Lazara kao da su
juče bili.

Sledi poznata priča o tri imena Mionice koju sam komentarisao u svom prilogu u zborniku
“Mionica”. I na primerima legendi iz Ključa i Berkovca potvrđuje se živost srednjovekovnih
tradicija u narodu donje Kolubare. Toga ne bi moglo biti bez kontinuiteta stanovništva. Prema
antropogeografskim podacima Ljube Pavlovića, broj starinaca bi i ovde, kao i u većem delu
Srbije, bio srazmerno mali, desetak posto. Ako je ta procena, zasnovana na porodičnim
tradicijama o doseljavanju, i tačna, to ne znači da su u istoj srazmeri jezik, običaji i predanja
došljaka, pretežno iz dinarskih krajeva, potisli starosedelačke tradicije. Doseljavanja su se
odvijala postepeno, uz asimilaciju doseljenika od strane starosedelaca. Pored istorijskih
sećanja, o tome svedoči i dijalekat. U njemu je otkrivena crta velike starine i značaja za
slavistiku uopšte: čuvanje staroga glasa “jata”. Naročiti značaj u tom pogledu ima
monografija našeg istaknutog dijalektologa Slobodana Remetića. U vezi sa čuvanjem jata
stoje i sporadični ikavizmi. Jedan od njih beleži Zdravko Ranković u popisu sankovačkih
toponima objavljenom u najnovijoj, šestoj svesci: Ocik. To je isto što i ods(ij)ek. Dokaz da se
“jat” na ovom terenu dugo čuvao pruža i varijantnost Meonica pored Mionica, o kojoj sam
pisao u pomenutom radu. Ovom prilikom ukazao bih na jedan zapis nastao 1761. u manastiru
Ribnici:
Sija knjiga glagoljemaja i božestvenaja glagoljema okto(ih) monastira Hribnice i arhimandrita
Arsenija. I tade beše zlo u Ribnice, i ne smimo da sedimo u monastiru veče krijemo se po
šumi, i beše zao gospodar ot Beograda nami, Madžar Asan.

U ovom zapisu tamo gde je “jat” bio kratak, jekavski sjedimo, bješe imamo ekavski refleks:
sedimo, beše, a gde je on dug, kao u jek. smijemo, čita se ikavski oblik smimo. Biće da se tu
ne radi ni o pravoj ekavštini ni o ikavštini, nego o nezamenjenom “jatu”, koji se izgovarao
otvorenije kad je kratak i pisao kao e, a zatvorenije kad je dug, i tada se pisao kao i. U svakom
slučaju, taj “jat” nije na ovo tle donesen sa strane, nego predstavlja osobinu predmigracionih
govora severne Srbije u pojasu od Drine do Velike Morave, dakle ostatak iz srednjeg veka,
kao što je to i pomenuto porodično predanje kneza Jovice vezana za ista mesta, Sanković i
Ribnicu. Ovaj kraj oskudeva u materijalnim ostacima prošlosti i nema u njemu praktično
nijedne očuvane srednjovekovne građevine, ali se ovde kao malo gde nematerijalne tradicije
pokazuju trajnijim od kamena.

Zaključiću da nije slučajna pojava ovaj godišnjak, niti njegov pokretač i urednik, Sankovčanin
i Valjevac Zdravko Ranković. On je uzorni izdanak svoga zavičaja i dostojan potomak kneza
Jovice, a mi mu samo možemo poželeti da svoje pregnuće nastavi u godinama koje dolaze, da
sveske posvećene Sankoviću i dalje izlaze, dajući podsticaj i primer za ugled drugima, jer
mnogo je zaboravljenog i zanemarenog nasleđa širom Srbije.

Napomene
1 Dovde je naše razmišljanje blisko pretpostavkama B. Krstanovića iznetim u
gorepomenutom članku. Ono što Krstanovića u daljem rezonovanju vodi u zabludu jeste
njegovo ubeđenje da je Sanković nastao tek početkom DžVIII veka i da se prvobitno zvao
Stanković, koje se razbija o svedočanstva turskih izvora DžVI veka, na koja ćemo se ovde
osvrnuti.
2 Predajem ova čitanja služeći se latiničnom transkripcijom arapskog pisma koju je predložio
Mitar Pešikan.
3 Iako je ovaj spisak u originalu, objavljenom u dodatku knjige J. Langer, Serbien unter der
kaiserlichen Regierung 1717-1739 (Mittheilungen des k. k. Kriegsarchivs, n. F., Bd. III),
Njien 1889, str. 246, datiran desetim majem 1738, Lj. Pavlović (“Kolubara i Podgorina” 477 i
d.) i za njim Krstanović odnekud ga stavljaju u 1721. godinu.
4 Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi br. 10303.

Copyright © 1999-2005Izdavačko preduzeće "Kolubara" All rights reserved.