ОСНОВНА ОБЕЛЕЖЈА СРПСКОГ СЕЛА У XИX И ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XX ВЕКА*

О првом српском устанку (1804) и обнови српске државе написани су многи радови и
расправе. Међутим, мање се говорило о улози села и сељаштва које је било основни носилац
ослободилачке борбе и обнове српске државности током XIX века. Због тога ће овом приликом,
поводом двестогодишњице првог српског устанка и стварања модерне српске државе, бити
више речи о селу и његовим обележјима у XIX и XX веку.Развој сеоских насеља у Србији у
тесној је вези са поднебљем, географским одликама простора, привредним погодностима краја,
могућностима повезивања са залеђем, структуром становништва које је творац и корисник
насеља, као и друштвено-политичким збивањима у одређеном времену.

Насеља у Србији су имала буран развој у XIX веку. У ратовима Аустрије и Турске, који су
претходили првом српском устанку, села су немилосрдно спаљивана. Београдска посада,
забележено је, могла је видети 1689. „како српска села у околини Београда бесним пожаром
горе“. У време аустро-турског рата 1716. до 1718. године многа насеља у Србији су опустела.
По неким белешкама у Крагујевачкој нахији, на пример, било је 38 насељених и 164 пустих
села. У 16 пограничних нахија Србије, односно Аустрије и Турске, у то време било је 415 села а
од тога 342 су била пуста. То значи на сваких 6 насеља долазило је 5 пустих. 1 У девет села у
смедеревском Подунављу 1732. године било је свега 252 куће док су та иста села 1818. године,
одмах по првом и другом српском устанку, имала 592 куће. У десет села крагујевачке Јасенице
која су 1735. имала 301 кућу, године 1818. било је 612 кућа. 2 Ако се ово има у виду онда не
изненађује што су села у околини Београда по свом постанку млађа, јер су досељеници
почетком XIX века заузели пусте земље које су остале иза Турака. 3 Сличан случај био је и у
предеоним целинама Космају, Јасеници, Шумадијској Колубари и Качеру. 4
Путописци, намерни или случајни пролазници, оставили су податке да су села у Србији ретка и
далеко једно од другог, са мало становника. Настала су углавном на искрченом земљишту.
Распростиру се по прибрежним странама долина и на површинама које су омогућавале развој
сточарства. У Шумадији, на пример, од једног до другог насеља пролазило се кроз густу шуму.
Ово потврђују записи Герлаха, Швајгера (1577), Леди Монтегју (1717) и проте Матије
Ненадовића, који су се од Београда кретали Цариградским друмом преко Шумадије. 5
Села у Србији се могу груписати у неколико категорија. Најраспрострањенији је био тзв.
„старовлашки тип“ у коме су куће доста удаљене једна од друге. Из разбијеног типа издваја се
ибарски или xематски варијетет у који се сврставају насеља дуж Ибра у Старој Рашкој. Села
разбијеног типа се налазе и на просторима Старог Влаха, по побрђима и висоравнима, па су по
томе и добила назив „насеља старовлашког типа“. Ова насеља су настајала у крчевинама а
организовало их је становништво које се бавило сточарством као главним и земљорадњом као
допунским привређивањем.

Старовлашком типу у XIX веку припадала су и насеља шумадијске врсте која су се даље
развијала урастањем (подизањем нових кућа у двориштима и на окућницама) и нарастањем
(подизањем нових кућа по периферији насеља).

Села тимочке врсте, у источној Србији, припадају најзбијенијем типу српских сеоских насе-
ља са карактеристичним „салашима“ (двојним насељима), односно привредним насељима исту-
реним по планинама ради узгоја стоке. У области Старе Рашке, Поморавља и у јужним делови-
ма Србије, била су развијена села „турско источњачког типа“ (чифчијска насеља) која су се пре-
обликовала после пропасти турског феудализма.

Вук Караџић, који је путовао по Србији у првој половини XIX века, забележио је да у селима
у Србији има 20 до 100 кућа, односно да у просеку села имају око 50 кућа. Даље Вук наводи да
су куће у селима по равнијим крајевима, у Нахији пожаревачкој и у Мачви, близу једна друге, а
по брдима доста раздалеко једна од друге и да је понеко село од 40 кућа по пространству веће
од Беча. Човек тако, запажа Вук, може имати ближег комшију из суседног него из свог села.
Села у Србији су углавном била мала. По неким белешкама, по попису пред Кочину крајину
(1784) 74% села имало је мање од 20 кућа. Селима до 30 кућа припадало је 89% свих села, а
само 11% села имало је до 30 кућа. Уочава се и разлика у величини села по појединим преде-
лима. У источној Србији са више од 30 кућа било је 18% села, а са мање од 10 кућа такође 18%.
У западној Србији само 2,6% села је имало више од 30 кућа, а 72,3% имало је мање од 10 кућа.
У Шумадији око 8,2% села било је са преко 30 кућа, 27% мање од 10 а око 45,6% имало је око
10 до 20 кућа. Варошка насеља су се у XIX веку делила на пет категорија. То су: град, варош,
варошица, паланка и касаба. После првог српског устанка ове категорије су се нивелисале и
сведене су на вароши и варошице. Нека сеоска насеља су се током XИX векаразвила у вароши-
це и административне и привредне центре од ширег значаја. Пример за то су Смедеревска Па-
ланка, Младеновац, Аранђеловац, Топола, Сопот и Раља,7 о којима ће бити речи нешто касније.

Кућа и култура становања у србијанском селу у XIX веку, уосталом као и на Балканском по-
луострву уопште, није била на завидном нивоу. Вук Караџић пише да су куће углавном покриве-
не кровином или лубом (кором од дрвета) по равнијим местима. Међутим, у брдовитим крајеви-
ма било је и добрих кућа, покривених даском и подзиданих каменом. У многим кућама није било
собе. Чељад се окупљала око огњишта које се налазило на средини просторије у којој је све
време горела ватра. Две собе у кући, у Вуково време, а то је прва половина XИX века, није имао
ниједан сељак.8 Нешто боље су биле јавне грађевине.

До првог српског устанка куће су у Србији биле увучене,скривене и распоређене по прибре-

жним странама речица и потока. Али, после устанка, током XIX века, почињу да се окружују воћ-
њацима и окућницама које су унеле прекретницу и у привредни живот српског села у XIX веку.
Куће поседника и угледнијих људи су се, на пример, почеле разликовати од обичних стамбених
зграда. То су познате куле или чардаци. Налазиле су се у средини дворишта а око њих су биле
разбацане кровињаре у којима су становали радници и послуга.9 Становништво Србије потиче
из разних српских крајева. Досељавало се из Баната, Срема, Лике, Хрватске у ширем смислу,
Славоније и других крајева ондашње Угарске и Аустрије. Али, ипак су превладали досељеници
из Старе Црне Горе, Црногорских Брда, долине Лима и Ибра, Метохије, Косова. У овим мигра-
ционим струјама, које су потицале из динарских области, у Србију се уселило крајем XVIII и по-
четком XIX века више од 90% њеног становништва, које је попунило празнине које су настале у
сеоби 1690. под патријархом А. Чарнојевићем и сеоби 1737. под Арсенијем ИВ Јовановићем-
Шакабентом.

Етничка структура Србије, створена крајем XVIII века, у праскозорје првог српског устанка,
углавном је остала иста током XИX века па се умногоме одржала и до наших дана. Западно од
линије Београд-Авала-Космај-крагујевачки Црни Врх-Јастребац и даље на југ, преовлађују досе-
љеници из динарских крајева, пре свега из Црне Горе, Црногорских Брда, Црногорске Херцего-
сник Географског друштва, св. 13, Београд, 1927, стр. 223–226; Т. \орђевић, Вароши у Србији за
време прве владе кнеза Милоша Обреновића (1815–1839), Гласник Географског друштва, св. 6,
Београд, 1921.

Кроз Поморавље Велике Мораве има досељеника из моравско-вардарске и шопске мигра-

ционе струје. У Тимочко браничевском крају, по једном попису крајем XVIII века, у ондашњем
Београдском пашалуку, било је највише око 60.000 душа. Међутим, пред први српски устанак
(1804) на истом простору се налази више од 368.000 лица хришћанске вероисповести, што
представља прираштај за више од шест пута само у току од три нараштаја.10
Број становника о коме је напред реч свакако није последица природног прираштаја већ је до
тога дошло због усељавања са стране које је уследило после Свиштовског мира 1791, када су
се прилике у Србији у односу на претходне, све до 1801, знатно побољшале.11
Тихомир \орђевић претпоставља да је у Карађорђевој Србији могло бити око 400.000 становни-
ка, али не више од тога броја. Колико је међу њима било староседелаца а колико усељеника те-
шко је одговорити.12 Овако масовно насељавање Србије које је отпочело пред Први српски
устанак, Србија је могла да поднесе због тога што је имала повољне природне погодности. Ме-
ђутим и ова усељавања су привремено била прекинута пропашћу Првог српског устанка 1813.
године. У то време, пред продором Турака, становништво бежи из Србије и прелази у Аустрију и
Румунију. Штавише, у тако злим околностима, Карађорђе је помишљао да цео народ исели из
Србије па се у том смислу обраћао и руском цару. У Аустрију се тада, бежећи безобзирно да по-
ново не падне у турско ропство, преселило око 61.000 душа а у Румунију око 26.000 породица.
Али, убрзо се знатан део овог становништва вратио у Србију. Из Аустрије је у то време, на при-
мер, дошло око 57.000 душа.13 У североисточној Србији има знатан број, преко 50% Срба који су
досељени са Косова и Метохије.14 У досељавањима је углавном учествовало сеоско становни-
штво које се у новој домовини међусобно мешало, стапало, прожимало и обједињавало са зате-
ченим становништвом. Из тих процеса обликовала се савремена етничка слика Србије.15
Друштвени живот у селима Србије у XИX веку одвијао се у кућној и породичној задрузи и кне-
жинској и сеоској самоуправи која је почивало на патријархалној култури. Због тога се село у
Србији развијало на сродничкој основи. Ово потврђује и терминологија која се очувала и до на-
ших дана. Комшији се често каже стриче, брате, рођаче, а жени стрина, тетка, сестро. Село је
имало и заједничка добра (комун, пашњак, шуму, планину) што упућује на сродничку повезаност
житеља који се нису делили. Село је имало старешину – кнеза који је био извршна власт. По-
стојала је сеоска скупштина (збор) као највиши орган власти у селу.16 Сеоска општина је у XIX
веку представљала српски народ пред Турцима. Више општина чинило је кнежину која је била
основна управно-територијална заједница. Црква је представљала народну, верску и друштвену
организацију. Њени носиоци су били свештенство, нижи јерарси и калуђери који су потицали из
најширих слојева српског народа. Посебно место у томе имали су манастири – „царске лавре“ –
(Студеница, Пећка патријаршија, Дечани, Милешева, Хиландар и други). Код цркава и манасти-
ра се окупљало, веселило, трговало, договарало. Преко брачних веза успостављала су се и
проширивала пријатељства. Породичне задруге, сеоска и кнежинска самоуправа у Србији у XIX
веку обликују идеале српског народа. То је била борба за слободу против османског и домаћег
феудализма. На скупштинама и зборовима решавана су сва питања јавно, заједнички, колек-
тивно. Везе крвног и вештачког сродства (кум, побратим) склапане су и поштоване. Васпитању
су доприносиле и народне песме и народна предања. Село у Србији у XIX веку било је мала
привредна целина, са једном или више породичних задруга и проширених породица. Суседи су
били упућени једни на друге. Послови су се обављали мобом, посебно у пољопривреди и архи-
тектури, позајмицом радне снаге, спрегом и другим.17

Села у Србији су настајала стихијно, без посебног плана. Имала су своје изворе, чесме, вре-
ла, бунаре, простор за заједничку испашу стоке што је све са селом чинило целину. Нека села
су имала ханове у којима су у време Турака становали субаше и њихова пратња. У неким сели-
ма су прављени кошеви у које су смештане намирнице као резерва за случај глади, неродне го-
дине и других недаћа.

Села у Србији су, као што је поменуто, током XIX и у првој половини XX века, захваљујући
културно-историјском и друштвено-економском развоју, мењала свој изглед. Неке варошице, на
пример, као што су Ражањ, Баточина, Багрдан, Текија и Брза Паланка, по ослобођењу од Тура-
ка, усељавањем Срба у њих, претворене су у села, па су потом, много касније, поново прогла-
шена за градска насеља. Некадашње паланке Липница и Рам и данас су села под истим имени-
ма. Град Рудник је сасвим опустео. Села Варош и Палилула развила су се на месту старог Свр-
љига коме је касније поново враћен статус варошице. Село Бачевци на Дрини, више Сокола,
као и Соко, постали су засеоци села Стрмово у Срезу рачанском.18 Космајске вароши Младено-
вац, Сопот и Раља су прво биле делови суседних села а потом су се од њих одвојиле. У почетку
су имале тип друмских насеља. Куће су раније грађене дуж једне улице, односно дуж друма који
је кроз њих пролазио. Њихово почетно становништво спадало је у прву генерацију која је из су-
седних села дошла и временом некадашње засеоке развила у варошка насеља.19 Слично је би-
ло и са неким насељима у Јасеници. Данашња насеља Паланка, Наталинци, Топола и Аранђе-
ловац постала су од села и развила су се дуж речних долина и путева који кроз њих и данас
пролазе. Аранђеловац се, на пример, прво као село Врбица, формирао дуж пута Ваљево-Мла-
деновац, а потом је по слави Свети Арханђео добио данашње име Аранђеловац. Наталинци су
настали дуж друма Топола-Паланка. Паланка се развила дуж некадашњег Цариградског друма
и дуж железничке пруге која пролази кроз ово насеље.20 Током XIX века у Србији су дошле до
израза две велике тековине у селу. Српски сељак је постао слободан и почела је постепено да
се се ствара слободна грађанска класа. Бивша турска земља припала је сељаку који ју је обра-
ђивао као своју баштину. То је велики друштвено-историјски одраз. Путем система слободних
грађана општа идеја српског друштва тога времена у XIX веку се приближила прокламацијама
Француске револуције из 1789. године. Циљ је био ослобођење раје од турског ропства без об-
зира на њено етничко порекло, обичаје и говорне особине. Овоме треба додати и укидање спа-
хијских продукционих односа и озакоњење сељачке баштине као земљишног поседа.
У Србији су у XIX веку на селу укинуте све економско-правне институције Турског царства и за-
мењене националном управом. Сви чланови задружне породице сматрани су пуноправним ко-
рисницима земљишног поседа јер је задружна имовина била недељива. Посед је могао бити
проширен крчењем јер су и крчевине признаване у власништво.
Ослобођење сељаштва од аграрно-правних феудалних односа позитивно се одразило у
друштвеном, материјалном и моралном погледу. Створене су основе за унапређење сељачког
поседа који је подстицао школовање подмлатка и опште образовање. Тако је српски народ у
XIX веку постајао постепено политички и друштвени субјект и у сеоској средини. Српско село и
његово становништво, као друштвено-историјска и географска заједница, активно је учествова-
ло у свим судбоносним догађајима у XIX веку. Међу њима су Први и Други српски устанак који
су допринели закључивању мира у Букурешту (1815), обелодањивању хатишерифа (1833) којим
је призната аутономија Србији, револуцији из 1848. године која је била од посебног значаја за
права Срба на целом српском етничком простору, а у ратовима 1876–1878. дошло је и до међу-
народног признања Србије као независне државе.

Српско село је у XIX веку развило привредну и друштвену организацију које су поспешиле
економски и културни развој. Развој пољопривреде и сточарства омогућио је обликовање нових
друштвених односа (изградњу политичке и културне свести) и подстакао развој науке и научне
мисли и допринео развоју образовних и стручно-научних институција. Међу њима су: Велика
школа Кнежевине Србије (1808), Лицеј (1838), Народни музеј (1844), Друштво српске словесно-
сти (1841), Српско учено друштво (1864), Српска академија наука (1886), Београдски универзи-
тет (1905). Село је свему овоме обезбеђивало економску основу, лечило ратне ране и омогућа-
вало школовање научног подмлатка који је изградио свој поглед на живот и свет и допринео
развоју европске цивилизације и људског друштва у целини. У томе је била улога села од по-
себног значаја, јер је обезбедило економску основу за све то.

Допринос српског села развоју Србије у XIX веку најбоље је формулисао Светозар Марко-
вић у књизи Србија на истоку (Нови Сад, 1872) у којој је рекао: „Ко год проучи историју српске
револуције у почетку овога столећа (мисли на XIX век и Први српски устанак – П. В.) мора уви-
дети да ту није учињена промена власти, подела државног земљишта и уопште нека промена
политичка, већ је том приликом учињена дубока друштвена револуција која је из корена измени-
ла строј српског друштва под Турцима па је захватила и саме појмове српског народа“.21 На ова-
квим принципима, са мање или више успеха, развијало се село у Србији у XIX веку и омогућило
„васкрс државе српске“. Та улога села није промењена ни поводом двестогодишњице Првог
српског устанка, мада се наше покољење према српском селу у XX веку тешко огрешило.
У последњих две стотине година села у Србији су се битно изменила. Добила су одређене об-
лике. Куће и зграде су подизане од тврђег материјала. Улице су калдрмисане и асфалтиране.
Електрификација је позитивно деловала. Нека села су добила пошту, дом културе, трговачке
радње па и неке индустријске објекте. Међутим, у најновије време, многа сеоска насеља су до-
живела регресију. Становништво се из њих иселило у приградска и градска насеља. У неким се-
лима више нема становника. У многим су остала сада само старачка домаћинства са једним
или два члана који су у дубоком животном добу. Због тога нема више подмлатка на селу. Многе
основне и осмогодишње школе су затворене. Сеоска привреда је запостављена. Из тих разлога
о овим проблемима у савременим условима се мора повести више рачуна и из друштвених и из
националних разлога јер село је основа за сваки даљи развој становништва, друштва и државе.

Петар Влаховић

* Овај прилог је предавање одржано 2004. у Друштву „Свети Сава“ на Трибини поводом 200
година модерне Србије
1
Д. Пантелић, Попис пограничних нахија Србије после Пожаревачког мира, Споменик САН
XCVI, стр. 11.
2
Б. Дробњаковић, Становништво у Србији за време првог устанка у: Посебна издања
Српског географског друштва, књ. 32, Београд, 1954, стр. 43.
3
Р. Николић, Околина Београда, Српски етнографски зборник, књ. В., Насеља, књ. 2, Бео
град, 1903, стр. 954.
4
Б. Дробњаковић, Становништво у Србији за време првог устанка, стр. 43.
5
Ст. Новаковић, Турско царство пред српски устанак 1780–1804., Београд, 1906, стр. 128;
Прота Матија Ненадовић, Мемоари, Београд, 1966, стр. 38; Д. Пантелић, Попис погранич-
них нахија Србије после Пожаревачког мира, Споменик САН, XЦВИ, стр. 11.
6
М. Филиповић, Село у Србији крајем XВИИИ и почетком XИX века, Географски лик Србије
у доба првог српског устанка, Посебна издања Српског географског друштва, св. 32, Бео-
град, 1954, стр. 77.
7
Б. Дробњаковић, Варошице у Јасеници, Гласник Географског друштва, св. 6, Београд,
1921, стр. 140–150; Б. Дробњаковић, Космајске варошице, Гла
8
В. Караxић, Географско статистическо описаније Србије, Даница за 1827. годину, Са-
брана дела, књ. ВИИИ, Просвета, Београд, 1969, стр. 167.
9
Т. Вукановић, Насеља у Србији у доба првог српског устанка 1804–1813., Врањски гла-
сник, књ. XИ, Врање, 1975, стр. 16–17.
10
Љ. Јовановић, Стогодишњица српског устанка, Београд, 1904, стр. 33–34; В. Чубрило-
вић, Предговор у: Васкрс државе српске од Ст. Новаковића, Београд, 1954, стр. 20.
11
Видети: Д. Пантелић, Београдски пашалук пред Први српски устанак, Српска књижевна
задруга, Београд, 1949; Л. Ранке, Српска револуција, Српска књижевна задруга, Београд,
1965; Ст. Новаковић, Васкрс државе српске, Просвета, Београд, 1954; В. Чубриловић, Пред-
говор у: Васкрс државе српске од Ст. Новаковића, Просвета, Београд, 1954; П. Влаховић,
Село у Србији XИX веку, Гласник Етнографског института САНУ, књ. XЛИВ, Београд, 1995.
12
Т. \орђевић, Из Србије кнеза Милоша – становништво, Београд, 1924, стр. 29; П. Влахо-
вић, Етничке прилике у Србији у првом српском устанку, Гласник Етнографског института
САНУ, књ. XXИX, Београд, 1980, стр. 17.
13
Т. \орђевић, Из Србије кнеза Милоша – становништво, Београд, 1924, стр. 29–35.
14
П. Влаховић, Етничке прилике у првом српском устанку, стр. 19.
15
Б. Дробњаковић, Становништво у Србији за време првог устанка, стр. 45 и даље.
16
Т. \орђевић, Из Србије кнеза Милоша – становништво, Београд, 1924, стр. 265–275.
17
Т. Вукановић, Насеља у Србији у доба првог српског устанка 1804–1813., стр. 17.
18
Опширније: Т. \орђевић, Варошица у Србији за време прве владе кнеза Милоша Обрено-
вића (1815–1839), Гласник Географског друштва, св. 6, Београд, 1921, стр. 89.
19
Б. Дробњаковић, Космајске варошице, Гласник Географског друштва, св. 13, Београд,
1927, стр. 223–226.
20
Б. Дробњаковић, Варошице у Јасеници, Гласник Географског друштва, св. 6, Београд,
1921, стр. 140–152.
21
Св. Марковић, Србија на истоку, Нови Сад, 1872, стр. 1.