СЕЛО ГЛЕДИЋ, ГЛЕДИЋКЕ ПЛАНИНЕ

И СРПСКО – ДУБРОВАЧКА ВЛАСТЕЛА ГЛЕДИЋ ? 25

Живојин Р. Андрејић*
Центар за митолошке студије Србије
Рача – Крагујевац

СЕЛО ГЛЕДИЋ, ГЛЕДИЋКЕ ПЛАНИНЕ И СРПСКО –

ДУБРОВАЧКА ВЛАСТЕЛА ГЛЕДИЋ?

Апстракт: У раду се разматра могуће порекло имена планине Гледић и истоименог села као
и могућа веза за средњовековном дубровачком властелом Гледић српског порекла при чему се
разматра гробни натпис из Годачице и генеалпгија ове породице. Полази се и од тога да у средњем
веку према имену или презимену господара, који влада одређеним пределом или стално борави у
одређеном месту, његовој трајној баштини, ти предели и место добијају име.
Кључне речи: Србија, Село Гледић, Годачица, Алтомановићи, Гледићке планине, Дубровник,
властела Гледић

Гледићкe планинe данас представљају
јединствен планински масив у јужној
Шумадији и Централној Србији а које
сачињавају: Стражара /652/, Дуленски Црни
врх /897/, Брзак /803/, Велики Кременац
/657/, Град /818/, Тиква /906/, Самар /922/,
Рајинац /763/ и Глава /643/. Међутим, у
првој половини XIX века познато је само
Гледићко или Гледевачко брдо. И у свом
опису Србије у другој половини XIX века
Милићевић не помиње Гледићке планине
већ само село Гледић у Гружи а планине
су: Кременац, Црни Врх, Тиква, Самар и
Благотин. (Милићевић, 1876, стр. 176-177,
295) То исто каже и Карић али напомиње
планина „Тиква се на картама бележи као
Гледићска планина“. (Карић, 1997, стр. 15)
Такође, Драгић је мишљења да Гледићка
планина припада само селу Гледићу и да се не
може проширити на целокупан планински
масив. У то време се осим Гледићке планине
помињу Честинска планина и Раваничка
планина и зато, сматра, треба им дати
двојни назив: Левачко-Гружанске Планине.
(Драгић, 1921, стр. 154, нап. 1)
Гледићке планине представљају приро/
дну границу између данашњих области
Левач и Гружа. У средњем веку, ове планине
су представљале границу између простране
жупе Борач /Гружа/, на западу, Лепеница,
на северу, и Белице, Лугомира, Левча и
Љубостиње, на истоку. (Андрејић, 2016,
стр. 104, 143) У новије време многи сматрају
* mitcentar@mts.rs
да су име добиле због тога што су обрасле
багремом гледићем а раније да се са њих
далеко гледало. (Бушетић, 1903, стр. 480)
Село Гледић се налази у попису села
нахија после Пожаревачког мира, 1718. го-
дине, као Гледићи /Kledicky/. (Пантелић,
1948, стр. 24) Атар села Гледић се простире
низ Велику – Гледићку реку, од Атнађевице
/Атмаџевице1/ до састава Леве реке и
Бајчетинске – Белог потока. На потесу
Дуваринче налази се црквина. На потесу
Црквенац је данас сеоски запис где се раније
служила служба. (Драгић, 1921, стр. 239,
242)
Гледићка река настаје испод дуленског
Црног врха /895 м/, протиче кроз села Гледић
и Годачица, а улива се у Западну Мораву код
села Чукојевца. Данас је позната као Велика
река која настаје од Леве реке и Бајчетинске
реке, познате и као Бели поток. Долина
и развође ове невелике реке представља
посебну жупску целину у односу на Доњу
Гружу.
Низводно од Гледића је знатно село
Годачица. Код данашње цркве је некада био
манастир изнад кога се предео на коси и
данас зове Прњавор. По легенди манастир
се звао Згодачица тако да је по њему
новонастало село добило име. (Исто, стр.
102, 104) Чини се да је овај манастир био уз,
од Годачице старије, село Гледић.
*
У данашњем селу Годачици, у долини
Велике реке која се улива у Гружу непосредно
1 Птица атмаџа – крагуј.

Јухорска чтенија
26
пред њеним утоком у Западну Мораву код
Краљева, пронађен је један фрагментовани
и делом оштећен надгробни камен са
средњовековним српскословенским натпи-
сом. (Станић, 1975, стр. 132-133) Натпис
говори о неком властелину који је владао
34 године градом Честином у Гружи у
време власти великог жупана Алтомана
Војиновића и његовог сина Николе, „значи
од 1340. до новембра 1373. године... могао
да добије управу над овим градом... тачније
1347 и 1352“. Станић није децидирано
изнео чији је надгробник у питању али је
очигледно да мисли на властелина: „јасно
је да се на почетку помиње име непознатог
властелина и његова служба“, великом
жупану Алтоману и његовом сину Николи.
(Исто)
Предлажемо реконструкцију и чита-
ње овог натписа на следећи начин:
† ................................
........... ST .................
..........................Ý ........
G(OSPODI)NU MOE(M)U VELIKO-
MU
@UPANU ALTOMANU : I
S(ÝI)NU B(L)AGO(VÄRNAGO) @UPA-
NA NÝI
KOLE I VÝ DNIHÝ V
LADAHÝ ^ESTINOM
Ý Ē L Ē G Ē LÄT I KTO SE
SI KAMI SVETI DA IE
ŠPROKLÄT. AMINݹ
= † /У ИМЕ ОЦА И СИНА И
СВЕТОГА ДУХА/
............................
.............................СТ .......................
........................................................
Г(ОСПОДИН)У
ВЕЛИКОМУ
ЖУПАНУ АЛТОМАНУ : И
С(И)НУ Б(Л)АГО(ВЕРНОГ)
ЖУПАНА НИ-
КОЛЕ И (У) ДАНЕ ЊИХ(ОВЕ) В-
ЛАДАХ ЧЕСТИНОМ
34 ГОДИН(А) : И КО ЋЕ (РУШИТИ)
ОВАЈ КАМЕН СВЕТИ ДА ЈЕ
/ПРОКЛЕТ. АМИН/
Текст је тумачен тако да је непознати
властелин владао градом Честином у време
власти великог жупана Алтомана и његовог
Живојин Р. Андрејић
сина жупана Николе. (Исто) Дословно
читање овог текста значајно мења смисао
текста. Дакле, на овај начин се долази до тога
да је велики жупан Алтоман син благоверног
жупана Николе, а то се никако не уклапа
у генеалогију Војиновић-Алтомановића.
На ову околност је упутио С. Ћирковић
упозоравајући да је могући потомак
Николиног сина Алтомана извесни Марко
Алтоманић који је погинуо код Вучитрна,
24. фебруара 1462. године. Ћирковић је
приметио и да се у родослову кнеза Вукана,
најстаријег сина великог жупана Стефана
Немање, налазе Алтоман и Никола који
су рођаци кнегиње Милице: „Братислав /
Вратислав/ кнез роди Вратикја /Вратка/
кнеза великаго и Алтомана и Ксенију,
Николу жупана Покраица“. (Ћирковић,
1995, стр. 20, нап. 24) Међутим, ни у ову
генеалогију се не уклапају жупан Никола и
његов син, велики жупан Алтоман.
Занимљиво је да се датација владања
и смрти властелина сахрањеног у Годачици
врши према владавини владара коју су Срби
примили од Византије а које је увео још цар
Јустинијан.
На први поглед се да закључити да
хронологија власти над Честином овог
властелина како је наводи Р. Станић није
прецизна. Он сматра да је властелин умро
око 1367. године, (Станић, 1975, стр. 137) а
то би значило да је Алтоман владао од 1333.
године. Уколико је властелин страдао у време
слома Николе Алтомановића, 1373. године,
онда је његова тридесетчетворогодишња
власт почела 1339. године. Осим тога, натпис
изричито каже „у време власти“ Алтомана и
Николе то значи да је владао градом и нешто
МОЈЕМУ пре 1373. године. То упућује да је Честином
почео да влада већ 1337. Дакле, индиректно
дознајемо врло важну чињеницу да је још
у првој половини XIV века постојао град
Честин у Гружи, у жипи Борач.
Алтоман, други Војинов син први пут се
помиње 1335. године, а титулу жупана носи
од 1347. Када је већ постао жупан Алтоман
се оженио са Витославом, 1347. године,
а то му је био други брак.2 (Динић, 1932,
2 Интересантна је замена имена Војислав са Гоислав
имајући у виду да је Гоислава супруга кнеза Војислава.
Могло би се помислити да су у питању брат и сестра,
Гоислав и Гоислава и да је и поменути Милош њихов
брат.
Јухорска чтенија
СЕЛО ГЛЕДИЋ, ГЛЕДИЋКЕ ПЛАНИНЕ
И СРПСКО – ДУБРОВАЧКА ВЛАСТЕЛА ГЛЕДИЋ ?
стр. 4-5) Као жив се помиње 1352. године
а као почивши 1359. Уколико је Алтоман
рођен годину-две после старијег брата
Милоша онда је то било 1319-1320. године.
Пунолетан и дозрео за брак био је 1335.
године. Изгледа да у првом браку није имао
мушких потомака, а да се претпоставити
ни женских. Јединог сина Николу добио је
у другом браку, 1348. године. Већ око 1335-
1337. године Алтоман је постао пунолетан
и после тога је ожењен. Постоје подаци
да се Алтоманова супруга зове Ратослава
тако да се да претпоставити да је она
била његова прва супруга. Алтоман се по
други пут оженио са Витославом,3 ћерком
војводе Младена у изворима познатог првог
представника лозе Бранковића.4 О првој
супрузи се незна ништа и вероватно се од ње
развео зато што нису имали деце. На основу
гробног камена у манастиру Бањи, који је
подигао син Никола, Витослава је умрла
у време цара Уроша, између 1366. и 1371.
године. (Шакота, 1970, стр. 44) Витослава
је умрла без претходног примања монашке
схиме. (Пејић, 2009, стр. 104) Алтоман
Војиновић се неоправдано доводи у везу
са војводом Алтоманом, најстарим сином
деспота Иваниша (Андрејић, 2002, стр. 177)
и његовим потомцима. Алтоман Војинов
је владао северним областима земље и у
рудничком крају још од око 1340. године
имајући у виду властелина који је владао
градом Честином, односно жупом Борач
/Гружа/. Текст надгробног камена овог
властелина пронађеног у селу Годачица код
Краљева сведочи да је он 34. године држао
Честин у време великог жупана Алтомана
и његовог сина Николе. (Томовић, 1989,
стр. 152-153) Имајући у виду да је Никола
развлашћен 1373. године, чини се да је тада
страдао и господар Честина, а да је господар
постао 1339. године. Пред крај живота
Алтоман је имао титулу великог жупана
3 Постоје тврдње да је име његове супруге Ратослава.
(Спасић, Палевестра, Мрђеновић, 1991, стр. 103.)
4 Младен је имао брата жупана Николу /помен 1329/.
Осим Витославе /Ратославе/ војвода Младен је имао
и старијег сина Бранка, севастократора у Охриду у
време цара Уроша, 1365. године. Бранков најстарији
син је, као и стриц, имао име Никола а био је ожењен
Јеленом, сестром Вукашина и Угљеше Мрњавчевића.
Средњи Бранков син је био Гргур, а најмлађи Вук, који
је ожењен Маром, ћерком кнеза Лазара /око 1371/.
Према Руварчевом родослову Бранковића они су
били потомци кнеза Вукана, најстаријег сина великог
жупана и родоначелника Стефана Немање. (Руварац,
1888, стр. 1-9; Андрејић, 1996, стр. 128-132; Андрејић,
2011, стр. 63.)
Јухорска чтенија
27
како га бележи надгробник његове супруге
Витославе из манастира Бање код Прибоја.
(Шакота, 1970, стр. 43-44) У време смрти је
имао око 35. година.
Алтоманов брат Војислав је могао
бити најраније рођен, 1322. године. Помиње
се први пут у млетачким изворима, 1343.
године. (Вујновић, 1985, стр. 31) Помиње
се 1350. године као ставилац, а ожењен је
Гоиславом о чијем пореклу нема података.
Од оца и браће је наследио властелинство
којем је до 1359. године припојио и жупе
великог челника Димитрија. Војислав се,
као што је то случај и са његовим братом
Алтоманом, појављује и на северу српске
државе. Управљао је областима око Рудника
али и северније. Тако је, 1359. године
запленио олово дубровчанима у руднику
Железник /код Београда/ у Кучеву. (Јиречек,
1892, стр. 32-33; Михаљчић, 1989, стр. 40)
Кучево је област између Дунава и реке
Јасенице, као и Мораве и планина Космај
и Авала. Дакле, Алтоман је владао земљом
Моравице са Ужицем, Дрином и Рудником
са Кучевом а потом је припојио и земље своје
браће, старе баштине оца Војина и стричева.
Тиме је стекао и право на звање великог
кнеза Хума. Његова „држава“ је достигла
највећи обим 1363. године простирући
се од Рудника и Дрине до Поповог Поља,
Дубровачке Републике, Боке Которске и
Косова. Тако је он постао најутицајнија
личност на српском двору.
Жупан Никола, син великог жупана
Алтомана и Витославе, рођен је по свему
1348. године. Постао је пунолетан 1362.
године а први пут се у изворима помиње
новембра 1366. године као један од великаша
српског царства. Као господар Рудника
се помиње 1367. године када је имао 19.
година. Већ 1368. године скоро цела област
Војиновића је у његовој власти. Под његовом
влашћу су били и Растислалићи који су му,
изгледа, били верни и у каснијим борбама
са кнезом Лазаром. Орбин каже да је он био
један од „четири барона“ на које је прешла
власт после смрти цара Душана.5 (Орбин,
1968, стр. 44) Никола је, изгледа, и у време
утицаја и моћи великог кнеза Војислава
господарио Гружом али и источно од ње,
5 У време смрти цара Душана Никола је имао тек
7-8. година, а пунолетан је постао 1362. године. То
би значило да је постао један од четири најмоћнија
барона тек после 1366. године. То је Орбиново време
„после смрти цара Душана“.
28
жупама: Љубостињом, Лугомиром, Белицом
и Левчом. С тога не чуди што је, изгледа, у
Жупањевцу – Лугомиру био заточен жупан
Никола после пораза и ослепљивања, 1373.
године.
Произилази да је господар Честина
владао и у време Војислава Војиновића.
Међутим, он се децидирано позива на
Алтомана и његовог сина жупана Николу.
Имајући у виду тврдњу да је властелин
сахрањен у Годачици6 владао тврђавом
Честин постаје јасно да би он могао бити
кефалија или војвода. По традицији, у
близини Честина, деспот Стефан је подигао
цркву и манастир Каменац. Припрата
Каменца је саграђена од стране Кузмана
Косиревића из Грасовца, браће Вука.
Степана, Дамјана Цветана и синова Петра и
Павла, 1547. године. (Драгић, 1921, стр. 24;
Бошковић, 1956, стр. 140)
Жупа Борач појављује се први пут око
1220. године са осталим жупама које су
подложене епископији Жичи. (Новаковић,
1912, стр. 572) Градови Борач и Честин,
уз град Островицу на Руднику, имали су
велики значај за одбрану српске државе.
Међутим, први помен Борча и Честина
је у угарским изворима у време њиховог
напада и заузимања, 1389. године. „Славни
град“ Борач је врло важна тврђава српске
деспотовине а у њему ће бити седиште
„борачке власти“. Турци су га први пут
заузели 1438. а потом 1459. године када су
га разорили (Јовановић, 1986, стр. 13-22) јер
се више не помиње као Борач већ Подград.
(Аличић, 1984, стр. 369) Честин се у изворима
помиње до 1401. године (Јовановић, 1986,
стр. 24-29) и по свему судећи да је разорен
до 1410. или 1438. године.
Уколико прихватимо као тачан податак
из дословног читања текста надгробника из
Годачице произилази да је жупан Никола /
Алтомановић/ имао сина Алтомана, великог
жупана и да је у њихово време Честином
владао непознати властелин. И после
свргавања и ослепљивања жупан Никола
Алтомановић је живео све до краја XIV века.
Жупан Никола се могао оженити око 1364.
године и већ у то време добити сина Алтомана,
који је добио име по свом стричевском деди.
У време расапа Николиног, 1373. године,
6 У Годачици, код данашње цркве, био је манастир што
потврђује и потес Прњавор у близини. По предању,
манастир се звао Згодачица и по њему и село добија
име. (Бошковић, 1956, стр. 193)
Живојин Р. Андрејић
Алтоман је могао имати око 19. година. По
свему је живео до краја XIV века тако да би
тридесет трогодишња власт над Честином
била у периоду од стицања Алтомановог
пунолетства и владања областима око
Гледићких планина, 1368-1400. године. Тако
произилази да је господар Честина страдао
у време угарских напада на овај град
1397. године и да је сахрањен у манастиру
Згодачици у селу Гледић чија црква стога
може бити и његова задужбина. По свему
произилази да би Алтоманов син могао
бити Марко Алтоманић, који је погинуо
код Вучитрна 1462. године. Имајући у виду
овај податак може се претпоставити да је
Марко Алтоманић господарио просторима
северног Косова, на линији Митровица -
Вучитрн – Подујево – Медвеђа код Лебана.
Преостаје да размислимо ко би могао
бити господар Честина а тиме и жупе Борач
– Гружа, планине Гледић и истоименог
села Гледић у време власти великог жупана
Николе Алтомановића и његовог сина
Алтомана.
*
Имајући у виду да у средњем веку према
имену или презимену господара, који влада
одређеним пределом или стално борави у
одређеном месту, његовој трајној баштини,
ти предели и место добијају име. Имајући ову
чињеницу у виду требало би поћи у трагање
за топонимом Гледић или властелом Гледић.
У српским средњовековним изворима
није забележен помен извесне властеле са
презименом Гледић на простору немањићке
државе Србије.
Међутим, међу властелом Дубровника
постоје Гледићи који се у изворима помињу
још од средине XIII века. У повељи бугарског
цара Михајла Асена из 1253. године, о савезу
и пријатељству са Дубровником против
српског краља Стефана Уроша I, помиње
се властелин, члан дубровачког Малог
већа, Жун Гледић. (Miklosich, 1858, стр.
40) Дубровачки хроничари тврде да се род
Гледић (Ghlegia, Glege, Glegia, Gleia, Gle-
ja) доселио из Хума, 1172. године, али се не
помиње из ког су места. Заправо, хроничари
помињу да је дошао Владимир из Хума.
Род Гледић је по мушкој линији изумрео у
Дубровнику 1429. године. (Vekarić, 2012,
стр. 70-71) Нема сумње, Владимир је српски
властелин који је из неког разлога напустио
српску земљу Хум и доспео у Дубровник,
1172. године, у време власти великог жупана
Стефана Немање. Може се претпоставити
Јухорска чтенија
СЕЛО ГЛЕДИЋ, ГЛЕДИЋКЕ ПЛАНИНЕ
И СРПСКО – ДУБРОВАЧКА ВЛАСТЕЛА ГЛЕДИЋ ?
да је Владимиров предак био извесни Глед
- Глеђа. То је време и великог млетачко-
византијског рата који је избио 1171.
године и у који се умешао велики жупан
Стефан Немања. О приликама и борбама у
приморским пределима мало се зна сем да
је Немања напао Котор и Хрватску. (Калић,
1994, стр. 210, нап. 62) Напад на Хрватску је
свакако ишао преко Хума.
У изворима се прво помињу Дамјан
/1190/ и његови синови Жун - Јуније и Орсат
/Ursacius/ Гледић. Дамјан је рођен, око 1155;
Жун, око 1190. године. Жун је имао сина Вида
/рођен о. 1210/, а овај Андрију /о. 1250/. Видо
је имао синове: Мата /о. 1240/ и Марина /о.
1245. + о. 1297/. Матов син Габријел /о. 1275
+о. 1348/ се помиње 1315. и 1336. године у
Трствивници. (Vekarić, 2016; Драгићевић,
2017, стр. 345) Имао је сина Витка /о. 1320/.
(Исто, стр. 71; Vekarić, 2016, стр. 331-333)
Имајући у виду да је Дамјан Гледић рођен
око 1155. године произилази да је и он
дошао из Хума у Дубровник и да је у питању
Владимиров брат. Ако је Владимир први
стигао у Дубровник за њим је у Дубровник
дошао Дамјан. Уколико смо у праву, Жун и
Орсат су Владимирови синовци. Судећи по
њиховим именима да се претпоставити да је
њихов отац Дамјан примио католичку веру.
Дамјанов син Орсат /рођен о. 1200/ је
имао три сина: Ивана /о. 1230/, Ђура /о. 1235/
и Марина /о. 1240. + о. 1318/. Ђуро Орсато
Дамјанов је имао сина Клима /о. 1275. +
1336. у Трстивници/. Климе има синове:
Џора /о. 1305. + пре 1363/, презбитера Петра
/о. 1307/, Орсата /о.1310. + 1363/ и Пашка /о.
1315/. Џорин син је Климоје /о. 1350. + 1390/.
Орсат Климин /о. 1344/ има сина Мароја /о.
1345/. Род Гледић се угасио са Маројевим
сином Палком /о. 1385. + 1429/. (Исто, стр.
71; Исто, стр. 331-333)
Као дубровачки викар, 1279. године,
Марин Гледић је потписао споразум о
продаји вина у српском руднику Брсково
са Томом Драго испред града Котора.
(Драгићевић, 2017, стр. 345) Следе Георгиус
– Ђорђе Гледа, 1313, године; Марин, 1316.
године; Урсатие, син Маринов, 1317-1326. и
Јован, 1330. (Lučić, 1964, стр. 408)
Дубровачком племићу – трговцу
Габријелу Гледићу, 1330. године, конетабл
- командант страних најамника Србије и
Приморја /Шпанаца и Италијана/ Јован
Мартино и тринест његових другова је
требало да плате 75 златних флорина.
Јуније Лукаревић и Габријел Гледић су били
Јухорска чтенија
29
Дубровчани који су врбовали ратнике
најамнике за српског краља Стефана
Дечанског. (Динић, 1960, стр. 17, 20)
Габриел де Глеиа се појављује у
изворима од 1322. а потом до средине XIV
века. У исто време се појављују Доминце
де Глеја /1313/, Јоне /1322/, Климе де Глеја
/1325/. Њихови потомци су Ђорђе, Вита де
Глеја и Петар де Глеја /1343, 2358, 1364/. За
Петра се каже да је из Омбле код Дубровника.
(Gelcich, 1879-1897, стр. 30-73; Исто, IV, стр.
36; Исто, V, стр. 180, 395) Затим се појављују
Мароје, Клеменс – Климе и Бласиус де Глеја
/1380-1384/. (Динић, 1951, 1964, стр. 38. и
даље) Породица Гледић се појављује и у XV
веку. (Динић, 1957, 1963, 1967) Једна каснија
појава исламизираног Гледића је забележена
у епској поезији: „Јели дома Гледић Осман-
ага?“. (Riječnik, III, 1887-1891, стр. 194)
О српском пореклу дубровачке
властеле и рођачке везе које су одржавали
сведочи пример породице Далшић /Longo/.7
Дубровчани Далшићи су били у сродству са
истакнутом српском властелом Повић из
времена цара Душана и цара Уроша /Ђорђе,
Милош и Радослав/. (Динић, 1959, стр. 139)
Литература:
- *** Riječnik JAZU, III, Zagreb 1887-1891.
- Аличић А. (1984). Турски катастарски
пописи неких подручја Западне Србије XV и XVI
век, I, Чачак.
- Андрејић Ж. (1996). Велућа Драгаша,
Београд – Рача.
- Андрејић Ж. (2002). Манастир Велуће,
Рача.
- Андрејић Ж. (2011). Свeта српска лоза,
Рача.
- Андрејић Ж. (2012). Висока српска
средњовековна властела Војиновог колена. У:
Историјска башрина, Ужице.
- Андрејић Ж. (2016). Средњовековна
кнежевина Морава – земље и жупе VIII-XII век,
Рача.
- Бошковић Ђ. (1956). Археолошки
споменици и налазишта Србије II, Београд.
- Бушетић Т. (1903). Левач, Београд.
- Vekarić N. (2012). Vlastela grada Dubrovni-
ka, Sv. 2, Zagreb-Dubrovnik.
- Vekarić N. (2016). Vlastela grada Dubrovni-
ka, Sv. 7, Zagreb-Dubrovnik.
7 Презиме Далшић потиче од личног имена
Далша. Занимљиво је да се десна притока реке Пек
у средњем веку зове Далша. На њеном иворишном
делу подигнута је од стране веће групе хиландарских
монаха, око 1426-1427. године, црква Рођења
Богородице манастира Далше. (Ристић, 1996, стр. 215)
30 Живојин Р. Андрејић

- Вујновић В. (1985). Вој(и)новићи и Вуј(и) Zagreb.

новићи, Београд.
- Gelcich Ј. (1879-1897). Monumenta Ragusi-
na, I, Zagreb.
- Gelcich Ј. (1879-1897). Monumenta Ragusi-
na, IV, Zagreb.
- Gelcich Ј. (1879-1897). Monumenta Ragusi-
na, V, Zagreb.
- Динић M. (1932). О Николи Алтомановићу,
Београд.
- Динић М. (1951, 1964). Одлуке већа
Дубровачке републике, I-II, Београд.
- Динић М. (1957, 1963, 1967). Из
дубровачких архива, I-III, Београд.
- Динић М. (1959). Дубровчани као
феудалци, Историјски часопис IX-X, Београд.
- Динић М. (1960). Шпански најамници
у српској служби. У: Зборник радова
Византолошког института 6, Београд.
- Драгић М. (1921). Гружа, Београд.
- Драгићевић П. (2017). Градски кнезови
у средњовјековној Србији, Босни и Приморју,
докторска дисертација, Бања Лука.
- Јиречек К. (1892). Споменици српски. У:
Споменик СКА 11, Београд.
- Јовановић Б. (1986). Борач и Честин. У:
Историјски гласник 1-2, Београд.
- Калић Ј. (1994). Српски велики жупани у
борби с Византијом. У: Историја српског народа
I, Београд.
- Карић В. (1997). Србија – опис земље,
народа и државе, Београд.
- Lučić Ј. (1964). O Dubrovačkom patricijatu
u XIV stoljeću. У: Historijski zbornik, godina XVII,
- Miklosich F. (1858). Monumenta Serbica,
Wien.
- Милићевић Ђ. М. (1876). Кнежевина
Србија I, Београд.
- Михаљчић Р. (1989). Крај српског царства,
Београд.
- Новаковић С. (1912). Законски споменици
српских држава средњег века, Београд.
- Орбин М. (1968). Краљевство Словена,
Београд.
- Пантелић Д. (1948). Попис пограничних
нахија Србије после Пожаревачког мира. У:
Споменик XCVI, Београд.
- Пејић С. (2009). Манастир свети Никола
дабарски, Београд.
- Ристић В. (1996). Моравска архитектура,
Крушевац.
- Руварац И. (1888). Вукан, најстарији син
Стефана Немање и Вукановићи. У: Годишњица
Николе Чупића Х, Београд.
- Спасић Д., Палевестра А., Мрђеновић Д.
(1991). Родословне таблице и грбови, Београд.
- Станић Р. (1975). Натпис из Годачице код
Краљева. У. Старинар XXIV-XXV, Београд.
- Томовић Г. (1989). Историја Титовог
Ужица, Титово Ужице
- Ћирковић С. (1995). Област Кесара
Војихне. У: Зборник радова Византолошког
института XXXIV, Београд.
- Шакота М. (1970). Прилози познавању
манастира Бање код Прибоја. У: Саопштења IХ,
Београд.

Summary

THE VILLAGE OF GLEDIĆ, GLEDIĆ MOUNTAINS AND THE SERBIAN-DU-

BROVNIK VLASTELA GLEDIĆ?

Although the Gledićs from Dubrovnik are not mentioned in Serbia among the numerous cit-
izens of Dubrovnik who held its mines, customs, shops, goldsmiths, etc. it can be seen that they al-
so had strong ties with Serbian rulers and nobles in the 14th century. So there is a possibility that
one of the Gledićs from Dubrovnik became a Serbian lord who held the town of Čestin and the
area in the parish of Borac during the time of Nikola Altomanović-Vojinović and his son the great
prefect Altoman, as well as a mine in the Gledić mountain area with a place name Gledić. Accord-
ing to all the above, this assumption is very attractive, but it has not been materially confirmed yet.

Јухорска чтенија