Редакција за историју Црне Горе, Балшићи против Котора, Године унутрашњих борби:

Историја Црне Горе II-2, Подгорица 1970, 22-33 + М. Благојевић, Савладарство у српским
земљама после смрти цара Уроша: Немањићи и Лазаревићи, Београд 2004, 384-389

Балшићи су породица обласних господара који су се наметнули у Зети у 2.

половини XIV века. По својим карактеристикама, могу се врло лако упоредити са
Мрњавчевићима, јер су они, као и Мрњавчевићи, типичан пример феудалних скоројевића
који су из редова ситне властеле доспели до положаја самосталних обласних господара.
Уз ово, Марво Орбини1 је њиховом родоначелнику Балши I приписао власт над само
једним селом у Зети, мада нема конкретних доказа за овакву тврдњу. Ипак, поуздано је да
су његови синови (Страцимир, Ђурађ I и Балша II) око 1360. године управљали само
узаним појасом између Скадарског језера и мора, а можда су држали и град Бар. На
почетку своје владавине, као и остала господа у Зети, држали су страну цару Урошу, те су,
за то време, уживали царево поверење.

Први знаци одвојености Балшића од централне власти испољени су у рату српске

државе са Дубровником (1361-62).2 Рат против Дубровачке републике су, у царево име,
водили кнез Војислав Војиновић и град Котор. Кнез Војислав је желео да поврати хумске
земље, а Котор да ослаби утицај дубровачких трговаца у српској држави. У ширењу ка
југоистоку, дошло је до судара интереса кнеза Војислава и већ поприлично моћних
Балшића. Они постају дубровачки грађани и чак је била предложена и заједничка акција
против Котора, али све је остало само на речима. Ипак, ово је нови значајан моменат у
опадању снаге централне власти, чији пример ће следити и Будва, где ће градски кастелан
Површко отићи корак даље, и ратовати на страни Дубровника, док ће остали већи
Приморски градови (Скадар, Улцињ, Бар) бити поштеђени економске блокаде
Дубровника.3

У 2. половини 1365. године цар Урош уздиже Вукашина Мрњавчевића на ранг

краља и признаје га за свог савладара, чиме је додатно нарушио свој ауторитет међу

1
М. Орбини, Краљевство Словена 42, 317.
2
Српска књижевна задруга, Историја српског народа I-4, 579.
3
Српска књижевна задруга, Историја српског народа I-4, 580.
осталом властелом који су били противници Вукашинови. Ово је посебно погодовало
Балшићима, јер су и већ од раније били у добрим односима са Вукашином (његова ћерка
Милица била је удата за Страцимира Балшића, а Оливера за Ђурђа I). То ће искористити и
започети своју офанзиву у приморју. Њихов војвода Никола Закарија (понегде и Сакат, по
селу изнад Дања) протерује будванског кастелана Површка. Након Будве, следећа мета
Балшића био је Котор. Не знамо тачно шта се дешавало око Котора у то време. Оно што се
сигурно зна је да Котор по сваку цену није желео да западне у руке Балшића, што се може
разумети из више разлога: 1) Которани нису желели да западну у руке полулегалних
властодржаца и одметника од цара и 2) били су свесни огромног намета који би им
Балшићи задали, а који су остали приморски градови у Зети већ трпели (Ђурађ I Балшић је
од Бара годишње узимао 2000 дуката, док је годишњи акростих за време цара Душана
износио 100 перпера). Ипак, упркос снажном отпору, одбрана града је привредно и
економски исцрпела град услед поморске блокаде, као и огромних жртава. Ипак, ова
кампања се негативно одразила и на Балшиће: 1) због огромних губитака војске и
морнарице која би била употребљена на другим местима и 2) кварење опште слике
Балшића у очима околних страна због њихових акција према Котору. Чак је и Венеција,
којој је слабљење Котора одговарало, није одобравала овакву акцију, рачунајући да ће
освајање Котора од стране Балшића додадтно ојачати позиције Дубровника
(венецијанских ривала). Неодобравање је стигло и од стране папе Урбана V који није
могао да прихвати да Балшићи, коју су до тада већ исказали вољу да прихвате католичко
учење, нападају католички град.

На крају је, у лето 1369. године, Венеција прихватила предлог Которана, цара
Уроша и папе да посредује у миру између двеју зараћених страна. Млетачки посланик,
који је изабран као посредник у склапању мира, добио је директиву из Венеције да изврши
притисак на Ђурђа Балшића, уколико не буде вољан да склопи мир, и да повуче своје
ратне галије и бродове, коју су нападали и трговачке бродове саме Венеције и
Дубровника, јер ће иначе бити третирани као гусари и нападани од стране Млетачке
јадранске флоте. Касније су Млечани одустали од такве политике према Ђурђу, јер је
постојала могућност да ће Которани одбити услове мира. Пошто у млетачким архивима
нема података о току преговора данас о исходу знамо на основу каснијег дубровачког
писма које наводи да је и њихов властелин имао удела у преговорима и да је договорено
да Котор више неће слати оружје Николи Алтомановићу, непријатељу Ђурђевом, као и
друге нама непознате тачке примирја. Најбитније је то да у пролеће 1370. године више
није било ратних дејстава у овом делу Зете. Упоредо са догађајима око Котора, у јануару
1368. године Ђурађ и Страцимир обнављају сукоб на југу против Карла Топије од којег
освајају Улцињ. Ослабљен и изнемогао, током 1370. или почетком 1371. године Котор
пристаје на сизеренство угарског краља Лудовика I Анжујског.

Пошто је загосподарио областима око Дубровника 1370. године, жупан Никола

Алтомановић захтева од Републике Светог Влаха да му се исплати светодмитарски
доходак од 2000 перпера. Услед дубровачког одбијања избија рат између двеју страна, а
Дубровчани, у покушају да добију помоћ, позивају и Балшиће. У овај савез се укључује и
краљ Вукашин који почетком јуна 1371. године, заједно са сином Марком, из Скопља
стиже до Призрена одакле средином месеца долази у Скадар где се састаје са Ђурђем
Балшићем. План је био да заједнички нападну Николу Алтомановића у правцу Оногошта.
У овом тренутку је деловало да ће Никола Алтомановић бити озбиљно угрожен, али краљ
Вукашин изненада одлази натраг у Македонију на позив деспота Угљеше где ће трагично
завршити 26. септембра 1371. године код Черномена на реци Марици.

Одмах након погибије Мрњавчевића, започиње отимање околних великаша о

њихове поседе. Исте године Ђурађ Балшић преузима од свог покојног савезника Призрен,
чиме се сукоби између њега и Николе Алтомановића преносе из Приморја и у унутрашње
области. Године 1372. Никола безуспешно опседа Призрен. У пролеће 1373. године
коначно долази до прекида сукоба између двеју страна. Нешто пре тога се Никола
Алтомановић већ помирио са Дубровником, коме сада никако није погодовало ово
збижавање, јер су однекуд добили информацију да Венеција покушава да увуче Балшиће и
Алтомановића у рат против угарског краља и његовог савезника господара Падове. Тиме
би за узврат добили Драч и Котор (Ђурађ Балшић) и Стон са Пељешцом (Никола
Алтомановић). Упркос томе, у венецијанском архву није остало трага овој дипломатској
акцији. Венеција и Дубровник, који су за сво ово време у затегнутим односима, су врло
често некритички примали гласине о противничкој страни. Разлог због којег је Никола
Алтомановић прекинуо непријатељство са Балшићима и Дубровником је тај што се
појавила, за њега, много већа претња од стране кнеза Лазара и бана Твртка и њихових
савезника. Након што је истеран из Приморја, жупан Никола Алтомановић прибежиште
налази у Ужицу, али је тамо ухваћен и ослепљен.

Наступа подела његове земље између победничке стране, а ту су се укључује и

Ђурађ Балшић који запоседа област између Дубровника и Боке Которске (Требиње,
Конавле и Драчевицу). Поново, као и много пута раније, област старе Травуније и Дукље
су у истом политичком оквиру. Једино као енклава остаје Котор, који је сада у још тежем
положају него раније. Иако се Котор налази у вазалитету према угарском краљу, на ту
помоћ се слабо могло рачунати, јер ни тад, као ни пре, моћни господар не може тако лако
заштитити тако истурену тачку какав је био Котор. Стицањем Требиња, Конавала и
Драчевице Ђурађ Балшић остварује право на светодмитарски (или “српски”) доходак.
Доласком у Дубровник у новембру 1373. године Ђурађ Балшић својом повељом и
заклетвом потврђује повластице које су Дубровчани имали у српскинм земљама до тада.
Међутим, у повељи је предвиђено да Дубровник неће морати да плаћа данак према
Балшићима „ако тко буде цар господин Србљем и властелом у земљи српској”.
Највероватније је да је та одредба унета на иницијативу Дубровчана за случај да се појави
неко са већим правима за светодмитарским доходком.

Упркос томе што су прихватили католичко учење, Балшићи су идаље били у току
са дешавањима унутар Пећке патријаршије. Криза која је била унутар световне власти у
Српском царству одразила се и на духовну. Када се на пролеће 1375. године упокојио
патријарх Сава, месецима је патријаршки престо остао упражњен. У октобру 1375. године
кнез Лазар и Ђурађ Балшић „који тада началствоваху“ сазивају сабор у Пећи на коме је за
новог патријарха изабран пустињак Јефрем, човек који је тада био најбољи избор за
патријарха, јер је, према биографу патријарха Јефрема, било огроман број оних који су
хтели „да разбојнички и с нападајем уграбе свети престо“.

Однос између самих Балшића се може најбоље окарактерисати као „колективни

облик господарења” у коме учествује више чланова властелинске породице и све важне
одлуке и акте доносе заједнички. У повељи издатој Дубровнику 17. јануара 1368. године
(при укидању царине у Дању) наводе се имена сва три Балшина сина, али се води рачуна о
сениорату (прво Страцимир, па Ђурађ и на крају Балша II). Након смрти Страцимира
(1372.) на чело породице стаје Ђурађ I Балшић, који је и до тада, икако средњи син, био
доста активнији у политичком животу од своје браће. Управо је он узео главно учешће у
опсади Котора, као и договора са краљем Вукашином око заједничке акције против
Николе Алтомановића. Са Ђурђем Балшићи почињу полако да напуштају облик
колективног господарења и сениорат све више избија у први план. Ово се може видети из
посете Ђурђа I Дубровнику 30. новембра 1373. године, када приликом потврђивања
повластица Дубровчанима гарантује да „ни у мене, ни у мога брата Балше, ни у мога
синовца младога Ђурђа“ неће бити царина којих није било за време цара Душана. Из овога
се може видети да сваки Балшић има своју територију, али при спољној политицу ту
заједницу заступа Ђурађ I. Рецимо, када је будвански кастелан Површко напустио град,
Венецијанци су управо од Балше II тражили да исплати штету од 600 перпера коју је
раније Површко нанео једном њиховом трговцу, док за гусарење Режевића и Паштровића
се обраћају Страцимиру из чега би се могло закључити да су северне области биле под
његовом управом. О територији Балше II се може са сигурношћу говорити после женидбе
са Комнином, ћерком деспота Јована Асена, 1372. године, када Балша II на управу добије
Белград (Берат), Авлону (Валону) и Химару. С обзиром на то да су ови градови далеко од
матичне територије Балшића (Зете), непосреднија власт Балшића се осећала онда када су
били у добрим односима са Карлом Топијом, а када нису, власт би била у потпуности у
рукама градских господара.

Заједница Балшића се одржала неко време после смрти Ђурђа I (јан. 1378.). У
једној разрешници рачуна, издатој 15. фебруара 1379. године, саопштава се да Јакста
Колановић, који је „држао кућу Страцимирову и Ђурђеву и Балшину” (управљао
приходима), није остао никоме дужан. Ово додатно потврђује да је сваки брат имао своју
„кућу”. Поравњање дугова је извршено пред Балшом II и госпођом Теодором, удовицом
Ђурђа I, али је врло брзо дошао крај заједници Балшића. Двадесетог новембра 1379.
године „господин Балша по милости божијој” указао је „милост” Дубровчанима тако што
је потврдио све повластице дубровачких трговаца које су стекли за живота његовог брата,
господина Ђурђа I. У овој повељи Балша II иступа у 1. лицу и употребљава појмове „моја
земља”, „моји људи” и „моја властела”, из чије садржине се не може видети да је Балша II
делио врховну власт са својим синовцима Ђурђем II Страцимировићем и Константином
Ђурђевићем. Након смрти Балше II Балшића (18. дец. 1385.), једним делом некадашње
простране области загосподарио је Ђурађ II Страцимировић. На том простору Ђурађ II
такође није делио власт са својом родбином. Балшићи су имали све погодности као и
легитимни владари (Ђурађ I је на свом двору имао логотета), али су упркос томе имали
само скромну титулу господини, коју је имао и Вук Бранковић.

Никола Јековић