Никола Јековић, ис 22/18

Семинарски рад из Увода у историјске студије: “Приказ дела Историја Русије”

Историја Русије је дело српско-руског историчара, професора и публицисте Алексеја

Кириловича Јелачића (рус. Алексей Кириллович Елачич). Издаваштво Талија, са
седиштем у Нишу, је 2018. године објавило ово дело на основу оригиналног издања
Српске књижевне задруге из 1929. године. У XXIV поглавља аутор је представио историју
Русије од античких времена до завршетка Руског грађанског рата 1921. године и оснивања
Совјетског савеза. Ово дело представља кратак општи преглед историје руског народа и
државе, као и први целовити приказ историје Русије и Источних Словена на српском
језику уопште. У предговору др Јелачић истиче да га је све већа заинтересованост
студената на Филозофском факултету у Скопљу (на ком је и сам предавао као професор
руске историје), као и југословенске јавности генерално, за руску историју нагнала да
напише једну популарну и оригиналну историју Русије на српском језику.

Аутор није наводио било коју литературу за потребе писања свог дела. У предговору је
исказао захвалност својим колегама на Филозофском факултету у Скопљу, др Миливоју
Павловићу и др Петру С. Јовановићу, од којих је први извршио корекцију текста, а други
дао упуте аутору око тачне транскрипције топономастике са руског на српски језик. Дело
започиње са општим приказом историје источне Европе у старом веку, што уједно
представља историју предсловенских народа на простору Источно-европске низије (разна
иранска племена: Скити, Сармати...). Велику пажњу аутор је посветио контактима који су
са овим народима успоставили грчки колонисти на северним обалама Црног мора, као и
трговачком промету који је функционисао између ових двеју група. У наредном
поглављимма која се тичу најраније писане историје руског народа аутор је указао на
велику оскудност извора и представио сажетак Повести минулих лета из пера монаха
Нестора. Са великом пажњом аутор се осврнуо на изворе који преносе долазак варјашких
дружина и успостављању прве власти над источним Словенима од стране породице
Рурика. Осврнуо се на традицију коју преносе извори и извукао реална збивања која се
крију иза традиције. Аутор даје врло суморну слику монголско-татарске инвазије на руске
кнежевине, као и уздизање Литваније и Пољске у односу на источне делове некадашње
Кијевске Русије. Према њему, ово је догађај који је у потпуности изменио судбину руске
нације и довео до коренитих промена у руском друштву. Под овим треба узети у обзир
ауторово лично виђење ентногенезе источнословенских народа. Наиме, аутор сматра да
три источнословенска народа (Руси, Украјинци и Белоруси) припадају једној великој
руској нацији. У склопу тога, врло често се кроз текст провлаче синоними за ова три
народа: Великоруси (Московити ли само Руси), Малоруси (Украјинци) и Бели Руси
(Белоруси). У склопу ове кохезије аутор убраја све оне области и народе који су некада
били део Кијевске Русије (ту убраја и Русине и врло често користи називе: Црвени Руси,
Галичани или Галички Руси). Овакво становиште не треба да чуди, јер је ово виђење било
опште присутно у руској историографији 19. и почетка 20. века (посебно међу
поборницима панславизма), а пре свега представља званичну политику власти Руског
царства. Разлог за културно одвајање Источних Словена аутор види у погрешним
тенденцијама руских власти да ограниче културне особености Белоруса и Украјинаца, што
је код ова два народа изазвало револт. Такође треба узети у обзир и да је сам аутор
пореклом руски племић родом из Кијева. Уздизање Москве као стожер будуће царске
Русије је представљено у позитивном светлу за развој руског друштва, мада сам аутор
истиче да би за судбину Русије доста повољније било да је окупљање руске земље пошло
од Новгородске републике, чиме аутор одлази у сверу алтернативне историје. У овој
кнежевини аутор види здраве зачетке руске бољарске демократије која би се временом све
више развијала. Овде аутор иступа са личним политичким ставовима, што је све
видљивије у делу како се хронологија приближава 19. веку. Русију Петра Великог је
Алексеј Јелачић оценио у крајње позитивном погледу. У погледу саме личности цара,
аутор је истакао неколико карактерних црта које не иду у прилог цару, ипак, упркос томе,
такви недостаци су према аутору мањег значаја у погледу огромних достигнућа које је
Русија доживела у овом и за време Катарине Велике. Епоху која је наступила након пораза
Наполеона аутор описује поприлично трагично. Велику пажњу је усмерио на појаву
либералних струја у руском друштву, а посебан акценат је ставио на издвајање две
“школе” виђења Русије на спољном плану: западњачку и славјанофилску струју. Из самог
текста је видљиво да је сам аутор имао симпатије према обема овим струјама (јасно је да је
одобравао циљеве западњачке струје због њихове окренутости ка демократији и
социјалној правди, као и да је подржавао славјанофилску струју због њиховог
панславизма). Доба цара Николаја I је овде представљено у двојаком погледу. Са једне
стране, ово је период велике социјалне неједнакости и неограничене владавине једне
личности, а са друге ово је период који аутор описује као време највећег хијерархијског
успона Руске империје у кругу великих сила. Тек је Кримски рат означио почетак
посрнућа Русије и на унутрашњем и спољњем плану. Поред овако суморне слике руског
друштва, аутор наводи да тадашње најшире народне масе још нису стекле негативно
расположење према свом владару. Наиме, како сам аутор каже, тадашњи руски кметови су
веровали да је цар у немоћи да учини било шта како би побољшао њихове животе, јер га
немилосрдно племство спречава у томе. Цареве Александра II и његовог унука Николаја II
је приказао као трагичне личности које су имале племените амбиције да ситуацију у
земљи изокрену на боље, али које нису успеле да се изборе са огромним недаћама свог
времена. У том опису Јелачић није отишао далеко од већине модерних историчара, иако
им је придодао племените црте личности. Фебруарску револуцију аутор је оценио као
трагичан покушај успостављања демократије (такву слику је дао и код Декабристичке
побуне). Оно што се може веома лако запазити јесте да аутор са крајњим негодовањем
доживљава уздизање бољшевичке владе, као и исход Руског грађанског рата.

Историја Русије Алексеја Јелачића по својим основним карактеристикама није дело од

већег историјског значаја. Аутору се највише може замерити спорна идеја кохезије
Источних Словена у велику руску нацију, као и отворена нетрпељивост према
бољшевицима и сврставање на страну фракције Белих, чиме аутор излази из оквира
историчара и претвара се у носиоца политичких идеја. Описујући прилике у Русији
Јелачић често наводи примере значајних личности јужнословенског порекла који су се у
то време истакли у служби Руског царства (нпр. Руђер Бошковић, гроф Милорадовић...).
Ово је разумљиво када узмемо у обзир да је дело писано као популарна историја са циљем
да југословенским читаоцима приближи целокупну историју Русије. Упркос свему томе,
ово дело може имати значаја српским читаоцима као увод у историју руског народа и нуди
увид у политичко виђење типичног представника ондашње руске емиграције.
Библиографија:

1. Алексеј Кирилович Јелачић, Историја Русије – Русија и Балкан: преглед политичких и

културних веза Русије и балканских земаља 866-1940, Талија Издаваштво, Ниш, 2018