Руска геополитичка

школа
ЗОРАН СТАМЕНОВИЋ,ФИЛИП СРДИЋ,НИКОЛА ШАВИЈА,ЛАЗАР
СМИЉАНИЋ,ОГЊЕН СУЛАВЕР,СТЕФАН БАЈКИЋ,
Саджај

 1.Увод
 2.Словенофилство
 3.Средишњи свет
 4.Евроазијство
 5.Литература
Увод

 У раздобљу (1871–1914) изазов немачке географске централности био је

средишња тема светске геополитике, према којој свакако нису могли остати
имуни ни руски геополитичари. Тако је славни Николај Данилевски у
знаменитој монографији Русија и Европа 1871. године писао о потреби
свесловенског отпора „општечовечанским претензијама романско-германске
цивилизације”. На сличан начин промишљали су и његови следбеници:
Константин Леонтјев, писац и дипломата, и Владимир Ламански,
универзитетски професор, потписник огледа о „три света азијско-европска”
из 1892. године, који ће Петру Савицком, једном од оснивача класичног
евроазијства у емиграцији, бити непосредан доказ за тврдњу да је „руска
цивилизацијска школа геополитике била заокружена већ крајем 19. века”.
Увод

 Особине руске геополитичке школе последица су првенствено географског

положаја ове огромне државе, али и јединствене руске улоге у светској
историји. Познати научник Лав Гумиљов је наглашавао да је руска
експанзија на Исток била неупоредиво ненасилнија и хуманија у односу на
западноевропске примере колонијализма, односно да је као таква
подразумевала и „сталну инфузију пасионираности од стране затечених
етноса”. Отуда произилази и становиште да је „великоруска цивилизација
настала сједињавањем словенског етноса с турско-татарским елементом”, из
чега као логично следи руско право на интеграцију евроазијског простора.
Увод

 За разлику од западне геополитике која је вазда испољавала свој континуитет

и представљала главни ток тамошње политичке мисли, посебно у 20. веку,
руска геополитика се развијала на маргинама кључних друштвених и
политичких процеса у овој земљи и углавном је била реактивног карактера.
Због тога основе руске геополитике ваља везивати за „драматичне потресе у
руској друштвеној свести” која се манифестовала после епохалних
историјских преокрета, попут лекције изгубљеног Кримског рата (1853–
1856), потом револуције и грађанског рата (1917–1921), преко скривеног
смисла Хладног рата (1945–1990), до савремених манифестација ове појаве
изазваних „развалом Совјетског Савеза” и актуелним ратом у Украјини.
Словенофилство

 Словенофилство је књижевна и религиозно - филозофска струја руске

друштвене и филозофске мисли,која се обликовала 30-их и 40-их година 19.
века и фокусирана на идентификацију идентитета Русије, њених типичних
разлика од Запада. Представници су се залагали за развој посебног руског
пута, различитог од западноевропског. По њиховом мишљењу, Русија је у
стању да пренесе православну истину европским народима који су пали у
јерес и атеизам. Словенофили су такође расправљали о постојању посебне
врсте културе која је настала на духовном тлу православља, а такође су
одбацивали тезу представника западњаштва да је Петар Велики вратио
Русију у крило европских земаља, а она мора да иде овим путем. у
политичком, економском и културном развоју.
Словенофилство

 Николај Јаковљевич Данилевски је светску славу стекао као аутор капиталне

монографије Русија и Европа (1871). Поред критике европске цивилизације
Николај Данилевски на посебан начин излаже своје виђење „теорије
историјског циклизма” и нарочито улогу словенске цивилизације у том
процесу. По Данилевском суштина историјског циклизма јесте у постојању
„културно-цивилизацијских типова” који се састоје од религије,
културе,политике и друштвено-економске структуре или цивилизације која
се супротставља етнографском материјалу. За Данилевског је из разумљивих
разлога посебно важан „словенски тип” који је најпотпуније изражен у
руском народу. Његова теорија историјског циклизма важна је и због тога
што одбацује појам општечовечанског као „апстракцију без стварног
садржаја”, односно у културно-цивилизацијском типу види израз највишег
друштвеног јединства.
Словенофилство

 Присталице словенофилства бранили су гледиште да је Русија имала свој,

оригинални пут историјског развоја. Оснивач овог правца био је писац
Хомјаков, активну улогу у покрету имао је Кирејевски, Константин и Иван
Аксаков, Самарин, Кошелев, Чижов. У исто време, извесни Еван
Романовски, пореклом Пољак, сазнавши за славенофиле и подржавши их,
почиње да окупља присталице овог тренда око себе широм Европе. Друштво
које је створио на крају је названо „Европско друштво за историју порекла
народа“, његови чланови су себе називали словенофили и сматрали су
главним задатком укидање масонерије и њене идеологије.
Средишњи свет

 Владимир Ламански је био следбеник Николаја Данилевског и његовог

поимања односа Русије и Европе. У свом познатом огледу Три света азијско-
европског континента који је написао 1892. године,полазећи од својих
ранијих истраживања он је потенцирао јединственост евроазијског копна
чији су народи изнедрили сва најзначајнија достигнућа у религији,
уметности, науци, привреди, унутардржавним и међународним пословима.
Из једне такве интегралности произилази и подела континента на три
макроцелине: Праву Европу (романско-германску), Праву Азију (свет старих
и древних цивилизација, укључујући разна племена, полуисторијске и
историјске народе) и Средишњи свет који обухвата „неаутентични део
Европе и неаутентични део Азије”.
Средишњи свет

 Ламански је простор тзв. Средишњег света веома јасно одредио и то тако

што у његов састав улазе: Русија у тадашњим границама империје, као и
источна и југоисточна Европа. Занимљиво је да западна граница Средишњег
света почиње на северу од норвешко-шведско-руске тромеђе и протеже се до
Гдањска и Балтичког мора, потом кривуда наизменично у дубину централне
и источне Европе, а на југу излази на Јадран код Трста и даље наставља дуж
Јадранског и Јонског мора. Јужна граница овог света трасирана је
Средоземним морем до обала Сирије и Мале Азије, где се очувало
хришћанско становништво и култура, а затим се даље протеже до Тихог
океана, где се потпуно поклапа са ондашњим јужним границама Руске
империје.
Евроазијство

 Првобитно, „Евроазија” је географски појам: у овом смислу, то је

једноставно највећи континент; комбиновано копно Европе и Азије.
Међутим, геополитички, ова реч има неколико значења, која одражавају
специфичне геополитичке интересе.
 Руско „евроазијство“ је у почетку мање-више одговарало копненој области
Царске Русије 1914. године, укључујући делове Источне Европе.Један од
главних геополитичких интереса Русије лежи у све ближој интеграцији са
оним земљама које сматра делом „Евроазије“.
Евроазијство

 У знаменитом чланку Евроазијство објављеном 1925. године у Берлину,

идеје Ламанског ће на особен начин реинтерпретирати један од водећих
мислилаца класичног евроазијства Петар Савицки. Он је полазећи од
физичко-географске интегралности евроазијске копнене масе у речник
геополитике увео појам Евроазије „као трећег континента” у оквиру којег су
Европа и Азија периферне области са мање-више израженим маритимним
утицајима са Атлантског, односно Тихог и Индијског океана. Ова теза о
географској интегралности и централности „Русије–Евроазије” послужила је
као теоријски предложак за ревизију руске историјске и културне
самоспознаје, тј. за његов закључак „да из географског јединства произилази
историјско, културно, економско и политичко јединство”
Евроазијство

 Ламански је под Азијом подразумевао систем источних, југоисточних и

јужних периферија Старог света у које спадају: Јапан, Кина (иза Кинеског
зида), Индокина, Индија (тада још у проширеним колонијалним оквирима
Британске Индије), Иран и тзв. предња Азија, тј. Блиски исток и Мала Азија.
У овој варијанти јужним границама Евроазије, заједно са Русијом (СССР-ом)
обухваћени су још Монголија и читав западни и југозападни део Кине
(пустиња Гоби, Синкјанг, Тибет).
 Према овој географској анализи Европа обухвата само Западну Европу и
Централну Европу, док је простор Источне Европе интегрални део
евроазијског копна.
Литература

 https://www.kcns.org.rs/agora/osnove-ruske-geopolitike-i-deo/
 https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Евроазија
 https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Словенофилство