Исидора Б.

БЕЛИЋ
isidorab@gmail.com

Медитеран у путописима
Станислава Винавера

Кључне речи: Медитеран, авангарда, путопис, култура, Други, идентитет

Апстракт: Рад настоји да испита слику Медитерана у путописима Излет
по Јадранском и Средоземном мору (1927) и Коначна Венеција (1938) Станислава
Винавера, примењујући методолошке постулате имагологије. Уз осврт на зна-
чај и статус путописа у српској авангардној књижевности и Винаверовом ства-
ралаштву, показује се да је Медитеран, присутан у целокупном опусу овог над-
граматичара и једног од водећих авангардних писаца, поље у којем промишља
многа питања – од уметности, преко религије и цивилизације до културног и
личног идентитета који се (ре)дефинише у сусрету са медитеранским наслеђем
– те се стога може посматрати као конститутивни део његове поетике. Од изу-
зетног је значаја и Винаверова свест о византијском, медитеранском наслеђу и
континуитету сопствене културе, која је најуочљивија у путопису Коначна Ве-
неција. Иако је путопишчева визија при сусрету са Другим најчешће широка и
хуманистичка, уз неизбежне стереотипе на појединим местима, пре свега при
сусрету са арапским светом у Африци, уочавамо одсуство толеранције и сли-
ку Другог која кореспондира са оријенталистичим дискурсом.

Шта је Медитеран? Хиљаду ствари у исти мах. Није то један пејзаж,

већ безброј пејзажа. То није једно море, већ след мора. Не једна цивили-
зација, већ цивилизације које се слажу једна на другу. [...]. То је сусрет са
древним стварима које су још живе, које додирују ултрамодерно или су
у сагласју са ултрамодерним: покрај Венеције, привидно мирне, брунда
индустријско насеље Местре; покрај рибарског чамца, који је још увек
Одисејев чамац, брод са мрежама на повлачење што пустоши морско
дно, или огромни танкери.
Фернан Бродел, Медитеран: простор и време

Медитеран, схваћен превасходно као ходочашће југу, култури

и уметности, представља важан тематски комплекс како у европс-
кој, тако и у српској књижевности новијег доба. Наслеђе старе Грч-
ке и Рима, антика, одувек је привлачилo интелектуалце и радозна-
ле духове, а талас великог Grand Tour-а, традиционалног културног
путовања, превасходно у Италију,1 није заобишао ни путнике из

1  Каталог српских путника који су боравили на Апенинском полуострву и о

томе оставили писаног трага саставила је Олга Ступаревић (Ступаревић 1976:
103–182), а о Grand Tour-у српских интелектуалаца по Италији писао је Марио
Лигуори (Liguori 2014: 82–92). Поред писаца, међу тим путницима било је и

Библид 0350-6428. - Год. 47, бр. 157 (2015), стр. 271-290. / прегледни рад
УДК 821.163.41.09-992 Винавер С.
наших крајева. Један од великих „хероја на друмовима“2 био је и Ста-
нислав Винавер, песник, приповедач, есејиста и преводилац, бергсо-
новац, луцидни ерудита изузетне језичке снаге. Дух медитеранизма
прожима његова песничка, приповедна, есејистичка, а не само путо-
писна дела, 3 док се у путописима који су предмет ове анализе, Излет
по Јадранском и Средоземном мору и Коначна Венеција, Медитеран –
од Шпаније и Италије, преко Француске, Грчке и „нашег“ Јадрана до
северне Африке – оваплоћује као par excellence простор испитивања
културног идентитета.
Путопис, тематски разноврстан жанр који открива и „физионо-
мију писца и физиономију доба“ (Ступаревић 1976: 104) дуго је био
на маргинама књижевне историје и теорије.4 Ипак, путовања књи-
жевних путника су, у великој мери, утицала на токове српске књи-
жевности и културе (Деретић 1996: 213–240). Топос пут(овањ)а, који
налазимо у литератури још од Одисеје, у међуратном периоду добија
посебну пуноћу и значај, те авангардa данас важи за златно доба ср-
пског путописа (Јаћимовић 2005: 5; Гвозден 2011: 6; Радоњић 1995:
217). Овај хибридни жанр, који се опире канонизацији, карактери-
шу отворена форма и склоност ка експериментисању, а код најбољих
путописаца, какав је несумњиво и Винавер, уместо информативно-
дидактичке димензије (која је била доминантна у просветитељству
и романтизму), или естетизовања које је донео период модерне, до-
минантна је превласт лирских елемената који онеобичавају његову
структуру, 5 те је путопис, видимо, у дослуху са начелима авангард-
не поетике. Гојко Тешић је утвдио да Винаверов путопис надраста
класичне оквире жанра, уноси иновације у тематској и садржинској
равни: „У текстовима ове врсте Станислав Винавер остварује готово
све одлике авангардне поетике: усредсређеност на новину, експери-
мент, хибридност жанрова и неуобичајеност књижевне структуре“
(Тешић 2004: 443). Ипак, Винаверови путописи нису наишли на ре-
цепцију коју заслужују. Иако су интересантни са аспекта жанровске

научника, уметника, новинара, педагога, лекара, свештеника, а интересантно

је и неколико ауторки.
2  Синтагмом „херој на друмовима“ Растко Петровић дефинише путника у ис-
тоименој песми из збирке Откровење (1922), посвећеној Станиславу Винаверу
(Петровић 1971: 60).
3  Видети текстове Жарке Свирчев (2014а; 2014б) који су наведени у одељку
Литература. Она истиче важност Медитерана за целокупну поетику Станис-
лава Винавера: „На Винаверовој стваралачкој/духовној мапи Медитеран пред-
ставља тачку интензивног стваралачког огледања, преиспитивања наслага
културног и колективног идентитета, промишљања традиције и потенцијал-
них перспектива оплођујућег дејства по српску/јужнословенску културу. Ис-
товремено, у Винавера је присутна и свест о позицији медитеранизма у срп-
ској култури која се може сажети Броделовом метафором ожиљка“ (Свирчев
2014а: 28).
4  O томе су сагласни готово сви истраживачи који су се овом тематиком бави-
ли (Јаћимовић 2005: 5; Гвозден 2011: 5).
5  О томе је детаљно писала Слађана Јаћимовић (Јаћимовић 2005: 29–35).

272 Исидора Б. БЕЛИЋ

 Студије, огледи, прилози 273

поливалентности и заузимају важно место у његовом опусу, занема-

рени су у тумачењима и књижевној историји (Јаћимовић 2005: 170).
Према класификацији Саше Радоњића путописи могу бити: ре-
портерско-документаристички, медитативно-рефлексивни и меди-
тативно-репортерски, а ови последњи, какви су и Винаверови, нају-
бедљивији су у естетском смислу, јер спајају информативност и више
уметничке досеге; немају само наглашену историјско-географску и
културну егзактност, али нису ни само „психолошка пројекција на
емотивном екрану путника“ (Радоњић 1995: 119–121). Винавер пу-
тује по Европи, Русији, нашим крајевима, а сусрет са Другим за њега
је повод за рефлексије о уметности и религији и одгонетање порука
које стране културе нуде. Такав је случај и са његовом медитеранс-
ком авантуром. Истичемо да тај сусрет отвара могућност имаголош-
ког читања путописа, потрагу за сликама о Другом, које су и код Ви-
навера ехо успомена, aли и литерарних реминисценција, одјека из
света уметности, музике, науке; он је и одраз оних окамењених „сли-
ка у главама“,6 које несвесно упијамо од најранијег доба, које марки-
рају наш однос према Другом, одређујући и нас и њих (Cinnirella 1997:
49). Слика је увек огледало идејног и фикционалног, а не реалног; го-
ворећи о Другом (најчешће у опозицији према сопственом), ми увек
говоримо (и) о себи, те морамо имати на уму узајамно дејство хете-
ро и ауто сликâ,7 које творе нераскидиво јединство. 8
Од 21. јуна до 19. јула 1926. године Винавер је био на излету по
Јадранском и Средоземном мору, а своје импресије је идуће године
објавио, управо под тим насловом, у алманаху Јадранска стража. Тек
недавно, осамдесет и осам година касније (!), овај путопис објављен је
у форми књиге, захваљујући Гојку Тешићу.9 Пут обухвата пространс-
тва Европе и поједине афричке градове – иде од Трста, преко Вене-
ције, Дубровника, Цавтата, Крфа, Месине, Таормине, Напуља и Пом-
пеје, Ђенове, Нице, Марсеја, Барселоне, Монсерата и Палма де Мајорке
до Алжира, Бизерте, Туниса, Малте и завршава се на Сиракузи, док се
рефлексије путника крећу од размишљања о антици и колевци ме-
дитеранске цивилизације, културних и религијских разлика, пре-
ко мисли о значењским димензијама мора и различитим видовима

6 Термин Клауса Рота који се односи на стереотипе (Rot 2000: 267).

7  Хетеро-слике су слике које имамо о Другом, а ауто-слике су слике/конструк-
ције о себи, сопственој култури.
8  Видети о томе студију Хуга Дизеринка о имагологији и проблему национал-
ног идентитета (Dyserinck 2015).
9  Излет по Јадранском и Средоземном мору је, уз путопис Коначна Венеција (који
је објављен у књизи Живи оквири 1938, а потом и 1991. у књизи Европа у врењу),
штампан у оквиру тринаесте књиге Винаверових Сабраних дела 2015. годи-
не. „Преузимање Винаверовог структурног модела у организовању књиге са-
чињене од различитих слојева/типова текстова оличава форму која би, мож-
да, била најпримеренија у његовом случају“ истиче приређивач Гојко Тешић
(Тешић 2015: 482) и образлаже мотиве да се Винаверови путописи о Медите-
рану нађу управо у књизи Громобран Свемира. Гоч гори: Приче и путописи из Ју-
гославије.
модернизације до свести о завичају и (ре)дефинисању личног и кул-
турног идентитета. Медитеран, броделовски схваћен као стара рас-
крсница у коју се вековима све слива у једно ново јединство (Brodel
1995: 10), поље је у којем путописац Винавер10 покушава да зауз-
ме, имаголошки речено, неутралну, такорећи наднационалну тачку
гледишта,11 јер, као и сви путописци, и он претендује на истинитос-
ти свог исказа (у чему читамо дидактичку димензију његовог путо-
писа). Снабдевен књигама и способношћу дивљења (Винавер 2015б:
341) приповедач већ на првој тачки свог пута, међу тршћанским па-
латама богатим значењима за нашу културу, успоставља суматра-
истичке везе, размишљајући о „необузданим властољупцима“ Хаб-
збурзима. Јавља се мисао о „нашој“ историјској припадности царству
које је, према Винаверу, могло да понуди само идеал мира. Наилази-
мо и на прве приповедачеве констатације о понашању сународника
са којима путује: „Даме са нашег брода већ су завириле у сто радњи,
а неке су биле на пијаци, да констатују шта се у Трсту једе“ (Винавер
2015б: 343). На овом месту се маркира куповина, женска активност
везана за сферу доколице, која према Анђели Мекоби није само при-
ватни, већ и јавни чин (поготово када се одвија на улици или пија-
ци), акт којим се жена одваја од дотадашњег простора куће и ступа
у јавни простор, до тада резервисан искључиво за мушкарца (Mekobi
2012: 376). Жене се слично понашају и у Ници: „Наше даме посвети-
ле су цело [!] своје време куповању ствари, пребирању у магазенима.
Сутрадан нисмо их могли познати. Мушкарци су ишли у Монте Кар-
ло и покушавали срећу на рулету“ (Винавер 2015б: 388). Чини нам се
да су у наведеним цитатима даме/жене, али и мушкарци који обила-
зе казина, представљени као туристи par excellence, према којима ни
Винавер, као ни већина путописаца, није био благонаклон.
Након Трста наставља се путовање Италијом, којој је у овом пу-
топису посвећено највише места. Маркира се и Венеција, али само
овлаш, у контурама, готово туристички: „Ни за нас саме немамо вре-
мена. И ми сами пролазимо, као и Венеција у нама“ (Винавер 2015б:
345), те је она у великој мери друкчија од оне Коначне Венеције, опсе-
сивне Винаверове теме (о којој ће још бити речи). „Божанствена Си-
цилија“ (Винавер 2015б: 360) сусреће се у Месини, Таормини и Си-
ракузи. Месина је доживљена као нескладни укрштај светлуцања

10  Желели бисмо да подсетимо на чињеницу да је путопис жанр у којем фик-

ција и реалност творе нераскидиво јединство, стога је танка граница у којој се
спајају/раздвајају аутор путописа и његов приповедач. Слађана Јаћимовић мар-
кира ту специфичну позицију путописца/приповедача који је „и врло близак
аутору, стварном писцу – те се путописи често читају и као вид пишчеве путо-
писне аутобиографије, а, у исти мах, не можемо га сасвим поистоветити са са-
мим писцем јер једним делом припада моделованој књижевној стварности. Пу-
тописац који, дакле, на посебан начин спаја аутора и књижевног приповедача
обраћа се читаоцу са међе књижевног и ванкњижевног света“ (Јаћимовић 2005:
36). Такође, „он је странац који није потпуни странац јер поседује знање (исто-
риографско, језичко, уметничко...), он је путник који није туриста, он се осећа
свуда код куће и нигде није код куће“ (Гвозден 2011: 138).
11  Више о томе у поменутој студији Хуга Дизеринка (Dyserinck 2015).

274 Исидора Б. БЕЛИЋ

 Студије, огледи, прилози 275

сиромашних италијанских домова и фашистичког, немачког утицаја,

који би све да рационализује, „хигијенизује“, модернизује:
Фашисте граде ову варош, уз припомоћ Немаца и репарација. Она
ће изнићи невероватно правилна, широка за јужњачке појмове, хладна
и строга, мисаона – на чудо свих околних градова, који вичу и радују
се, страхују и ленствују на запањеност свих чула, која су овде клица-
ла мору. Модерна и смела, европска бића, без застанака, без скокова,
уредна и смишљена. Ту су огромни университети и техничке школе
по најновијим немачким обрасцима, надлештва у стилу Менделсона
и Беренса, општина, палате. Нешто даље: велики народни домови,
модерни, дубоко промишљени, рационално повучени, са становима
од по четири собе за најскромнију кирију од седамдесет лира месеч-
но, са купатилом и принадлежностима. Тако ће сиротиња у Месини
да живи, једина у Италији, за скроман новац у хигијенскоме стилу, у
оквиру правилном и хладном (Винавер 2015б: 359).
Модернизација није блиска Винаверовом и винаверовском духу
– готово је гротескна јурњава аутом по рушевинама, као и препозна-
вање немачких образаца у граду који је „празноверна јужњачка дра-
га варош“ (Винавер 2015б: 360), синоним Југа у којем се још пада у
мистичне екстазе. Уочава се жива и стереотипна опозиција хладног,
церебралног Севера и сиромашног, празноверног Југа, за који се наш
приповедач опредељује:
Срећем два симпатична Италијана који ме воде по вароши, која
се извила свом дужином крај мора. [...] Они ће се настанити у светле
и модерне домове. И нестаће и ових дрвених црквица, подигнутих
за привремену службу божју. Пристићи ће лепе и ведре катедрале,
модернизоване. [...] Како ће изгледати ова празноверна јужњачка
драга варош када се преобрази у најмодернији град Европе? А онај
ренесансни Посејдон, забачен крај мора, који се већ помирио са
католицизмом – хоће ли моћи он – који је већ претурио преко главе
све јереси и догме – да се сроди са модерним широким простим
осећајем који прожима лаком гордошћу мирне планове садашњих
свесних и мудрих неимара... Како ће све ово срасти (Винавер
2015б: 359–360)?
„Љупки неред“ и лепота грчког театра које налази у Таормини
„јесу божанска храна уморних очију. Очима је само: да се отворе као
шкољке и да пију призор“ (Винавер 2015б: 361). И у наведеном цита-
ту уочавамо клиширану слику Италије као простора лепоте и склада
који је мамио многе путописце, од Гетеа и Лоренса до наших дана, те
закључујемо да наш путописац пада у замку стереотипа. Занимљи-
во је да се при сваком сусрету успостављају везе удаљених култура
– несклад Месине мами сећање на градић Виљнус (који Винавер зове
Вилна) на хладном северу, у којем се италијанска ренесанса укрсти-
ла са северњачким духом и градитељством (Винавер 2015б: 360), а у
Таормини приповедач-путописац размишља о јапанским сликарским
импресијама (Винавер 2015б: 362) – пасажи готово суматраистички,
који личе, неопозиво, на оне многобројне из књиге Код Хиперборејаца.
 Мисли о грчком складу театра и лепотама пејзажа отварају пло-
доносни дијалог са Гетеом и кинеским песником Ли Tај Поом. Пос-
ледња тачка сусрета са Сицилијом, у исто време и последња тачка на
путовању, јесте Сиракуза, „мирна паланка, крај мора, засела [...] по
кафаницама“ (Винавер 2015б: 360). Кафане, које се апострофирају и
у поглављима: „Напуљ“, „Ница“, „Марсеј“, „Алжир“, и још јасније у пу-
топису-есеју Кафане, места су која Винавер често маркира на путо-
вањима. Кафана је простор где се претресају друштвене, политич-
ке и верске теме; где се уз музику и певачице (које су у почетку биле
скривене) буди сексуална жеља; кафане су биле у Османском царс-
тву и места где се срче кафа, која је синоним лењости и варварства,
недостатка цивилизације и културе (Jezernik 2007: 180–182). Кафане
су за Винавера места у којима се дејствује и дижу револуције, рађају
идеје и ослобађа од друштвених стега. Он у њима открива карак-
тер народа и дух времена.12 Илустративан је следећи пример: „Ниг-
де није било преноћишта за нас. Кафане су све биле затворене. Ми
смо разумели да су Норвежани неки ћутљиви и равнодушни народ“
(Винавер 2015в: 445). Или: „Седео сам у највећој кафани једне вече-
ри и слушао музику. Наполитанци су учествовали у тој свечаности
звукова тихо и лако занесено. Нико тако пажљиво не слуша музи-
ку“ (Винавер 2015б: 366). У Француској (Ници и Марсеју у којима бо-
рави током овог путовања), земљи коју Винавер иначе необично во-
ли, кафане су у тесној вези са разноликим туристима, морнарима,
проституткама, развратом. Марсеј одаје утисак неуравнотеженог
амалгама горостасних банки, трговаца, нафраканих жена и пијаних
морнара – чак је и море прљаво, а тамни тонови замагљују сећање да
је ова француска лука некад била грчка колонија раскошних хелен-
ских видика (Винавер 2015б: 389–390).
Кроз кафану, која је „литература која не лаже“ (Винавер 2015в:
447), преко медитеранске вегетације и симфоније мириса, који ли-
че на Алжир, приповедач у Сиракузи доспева до античких рушевина
и катакомби. Катакомбе, очекивано, буде мисли о сукобу религија.
Хришћани, који су радикално одбацили природу и њену хармонију,
побегли од видљивог у област невидљивог, ипак су први дали смисао
паганском синкретизму, а „тек [је] прво хришћанство (у своме стра-
ху од дивље, ђаволске и саблажњиве природе) коначна и најзрелија
зрелост паганизма“ (Винавер 2015б: 437), сматра путописац. Музика,
као најнематеријалнија од свих уметности, управо је зато важна за
хришћанство, верује он (Винавер 2015б: 436). У спору хришћанства
и старе медитеранске религије/митологије, он се залаже за синте-
зу посредством музике: „Ја тврдим свечано: да је у миту о свакоме

12  Слична размишљања налазимо и код хрватског путописца Антуна Не-

мчића-Гостовинског. Он путује по Италији 1845. и записује: „Куда, камо ли ће
туђин у страној вароши, ако препорука не имаде, него у кавану“ (Nemčić Gos-
tovinski 1955: 67)? Такође, истиче њихов значај у тадашњем (италијанском)
друштву: „Уосталом не броји Трст много храмова – нутим више кавана [...]“
(Nemčić Gostovinski 1955: 61).

276 Исидора Б. БЕЛИЋ

 Студије, огледи, прилози 277

пределу душа тога предела. Ми данас исказујемо душу једнога пеј-

зажа обелодањујући најскривеније тајне његове – музиком“ (Вина-
вер 2015б: 438). Тако Вагнерово дело чува смисао Зигфридове шуме,
засади су оваплоћени у Моцартовим мелодијама, Вердијева Аида от-
крива сетну непролазност Нила (Винавер 2015б: 439).
Ипак, не треба све до краја одгонетнути; лепота се крије у скри-
веном: „Не решавајмо загонетке наше, оставимо их – да не отпадне-
мо још једном од звезда и сунца, од мора и гора...“, закључује Винавер
(Винавер 2015б: 437). Чини се да наш путописац у религији види упо-
ришну тачку човечанства – тамо где нема религије, као у Ђенови, на
пример, граду профанизованом гомилом палата и Новом берзом, где
нема ни цркава хришћанских ни храмова паганских, нема, међутим,
ни склада. Чак ни море, ни сећање на Колумба и његову љупку зеле-
ну кућицу, једине оазе смисла, не могу да пруже утеху. Елементи мо-
дернизације далеки су бићу путописца/аутора; на страницама овог
путописа нема авангардног фаворизовања брзине, машина и техно-
лошког напретка, он се повлачи у своје лирске медитације о исто-
рији, култури, цивилизацији; ближе су му и природа и традиција од
актуелног тренутка. Дакле, слика Италије, која је доживљена као су-
срет и укрштај антике и модерности, амбивалентна је код Винавера.
У жижи интересовања у Сиракузи су и античке рушевине:
Нигде нису руине чудније. Оне нас узбуђују кад су напуштене, а боли
нас и кад видимо неки музејски поредак око њих, као да се историја
крчми на мало [истакла И. Б.]. У старој Сиракузи руине су отпочеле
да живе неким својим животом, бујним и смелим. То апсолутно више
нису руине: толико су се сплеле са вегетацијом, са ретким биљкама, са
тихим размишљањима, са самоћама савршеним (Винавер 2015б: 433).
Несклад модерног живота и овде узима маха – каталогизовање
уметности и одвајање од укупности живота критикује и у делови-
ма посвећеним Напуљу и Помпеји, који обухватају највећи део ита-
лијанског дела Излета по Јадранском и Средоземном мору. У слици На-
пуља преовладавају (позитивне) конвенционалне представе – и овај
путопис доноси нам заносну опијеност Сунцем, морем, чаробним
градом песме који крије тајну вечне младости и сав може да стане у
стих „O dolce Napoli...“ (Винавер 2015б: 364) – а путописац јасно по-
казује да добро познаје традицију писања о овом јужном италијан-
ском граду: „Лутају Напуљом месеце и године; пишу књиге; комен-
таришу латинске песнике који су опевали In otia natam Parthenone“
(Винавер 2015б: 363). Сâм Напуљ, посебно током XIX века, произво-
дио је одређене слике о себи, широку лепезу стереотипа и предра-
суда, које је већина путописаца прихватила некритички, као једине
могуће. Насупрот природним лепотама града, његови становници,
поистовећени са лазаронима, насликани су најцрњим бојама, као
прљави, зли лењивци, те је слика Напуља из петнаестовековне посло-
вице, као раја у коме ђаволи обитавају,13 била доминантна вековима

13  Napoli è un paradiso abitato da diavoli.

(Liguori 2014: 248–249). Винаверу су драги Наполитанаци, оличење
лакоће, животне радости и ведрине, и са симпатијом слика „читав
један ведри нараштај, у ритама, у прљавштини, у веселој небризи,
у слаткој аљкавости и лености“ (Винавер 2015б: 367). Луцидан дух
тог путописца ипак уноси новине у традиционалне представе о На-
пуљу, како је приметио Марио Лигуори, схватајући га као престони-
цу хармоније, митске хармоније која је јединствени склоп природ-
них елемената (Liguori 2014: 228–229).
Путовање у Напуљ подразумева и посету Везуву и излет у Пом-
пеју, а код многих путописаца и обилазак Каприја, Сорента и целог
Напуљског залива. Приповедач силази у гротло Везува, где налази
анимално чудовиште као антитезу напуљској хармонији и лепоти:
Тај нови вулкан, кад се распомами, као да добије глас неке живо-
тиње: је ли то лавеж чопора дивљих паса, је ли то халакање древних
аждаја о којима народи, у својим мрачним причама, знају: и како су
изгледале, и какве пламенове пуштале... Ова мала пакосна аждаја
хтела би да прогута наш ведри и плави Неаполис, да га угуши својим
отровима и огњевима... Она мора ту да бесни: судбина је чудовишта
свију да су им као храна одређене само најлепше кнегиње из бајкe
(Винавер 2015б: 367).
Сличну представу Везува срећемо у литератури од Леопардија,
преко Његоша до путописа Растка Петровића и Милоша Црњанског14
(Liguori 2014: 230). Употреба глагола силазити у наведеном одломку
указује на ауторову свест о katabasis-у и диференцијацији два све-
та која се сустичу у Напуљском заливу. Помпеја, антички градић у
том заливу, дар је, али и храм и жртва Везува, „мистерија бога Везу-
ва“ (Винавер 2015б: 368). Настојећи да проникне у идеју људи који
су ту живели, путописац схвата свеприсутност Везува као симбола
без којег је њихова егзистенција незамислива. Антика се и овде овап-
лоћује као идеал Винаверов, у којем путописац увек тражи утеху и
спас, те и у Помпеји проналази ону златну меру, коју смо, као друшт-
во, кроз векове изгубили. Они су шетали по форуму и расправљали
о приватним и јавним темама, „скупили су у себе страст политичку
и грађанску, као море хиљаду река“ (Винавер 2015б: 371), а ми више
немамо ту могућност:
Те страсти код нас су разбацане по улицама и канцеларијама, по
домовима приватним, свуд. Стари ови умеђаху све да ограниче, свему
оквир одреде, свему даду обележје битно. Они нису волели ове наше
мешавине, дух узбурканога многоликога бивања, које се постепено
ослобађа у облике... Они су свему некако већ унапред предложили
облик, дали места (Винавер 2015б: 371).

14  Лигуори износи тезу о Везуву као људском вулкану: тако је представљен у
италијанској књижевности, тако су га схватали европски путописци, тако су
га доживели Његош и Ненадовић, тако ће изгледати и код Растка Петровића и
Милоша Црњанског (Liguori 2014: 230). И Винавер му, видели смо, придаје осо-
бит значај, за разлику од Етне, о којој не пише са толико жара.

278 Исидора Б. БЕЛИЋ

 Студије, огледи, прилози 279

Тек посредством маште можемо да реконструишемо живот древ-

не Помпеје, града који је Везув затрпао, а срушили, па каталогизира-
ли у музеју у Напуљу „рђави научници“ (Винавер 2015б: 371). Тај не-
склад, о којем пише и у сусрету са Сиракузом, овде је још страшнији
чин вандалства, јер путописац покушава да нађе присуство чове-
ка, целовитост живота и бића, ону „једначину душе, која се не да из-
разити ни у мрамору, ни у бронзи“ (Винавер 2015б: 273), хармонију
коју смо неповратно изгубили у комађу расутом по музејским збир-
кама. Машта, на основу остатака сцена по зидовима, реконструише
љупкост, лаку меланхолију, чулни занос и сјај митологије и откри-
ва да је сва уметност Помпеје била хеленска, александријска. Нема
алузија на лепоте мора и пејзажа, нема опијености Везувом и род-
ним крајем. „Уметност је у основи својој била схваћена као декора-
тивни задатак“ (Винавер 2015б: 277), закључује приповедач, бледа
копија статуа и осмеха, а не израз човека, што би морала бити, јер
је њен основни задатак управо „да искаже једну личну, једну вре-
менску и месну битност“ (Винавер 2015б: 277). Помпеја је за аутора
Излета по Јадранском и Средоземном мору гласник и чувар читавог
класичног света,15 из којег треба да донесемо закључке и поуке, јер
је то наша баштина, „јер смо наследници [истакла И. Б.] те старе кул-
туре“ (Винавер 2015б: 380).
Стари средоземни свет верује у културу, „стално оплемењавање
вештачким, пронађеним средствима“ (Винавер 2015б: 382), док је
хришћанство одбацује „као творевину и тековину сотоне: оно тра-
жи од тајних и изненадних сила сав сјај и успех, сав полет који ће да
нас баци у наручје идеалу“ (Винавер 2015б: 382). Јасно је Винаверово
опредељење, а интересантна је и веома значајна чињеница да сопс-
твену културу види као наследницу антике и медитеранске цивили-
зације. Премда Медитеран није јасна географска, па ни недвосмисле-
на културолошка чињеница у српској историји и култури, Винавер
има свест о њеном медитеранском наслеђу,16 о дубоким, суштинским
везама које нас спајају. То је свест о томе да се наша средњовеков-
на књижевност развијала под окриљем Византије, чије смо се тра-
диције одрекли опредељујући се за епску матрицу и Вукову језичку
реформу. Ипак, паралелно са официјелним књижевним током, ства-
рали су писци и песници попут Венцловића, Кодера, Лазе Костића,

15  Повратак уметности и естетици антике карактеристика је авангардне по-

етике, као и чињеница да слике Помпеје и Везува превладавају над сликама
града, Напуља, што „је одлика авангардних путописаца, који се одвајају од
претходника по томе што у српски путопис о Напуљу уносе митске и природ-
не елементе из напуљске околине“ (Liguori 2014: 232). Такође, Лигуори указује
да „авангарда, као покрет, не мари много за урбанизам, већ у далеком простору
и времену, у древним народима и старим цивилизацијама, тражи одговоре на
драматична питања првих деценија XX века“ (Liguori 2014 232–233).
16  О друштвено-историјском смислу Медитерана и медитеранизма као јед-
ном ставу према животу, те изгубљеној свести о медитеранском/византијском
континуитету у српској књижевности и искривљеној слици која доминира у
(књижевној) историји, луцидно пише Александар Јерков (2013: 29–40).
Момчила Настасијевића, чију језичку ингениозност и отклон од до-
минантног канона следи Винавер.
Вишевековна променљивост и испресецаност граница на Ме-
дитерану остављала је ожиљке (Brodel 2001: 111–112) чије трагове
откривамо и данас. Један такав броделовски ожиљак је и схватање
Медитерана у српској култури. „Слабљење и губитак медитеранског
лика културе најнижа је тачка нашег саморазумевања“ (Јерков 2013:
35), а болна је чињеница да колективна свест пренебрегава „меди-
теранство“ Византије и тако велики дисконтинуитет доприноси да
је Медитеран данас оно што смо заборавили, наша „мера губитка“17
(Јерков 2013: 37). Код Винавера тог јаза нема, он експлицитно и су-
верено ишчитава своју традицију у разноликим слојевима медите-
ранским. Она није само у отмености и завршености Дубровника, у
којем среће Ива Војновића, ни у Цавтату, обележеном Мештровиће-
вом руком18 и сенима Валтазара Богишића, будући да је Медитеран
нешто више од пуке физичке присутности мора – знање које се са-
бира и таложи од антике до наших дана. А море, у Винаверовој оп-
тици, никако није само физичка детерминанта, и зато не сме бити
лична својина:
Јер море није израз обале, израз и мисао оних крај обале. Море је
израз читавих земљишних целина, море је мисао читавих области,
оно је крвоток читавих племена и народа. Оно је можда много више,
много дубље, спас и понос оних који су даљи, којима ће оно донети
могућност рада, истрајности, смисла за послове, значаја за опстанак.
Море припада још понајвише не онима који су ту случајно, већ онима
којима је потребно као парче хлеба, онима за које оно није раскош,
призор очију, шетња, купатило – већ животворно, животодавно – море
није толико за оне којима је оно естетска допуна, и свака друга ле-
пота, већ је за оне хиљаде и милионе који на море дишу као на плућа
(Винавер 2015б: 352–353).
Море се оваплоћује као неодвојив део путопишчевог личног и ко-
лективног идентитета, место самоспознаје. Море, винаверовски ре-
чено плућа наше културе, јесте и Јонско – велика гробница коју обес-
већују продавци сувенира, отимајући се за туристе, туристи који се

17  Откривајући парадокс Медитерана, Јерков слика и сам геополитички про-

стор као један велики парадокс – култ маслине који доминира средоземљем
иде у прилог тези да је Медитеран „мишљен да буде архетип мира, и тако се
често и описује медитерански менталитет за разлику од неког другог, освајач-
ког на пример, а ипак није тако“ (Јерков 2013: 31); бројни ратови, освајања и ис-
торијска превирања могли би то лако оповргнути.
18  Говорећи о Другом, ми увек говоримо о себи – позната је имаголошка пре-
миса. У Винаверовом путопису говор о не-Ја каткад даје примат Другом, јер он
заиста путује пун дивљења и разумевања (за Медитеран). Стављајући свог Ме-
штровића у јукстапозицију са италијанском архитектуром, он даје примат
страном: „И сваки је камен, сваки камичак Мештровићев каменит, каменитије
каменит но сви мрамори. Та`` италијански мрамори дрхте, подрхтавају. На њима
се сунце одмара, радује, осмехује. Од Мештровићевог камена сунце бежи – тај
је камен мрк, пркосан и укочен занавек “ (Винавер 2015б: 350).

280 Исидора Б. БЕЛИЋ

 Студије, огледи, прилози 281

„много сликају“, патетични и празни говори пуни високих фраза на Ви-

ду... Са видовданског боравка 1926. на Крфу путописац оставља горку
слику језивих, убогих, пустих, огољених, заборављених хумки својих
ратних другова, војничког гробља које „постаје горостасан симбол
нашег заборава и наше бездушности“ (Винавер 2015б: 357). У Вели-
ком рату смо, као и други народи, разбацали своја гробља планетом
– ни друго војничко гробље које среће наш приповедач на овом путу
није у бољем стању. Гробље у Бизерти, у Африци, хладно је, пуно зва-
ничних и неуких натписа, те Винавер болно закључује: „Наш нехат и
немар за војничка гробља ући ће у пословицу“ (Винавер 2015б: 414).
Очаран митологијом, путописац каткад личи на модерног Оди-
сеја; приликом једне буре сведочи: „Ја сам замолио морнаре да ми
вежу столицу и између два несвесна грча, када би ми се на махове
вратила свест, гледао сам дивље таласе, и волео сам их тужном љу-
бављу“ (Винавер 2015б: 358). Он увек путује посвећен декодирању
латентних цивилизацијских слојева, задубљен у своје медитације.
Тако је и у Шпанији. Сусрет са Барселоном пун је дражи непозна-
тог; то је повод да се покаже слика шпанске гостољубивости, али и
подбадања, као карактеристике шпанског духа – читамо их, свака-
ко, као стереотипне представе – као и заноси и пркоси Антонија Га-
удија, који је видовито проникнуо у дамаре камена и покорио га: „Ов-
де, први и једини пут у историји културе, câм камен проговорио је.
Та је реч била шпанска: гордост и пркос, инат и екстаза. Камен се, у
катедрали Антонија Гаудија, таласа, он се пропиње као табун хато-
ва “ (Винавер 2015б: 394).
Из Барселоне пут води у Монсерат, где је највећи доживљај оби-
лазак манастира, упечатљивог због црне Мадоне, која је несумњив
доказ мешања арапске са шпанском/медитеранском цивилизацијом.
То место прожето је и размишљањима о Баскијцу Лојоли и његовом
чувеном монашком реду. Хришћанство, у Винаверовој визури, остаје
лишено оног сагласја којим је брујала антика – осећа се извесна не-
лагода и при сусрету са џиновском катедралом на Палма де Мајор-
ки, која је „мора
`` од камена“; она притиска цело острво и (п)оставља
питање смисла религије: „Куда с вером? Та, ово је ипак само једно
острво, и не тако велико да би освојило свет и наметнуло свој идеал
другима и, најзад – свуд, тамо у Шпанији, тамо у Африци исти је ка-
толицизам. Коме га носити“ (Винавер 2015б: 401)? Антика је живо-
тодавна и живототворна, из ње (треба да) црпимо знање и лепоту,
док реч хришћанства нема ту моћ. Шпанија му је, можда баш због те
„тежине вере“ на махове горка и тешка; у њој воли и тражи Дон Ки-
хота, мисли на Шопена и Жорж Сандову.
Након Шпаније, Карађорђе, брод којим путује Винавер, запу-
тио се у Африку. У Алжиру медитира над слободним, гусарским жи-
вотом, пуним варварства и поезије, који је окончала Француска. Уз
француски, јак је и шпански утицај – донели су га Мавари, протера-
ни из овог тврдог католичког света. И овде је модерност узела маха
– подрхтавање меса у кварту јавних кућа, кафане, грамофон – само
су неки од елемената савремености на тлу северне Африке. Алжир
је сусрет, али и сукоб две религије, две цивилизације, два погледа
на свет, који остају без истинске синтезе:
Чисто европски крај остаје с леве стране: он се пружа, отмен, пун
разноликих перспектива уз и низ брегове са леве стране залива. Из-
гледи су величанствени и плави, путеви су прави и шумовити, дућани
су као у Паризу, отменост и раскош престонички. А већ од Трга владе
улази у очи, у мозак свет друге једне културе. У први мах не бих их
разликовао од типичних поворки муслиманских: код свију [!] нешто
лено, заморено, фанатично, нешто на прекиде и раскиде, разјарено и
апатично у исто доба [истакла И.Б.] (Винавер 2015б: 407).

Путописац Винавер се у наведеним редовима показује као човек

Запада, који Другог слика негативним тоновима, за кога је слика Оријен-
та увек нешто мрачно, дивље, туђе.19 Чак ни Сунце над Алжиром није
само „ведри господар [...] као у Грчкој, на Сицилији“ (Винавер 2015б:
409), оно је и „божанство огња, страсти бесомучне, помора жарког“
(Винавер 2015б: 410). Од њега човек бежи, па читав живот Арапа, и
уметност, и сан – читамо и буквално и симболички – протиче у сенци.
На неким местима Арапе зове урођеницима који, опет у сенци, „личе
на непомична привиђења, на авети у белим бурнусима“ (Винавер
2015б: 415), а најрадикалнији је део где су приказани као „црни тег-
лећи створови [који] служе, запињу и плуже“ 20 (Винавер 2015б: 416).
Не смета му та понижавајућа сцена, чак о колонијализму пише мирно:
„Ове су земље, овим широким појасом крај мора, житно и гроздно и
маслинско море Француске“ (Винавер 2015б: 416). С друге стране,
критички се поставља према исламу, Арапе и њихову религију слика
као инфериорне:

Код ових Араба осећа се религиозни занос. Они нису уметници. Они
су своје облике живота и израза напабирчили – као и Мухамед своју
веру – по туђим областима греха, горчине, бола, сласти и сна. [...] Све
су узели од других, али се можда зато и не мењају, не морају да мењају.
Одсвуд су узајмили делове за своју сталну целину. Једна органска,
доживљена култура, као облик једне расе, нације – може се, мора се
све даље мењати, како раса расте и развија се (Винавер 2015б: 419).
Овде бисмо могли довести у питање путопишчеву толеранцију и
отвореност, ширину његове визије. Медитеран није само хришћан-
ски, „Медитеран то су три културне заједнице три огромне и жила-
ве цивилизације, три главна начина мишљења, веровања, исхране и
пића, живљења“ (Brodel 1995: 92). Католичанство, грчки свет право-
славља и ислам, према Броделу „наследник Блиског Истока, читавог
низа древних култура, економија и наука“ (Brodel 1995: 94), творе рав-
ноправно комплексну медитеранску цивилизацију. А цивилизације,

19  Али и сам путописац је, будући Балканац, човек Оријента. А Балкан, већ
традиционално схваћен са негативним предзнаком (сетимо се само Саида или
Марије Тодорове), простор који насељавају даме масних прстију, длакаве ри-
бе и репати мушкарци, јасно је „географски термин са идеолошком предрасу-
дом“ (Jezernik 2007: 22).
20  Овде се суочавамо са предрасудом, а предрасуде су отпорне – „реч је о фо-
бијама и друштвено осигураним границама“ (Bilefeld 1998: 161).

282 Исидора Б. БЕЛИЋ

 Студије, огледи, прилози 283

броделовски схваћене,21 јесу мешавине и наслаге различитих слојева,

континуитет кроз који древне вредности преживљавају. Пред крај
пута, на Малти, путописац досеже свест о равноправности свих тих
слојева и неопходности синтезе. На отменом, витешком острву најо-
штрије се осећа сукоб хришћанства и ислама, представљен симбо-
личким сукобом крста и полумесеца:
Само се овде осећа, најзад, и да се цела огромна борба, кад замукну
борије и престану легенде, своди на два обична знака, којима ће можда
историчар кроз коју хиљаду година да означи читав један низ мах-
нито смелих и помамно гордих векова: на полумесец и крст, које ће
удружити можда у један једини симбол: крст преклопљен, допуњен
полумесецом, заједно, у једном једином пољу (Винавер 2015б: 432).
Цивилизацију као палимпсест путописац доживљава и у Тунису.
Тунис, „мистично бела варош“, која опија мирисима, меша се у свес-
ти са џиновским сводовљем Картагине, и још више са историјском
визијом коју ова античка цивилизација еманира. Он воли и тражи
оно што је европско у Африци, али још више оно римско и феничан-
ско, дакле древно, античко. Римска Картагина чува genius loci фени-
чанског полиса. Геније овог града за аутора је у пејзажу који пружа
осећај моћи и господства, а не у сусрету цивилизација, 22 који је пред-
стављен чудовишном катедралом:
А најмање је геније старога Картага у оној нескладној, напола
маварској катедрали, коју су француски мисионари дигли на самоме
врху Бирсе, историјског брега на коме је био Акропољ феничке варо-
ши. Та катедрала, ружна и жалосна, тај дрски уљез међу руинама од
камена и од историје (овде се камен сплео са историјом, и допуњују
се, натпевају се) – саграђена је од мрамора величанственог римскога
степеника који се, ено тамо, спуштао у море, баснословним чудом
белине, ритма и достојанства (Винавер 2015б: 427).
Легенда и историја, прошлост и будућност, преплићу се на овом
месту, које је мамило странце од давнина. Наш путописац истражује
са Флобером у мислима Картагину – опредељује се за сазнање посред-
ством поезије, а не научно које нуди професор са којим обилази му-
зејске збирке. Где год да борави, он тежи да схвати суштину и цело-
витост живота. И Картагина је, попут Помпеје, повод за размишљање
о уметности. Уметност је, у Винаверовом свет(л)у, превасходно хе-
ленска (то се потврђује и међу рушевинама овог најбогатијег града),
а морала би да носи печат онога ко је ствара, одраз његове душе, да
буде савремена и свевремена у исти мах:

21  Бродел наводи да цивилизација „није само религија, премда је ова у сржи
сваког културног система, она је такође уметност живљења, и на хиљаде ста-
вова који се понављају“ (Brodel 1995: 96). С друге стране, за њега, „цивилиза-
ције су ратови, мржња и огромна површина мрака која их допола скрива“ (Bro-
del 1995: 101).
22  Бродел баш у том споју цивилизација види квалитет, динамички и космо-
политски дух (Brodel 1995: 80).
 Погрешна је наша мисао о националној уметности – толики наро-
ди узеше Грке да их овековече у уметнички израз – уметност је била
грчка одећа за туђе и недокучне суштине [истакла И. Б.]. Ником није
падало на памет да се у уметности мора изнети суштина једне расе,
скривени смисао њених ритмова [истакла И. Б.]. Задовољавали су се
стилизацијом својих глава, руку покрета, на грчки опробани начин.
И тако остаје суштина феничка, а привидни облик хеленски (Винавер
2015б: 429–430).
А суштина, понавља и овде Винавер, мора да сачува бар вео тајне:
„И можда је боље, племенитије и свештеније да се суштина не изно-
си на видело, да се не оскврни у призор, да се не обесвети у видљиво“
(Винавер 2015б: 430). Кроз литерарне реминисценције, историјске
трагове и мисли о уметности, формира се не баш позитивна слика
Картагињана: „Овај је народ био мрачан, скривен, тајновит, прези-
рао је странце и искоришћавао свет... Ником се није давао. А себе је
чувао само за себе“23 (Винавер 2015б: 431).
Из Картагине, преко Малте долази се до Сиракузе и краја путо-
вања у Излету по Јадранском и Средоземном мору. На поменутом пу-
товању откривају се разнолики трагови и стиче (само)свест о соп-
ственом културном идентитету. На крају израња схватање да и свој
завичај, живописан, разноврстан и драматичан, треба описати и
одгонетнути:
Под страним поднебљима толико је историје концизне, толико до-
живљаја прецизних који омогућише, готово без напора, чисто сазнање
гледаоцу. Предео се већ дао, пружио, изразио преко готове историје,
и ми га разумемо готово за тили час... Код нас, где је у историји и жи-
воту тако много мутнога, недореченога – пејзажи су болније неми и
суморније тајанствени (Винавер 2015б: 441).
Трагове тих недоречености Винавер настоји да расветли не само
обилазећи разне словенске пределе, него парадигматично и у путо-
пису Коначна Венеција. Необичан наслов кореспондира са његовом
лирском, лелујавом суштином и есејистичким садржајем. Путопи-
сац ступа у дијалог са дугом традицијом (путо)писања о Венецији,
дефинишући луцидно да је проблем: „не Венеција онаква каква је
већ питање о њој. Оно је битно за нашу културу. Откуд лепота Вене-
цији? У чему је лепота Венеције“ (Винавер 2015a: 309)? Венеција је у
нашој култури комплексни, амбивалентни доживљај, тема-ожиљак –

23  Интересантан је закључак Фернана Бродела о Картагини. Мешавина кул-

тура и склоност ка материјализму чине је блиском Америци: „Феничанска ци-
вилизација ће ту бити настављена слична и различита, као што ће то касније
бити случај са европском цивилизацијом у Америци. Том разликовању допри-
нели су удаљеност, али исто тако помешани народи у граду. Картагина, нови
град, израстао на „амерички начин“ била је повлашћено место за мешавине.
„Америчка“ је била Картагина такође својом приземном цивилизацијом која
солидно претпоставља рафинираном“ (Brodel 1995: 80). Материјалну страну,
богатство Картагине, склоност ка новцу, којим су Грцима плаћали за уметнич-
ки израз, уочио је и Винавер (Винавер 2015б: 429).

284 Исидора Б. БЕЛИЋ

 Студије, огледи, прилози 285

од опијајућег, магичног звука Santa Maria della Salute до горде Sereni-

ssime која „болује од рака на Лагуни“. 24 Склад и лепота Венеције су
у трепету, титрају, у којем се град непрестано мења, мозаику сен-
ки, легенде и историје, плаветном ваздуху који ослобађа, небесима
која су срасла са морем чија се доминација, животодавност, с једне
и ужас, с друге стране, осећају на сваком кораку. У овом јединстве-
ном граду „треба имати [...] поглед хитар или сасвим отупео. Само не
просечан“25 (Винавер 2015a: 314). У њему има и чаробности и пропа-
ле раскоши, а највише призора, декора: „Симбол споредан, радња без
значаја, главно је декор и сазнање да се у декору нешто збива. Зби-
вање само – споредно“ (Винавер 2015a: 315). То укидање радње оз-
нака је његове ванвремености (Гвозден 2011: 284).
Венецијанци су, опет наилазимо на стереотип, 26 театрални на-
род „у најтеатралнијој средини“ (Винавер 2015a: 316), попут глума-
ца или марионета у каквој веселој безначајности што је у сагласју са
несталношћу, променљивошћу и површношћу града, далеко од пу-
топишчевог античког идеала: „Ако се у њен неки склад задубимо,
нити се развеје пред нама лаж, нити нам пружа (као античка тво-
ревина) оно исто, а продубљено. Венеција се не да продубити. Она
је судбоносна површност. Вечна пролазност“ (Винавер 2015а: 310).
Попут сваког града, она је „уређени хаос“27: „Ми не можемо више да
издржимо у чуду и хаосу. Ми тражимо спас у закону и правилности.
Чудо умара. Чудеса личе једно на друго. Она су, у ствари, и по својој
дефиницији, само изузеци од правила“28 (Винавер 2015а: 321). Ту Ве-
неција путописцу личи на Багдад из Хиљаду и једне ноћи: „Само, док је
на арапском Оријенту град наоко неугледан, куће споља црвоточне и
ружне – а сав сјај унутра, у патију, у авлијама мраморним, у блеско-
вима скривеним; дотле је Венеција једна изврнута Арабија: у њој је
сјај и блесак у спољашњем, у фасади. Али је суштина иста“ (Винавер
2015а: 321). Хаос, карактеристика модерности, супротност је златној
мери антике, „античком пејзажу, тако духовном, тако усредсређеном
(као што га знамо из Сицилије, из Велике Грчке, са Атике, са Пелопо-
неза и великих острва)“ (Винавер 2015а: 324), за који се несумњиво
путописац опредељује.
У ћудљивом и заносном граду он размишља и о венецијанском
сликарству, воли Карпача који „смело измишља Венецију“ (Винавер

24  Призивамо Лалићеву песму Аcqua alta.

25 Тај тупи поглед је поглед туристе, утврдио је Владимир Гозден (Гвозден
2011: 188–189), туристе који је, показали смо, тако далек Винаверу.
26  „Оно страно које се представља као опште увек је имагинација“ (Bilefeld
1998: 157).
27  „Град је, дакле, право место за посматрање хаоса као принципа променљи-
вости и несталности, али и жудње за естетизацијом свакодневице која би до-
нела какву-такву стабилност“ (Гвозден 2011: 138).
28  Чуђење (најчешће без радости) и посматрање света као хаоса је важан еле-
мент хронотопичности путописног сусрета помоћу којег се открива дискур-
зивна несавладивост савремене мноштвености (Гвозден 2011: 139).
2015а: 317). Овде се оваплоћује винаверовски идеал уметности, која
је одраз епохе и средине, над којим је приповедач медитирао на ру-
шевинама Помпеје и Картагине. Протејска неухватљивост Венеције
и истине о њој испитује се у сусрету са Раскиновим размишљањима
о ренесанси, Гетеом, који прати Паладијеве трагове, Флобером, „који
је наслутио нагомилавање раса, појмова, мржња на овом друму трго-
вачком“ (Винавер 2015а: 327), сећањем на Данунција, Вагнера и Ни-
чеа, али је Бајрон најпоузданији и најдражи водич и учитељ, 29 јер је
он „из Венеције, пошао на Балкан: једини он знао је да је тамо њено
прво постање. [...] Бајрон је појурио на Балкан да докучи, да ослобo-
ди – душу Венеције“30 (Винавер 2015а: 326–327).
У величанственим апострофама Бајрона дрхти крваво Венеција,
блудница која се продаје, и не заборавља притом никад ни у сну да се за
блуд добија награда којом се купује преварни сјај привидног поштења
и часности. Бајрон је овде говорио и у наше име, оног поробљеног и
искоришћеног илиричког народа. Он је и његов осветник, несвесно31
(Винавер 2015а: 331)
(Ре)дефинисање сопственог културног кода на венецијанском
тлу тренутак је путописа у којем се „кроз говор о Другом оно [...] по-
ништава и уступа место говору о себи“ (Живанчевић Секеруш 2009:
22) потврђујући „да путопис није само неутрално сведочење о пу-
товању, већ је и чин самоодређења, пошто наратор не може умаћи
сопственом културном референцијалном оквиру“ (Живанчевић Се-
керуш 2009: 22). Балкану, завичају, наш путописац жели да однесе
поруку Венеције:
У овом титрању, у овом светлуцању, у овом преображају од гру-
бости, од трулежи, од бруталног видела, од крвавог зрачења, па до
суптилности, до апотеозе, до звезданих алхемија, до звучних сенака,
до бесплотних нагађања, драж је и судбина Венеције. Можда не оне
Венеције коју хтедоше и ствараху већ оне, која је однекуд створена
била, и која нама припада више но Млечићима. Јер она, таква каквом
је ми осетисмо, одговор је на загонетке наше културе, онако како их

29  И сâм Винавер је као духовни аристократа, суверени зналац културне ис-
торије, flâneur бодлеровског типа у Венецији (Живанчевић Секеруш 2009: 19).
30  Винавер не прашта Венецији као Лаза Костић све грехе, зарад бесмртне
светлосне Лепоте, али није ни (пре)строг као Лалић; он је свестан њених поро-
ка али и њеног заноса, златне апотеозе коју доживљава напуштајући је (Вина-
вер 2015б: 335–336), те самосвесно открива оно византијско, словенско, своје
у њеним разноликим слојевима. Рекли бисмо да је Винаверов доживљај Вене-
ције близак доживљају Миодрага Павловића, који испитује и оцењује Венецију
(и Италију) спиритуалном и ванземаљском мерном јединцом – Византијом. О
Павловићевом доживљају Италије видети текст Персиде Лазаревић ди Ђако-
мо, који је наведен у одељку Литература (Лазаревић ди Ђакомо 2012: 49–70).
31  Венецијанску лаж нису прозрели само странци: „Проклели су Венецију то-
лики и најблагороднији њени синови што је тако мало људска, што је сва цела
целцата – лаж, у служби једне једине проглашене истине: ’На корист републи-
ке’“ (Винавер 2015а: 330).

286 Исидора Б. БЕЛИЋ

 Студије, огледи, прилози 287

је оставио сфинкс који се није родио на обалама јадранским (Винавер

2015а: 334–335).
На том тлу изграђеном од словенске шуме Винавер је пронашао
своју и нашу, византијску (само)свест, континуитет наше култу-
ре који смо изгубили. Да бисмо могли себе да изразимо, морамо да
посегнемо за Венецијом, јер „силе грчке, силе словенске, силе латин-
ске, свеколике силе културне и варварске, у Венецији су, у врењу ви-
зантијском, у знамењу трошности и ломности и пролазности која се,
у сваком часу, крунише и озарава тријумфом“ (Винавер 2015а: 340).
Њена је променљивост одблесак Хераклитових вечитих промена, а
коначност која се остварује на секунде32 тријумф је не само тренут-
ка, него и тријумф „у највећем, у космичком смислу “ (Винавер 2015а:
337). Иако тај тријумф не припада Словенима и Балкану, у Балкану
трепери искра византијске уметности, које је Винавер свестан:
Нема ни коначне победе – засвагда: то је стара Хелада, то је запад
који то постижу – него треба једнако побеђивати. Нема ни коначног
пораза – као код Дантеа – пораза уопште не сме бити: увек морамо
да победимо – не физички – духовно! – макар за трунку, за ону спа-
савајућу мајушну трун којом претеже добро и вечно којима се при-
волесмо – којим одолева над злим и трошним. Та трун која претеже:
то је инспирација, то је надахнуће, то је свест да тако мора да буде.
Ми морамо да смо стално будни, стално свесни – да бисмо за стално
победили. Нема сна. Нема буновности. Они су велики на Западу, на
Истоку. Код нас: вечито бдење. Балкан наш! Оно вам само личи на сан.
Оно није сан, оно је супротност његова, а личи, да, личи – по истом
тајном закону, који се не да одгонетнути, да је и сатана од суштине
божанске. Вечито је духовно бдење у византијској уметности, у њеном
човеку Полуистока и Прагрчке. Ах, вама личи то на сан? Само личи.
Отворите добро очи... Трепери невидљиви зрак. Ослушните: вуче се
златна сунчана нит (Винавер 2015а: 339).
Медитеран, који је до открића Америке 1492. и путовања око Рта
добре наде од 1497. до 1498. био епицентар света (Brodel 1995: 106),
за путописца Винавера амбивалентан је простор. Медитеран су и за-
пуштена војничка гробља на Крфу, разврат Марсеја, несклад модер-
ног живота који обузима Сицилију, али и античке наслаге Помпеје
и Картагине, које су повод да се дефинише уметност и истакне над-
моћ антике, која зрачи кроз столећа и пружа утеху и спас. Кроз реф-
лексије о сукобу цивилизација, антагонизму Севера и Југа, латент-
ној критици машина и технолошког напретка, призивају се у дијалог
венецијански и јапански сликари, Вагнер, Гете, Бајрон, кинески пес-
ници, источњачке приче – илуструјући управо оно што Медитеран
јесте – амалгам култура, наслага историје и цивилизацијâ. Винаве-
рово откривалачко путовање је и културолошка чињеница и етапа

32  И Бродел је указао на специфичност времена у Венецији, на свеприсут-

ну прошлост која је „природно део садашњости“ (Brodel 1995: 123), али и на
(илузорну) венецијанску ванвременост: „У Венецији време не тече као другде.
Као омађијан, град је изван пролазности. Ми старимо, али у Венецији као да се
ништа не усуђује да крене или остари“ (Brodel 1995: 121).
на путу у потрази за идентитетом. Пун знања, отвореног духа, он пу-
тује падајући каткад у замке стереотипа, али спознаје медитерански
лик своје културе, доживљава идентитет као стваралачки спој на-
ционалног и европског, чиме проширује књижевне хоризонте и от-
крива везе које смо (привремено, надамо се) изгубили.

ИЗВОРИ
Винавер, Станислав. „Коначна Венеција“. У: Винавер Станислав. Гро-
мобран Свемира. Гоч гори: Приче и путописи из Југославије. Београд:
Службени гласник – Завод за уџбенике, 2015а. 309–340.
Винавер, Станислав. „Излет по Јадранском и Средоземном мору“. У:
Винавер Станислав. Громобран Свемира. Гоч гори: Приче и путопи-
си из Југославије. Београд: Службени гласник – Завод за уџбенике,
2015б. 341–441.
Винавер, Станислав. „Кафане“. У: Винавер Станислав. Громобран Све-
мира. Гоч гори: Приче и путописи из Југославије.Београд: Службени
гласник – Завод за уџбенике, 2015в. 445–449.

ЛИТЕРАТУРА
Bilefeld, Ulrih. Stranci: prijatelji ili neprijatelji. Prevela Drinka Gojković.
Zemun: Biblioteka XX vek. Beograd: Čigoja štampa, 1998.
Brodel, Fernan. Mediteran: Prostor i istorija. Preveo Svetomir Jakovljević.
Beograd: Centar za geopoetiku, Čigoja štampa, 1995.
Brodel, Fernan. Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa II. Tom 2. Prev-
eli Vidak Rajković i Marina Vukićević. Beograd: Geopoetika. Podgorica:
CID, 2001.
Гвозден, Владимир. Српска путописна култура 1914–1940: Студија о
хронотопичности сусрета. Београд: Службени гласник, 2011.
Деретић, Јован. Пут српске књижевности: Идентитет, границе, тежње.
Београд: Српска књижевна задруга,1996.
Dyserinck, Hugo. Imagology and the Problem of Ethnic Identity. In:
INTERCULTURAL STUDIES, Scholarly Review of the International Association
of Intercultural Studies (I. A. I. S.), Issue # 1, Spring 2003, ISSN 1618 – 6109).
http://www.intercultural-studies.org/ICS1/Dyserinck.shtml. 15. 7.2015.
Живанчевић Секеруш, Ивана. „Представе о Другом у Винаверовом
путописном есеју Коначна Венеција.“ У: Ивана Живанчевић Секеруш.
Како (о)писати различтости?: Слика Другог у српској књижевности.
Нови Сад: Филозофски факултет, 2009.17–25.
Јаћимовић, Слађана. Путописи српске авангарде. Београд: Српска књи-
жевна задруга, 2005.

288 Исидора Б. БЕЛИЋ

 Студије, огледи, прилози 289

Јezernik, Božidar. Divlja Evropa: Balkan u očima putnika sa Zapada. Pre-

vela Slobodanka Glišić. Beograd: Biblioteka XX vek. Knjižara Krug, 2007.
Јерков, Александар. „Смисао Медитерана“. Acqua alta: Медитерански
пејзажи у модерној српској и италијанској књижевности. Међународ-
ни зборник радова. Ур. Светлана Шеатовић Димитријевић, Марија Ри-
та Лето, Персида Лазаревић ди Ђакомо. Београд: Институт за књи-
жевност и уметност, 2013. 29–40.
Лазаревић ди Ђакомо, Персида. „Кôд Цркве Св. Марка: Миодрага Пав-
ловића видно поље Италије“. У: Лазаревић ди Ђакомо, Персида. Ком-
паративне студије: италијанско-српска поетска прожимања у ХХ веку.
Београд: Институт за књижевност и уметност, 2012. 49–70.
Liguori, Mario. Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951. Doktorska
disertacija. Novi Sad: Filozofski fakultet, 2014.
Mekobi, Anđela. „Polovna odeća i uloga buvlje pijace“. U: Jelena Đorđеvić.
Studije kulture. Zbornik radova. Beograd: Službeni glasnik, 2012. 375–386.
Nemčić Gostovinski, Antun. „Putnositnice“. Hrvatski putopisci XIX i XX
stoljeća. Ur. Slavko Ježić. Zagreb: Zora, 1955.
Петровић, Растко. „Путник“. Откровење: Поезија – проза – есеји. Нови
Сад: Матица српска, Београд: Српска књижевна задруга, 1971. 60–63.
Радоњић, Саша. Речник српске путописне прозе. Нови Сад: Соларис, 1995.
Roт, Klaus. Slike u glavama. Prevela Aleksandra Bajazetov Vučen. Beo-
grad: Prosveta, 2000.
Свирчев, Жаркa. „Винаверов светозаран Медитеран I.“ Свеске: часо-
пис за књижевност, уметност и културу 113 (2014а): 26–33.
Свирчев, Жарка. „Винаверов светозаран Медитеран II.“ Свеске: часо-
пис за књижевност, уметност и културу 114 (2014б): 79–86.
Ступаревић, Олга. Српски путописи о Италији. У: Упоредна истражи-
вања I. Београд: Институт за књижевност и уметност, 1976. 103–182.
Тешић, Гојко. „Руски путопис Станислава Винавера“. Књижевна ис-
торија 120–121 (2004): 441–449.
Тешић, Гојко. „О Громобрану Свемира, о ’Једној југословенској симфо-
нији’ и Медитерану, укратко“ (поговор). Громобран Свемира. Гоч гори:
Приче и путописи из Југославије. Станислав Винавер. Београд: Служ-
бени гласник – Завод за уџбенике, 2015. 481–486.
Cinnirella, Marco. „Ethnic and National stereotypes: A social identity pe-
spective.“ In: Beyond Pug’s Toor. National and Ethnic Stereotyping in Theo-
ry and Literary Practice. Amsterdam – Atlanta: C. C. Barfoot, 1997. 37–51.
Isidora B. Belić

The Mediterranean in the travelogues of Stanislav Vinaver

Summary
The intention of this paper is to analyze the image of the Mediterranean in the
Stanislav Vinaver’s travelogues Izlet po Jadranskom i Sredozemnom moru (1927)
and Konačna Venecija (1938) by applying the methodological postulates of ima-
gology. With reference to the importance and status of travelogues in Serbian
avant-garde literature (a travelogue was regarded as a marginal  genre in earlier
epochs) and Vinaver’s opus, it shows that the Mediterranean, present in the en-
tire oeuvre of one of the leading avant-garde artists, is a field in which he scru-
tinizes many issues – from art, religion and civilization to cultural and personal
identity which is (re)defined in the encounter with the Mediterranean heritage
– and could therefore be regarded as a constituent part of his poetics. The Med-
iterranean, which until the discovery of America in 1492 and the travel around
the Cape of Good Hope from 1497 to 1498 was the epicenter of the world, is for
the travelogue writer Vinaver ambivalent space. It is composed of the neglected
military cemeteries in Corfu, debauchery of Marseilles, disharmony of modern
life which overwhelmed Sicily, as well as ancient layers of Pompeii and Carthage,
which are the occasion to define art and emphasize the superiority of antiquity,
which emanates through the centuries and offers comfort and salvation. In Vi-
naver’s vision art must not be reduced to decorative dimension; it should carry
the mark of one who creates it, a reflection of his soul – it has to be modern and
timeless at the same time. Through reflections on the clash of civilizations, antag-
onism between North and South, criticism of machinery and technological prog-
ress, the author enters into the dialogue with Venetian and Japanese painters,
Wagner, Goethe, Byron, Chinese poets, oriental stories – and it illustrates exactly
what the Mediterranean is – an amalgam of cultures, layers of history and civili-
zation. Vinaver’s awareness of Byzantine, Mediterranean heritage and continu-
ity of his own culture is of great importance, which is most obvious in the travel-
ogue Konačna Venecija. Although the travelogue writer’s vision in the encounter
with the Other is most frequently wide and humanistic, with the inevitable ste-
reotypes, at certain points, especially in the encounter with the Arab world, in
Africa, we notice the lack of tolerance and the image of Other which corresponds
to the Orientalistic discourse. Vinaver’s revelatory journey is both cultural fact
and identity quest. Full of knowledge, an open mind, while traveling our writer
occasionally falls into the traps of stereotypes, but his great achievement is the
fact that he recognizes the Mediterranean figure of his and our culture, as well
as he observes the identity as a creative mixture of both national and Europe-
an. In this way he broadens our literary horizons and reveals relations that are
(temporarily, we hope) lost.
Key words: Mediterranean, avant-garde, travelogue, culture, Other, identity

Примљено: 11. 11. 2015.

Прихваћено за објављивање: 29. 02. 2016.

290 Исидора Б. БЕЛИЋ