Одлике европске међуратне књижевности:

 када се јавља (у првим деценијама 20. века...),

 шта је авангарда (бурне промене у уметности које су у виду различитих
струјања...),
 шта условљава појаву авангарде (Први светски рат, Октобарска револуција,
оштре поделе у друштву, захтев за новим у уметности...),
 како се промене одражавају на књижевна дела (напушта се естетизам, наглашава
се онострано и подсвест, руше се форме и чврсте синтаксичке, језичке и логичке
везе, мешају се уметности, али и књижевне врсте...),
 ко су представници (Хемингвеј, Кафка, Ман, Брехт, Аполинер...).

 Како у Европи, тако су и код нас генерације српских стваралаца учествовале у

Првом светском рату (Дис, Бојић, Драинац, Црњански, Р. Петровић).
 Период међуратне српске књижевности тако обухвата време од краја Првог
светског рата до почетка Другог светског рата.
 И код нас, као и у Европи, јавља се много струјања, стваралачких опредељења,
али остају и писци традиционалне струје.
 Сва та нова струјања требало је назвати неким именом.
 Прво се користе појмови: поратна књижевност, нова књижевност, нови дух у
књижевности, модернизам.
 Појмове модернизам, модерно, модернисти, уводе Јован Скерлић и Богдан
Поповић, дајући новим струјањима у књижевности „заједљиво-ироничан-
презрив тон”.
 Појам модернизам користиће се као званичан назив захваљујући критичарима
М. Богдановићу, В. Глигорићу и М. Ристићу, све до осамдесетих година 20. века.
 Књижевни историчари и критичари З. Константиновић, Ј. Деретић, Г. Тешић
тада уводе појам авангарда који се и данас користи за означавање тог периода.
 Након објашњења терминолошких недоумица око нових књижевних тенденција,
треба поменути и две фазе у овом периоду:
1. раздобље предавангардизма (1911–1914),
2. раздобље правог авангардизма (1919–1925).
 Први знаци нових струјања јављају разарањем модерне, односно обацивањем
мерила која је Богдан Поповић изнео у Предговору „Антологији новије српке
лирике“.
 Поповићева мерила: песма мора да има и да буди осећања, мора бити јасна и
мора бити цела лепа.
 Најватренији противник Поповића и Скерлића био је Станислав Винавер који је
1920. објавио своју Пантологију новије српске пеленгирике.
 У својој Пантологији Винавер исмева Поповићеву Антологију
 После Првог светског рата књижевна омладина групише се у кружоке где се
развијају дискусије између присталица „старог” и присталица „новог” у
књижевности.
 И у оквиру новог таласа формирају се различите тежње и ставови.
 Различите програмске тежње било је нужно дефинисати кроз манифест или есеј.
 Писци и песници су своје идеје највише објављивали у часописима којих није
било мало.
  У периоду 1919–1925 излазили су следећи часописи: Дан, Мисао, Прогрес,
Зенит, Хипнос, Путеви, Сведочанства, Дада танк, па и обновљени Српски
књижевни гласник.
 Као и у Европи, и код нас се јављају разни -изми, односно струјања:
1. суматраизам Милоша Црњанског – поетски став који је писац изнео у свом
делу 1920. у Српском књижевном гласнику. Доноси раскид са традицијом и
преврат у књижевним формама, осећањима и мишљењу; одликује га чежња
за даљинама и смирајем.
2. космизам Ранка Младеновића и Сиба Миличића.
3. дадаизам Драгана Алексића – подсетити ученике на правац у Европи чији је
оснивач Тристан Цара. Представља порицање сваког смисла – што
бесмисленије, то боље. Из њега се развио надреализам.
4. зенитизам Љубомира Мицића – назив добио по часопису Зенит који је
покренуо Мицић. Заговара борбу против рата, доноси идеје о
интернационализму и подржава револуционарна расположења.
5. хипнизам Радета Драинца, објављен у његовом часопису Хипнос – варијанта
експресионизма, доноси зарањање у космичко и снове.
6. експресионизам – аутор првог правог манифеста је Станислав Винавер
(Манифест експресионистичке школе), објављен 1920. Заговара став да су
писци ствараоци, као и природа, експресионизам је револуционаран и тражи
смисао у динамици.
7. надреализам – оснивач правца је Растко Петровић који је лично познавао
француске надреалисте. Најава правца јавља се у часописима Путеви
(уредник Марко Ристић) и Сведочанства (уредник Милан Дединац). Доносе
идеје подсвесног и дијалектике, а касније под утицајем Комунистичеке
партије, уводе у своја дела социјалне теме.
8. социјална литература – усмерена је на живот радника, сиромаха и
незадовољство народних маса. Доноси побуну против грађанског друштва и
ствара дела која су утилитарна. Почеци се везују за часопис Нова
литература и Нолит где су се оглашавали Отокар Кершовани, Ото и Павле
Бихаљи, Веселин Маслеша.
9. ратна књижевност – својим темама и идејама уско је повезана са борбом.
Велики број дела насталих у овом периоду није издржао уметнички суд
времена, тако да од значајнијих дела имамо Јаму Ивана Горана Ковачића и
Стојанку, мајку Кнежопољку Скендера Куленовић.

 Права авангарда почиње појавом М. Црњанског и његовог дела Лирика Итаке

1919. која ће донети ново схватање песништва, нов идеал певања, нове теме и
нов звук.
 Лирика Итаке знак је апсолутне побуне против постојећег како у свести човека,
тако и у књижевности.
 Овим делом започиње раздобље које ће трајати до 1925.
Српски модернизам започео је експресионизмом који је дуго био доминантан у српском
авангардизму, тако да је сваки наредни изам сматран варијантом експресионизма.

Основне карактеристике српског авангардизма, независно од правца и усмерења:

1. Одбацивање Скерлићевих и Поповићевих начела по којима се стварало; по
модернистима, то су „шљокице и ђинђуве” које треба одбацити.
2. Негација рационалног и наглашава се захтев да се иде за слутњама и
интуицијом.
 3. Одбацује се имресионизам и стварање се везује за ново осећање света,
експресију.
4. Од уметника се тражи угледање на уметност древних, примитивних, дивљих
народа.
5. Тежи се слободи чула и заносу тела.
6. Тражи се рушење традиције, јер су авангардисти против традиције.
7. Авангардисти сматрају да традиција гуши слободу стварања.
8. Језик авангардиста је испрекидан, реченице лабаве, нема складног и
уједначеног стиха као код Дучића и Ракића; јавља се слободан стих, а проза
је фрагментарна; стара форма се распада.
9. Није битан предмет певања, већ атмосфера и штимунг.
10. У свему се тражи заједничка душа, лирски субјект се стапа са даљинама,
јавља се саосећање са целим светом.

 Сукоби старог и новог огледају се и у часописима:

 Часопис Мисао који уређује Сима Пандуровић окупља оне који стварају у
традиционалном духу реализма (С. Пандуровић, М. Јанковић, Д. Максимовић).
 Часопис Дан уређује Милош Црњански и окупља писце који теже новим темама,
емоцијама и изразу (М. Црњански, Д. Васић, Д. Васиљев).
 Б. Поповић обнавља Српски књижевни гласник 1920. године у коме објављују и
стари и нови писци: М. Црњански, И. Секулић, И. Андрић, Р. Петровић.
 Снажна модернистичка струја јавља се око часописа Путеви и Сведочанства;
ова струја показује интересовање за Фројда и Бретона, подсвесно и мистично, за
народно стваралаштво, црначку уметност, снове, живот, психу робијаша,
умоболних, ретардиране деце, проститутки.
Представници: М. Црњански, Р. Петровић, С. Винавер, Т. Манојловић, Љ.
Мицић, Р. Драинац.

Милош Црњански (1893–1977) спада у ред најзначајнијих и најплоднијих

писаца српске књижевности. Имао је занимљив живот испуњен идеолошким и
књижевним сукобима, службовањем у дипломатским посланствима у Берлину, Риму,
Лисабону и Лондону од 1928. до 1945. Био је у емиграцији све до 1965., када се враћа у
домовину. Он је свестрана стваралачка личност. Припада генерацији младих
авангардних песника, који стварају непосредно после Првог светског рата, а његова
Лирика Итаке (1920) представља прекретницу, не само на мотивском и стилском, већ и
на поетичко-теоријском плану. Његово дело обимно је и разноврсно: поезија – Лирика
Итаке, Одабрани стихови, Ламент над Београдом; приповетке – Приче о мушком;
романи – Дневник о Чарнојевићу, Сеобе I, Сеобе II, Роман о Лондону; драме – Маска,
Тесла; путописи – Љубав у Тоскани, Књига о Немачкој; мемоари – Код Хиперборејаца,
Ембахаде; монографија – Микеланђело.

Историјат настанка Објашњења Суматре.

1. Песму Суматра Црњански је послао Српском књижевном гласнику, па је
уредник часопиаса Богдан Поповић тражио од песника да, у облику објашњења,
образложи своје ставове и схватања поезије.
Лирика је у то време нападана због своје затамњености и неразумљивости, па је
логична жеља уредника да песник објасни своју песму, која у то време делује прилично
необично.

3. Објашњење Суматре састоји се из два дела:

 Теоријско-програмски део – у њему песник износи своје погледе на
поезију, свој књижевни програм, а то је уједно и програм целе младе
песничке генерације која се јавља непосредно после Првог светског рата.
Овај део чине следећа начела:
‒ чишћење поезије од утилитаристичких наноса- песма не треба да буде
политички трактат, идеолошко оружје
‒ послератна поезија је против утврђених закона и канона и доноси нови
дух, нове мисли и заносе
‒ раскид са традицијом
o стих се ослобађа метричких стега, јер треба да изрази нове садржаје,
променљиви ритам расположења, екстазу стваралачког надахнућа, звук и
боју стварности и снова.
o тежња за космичким пространствима, за дубинама магловитог и
спиритуалног, за неоткривеним и неискоришћеним могућностима језика.
o садржаји су нови и изражавају болесна стања духа човека који је преживео
рат.
o Ова генерација песника прокламује ново виђење књижевности.
o Објашњења Суматре тако постаје манифест српске авангардне поезије, једне
експресионистичке струје која је тако и добила назив: суматраизам.

2. Тематско-инспиративни део Објашњења тумачићемо упоредо са песмом

Суматра.
Суматра

 У првој строфи у песниковом бићу је безбрижност, лакоћа и нежност при сећању

на тихе, снежне врхове Урала; остварен је потпуни склад спољашњег и
унутрашњег, тренутног расположења и мисли о ранијем догађају.
 Мисао о Уралу буди сећања на „бледи лик” жене. Бледа боја асоцира на
чистоту, нежност, лепоту, али и на даљину, нестајање, заборав.
 Сазнање да лика жене више нема, буди тугу и бол, који брзо бивају потиснути
једром сликом потока. Поток је асоцијација на топлину, нежност и завичај.
 Немир изазван усамљеношћу бива потиснут миром плавог морског пространства
из кога се „црвене зрна корала, као из завичаја трешње”.
 Корали и трешње спајају сличност и различитост. Заједничка им је румена боја,
различитост у доживљају. Трешње и корали повезују завичај и даљине, чежњу за
лутањима, али и носталгију за завичајем.
 Песник се поистовећује са Месецом и милује далека брда и ледене горе; то је
израз његове чежње за путовањима и даљинама, његове љубави према свему
што је људско.
 Оно што је далеко, постаје блиско, све се етеризује, све лебди и претвара се у
једно вечно „сад” и једно свеобухватно „ми “.
  Треба уочити и специфичну лексику песме: ПЛАВА (нежни, бледи лик, поток,
јутро, плава мора, Месец); БЕЛА (нежни, снежни врхови Урала, јутро, ледене
горе); ЦРВЕНА (румено тече, црвена зрна корала, трешње).

 Зашто се песма зове „Суматра”?

 Суматра је острво у Малајском архипелагу. Иако се у песми нигде не спомиње,
ово острво представља симбол даљина, путовања, тајне; Суматра је и љубав
према човеку, оном далеком и непознатом.
 Рашчлањавање речи Суматра (С-УМА-ТРА(С)) упућује на став устајалих
књижевних посленика према новој поезији, која је према њима бунцање оних
који су сишли С УМА.
 Песма Суматра нуди мисао о новим световима, мислима и садржајима. Она
нуди и мисао о јединству света, о космичком јединству и универзалној
повезаности.
 Песма је произашла из једног конкретног доживљаја, али није остала само на
њему: винула се у космичке висине и изразила сву ширину општељудског и
универзалног.

Сеобе

Узрок и последице Велике сеобе Срба: Прва Велика сеоба Срба одиграла се под
вођством пећког патријарха Арсенија III Чарнојевића почетком 1690. године. Друга
Велика сеоба одиграла се под пећким патријархом Арсенијем IV Јовановићем 1740.
Услед ових сеоба број српског становништва на Косову драстично се смањио, да би
крајем 18. века српско становништво на Косову постало мањинско. Срби су прешли у
Угарску, где им је, указом цара Леополда, гарантована црквено-школска аутономија.
Током прве сеобе, око 185 000 људи заувек је напустило своја огњишта.
1. Инспирацију за свој роман Црњански је нашао на више изворишта.
2. Писац је зашао у историјски проблем сеоба и схватио колико су сеобе утицале
на судбину српског народа и колико је народ губио у тим сеобама и страдао због
изневерених очекивања.
3. Грађу за роман нашао је и у Мемоарима Симеона Пишчевића.
На писца је инспиративно деловало и лично искуство из Првог светског рата, када се,
као аустроугарски војник, борио за туђе интересе и идеале.

 покушај да се роман Сеобе жанровски одреди. То није роман збивања, како

сугерише наслов, већ роман стања, што откривамо читањем. Нема динамизма
радње, нити ликова, нема сплета замршених догађаја, нити развијеног дијалога.
Сва динамика и набој у роману одвија се на унутрашњем плану. Жанровска
припадност:
 историјски роман – по приказу судбине и положаја српског народа у
немачкој царевини
 психолошки роман – по понирању у сложене лавиринте унутрашњих
преживљавања
 лирски роман – по лирском тону, емотивно обојеном језику и развијеном
стилу
10. Епски елементи у роману имају своје место у делу, али је њихова уметничка
обрада потпуно другачија:
1. Време је историјско и тачно омеђено: од пролећа 1744. до лета 1745.
2. Простор је географски одређен: то су завичај у сремским мочварама поред
Дунава и туђина оличене у европским градовима и на европским бојиштима.
3. Догађаји се одвијају на два плана: прељуба госпоже Дафине и војевање
Славјанско-подунавског полка.
4. Ликови су сведени на три кључна актера: Вук, Аранђел и Дафина, и на
споредне: Принцеза Мајка, Секула, Аркадије и Ананије; значајно место у
роману има и колективни јунак, тј.српски живаљ
5. Тематика у роману је веома разноврсна и захваћен је низ проблема: брачни
троугао, зла судбина народа, сеобе, деобе, обећана земља, проблем
идентитета, тема пролазности и смрти, отуђеност, усамљеност, моралне
дилеме, психолошки ломови, узалудност, празнина, ништавило.
 У роману се кроз десет поглавља, јављају два паралелна фабуларна тока. Сеобе
имају прстенасту композицију. Роман почиње и завршава се поглављима која
имају исти, метафорички наслов: Бескрајни, плави круг. У њему звезда. Свако
поглавље има лирски интониран наслов.
 Композиција приче – два паралелна фабуларна тока: један је историјски и
прати Вука Исаковича и његов Славонско-подунавски полк по европским
бојиштима; други је породичнии и прати збивања у кући Аранђела Исаковича.
 Прво поглавље – Вук Исакович се спрема за одлазак на војну. Окупља војнике
и опрашта се од жене Дафине и брата Аранђела. Ваздух је испуњен кишом,
маглом, влагом, хладноћом. Простор је непријатан и хладан: травуљина,
баруштине, блато. Од звукова чују се грактање врана, лавеж паса, плач и јауци
жена, вика и псовке. Вук Исакович осећа празнину и самоћу. То осећање нестаје
када се загледа у далека брда из акојих се помаља сунце.
 Друго поглавље – одредиште пука је Печуј. Војни логор смештен је изван
града. Старији војници спавају, а млађи су кренули кришом у град, у пљачку.
Најтеже је кажњен војник Секула, због силовања. Прошао је кроз шпалир
изложен ударцима прућа. Вук Исакович је обузет носталгичним мислима, у
којима су деца, камен на брегу, очев гроб и три тополе. Поред тога, у њему се
стално јавља мисао о Русији, као обећаној земљи. Када на вечери код печујског
бискупа покушавају да га преведу у католицизам, Вук се спасава пијанством, у
коме бунца о „слатком православљу” и даљинама.
 Треће поглавље одвија се у кући Аранђела Исаковича где је Вук сместио жену
и своје две девојчице. Прича залази у чудне немире Аранђела Исаковича који
чезне за својом снахом и њеним телом, немоћан да се одупре нагонима.
Предочена је лепота госпоже Дафине и њена лукава игра са деверовим
осећањима. У ноћи када се Аранђел дави у хладној води Дунава, Дафина издаје
наредбу да га сместе у њену собу. У завршном пасусу помиње се Вук Исакович:
„Не паде му на ум да помисли да га жена, код куће, вара.”
 Четврто поглавље – промрзао и онемоћао Аранђел лежи у кревету своје снахе.
Заокупљен је мислима о њој. У њему сазрева мисао да је освоји у тој ноћи.
Љубавни чин није описан- на том месту је белина. У Дафинином сећању ће се
после буђења јавити гађење. Запада у халуцинације, повређује плод у себи,
крвари данима, губи снагу и лепоту. Аранђел је очајан због снахине болести.
 Пето поглавље укратко описује бедан положај Срба који ратују за туђе
интересе, а потом се опширно приказују Вукова размишљања, сећања,
 разочарања. Из сећања израста слика његове младости и Принцезе Мајке – што
је увод у следеће поглавље.
 Шесто поглавље обухвата два временска периода: Вукову младост и време
збивања романескне радње. У његовом сећању оживљава време службовања код
Александра Виртембершког, када је, млад и леп, доживео прву и праву љубав.
Поновни сусрет са њом, Принцезом Мајком, доноси Вуку очај и разочарање:
обоје су остарели, непривлачни, незанимљиви. У другом делу поглавља описан
је однос аустријских власти према српским војницима.
 Седмо поглавље посвећено је страдању пука Вука Исаковича код Штрасбурга и
других европских градова. Вук све више увиђа бесмисао свог ратовања. Стиже
му глас да му је жена умрла.
 Осмо поглавље описује умирање госпоже Дафине и Аранђелове недоумице.
Схвата да, кад она умре, њему не треба више ништа. Плаче над њом. У њеном
самртном погледу, међутим, није остао Аранђел, већ лик Вука Исаковича.
Аранђел остаје сам, „у свом плавом кругу”, али без своје „звезде”.
 Девето поглавље доноси гласине о судбини оних који су отишли у рат.
Приказана је и сахрана госпоже Дафине и опис психолошког стања аранђеловог
слуге Ананија. Враћа се и први ратник, Секула.
 Десето поглавље- ратници се враћају у завичај, радосно, боси и гладни. Вук је
празан и разочаран, али дрхти од близине своје земље. Повратак ратника
обележен је поразом, али мисао о Русији је „звезда” која га држи и води.

Ликови – оно што је заједничко свим јунацима јесу осећања празнине, бесмисла и
неостварености живота. Сва три лика доживљавају пораз.
 Вук Исакович је врло комплексна личност. У њему су очиглегдне подвојености
и антагонизам. То није последица његовог карактера, већ околности у које га је
стављао живот. Он је неустрашив као војник, у седлу, али плашљив и несигуран
на земљи. Док ратује у њему преовладава динамички принцип. Он јури, урла,
маше сабљом, пуца из пиштоља. Њега води мисао о одласку у другу земљу, где
нема мочвара и блата подунавског завичаја. Као командант пука он воли своје
војнике, зна њихово породично и имовинско стање, штити их, али тражи
дисциплину и извршење задатака. Његова опсесија је да својим часним
служењем и ратним подвизима избори бољи и спокојнији живот за свој народ.
Изван ратовања, он задржава свој немирни дух и огромну снагу, али је и
породичан човек. Према жени Вук гаји двојака осећања. На једној страни је
љубав, а на другој досада. Вук је приказан и из перспективе прошлости. Није
имао успеха у трговачким пословима, које је наследио од оца и које је, као
старији син, требало да настави. У њему је и тада био присутан авантуристички
дух. Леп и снажан, одао се пићу, блуду, кавгама. Љубав према сабљама и
коњима одвукла га је ка војничком позиву. У њему истовремено живе
послушник и бунтовник. Он је војник који извршава наређења, али и носилац
побуне против претпостављених која долази са сазнањем да су све илузије и
наде изгубљене. На крају ратовања у његовој души нараста спознаја о бесмислу
ратовања за туђе интересе. Обузима га умор, туга, јад. У портретирању Вука
Исаковича има саосећања, разумевања, топлине, али и ироније и пародије.
Његова снага некад и сад, различито су приказане. Некада је био врло леп и
снажан, а сада је „као медвед” и „кривоног, подбуо и тежак као буре”. Оваквим
поступцима извршена је демитологизација јунака: он није херој и победник
 овенчан славом, већ луталица, поражен и самлевен разочарањем. Губитник је и
као ратник и као службеник царства и као човек.
 Аранђел Исакович је сушта супротност свом брату. Он је „сасушен и жут”,
бледих и жутих очију, пљоснатог и танког носа, пожутелих зуба, повијен. У
његовом портрету доминира жута боја, као симбол болести и нестајања, која
изазива гађење и одбојност. Утолико су нека дешавања у роману тежа и
ирационалнија за разумевање. У његовој личности је статично начело, за
разлику од Вука. Он је оличење грађанске класе у нестајању. Вредност и смисао
живота види у стицању и богатству. Карактер Аранђела Исаковича види се у
односу према брату. Након очеве смрти, преваром му је узео све благо, да би га
касније новчано помагао. Према Вуку не осећа љубав нити поштовање, па ни
жаљење што болестан опет одлази у рат. У друштву важи за одмереног.
разборитог и поузданог трговца и домаћина. Због дарежљивости, цене га и
црквени великодостојници. За њега пакао почиње од тренутка Вукове женидбе
Дафином. Бежи у послове, склањајући се од брата и његове жене, у мукама сања
снаху сваку ноћ. Истовремено га мучи и савест која стално опомиње. Присуство
снахе и њене деце у кући, сасвим га је сломило. Чин прељубе дошао је
неочекивано, без дубље мотивације, као сасвим ирационалан чин. У њему се
јављају опречна осећања, на моменте и прижељкује њену смрт, јер мисли да ће
му то донети олакшање, да ће се тиме све разрешити. Пред њену смрт, у њему се
изненада буди снажно осећање љубави према Дафини, њему до тада потпуно
непознато. Дафинина смрт је први Арнђелов пораз, тежак и болан, и то не само
због тога што губи вољену жену, већ и стога што није навикао да губи.
 Госпожа Дафина је, у амбијенту магле, блата и страдања, једина светлост,
светлост лепоте, љубавних чежњи и слутњи, еротског пламсаја. У свету
мушкараца, кроз лик дафине уводе се лепота, нежност, топлина. Без ње, свет
Сеоба био би тврд, опор и хладан. Она је пасивна личност. Присутна је као
нејасна сенка иза доминантне личности свога мужа. Рељефност добија
пресељењем у Аранђелову кућу. У први план излази њена невиђена лепота и
женственост, распламсава се њена чулност и страст. Након прељубе и боловања,
њена личност опет пада у други план. Њен потрет дат је постепено. Тежиште је
на њеној изванредној лепоти и чулној природи. У њеном карактеру истичу се
неискреност према мужу, немар према деци и игра са девером. Њено душевно
стање обележено је досадом, празнином и разочарањем. Из досаде и започиње
лукаво поигравање са осећањима свог девера што доводи до прељубе. Након
тога она осећа гађење и одвратност према њему, али и презир према себи. Из тих
осећања јавља се равнодушност према свему. Пред смрт осећа да је све било
узалуд, као ствар је донета у кућу, као ствар ће и бити изнета. На самрти жели да
се венча са Аранђелом, али пред њеним очима је лик Вука. Она је тип фаталне
жене чија лепота, чулност и страст изазивају несрећу.
 Колективни јунак је оличен кроз ссудбину Славонско-подунавског пука.
Војници су обузети страхом од туђине и неизвесности. У њима је мисао о
остављеним породицама и кућама. Измешани су носталгија и зла слутња. Слика
пука је тужна и сабласна: то је гомила сељака, надничара и слугу, која мора да се
бори за туђе интересе, јер живе у туђој земљи. Одрпани, болесни, изгладнели,
понижени, одбачени, враћају се у завичај без признања, чак и без хране.
Преварени су, искоришћени и изиграни, баш као и њихов командант. Апатију и
безнађе олакшава помисао на собу у Русију.
  Простор у роману испуњавају магле, блато, кише, мочваре, мутне реке. Такав
простор је и у Земуну, али и на европском путу. Ти предели су негостољубиви,
плаше војнике, али их истовремено подсећају на завичај. Оваква природа на
симболичан начин предочава судбину српског народа: он се заглибио у блато и
маглу политичких игара великих сила, историјску неминовност и сопствену
политичку дезоријентацију. Река постаје симбол људских несрећа и трагике. У
општем безнађу једини зрачак наде оличен је исказом „Бескрајни, плави круг. У
њему звезда”.
 Језик и стил у роману у складу је са темом и тематиком, осећањима и
расположењима, личностима, простором и временом. Синтакса је архаична,
лексика руско-словенска. Језик је стављен у функцију дочаравања духа времена
и карактеризације.
 Писац негује непотпуну реченицу која условљава специфичан ритам
(успоравање, дуге паузе). Поетски језик одликује унутрашњи немир, експресија.
Реченице су нервозне, искидане, са интерпункцијом какве нема код других
писаца.
 Учестала је и употреба аугментатива, епитета, метафореа и симбола.
Вук Исакович оличава одисејевски мотив- одлазак и повратак ратника.
 Јунацима који припадају српској трговачкој породици, дакле слоју богаташа и
моћника, дешавају се морални суноврати, породични неспоразуми, тешке
трагедије. Сличну судбину доживљавају и припадници нижих друштвених
слојева: Аркадије, Ананије, војник Секула.