КЊИЖЕВНОСТ ПРВЕ ПОЛОВИНЕ XX ВИЈЕКА

Модерно (lat. modernus – савремен) у значењу ново, различито у односу на

претходно, савремено, обично се користи као супротност појмовима традиционално,
класично, старо. Од VI до XIX вијека претежно се користио управо као историјска
категорија указујући на релацију старо–ново, претходно–потоње, док од краја XIX
вијека појам модерно поприма и естетичка обиљежја. С тим у вези, у историји
умјетности и историји књижевности појам модерна се користи као општи назив за
множину стилских тенденција и умјетничких школа који се јављају на размеђу XIX и
XX вијека, тачније од 80-их и 90-их година XIX вијека до Првог свјетског рата.
Модерна се јавља као реакција на дотадашњи позитивизам и реалистичко-
натуралистичку доктрину у умјетности, а на њен развој утиче појава идеалистичких и
метафизичких филозофских учења, развој модерног урбаног друштва и човјекове
свијести о своме мјесту у таквом друштву уопште. Као ознака реалистичког програма
младих сам термин модерна (Die Moderne) први пут је употријебљен у Њемачкој
осамдесетих година двадесетог вијека, а коју годину касније у Аустрији у оквиру
пјесничкох покрета који устаје против натурализма залажући се за индивидуализам и
„умјетност душе“. Модерне тенденције у књижевности јавиле су се још средином XIX
вијека, када је, чувени француски пјесник, Шарл Бодлер 1857. године објавио своју
збирку Цвијеће зла, који се сматра претечом модерне. Међутим, идући испред свог
времена Бодлер и његова збирка нису прихваћени од стране јавности, већ су оштро
осуђени. Превредновање Бодлеровог пјесничког израза догодило се крајем вијека што
је значило уједно и дефинитивни почетак модерне.
Основна обиљежја модерне су: индивидуалност и субјективност са акцентом на
ирационалном и интуицији, незадовољство животом и песимизам, декаденција,
бјежање од стварности у унутрашњи човјеков свијет или фиктивне свјетове,
дисхармонија, слободна асоцијативност, мелодиозност и музикалност, тражење новог у
свему почев од нових тема и мотива, умјетничких средстава и облика и самих нових,
до тада неисказаних осјећања. Када је ријеч о прози, одступа се од хронолошког
редослиједа приказивања догађаја, од традиционалне карактеризације ликова и техника
приповиједања. Учестали су различити видови ретроспективног приказивања, увођење
више и различитих тачака гледишта (фокализација), кориштење унутрашњег монолога
и тока свијести да би се у фокус ставила субјективна стварност и унутрашњи свијет
појединца. Промијењен је однос, не само према књижевној традицији него и према
културној – посеже се за различитим симболима, митовима и легендама из прошлости
који се стављају у потпуно нов контекст и на тај начин добијају ново значење.
Најзначајнији представници европског модернизма су: Џејмс Џонс, Вирџинија Вулф,
Марсел Пруст, Виљем Фокнер, Томас Ман и многи други.
Модерна је свој врхунац доживјела у поезији и њена обиљежја су
препознатљива у свим књижевним струјама које је чине: парнасизму,
импресионизму, симболизму, од којих се као водећа струја издвојио симболизам.
Парнасизам или парнасовска лирика је назив за француску пјесничку школу
која се као група јавила 1866. године и окупљала око књижевног часописа „Савремени
парнас“. Име су добили по Парнасу, грчком брду, на коме је, према митологији, живио
Аполон са својим музама. Главни представници овог покрета били су пјесници Теофил
Готје, Хозе Марија де Хередија, Леконт де Лил, Теодор Банвил. Њихови сљедбеници
ће бити Стефан Маларме и Пол Верлен, касније познати и као симболисти.
Парнасовску лирику карактерише начело ларпурлартизма – умјетност ради
умјетности, који се огледа у објективизацији и деперсонализацији лирике, његовању
чисте и строге форме са једном намјером, а то је одвајање умјетности од социјалних
проблема и ангажованости уопште.
Импресионизам (fr. impressionisme, према impression – утисак, доживљај)
првенствено представља француску сликарску школу чији је зачетник Клод Моне, чија
умјетничка поетика се заснивала на приказивању доживљаја стварности у природним
условима, а не саме стварности као што је то било у реализму. У књижевности поетика
импресионизма подразумијева субјективно, чулно приказивање стварности при чему
долазе до изражаја боје, звукови, мириси, у поезији нарочито, док у драми нпр.
примијетно је одсуство класичне драмске радње, истицање хедонизма, статичног,
паразитског начин живота и атмосфере живљења уопште. Представници
импресионизма у сликарству су: Клод Моне, Едуард Мане, Огист Реноар, а у
књижевности нпр. Антон Павлович Чехов. У српској књижевности, одлике
импресионизма препознатљиве су нпр. код Јована Дучића.
Декаденција (fr. décadence – опадање) је термин који описује губитак или
опадање моралних стандарда у друштву, нижи умјетнички квалитет одређеног
књижевног периода према претходном. У периодизацији књижевности представља
покрет у Француској с краја XIX вијека, сродан парнасу и симболизму. Темељне
особине овог покрета јесу: независност умјетности, егоцентризам, бизарност,
ларпурлартизам, супериорност умјетника у односу на остале појединце и само друштво
у цјелини, боемски живот, уживање наркотика (опијума прије свега), склоност ка
перверзији, морбидности и абнормалности. Извијесна декадентна обиљежја могу се
пронаћи у дјелима Едгара Алана Поа, али се зачетником и главним представником
сматра Шарл Бодлер, а предговор трећем издању његове збирке Цвијеће зла,
манифестом декадената. Часопис овог покрета у коме су објављивали и неки од
симболиста, биo је Le Décadent.
Симболизам (fr. symbolisme, према grč. symbolon – знак, знамење) је књижевни
правац који се јавио у другој половини XIX вијека прво у Француској, па затим у
Русији, Њемачкој и Енглеској. Аутор Манифеста симболизма је Жан Мореас, који је
објављен 1886. године у часопису „Фигаро“. Духовни миље за настанак овог покрета
већ су припремили декаденти. Поред Бодлера, представници овог правца у Француској,
били су још Пол Верлен, Артур Рембо, Стефан Маларме, који су себе називали
„проклетим пјесницима“. Главни представници руског симболизма су: Валериј
Брјусов, Андреј Бели, Александар Блок, а њемачког: Штефан Георге, Хуго фон
Хофменстал, Рајнер Марија Рилке. Поетику симболизма карактерише негативан однос
према традицији и према строгим пјесничким формама, слика свијета и природе као
„шуме симбола“ гдје је све повезано принципом универзалне аналогије па су, отуда,
метафора, симбол и синестезија најчешће стилске фигуре. С обзиром на то да се
конфронтирају парнасовској чистоти форме, стиха и конкрености пјесничких слика,
симболисти нуде само лирске наговјештаје, алузије. Нарочито се истиче значај музике.
У јужнословенским књижевностима модерна представља заокрет према Европи
који се, генерално, манифестује у откривању нових тематско-мотивских садржаја,
изражајних форми и умјетничких средстава у смјеру индивидуализације и
естетизације. Захваљујући великом броју младих интелектуалца који су се школовали у
Француској, француски утицај преовладава, нарочито у поезији. Осим у прози и
поезији, промјене су запажене и у домену књижевне критике и теорије гдје је
евидентно инсистирање на естетичко-књижевним критеријумима вредновања.
Модерне тенденције у српској књижевности присутне су већ крајем XIX вијека
у вријеме психолошког и критичког, а нарочито његове посљедње фазе модерног,
дезинтегрисаног или лирског реализма. Модерни српски реалисти или лирски
реалисти, Кочић, Ћипико и Станковић истовремено завршавају развојни лук
реалистичке књижевности и започињу утемељење модерне књижевности код Срба.
Поред наведених писаца, представници српске модерне прозе су и: Светозар Ћоровић
и Вељко Петровић понајвише својим приповједачким радом, Исидора Секулић
приповједачком прозом и путописима, а Милутин Ускоковић и Вељко Милићевић
романима, први романом Дошљаци (1910), а други Беспућем (1912).
Ако се узму у обзир и раније стилске тенденције, српска модерна представља
период од посљедње деценије XIX вијека до Првог свјетског рата, с тим да се златним
добом сматра нарочито период од 1901–1914. године, односно од покретања
најважнијег гласила епохе, „Српског књижевног гласника“, до Првог свјетског рата.
Захваљујући критичарско-естетичкој дјелатности уредника овог часописа Богдана
Поповића и Јована Скерлића, српска књижевна критика је доживјела зрелост већ
назначену критиком Љубомира Недића и његовим дјеловањем у оквиру часописа
„Српски преглед“ (1895). Естетичко и теоријско утемељење српској модерној управо
су дали Богдан Поповића са својом Антологијом новије српске лирике (1911), нарочито
њеним Преговором програмског карактера и Јован Скерлић својом Историјом нове
српске књижевности (1914). Чест израз за српску модерну је и епоха „Српског
књижевног гласника“.
Када је ријеч о поезији, први знаци модернизма присутни су у поезији Војислава
Илића, нарочито у пјесмама са античким и симболистичким мотивима. Генерално,
већина пјесника српске модерне је прошло кроз фазу тзв. војиславизма, односно фазу
стварања по угледу на овог пјесника, која је готово по правилу бивала смијењена
парнасизмом и симболизмом, као модерним европским правцима са најснажнијим
дјеловањем. Обиљежја поезије овога времена јесте: култ лијепог који се односи на
потпуни склад свих елемената пјесме (ларпурлартизам) директно пропагиран у
ријечима Богдана Поповића да „песма мора бити цела лепа“; субјективизам,
песимизам, доживљај свијета изражен кроз слутње, сновиђења и промишљање о
љубави, смрти, Богу и суштини. Најзначајнији представници српске модерне су:
Алекса Шантић, Јован Дучић, Милан Ракић, Милутин Бојић, Сима Пандуровић,
Владислав Петковић Дис.
Модерна у хрватској књижевности не траје дуже од 1893–1903. године.
Одликује је снажна програмско-критичка активност, мноштво књижевних часописа и
хетерогеност утицаја и идеја. Може се сагледати кроз двије струје: једна је
симболистичко-импресионистичка, декадентна, сва у знаку духовних струјања ка
слободи стварања, а друга је реалистичка, социјално-политичка која се залаже за
ангажовану књижевност. Најпотпунија реализација модерних стремљења у свим
књижевним родовима препознатљива је код Антуна Густава Матоша.
У читавом свијету XX вијек представља период који је обиљежио велики број
глобалних промјена на свим пољима живота људи, добрим дијелом заснован, између
осталог, на великом научном и технолошком напретку. Међутим, како развој не мора
нужно претпостављати и напредак у квалитативном смислу, епоху човјеку корисних
открића као што су нпр. масовни медији и интернет, медицинска открића, засјенила су
масовна људска страдања у два свјетска рата, револуцијама и другим мањим, али не и
занемарљивим сукобима и превирањима. Све то је утицало на промјене у култури и
умјетности, како у свјетској, европској, тако и у националним системима.
Модернистичке тенденције које су започеле крајем XIX, а нарочито у првој деценији
XX вијека, наставиле су своје постојање, али у једном новом руху, веома динамично и
радикално, чему је умногоме допринијело и искуство Првог свјетског рата – велике
клаонице која је у човјеку пробудила у исто вријеме и нове страхове, али и нову снагу
и механизме отпора егзистенцијалној угрожености.
 За период међуратног модернизма, који у књижевности представља појаву
великог броја разноликих књижевних праваца и стилова, који се врло брзо
трансформишу и смјењују користи се збирни појам авангарда. Ријеч авангарда (fr.
avant-garde – претходница) преузета је из корпуса војне терминологије и подразумијева
сложени књижевни покрет у периоду између два свјетска рата, са коријенима већ од
1910. године у појединим земљама. Прве промјене тог типа, јављају се у сликарству у
Француској гдје је успотављен кубизам чији представници су Пикасо и Брак. У
Италији у истом периоду оглашавају се футуристичке тендеције у књижевности
(Маринети 1909. Објављује Манифест футуризма), које ће свој врхунац достићи у
руском футуризму (у дјелу Владимира Мајаковског).
Авангарду карактеришу, између осталих, сљедеће особине:
антитрадиционализам, полемички, превратнички тон, тежња ка ослобађању од строгих
форми и начела и експериментисање, негирање рационалног и инсистирање на
слутњама и интуицији, враћање интересовања за древне и примитивне цивилизације.
На формалном плану ове особине су препознатљиве у: деперсонализације умјетности и
разбијању логичке синтаксе дотадашњег пјесничког језика, варирању истих тема и
мотива, узајамном мијешању и претапању функција књижевних родова и врста, тежњи
ка повратку синкретичности – повезивању различитих врста умјетности
(књижевности са сликарством, музиком или филмом), графичком истицању појединих
ријечи итд. У оквиру авангарде истичу се правци попут: експресионизма, футуризма,
надреализма, дадаизма, који, опет, нису јединствени и у њиховом оквиру се јављају
поједини изми, засновани на специфичности поетика појединачних писаца или мањих
група.
У оквиру српских авангардних покрета, уједно и послијератних, доминира
експресионизам. Јавио се већ двадесетих година појавом збрике Лирика Итаке
Милоша Црњанског, која је најавила превратничку поетику повратника из рата.
Поетички представља супротност профињеном и естетизованом импресионизму.
Његова основна тежња је да изрази оно што је исконско у човјеку, без стега строгих
правила, кроз визију која је различита код сваког појединца. Експресионисти
тематизују нагонске пориве у човјеку, његов космички положај насупрот историјској
ситуацији. Космизам који представља лирски доживљај јединства свијета (са основом
у принципу универзалне аналогије познатом још код симболиста), чежњу за далеким,
егзотичним крајевима, Милош Црњански назива суматраизмом. Суматраизам је
добио име према острву Суматра у Малајском архипелагу, како се зове и једна од
кључних пјесама Црњанског. Њиме је хтио изразити и опредметити чежњу за висинама
и даљинама, вјеру да су све ствари повезане невидљивим везама, да се сви предјели,
без обзира на њихову међусобну просторну удаљеност, стапају у један лирски флуид,
свеопште јединство. Тежња к превладавању граница испољила се и у односима међу
жанровима, у језику и стилу. Као и у романтизму, у експресионизму долази до
мијешања жанрова, до стапања поезије и прозе. Тако, српски експресионизам обилује
граничним формама, у слободном стиху и поетској прози: поетски путопис, поетски
есеј, поетска приповетка, поетски роман.
Главни представници овог покрета јавили су се уочи или у току рата, а неки од
њих били су већ запажени писци у предратном покрету младих. Међу њима је пјесник
и есејиста Станислав Винавер (1891–1955), једна од средишњих личности београдског
модернистичког круга, аутор Манифеста експресионистичке школе. Поред Станислава
Винавера, ту су: Милош Црњански као централна фигура, Станислав Краков, Драгиша
Васић, Душан Васиљев, Тодор Манојловић.
Надреализам представља врхунац српске књижевне авангарде и уједно почетак
њене преобразбе у супротан модел литературе, покушај да се пјесничка револуција
доведе у везу с друштвеном револуцијом и да се у крајњем исходу стави у њену
службу, напуштање естетизма и прелаз на ангажовану литературу. Први заједнички
наступ надреалиста био је алманах Немогуће (1930), након којег је уследило више
публикација названих „надреалистичка издања“ Коче Поповића, Марка Ристића,
Оскара Давича и др. Послије 1932. група се разилази: једни се јавно одричу
надреализма (Ђорђе Јовановић), други приступају покрету социјалне литературе (Вучо,
Матић, Дединац, Давичо), трећи се приближавају Крлежи (Ристић).
Полазну тачку надреализма, основу надреалистичког експеримента, чини тзв.
метода аутоматског писања као начина да се изрази „стварно функционисање мисли,
диктат мисли у одсуству сваке контроле разума, изван сваке естетске и моралне
преокупације“ (Бретон). Тај поступак изведен је из психоанализе, из методе слободних
асоцијација којом су се служили Фројд и други психоаналитичари у терапеутске сврхе.
Поезија може бити све и свуда, под условом да није одвојена од живота, да се не
затвара у кулу од слонове кости, да је ангажована у акцији за ослобођење човјека. Тим
ставом надреализам се отворио према друштвеним процесима и омогућио свој прелаз с
позиција „надреалистичке револуције“ на позицију „надреализма у служби
револуције“.
Социјална књижевност веже се за поетичке тенденције 30-их година XX
вијека у Европи, увелико утемељена у идеолошким и политичким промјенама
(пролетеријат, Октобарска револуција) и марксистичком учењу. Поступак је и даље
реалистички, али је тематски усмјерен искључиво према свакодневним и животним
проблемима радника, сиромаха, обесправљених, са намјером мијењања таквих
околности у свијету. Најизразитији представник је руски писац Максим Горки. У
јужнословенским књижевностима, развој социјалне књижевности везан је за разградњу
једне струје надреализма, као и за часопис „Нова литература“ и издавачко предузеће
Нолит. Главни представници поред Марка Ристића у каснијој фази, су Отокар
Кершовани, Веселин Маслеша. У тим оквирима ствара и Исак Самоковија са темама из
јеврејског живота.