УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

ОДЕЉЕЊЕ ЗА ИСТОРИЈУ УМЕТНОСТИ

Испитни рад на тему:

ЗАКЛЕТВА ХОРАЦИЈА

ЖАК ЛУЈ ДАВИД

из предмета:

ЕВРОПСКА УМЕТНОСТ 19.ВЕКА

Ментор: Студент:

Др Игор Борозан Небојша Ранковић

ИУ 13/56
 САДРЖАЈ

УВОД.........................................................................................................................................1

1. НЕОКЛАСИЦИЗАМ............................................................................................................2

1.1. Неокласицизам у Србији..............................................................................................3

2. ЖАК ЛУЈ ДАВИД - ЗАЧЕТНИК НЕОКЛАСИЦИЗМА..................................................4

3. ЗАКЛЕТВА ХОРАЦИЈА.....................................................................................................6

ЗАКЉУЧАК............................................................................................................................10

ЛИТЕРАТУРА........................................................................................................................11
 УВОД

Средином 18. века долази до развоја и ширења просветитељске мисли, а сукоб између
буржоазије и феудалне аристократије постајао је све очигледнији, па је револуција
постала неизбежна, што је такође пружило историјску прилику за појаву
неокласицизма. Сврха неокласицизма била је критика и супротстављање барокној
уметности и рококо стилу. Једноставна естетика заменила је барокни стил.

Други називи за неокласицизам били су „прави“, „реформисани“ или „стил обнове“.

Иако су класични узори били у његовој основи, он се такође може сматрати
оживљавањем ренесансе, док се у Француској више радило о повратку на сведенији и
племенитији барок из доба Луја XIV, за којим је ова нација развила посебну носталгију
у време када њена војна и политичка позиција у Европи почиње да опада.

Предмет истраживања овог рада јесте неокласицизам као уметнички правац, његов
представник Жак Луј Давид, утемељивач класицистичког француског сликарства, као и
његово дело Заклетва Хорација које се сматра манифестом неокласицизма.

Циљ рада је да анализом и синтезом постојећих података унапреди знање из ове

области.

Рад се састоји из три поглавља. У прво делу рада приказане су основне одлике и
представници неокласицизма у свету и код нас. У другом делу рада приказан је живот и
дело француског уметника Жак Луја Давида, а у трећем поглављу рада је анализирано
његово дело Заклетва Хорација. На крају рада је дат закључак.

1
 1. НЕОКЛАСИЦИЗАМ

Под појмом неокласицизам у Европи се подразумева уметнички стил који је трајао од

18. до почетка 19. века, a чије је најважније обележје враћање облицима античке
уметности као идеалном естетском узору. Настао је као реакција на рококо стил, који је
по савременом укусу био сувише декоративан, насупрот уметности класичне епохе као
врхунца људског стваралаштва, чије оживљавање креће током доба Просветитељства.
Неокласицизам се формирао у окриљу француске културе, након револуције 1789.
године као историјске прекретнице која обележава ступање буржоаске класе на власт и
афирмисање грађанске идеологије. Она је осуђујући аутократску власт и раскалашан
живот аристократије, дефинишући нову уметност прихватила класичну строгост,
рационалност и једноставност, као израз идеализованих античких врлина којима се
тежило. Ново друштво је било задојено римским републиканским духом и његов идеал
постаје слободни римски грађанин (cives romanus).

Дело пруског археолога Јохана Јоакима Винкелмана (1717-1768) било је од посебне

важности за формулисање идеја неокласицизма у ликовним уметностима. Његови
радови „Размишљања о подражавању грчких дела у сликарству и скулптури“ (1750) и
„Историја античке уметности“ (1764), били су први који су дали хронолошку и стилску
анализу развоја свих античких периода уметности, препознавши основне фазе у
њиховом развоју од почетних до епоха пуне зрелости и опадања. Винкелман је посебно
истицао идеализам грчке уметности тј. њену „племениту једноставност и мирну
величину“ у којој проналазимо „не само природу у свом најлепшем издању, већ и нешто
што превазилази природу, односно идеалне форме њене лепоте, које су, како нас учи
Платон, настале од слика које је створио људски ум.“ Овакав став није био нов у
западној уметности, али Винкелманово наглашавање неопходности копирања грчких
модела јесте: „Једини начин за нас да достигнемо величину, или, ако је то могуће,
непоновљивост, јесте имитација антике“.1

Термин „неокласицизам“ није био актуелан све до средине 19. века када је стил
описиван различитим терминима попут „прави“, „реформисани“ или „стил обнове“.
Иако су класични узори били у његовој основи, он се такође може сматрати
оживљавањем ренесансе, док се у Француској више радило о повратку на сведенији и

1
Племић, Б., Културно наслеђе и туризам, Преглед историје уметности од праисторије до модерне,
Висока туристичка школа струковних студија, Београд, 2015.
2
племенитији барок из доба Луја XIV, за којим је ова нација развила посебну носталгију
у време када њена војна и политичка позиција у Европи почиње да опада.

Неокласицизам је био доминантнији у архитектури, скулптури и примењеној уметности,

за које су оригинални класични узори били релативно бројни и доступни, док је
недостајало античко сликарство које би илустровало Винкелманова теоријска
разматрања.2

Европски неокласицизам у визуелним уметностима почиње око 1760. као супротност

тада актуелном бароку и рококо стилу. Док је архитектура рококоа истицала
грациозност, орнаментику и асиметрију, неокласична се заснивала на принципима
једноставности и симетрије који су били врлина уметности Старе Грчке и Рима, а
заправо нису преузети непосредно од њих, већ од ренесансног класицизма. Пошто је
античко сликарство било углавном изгубљено, уметници неокласицизма су успели да га
делимично рестаурирају путем рељефа, мозаика и сликаних ваза, као и сликарства
ренесансе (првенствено Рафаела), затим римских фресака из Неронове виле Domus
Aurea, Херкуланума и Помпеја, као и обновљеног интересовања за рад Николе Пусена.

Жак Луј Давид издвојио се као утемељивач класицистичког француског сликарства.

Полазна фаза његовог стваралаштва била је под утицајем његовог пријатеља, рококо
сликара Франсое Бушеа и студија код Жезеф-Мари Вјена. Приликом првог боравка у
Италији, учио је копирајући класична дела па је тако прешао из рококоа у
класицистичку фазу.

Поред Давида, значајни представници неокласицизма у сликарству су и његови ученици

Жан Огист Доминик Енгр и Жан Грос, као и Бенџамин Вест, амерички сликар
историјских сцена, претежно са тематиком везаном за Амерички рат за независност.
Најпознатије дело Бенџамина Веста је Смрт генерала Вулфа.3

1.1. Неокласицизам у Србији

У доба неокласицизма ликовна уметност Срба се развија у складу са европским

кретањима, док истовремено 18. век представља време када се интезивно формира
грађански сталеж у српским срединама на територији Хабзбуршке монархије. Српски
уметници се образују најпре у Бечу, а касније и у Минхену, стичући тако европска
знања и формирајући нова уметничка гледишта. Највећи утицај извршиће следбеници
2
Yan, L., Fei, C., Analysis on the characteristics of the Neoclassical Art, Advances in Social Science, Education
and Humanities Research, 2018, Vol. 236, pp. 62-65.
3
Facos, M., An Intoduction to Nineteenth-century art, Routledge, New York, London, 2011.
3
бечког бидермајера, што ће од краја 18. па све до 80-их година 19. века бити главна
одлика српске уметности.4

Међу српским сликарима који су први почели да напуштају барок и рококо, замењујући
га смиреним и прецизним цртежом, пуном моделацијом, неутралним распоредом
светлости проистеклим из атељеа и хармоничном композицијом, истичу се Арсеније
Теодоровић, Павел Ђурковић и Јован Стајић Тошковић, док посебно место заузима
Константин Данил (1798/1802- 1873), неоспорно највећи уметник српског бидермајера.
У сликарском погледу, они су били истовремено наивни и рафинирани, док се њихов
смисао за боју јасно надовезује на вишевековну традицију српског живописа.5

2. ЖАК ЛУЈ ДАВИД - ЗАЧЕТНИК НЕОКЛАСИЦИЗМА

Свака епоха има личности које је обележавају. Оне дух времена у коме живе осликавају
кроз уметност, политику и јавно деловање. Једна од најзнаменитијих уметничких и
политичких фигура краја 18. и почетка 19. века био је француски сликар Жак Луј Давид,
буржуј и јакобинац, рођени револуционар и бунтовник с великим талентом за
пропаганду и јавно истицање.   

Његова каријера садржавала је све одлике класе из које је поникао: сујету, жељу за
богаћењем и јавним истицањем. Поред несумњиве даровитости, која је померила
границе уметничког стваралаштва, он ће ипак остати личност једног времена и једне
епохе.6

Жак Луј Давид рођен је 30. августа 1748. године, у Паризу, у породици богатих
занатлија. Отац Морис био је познати париски галантериста, а мајка Марија Женије
Бирон била је кћи цењеног париског предузимача Бирона. Пошто код младог Луја рано
откривају дар за цртање, наговарају га да постане архитекта. Да би почео каријеру
архитекте, од помоћи му је био и његов кум Седан, тадашњи члан Француске академије
и доживотни секретар Академије за архитектуру. Међутим, млади Давид са шеснаест
година одлучује да занемари посао архитекте и да се посвети сликарству, у чему добија
потпуну сагласност породице. На Седанов наговор посећује Академију светог Луке,
једну од најстаријих сликарских установа у Европи.7

4
Племић, Б., Културно наслеђе и туризам, Преглед историје уметности од праисторије до модерне,
Висока туристичка школа струковних студија, Београд, 2015.
5
Племић, Б., Исто.
6
Драшковић, Б., Луј Давид-уметник револуције, Политикин забавник, 2011, бр. 3091.
7
Brookner, A., Jacques-Louis David, Thames and Hudson, London, 1980.
4
Након три године основног академског школовања, Давид постаје сликар и сели се у
Лувр код кума Седана. Од тог тренутка почиње да се бори за велику римску награду,
чији су добитници одлазили су о трошку Француске академије у Италију, где су се
сретали и с античким узорима и с великим делима ренесансе. Давид коначно успева
1774. године да је освоји за дело Антиох, болестан од љубави према Стратоники. По
завршетку италијанских студија, Давид одлази у Париз, где се жени кћерком
предузимача и управника краљевих зграда Перкула, Шарлотом Маргаритом, с којом ће
створити бројну породицу. Ова женидба била је типично буржоаска. Млади и
амбициозни сликар жели да прошири и учврсти своје везе у тадашњем француском
друштву, у чему му помаже таст, господин Перкул. Он у то време излаже у Салону и
почиње рад на најпознатијој предреволуционарној композицији Заклетва Хорација, за
чији завршетак одлази у Италију, где је 1875. године завршава.8

Слика Заклетва Хорација изазива у Италији велико интересовање, што се ланчано

одразило и на француску публику, пред којом је ово дело изложено у Салону крајем
1785. године. У њему је у потпуности изражен дух времена у коме је настало. Сама по
себи, она носи ону револуционарну хероику која ће бити особена за касније доба.
Заклетва Хорација Давиду доноси дугоочекивано друштвено признање и већу
могућност изражавања својих идеја у сликарству. То се нарочито осећа у следећој
његовој великој композицији Брут прима тела својих синова, где, супротно строгим
прописима Академије, главну личност композиције ставља у сенку.

Слично тадашњим пријатељима, Давид је био типичан јакобинац, следбеник Робеспјера,

жељног промена у сваком делу живота и стваралаштва. Одмах по замаху
револуционарне борбе, с групом истомишљеника устаје против строгих правила која
владају у уметности и чији су представници Академија светог Луке и Краљевска
академија. Децембра 1789. године захтева исправку статута Академије у смислу
слободнијег израза. Пошто им краљ одбија захтеве, дисиденти почињу да се окупљају у
Давидовој кући.  Давид у то време уметничку каријеру у потпуности ставља у службу
револуције. Свесрдно се залаже за пропагирање револуције кроз уметност. У том
смислу, постаје један од главних организатора револуционарних свечаности.9 

После убиства једног од најзнаменитијих јакобинаца Маре, 1793. године, Давид

израђује једну од најлепших слика Мараова смрт, а током заточеништва у
Луксембуршкој тврђави слика аутопортрете и једини сачувани пејзаж Поглед из
8
Драшковић, Б., Луј Давид-уметник револуције, Политикин забавник, 2011, бр. 3091.
9
Brookner, A., Jacques-Louis David, Thames and Hudson, London, 1980.
5
Луксембуршке тамнице. 1795. године, пуштен је на слободу и повукао се из јавног
живота и насликао Сабињанке, дело које је померило границе тадашње уметности, а
1799. године први пут излаже у Салону, када је први пут у историји наплаћивана
улазница на изложбу. Услед великог интересовања, Давид је зарадио велику своту
новца и вратио се на заслужено место у француској уметности. 10

У доба Наполеона Давид је именован за дворског сликара. Улога дворског сликара

тешко је пала старом револуционару, а између њега и Наполеона често је долазило до
несугласица. Владар је враћао слике уз примедбе које нису годиле уметниковој сујети.
Нарочито му је тешко падало кад је због промене политичке климе и Наполеоновог
расположења морао да брише неке личности с већ готове композиције.

Из овог раздобља најзначајније композиције су већ поменуто Крунисање Наполеоново и

Портрет госпође Рекмије. 

Након Наполеоновог пада и обнове рестаурације, морао је да се помири с изгнанством

које проводи у Бриселу. Он и даље слика да би четири године касније, 1819, успео да
оствари последњу, изузетно посећену, изложбу у Улици Ришеље у Паризу. Након тога
трајно се враћа у Брисел, где проводи остатак живота.

Дана 25. децембра 1825. Луј Давид, великан француске и светске уметности, директни
учесник једне велике историјске епохе, у којој је оставио неизбрисив траг, умире у
Бриселу у 77. години, након саобраћајне незгоде.11

3. ЗАКЛЕТВА ХОРАЦИЈА

1783. године, Давид је започео рад на изради слике, која је била наруџбина раља Луја
XVI, а тема је била староримска породица Хорацијевих.

10
Драшковић, Б., Луј Давид-уметник револуције, Политикин забавник, 2011, бр. 3091.
11
Brookner, A., Исто.
6
 Слика 1. Ж. Л. Давид, Заклетва Хорација, уље на платну, 330 x 425 cm, 1784., Музеј Лувр

Хорацији су били староримска породица, из врема владавине краља Тула Хостилија,

чији су синови били одабрани за борбу са синовима породице Куријација из града Албе.
Како би у што мањем обрачуну решили сукоб, обичај је био да се одаберу најбољи
борци са обе стране. Међутим, у овом случају, трагични крај за обе стране био је
загарантован тиме што је једна од сестара Куријација била венчана за једног од
Хорација, док је сестра Хорацијевих била верена за једног од Курација. Двобој је
преживео једино најстарији син Хорацијевих, Публије. Међутим, по повратку, напада га
сестра Камила, због убиства вереника, па он повлачи мач и убија сестру. Због тога он
бива ухапшен, али га отац брани пред римским народом и он бива ослобођен.

Ову причу, која датира из осмог века пре нове ере, доносе сви важнији антички писци
почевши од Тита Ливија и Плутарха, али и француски историчари из 18. века. Осим из
књига римских писаца, Французима је ова прича била позната и из трагедије Пјера
Корнелија, „Хораци“ из 1640. године.12

Жак Луј Давид је о овој причи размишљао пуне три године, што је видљиво из првих
скица где приказује најстаријег сина Хорација како се враћа у Рим и убија сестру.
Друга, каснија Давидова замисао била је да наслика старог оца Хорација како брани
сина. Међутим, од обе замисли је одустао због недостатка акције. 13

Како се заклетва не спомиње ни у једном писаном извору, долазимо до закључка да је

призор заклетве сасвим сигурно Давидова властита замисао. Призор заклетве он

12
Дрводелић, Х., Политичка подлога и порука у делу Жак-Луј Давида, Филозофски факултет у Ријеци,
Ријека, 2015.
13
Stewart, A., David’s Oath of Horatii and the Tyrannicides, The Burlington Magazine, 2001, Vol. 143, n. 1177,
pp. 212-219.
7
преузима из друге римске приче о Луцију Јунију Бруту, утемељитељу републике. Мотив
заклетве био је веома чест у другој половини 18. века у Европи, па Давидова слика
представља врхунац серије слика са мотивом заклетве. Неке од тих слика биле су
Заклетва Брута, Гавина Хамилтона из 1764. године, Вестова слика Ханибалова
заклетва из 1771. године, Фуселијева Заклетва на језеру Рутли. Њима је заједнички
наглашени патриотизам и спремност на жртву зарад одбране домовине, што се
потврђује заклетвом главних јунака.14

Током стварања овог дела, Давид се вратио у Рим, како би пресликавао кациге, оружје и
остале детаље, карактеристичне за антички Рим. Слика је завршена 1785. Године у
Риму, и први пут је тамо и изложена. Изложба је постигла велики успех, изазвала
велику пажњу јавности, а један од посетилаца је био и папа Пиje VI.15

Заклетва Хорација је била јединствена слика свог времена, коју карактерише

бескомпромисна директност и снажан симболизам. У средишту слике налази се мушки
лик обучен у црвени плашт и тунику смеђе боје, а у подигнутим рукама држи три мача.
Насупрот њега налазе се још три мушка лика, сви су обучени у тунике и одртаче, а на
главама имају римске војне кациге. Лик најближи посматрачу у левој руци држи копље,
у необичном и помало неприродном положају, док десну руку пружа према мачевима. И
остала два лика пружају руку према мачевима, али за разлику од првог лика, који пружа
десну, они пружају леву руку. Они рукама не додирују мачеве, руке су им у ваздуху, али
су им они на дохват руке. Могуће је да је Давид на овај начин хтео да сугерише
посматрачу који ће, од тројице браће, преживети борбу. Фокус слике је чин у којем отац
Хорације предаје оружје, односно мачеве синовима што симболично значи и предавање
ауторитета и моћи са једне генерације на другу унутар породице.

Са десне стране, од средишњег лика, налази се жена у црној хаљини која ставља руке
око двоје деце. До њих се налазе још два женска лика смирених израза лица. Крајњи
женски лик додирује раме другог, одмарајући чело на руци и рамену. Основна Давидова
подела слике је на мушку акцију и женску пасивност. Сва три женска лика одвраћају
поглед од самог чина заклетве, док дечај гледа, јер ће и он имати исту дужност кад
одрасте.16

14
Rosenblum, R., Transformations in Late Eighteenth Century Art, Princeton University Press, Princeton, 1989.
15
Lee, S., Art and ideas: David, Phaidon Press Limited, London, 2007.
16
Дрводелић, Х., Политичка подлога и порука у делу Жак-Луј Давида, Филозофски факултет у Ријеци,
Ријека, 2015.
8
С друге стране, погледи мушких ликова су одлучни, а мишићи затегнути, у чему се
огледа њихова морална снага. И док су ликови мушкараца усправни, мишићави и
снажни, женски ликови су насликани погнути и слаби, због жалости од надолазећег
сукоба.

Давид је створио стого организовану композицију, унутар простора римског атријума у

коме доминирају три лука. Уместо проширења простора у дубоку позадину, Давид је
радикално одвојио простор луковима и сцену заклетве пренео у први план. Стубови
лукова су насликани у рудиментарном и архаичном дорском стилу, који симболизује
спартанску једноставност, скромност и моралну чистоћу, уместо употребе раскошног
коринтског или јонског, који се везују уз аристократију.17

Заклетва Хорација се, у историји западног сликарства и уџбеницима ликовне уметности,

сматра наговештајем будуће револуције и једним од првих пропагандних слика са
очигледном републиканском поруком. Међутим, упитно је да ли је то заиста била
Давидова намера. Наиме, да Давид није био учесник и заговорник револуције,
вероватно би нека друга слика била сматрана најавом револуције.

Наручилац слике је, као што је већ речено, била монархија, али по изради слике, она
није била ни забрањена, нити је Давид био присиљен на промене. Због тога се сматра да
је револуција, четири године касније, дефинисала ову слику као памфлет
републиканства, него што је она то била на изложби Салона 1785. године. У години
када је настала, слика је једино могла бити протумачена као позив Французима на
обавезу и пожртвованост према монархији и краљу.18

Овом сликом Давид је пратио тадашњи тренд сликања херојских тема из древне римске
и грчке прошлости. Детаљи на слици, попут једноставног дорског реда са стубовима, се
узимају као пример супротан раскоши аристократије, али исто тако стоји чињеница да
је Давид желео да буде историјски тачан у сликању детаља, па је знао који би се
архитектонски елементи налазили у римској кући 7 векова пре нове ере.

Димензије слике су 3.3x4.25 метра, иако су поручене димензије требале да буду 3x3
метра. Давид је промену димензија правдао својим уметничким инересима, репутацијом
и самом композицијом дела.19

17
Rosenblum, R., Transformations in Late Eighteenth Century Art, Princeton University Press, Princeton, 1989.
18
Stewart, A., David’s Oath of Horatii and the Tyrannicides, The Burlington Magazine, 2001, Vol. 143, n. 1177,
pp. 212-219.
19
Lee, S., Art and ideas: David, Phaidon Press Limited, London, 2007.
9
 ЗАКЉУЧАК

Уметнички правац неокласицизам формиран је под окриљем француске културе, након

револуције 1789. године. Настао је као реакција на рококо стил, који је по савременим
схватањима био сувише декоративан. Док је архитектура рококоа истицала грациозност,
орнаментику и асиметрију, неокласична се заснивала на принципима једноставности и
симетрије који су били врлина уметности Старе Грчке и Рима, а заправо нису преузети
непосредно од њих, већ од ренесансног класицизма.

Жак Луј Давид био је најталентованији сликар неокласицизма, званични сликар

Француске револуције, а потом и Наполеоновог царства. Највише је сликао историјске и
херојске теме, античке и савремене. Његове слике требале су да буду морална поука
револуционарима како се за идеје бори и умире. Био је Робеспјеров следбеник током
Француске револуције, од 1792. био је члан Народне скупштине. Због свог политичког
аганжмана био је и хапшен.

Сликом Заклетва Хорација, Давид се представио као најбољи и најталентованији

сликар новог стила у Француској. Ово његово дело представља манифест
неокласицизма.

Давид у овој слици напушта дијагоналу и дубину простора, иде ка плитком простору. У
првом плану су мушкарци, али су и жене осветљене. Тема слике је херојска, стоичка, и
потпуно раскида са алузивношћу, наиме чланови породице Хораци надилазе породичне
интересе и страдају за своју земљу.

Заклетвом Хорација Жак Луј Давид је потпуно засенио сликаре у Француској. Као
победник Салона, добио је и неслужбену титулу новог вође француске школе сликања
коју је задржао до краја живота..

10
 ЛИТЕРАТУРА

1. Brookner, A., Jacques-Louis David, Thames and Hudson, London, 1980.

2. Facos, M., An Intoduction to Nineteenth-century art, Routledge, New York, London,
2011.
3. Lee, S., Art and ideas: David, Phaidon Press Limited, London, 2007.
4. Rosenblum, R., Transformations in Late Eighteenth Century Art, Princeton University
Press, Princeton, 1989.
5. Stewart, A., David’s Oath of Horatii and the Tyrannicides, The Burlington Magazine,
2001, Vol. 143, n. 1177, pp. 212-219.
6. Yan, L., Fei, C., Analysis on the characteristics of the Neoclassical Art, Advances in
Social Science, Education and Humanities Research, 2018, Vol. 236, pp. 62-65.
7. Драшковић, Б., Луј Давид-уметник револуције, Политикин забавник, 2011, бр.
3091.
8. Дрводелић, Х., Политичка подлога и порука у делу Жак-Луј Давида, Филозофски
факултет у Ријеци, Ријека, 2015.
9. Племић, Б., Културно наслеђе и туризам, Преглед историје уметности од
праисторије до модерне, Висока туристичка школа струковних студија, Београд,
2015.

11