Оријентализам (колонијални)

Постколонијалне студије су обрађивале тему Оријента.

Далеки видици (Енглески колонијализам): Османлије као и Енглези иду у далеки свет да
проучавају своје колоније, и он се конструише као имагинаријум зачина, опијата итд.
Оријентализам је значајна тема и термин који се односи пре свега на теме које се тичу
Блиског истока. Иако је тај феномен познат од раније, он у романтизму добија највећи
замах. Он се тиче културе која се дешава у Египту, Мароку, Алжиру, Тунису, Арабији,
Ирану, Ираку, Сирији, па и на Балканском полуострву, у Епиру, Албанији и Турској.
Највећа оријентална сила 19. века била је Енглеска у смислу колонијализма. Она је та која
под својм влашћу држи највећи део Северне Африке и Блиског истока. Иако није
оријенална сила као Отоманско царство, она услед свог великог утицаја то постаје. Поред
Енглеске, Француска је такође имала велику улогу на Истоку.

Џон Неш „Краљевски павиљон у Брајтону“- Представља енглески колонијални стил у

архитектури, у сараценском и индијском духу.

Џејмс Кук, енглески истраживач и морепловац посетио је 1774. године Тахити и описао га
је, као и Луј Антоан де Бугенвил, чији су списи у Европи створили слику о Тахитију као
рајском острву, неисквареној цивилизацији која је у том тренутку постала као сновиђење.
Рај на земљи о коме је било говора још у антици потпуно је био виђен у оквиру овог
острва. Џејмс Кук је био врло значајан истраживач, јер је са собом водио и уметнике који
су имали прилику да забележе одређене слике са острва. Џошуа Рејнолдс „Омај“, 1776.-
Путници који су долазили на ово острво су неке од Полинежана доводили са собом у
Европу и они су се у сусрету са таквом врстом цивилизације трајно променили. Овог
дечака је пронашао капетан Кук и он је у Европи постао циркуска атракција. Вилијем Хоџ
„Тахити“- Енглези и Французи проналазе нове светове и острва, која постају за њих нова
Китера. У романтизму све недоступно и далеко, постаје фантастично. Хоџ је био један од
уметника који је путовао са Џејмс Куком и који је на лицу места имао прилику да ствара
оваква дела. Западу су биле нејасне толике слободе, нарочито сексуалне, које су постојале
на том острву.
Откривање Америке исто спада у овај дискурс. Ен-Луј Тријозон „Полагање Атале у
гроб“. Опет се академски дискурс преноси у индијанску причу. Ради се о оплемењивању
дивљака.

Развија се и литература. Семјуел Тејлор Колриџ пише поему „Кублај Кан“. Овде се више
не ради о осећању за антикварно, већ о путовању у сопствено осећање и фантазију. И
Бајрон је битан за овај наратив. Он у Оријенту проналази своју личну имагинацију. Пише
нпр. „Ђавола“, „Сарданапа“ итд. Бајрон фаворизује Грке под нечасним Османлијама, али
уједно се он и диви Османској неустрашивости.

Почетком 18. века јавља се велико интересовање за Оријент и томе је великим делом
допринео и превод збирке прича „Хиљаду и једна ноћ“. Антоине Галланд, француски
оријенталиста и археолог постао је познат управо по томе што је први превео ово дело и
могуће да је неке делове и измислио. Прича о Симбаду сасвим извесно није била део ове
збирке, већ је додата у њу приликом превођења. Оријентализам је био и литерарни покрет
и као и у готичким новелама овде такође постоје фикције са фантастичном атмосфером,
заплетом и убиствима. То су такође готик приче, само се њихова радња одвија на арапском
тлу.

Једна од значајнијих готик новела је „Ватхек“, дело Вилијам Бекфорда. Дело је било
инспирисано Галланд-овим преводом Хиљаду и једне ноћи и Бекфорд га је написао 1782.
године, када је имао 21 годину. Назив књиге инспирисан је историјском личношћу,
абасидским калифом који је владао од 842. године.

Делакроа „Масакр на Хиосу“- Велику пажњу уметника заокупила је тема грчког рата,
који се посматра као део феномена оријентализма, али и херојства и потраге за душом.
Дело које је извршило револуцију у своме времену због колорита, фигура, лица,
антиклимакса. Приказан је масакр над грчким становништвом, а пасивност ишчекивања
жртава била је различито перципирана. Ђаур – хришћански народ; Приказан је напад
турског паше на ђаур. Видљив је утицај Бајрона. Фасцинација Оријентом укључивала је и
фасцинацију Турцима, иако је Европа била на страни Грчке у њиховом окршају. Ипак,
Грчка и Турска су посматране као истост, као припаднице Оријента.
Француски оријентализам (Египтоманија): Још је у Рококоу било утицаја оријенталног
наслеђа у декорима итд. Овај концепт египтоманије, везан је пре свега за Наполеоново
освајање Египта. Поред 40 000 војника, Наполеон тамо води и велики број научника и
уметника. Антоан Жан Грос „Битка код пирамида“- Наполеон ураумљује племенитог
дивљака. Тардј „Одмор француске армије у Египту“; Пјер Нарцис“Наполеоново
милосрђе у Каиру“; И након Наполеона египтоманија није престала да постоји. Жан
Леон Жером „Наполеон и његови генерали“.

Свирепост и задовољство: Делакроа „Сарданапалова смрт“- Све је у фуриозном набоју.

Нема једне тачке ослонца на слици. Све је у опадању. Ово би могло да спада и у тамни
романтизам. Рењо „Убиство у маварској Гранади“.

Слика жене у Оријенту: Феминизација Оријента, чулност, тактилност, рафинираност,

префињеност, опијеност, сензуалност. Енгр „Турско купатило“- Енгр својим делима
Француској даје нови поглед на овај свет, луксуз, путеност, мирис луле, шуштање свиле,
коже, сензуалности на основу доступне жене из харема. Енгр није имао прилику да уђе у
харем, али је на основу описа жене којој је харем био доступан, он сам стварао своја дела.
Читава Енглеска била је под њеним утицајем у време када је Енгр стварао своја дела.
Шарл Глејр „Нубијка“- Инсистира на архајској жени. Користи контрапост. Кожа јој је
превише бела. Примитивне културе се везују за фигуру која проистиче из античког
класичног наслеђа.

После француског освајања Магреба долази до другачијег виђења Оријента. Током 19.
века тако ће се јавити тежња за реалистичнијим и аутентичнијим сликарством. Дух
времена: 1829. Вилијем Ф. Едвардс пише „Физиолошке карактеристике људских раса“.
1830. се оснива Париско етнолошко друштво, а 1855. се отвара Антрополошка галерија у
Националном музеју у Паризу. Роберт Нокс проучава египатске саркофаге итд. То је
његова потрага за примитивним расама. Уметност кореспондира са духом времена. 30их,
40их и 50их година, то је ствар учењаштва. Проучава се боја лица, типови лица из
саркофага итд. Тражи се јединствено порекло људске расе (афирмативна теорија). То
прати и уметност- ослобађање од ропства. Са друге стране се истиче супериорност беле
расе- гроф Гобино. Шарл Кордје „Црна венера“- Потреба да се укаже на тип жене из
магреба. „Црнац из Судана“. Луј Лонга „3 типа човека из Алжира“- Бербер, Арапин и
Црнац. Многи етнографи, антрополози и палеонтолози их истражују. Бербери су били
откриће, најпримитивнији народ од свих- изоловани од цилизације. Све је то убрзало
трагање за примитивним типом и документарном сликом Оријента која се базира на
реалности.