Историјско сликарство

Везано је за грађанство 19. века. Оно постаје носећа структура, нарочито после Француске
револуције. У епохи бидермајера, у 2/2 19. века, мења стари аристократски феудални
систем. Сада почива на капитализму. Има свест о напретку, развитку, прогресу- грађанин
као еманципаторска категорија која сматра да сваки човек треба да буде грађанин. Георг
Зимел пише 1909. „Филозофију новца“. Одатле произилазе два сегмента грађанства. Прво
је официјално грађанство, са репрезентативном културом- субјективизам,
егзистенцијализам; Друго је до пред крај 19. века било либерално настројено и одређује се
према капиталу. Тежи ка класичном образовању. Грађански вишак времена улаже се у
културу и уметност. Граде се позоришта, отварају музеји. После, временом долази и до
пролетаријата, трећег сталежа, социјалистичких покрета итд.

Историјско сликарство се угледа на ренесансно-антички код, где је највиши жанр био

историјски наратив. Алберти „О сликарству“; Историја је реторичка структура
прошлости која преображава миметички свет. Жели да створи идеалну слику прошлости,
тј. садашњости. Поштује се правило декорума. Виша стварност сада кореспондира са
актуелним дешавањима у друштву у овом сликарству. Све се то постиже ликовним
елементима. Као срж, слика се људска фигура. Фацијална експресија, гест, покрет,
корпорална реторика, све се то прави у складу са пропозицијама које функционишу још од
ренесансе. После се сликају и пејзаж и позадина.

Још од Хердера, нација сматра историју нуклеусом свог самопрепознавања-

нација=грађанство. Оно је носилац историјске обнове прошлости- кроз њу аргументује
свој положај и циљеве у данашњици.

Петер Корнелијус: Ратови, Француска револуција, Наполеон, Отаџбински ратови итд.

утичу на немачко историјско сликарство. Јача национална свест. 1871. Уједињење
Немачке; 1814. Петер Корнелијус и Назарени се обраћају пруском канцелару да се
успостави историјска отаџбинска немачка уметност. Нису добили одговор. Тада група
предвођена Корнелијусом реализује свој пројекат за пруске изасланике у Риму, у вилама
Бартолди (Циклус о Јосифу) и Масимо (теме везане за Дантеа и друге литерарне
предлошке). Они дакле иду у нуклеус европске цивилизације, идентификују се са
најславнијим историјским личностима. Рим је увек био имагинација Немаца. Убрзо настаје
и „Песма о Нибелунзима“, која почиње да се реинтерпретира у немачком друштву. То је
њихов национални мит. Корнелијус ради низ илустрација по тој песми, а ликовни језик му
је сличан ренесансном. Радио је и унутрашњост Глиптотеке Леон фон Кленцеа- представе
Тројанског рата, по узору на Рафаелове станце. То је формални језик високе ренесансе. Он
је најбољи за монументално историјско сликарство, које је сугестиво. Постоје ту две
тенденције. 1) Оно је априори сугестивно и делујуће и дидактичко, 2) У религиозном
сликарству барока сматра се да је слика есенција божјег гласа, која убеђује, али не вара; У
немачком историјском сликарству ту долази до изједначења- У религиозном и профаном
све се претвара у артифицијелну концепцију, где поучност није много битна. Ова
Глиптотека је још увек поучна.

1826-28 долази до конституисања Ludwigstraße у Минхену.. Она је саграђена као

оживљавање историје по античком моделу. Ту је низ аркада које повезују улицу и
унутрашње двориште дворца. Ту се налазе фреске доступне свима. Корнелијус ту слика
нпр. „Опсаду Београда“- Племенито тело у акцији, гест, сугестија, поука, отвореност за
јавност; Ту су и високи историјски пејзажи- у 19. веку долази до реобнављања и примања у
високи ранг пејзажа. Карл Ротман је овде насликао око 30ак пејзажа из историје Рима, нпр.
„Маратонско поље“.

Јулијус Шнор са помоћницима осликава минхенску владарску резиденцију- Нибелуншке

собе (1827-1867). То су реминисценције на станце из високе ренесансе. Ту је низ сцена из
улепшане немачке митологије. Нпр. „Убиство Зигфрида“ у Сали Издаје. Постоји и Сала
Освете, Убиства итд.

Имагинарна репрезентација историје: 30их и 40их година две белгијске слике пролазе кроз
Немачку. Долазе белгијски сликари, Едуард де Биф и Луј Гале. Едуард де Биф
„Компромис племства у Холандији“; Луј Гале „Абдикација Карла V“. До тада Немци
сматрају да је само фреско сликарство одговарајуће за историјске слике. Ове две слике су
уље на платну- монументалних размера и од тада то постаје уобичајено за историјске теме.
Чак је и Давид радио велике формате. Долази и до још једне новине- употребе богатог
колора, као синоним грандиозног уљаног сликарства. Боја постаје реторско средство.
Монументализација отаџбинске историје: Везује се за Виљема Кублаха, који је сликао по
подобију ове две белгијске слике. Ради фреске Новог музеј у Берлину. Ту је представљена
целокупна историја људске цивилизације, са нагласком на религијски прогрес и
постепеним освртом на немачки тријумф реформације. Сачувана је „Битка Хуна“- митска
битка духова, Каталонаца и Хуна, у Риму, из 1834. и „Разарање Јерусалимског храма“-
приказан је развој цивилизације, тријумф немачке визије хришћанства- колорни, бојени
идеализам; Груписање је око центра композиције. Насликана је божја праведна казна.

Еквиваленте имамо и у Француској- Пол де ла Рош, „Смрт Елизабете“, 1828., „Погубљење

Џејн Греј“ и Жан Лепон Жером „Смрт Цезара.

Лирска историја и Академија у Дизелдорфу: Академија у Дизелдорфу је била најпознатија

пре Минхена. Веома је битна за историјско сликарство. За разлику од минхенске
Академије, овде долази до сентиментализације и поетизације историје. Карл Фридрих
Лесин „Хуситска проповед“- религиозно сликарство исто подпада под историјско
сликарство. Бендеман „Јевреји у вавилонском ропству“- ово је слика ситуације, а не
догађаја, као нпр. у Минхену- лирска представа општег осећања губитка, жали за
домовином. То је класично место туге. Фигуре су сада у благој интеракцији. Посматрач не
довршава слику, она је довршена. Он само емоционално учествује.

Адолф Менцел (историјски жанр): Био је пруски сликар који је радио и у реализму. У
историјском сликарству био је прогресивни реакционар. Већ од младости је био славан. По
вокацији је био присталица либерарног грађанства. У 19. веку се они сукобљавају
углавном са монархистима. 1840. године, Франц Куглер га ангажује да илуструје књигу о
Фридриху Великом (борац за либерарне просветитељске идеале). Владара слика за радним
столом (пре је нпр. Наполеон сликан на коњу- Давид). Сада се тежи и ка аутентичности,
историчности, али из визуре уметника који ствара врсту не сентименталне, али лирске,
хумане историје. „Концерт флауте у дворцу Сансучи“- Опет везано за Фридриха Великог.
То је интимнија слика историје. Види се психологизација, пледира се ка просвећеном
владару. А и владар је међу народом. „Крунисање Виљема I у Кенсбергу“, 1861.- Сам
владар није наглашен, јер је то слика народа и владара. То је сада један документовани
приказ. „Полазак цара Виљема у рат“- Ово сада није ефемерни спектакл, нити насликана
велика историјска тема. Више је ово приказ велеграда који прати владара у рат.
Нагризање историјског сликарства: Од 1871. и уједињења, долази до појачаног култа, али
и нагризања историјског сликарства. То не значи крај. Антон Ромако се везује за то. Он
слика историјско сликарство али и представе као што је „Адмирал Тегетхоф“- аустријски
адмирал који је приказан у нетипичној форми за класично историјско сликарство.
Разрадња класичног, епског и високог сликарства; Као нпр. Манеово „Стрељање
Максимилијана“; Види се и протоекспресионизам. Овој слици је замерана
карикатуралност. Јака је и психологизација, ретка у историјском сликарству. Слика настаје
1878.