Ispitna pitanja – Nemačka književnost 8

1. Nemačka književnost u emigraciji

2. Književnost Nemačke Demokratske Republike
3. Grupa 47
4. Lirika nakon 1945’
5. Ginter Ajh (Inventar)
6. Paul Celan (Fuga smrti)
7. Paul Celan (život i stvaralaštvo)
8. Karl Krolo
9. Ingeborg Bahman (Maglena zemlja)
10. Johanes Bobrovski
11. Hans Magnus Encensberger (Svim korisnicima telefona)
12. Helmut Hajsenbitel
13. Drama nakom 1945’
14. Maks Friš
15. Fridrih Direnmat
16. Peter Vajs (Istraga)
17. Proza nakon 1945’
18. Hajnrih Bel
19. Ginter Gras (biografija i stvaralaštvo)
20. Ginter Gras (Limeni doboš)
21. Elementi magičnog realizma u romanu Limeni doboš
1.Kњижевност у емиграцији
Књижевност егзила се односи на књижевност аутора који су из политичких или верских
разлога били принуђени да напусте домовину. Други назив је књижевност емиграције.
Ова књижевност обухвата период између 1933. и 1945. године. Феномен књижевности у
егзилу није ограничен само на једну епоху, већ се односи на све оне који су стварали у
изгнанству.
Порекло појма књижевности у егзилу, потиче од латинске речи еxilium, што значи
изгнанство.

Историјска позадина

Због светске економске кризе која је почела 1929. године, а која је тешко погодила и
Немачку, од 1930. године су издате ванредне уредбе. Националсоцијалистичка партија са
својим председником Адолфом Хитлером преузела је политичку власт 30. јануара 1933.
године, што је уједно означило и крај слободног књижевног стваралаштва у Немачкој.
Литература која се није уклапала у националсоцијалистичку идеологију била је забрањена.
Почело је гоњење свих напредних књижевника, а 10. маја 1933. дошло је и до великог
спаљивања књига, где су уништена дела преко 250 аутора. Спаљивање књигa је била
акција коју је извело немачко студентско друштво, у којој су студенти, професори и
чланови органа националсоцијалистичке партије бацали дела аутора, чија се идеологија
разликовала од њихове.
Након овог догађаја је почео први велики талас емиграције. Више од 500 књижевника је
уточиште потражило у иностранству, где су у отежаним условима наставили са
књижевним радом. Многи аутори су у почетку за уточиште бирали европске земље попут
Аустрије, Холандије, Француске или Швајцарске.
Године 1935. усвојени су Нирнбершки закони, у којима је дискриминација и социјална
искљученост Јевреја била прописана законом. Тада је уследио други талас емиграције.
Ово је кулминирало бруталним убиством милиона Јевреја, политичких противника и
других мањина попут Рома и хомосексуалаца у концентрационим логорима.
1. септембра 1939. године почео је Други светски рат нападом на Пољску. Политички
противници и милиони Јевреја погубљени су у концентрационим логорима. Са почетком
Другог светског рата 1939. књижевници су морали поново да беже. Око 1.500 писаца је
отишло у земље ван Европе. Многи су потражили уточиште у Њујорку, Москви или
Мексику.
Међутим, нису сви аутори напустили Немачку. Писци попут Ериха Кестнера, Франка
Тиса, Готфрида Бена, Рихарде Хух, Герхарта Хауптмана и Ернста Јингера остали су у
земљи и повукли се у оно што је познато као унутрашња емиграција. Другим речима,
имали су опозициони став према нацистичком режиму, али нису емигрирали. Они су се
само ментално повукли и писали шифроване поруке против режима. У фокусу њихових
дела биле су вечне вредности, лепота природе и пејзажа, али и реална слика свакодневног
живота обичних људи. Мото њихових дела био је да књижевност треба да буде утеха и
нада. Поред тога, писали су о историјским темама. Ту спадају: однос између власти и
народа, религиозни покушаји решавања политичких проблема и масовно лудило.
Најзаступљенији књижевни жанрови оних који су побегли у унутрашњост били су поезија
о природи, ескапистички романи, кратке приче и дневници. Природа се овде користи у
негативном контексту и служи као метафора за актуелне догађаје. Унутрашња емиграција
се рачуна као засебна епоха која је настала у исто време када и књижевност у егзилу.
Када је 8. маја 1945. године рат био завршен, а Немачка капитулирала, књижевници који
су до тада живели у егзилу почињу да се враћају у своју домовину.

Живот књижевника у егзилу

Живот у инострантву није био лак. У почетку им је нови дом био стран и било је тешко
снаћи се у новој култури. Многи писци су такође имали проблема да зарађују за живот, јер
су им текстови били на немачком у земљама у којима се није говорио немачки језик. Само
мали део емигрираних аутора успео је да својим књижевним радом заради довољно новца
да може да одржи сталан друштвени статус. Такође су морали су да се боре са
бирократским проблемима: у земљу су углавном улазили са фалсификованим или скоро
истеклим пасошима. Живели су страхом од депортације, непријатељством становништва и
материјалним бригама. И због тога су многи аутори у егзилу извршили самоубиство.
Бертолт Брехт сликовито илуструје ситуацију изгнаничких аутора у својој песми
Уточиште. Песма је написана 1937. Сам Брехт је период од 1933. до 1939. провео у
егзилу у Данској.
Прогнани аутори су се уједињени борили против националсоцијализма. Године 1933. су у
Прагу издати часописи под насловом Neue Deutsche Blätter и Die Sammlung. Сврха
часописа Die Sammlung, који је издавао Хајнрих Ман била је да уједини антифашистичке
писце. За дванаест година (1933-1945) објављено је преко 400 часописа у егзилу.

Теме књижевности у егзилу

Књижевност у егзилу се може препознати по следећим темама:

 просветитељство о националсоцијализму
 хуманитарне идеје, против диктатуре и рата
 позивање на отпор нацистичкој Немачкој (Трећем Рајху)
  чежња за домовином, усамљеност

Сви аутори у егзилу имали су исти циљ: да едукују људе о националсоцијализму, да

упозоравају људе и помогну отпор режиму. Језик и форма текста су били у другом плану,
порука је била важнија од формалности.

Књижевности у егзилу
Проза је била најзаступљенија књижевна врста, поезија је играла споредну улогу, док се у
оквиру драме развија епско позориште.
Најпожељнији књижевни жанр је био еп, посебно роман. Постојао је практичан разлог за
то: романи су имали највећу шансу за објављивање, јер су били најпопуларнији међу
међународном читалачком публиком. Већина ових романа била је усмерена против
националсоцијалистичког режима. У оквиру прогнаничке прозе развиле су се различите
врсте романа: романи у егзилу - они су књижевна обрада ситуације у егзилу, и пружају
информације о Трећем Рајху и националсоцијализму (пример Транзит Ане Зегерс);
временски романи - аутори су покушали да прикажу садашњост, односно актуелно време
кроз анализу друштва и животних услова (пример Седми крст Ане Зегерс); историјски
романи - често су се заснивали на причама и бајкама које су показивале снажне паралеле
са развојем у Немачкој (пример Лажни Нерон Лиона Фојхтвангера и Младост краља
Хенриха IV Хајнриха Мана); утопијски романи - говоре о имагинарној будућности
(пример Игра стакленим перлама Хермана Хесеа).
За разлику од романа, није било могућности за објављивање поезије. Многе песме су се
појавиле тек након завршетка рата 1945. Егзил су обликовали песници као што су Елзе
Ласкер-Шилер и Бертолт Брехт.
Ситуација за драмске писце била је још тежа него за песнике, јер они нису зависили само
од објављивања њихових дела, већ и од извођења у позоришту. Написана су углавном
савремена дела која су критиковала нацистички режим. Посебан облик позоришта који се
у то време афирмисао је епско позориште. Развио га је Бертолт Брехт. Епско позориште
комбинује књижевне жанрове епа и драме, односно наративну и позоришну форму
књижевности, на пример увођењем наратора који приказује догађаје. Осим тога, радњу
прекидају коментари и песме. Путем овог такозваног ефекта отуђења (V-Effekt), публика
треба да се критички дистанцира од радње. Не ради се о ефекту забаве, саосећању или
могућности идентификације, већ о томе да би публика требало да критички испита оно
што је видела. Позната епска драма Брехта је Добри човек из Сачуана.
Аутори и дела

У емиграцији, Томас Ман је написао и објавио у Стокхолму роман Јосип и његова браћа
1943, започео је и привео крају роман Доктор Фаустус и роман Лота у Вајмару.Такође у
емиграцији, у Швајцарској, Роберт Музил је довршио трећи део свог великог романа
Човек без својства 1942. У Паризу је као емигрант писао Јозеф Рот, аутор аустријског
романа Марш Радецког 1932. Брехтовом стваралаштву у емиграцији припадају комади
Пушке госпође Карар 1937, Луколово саслушање 1939, Мајка Храброст и њена деца 1941,
Живот Галилејев 1943, Добри човек из Сачуана 1942. Курт Тухолски је 1933. био
принуђен да оде у изгнанство, а његове најбоље сатире и стихови скупљени су у избору
Поздрав напред 1946. У Мексику је настало дело Ане Зегерс Седми крст 1942, овај
роман је говорио о покрету отпора међу немачким радништвом и о трагедији жртава.
Немачка књижевност настала на овај начин у изгнанаству не представља неку целовитост,
већ обухвата писце припаднике различитих праваца и политичких опредељења, којима је
заједнички био осећај чежње за изгубљеном домовином. Неки од њих претходно су
прошли кроз концентрационе логоре, па је у једном од тих логора ликвидиран и носилац
Нобелове награде за мир Карл фон Осијецки.

2.Književnost Nemačke Demokratske Republike

Након Другог светског рата, Немачка је подељена на четири окупационе зоне од стране
четири силе победнице (Совјетски Савез, САД, Француска и Велика Британија).
Немачка Демократска Република (ДДР) је основана 7. октобра 1949. године у совјетској
окупационој зони. Држава се јасно политички и економски разликовала од Савезне
Републике Немачке (БРД).
У јуну 1953. дошло је до народног устанка против режима ДДР-а. Устанак је 17. јуна
насилно угушила совјетска војска и однела је бројне животе. Као резултат тога, многи
незадовољни грађани напустили су ДДР.
Због емиграције великог броја људи на Запад, ДДР је у августу 1961. почео да гради
Берлински зид. Ова видљива подела Немачке стајала је све до пада Зида 1989. године.

Значајни аутори и дела књижевности ДДР-а

• Јурек Бекер (1937–1997):

о »Јаков лажов« »Jakob der Lügner«
• Волф Бирман (рођен 1936.):
о »Жичана харфа« »Die Drahtharfe«
• Криста Волф (1929-2011):
о »Подељено небо« »Der geteilte Himmel«
о "Размишљање о Кристи Т." »Nachdenken über Christa T.«
о "Касандра"
о »Образац детињства« Kindheitsmuster«
• Фолкер Браун (рођен 1939.):
о »Hinze-Kunze-Roman«
• Бертолт Брехт (1898-1956):
о "Дани комуне" Die Tage der Commune«
• Штефан Хајм (1913–2001):
о »Канибали и друге приче« Die Kannibalen und andere Erzählungen«
• Уве Џонсон (1934–1984):
о "Претпоставке о Јакову" »Mutmassungen über Jakob«
• Сара Кирш (1935-2013):
о "Чаролије" »Zaubersprüche«
• Рајнер Кунце (рођен 1933):
о "Дивне године" »Die wunderbaren Jahre«
• Вили Бредел (1901–1964):
о "Синови" »Die Söhne«
о »Унуци« »Die Enkel«
• Брижит Рајман (1933–1973):
о »Долазак у свакодневни живот« Ankunft im Alltag«
о »Франциска Линкерханд« »Franziska Linkerhand«
• Улрих Пленцдорф (1934–2007):
о "Нове патње младог В." »Die neuen Leiden des jungen W.«
• Петер Хакс (1928-2003):
о »Бриге и моћ« »Die Sorgen und die Macht«

Друштво у Немачкој Демократској Републици

Људи су се ухватили у коштац са прошлошћу коју је обликовао фашизам. Бивши
националсоцијалисти су уклоњени из управе и правосуђа. Желели су да формирају
алтернативу нацистичком режиму и решење су видели у социјализму и развоју
социјалистичког друштва. После 1945. многи аутори су стога одлучили да живе у ДДР.
Свакодневни живот људи обликован је државним надзором Министарства државне
безбедности (Stasi). Као резултат тога, влада ДДР-а је добијала све мању подршку
становништва. Све већа ограничења личног развоја и слободе (нпр. слобода путовања) за
грађане ДДР-а такође су изазвала фрустрацију у друштву. Многи људи су остали у ДДР из
принуде или су побегли на Запад.
Представе о човеку
• Идеал: несебичан радник спреман да ради
• Онај који добробит друштва ставља изнад сопственог благостања
• Реалност: Сукоби између очекивања појединца и друштва

Књижевност у ДДР
У почетку је на књижевној сцени владао дух оптимизма, уметничког набоја. Многи аутори
су се вратили из егзила и желели су да својим књижевним радом помогну у изградњи
бољег друштва ослобођеног фашизма.
Књижевну сцену у ДДР-у је од почетка контролисала држава и била је подложна
социјалистичкој идеологији. Тако је политичка елита издала наређење за увођење
»социјалистичког реализма«. Резултат су биле строге смернице за писце. Осим тога,
књижевност треба да испуни два важна задатка: да промовише развој социјализма и да
образује становништво у социјалистичком духу.

Карактеристике књижевности коју контролише држава:

• Социјалистички херој заузима централно место
• Животна, реалистична презентација слике стварности
• Лако прегледна и разумљива наративна структура
• Једноставан и разумљив језик
• Циљ: Консолидација идеолошких идеја
У годинама од 1949. до 1989. књижевност ДДР-а је прошла кроз различите фазе. Ово се
приписује друштвеним променама и политичким дешавањима у ДДР-у.
• У почетку (око 1950–1961) литература је била посвећена суочавању са фашизмом.
Говори се о Aufbauliteratur "Књижевности обнове". Одликовала се идеализованом визијом
социјалистичког друштва и позитивним погледом на будућност. Јунаци прича углавном су
били радници.
• Књижевни програм » Bitterfelder Weg « донесен је 1959. године на конференцији аутора.
Надало се да ће то радничкој класи омогућити бољи приступ уметности и култури.
Међутим, жељена радничка литература (књижевност радника и о радницима) показала се
нереалном.
• Шездесете је карактерисала такозвана »Књижевност доласка «,»Ankunftsliteratur«, која се
критички, али са дозом праштања и помирљивости бавила животом у социјализму. Као
резултат, настала су дела са ликовима који су се добро интегрисали у социјалистичко
друштво.
• Либерализација у књижевности почиње сменом Валтера Улбрихта од стране Ериха
Хонекера. Хонекер је донео програм који би требао да уметницима и ауторима омогући
веће слободе у изражавању. Али то се није одвијало како су они замишљали да ће се
одвијати. Почетком 1970-их литература је често садржавала критику ДДР-а. Као резултат
тога, држава је све више предузимала мере против аутора који су исказивали своја
критичка мишљења и цензурисала је многа дела. Многи аутори и уметници су напустили
ДДР. Они који су остали у ДДР-у покушали су да развију критичку књижевну сцену. Да
би уткали критику у своја дела, користили су алузије, нејасноће и шифровање.
• Током 1980-их, како се деградација животне средине наставила, свест о катастрофама је
расла. Све већи страх од нуклеарне претње одразио се и у литератури. Критика друштва је
ипак била изоколна и описна како аутори не би били лишени слободе. Млади аутори су
своја дела претежно представљали опрезно кроз предавања.
Књижевне форме :
Aufbauroman-бавио се настанком индустрије у ДДР, а у средишту дешавања је радник,
односно радничка класа, развој радње и ликова кроз одушевљење осталих.
Аnkunftsroman-ради се најчешће о ликовима који се морају прилагодити новом стилу
живота и снаћи у новом друштву како би постали његов део

3.Група 47

Група 47 представља неформално западнонемачко удружење писаца, новинара и

критичара. Добила је назив према години оснивања – 1947 и постојала је све до 1967.
године. Разлог оснивања био је тај што су писци осећали да је нацистичка пропаганда
покварила немачки језик. А разлог за распад групе биле су разлике у мишљењима младих
и старијих чланова и политичке несугласице.

Група се окупљала око Ханса Вернера Рихтера и Алфреда Андерша. Ханс Вернер Рихтер
(као главни инспиратор Групе 47) је позивао младе немачке књижевнике на дружење и
читање њихових књижевних текстова, како би се вратила вредност немачког језика.
Полазиште за настанак Групе 47 је био часопис Der Ruf. Овај часопис био је под цензуром
и контролом америчке војне владе, јер су га основали ратни заробљеници у Сједињеним
Државама. Дистрибуција часописа била је у 140 логора за ратне заробљенике у
Сједињеним Државама, а имала је за циљ да информише заробљенике о важним
политичким и војним догађајима у Немачкој, затим да преваспита немачке ратне
заробљенике и усади им демократске идеје након Хитлеровог режима, потом промоција
младих, још увек непознатих аутора, као и објављивање необјављених радова. По
повратку у Немачку часопис су у Минхену 1946. године поново покренули двојица
бивших ратних заробљеника – Алфред Андерш и Ханс Вернер Рихтер. Писци су се овде
најпре залагали за слободну Немачку. Критиковали су амерички окупациони режим, што
је након само 7 месеци од објављивања (априла 1947.) довело до забране часописа, али је
група писаца, који су уређивали часопис, наставила да се окупља и то под називом Група
47.
На самом почетку је било 16 учесника, али се број учесника временом повећавао, да би на
крају био троструко већи. Рихтер је лично сваком од учесника слао позив са
разгледницом. Књижевници су се сретали два пута годишње, на различитим местима,
током пролећа и јесени. На радионицама би аутор најпре прочитао одломак из свог
необјављеног дела, а потом би учесници износили критику. Притом је важило правило да
аутор не сме да се брани и да коментарише, већ да слуша мишљења и критике. Аутор, који
би читао своје дело седео би на празном месту поред Рихтера, стога се та столица у шали
називала „електрична столица”. Успех Групе 47, је уједно био и Рихтеров највећи
професионални успех и његов животни задатак.
Представници Групе 47 су били уједно и представници послератне књижевности: Ханс
Вернер Рихтер, Алфред Андерш, Хајнрих Бел, Волфганг Борхерт, Илзе Ајхингер, Гинтер
Грас, Ерих Кестнер, Ингеборг Бахман, Гинтер Ајх, Јоханес Бобровски, Паул Целан, Ханс
Магнус Енценсбергер, Петер Вајс, Петер Хандке.
1950. године, први пут је покренута Награда Групе 47, која је била намењена још
непознатим ауторима. Ова награда је дуго важила за најважнију књижевну награду у СР
Немачкој. То је била новчана награда, која је у почетку сакупљана у редовима Групе 47 и
износила 1000 немачких марака, касније је додељивана и од стране различитих спонзора.
Након завршених читања, присутни чланови групе би демократски изгласали победника.
Награду је први добио текстописац Гинтер Ајх. Иако је ова књижевна награда требало да
се додељује једном годишње, ипак је нередовно додељивана. Неки од освајача награде су:
Гинтер Ајх, Хајнрих Бел, Ингеборг Бахман, Гинтер Грас, Јоханес Бобровски итд. Ова
награда је значила почетак каријере младих аутора.

Аутори су временом одустајали од политичког ангажмана и почели су да се повлаче у

себе, да размишљају о себи и свом месту у друштву. До распада групе долази 1967.
године. Међутим, Рихтер се ипак надао наставку постојања групе и позвао је на још два
састанка: 1972. у свом стану и 1977. за тридесетогодишњицу.
Значај групе
Међу књижевницима и критичарима је владало мишљење да је немачки језик, за време
Хитлеровог режима био оштећен, стога су они преузели улогу обновљања књижевности и
језика. Сматрали су да језик треба да буде јасан и недвосмислен. Да књижевност треба да
буде једноставна и истинита, без непотребних епитета и украса и да се треба ослободити
од националсоцијалистичког пропагандног и ропског језика. Следећи значај групе је био
превазилажење ситуације нулте тачке из 1945. године. Затим развијање критичког
мишљања и толеранције. Увођење нових тема и нових вредности, промоција младих, још
непознатих писаца.
Писци нису желели да се директно мешају у политику, али су веровали да уз помоћ
књижевности могу променити друштво, односно менталитет Немаца.
Група 47 донела је одлучујућу промену слике о западнонемачком народу, на коју је
снажно утицала књижевност. Представници су дали значајан допринос данашњем имиџу
СР Немачке, а њихов утицај на књижевност траје и данас.
Група је успевала да 20 година привлачи велику пажњу јавности – иако састанци никада
нису били јавни. Из ове групе су изашла три добитника Нобелове награде за књижевност:
Хајнрих Бел (1972), Гинтер Грас (1999), Петер Хандке (2019). Учесници ове групе дали су
значајан допринос јавности и пробудили су политичку свест о још младој демократији.

5. Ginter Ajh (Inventar)

Маја предавања:

U pesmi se opeva stanje posleratnog čoveka. Opisuju se sitnice koje lirski subjekat poseduje (nešto za
jelo, limena ploča, kanap, konzerva..). Može se zaključiti da je on pesnik po stihu „najviše volim srce od
olovke“. Takodje, beskućnik je i po jednoj interpretaciji on se nalazi u koncentracionom logoru. Pesma se
sastoji od 7 strofa, bez rima, bez patetike i vidljivo je odsustvo sentimentalnosti. Suština pesme je
realnost. Pesma Žan Batiste iz 1916. je bila uzor za Inventar.

интернет:

Песма Гинтера Ајха "Инвентур" из 1948. као тему узима лирско сопство и усамљеност. После првог
читања песма делује веома трезвено, неемотивно и непоетично. Неукрашени језик чини да више
личи на прозу него на поезију, због чега би се више класификовала у књижевност рушевина и
чисту поезију. Песма се састоји од 7 строфа од по 4 стиха. У песми лирско ја наводи своје ствари,
детаљно описују неке од њих и описују њихову употребу. Помиње тоалетне потрепштине, одећу,
као и прилично безвредне ствари на које се чини да се ипак поноси. Пошто се помиње и прибор за
бријање, претпоставља се да је у питању мушкарац.

Аутор се потпуно одрекао риме или редовне метрике. Пет од седам строфа састоји се од једне
реченице, једна реченица је подељена на четврту и пету строфу. Ова структура ствара много
прекида, строфе делују испрекидано, јер се јављају оптички резови, као на пример у стиховима 7 и
8: „Урезао сам име / у лимену плочу“. На овај начин се појачава непоетски ефекат песме:
реченице које би биле додељене прози без прекида реда одређују целу песму. Ова непоетска
атмосфера одговара наслову песме. Према наслову, песма је инвентар, под којим се обично
подразумева нумерички запис залиха. Овај аспект набрајања је такође појачан анафором, као у
стиховима „Ово је мој шатор / Ово је мој пешкир / Ово је мој канап“, пошто анафора има
монотоно дејство. Лирско ја користи и термине као што су „драгоцено“ (10. стих) и „највише
волим“ (22. стих) да покаже своју емоционалну везаност за објекте. Приметно је да за њега
прилично безвредни предмети имају посебно значење и посебну вредност. Свој ексер описује као
драгоцен, што своју вредност црпи из његове ексклузивности. Ово илуструје општу ситуацију
ускраћености која окружује лирског субјекта, у којој је и сам натпросечан: има ствари које други
немају и које стога представљају посебну вредност. Иако је објективно мало ствари набројано и
многе егзистенцијалне ствари су само привремене природе, као што је лимена конзерва која се
користи као тањир и шоља или картон на коме спава лирски субјекат, овај инвентар не делује
жалосно. Оно што је важно јесте да лирски субјекат цени оно што поседује. То је видљиво и из
честог понављања присвојне заменице „моје” и чињенице да је лирики субјекат урезао своје име
на плех. Он се поноси оним што има и не жали због недостатка. Песма открива и нешто о
емотивној ситуацији лирског сопства. Описују га како дању и ноћу записује стихове које је
смишљао (стихови 23-24). То доводи до закључка да из неког разлога он не може да спава ноћу.
Можда те разлоге обрађује у својим песмама. У сваком случају, јасно је да је лирско Ја веома
осетљиво и емотивно, што је у супротности са трезвеном, монотоном формом песме.

Ако се сагледа историјски контекст песме, која је настала убрзо након завршетка рата, може се
закључити да је лирски субјекат ратни заробљеник. На то указује не само мало предмета и
очигледан недостатак, већ и сами предмети који се помињу, на пример шатор. Ова позадина
објашњава монотонију песме, која је свакако владала и у логорима, као и недостатак робе и
импровизована решења (послератни услови и ратна искуства)

Günter Eich je bio nemački pesnik i radio je u periodu od sredine 20. veka. Pesma "Inventur" je jedno od
njegovih poznatih dela. Evo analize ove pesme:

"Inventur" se može prevesti kao "Inventar" na nemačkom jeziku, što znači popis ili inventar. Ova pesma
ima jednostavan, ali duboko simboličan jezik koji istražuje temu gubitka i traženja identiteta.

U pesmi, Eich koristi jezik inventara, poput brojeva i predmeta, kako bi predstavio neki oblik popisa. Ovi
popisi, međutim, nisu fizički inventari već su više emocionalne ili duhovne prirode. Pesnik govori o
gubitku identiteta tokom vremena, o nemogućnosti tačnog izraza onoga što je izgubljeno ili promenjeno.

Takođe, pesma ima atmosferu postapokaliptične pustoši. Oseća se da je svet prolazio kroz neku vrstu
katastrofe, a inventar je pokušaj da se raščiste ruševine i pronađe šta je preostalo.Eich koristi suptilan
ton i svedeni jezik da izrazi duboke emocije. Pesnik istražuje kako ljudi pokušavaju da se nose sa
gubicima, kako se suočavaju s promenama, ali i kako te promene ostavljaju tragove na njihovim
identitetima.Ukupno uzevši, "Inventur" je pesma koja zahteva pažljivo čitanje i razmišljanje. Njen
simbolizam otvara prostor za različite interpretacije, ali centralna tema gubitka i traženja ostaje snažna i
univerzalna.
4. Lirika posle 1945
Nemačka književnost nakon 1945. godine, posebno lirika, reflektuje duboke društvene, političke
i kulturne promene koje su se dogodile tokom i nakon Drugog svetskog rata. Ovaj period je
obeležen suočavanjem s posledicama rata, podeljenosti Nemačke na Istočnu i Zapadnu
Nemačku, hladnim ratom, razgradnjom nacističke ideologije i izgradnjom nove države.
Trauma rata i posleratni bol:
Mnogi pesnici su se bavili traumama rata, izgubljenim životima i ruševinama koje je rat ostavio.
Pesnici poput Paula Celana su direktno izražavali svoje lične traume kroz metaforički jezik,
koristeći duboke simbole i slike.
Suočavanje s prošlošću:
Nemački pesnici su se suočavali s teretom nacističke prošlosti i pokušavali su da razumeju
kolektivnu krivicu. Neki od njih su bili suočeni s pitanjem vlastite odgovornosti i uloge u ratu.
Podvojenost Nemačke:
Podela zemlje na Istočnu i Zapadnu Nemačku odrazila se i u književnosti. Pesnici su istraživali
teme podvojenosti, razlika između sistema, i osećaja izolacije i gubitka jedinstva.
Hladni rat:
Hladni rat između istočnog i zapadnog bloka imao je veliki uticaj na pesnike. Mnogi su se bavili
strahom od nuklearnog rata, totalitarizmom i opasnostima ideološkog sukoba.
Ekspresionizam i apstraktni jezik:
Neki pesnici su nastavili ekspresionističku tradiciju, koristeći snažne, apstraktne izraze kako bi
preneli emotivnu snagu i težinu posleratnog doba.
Neki od značajnih pesnika ovog perioda uključuju Paula Celana, Ingeborg Bachmann, Güntera
Grassa, Heinricha Bölla i Christu Wolfovou. Njihova dela često istražuju ljudsku patnju, moralna
pitanja, traženje identiteta i nadu u obnovu nakon razaranja. Ova književnost igrala je ključnu
ulogu u procesu introspekcije i izlečenja nemačkog društva nakon rata.
Nemačka književnost nakon 1945. godine obuhvata bogat i raznolik korpus dela koja odražavaju
društvene, političke i kulturne promene tokom posleratnog perioda. Evo nekoliko ključnih
aspekata ove književnosti:

Grupa 47 (Gruppe 47):

Ova književna grupa formirana je 1947. godine i igrala je važnu ulogu u oblikovanju posleratne
nemačke književnosti. Članovi ove grupe, uključujući Heinricha Bölla i Güntera Grassa, igrali su
ključnu ulogu u oblikovanju kulturnih i književnih pravaca.
Paul Celan:
Celan je jedan od najpoznatijih pesnika posleratnog perioda. Njegova poezija je duboko
emotivna, često povezana s holokaustom i traumama rata. Celan je poznat po svojoj složenoj
upotrebi jezika i simbola.
Ingeborg Bachmann:
Bachmann je bila važna pesnikinja i romanopisac koja je istraživala teme kao što su lični
identitet, politička angažovanost i sudbina žena. Njeno delo često kombinuje intimne refleksije s
društvenim analizama.
Günter Grass:
Grass je dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1999. godine. Njegovo delo, uključujući
roman "The Tin Drum" ("Blechtrommel"), istražuje nemački identitet, politiku i traume Drugog
svetskog rata.
Christa Wolf:
Wolf je bila istaknuta književnica u Istočnoj Nemačkoj. Njeno delo često istražuje političke i
socijalne izazove vremena, kao i pitanja ženskih identiteta.
Hladni rat i podela Nemačke:
Književnost ovog perioda često odražava podelu zemlje na Istočnu i Zapadnu Nemačku, kao i
atmosferu Hladnog rata. Pisci su istraživali posledice podeljenosti i tražili izlaz iz političke i
ideološke napetosti.
Modernistički pravci:
Posleratna nemačka književnost pokazuje različite modernističke pravce, uključujući
ekspresionizam, nadrealizam i apstraktni jezik. Ovi stilovi često su korišćeni kako bi se izrazile
kompleksne emocionalne i intelektualne realnosti tog vremena.
Ova književnost, oblikovana posleratnim okolnostima, odražava traumu rata, izazove suočavanja
s prošlošću, ali i nadu u obnovu i promene. Književnici su se često bavili moralnim pitanjima,
identitetom i traženjem smisla u turbulentnom posleratnom svetu.

6. Paul Celan (Fuga smrti)

Rođen u Černovcima (današnja Ukrajina), jevrejskog porekla. Studirao medicinu. Pobegao iz
koncentracionog logora kada je vozio sanitet. Roditelji su mu pogubljeni od strane nacista u
konc. logoru. Radio kao professor jezika i 1970 izvršio samoubistvo. Bio je član grupe 47.
Zbirke pesama: Mak i sećanje 1952 (tu se nalazi Fuga smrti) Mohn und Gedächtnis ; Od praga
do praga 1955 ; Rešetkom jezika 1959 ; Ničija ruža 1963 ; Fuga smrti.
Fuga smrti: nastala 1945 a objavljena 1952. Prvobitan naziv “Tango smrti”. Nema znakove
interpunkcije. 6 strofa 1 kratka za kraj ; strofe različite dužine, ponavljanje reči ili čitavih
rečenica ; struktura fuge – ponavljanje zbog ritmičnosti pesme ; odsustvo harmonije, pojava
haosa, nereda. Lirsko mi: mi=jevreji – sinegdoha. Lirsko er/der/on:on je iz nemačke, ima plave
oči – Todes meister auf Deutschland. On ima odnos kao odnos između vlasnika prema
životinjama (zviždi, naređuje, zapoveda, traži) ; psi= jevreji, nadređeni i podređeni.
Tema pesme: opeva se život, užas, smrt i sudbina ljudi u logorima. Fuga zahteva formalno strogu
formu, to je muzička struktura, povezana je sa konc. logorima zbog strogoće. Struktura ukazuje
na razbacane reči koje dočaravaju misli i (njihove) živote u konc. logorima. 1 strofa = motiv
smrti. Stilske figure: kontrast – kosa od zlata/pepela, crno mleko ; oksimoron – crno mleko /
metafora za smrt, uskraćeni za hranu, crna boja = smrt (magičan realizam) ; egzistencijalna
problematika = crno mleko. “Guje” – zmije, simbol zla.
Kontrast 1) Sulamka 2) Margreta/Margareta. 1) Sulamka: ime devojke u “Pesmi nad pesmama”
(u Starom zavetu), delo kralja Davida, predstavlja simbol mira, ljubavi, to je religiozna tema iz
hrišćanstva, vezana za jevreje, u pesmi ima pozitivno značenje. 2) Margareta/Margreta/Grethen:
negativan simbol u pesmi, predstavlja romantično nemačko nasleđe međitm, razvila se u
pogrešnom smeru. Sulamkina kosa od pepela (predstavnik jevreja = spaljivanje u krematorijama)
; Margretina zlatna kosa (zlatna kosa, plavokosi nemci, nemačka kultura).
“Kopamo grob u vazduhu gde neće nam biti tesno” – religijsko shvatanje jevreja, verovanje u
život nakon smrti, oslobođenje.

7. Paul Celan
Паул Целан– рођен 1920. у Украјини, јеврејско порекло, студирао медицину у Фр. успео
да побегне из нем. концлогора, возио санитет у руској војсци, његови убијени, по
завршетку рата ради као проф. језика и преводилац,извршио самоубиство, није могао да
поднесе терет слика које је упијао током рата, много био погођен; збирка „Мак и сећање”
1952. „Од прага до прага” 1955. „Решетком језика” 1959. „Ничија ружа” 1963.
превођен на све светске језике

покушава да да суд о томе колико су важни пређашњи догађаји за савремену стварност,

лирика мора бити одраз стварности („Ово и даље постојање песме зацело се може наћи
само у песми онога ко не заборавља да говори под углом свог живота, своје стварности”),
она је трезвена, нема поверења у лепо, покушај да буде истинита, има сазнајну функцију,
естетска ф-ја у другом плану, сивљи језик, не поетизује, назива; стварност није тако ведра;
рецензенти и критика нису га схватили, означене као неразумљиве, тешко их је
растумачити; Целан сам одбацивао овакву критику; упућује на то да песма треба да се
прочита више пута да би дошло до разумевања, књ. развој → уско повезан са фр. књ.
традицијом, Бодлер, Верлен, Маларме, Рембо, Аполинер, суреалисти око Бретона, у много
чему подсећа на Малармеову лирику, непостојање осећање и инспирисане лирике (?), не
постоји логични и ефективни ред у песми, постоји сугестивност уместо разумљивости,
импулсивност језика;
збирка „Песак из урни” 48 песама, 1948. повучена због великог броја штампарских
грешака, штампана прво у Бечу, потом у Немачкој, други пут 1952; 1960. год. Бихнерова
награда, говор одржан 1960. у Дамштату „Меридијан” → поетика модерне лирике, у овом
говору износи своја схватања циља и сврхе поезије, указао на значај историјских догађаја
за саму лирику: „Можда се сме рећи да у свакој песми остаје уписан њен 20. јануар” →
битан датум у вези са нацистичким поступцима и законима, није у вези са Бихнеровим
„Ленцом”, већ конференција на језеру Ванзе, где је донета одлука о истребљењу
европских Јевреја, дакле, његова лирика не може се тумачити без познавања друштвено-
историјског контекста

Целан: лирски развој → један од најугледнијих немачких писаца после ʼ45.

најпознатија му „Фуга смрти”; превођен на бројне светске језике, бројне студије баве се
његовим стваралаштвом, лирика му означавана као неразумљива, он се љутио и све време
објашњавао да није тако, покушавао да укаже на разумљивост својих песама и стварност
која је уткана у њих; његов живот добрим делом остао скривен његовим савременицима,
суздржан у контакту са пријатељима и познаницима, околности у којима је живео спојене
неразлучиво са његовим стваралаштвом, све што му се дешавало током живота, родитељи
погубљени, он прогањан као Јеврејин; објављен говор „Меридијан” → поетика модерне
лирике, како лирика треба да се пише и да се разуме;
„свака песма има свој 20. јануар”, 20. јануар 1942. конференција на језеру Ванзе,
истребљење Јевреја, указује на повезаност друштвено-политичке стварности и саме
лирике, али читаоцима не открива до краја на шта мисли, већ им оставља да сами дођу до
закључка, више пута се у том говору осврће на питање стварања модерне песме, како су за
њу важни како индивидуални, тако и колективни подаци, питања садашњости и
прошлости, „аутор не сме да заборави да говори под углом свог живота, своје стварности”,
савремена лирика је фактичнија и трезвенија, нема поверења у лепо, премерава област
лепог и могућег, настоји да буде објективнија, сивљи језик; после овог говора његове
песме код критике почињу да важе за херметичне и криптичне, неразумљиве/нејасне, а он
сам није рачунао на такву реакцију критике, он то одбацује; уткао у своју лирику
различите историјске догађаје, политичка дешавања, не само нацистичке; користио речи
из језика рудара, термине из медицине, астрологије, геологије, из латинског, хебрејског,
уличног немачког говора, уткао поједине датуме из историје јеврејске религије,
интертекстуалност – реферирање на друге текстове и ауторе; његов лирски развој уско
повезан са француском књ. традицијом, што није ретко за немачку књ; његова лирика
умногоме подсећа на лирику Малармеа: недостатак осећајне, инспирисане лирике,
недостатак логичног реда, присутна импулсивност језика и сугестивност уместо
разумљивости; поетизми: око, коса, увојак, камен, пепео, песак, киша, ноћ, сан, срце,
руже, вино, велики број боја, доминирају сива и плава, изражена метафорика, теме: сан,
смрт, пролазност времена
1955. збирка „Од прага до прага” настајале од 1952. до 1954. нове песме су више окренуте
стварности и савремености, полемичка и политичка димензија је и даље садржана, збирка
посвећена Жизели Целан, његовој супрузи, садржи и број љубавних песама; политична и
ангажована књ. и окарактерисана збирка као изданак ангажоване књ; приписан му
недостатак песничке креативности, говорили о њему као шарлатану, речи о њему као о
песнику тмине
збирка „Решетка језика”, критика није схватила биографску позадину и његово јеврејско
порекло, погубљење родитеља, како је третиран за време рата, ова збирка чак прихваћена
и добро у односу на друге, он одбацује тврдњу да је његова лирика херметична и
неразумљива, 33 песме, од 1955. до 1958. године, објављена 1959; четири циклуса по 8-9
песама; честа употреба речи ћутање, поједини стихови изузетно кратки, честе празнине,
веома мало глагола; 50-их година долази поново до ескалирања антисемитизма, поново се
скреће пажња на његово јеврејско порекло; збирка представља рефлексију стварности
епигон грч. наследник или потомак, презриво за неуспеле наследнике из неке области, за
оне који употребљавају превазиђене методе или идеје својих претходника, слаби
имитатори, код њега лик који је преживео холокауст
у збирци „Мак и сећање” понављају се речи око, коса, увојак, прамен, пепео, киша, ноћ,
сан, срце, вино, плава, сива;доминантне плава и сива боја → супротност, плаво као небо,
слобода
снажна клеветничка кампања против њега, те године Клер Гол (песникиња) објављује
чланак под насловом „Непознато о Паулу Целану” каже да је узео метафоре од њеног
мужа Ивана Гола, из његових рукописа, посебно се односило на црно млеко смрти, она
шаље писма свима редом како би га показала у најгорем могућем светлу, истицала његово
јеврејско порекло, а прећуткивала своје и свог супруга, иако су и они били Јевреји,
врхунац: „смрт његових родитеља у концлогорима само је легенда”, она је са овом својом
кампањом имала приличног успеха, његов кредибилитет доведен је у питање, али су
одређене колеге стале у његову одбрану; приликом доделе Бихнерове награде: „песме је
обележена судбином, дисањем писца, она се увек пише из личне перспективе” (= из тог
разлога не може бити плагијат); добар део живота провео у психијатријским установама,
негирање аутентичности његове поезије негирање је човека који је преживео холокауст;
између 1957. и 1963. бавио се интензивно питањем јеврејства, чита њихова капитална
дела, 1967. „Преокрет даха” – богат књижевни израз, „Нитаста сунца” (од: нит) (1968);
извршио самоубиство, рецепција збирке „Принуда светлости” у знаку његове смрти

8. Karl Krolo
On je predstavnik lirike šezdesetih godina dvadesetog veka gde se javljaju drugačije tendencije.
Rođen je 1915. godine u Hanoveru, preminuo je 1999. godine u Darmštatu. Karl Krolo je
zapravo pseudonim, pravo ime ovog autora je Karl Kretke. Potiče iz činovničke porodice i
odrastao je u Hamburgu gde je završio gimnaziju. U periodu od 1935. do 1942. godine studirao
je germanistiku, romanistiku, filozofiju i istoriju umetnosti na univerzitetima u Getingenu i
Breslau. 1934. godine Karl Krolo postaje član društva Hitlerove omladine a 1937. godine
pristupa Nacističkoj partiji. Četrdesetih godina dvadesetog veka Karl Krolo je objavljivao pesme
u listu Krakauer Zeitung. Bio je to propagandni list nacista. Objavljivao je i u nacističkom
nedeljniku Das Reich. 1952. godine Karl Krolo se seli u Hanover i iz Hanover u Darmštat gde je
živeo do kraja života. Već pedesetih godina dvadesetog veka se ispoljio kao značajan liričar.
Pored toga što se bavio pisanjem lirike, bavio se i prevođenjem kao i pisanjem proznih dela.
Ostao je upamćen pre svega kao liričar. Prevodio je sa francuskog na španski jezik. Što se tiče
proznog stvaralaštva uglavnom je reč o pripovetkama. Evidentno je prisustvo nadrealnih,
surealnih elemenata i ovakvi elementi prepoznatljivi su posebno za njegove prve lirske pokušaje.
Pisao je takođe i poeziju o prirodi. Lirika ovog autora je karakteristična za zapadni deo
Nemačke, stvarao je pod uticajem Vilhelma Lemana. Njegove najpoznatije zbirke pesama su
Vetar i prolaznost iz 1954. godine, zatim Dani i noći iz 1956. godine pri čemu je svoju slavu
postigao zbirkom Strana tela iz 1959. godine.
9. Ingeborg Bahman (Maglena zemlja)
Rođena 1926 u Klagenfurtu. Od malena zainteresovana za književnost, studirala germanistiku,
filozofiju, psihologiju u Gracu i Beču. Bila je član grupe 47, preminula od posledica požara.
Predstavnica modern lirike, teško razumljiva, koristi nespojive pojmove i reči, poezija odstupa
od tradicionalnog pesništva, fraze su zbunjujuće, besmislene.. Autorka radio drama (kao i Petar
Vajs) i kratkih priča. Zbirke pesama: Odgođeno vreme 1953 ; Prizivanje velikog medveda 1956.
Zbirka pripovedaka: Dobri bog iz Menhetna 1958 – radio drama ; 30 godina 1961 – proza.
Analizirala i kritikovala lični fašizam u međuljudskim odnosima, svakodnevno i lično, loše u
odnosima. Tematika lirike ima egzistencijalni aspect.
Maglena zemlja 1956, sastavni deo zbirke pesama “Prizivanje velikog medveda” 1956. Reč o
savremenoj, modernoj poeziji. Pesma govori o ljubavi,prevari lirskog subjekta, neispunjenoj
ljubavi, negativno iskustvo. Maglena zemlja aluzija = bezizlaznost situacije, magla, napušteno,
izgubljenost.
Spoljašnja forma: 6 strofa 7 redova različitih metrika, poslednja ima 2 reda. Lirski subjekat je
poremećen zbog ponašanja ljubavnice. Magla zaklanja pogled, suštinsko u pesmi a to predstavlja
ljubav, pažnju, sigurnost.. Pesma sugeriše na međuljudske odnose (ljudi nisu sposobni da pokažu
prava/iskrena osećanja, nepoverenje, nevernost). Im Winter…. = hladnoća, kraj nečega,
nedostatak topline ; Füchsin = lisica, prevrtlljiva, lukava. Zašto im je pogled zamagljen? =
površnost odnosa, veliki gradovi..

10. Johanes Bobrowski

Maja predavanja:

Johanes Bobrowski je bio nemački pripovedač i pesnik. Rodjen je 1917. u Tilsitu u Rusiji, a umro je 1965.
u istočnom Berlinu. Svoje detinjstvo provodi u različitim predelima i kulturama. Studirao je istoriju
umetnosti u Berlinu, ali je nije završio. Za razliku od Karla Krowla, on je odbio članstvo u NSDAP, i bio je
član pokreta otpora Takodje, bio je vojno angažovan. Njegove prve pesme izdao je 40-ih godina u
časopisu „Das innere Reich“. Dok je bio u ratnom zarobljeništvu Sovjeta (1945-1949), radio je na
iskopinama uglja. Po oslobodjenju radio je u istočnom Berlinu. Svoju prvu zbirku pesama objavio je 1961.
pod nazivom „Sarmatsko doba“ ((Sarmatische Zeit, 1961) tematika vezana za drevni narod, nomadsko-
iratsko pleme iz 6.v.p.n.e. koji su naseljavali teritorije današnje Ukrajine i Kazahstana). Takodje, bitna
zbirka pesama je i „Zemlja senki, reka“ (Schattenland Ströme, 1962). Pored toga pisam i nekoliko romana
i pripovedaka u kome je izjednačavao istok i zapad (objektivno isti). Odbijao je književnost u kojoj je
Nemačka podeljena na istok i zapad. Kasnije, 1962. godine, dobija nagradu književne grupe 41 i postaje
poznat. Važna je i zbirka „Geschriebene Sprache“ iz 1960. godine, u kojoj preradjuje tugu zbog duga
nemačkog naroda. Pesma vredna pomena je i „Immer zu benennen“, u kojoj se govori o pohvali životu
(motivi ptica, igre, drveća, zelene boje), i veliča se lepa strana života. Potvrda za to su poslednji stihovi, u
kome se božijem pozivu ka smrti odgovara da on hoće i dalje da živi. U pesmama osetna tenzija izmedju
lepote prirode i negativnosti istorije. U lirici opeva krajeve slovenskog istoka (istočno od Odre), a sa
slikama prirode spaja se i folklorni element (slovenski i jevrejski).

internet:

Бобровски је потекао из евангелистичко-баптистичке, национално-конзервативне породице.

Његов отац је започео каријеру у администрацији Рајхсбана. Године 1925. породица се преселила
у Растенбург , а 1928. у Кенигсберг , где је Јоханес Бобровски похађао хуманистичку гимназију. По
завршетку средње школе 1937. морао је да одслужи две године обавезног војног рока у
Кенигсбергу, док су се његови родитељи и млађа сестра Урсула Бобровски преселили у Берлин,
где је Бобровски касније желео да студира историју уметности. Бобровски је учествовао у целом
Другом светском рату као каплар у пуку. Крајем 1941. могао је да студира историју уметности у
Берлину један семестар. Одбио је чланство у НСДАП- у (Националсоцијалистичка немачка
радничка партија), што би му омогућило да дуже студира. Прве песме су се појавиле 1944. у
часопису „Das innere Reich“. Од 1945. до 1949. Бобровски је био совјетски ратни заробљеник, и
радио нпр. у рударству угља на Дону. Пуштен из заточеништва, живео је у Берлин-Фридрихсхагену
до своје смрти . Радио је као издавач у источном Берлину, за кућу „Altberliner“, после је издавао
кнјиге за децу, од 1959. као уредник белетристике за Унион Берлин у власништву Источне ЦДУ.
Прве послератне песме Бобровског појавиле су се у часопису „Sinn und Form“. Покушаји да објави
сопствену књигу поезије били су неуспешни. Тек 1961. године појавила се прва књига „Sarmatsko
doba“ Бобровски је себе увек доживљавао као немачког песника који је одбацивао поделу на
источнонемачку и западнонемачку књижевност: „Ја сам, уверен сам, немачки писац. Баш као што
су неки моји пријатељи у Западној Немачкој, Западном Берлину или Француској немачки писци.”
Бобровски је био страствени љубитељ музике, сам је свирао клавикорд и оргуље и певао у свом
друштвеном хору. Преокупација музиком и музичарима такође заузима централно место у
бројним песмама и текстовима Бобровског. Од 1960. Бобровски је учествовао на састанцима Групе
47 , у октобру 1962. је добио њихову награду, по којој је постао познат широм Немачке и широм
света. Као резултат његове све веће славе и слободе кретања коју је добио у немачким државама
и књижевностима, Бобровског је у последњим годинама свог живота посматрала Државна
безбедност . Бобровски је 1963. године постао члан Немачког удружења писаца ДДР-а, што је до
тада избегавао. Са само 48 година, Бобровски је умро 2. септембра 1965. од компликација због
упале слепог црева.
11. Hans Magnus Encensberger (Svim korisnicima telefona)
Predstavnik političke lirike, savremeni pisac, rođen 1929 u Kaufbojmeru. Najznačajniji nemački
posleratni književnik. Bio je esejista, teoretičar, kritičar medija i institucija, prevodilac, bavio se
društveno-političkim temama npr. EU.. Bio je član grupe 47. Bavio se reformom jezika. Zbirka
mu je politički nastrojena a lirika angažovana. 1957 “Odbrana vukova” u 3 dela: 1) Freundliche
Gedichte 2) Traurige Gedichte 3) Böse Gedichte. Gnevan mladić; njegov stil: provokativni i
kritični ton na savremena zbivanja u društvu. Esej- forme koje koristi su za njega idealan oblik
književnog izraza. Piše knjige za decu, književne kritike, romane. Dobitnik nagrade “Georg
Bihner” 1963. Dela su prevedena na razne jezike. Neka dela su objavljena i pod pseudonimima.
Bio je deo Hitlerove omladine. Radio je kao urednik programa do 1957 za Alfreda Anderša ;
Hansa Vernera Rihtera (osnivači časopisa “Der Ruff”, osnovali časopis u USA konc. logoru).
Eseje objavio u zbirci “I i II” (migracija, lirika) ; izdavač 1965-1975 “Kursbuch” , magazin
“Transatlantik”. Njegovo viđanje medija = “elektronski mediji” – glavni instrumenti industrije
svesti, mediji kreiraju svest društva, mediji u funkciji empacipacije, utupljuju, korisnike čine
apolitičnim. Autor pojmova Osi und Wesi = stanovnici zapadne I istočne nemačke.
Nemačka zimska bajka = Svim korisnicima telefona. (SKT 1977) – nešto: predstavlja pojavu
tehnologije (bez boje, mirisa, žilavo, naduveno, lepljivo, uglavljuje se u šavove vremena i cipela,
losos se guši, ubija iverke u plićaku..). Era hladnog rata, Rusija i USA vode atomski rad,
tehnološki razvitak, nuklearni, strah od vazduha. Gradi se atmosfera straha I opasnosti
posredstvom medija. Pesma spada u angažovanu književnost, politička lirika. Koksara (fabrika
uglja). Dividende: privreda, ekonomija. Krvava jedra bolnica…. Mrtvi su nadglasani…. U
državnim štamparijama, podmuklo olovo naoružava… Gore po nebu zapisuje radarski pauk
žilavu mrežu…. Spavamo, spavajući.. Avioni- opasnost sa neba. Unose u sebe nešto žilavo (sve
informacije koje ih okružuju).
12. Helmut Hajsenbitel
Rođen 1921-1996 preminuo od bolesti. Studirao germanistiku, istoriju umetnosti, arhitekturu u
Hamburgu, Lajpcigu, Drezdenu. Tokom rata mu je amputirana leva ruka, nakon rata je radio kao
lektor, vodio redakciju radio eseja u Štutgartu između 1959 i 1981. Bio je član grupe 47 i član
akademije umetnosti u Berlinu. Bio je pesnik, teoretičar, liričar, krčio je put konkretnoj poeziji.
Konkretna poezija = vrsta lirike, moderna, borba protiv gramatičkih pravila, protiv svih
tradicionalnih odlika. Na njega je vršio uticaj Hans Arp. Zbirke pesama: Kombinacije 1954,
Topografije 1956. Kasnije pesme nemaju nazive, lirici se gubi značaj. Posle zbirki, postoje samo
tekstovi i samo se o njima govori. Lirika se stvarala kombinacijama, proračunima i montažom.
Eksperimentalna lirika (izolovane reči, citati, duhovita i satirična, redukovane rečenice). U
esejima piše kakva je lirika/poezija, ona je odvojena od empirijske stvarnosti i vremena i nema
poseban zadatak. Barok, oblikovana poezija (vizuelna) – osnova svih poetika u antici (pesma
pisana u obliku cveta, peščanog sata,. – kaligram = Figurengedicht). Popularna u grčkoj
aleksandriji 2-3 v.p.n.e – pesme oblik jajeta, krila, sekire..
15. Fridrih Direnmat
F. Martini (odavde je konfuzno dosta, ipak sam ga ostavila, ali bolje je sa interneta da se pročita):

Fridrih Direnmat (rod. 1921) srodan je sa Frišom po prihvatanju Brehta, po kritici savremenosti i
građana, po moralno-humanom impulsu, po uočavanju apsurdnosti u vidu sablasnosti i groteske;
njegova scenska fantazija u pogledu građenja i vođenja igre dozvoljava sebi veću, često parodističku,
kabaretsku slobodu, koja prenaglašava poentee. On je radio-drami, u nizu dela koja kipte idejama, dao
uspešne impulse, a sa svojim najboljim komedijam a je savremenom pozorištu pružio komade koji
prevazilaze eksperimentalan karakter. Njegov vitalni artistički temperamenat, njegova sklonost prema
kriminalističkom elementu, pireima ironičnoj karikaturi, prema groteski i paradoksu iživljavaju se u
komediji, koja je za njega smenila tragediju, budući da ova poislednija nije mogućna (Pozorišni problemi
[Theaterprobleme], 1955). Kom edija je oblik u kojem se još jedino može književno izraziti jedan
„bezobličan svet koji se nalazi u nastajanju, - u preokretu“ (Komedije 1, 11 [Komödien 1, II], 1957/64), Iz
groteske i apsurdnoisti govori hriŠćanski zasnovana ozbiljnost moralizma koji kiritikuije svoje vreime,
ozbiljnost poklika savesti. „Jer jedno nasilje izaziva drugo, jedna tiranija drugu, neprestano, stalno
iznova, kao spirale u paklu što se spuštaju sve dublje“ (Noćni razgovori sa jednim prezrenim čovekom
[Nächtliches Gespräch mit einem verachteten Menschen], 1957)- No ipak ostaje nada: „Večita kom edija
/ Da zablista Njegova veličina, / hranjena našom nemoći.“ Komedija Komul Veliki. (Komulus der Große,
1950), se još, uprkos brehtovskim uticajima, čvrsto držala tradicionalne konstrukcije; Direnmatovo dosad
najbolje delo, Poseta stare dame (Der Besuch der alten Dame, 1956), temelji satiričnu grotesku na
stravičnom, antihumanom – tako proističe splet fatuma, krivice i slabosti, požude kolektiva i nemoći
usamljenog pojedinca, koji, žrtvovan, postaje skrušen u času svoje smrti. Direnmatova sklonost - prema
zamršenoj situaciji, prema karikaturi čoveka, prema potentiranju lakrdijaških dejstava, sve više se
pojačavala; Fizičari (Die Physiker, 1962) oblicima kriminalističke, stravično-groteskne igre, prikazuju
ugrožavanje sveta od strane atomske fizike. O tada izvesna preširoko razvijena, efektna scenska
drastionost preti da ukine nameravanu scensku ozbiljnost (Frank V, opera jedne, privatne banke [Frank
V. Oper einer Privatbank], 1960; Meteor [Der Meteor], 1964).

internet:

Фридрих Диренмат је рођен 1921. у Ементалу. Његов отац је био реформисани пастор села, његов деда
Улрих Диренмат је био политичар и песник. У октобру 1935. породица се преселила у Берн, где је отац
постао парох у кући ђаконица. У овом тренутку, светска економска криза се такође осећала у
Швајцарској и средња класа је постала сиромашнија. Фридрих Диренмат је прво кренуо у гимназија у
Берну, касније Хумболд школу, где је положио матуру 1941. године. Није био нарочито добар ученик
(оцена: „једва довољан“) и описао је своје школске дане као „најгоре време“ у свом животу. Променио
је школу јер му се није допао начин наставе, јер је имао лоше оцене и зато што је својим понашањем
нервирао наставнике. Од маја до септембра 1941. Диренмат је прво био активан, а потом и пасиван
члан Фронтлер удружења и водио је кампању за пријем екстремних националсоцијалиста. У својим
мемоарима је поменуо да је то урадио само да би се разликовао од свог оца. Религиозни мотиви као
што су кривица, праштање и одговорност више пута играју улогу у његовим делима . Још у
Конолфингену почео је да слика и црта, склоност коју ће осећати током свог живота. Касније је
илустровао нека своја дела, правио скице, а понекад и читаве сценске сценографије . Његове слике су
излагане у Неушателу 1976. и 1985. и у Цириху 1978. године . Он је заправо желео да се школује за
сликара, али је потом студирао филозофију, природне науке и немачки језик на Универзитету у Берну
од 1941, а између 1942/43 на Универзитету у Цириху. Године 1946. завршио је студије а да није ни
започео своју планирану дисертацију о Кјеркегору, одлучан да постане писац. Октобра 1946. оженио се
глумицом Лоти Гајслер. Макс Фриш је добио рукопис Диренматовог првог сценског дела – „Es steht
geschrieben“ (делимично гротескним и комичним средствима, представљено анабаптистичко
краљевство Минстер и његов успон и пад од 1533-1536). Комедија која је заснована на
анабаптистичком царству Минстера премијерно је приказана у априлу 1947. у циришком
Шауспиелхаусу изазвала је позоришни скандал ; након што није добио пријем којем се надао, аутор га
је повукао следеће године. Његов други комад, „Der Blinde“, уследио је 1948. године; и овој драми је
било мало пажње. Године 1949. изашао је његов трећи комад, комедија „Romul Veliki“, на сцени, на
месту недовршеног дела „Der Turmbau zu Babel“, које је аутор уништио. Године 1950. снимио је
комедију „Женидба господина Мисисипија“, са којом је имао први велики успех на немачкој сцени
1952. године, након што ју је швајцарска сцена претходно одбила. Светску славу постигао је 1956.
године својом трагичном комедијом „Посета старе даме“; изузетан успех овог дела оправдао је и
његову финансијску независност. Радио-драма „Херкул и Аугијева штала“ (1963), која је адаптирана у
представу, није наишла на добар пријем у јавности. Са „Метеором“, његов најличнији комад, успео је
да прослави свој трећи и последњи светски успех као драматург 1966. Шездесетих година прошлог
века Диренмат је био на врхунцу свог јавног успеха са својим позоришним делима. Диренмат је велику
славу постигао и својим сценаријем за филм Хајнца Румана „То се догодило усред дана“ (1958), на
основу којег је написао и свој роман „Обећање“. Филм се и даље сматра једним од највећих немачких
криминалистичких филмова.

Као друштвено критички аутор, Диренмат је коментарисао међународну политику у есејима,

предавањима и говорима, на пример „реченицама из Америке“ (1970), тексту за штампу „Ја стојим иза
Израела“ (1973) и предавању о 100. рођендану Алберта Ајнштајна. У фебруару 1987. учествовао је на
мировној конференцији коју је сазвао Михаил Горбачов у Москви. Из ових разлога, Диренмат је био
шпијуниран од стране савезне полиције педесет година. Касније, 16. јануара 1983. умрла му је супруга
Лоти. Диренмат се оженио глумицом и редитељком Шарлот Кер 8. маја 1984 . Заједно су објавили
филм „Портрет планете“ и представу „Играње улога“. Фридрих Диренмат је 14. децембра 1990. умро
од срчане инсуфицијенције у Ношателу у 69. години. Шарлот Кер је прорадила кроз своја сећања
њихово заједничко време у својој књизи „Жена у црвеном капуту“

16. Peter Vajs (Istraga)

Istorijski kontekst
Posleratno društvo je iz perioda obnove krenulo u period privrednog rasta, aktivno su ignorisali
činjenice ratnih strahota, a to pravdali „zagledanošću u budućnost“. Posle Nirnberškog procesa
1947. nije bilo velikih suđenja koja bi usmeravala pažnju javnosti na Drugi svetski rat i zločini
su polako išli u zaborav, a počinioci su se integrisali u novo nemačko društvo. Pedesete pod
vođstom Konrada Adenauera (Adenauer, kancelar 1949 – 1963) bile su godine privredno-
ekonomskog napretka i jačanja spoljnopolitičke pozicije Nemačke, u kojima se kritički odnos
prema Holokaustu i nacističkoj prošlosti nije tolerisao, a ubrzo je donet i zakon o amnestiji
(1949) kojim su mnogi službenici i vojnici Trećeg rajha rehabilitovani. Novi Zakon o amnestiji
donet u leto 1954, išao je na ruku pravosudnim vlastima, koji su bili nevoljni da pokreću pitanja
krivične odgovornosti u nacističkoj prošlosti. Takvo stanje u pravosuđu bilo je usklađeno i sa
političkom voljom Adenauerove administracije i sa opštim raspoloženjem u nemačkom društvu.
Krajem Adenauerovog mandata 1958, i hapšenjem Adolfa Ajhmana (oficira SS-a, koji je bio
zadužen za organizaciju i sprovođenje Konačnog rešenja) nakon 15 godina bekstva i skrivanja u
Argentini, osnovana je služba za istragu o nacional-socijalističkim zločinima. Ajhmanu se sudilo
za zločine protiv Jevreja i zločine protiv čovečnosti, a suđenje je počelo 1961. godine u
Jerusalimu i bilo je prenošeno putem televizije u edukativne svrhe. Čovek koji je svojim planom
deportacije i masovnog uništenja omogućio ubistvo 6 miliona ljudi konačno se našao pred
sudom.
Za razliku od očekivanja javnosti da je Ajhman „sadistička ličnost, opsednuta opasnim i
nezasitim nagonom da ubija i fanatičnim antisemitom sa bolesnom mržnjom prema Jevrejima“,
Hana Arent ga opisuje kao potpuno prosečnu, normalnu osobu, mediokriteta koji ima čak i lične
razloge da ne mrzi Jevreje. Banalnost njegovog zla dolazi od nesposobnosti da se misli. Ajhman
samo izvršava naredbe, bez promišljanja o tome da li su ispravne ili pravedne. On je prosti
birokrata, poslušan svojim nadređenim, u potpunosti zamenljiv u mašineriji bez koje bi on sam
bio ništa. Odbrana se sastojala, kako je napomenuto, od toga da sve što je radio, radio je
poštujući ne samo naređenja, već i zakon. To je motiv odbrane koji se provlači i kroz Vajsovu
Istragu. Još jedan motiv koji je prisutan kod Vajsa jeste ideja da optuženi ne čine zločine iz
intrinzičnih pobuda, već su i sami proizvod situacije u kojoj se nalaze u totalitarnom društvu.
Knjiga Ajhman u Jerusalimu Hane Arent, koja se pojavila dve godine pre drame Istraga, mogla
bi biti uzor Vajsu i po tome što se akcenat stavlja na događanja u sudnici iz perspektive
savremenog trenutka bez pokušaja rekostrukcije prošlih događaja, osim u izjavama svedoka ili
okrivljenih za potrebe suđenja.
Najvažniji momenat, koji i čini direktni povod za nastanak drame Istraga, jeste Frankfurtski
proces, suđenje za zločine u Aušvicu. Suđenje je počelo decembra, 1963. i trajalo je do avgusta,
1965, 183 dana ukupno. Na početku procesa bilo je 22 optuženih, ali na optuženičkoj klupi
ostalo je 20 do kraja, dvojica su dobili odvojene predmete iz zdravstvenih razloga, a ostali su
dobili kazne od tri godine do doživotne kazne zatvora. Ukupno je saslušano 360 svedoka, a među
njima i 85 bivših članova SS-a koji će proći bez suđenja, što je jedna od tema koju će i Vajs
nakratko dotaći u Istrazi. Ceo proces je bio veoma budno praćen u medijima, a nemačka javnost
je po prvi put dobijala saznanja i predstavu o pravim dešavanjima u logorima smrti. Sam tok
procesa ujedno je i sadržaj Istrage.

Obrada činjenica
Istraga predstalja dokumentarno pozorište, što znači da koristi već postojeći dokumentarni
materijal (kao što su novine, intervjui, časopisi i prepiske), kao izvorni materijal za priče o
stvarnim događajima i ljudima. Ali se taj materijal, koji ostaje srž drame, dalje umetnički
oblikuje. Dokumentarna drama se javlja u periodima veoma teških socijalnih i političkih prilika u
Nemačkoj.
Vajs je 183 dana suđenja morao da sažme u predstavu koja traje oko 3 sata. Iz drame su
izostavljeni tehnički delovi koji se tiču samog postupka suđenja, ponavljanja o istom događaju u
izjavama različtih svedoka, primeri koji nisu dovoljno upečatljivi u poređenju sa onima koji su
našli mesto u drami. Poenta drame nije rekonstruisanje sudskog procesa zbog njega samog, već
putem izjava tokom procesa približiti strahote Aušvica. Vajsa ne zanima strategija advokata
odbrane ili tužilaštva, reakcija sudija ili porote, proceduralna pitanja i ponašanje svedoka, svi oni
elementi koji bi činili televizijsku sudsku dramu, njega zanima samo gola priča o Aušvicu.
Povremeni upadi sudije, tužilaštva ili odbrane imaju za cilj ili da usmere priču ili da pokažu
odnos sadašnjeg trenutka prema nezamislivim činjenicama logorskog života. Kritičari su, zaista,
utvrdili da sve izjave koje se javljaju u drami potiču iz sudskog procesa ili iz predistražnog
postupka tokom pripreme suđenja. Teme kao što su antisemitizam i rasizam, koje su bile prisutne
u toku suđenja, ne pojavljuju se u drami. Takođe, ne razmatra se ni psihologija optuženih. Pažnja
se usmerava samo na sistem koji vlada u logoru i u širem smislu na politički i ekonomski sistem
koji je omogućio Aušvic.
Broj svedoka u drami je drastično smanjen: preko tri stotine svedoka sa suđenja predstavljeno je
kroz 9 anonimnih lica u drami. Njihova anonimnost dolazi iz tri razloga: najpre, iz poštovanja
prema žrtvama i njihovim stravičnim, ličnim ispovestima. Oni su, takođe, bez imena jer su oni
svoja imena izgubili još u logoru, postali su samo broj. Treći razlog jeste taj što svedoci 1 – 9
predstavljaju samo zbir više od 300 svedoka. Svedoci 1 i 2 su bili i sami službenici u logoru; 4 i
5 su žene, ostali su muški svedoci iz redova preživelih zarobljenika.
S druge strane, broj optuženih je samo malo smanjen, sa 20 na 18 i svi zadržavaju svoja puna
imena i predstavljaju sebe. Optuženi imaju imena, jer su ih imali i u periodu za koji im se sudi.
Vajs, ipak, napominje da se nosiocima ovih imena ne treba ponovo suditi u drami. Već se tu u
uvodu skreće pažnja na glavno interesovanje Vajsa – ne na zločin pojedinca, već na zločin
sistema koji je proizveo tog pojedinca.
U uvodnim napomenama Vajs daje još jednu važnu instrukciju: pri postavljanju ove drame ne
treba pokušavati da se rekonstruiše sudnica. Poslednji čin ove drame neuspešno je smešten u
Aušvicu. Vajs je svestan neuspeha prikazivanja logora na sceni, zato to i ne pokušava. On,
međutim, ide i korak dalje i rešava da ni sudnica ne može biti verno prebačena na pozorišnu
binu. Ne samo ogroman broj učesnika ovog procesa, već i emocionalna opterećenost susreta
optuženih i svedoka, njihovi govori i sećanja predstvljaju nešto što se, po Vajsovom mišljenju,
ne može izneti van autentične situacije. Sav emocionalni sadržaj isključen je iz drame, kako ne bi
opterećivao racionalno suočavanje sa iznetim materijalom.

Istraga kao sećanje i opomena

Mnoge teme koje su se javile u toku suđenja izostavljene su iz drame. Individualne
karakteristike, biografije zločinaca (osim u jednom slučaju) i njihova psihološka stanja za vreme
suđenja nisu našle mesto u drami. Razlog tome je Vajsova namera da sa pitanja lične krivice
pređe na nivo kolektivne odgovornosti. On optuženike ne želi da okrakteriše kao monstrume, već
kao proizvode okolnosti i političkog, društvenog i ekonomskog sistema u kome su se našli. Vajs
na više mesta naglašava da je razlika između optuženih i žrtava samo u slučajnim okolnostima i
da je lako moglo da se desi da uloge budu zamenjene. Time želi da istakne da ono što čoveka
čini monstrumom jeste sistem koji ga dovede u takav položaj.
Opomena koju autor ponavlja: ako za činjenje izuzetno monstruoznih dela nisu potrebni
monstrumi, već obični ljudi uključeni u monstruozni političko-ekonomski sistem, onda se zlo
može ponoviti.

18. Хајнрих Бел

Бел је један од најзначајнијих и најпознатијих писаца Савезне Републике Немачке. „Везан
временом и својим савременицима, за оно што је моја генерација проживела, доживела,
видела и чула“, како је сам написао, био је критички хроничар немачке историје средином
века.
За своје романе и приповетке добио је Нобелову награду за књижевност 1972. године
Његова храбра и непогрешива интервенција значајно је обогатила и утицала на политичку
културу Немачке. Током свог живота, Хајнрих Бел је превазишао све идеолошке границе
у својој посвећеној подршци прогоњеним колегама, коактивистима за грађанска права и
политичким затвореницима; ово му је једном донело подругљиву титулу „Управник
дисидентских путника“ у источнонемачком часопису.
Његова глобална посвећеност људским правима у великој мери је побољшала имиџ
Савезне Републике Немачке и подстакла међународно разумевање. Његове књиге и есеји
сликовито приказују првих 40 година немачке демократије након нацистичке диктатуре.
Посвећен да говори против глобалне претње нуклеарног уништења, био је активно
укључен у мировни покрет раних 1980-их.
Хајнрих Бел је био председник Међународног ПЕН-а неколико година.
Син столара, Бел је завршио средњу школу 1937. Позван је на обавезну радну службу
1938, а затим је шест година служио као редов, а затим и каплар у немачкој војсци, борећи
се на руском и другим фронтовима. Белова ратна искуства – рањавање, дезертерство,
ратни заробљеник – била су централна у уметности писца који се сећао „страшне судбине
бити војник и пожелети да рат може бити изгубљен“. Белов најранији успех дошао је са
кратким причама, од којих је прва објављена 1947; они су касније сакупљени у Wanderer,
kommst du nach Spa (1950; Путниче,кад дођеш у Спа). У његовим раним романима Der
Zug war pünktlich (1949; Воз је стигао на време) и Wo warst du Adam? (1951; Где си био,
Адаме?), он описује мрачност и очај живота војника. Нелагодност стварности истражује
се у животу механичара у Das Brot der frühen Jahre (1955; Хлеб раних година) и у
породици архитеката у Billard um halb zehn (1959; Билијар у пола десет), који је својим
унутрашњим монолозима и флешбековима његов најсложенији роман. У популарном
Ansichten eines Clowns (1963; Мишљења једног Кловна), протагониста због алкохола
постаје од добро плаћеног забављача, улични музичар који просјачи.
Његова најзначајнија дела су још и „Групни портрет са дамом“, „Изгубљена част Катарине
Блум“, „Жене у пејзажу са реком ,“ и „Ирски журнал“. По многих његовим књигама
снимљени су филмови.
19. Гинтер Грас (биографија и стваралаштво)
Гинтер Грас је рођен 16. октобра 1927. године у Источној Пруској. Одрастао је у Гдањску
у једноставној породици. Као дечак помагао је приликом служења литургије, а био је и
члан Хитлерове омладине (Hitler Jugend). У магазину ХЈ - Хитлер југенда објављује прве
приче. Да би побегао из породичне стеге, како је касније говорио, добровољно се
прикључује Вермахту.
Као седамнаестогодишњак регрутован је 1944. године у војне јединице СС. На крају рата
завршио је у америчком ратном затвору. Након рата почиње да учи занат каменоресца, а
потом уписује студије графике и вајарства у Диселдорфу. Уследио је боравак у Берлину и
Паризу, као и изложбе пластике и графике..
За роман Лимени добош и животно дело, Гинтер Грас је 1999. године добио Нобелову
награду за књижевност. У образложењу Нобеловог комитета стоји како на бајковит начин
приказује заборављено лице историје те да ће Лимени добош остати у аналима
књижевности XX века.
Политичкироман Панорама немачке историје између 1848. и времена промена, изазвао је
жестоку дебату око Граса, првенствено због наводног лажирања историје.
Књижевни свет 2002. године поново слави Граса. Његов роман Ход рака, који говори о
потонућу Вилхелма Густлофа 1945. године и протеривању Немаца са истока, доживљава
сензационалан успех. Критичари су одали признање Грасу што се прихватио рада на тако
тешкој теми и хвалили су узбудљиве описе у роману.
Његова биографија Љуштећи лук такође изазива дебате у Немачкој. У тој књизи по први
пут говори о свом учешћу у СС јединицама 1944. године. Критичари су довели у питање
његов кредибилитет и морални интегритет.
Године 2007. Грас поново изазива контроверзе са песмом у којој критикује Израел – Оно
што мора да буде речено. Не само да су га дискредитовали због стила, него је Грасу
пребачено политичко незнање и антисемитизам.
У децембру 2013. године био је један од 562 потписника петиције Писци против масовног
надзора. Тиме се настојало пружити отпор прислушкивању америчке тајне службе. Гинтер
Грас био је цели свој живот интелектуалац спреман на полемику и веран уметности.
Умро је 13. априла 2015. године у Либеку.
20. Гинтер Грас (Лимени добош)
Роман Лимени добош немачког нобеловца Гинтера Граса, убраја се у класична прозна
дела немачке послератне књижевности, као и у класична остварења светске књижевности
уопште. Укључујући новелу Мачка и миш (Katz und Maus, 1961) и роман Псеће године
(Hundejahre, 1963), Лимени добош спада у тзв. Данциг трилогију коју обједињује исти
тематски и временско-просторни оквир. Осим поменутог, оно што је по речима самог
аутора заједничко овим романима јесте и „проширено схватање стварности“. Као члан
књижевне Групе 47 која се бавила друштвено-политичким темама, Гинтер Грас је свој
књижевни израз пронашао у роману Лимени добош послуживши се поступком магичног
реализма. Сâм роман саткан је од историјских чињеница које приповедач Грас вешто
компонује са елементима фикције. Упркос томе, његово излагање делује реалистично и
сугестивно. Роман је пример магичног реализма европског типа.
Немачки књижевник Гинтер Вилхелм Грас рођен је 16. октобра 1927. године у данцишком
(данашњи пољски град Гдањск) предграђу Лангфур као син Немца протестантске
провенијенције и мајке Кашупкиње. Школу је похађао у свом родном граду до деветог
разреда, када је регрутован најпре као помоћник у противваздушној артиљерији, а затим,
након принудног рада у корист Рајха, додељен је са свега петнаест година тенковској
јединици Вермахта. Крај рата затекао га је лакше рањеног у једној пољској болници на
територији данашње Чешке. Након тога доспео је у америчко заробљеништво. По
завршетку Другог светског рата радио је у руднику завршивши каменорезачки занат (1945
- 1946). Графику и скулптуру је студирао у Диселдорфу и Берлину (1951 - 1956). Живео је
у Паризу, а потом и Берлину као слободан писац (1956 - 1960). Шездесетих и
седамдесетих година уследио је његов политички ангажман за Социјалистичку партију
Немачке и Вилија Бранта. Био је то и период Грасовог плодног стваралачког рада.
Паралелно с књижевним стваралаштвом, настајале су и графике. Поред многобројних
награда, додељена му је и Нобелова награда за књижевност 1990. године. Дела немачког
нобеловца преведена на српски језик су: Лимени добош, Мачка и миш, Псеће године,
Кораком рака, Локална анестезија, Док љуштим лук, Кутија, Злогуке жабе, Штакорица,
Плодови маште и размишљања или Немци умиру.
Роман се на српском језику може читати у пет издања, у преводу Олге Требичник.
Двотомна издања су: Дечји добош (1963, 1982) и Лимени добош (2004, 2008). Једнотомно
издање објављено је 2014. године. За овај рад коришћено је једнотомно издање (2014).
Грасов роман првенац се састоји из три дела. У првом делу су описане године после Првог
светског рата до почетка Другог светског рата. У другом делу су представљена ратна
дешавања у граду Данцигу, док трећи део романа прати развој главног јунака Оскара
Maцерата у послератном добу. Главни протагониста и приповедач, тридесетогодишњи
човечуљак Оскар Мацерат, пацијент психијатријске болнице у Диселдорфу, ствара слику
живота и времена, обухватајући период од тридесет година у четрдесет и шест
аутобиографских епизода. Роман је екранизован 1979. године у режији Фолкера
Шлендорфа (Volker Schlöndorff), у сарадњи са Гинтером Грасом.
Време приповедања у роману је 1952.-1954., а време о ком се приповеда 1899.-1939.
Данциг, 1939.-1945. Данциг/ 1945.-1954. Дизелдорф

Главни лик у делу је тридесетогодишњи човечуљак Оскар Мацерат, пацијент

психијатријске клинике у Дизелдорфу, оптужен за убиство болничарке записује исповест
о свом необичном животном путу. Грас у реалистично приповедање уводи елементе
фантастике, па је тако духовни развој јунака Оскара Мацерата је окончан већ по самом
рођењу, а на свој трећи рођендан, када на поклон добија лимени добош, одлучује да
престане да расте и остане деведесет и четири центиметра висок. У одељцима књиге
Албум фотографија и Стакло, стакло, стакалце, Оскар Мацерат приповеда:
„И већ сам ту рекао, ту сам се решио, ту сам одлучио да нипошто не постанем политичар,
још мање трговац колонијалном робом, да метнем, штавише, тачку и останем такав какав
јесам – и остао сам, одржао сам се у тој висини, у тој опреми многе и многе године. [...] На
свој трећи рођендан пао је наш мали Оскар низ подрумске степенице, остао је иначе читав,
само расти није више хтео.“
Одлуком да прекине свој физички раст, Оскар Мацерат одбија да буде део света одраслих
који су његовом „добошу хтели да упадну у реч“, који су хтели да „добошу стану на пут“
и да његовим „маљицама подметну ногу“. Дакле, он са три године одређује став према
свету одраслих. Оскаров патуљасти раст представља бег од политичке и моралне
одговорности, као и заштиту од идеолошког индоктринирања.
Поред фантастичне способности да својом вољом прекине физички развој, Оскар по
сопственом нахођењу регулише свој раст, те почетком маја 1945. године одлучује да
поново расте. У поглављу Кремењаци и надгробњаци, Оскар примећује:
„Нису прошле ни две године откако сам на Мацератовом гробу одлучио да растем, а већ
ми је живот одраслих постао досадан. Чезнуо сам за изгубљеним димензијама
трогодишњег детета. Најусрдније сам желео да опет мерим деведесет четири центиметра,
да будем мањи од свог пријатеља Бебре, од покојне Росвите.“
Оскаров навод није случајан, мај 1945. године је алузија на капитулацију Немачке и крај
Другог светског рата.
Фантастичну особину уочавамо у Оскаровом рођењу као особе развијеног интелекта и
високе самосвести. Оскар описује себе самог: „Да кажем одмах: спадао сам у оштрослуху
дојенчад код које је духовни развитак завршен већ код самог рођења, те се после тога још
само потврђује. Колико сам као неповодљив ембрион слушао само себе и огледајући се у
утробној води ценио само себе, толико сам критички прислушкивао прве спонтане
родитељске изјаве под сијалицама.“
Фантастични елемент огледа се и у Оскаровој необичној способности да гласом разбија
стакло. Оскаров гласовни феномен стоји као симбол нужне одбране и оружја против
ауторитета сваке врсте с намером да „разоткрије бит ствари“
,,Био сам у стању да певањем разбијем стакло, моја вика убијала је вазе, моје певање
ломило је окна и давало на вољу промаји, мој глас резао је витрине као чисти, па стога тим
неумољивији дијамант. [...] Јер сам сваком ко год ми је хтео узети добош виком разбио,
певањем разлупао, раздробио прозоре, пуне пивске чаше, празне пивске боце, парфемске
бочице из којих је мирисало пролеће, кристалне зделе са украсним воћем.
Наведеним гестовима Оскар Мецерат одређује свој став према свету одраслих. Одлучно
протестује против стварности, одбијајући да се уклопи у друштво свог времена. Своје
неслагање са средином Оскар исказује способношћу да разбија стакло. Оскар би „сваком
ко год је хтео узети (његов) добош виком разбио, певањем разлупао, раздробио прозоре,
пуне пивске чаше, празне пивске боце“. Када Алфред Мацерат покушава да му отме
добош, Оскар први пут гласом разбија стакло на сату. Сведоци овог поступка, Оскарова
мајка Агнеза Мацерат, Јан Бронски и Алфред Мацерат јесу изненађени, али уместо
чуђења и реакције на Оскарову необичну/фантастичну способност, они су заокупирани
сатом. Равнодушни став према фантастичној појави потврђен је констатацијом Агнезе
Мацерат да „срча доноси срећу“. А када др Холц покушава да одузме његов добош, Оскар
такође реагује разбијањем стакла гласом. Како Оскар приповеда, др Холц ову појаву „није
сматрао неуобичајеном“, већ је „неколико седмица после мог атентата, објавио чланак о
мени“ Тај чланак био је, по речима самог Оскара, „не баш неспретно формулисано
трућање на неколико страница лекара који је пуцао на катедру“. Доктор Холц је Оскара
„прогласио здравим дечаком који растом одговара, додуше, трогодињем детету, али умно
ни у чему не заостаје за својим вршњацима, премда не зна право говорити“. Оскар, такође,
има способност да проникне у душу личности које га окружују. Пример је учитељица
Шполенхауер у чијој души и „лицемерном говору“ проналази „довољно материјала за три
неморална пасуса“. Када Шполенхауер покушава да Оскара првог школског дана натера
на послушност, он криком разбија стакло њених наочара јер се „Оскару нажалост није
свиђала једино метода којом је госпођица Шполенхауер хтела да му улије знање у главу“
Тако је његов први школски дан био и последњи.
Уследило је разбијање прозора фоајеа Градског позоришта, први пут без икаквог повода и
принуде, док је Оскар, као сâм наводи, дотле кричао само у самоодбрани. „Нико није
намеравао Оскару одузети добош, а он је ипак кричао“. С позориштем се мали добошар
сусреће поново нимало случајно 1933. године, у сопотској шумској опери где су сваког
лета, ноћу под ведрим небом, „предавали Вагнерову музику природи“. Опште је познато
да је Адолф Хитлер био обожавалац Рихарда Вагнера. Музика тог композитора имала је
идеолошки значај и била је саставни део нацистичких представа, свечаности и окупљања.
Сâм Рихард Вагнер је објавио памфлет Јеврејство у музици (1869), обрачунавајући се са
јеврејским савременицима и залажући се за искорењивање јеврејског утицаја у музичкој
уметности.
За време извођења опере Летећи Холанђанин, Оскар уочава женску особу која је „дречала,
јер ју је неки електричар, вероватно млађи Формела, јако осветљавао (рефлектором) и
сметао јој“. „Морао је Оскар да ускочи“ и примени своју гласовну способност са намером
да „нађе безобразни извор светлости и ликвидира га једним јединим даљинским криком“.
Постаје јасно да Оскар не користи фантастичну способност разбијања стакла кричањем
искључиво у самоодбрани, већ је она усмерена против насиља сваке врсте. У сценама из
позоришта и са трибина се, поред критике насиља, препознаје Оскарова одбојност према
масовним представама, „говоранцијама“, бакљадама, према трибинама чије су „симетрије
сумњиве“ 145) и које одишу „циркуском атмосфером“. Поред функције протеста и
одбране, Оскар фантастичну особину употребљава у намери да покаже како обични,
свакодневни човек може бити лако заведен испољавајући лошу страну своје личности. У
поглављу Излози Оскар приповеда о игри током које кричањем урезује рупе у стаклу
продавница (јувелирница) омогућавајући пролазницима да краду из излога. Овом сценом
пуном ироније Грас указује како поштени (мало)грађани постају лопови, било да је реч о
елегантној дами, љубавним паровима, честитом чики, калфама или старијој господи. Нико
од њих „није био рођени лопов“. 159), па ипак би сви подлегли Оскаровој „магији
завођења“. Оскар би на овај начин „људима пред излозима помогао да упознају себе“
(Грас 2014, 160). На алегоријском плану реч је о алузији на друштвени контекст нацизма,
како су обични људи пристали да учествују у злочиначкој политици и придружили се
националсоцијализму. Приповедач пружа „мрачан портрет човека“ настојећи да прикаже
како је могуће утицати на свест људи тако да „радикално зло потпуно овлада њима``.
Својствено магичнореалистичном поступку, апсурдни, фантастични наративни елементи
(Оскарово рођење као особе развијене (само)свести, способност да прекине и регулише
свој физички раст, могућност да проникне у душу особе која га окружује, гласовни
феномен) нису описани као нешто изузетно, узбудљиво нити несхватљиво, већ се
природно уклапају у област свакодневног и рутинског. Гинтер Грас не оставља читаоцу
могућност да се зачуди над фантастичним догађајима. Набројани фантастични елементи
су прихваћени као такви. Спајањем реалних и иреалних елемената, приповедач Грас
упућује на сложеност стварности која измиче техникама традиционалног реализма.
Роман има елементе аутобиографског, историјског, пикарског и дидактичког романа
(образовно-развојног).
Рецепција Лименог добоша као дела магичног реализма развила се тек крајем двадесетог
века.
Ликови:
Прва књига-Оскар Мацерат, Агнеза Кољачек, Ана Кољачек Бронска, Алфред Мацерат, Јан
Бронски, Јосип Кољачек, Сигисмунд Маркус, Бруно Минстерберг, Винцент Бронски,
Доктор Холц, Госпоћица Шполенахуер
Друга књига- Марија Труцински, Бебра, Розвита Рагуна, Прашинари, Курт
Трећа књига- Доротеа, Клеп, Шол, Фитлар
Фунцкија Лименог добоша-
Друштвено-политичка позадина романа Лимени добош-
Наиме, Немачка је била једна од поражених држава у Првом светском рату. Обавезе које
су јој 1919. године наметнуте одлукама Версајске конференције изазвале су огорчење
немачког народа. Проглашена је одговорном за избијање Првог светског рата и приморана
да исплати велику ратну одштету испорукама угља, челика, пољопривредних и других
добара. Делови Немачке припали су Пољској, Француској, Данској и Чехословачкој.
Одузете су јој све колоније и забрањено уједињење са Аустријом. Немачки генерали,
националисти и конзервативци сматрали су потписнике Версајског споразума
велеиздајницима. Вајмарска република је проглашена одговорном за прихватање
понижавајућих услова мира и самим тим за друштвену, политичку и економску кризу.
Такво стање резултирало је доласком нациста на власт 1933. године. Утицај
националсоцијализма радикално се појачава након четрнаестог марта исте године,
доласком Адолфа Хитлера на место канцелара Вајмарске републике, док се истовремено
националсоцијалистичка странка проглашава једином партијом. Од тог тренутка се
дотадашња парламентарна Вајмарска република трансформише у нацистички Трећи рајх
(Треће немачко царство). Град Данциг (једно од попришта збивања у роману Лимени
добош) одвојен је од Немачког царства Версајским споразумом након Првог светског
рата, па је као такав остао спорна тачка немачко-пољских односа. Био је то слободни град-
држава под управом комесара Лиге народа (1920 - 1939).

Злоупотребљавајући наратив о повратку традиционалним, породичним, државним и

етичким вредностима, Адолф Хитлер започиње политику искључивања, уништавања и
насилног уклањања свих елемената који се нису уклапали у замишљену и промовисану
идеју о „расно чистој“ аријевској Немачкој. Бројна певачка друштва, радничка и
омладинска удружења „доприносила су, свесно или несвесно, идеализацији народног
заједништва, а самим тим и десничарској идеји“. У магичној стварности нацистичке
владавине небески плинар издавао се за Божић Бату и Спаситеља.
На мети нацистичког истребљења нису били само Јевреји, већ и „мање вредна“ ромска и
словенска популација, припадници покрета отпора, људи другачије сексуалне
оријентације од хетеросексуалне, особе са психичким и физичким инвалидитетима,
политички и други противници режима. Након обележавања, дискриминације, ограничења
или онемогућавања кретања, укидања права на школовање и рад, на учешће у јавном и
друштвеном животу, уследило је организовано брутално мучење и убијање Јевреја у
концентрационим логорима које су нацисти почели оснивати још 1933. године. Београд је
8. јуна 1942. године проглашен првим европским градом који је Judenfrei (очишћен од
Јевреја).
Целокупан развој свести и развој ирационалних тенденци може се уочити у роману
Лимени добош. Нобеловац Гинтер Грас као просвећени посматрач представља
друштвено-политичку стварност, износећи оштру критику малограђанског друштва.
Типичан представник конформистичког друштва које под образложењем дужности
прихвата Хитлерову идеологију, јесте Оскаров „наводни“ отац Алфред Мацерат.
Притом, Алфред Мацерат није једини саучесник у националсоцијалистичком заносу.
Пекар Шефлер одстрањује Јеврејина Зигисмунда Маркуса са сахране, музичар Мајн се,
након што је био комуниста, изненада учлањује у коњички СА одред, часовничар
Лаубшад постаје члан Националсоцијалитичког народног благостања. Сви они пружили
су лични допринос за остваривање циљева „спаситеља аријевске расе“, омогућавајући
владавину националсоцијалистичке идеологије и све злочине који су произашли из ње.
Тома Савица такође констатује да је „злочиначка политика могла да опстане само уз
одобравање, помоћ, дозволу, трпљење или свесно превиђање чињеница од стране
немачког народа“. Алфред Мацерат, рођени Рајнланђанин, заправо чини оно што су и
други чинили, ,,навикао човек да маше кад други машу, да виче, смеје се и тапше кад
други вичу, смеју се или тапшу. Греф, Шефлер, Ланкес, Мајн или Алфред Мацерат
„прихватили би било коју другу апсурдну идеологију која би дала привидни садржај
њиговом животу“.
Кроз делање појединачних ликова предочена је надиндивидуална вечна закономерност.
Грас је покушао да поступком магичног реализма предочи катастрофу Другог светског
рата и нацизма, катастрофу малограђанског друштва које се дало завести/зачарати, али и
послератно немачко друштво које није исказивало моралну кривицу и колективну
одговорност која је већ неколико година по завршетку рата заборављена. Економски
успон западне Немачке након 1949. године довео је до потискивања минулих догађаја, до
превазилажења и табуизирања ратних страхота.
Грасова критика послератног друштва и његове моралне тупости види се у поглављу
Цвибелкелер.99 Јеврејин Фердинанд Шму, власник локала, сервирао би гостима „један
обичан, наобичнији пољско-баштенско-кухињски лук“ који би им „изнудио оно што им
свет и зло овог света нису могли изнудити: једну обичну, најобичнију округлу људску
сузу“ 660). Метода коју нуди особље Цвибелкелера требало је да помогне тамо где је
отказала људскост. Грасов добошар који је „спадао међу оно мало срећника који су
долазили до суза и без лука“. као просвећени посматрач уочава моралну апатичност
читавог столећа:
„Многима то није пошло за руком никада, нарочито не последњих, односно протеклих
деценија; и због тога ће се наше столеће касније и прозвати бесузним столећем, премда је
на свим крајевима и концима било толико зла.“
Етимон романа Лимени добош чини критика човека који се дао завести Хитлеровом
идеологијом, прецизније, критика човекове ирационалне природе која се историјски
непрестално понавља и потврђује. Гинтер Грас, као снажна светиљка немачке прозе,
протествује против човековог безумља и његовог разорног потенцијала, против
нехуманитета и историјског апсурда. У свом роману првенцу Грас је конструисао
уметничку стварност у којој постају видљиви односи унутар чињеничне стварности. У
питању је поетска структура у којој се оваплоћује оно чињенично, објективно, реално,
истинито које није дато свакодневном човеку. Вештим комбиновањем елемената магичног
реализма Грасова наративна техника приближава се Аристотеловом холистичком
приступу где ,,делови тек у целини проналазе и своју истину и своју суштину, и могу бити
одређени само из целине као функционалног склопа који она представља“.
Грасово дело је истинито јер оваплоћује суштину одређених појава. Осим тога, оно је и
уметнички вредно јер инхерентном формом открива и изражава вечне и универзалне
истине о човеку и свету.
Функција лименог добоша- Оскар одбија да буде део света одраслих. Лимени добош
представља Оскаров уметнички простор. Он протестује против света одраслих.
Он критикује немачког малограђанина, нацизам, насиље, табуизирање прошлости током
Аденауерове рестаурације, нехумане поступке...
Критика човека као таквог независно од времена, места и националности.

21.Elementi magičnog realizma u romanu Limeni doboš

Роман ,,Лимени добош’’ немачког нобеловца Гинтера Граса, убраја се у класична прозна
дела немачке послератне књижевности, као и у класична остварења светске књижевности
уопште. Укључујући новелу Мачка и миш (Katz und Maus, 1961) и роман Псеће године
(Hundejahre, 1963), Лимени добош спада у тзв. Данциг трилогију коју обједињује исти
тематски и временско-просторни оквир. Осим поменутог, оно што је по речима самог
аутора заједничко овим романима јесте и „проширено схватање стварности“. Као члан
књижевне Групе 47 која се бавила друштвено-политичким темама, Гинтер Грас је свој
књижевни израз пронашао у роману Лимени добош послуживши се поступком магичног
реализма. Сâм роман саткан је од историјских чињеница које приповедач Грас вешто
компонује са елементима фикције. Упркос томе, његово излагање делује реалистично и
сугестивно.
Грасов роман првенац се састоји из три дела. У првом делу су описане године после Првог
светског рата до почетка Другог светског рата. У другом делу су представљена ратна
дешавања у граду Данцигу, док трећи део романа прати развој главног јунака Оскара
Maцерата у послератном добу. Главни протагониста и приповедач, тридесетогодишњи
човечуљак Оскар Мацерат, пацијент психијатријске болнице у Диселдорфу, ствара слику
живота и времена, обухватајући период од тридесет година у четрдесет и шест
аутобиографских епизода. Роман је екранизован 1979. године у режији Фолкера
Шлендорфа (Volker Schlöndorff), у сарадњи са Гинтером Грасом.
Анализу магичног реализма у роману Лимени добош засноваћемо на његовим већ
уоченим најважнијим особинама, као што су: фантастични елементи прихваћени као део
објективне стварности, чињенична друштвено-историјска панорама романа, висок степен
стабилности и кохерентности текста, магични реалиста као онај који зна, начело
релативизације, техника нагомилавања предметности, тежња ка хармонизацији
друштвено-политичке стварности, аутобиографски елементи, алинеарност наративног
тока, универзалност перспективе (у смислу глобалног контекста), стилска трезвеност и
одсуство сентименталности. Роман Лимени добош усмерен је ка одбацивању апсолутне
друштвено- политичке, то јест идеолошке истине.
Као једну од значајних особина магичног реализма, немачки теоретичар Михаел Шефел
износи постојање наративног елемента који је немогућ или је необјашњив законима
универзума које познајемо. Његово запажање се односи на постојање фантастичног
елемента који се не може објаснити ни рационалним ни психолошким процесима. Ова
особина магичног реализма свакако је присутна у Грасовом роману и огледа се у
својевољној одлуци главног протагонисте да као трогодишњи дечак прекине свој физички
раст. Грас у реалистично приповедање уводи елементе фантастике, па је тако духовни
развој јунака Оскара Мацерата окончан већ по самом рођењу, а на свој трећи рођендан,
када на поклон добија лимени добош, одлучује да престане да расте и остане деведесет и
четири центиметра висок.
Одлуком да прекине свој физички раст, Оскар Мацерат одбија да буде део света одраслих
који су његовом „добошу хтели да упадну у реч“, који су хтели да „добошу стану на пут“
и да његовим „маљицама подметну ногу“ (Грас 2014, 75).
Оскаров патуљасти раст представља бег од политичке и моралне одговорности, као и
заштиту од идеолошког индоктринирања.
Поред фантастичне способности да својом вољом прекине физички развој, Оскар по
сопственом нахођењу регулише свој раст, те почетком маја 1945. године одлучује да
поново расте.
Фантастичну особину уочавамо у Оскаровом рођењу као особе развијеног интелекта и
високе самосвести.
Фантастични елемент огледа се и у Оскаровој необичној способности да гласом разбија
стакло. Оскаров гласовни феномен стоји као симбол нужне одбране и оружја против
ауторитета сваке врсте с намером да „разоткрије бит ствари“
Наведеним гестовима Оскар Мецерат одређује свој став према свету одраслих. Одлучно
протестује против стварности, одбијајући да се уклопи у друштво свог времена. Своје
неслагање са средином Оскар исказује способношћу да разбија стакло. Оскар би „сваком
ко год је хтео узети (његов) добош виком разбио, певањем разлупао, раздробио прозоре,
пуне пивске чаше, празне пивске боце“ (Грас 2014, 80). Када Алфред Мацерат покушава
да му отме добош, Оскар први пут гласом разбија стакло на сату. Сведоци овог поступка,
Оскарова мајка Агнеза Мацерат, Јан Бронски и Алфред Мацерат јесу изненађени, али
уместо чуђења и реакције на Оскарову необичну/фантастичну способност, они су
заокупирани сатом. Равнодушни став према фантастичној појави потврђен је
констатацијом Агнезе Мацерат да „срча доноси срећу“. А када др Холц покушава да
одузме његов добош, Оскар такође реагује разбијањем стакла гласом. Како Оскар
приповеда, др Холц ову појаву „није сматрао неуобичајеном“, већ је „неколико седмица
после мог атентата, објавио чланак о мени“. Оскар, такође, има способност да проникне у
душу личности које га окружују. Пример је учитељица Шполенхауер у чијој души и
„лицемерном говору“ проналази „довољно материјала за три неморална пасуса“. Када
Шполенхауер покушава да Оскара првог школског дана натера на послушност, он криком
разбија стакло њених наочара јер се „Оскару нажалост није свиђала једино метода којом је
госпођица Шполенхауер хтела да му улије знање у главу“ Оскар не користи фантастичну
способност разбијања стакла кричањем искључиво у самоодбрани, већ је она усмерена
против насиља сваке врсте. У сценама из позоришта и са трибина се, поред критике
насиља, препознаје Оскарова одбојност према масовним представама, „говоранцијама“,
бакљадама, према трибинама чије су „симетрије сумњиве“.
Поред функције протеста и одбране, Оскар фантастичну особину употребљава у намери да
покаже како обични, свакодневни човек може бити лако заведен испољавајући лошу
страну своје личности. У поглављу Излози Оскар приповеда о игри током које кричањем
урезује рупе у стаклу продавница (јувелирница) омогућавајући пролазницима да краду из
излога. Овом сценом пуном ироније Грас указује како поштени (мало)грађани постају
лопови, било да је реч о елегантној дами, љубавним паровима, честитом чики, калфама
или старијој господи. Нико од њих „није био рођени лопов“ па ипак би сви подлегли
Оскаровој „магији завођења“. Оскар би на овај начин „људима пред излозима помогао да
упознају себе“. На алегоријском плану реч је о алузији на друштвени контекст нацизма,
како су обични људи пристали да учествују у злочиначкој политици и придружили се
националсоцијализму. Приповедач пружа „мрачан портрет човека“ настојећи да прикаже
како је могуће утицати на свест људи тако да „радикално зло потпуно овлада њима“.
Својствено магичнореалистичном поступку, апсурдни, фантастични наративни елементи
(Оскарово рођење као особе развијене (само)свести, способност да прекине и регулише
свој физички раст, могућност да проникне у душу особе која га окружује, гласовни
феномен) нису описани као нешто изузетно, узбудљиво нити несхватљиво, већ се
природно уклапају у област свакодневног и рутинског. Гинтер Грас не оставља читаоцу
могућност да се зачуди над фантастичним догађајима. Набројани фантастични елементи
су прихваћени као такви. Спајањем реалних и иреалних елемената, приповедач Грас
упућује на сложеност стварности која измиче техникама традиционалног реализма.
У циљу формирања фиктивног света који је близак стварности и који непосредно апелује
на свест реципијента, аутори користе историјске чињенице. Историјска панорама Лименог
добоша обухвата период између 1899. и 1954. године. Роман Гинтера Граса у толикој мери
обилује историјским личностима, објективним чињеницама и аутентичним називима
улица да може послужити као историјски приручник или ,,мапа града“ Данцига. будући да
је топографија описана до детаља верно (Лабешки пут, Елзина улица, Маријина улица,
Чекићки парк, Пиљарска улица). У складу с тим, наративна фикција Лименог добоша
смештена је у реални друштвено-историјски оквир и прожета историјским дешавањима
као што су Први и Други светски рат, економска криза као последица рата87, светска
економска криза (1929), освајање Пољске и Француске од стране Немаца, рат против
Совјетског Савеза, озлоглашена Кристална ноћ, однос нациста према Јеврејима, као и
важни историјски датуми. Референционална истина предочена је му поглављу Пољска
поштa.
Магични реалиста Гинтер Грас је „онај који зна, који је освешћен“. Он није зачаран
привидом стварности сатканом од илузија и обмана и не дâ се завести. Гинтер Грас као
представник магичног реализма испитује све садржине времена и друштвено-политичке
стварности, тако што не захвата само површински, видљиви, опипљиви део референтне
стварности, већ понире у саму суштину бића, међуљудских односа и уређења света који
познајемо. Оскар Мацерат, само наизглед заостао у развоју, свесно посматра моралну
заосталост света око себе. Обраћајући се читаоцу, он тврди да „више нема јунака романа
јер нема индивидуалиста, јер је индивидуалност нестала, јер је сваки човек усамљен без
права на индивидуалну усамљеност и као такав твори безимену и безјуначну масу“
Приповедачко Ја одбија идентификацију с простором, временом и друштвом којима је
„необавештеност ушла у моду, па још и данас многима пристоји као какво згодно
шеширче“.
Наиме, Немачка је била једна од поражених држава у Првом светском рату. Обавезе које
су јој 1919. године наметнуте одлукама Версајске конференције изазвале су огорчење
немачког народа. Проглашена је одговорном за избијање Првог светског рата и приморана
да исплати велику ратну одштету испорукама угља, челика, пољопривредних и других
добара. Делови Немачке припали су Пољској, Француској, Данској и Чехословачкој.
Одузете су јој све колоније и забрањено уједињење са Аустријом. Немачки генерали,
националисти и конзервативци сматрали су потписнике Версајског споразума
велеиздајницима. Вајмарска република је проглашена одговорном за прихватање
понижавајућих услова мира и самим тим за друштвену, политичку и економску кризу.
Такво стање резултирало је доласком нациста на власт 1933. године. Утицај
националсоцијализма радикално се појачава након четрнаестог марта исте године,
доласком Адолфа Хитлера на место канцелара Вајмарске републике, док се истовремено
националсоцијалистичка странка проглашава једином партијом. Од тог тренутка се
дотадашња парламентарна Вајмарска република трансформише у нацистички Трећи рајх
(Треће немачко царство). Град Данциг (једно од попришта збивања у роману Лимени
добош) одвојен је од Немачког царства Версајским споразумом након Првог светског
рата, па је као такав остао спорна тачка немачко-пољских односа. Био је то слободни град-
држава под управом комесара Лиге народа (1920 - 1939).
Злоупотребљавајући наратив о повратку традиционалним, породичним, државним и
етичким вредностима, Адолф Хитлер започиње политику искључивања, уништавања и
насилног уклањања свих елемената који се нису уклапали у замишљену и промовисану
идеју о „расно чистој“ аријевској Немачкој. Бројна певачка друштва, радничка и
омладинска удружења „доприносила су, свесно или несвесно, идеализацији народног
заједништва, а самим тим и десничарској идеји“ (Грубачић 2009, 548). У магичној
стварности нацистичке владавине небески плинар издавао се за Божић Бату и Спаситеља.
На мети нацистичког истребљења нису били само Јевреји, већ и „мање вредна“ ромска и
словенска популација, припадници покрета отпора, људи другачије сексуалне
оријентације од хетеросексуалне, особе са психичким и физичким инвалидитетима,
политички и други противници режима. Након обележавања, дискриминације, ограничења
или онемогућавања кретања, укидања права на школовање и рад, на учешће у јавном и
друштвеном животу, уследило је организовано брутално мучење и убијање Јевреја у
концентрационим логорима. које су нацисти почели оснивати још 1933. године. Београд је
8. јуна 1942. године проглашен првим европским градом који је Judenfrei (очишћен од
Јевреја).
Последице Холокауста, у чијој основи лежи расизам и антисемитизам, су несагледиве.
Током Другог светског рата убијено је преко педесет милиона људи. Они су
изгладњивани, убијани, спаљивани, стерилисани, над живим људима вршени су стравични
медицински експерименти.
Поменути злочини током Другог светског рата одиграли су се под вођством личности која
је за себе говорила да су јој „речи биране“, а „манири отмени“ . Поред економске кризе
(1923), која се сматра једним од главних узрока за широко прихватање крајње деснице, у
студији Хитлер и нацизам, историчар Клод Давид (Claude David) сматра да успех
Хитлерове идеологије садржи „ирационалне и чудесне елементе“, да се „његова политика
не темељи на политичком реализму“ и да у њој има нечег „неразумног“ (122). Клод истиче
да је за несуђеног сликара рат сâм себи био циљ и да је особеност Хитлерове диктатуре
неизмерна потреба за уништавањем. Свака његова одлука вођена је безразложном
окрутношћу која прераста у апсурд, желећи да уништи управо оно за шта се у почетку
заклињао да настоји да спасе. У време „великих говора“ и „нових политичких истина“
(Грубачић 2009, 552), у свом обраћању 1933. године, аутор политичког памфлета Моја
борба (Mein Kampf, 1925), уверавао је немачки народ да је циљ његовог режима да „штити
хришћанство, основу моралног животa’’.
У књизи Историја немачке културе, Слободан Грубачић примећује да је нацистичка
владавина створила „полумагијски свет“ који се темељи у „космичко-ирационалном“
(545). Сматра да се нигде у историји није могао наћи тако снажно извршен утицај на
мишљење људи, на њихов ментални склоп: „Цео систем је био сулуди покушај да се од
зграде, у којој станује болесник, направи болница и то управо због тог једног болесника. А
најлуђе је што је тај покушај успео. “
Целокупан развој свести и развој ирационалних тенденци може се уочити у роману
Лимени добош. Нобеловац Гинтер Грас као просвећени посматрач представља
друштвено-политичку стварност, износећи оштру критику малограђанског друштва.
Типичан представник конформистичког друштва које под образложењем дужности
прихвата Хитлерову идеологију, јесте Оскаров „наводни“96 отац Алфред Мацерат. Он с
поносом купује ратну униформу, „носи је и по сунцу“ (Грас 2014, 141), а слику Бетовена
замењује сликом Хитлера.
Тумачен у кључу магичног реализма, роман Лимени добош постаје алегорија стварности у
којој преовлађује ирационално. Грас је покушао да поступком магичног реализма предочи
катастрофу Другог светског рата и нацизма, катастрофу малограђанског друштва које се
дало завести/зачарати, али и послератно немачко друштво које није исказивало моралну
кривицу и колективну одговорност која је већ неколико година по завршетку рата
заборављена.
Способност књижевног дела да изазове преиспитивање и емотивно-мисаони талас потиче
од магичнореалистичне организације фабуле. Сходно томе, у наративном поступку
магичног реализма истакнуто место припада поетичком начелу релативизације, у првом
реду релативизације истине и стварности. Реч је о већ поменутом субверзивном и
трансгресивном аспекту магичног реализма, чија суштина јесте у томе да када се једном
категорија истине доведе у питање, а категорија стварног изврне или изгуби своју снагу,
границе других категорија такође постају релативне.
Поред равноправно прихваћеног фантастичног елемента који има за циљ дистанцирање, а
потом и објективно сагледавање друштвене стварности, начело релативизације остварено
је кроз непоузданост приповедачког субјекта. На самом почетку романа Лимени добош
читалац наилази на исказ приповедачког конструкта да су лица и радња романа
измишљени, те да је свака сличност са живом или умрлом особом случајна. Супротно
тврдњи протагонисте, читав роман обилује реалним историјским личностима, чија имена
нису прикривена.
У наративном току Лименог добоша евидентна је и особина магичнореалистичног
дускурса ка детаљу, нагомилавању и богатству слика. Техника нагомилавања
предметности је усмерена ка релативизацији, преиспитивању и уочавању апсурдности
свакодневице. Приповедни поступци Гинтера Граса ремете перцепцијске навике читаоца,
спречавајући идентификацију са приказаним ликовима и радњама. Бришући границу
између битног и небитног, аутор пружа слику стварности у којој види поприште лажи,
илузија и насиља.
Приповедачки субјект, с позиције пацијента психијатријске болнице у послератном
Диселдорфу, прецизно уочава деформацију света и стварности, поремећеност душевних
стања и моћи расуђивања. Чињенична стварност добија форму бајке у поглављу Вера
Нада Љубав. Ова епизода Грасовог романа на уметнички начин тематизује Кристалну ноћ,
целокупан однос нациста према Јеврејима.
Изврнута перцепција друштвено-политичке стварности достиже свој врхунац управо за
време националсоцијалистичке пропаганде која је посредством радија и летака допирала
до сваког дома. Прво обраћање Адолфа Хитлера које окупља више хиљада слушалаца
одржано је у циркусу Кроне трећег фербуара 1921. године. Илузиониста Хитлер се
заклиње да ће наставити пруску традицију и бранити мир у свету, а
националсоцијалистички режим први успоставља Министарство за пропаганду. Намерне
дезинформације, непрекидне замене теза и губитак основних људских вредности постали
су свакодневица. свакодневица. Људи су у таквој „магичној стварности уместо
бодљикавих жица видели руже, уместо затворског зида ‒ бели мермер“.
Грасовим поступком је граница између реалног и иреалног избрисана. Начело
релативизације је у функцији поигравања перцепцијом стварности и илузије у оквиру
друштвено-политичког контекста. Оно настоји да промени читаочев начин поимања
стварности, упућујући на анархистички карактер слепог и разузданог света. Илузија и
ирационално јесу део свакодневне стварности којом смо кружени, те таква стварност није
ништа друго до магична. Начело релативизације је у функцији рушења илузија и митова,
као и у функцији јачања свести о историјској релативности.
Грасова, то јест Оскарова тежња ка хармонизацији друштвених односа представљена је на
симболичан начин у поглављу Трибина. Оскарови „дневни подухвати против трибинских
(а)симетрија“ укључују посећивање политичких (националсоијалистичких) митинга,
током којих му „пажњу одвраћају барјаци“, а „поглед му вређају униформе“.
Грасова биографија се у роману Лимени добош преплиће са фактичком историјом. Фасете
из детињстава Гинтера Граса вешто су уткане у сам роман. Могуће је уочити читав низ
подударности између Оскара Мацерата и његовог ствараоца, иако није реч о
аутобиографском роману. Попут Гинтера Граса, Оскар Мацерат одраста у данцишком
предграђу Лангфур двадесетих година двадестетог века. Као и Грас, Оскар Мацерат рођен
је у мешовитој породици (мајка Кашупкиња, отац Немац), као син продавца колонијалне
робе.
Паралела се уочава и у пословима којима се Оскар бави након рата (каменорезачки занат,
присуство на Академији уметности, свирање у џез саставу). Париз и Диселдорф такође су
заједничке животне станице Гинтера Граса и његовог фиктивног јунака. Грас је, попут
Оскара, у Диселдорфу живео у соби која је заправо била преуређено купатило. Идеју да
протагонисту свог романа уобличи у добошара ниског раста, Грас је добио након
случајног поподневног сусрета са трогодишњим дечаком који је „занесен својим добошем
потпуно игнорисао свет одраслих око себе“.
Особина магичног реализма коју уочавамо у роману Лимени добош јесте и алинеарност
наративног тока. У роману се преплићу две наративне равни (постериорна и симултана).
Збивања из Оскарове садашњости се техником реминисценције преплићу са догађајима из
прошлости, те прошло време протиче паралелно са садашњим. Оскар Мацерат добујући
рекапитулира своју животну причу, обухватајући период од 1899. године до свог
тридесетог рођендана (1954). Његов извештај обухвата период од две године (1952‒1954),
те на крају романа долази до наративне синхронизације.
У првом делу својих исказа Оскар Мацерат говори о догађајима из прве половине
двадесетог века (пре свог рођења и до свог тридесетог рођендана), тако што оно прошло
протиче паралелно са оним што је јунакова садашњост. Грас је већ на првим страницама
романа уткао властите погледе на уметност савремене прозе којима се могу објаснити
његови приповедни поступци примењени у роману Лимени добош:
„Причу можеш почети у средини, па оданде смело закорачити напред или натраг и
створити гужву. Можеш се представити и модерним, па збрисати сва времена и све
раздаљине и после разгласити или дати да се разгласи да си напокон и у последњем часу
решио прблем простора и времена.“
За немачког приповедача временске категорије попут прошлости, садашњости и
будућности нису нимало једноставне у стварном животу. Самим тим, Грасово поимање
времена и стварности није ограничено на хронологију, те можемо говорити о митском
времену као својству магичног реализма.
Магичнореалистично својство темпоралне и идејне универзалности такође је присутно у
Грасовом роману. Немачки нобеловац износи оштру критику националсоцијализма и
немачког послератног друштва које није исказивало моралну кривицу и колективну
одговорност. Економски успон западне Немачке након 1949. године довео је до
потискивања минулих догађаја, до превазилажења и табуизирања ратних страхота.
Посебну критику трпи друштво под влашћу Конрада Аденауера, друштво које је
покушало спровести рехабилитацију бивших нациста, па је на тај начин „ђавољи
паликућа“ могао постати „небески ватрогасац“. Оскар Мацерат извештава о свом деди
Јосипу Кољачеку, „вишеструком паликући“ у источној Пруској, који је прибегао замени
идентитета желећи да избегне кривицу:
„Три недеље се Јосип Кољачек крио и кад је навикао косу на нови раздељак, обријао
бркове и снабдео се беспрекорним папирима, ступио је на посао као сплавар Јосип
Вранка. [...] увукао се Кољачек, [...] најпре у блузу овога, а затим и у његову
званичнопапирну, раније некажњавану кожу. [...] и у следећим годинама се издавао за
вредног, штедљивог, малчице мутавог сплавара који је сплавио читаве шуме низ Њемен,
Бобар, Буг и Вислу.“
Међитим, и поред замене идентитета, суштинска природа паликуће Јосипа Кољачека
остала је непромењена и претила је да се искаже. Бруталност остаје битна одлика његовог
карактера:
„Кутије шибица, које су се слободно и самодопадљиво шепуриле на кухињском столу,
никад нису биле сигурне пред њим који би сасвим лепо могао бити изумитељ жигица.“
Ако би неко посумњао у индентитет Јосипа Вранка, Ана Кољачек би „извукла папире“
који не само да негирају кривицу камуфлираног паликуће, већ доказују да је „године
деветсто четврте ступио у добровољну ватрогасну чету Данциг ‒ Доњи град“ и да је „док
су други сплавари одмарали, учествовао у гашењу многих пожара“, па чак и „спасао два
баварска шегрта“ у великом пожару на железничкој станици. Да би наведено било још
уверљивије, „сведочио је и позвани ватрогасни командир Хехт“ који је изјавио у записник:
Како може да је паликућа онај који гаси?“ . Оскар констатује да „ништа не пролази, све се
враћа, злочин, казна, опет злочин“.
Било би непрецизно тврдити да се виртуозна критика коју Грас износи у Лименом добошу
односи искључиво на малограђанско друштво у Немачкој које се дало завести Хитлеровом
неразумном идеологијом. Оно што овај роман чини ремек-делом магичног реализма јесте
његов шири, глобални карактер. Историјска и политичка позадина романа стоје као
окосница парадокса људске историје, лажног хуманитета и ратовања у сврху мира.
Посматрајући панораму са тамничке куле, Оскар приповеда:
,,Израз голуб мира за мене је парадокс. Поруку мира ја бих кудикамо поверио јастребу, па
чак и лешинару, него голубу, јер је он најсвадљивији створ на кугли земаљској. Укратко:
на кули је било многих голубова. Али голубова има, коначно, на свакој правој кули која уз
помоћ надлежног чувара историјских споменика држи нешто за себе.“
Поетску структуру Лименог добоша не треба свести искључиво на критику
националсоцијализма нити на критику немачког друштва које се дало зачарати
Хитлеровом идеологијом и које је по окончању Другог светског рата покушало
табуизирати ратне страхоте.
У свом роману првенцу, Грас подједнако критикује војнике Вермахта, припаднике
ослободилачке Црвене армије, Пољаке и партизане. Он заправо износи критику човека као
таквог. Његов романескни јунак који себе „оскудно титулише космополитом „није
добовао само против мрких скупова, већ се намештао под трибину и црвенима и црнима, и
скаутима и шпинатовцима, и следбеницима Јехове и Кифхојзерском савезу, и
вегетaријанцима и младопољацима озонског покрета“.
Роман Лимени добош садржи универзалну временску перспективу која је својствена
магичном реализму, те доживљај времена добија симболично значење.
Овај начењски сегмент романа симболично је присутан у симболу „вртешке“: „Поред
власника вртешке, стајао је наиме Отац небески и плаћао, те плаћао. А ми смо непрестано
молили: Ох, Оченаш, знамо ми да ти имаш много пара, да волиш да се вртимо, да Те
радује што можеш да нам покажеш да је овај свет округао. Али склони тај свој новчаник,
кажи стоп, доста, готово, крај, тачка, силазите, затварамо, стани, стој – већ нам се врти у
глави.’’
У вези са тезом о вечном враћању истог, значајно је навести запажања самог Гинтера
Граса из 2006. године:
„Ради упозорења нека најпре буде речено: мото конгреса ПЕН-а који сада заседа у
Берлину ʼПисати у немирном светуʼ, могао би нам дозволити да наслутимо или би желео
да потврди побожну бајку, како је некада постојало мирно време. Не! Увек је у
непосредној близини или удаљености владао рат. Често се заодевао као ,помирењеʼ
или ,нормализацијаʼ, али сваки пут је сејао смрт. [...] Увек је било рата. Чак су и
закључени мировни споразуми скривали, хтели то или не, клице будућих ратова, свеједно
да ли су уговори закључени у Минстеру или Версају. [...] Код мене рат чак ни за време
пауза, које се зову мир, не престаје. То је као накнадно дрхтање или опомињујући
земљотрес. То је као шуга, која се стално враћа, од библијских времена до у
глобализацијску садашњост.“
Захваљујући особини универзалности којој тежи дискурс магичног реализма, постаје јасно
да нехумане идеологије нису ограничене на одређени временски и просторни контекст,
нити на одређени друштвени слој. Реч је о одређеним обрасцима понашања који су
заправо универзални.
Роман немачког приповедача кореспондира са тезом Франца Роа да магични реализам
тежи трезвености и ослобађању од сваке врсте сентименталности. Рат, смрт, силовања,
језиве слике концентрационих логора, плачкања, стравични призори, насиље, злочини, али
и комичне ситуације и гегови предочавају се истим језиком. Самим тим се постиже
дистанцираност према догађајима, као још једној особини магичног реализма.