Универзитет “ Гоце Делчев “- Штип

Филолошки факултет

Семинарска работа по предметот Германскојазична

книжевност 1
на тема:
STURM UND DRANG

Ментор Изработил:
Проф. Милица Денковска Maja Антиќ Јованов 162418

Штип, април, 2019.

 STURM UND DRANG

Sturm und Drang је назив за књижевни покрет који обухвата време од појаве
Фрагмената (Fragmente über die neuere deutsche Literatur), 1767, Јохана Готфрида
Хердера (Johann Gottfried Herder, 1744-1803) до почетка класичног периода, 1785.
Име је добио по једној драми Максимилијана Клингера (Maximilian Klinger, 1752-
1831), која се првобитно звала Збирка (Der Wirrwar, 1776), а касније добила име
Sturm und Drang (Бујност и Жестина). Савременци су ову епоху називали и
“добом генија”, зато што су њене присталице славиле и величале “оригиналне и
силовите геније”, које су истицале као узор виших људи и уметничких стваралаца.

Међу ауторима који су својим делима утрли пут покрету Sturm und Drang
истичу се нарочито Хердеров пријатељ Јохан Георг Хаман (Johann Georg Hamann,
1730-1788), који је, због свог нејасног и тешког стила, стекао назив “северњачки
маг”, и Јохан Кaспар Лаватер (Johann Kaspar Lavater, 1741-1801). Хаман је
пледирао још шездесетих година осамнаестог века за стваралачку “самовољу” и
оригиналност у књижевном ставаралаштву и истицао да нема генијалног дела без
изузетно обдареног ствараоца, док је Лаватер, својим пијетистичким
истраживањима психе, створио услове за једно ново осећање живота, које се
касније јавља код неких песника покрета Sturm und Drang . Главни инспиратор и
вођа био је Хердер, који је својим новим и смелим идејама сугестивно деловао на
млађу генерацију и изазвао наглу ерупцију - Sturm und Drang.

У својим Фрагментима и Критичким шумама (Kritische Wälder), као и у

чланцима о Осијану (Über Ossian und die Lieder alter Völker, 1773) и Пореклу језика
(Abhandlung über den Ursprung der Sprache, 1770), Хердер поново оживљава
Русоове и Хаманове идеје о давању предности осећањима над разумом, указује
на разлику између народне и уметничке поезије и ствара мерила за једно ново,
дотада непознато вредновање поезије. Сусрет са Хердером у Штразбуру (1771)
представља прекретницу у Гетеовом животу и, истовремено, обележава почетак
једне веома плодне сарадње, у току које се Гете ослобађа утицаја анакреонтике и
рококоа и окреће непосреднијем и спонтанијем изражавању свега доживљеног.
Кулимнација развоја покрета Sturm und Drang пада у време између 1773. и 1784.
године, када се јављају и најзначајнија дела овог покрета, чије врхунце
обележавају Гетеова штразбуршка лирика, Гец (Götz von Berlichingen, 1771, 1773),
Вертер (Werther, 1774) и омање драме Клавихо (Klavigo, 1774) и Стела (Stella,
1776), те Шилерове драме Разбојници (Die Räuber, 1781), Фиескова завера у
Ђенови (Die Verschwörung des Fiesko zu Genua, 1783) и Љубав и сплетка (Kabale
und Liebe, 1784). После овог успона, код припадника овог покрета, а нарочито код
Гетеа и Шилера, наступа период јењавања младалачког заноса, који се затим са
постепеним усклађивањем маште и разума, улива у немачку класику.
 Од свих Хердерових дела најпресудниј утицај на схватање припадника овог
покрета имали су Фрагменти, у којима, нарочито у првом делу, Хердер подвлачи
улогу и значај језика за развој књижевности једног народа и указује на тесну
повезаност језика са средином из које је потекао. Залажући се за оригиналност
језика и стила, у којима, по његовом мишљењу, треба да се огледају
индивидуалност нације и писца, он је у вези са изворношћу поставио и питање
оригиналног, самониклог песничког стваралаштва, које је, по њему, морало вући
корена из народа. У другом делу Фрагмената, Хердер се окреће против
подражавања античких и других, страних писаца, за које сматра да немају
Немцима много да кажу, јер су живели и радили под сасвим другим околностима.
Такође видан утицај на немачки Sturm und Drang имале су и расправе о
проблемима оригиналног стваралаштва и стваралачкој слободи генија, које су се у
оно време појавиле у Енглеској: Размишљања о оригиналном стваралаштву
(Conjectures on Original Composition) Едварда Јанга (Edward Young, 1759) и Есеј о
оригиналном генију (Essey on the Original Genius) Р. Вуда (R. Wооd, из 1769.
године).

Својим готово програмским тражењем оригиналног, самониклог и

самосвојног у поезији, Хердер је постао духовни отац ове књижевне генерације
чија су се страмљења огледала у импулсивној реакцији на сав дотадашњи,
рационалистички начин гледања на свет, на књижевност, уметност, социјалне
прилике и друштвено уређење земље. Припаднике овог покрета сачињавали су
углавном млађи људи, чија се просечна старост кретала између двадесет и
тридесет година. У својој борби против постојећих ауторитета и традиција како у
области духовног, тако и политичког и друштвеног живота, служили су се паролом
“In tirannos!”, која је била првенствено уперена против тираније и самовоље
апсолутистички настројених немачких кнезова и владара. Напори ових људи, који
су у основи били усмерени ка једном бољем и здравијем друштвеном уређењу,
свели су се – делом и због тешких политичких прилика, а делом и због њихове
недовољне повезаности са народим масама – на теоретсање и неиживљену жељу
зa делањем. У области књижевности, где су се залагали за победу осећања над
разумом и за ослобађање маште и душевности, родила се, у сукобу, са старим и
преживелим схватањима, једна мала књижевна револуција чија су гесла
сачињавали: генијалност и осећајност, неспутана слобода осећања и
фаворизовање нагонских и подсвесних сила над контролисаним и свесним.
Прецењујући своје снаге и сматрајући самопрокламовање “генијалности и
оригиналности” довољним за одбацивање постојећих норми и правила, они су
делали без јасно постављеног циља и програма, те су и резултати остали
скромни. Значај и резултати ове епохе се, међутим, не огледају само у делима која
је остварила, мада међу њима има и веома вредних Гетеових и Шилерових дела,
већ и у стеченим сазнањима о суштини поезије и духовним стремљењима и
подстицајима који су касније у више наврата надахњивали и оплођавали
књижевне покрете у Немачкој: романтику, реализам, натурализам и
експресионизам.

Иако су у књижевном стваралаштву инсистирали на оригиналности, песници

покрета Sturm und Drang имали су своје узоре, међу којима треба истаћи, Хомера,
Шекспира, Русоа, Ричардсона и, пре свега, народну поезију. Хомер их је
одушевљавао својом аутентичношћу, а Шекспир својом генијалношћу,
свеобухватношћу и једноставним техничким решењима. Истини за вољу, треба,
међутим, рећи да Шекспира нису добро ни схватили. Они су у њему видели
револуционарног драматичара, који је раскинуо са познатим правилом о
неопходности трију јединства у драми, па су, сходно томе, сматрали да се она могу
потпуно запоставити. Отуда се у њиховим драмским делима јављају расцепканост,
произвољност и честа промена сцена, што је водило лабављењу композиције, о
чему јасно говори и познато Хердерово реаговање на прву верзију Гетеовог Геца
речима: “Шекспир Вас је упропастио!” А иначе, ту је било и других неспоразума.
Упознавши Шекспира само преко Виландових прозних превода и у уверењу да су
Шекспирове драме писане стварно у прози, они су и сами почели писати прозне
драме, па су отуда чак и најзначајнија драмска достигнућа овог периода (Гетеов
Гец и Шилерови Разбојнци) написана у овом облику. Огроман утицај на ову
генерацију имао је, такође, Русо својим култом природе, идејама о повратку
једноставном животу примитивног човека и одбацивању свих друштвених норми и
обавеза (Zurück zur Natur!), као и својим мислима о важности и улози срчаности,
душевности и осећајности у човековом жвоту. Отуда су, због осећајности, радо
прихватали и имитирали Ричардсонове романе, при чему су понекад и
претеривали, тако да се осећајност у њиховим делима честo претварала у отужну
плачевност. Знатну улогу у јачању таласа осећајности у Немачкој одиграла су и
Клопштокова дела у којима се она јавља у јако наглашеном облику.

На литерарно стварање ове младе генерације у знатној мери је утицала и

народна песмa својом једноставношћу, мелодичношћу, а посебно својим тоном,
нарочито после Хердерових указивања на вредност народне поезије. Због тога су
поборници покрета Sturm und Drang са особитим одушевљењем прихватили
Макферсонову (James Macpherson) мистификацију Осијанових песама (The Works
of Ossian, 1762), у уверењу да се овде ради о оригиналним творевинама овог
легендарног келтског барда, као и Персијеву (Thomas Percy) збирку стародревних
енглеских песама и балада (Reliques of Ancient English Poetry) из 1765. године.
Управо све оно на шта им је, у својој генијалној интуицији, Хердер указивао.

Поборници ове књизевне струје залагали су се за слободу песника, ценили

само снагу природног дара, а вредност књижевног дела мерили снагом надахнућа
или страсти којима су прожета. Заведени погрешним тумачењем Русоовог
“враћања природи”, радо су се спуштали на нижи културни ниво и одрицали
многих тековина културе без којих су сматрали да могу да живе. Нису држали
много до лепог, већ до карактеристичног, пре свега, изворног, па су, стога,
настојали, по сваку цену, да буду оригинални. У својим истински доживљеним, али
често незрелиим и у погледу форме наказним делима, тежили су ка остваривању
снажних ефеката и служили се “јаким” и бучним фразама и изразима. Често су
говорили и писали у дијалекту, и у својој егзалтираности и екстравагантности,
стварали многе кованице, које су знатно допринеле богатству и сликовитости
књижевног језика овог периодa.

Од свих књижевних врста највише су неговали драму кроз коју су могли

најлакше и најбоље да изразе своје незадовољство постојећим друштвеним
поретком и жељу за њиховом променом. Јунаци њиховиих драма били су, по
правилу, бунтовници, борци за нови етички поредак, за укидање класних разлика и
стицање разних врста слобода, почев од личне и политичке па до верске, слободе
страсти и права на љубав. У трагедијама најчешће су обрађивали теме пуне језе и
ужаса, а често се враћали и на мотив Фауста и чедоубиства. Од осталих драмских
врста неговали су још фарсу и сатире. У жељи да достигну Шекспира, који им је
служио као узор, они су у својим делима занемаривали драмску технику, нарочито
јединство радње, служили се егзалтираним језиком, пуним јаких израза, узвика,
недовршених реченица који остављају утисак грубо реалстичког, чак и
натуралистичког начина приказивања.

Лирска поезија ових младих људи, коју су, такође, радо неговали, испуњена
је сада, први пут после Гинтера (Johann Christian Günther) за чије је име везано
уводјење појма “ Erlebnisdichtung ” (доживљајна поезија) у немачкој књижевности,
спонтаношћу и истински доживљеним осећањима. Њену поетску садржину чинила
је сада, по Гетеовим речима, “садржина сопственог живота”. Најчешће је писана у
облику кратке и једноставне песме, с ритмом и језиком народних песама (Lied). Од
осталих лирских форми, у њој су најчешће заступљене химне и оде са јако
наглашеном осећајношћу, као и баладе о необичним, натприродним и магијским
збивањима.

Епско стваралаштво је било готово сасвим запостављено, углавном због

тога што се објективни, епски начин излагања, није могао уклопити и помрити са
изразито субјективним начином излагања ових писаца. Због тога су се и романи
овог периода претворили у субјективне изливе страсти и љубави или у излагање
сопствених доживљаја у облику аутобиографије или развојног романа.

Један од најранијих представника овог покрета био је Хајнрих Вилхелм фон

Герстенберг (Heinrich Wilhelm von Gerstenberg, 1737 - 1823), иначе Клопштоков
подржавалац у писању ода и бардита (Gedichte eines Skalden). Значајан је по
својој трагедији Уголино, за коју је узео грађу из Дантеовог Пакла (32. и 33.
певање). У овој, Герстенберговој трагедији, бискуп Рудјеро затвара грофа Уголина
и његова два унука да умру од глади, а ови се, из страха од смрти, медјусобно
сатиру. Иако испуњена многим језовитим и ужасним сценама, она је по својој
радњи скроз недраматична, па, према томе и неизводљива за позорницу. Вредна
је помена само као једина немачка трагедија у прози која је настала пре Лесингове
трагедије Емилија Галоти (Emilia Galotti, 1772).

Гетеов земљак и пријатељ из стразбуршких дана Максимилиијан Клингер,

који је у својој службеничкој каријери доспео до руског генерала и умро у
Петрограду, написао је неколико драмских дела различите вредности. Између њих
се као најзначајније издваја драма Sturm und Drang. У овој, иначе осредњој драми,
Клингер је описао живот двојице шкотских племића који се боре за слободу
Амерке, њихове међусобне размирице и свађе и, на крају, измирење. Од осталих
дела значајнија су му само још два: трагедија Близанци (Die Zwillinge, 1776) и
роман Фаустов живот, дела и одлазак у пакао (Leben, Taten und Höllenfahrt, 1791).

Хајнрих Леополд Вагнер (Heinrich Leopold Wagner, 1747 - 1779) вредан је

помена само по својој драми Чедоморка (Die Kindesmörderin), у којој обрађује, у
оно време веома омиљен мотив чедоубице – историју једне осрамоћене и
напаћене девојке, која убија своје дете. Исти мотив обрадо је касиjе и Гете на
генијалан начин у свом Фаусту.

Фридрих Милер (Friedrich Müller, 1749 - 1825), назван Maler Müller, бавио се
сликарством и био, попут већине својих истомишљеника, талентован, али
несређен и необуздан. Као и многи његови савременци, и он је окушао срећу са
Фаустом. Његов Фауст воли акцију и уживања, а на склапање уговора са ђаволом
не нагони га жеђ за сазнањем, већ дугови у које је запао. Без једиинствено
спроведене идеје, дело је испало некохерентно и прилично невешто. Нешто више
успеха имао је у својим идилама писаним у народном стилу, у којима слика сеоски
живот, као и љубавним, винским и ловачким песмама, од којих су неке ушле у
антологије и до данас се одржале.

Јакоб Рајнхолд Ленц (Jakob Reinhold Lenz, 1751 - 1792), Гетеов пријатељ и
друг са студија, који је као и Гете био заљубљен у Фредерику Брион из Зезенхајма
и писао јој песме, био је талентован али неуравнотежен. Не успевши да влада
самим собом и својим страстима, завршио је живот у беди и лудилу у Москви,
остављајући за собом занимљиве Примедбе о позоришту (Anmerkungen über das
Theater, 1774), неколико лепих љубавних песама и мањи број неправилних драма
пуних претеривања и контраста.

Кристијан Фридрих Данијел Шубарт (Christian Friedrich Daniel Schubart, 1739

- 1791) представља једну од најтрагичнијих личности покрета Sturm und Dang.
Живео је као и већина оригиналних генијалаца, веома неуравнотежено. Студирао
је теологију, али се бавио и поезијом, музиком и журналистиком. У свом часопису
“Немачка хроника” (“Deutsche Chronik”) залагао се за политичке слободе попут
оних у Енглеској, и осудјивао тиранију. Због своје песме Кнежевска гробница (Die
Fürstengruft ), пуне слободарских идеја и мржње према тиранима, морао је
испаштати у затвору. Њега је домамио к себи виртембершки војвода Карл Еуген
преваром, затворио и, без саслушавања, држао десет година у тврђави
Хохенасперг. Но, и поред тога, Шубарт је у овој тврђави испевао још неколико
сатиричних песама уперeних против Кала Еугена и тиме још више допринео
његовој непопуларности у народу. Нарочито је чувена Шубатова политичка песма
Das Kaplied, која, у суштини, представља опроштајну песму војника које је војвода
Карл Еуген продао Холанђанима.

Нешто блажа, умеренија у својим стремљењима и мање радикала, била је

група песника Клопштокове оде Брег и гај ( Der Hügel und der Hain ), у којој је
Клопшток античком брегу Парнасу, седишту муза, супротставио гај као
пребивалиште германских барда. Брег и гај су у Клопштоковом песничком језику
термини који означавају античку, односно грчку и германску илити немачку поезију.
Осим тога, треба рећи да су се ти млади песници – углавном студенти, њих шест
на броју – састали и склопили своје пријатељство баш у једном храстовом гају у
близини Гетингена, где су се касније редовно окупљали. Заносили су се германско
– немачком историјом, присвајали себи имена тобожњих барда и међусобно се
ословљавали са "ти". Мада су неки од њих убрзо напустили Гетинген, они су
остали, ипак, везани за групу преко Гетингенског алманаха муза (Göttinger
Musenalmanah), органа овог друштва, који су 1770. године основали Вилхелм
Готер (Wilhelm Gotter, 1746 - 1797) и Кристијан Боје (Christian Boie, 1744 – 1806).
Касније су овај алманах издавали један за другим Боје и Јохан Хајнрих Фос
(Johann Heinrich Voss, 1751 –1826), док су остали чланови учествовали у његовом
издавању као сараднци достављањем својих, углавном лирских, прилога. У
Бојевом издању изашло је 1774. године чувено годиште овог алманаха, у коме су
поред лирских творевина чланова Гетингенског гаја, објављени још Хердерови и
Гетеови прилози и Биргерова Ленора. Сем тога, припадници овог круга имали су и
свој “ Журнал ” ( “Journal” ) у коме су штампали извештаје о својим недељним
литерарним састанцима, а такође и једну посебну књигу у коју су уносили
песничке творевине својих чланова, за које су сматрали да имају одређену
књижевну вредност.

Као и остали поборници покрета Sturm und Drang, припадници овог круга
залагали су се за ослобађање од рационалистичких стега и друштвених
конвенција. Оушевљавали су се Хредеровим идејама о лепоти и снази народне
поезије, затим Хомером, Осијаном и староенглеским баладама, а изнад свега
ценили осећајност и слободу маште. Занети патриотским и етичким идеалима,
прокламовали су љубав према слободи, домовини и пријатељима, а мржњу према
тиранима. Посебно су ценили Клопштока, чија су дела величали и подржавали. У
својим симпатијама према овом пенику отишли су толико далеко да су 1773.
године прославили његов рођендан и том приликом спалили Виландове списе и
слику у знак протеста против његовог фриволног тона и непријатељског става
према врлинама. Хроници овог песничког савеза вредно је додати и Клопштокову
посету Гају 1774, када су се заједно с њим заносили његовом Републиком
научника (Gelehrtenrepublik, 1774) и прижељкивали успостављање једне такве
републике по Клопштоковим начелима.

Најзначајнији књижевни резултати овог покрета огледају се у оживљавању

једноставне, топле и мелодичне лирике у народном тону, а нарочито у стварању
уметничке баладе и неговању сеоске идиле.

Поред Бојеа и Фоса, издавача алманаха, чланови овог удружења били су:
Лудвиг Хелти (Ludwig Hölty, 1758 – 1776), Марин Милер (Martin Miller, 1750 – 1814),
браћа Штолберг (Christian Stolberg, 1748 – 1821, i Friedrich Leopold Stolberg, 1750 –
1819), Јохан Антон Лајзевиц (Johann Anton Leisewitz, 1752 – 1806). Веома блиско и
пријатељски везани са њима били су joш Готфрид Аугуст Бригер (Gottfried August
Bürger, 1747 - 1794) и Maтиjaс Kлaудиjус (Matthias Claudius, 1740 – 1815).
Литерарна дела која су оставили различите су вредности, па су нека од њих већ
давно пала у заборав. У дела која су се као трајне тековине овог периода и до
данас одржала, спадају: Биргерова балада Ленора, песме лиричара Калудијуса и
Фостови ненадмашни преводи Илијаде и Одисеје.

Душа и један од покретача гетингенског удружења био је Фос. Одрастао у

тешким материјалним приликама стекао је, захваљујући пријатељској потпори
својих другова, лепо образовање. Уз помоћ Бојеа уписао се на студије у Гетингену,
где је учествовао у оснивању Гаја 1772, а затим постао издавач алманаха. У жељи
да себи обезбеди пристојну егзистенцију, убрзо је напустио Гетинген и прокрстарио
целу Немачку од Холштајнске границе до Хајделберга, где је умро. Био је веома
напредних идеја и политичких схватања, којима је остао веран до краја живота.
Као син сиромашног закупника из бивше кметске породице, осетио је на
сопственој кожи сву тежину феудалне тираније против које се касније целог
живота борио. Своје соцјално и антијункерско расположење најбоље је изразио у
својој песми Робовање (Die Leibeigenschaft).

У своме песничком стварању Фос се окушао у разним књижевним врстама -

краткој лирској песми, оди и идили у којој је имао највише успеха. За разлику од
Саломона Геснера (Salomon Gessner, 1730 - 1788), чије идиле сликају догађаје из
фиктивног пастирског живота у ритмичкој прози, Фосове идиле су у античким
хексаметрима и са догађајима из свакоднeвеног, реалног живота малих људи.
Такве су, на пример, Седамајести рођендан (Der siebzigste Geburtstag) и Лујза
(Luise) у којој се опева свадбa једне патријрахално одгојене девојке. Ове Фосове
идиле служиле су касније монгим песницима као подстрек и узор за даље
неговање ове књижевне врсте у Немацкој, па чак и Гетеу, који се у свом идиличном
епу Херман и Доротеја (Hermann und Dorothea) очигледно инспирисао Фосовом
Лујзом.
 Лиричар Лудвиг Хелти, који се знатно разликовао од својх другова из Гаја по
свом темпераменту, био је нежног здравља, осетљив и по природи меланхолик.
Због тога његова поезија одише благом сетом и елегичношћу. Поред кратких
песама, пуних музикалности и штимунга, написао је и известан број ода, романси
и елегија.

Сличан Хелтију по темпераменту био је Мартин Милер, који се прославио

својим романом Зигварт – самостанкса прича (Siegwart – eine Klostergeschichte)
који је подигао већу прашину него Гетеов Вертер и постао један од главних
представника немачког сентиментализма.

Јохан Антон Лаизевиц, познати као писац трагедије Јулиус фон Тарент
(Julius von Tarent), чија фабула је послужила као узор за Шилерове Разбојнике а
врло вероватно и за Месинску невесту.

Гетеови пријатељи из младости и слаби песници браћа Штолберг, Криситјан

и Фридрих Леополд, гајили су, заједно са осталим члановима гетингеског круга
песника своје симпатије према Клопштоку. У сојој младости били су велики
непријатељи тираније, али су касније променили своја гледишта и назоре и тиме
навукли на себе мржњу својих старих пријатеља: Гетеа, Шилера и Фоса. Опробали
су се у разним областима поезије, али нису оставили ништа значајно.

Матијас Клаудијус није сутдирао у Гетингену, али је са песницима Гаја био

повезан преко Клопштока, Фоса и браће Столберг. Под псеудонимом Асмус
издавао је недељни часопис “Гласник из Вандсбека” (“Der Wandsbecker Bote ”) и
преко њега учествовао у етичком васпитању ширих слојева. У сојим лирским
песмама које спадају у ред најуспешнијих из круга гетингенскх песника, изврсно је
погодио наивни тон немачких народних песама, па су многе од њих постале
такорећи својина народа. Најпознатија и најлепша је Месец је изашао (Der Mon ist
aufgegangen). Својом мелодичношћу, лепотом, па и хумором истичу му се
Успаванка (Wiegenlied), Кад неко крене на пут (Wenn jemand eine Reisse tut, so
kann er was erzählen …), као и прича о Давиду и Голијату (War einst eine Riesse
Goliath, gar ein gefährlich Mann!).

Веома близак овоме кругу псеника био је и Готфрид Аугуст Бригер (Bürger).
Он није био члан Гаја, али је сарађивао у Алманаху муза, где је 1774. године
објавио своју Ленору, која му је донела светску славу, За њега и његов живот би се
могло рећи оно исто што је Гете својевремено рекaо за песника Јохана Кристијана
Гинтера: “ Er wusste sich nicht zu zähmen, umd so zerrann ihm sein Leben wie sein
Dichten ” (“Није умео да се савлађује, те му се живот расточио, као и његова
поезија”). Њему је, наиме, тешко полазило за руком да успостави равнотежу
између свога песничког позива и чулнe страсти која га је вукла разузадном и
пустолвном животу. Завршио је у крајњој беди, дотучен Шилерoвом поразном
критиком свога песничког дела.
 Биргер се сматра оснивачем немачке уметничке баладе, иако је у овој врсти
песништва имао претходника у песнику Хелтију. Мада су његова Ленора и
Хелтијева романса Аделстан и Ружица (Adelstan und Röschen) објављене
истовремено у Гетингеснком алманаху муза из 1774. године, зна се поуздано да
је Хелтијева песма (онда још није било завршено разграничење између појмова
баладе и романсе) испевана раније. О томе сведочи и Биргерова преписка, из које
се види да је његова Ленора настала у такмичењу с Хелтијевом ромасом.

На формирање мишљења да је Биргер оснивач уметничке баладе у

Немачкој, утицао је сам квалитет његове баладе као и његове изјаве у којима је
истицао себе као оснивача ове песничке врсте.

Раније се сматрало да је као узор за Биргерову Ленору послужила Персијева

балада Дух драгог Виљема (Sweet William Ghost). Данас се, међутим, зна да је
Биргер грађу за ову своју песму добио од једне припросте жене. То је мотив о
младићу који после смрти долази својој вереници и одводи је са собом у гроб, где
и она умире. Овај мотив живео је дуго у народном предању, али га је Биргер први
унео у уметничку поезију и тиме створио узор за сабласне, стравичне баладе
(Schauerballade) или бладе о привидјењима (Gespentsterballade).

У првом делу ове баладе приказано је Ленорино психичко стање, које је

дато кроз њен дијалог са мајком. Њен страшни бол за изгубљеним драганом
достиже кулминацију у другом делу песме, кад она у халуцинацијама доживљава
његов повратак и затим с њим, кроз месечином oбасјану ноћ, јури на коњу до
гробља, где се он распада, а она умире. Радња је жива, узбудљива и веома
пластично приказана. Њеној драматичности допринели су употреба дијалога и
рефрена (Der Mond Scheint hell…) преузетог из једне народне песме и кратки,
готово вулгарни узвици којима се тежило остваривању ефеката. Од његових
савременика, то је једино уочио Schiller, који је у својој рецензији Биргерових
песама – једном од великих критичких докумената класике, како каже Ф. Мартини
– указао на њене недостатке и подвукао јефтине ефекте којма се Биргер
послужио. Балада Ленора има несумњиву књижевноисторијску вредност али се
као уметничко дело не цени много.

Од осталих Биргерових балада истичу се Дивљи лонац (Der wilde Jäger) и

Песма о честитом човеку (Das Lied vom braven Mann), изразито социјалног
карактера и садржине. У првој балади натприродне силе кажњавају немилосрдног
грофа који у својој необузданој ловачкој страсти уништава усеве сиротиње и
одводи њихову стоку, док се у другој опева пожртвовани подвиг једног скормног
човека који, по цену сопственог живота, спасава угрожену породицу једног
сиромаха. Посебну пажњу, заслужују и Бирегерове “лично обојене” исповести у
облику сонета, које је Шилер, иако строг критичар, назвао узорима своје врсте.
 Биргер се, иначе, бавио и преводилачком делатношћу. Поред неких
Хомерових и Шекспирових дела, превео је са енглеског Чудесна путовања и
доживљаје барона Минхаусена (Die wunderbraden Reisen und Abenteuer des
Freiherrn von Münchhausen) - дело које су, у ствари, Енглези првобитно преузели
од Немаца.

Термин Sturm und Drang, лакше је описивати него преводити на страни

језик. То је један од чисто немачких литерарних појмова. Превођен је на разне
начине: бујност и врење, полет и жестина, бујност и полет, бурни генији, што значи
да усвојеног превода немамо. Немамо га зато што немамо одговарајуће појаве у
својој историји књижвности. Стога је остало најбоље решење да се немачки назив
задржи, што је историја књижевности и учинила.

Sturm und Drang је једна мала, али одважна револуција у немачкој

књижвности. Мада су се његови припадници касније у зрелим годинама, с малим
изузетком, одрекли бунтовности из доба младости, основна идеја коју је овај
покрет истакао као водиљу – борба за слободу а против тираније – избијала је
касније као водећа у низу књижевнх покрета у Немачкој с ослонцем на традицију
овог доба.

Истицање слободе, једнакости, пријатељства не потсећа случајно на

лозинку Француске револуције, Sturm und Drang ће се лакше разумети ако се
посматра и као немачки одраз, односно: израз, немачко издање оних идеја које су
у француским условима довеле до политичке револуције. Савременици значајних
збивања, идејне револуције као припреме за политичку револуцију у Француској, с
једне, и америчке борбе за независност, с друге стране, oви генијалци су, на свој
начин, реаговали против постојећих односа у Немачкој. Али између њихових
заноса и реалних могућности за неки преокрет у Немачкој била је непрегелдна
несразмера.

ЛИТЕРАТУРА
 H. Kindermann: Die Entwicklung der Sturm-und Drangbewegung, 1952.

H. Hettner: Literaturgeschichte des 18. Jahrhunderts, III, 1928.

F. J. Schneider: Die deutsche Dichtung der Geniezeit, 1952.

H. A. Kroff: Geist der Goethezeit, I, 1954.

F. Vogt-M. Koch: Geschichte der deutschen Literatur, II, 1926.

M. Mojašević: Nemačka književnost, Doba Prosvetiteljstva, klasike i romantizma,

Beograd, 1967.

V. Žmegač, Z. Škreb i LJ. Sekulić: Književnost njemačkog jezičnog izraza u :

Povjest svjetske književnosti, Knj. 5, Zagreb, 1974.