Komični elementi u delu “Podeli pa vladaj”

“Podeli pa vladaj” je deo iz zbirke priča «Kod kuće je najgore » izraelskog pisca Efraima
Kišona. Njegova dela opisuju svakodnevne i svima dobro poznate situacije ali na vrlo duhovit
nacin. Radi se o svakodnaevnim zgodama i nezgodama koje se desavaju roditeljima sirom sveta.
U to se ubrajaju i problemi sa školom i učenjem. Komično u ovom odlomku gradi na suprotnosti
između jednostavnosti nastalog problema i komplikacija koje nastaju dok se taj problem ne reši.
Humor u ovoj prici proistice iz oceve zelje da pomogne sinu u resavanju zadataka iz matematike.
Otac nije dobar u matematici, ali ne zeli da svoj roditeljski autoritet dovde u pitanje.

Na samom pocetku price, pisac se preispituje cega se seca na madjarskom i otkriva da još
uvek mađarski deli. Smesno je njegovo razmisljanje da ne shvata kako dele ljudi koji ne znaju
madjarski, posto se, po njegovom misljenju, jedino na madjarskom jeziku moze deliti. Posto mu
racun ne ide najbolje, a ne zeli da to sinu prizna, on teatralno izjavljuje da domace zadatke deca
treba da resavaju sama ! Ovo je česta izjava svih naših roditelja kada se nadju u situaciji da ne
umeju da nam pomognu oko domaćih zadataka, pa svu krivicu prebace na nekog drugog, obično
na nas same. Medjutim, pisac je mislio da je iznašao resenje cime se otvara put novim komicnim
situacijama. S obzirom na to da mu teže idu matematičke operacije, nabavio je japanski digitron!
Amir je otkrio da otac ima digitron pa je počeo pomoću njega rešavati zadatke iz matematike.
Kada ga je video da ne racuna sam, otac je prosiktao da smesta ostavi digitron. Iz toga sledi
komicna situacija, svima nama dobro poznata kada nas odrasli kritikuju sto nismo uradili stvari
za koje ni oni sami nisu u stanju da urade. Ali otac nije hteo da se time Amir služi, već je zeleo
da vežba matematiku olovkom i papirom. Rešio je taj problem jednim potezom ruke –razbio je
digitron. Delovi digitrona koji su lezali rasuti po podu sobe bili su totalno razocarenje za
pripovedača, da u tako maloj spravi lezi toliko znanje, sto je opet opisano potpuno smesno,
obilujici komicnim izjavama

Ono sto mi se najvise dopalo u ovoj prici je Kišonov smisao za humor, optimizam i
razumevanje života. Fasciniralo me je kako je opisao jednu situaciju iz života kao da je
prisustvovao nekim scenama u kuci svakoga od nas. Takodje, neodoljiva je slicnost sa ocem ove
porodice i sa mojim. Pisac uz malu dozu preterivanja i idealnu dozu smisla za humor, opisuje
potpuno banalne situacije u kojima se može pronaći svaki čitalac. Smatram da se autor kroz
priču o ovoj porodici jednako obraća i deci i roditeljima. Ovo dvojako obraćanje čini Kišonove
knjige primamljivim za celu porodicu uz mogućnost da se roditelji čak i više smeju, jer su, po
mom misljenju, njihove osovine, stavovi i razmisljanja vise ismejani. U ovoj prici je pokazano
da svakodnevni život sa sobom nosi različita iznenađenja. Koliko će nam dani biti zanimljivi
zavisi upravo od nas i od načina na koji posmatramo svet. Mogućnosti su bezgranične, sve što
nam je potrebno jeste malo mašte i snalažljivosti. Kada tako posmatramo svet, dani odmah
postaju vedriji i zabavniji, baš kao kod Kišona.