Деда и унук, спуштају се низ Доситејеву, скрећу у Цара Душана, улазе у први улаз у згради са десне

стране, на углу те две улице.

Деда отвара дрвена врата. Врата су као на кући, стара, имају кваку, једва се отварају кад се стисне
квака на доле и мора да се држи и гура у исто време.

Деда унука држи левом руком за његову десну, али не руком у руци, него га држи за зглоб изнад
шаке, више га вуче за руку него што га стиска. Води га на сигурно. У свој стан, на првом спрату, у
згради без лифта. Вади кључ из џепа, не пуштајући унука. Откључава пожутела врата од стана, на
спрату су још двоја , али нова, сигурносна врата. Данас су ова пожутела деди најсигурнија.

Улазе у ходник, на паркету је окер итисон оивичен смеђим правим линијама, истовремено се
изувају, деда затвара и закључава врата, окреће кључ два пута и тек тада пушта унукову руку.

Марко одлази у купатило и затвара врата.

Андрија у кухињи пере руке над судопером, сипа детерџент за судове левом у десну шаку и трља
дуже од неколико минута све време држећи млаз воде на чесми и дозвољава да вода прска по
елементу са стране. То никад до тада није радио.То се тако не ради. Зна се шта се где и како ради.
Ствари морају да стоје и да се враћају на своје место. Животни простор је једно геометријско тело
у којем увек можеш да израчунаш под којим углом се нешто налази. Иначе, губиш правилан
поглед на становање, а и живот. То Андрија стално понавља Марку, Марко често сам завршава
његове реченице, с иронијом тринаестогодишњака.

Данас ћуте. Деда крши правило живљења и становања, а Марко му допушта да га држи за руку
док иду улицом, вода прска на све стране. Андрија брише руке кухињском крпом. Крпа је била
уредно сложена поред судопере. Не бришу се руке кухињском крпом. Вади маказице из доње
фиоке, окреће се и из фрижидера вади виршле. Сече омот, под правим углом, сипа воду у црвену
шерпицу, ставља две виршле унутра, пали ринглу и оставља је на шпорету. Пре него што је извукао
стољњак из горње фиоке, пресавио на пола и ставио на сто, Марко је ушао у кухињу и сео на једну
од четири столице.

Чекао је да му деда постави вечеру. Гладан је. Пустио га је да му исече виршле на прецизно
једнаке делове, деда је извадио из кесе два парчета белог хлеба, оног који се тако купује у
продавници, исечен, замотао остатак у кесу, из горњег елемента извадио шољу са сликом
кравице, окренуо се још једном и узео јогурт из фрижидера, сипао му јогурт у кравицу и послужио
вечеру. Деда је сео на столицу преко пута и гледао унука док једе. Марко га није питао да ли је и
он гладан. Ћутао је и јео брзо, скоро халапљиво. Чим је појео, без опомене је отишао да опере
зубе, обукао пиџаму, увукао се у свој кревет у некадашњој очевој соби и чекао.

Деда није расклонио остатке од вечере. Ушетао је у Маркову собу, нежно покрио унука, пољубио
га у чело и пожелео лаку ноћ. Вратио се из ходника и казао му: ,, Ако мирно преспаваш целу ноћ и
сутра устанеш свеж у нови дан, за мене си прошао даље на такмичењу, освојио си прво место.
Кад превазиђеш најтеже тренутке у животу, е тада си савладао математику. Били су, сине, данас
ово најтежи задаци које памтим.“

Марко је само утонуо у лак сан. Андрија је притворио врата и коначно остао сам.
Пришао је регалу у дневној соби, отворио бифе, онај што се хватајући за ручку отвара на доле,
узео флашу с ракијом, затворио бифе, из стакленог дела изнад узео чашицу и сипао ракију.

Сео је на тросед, спустио поглед на смеђу фотељу на којој дуго нико није седео и као да јој се
извињава, подигао ноге и искапио чашицу.

Вечерас му је таква чашица била неопходна.

Заборавио је торбу.

Вратио се у предсобље и узео своју торбу, кожну, ону са две нитне које се откопчају па се торба
отвори на горе. Ту је некад држао збирке из математике и ђачке контролне вежбе. Данас је у њој
роковник, рачуни, перница са прибором, резервна свеска за Марка, његова ђачка књижица која
служи за идентификацију ученика на такмичењу, а која му данас и није користила. Ту је и зелена
фасцикла.

Зелена фасцикла, једино што му је остало од Мила Доброте, његовог пријатеља, а директора
Маркове школе.

Пре такмичења, седео је с Милом на клупи. Миле му је једном казао да се каже с Милом , а не
Милетом, како би се на Дорћолу рекло. Миле Доброта, помисли, nomen est omen.

Нема више Мила. Ни Доброте.

Остала је само у журби заборављена фасцикла на клупи, зелена, пуна пријава за такмичење и
дечјих радова.

Дрхтавим покретима, Андрија отвори фасциклу и поче да листа папире.

Знао је да је ту рад од његовог унука. Марко му није рекао шта је написао.

Имао је трему да га прочита.

Зато је решио да чита редом, дуга ће бити ова ноћ.

Неки радови су били откуцани, неки исписани дечјим рукописом.

На почетку сваког био је наслов у виду питања:

,, Зашто се такмичим из математике“?

Први рад је већ на почетку звучао чудно, као да га је писала одрасла особа.

За ово ће бити потребна још једна ракијица.

Деда Андрија Станимировић, професор математике у пензији, који у животу има само Марка,
устаде по још једну љуту и седе да пробди ноћ у последњој креативној замисли и заоставштини
свог пријатеља, Мила Доброте, професора српског језика и књижевности и како је сам Миле
говорио, тренутног директора основне школе коју похађа Марко.

Мила више нема, остали само папири.

Остао је само Марко.

Зашто се такмичим из математике?

Ја ћу да ти напишем зашто се такмичим из математике. Зато што је математика живот. Само се у

математици подвлачи црта и на крају имаш резултат.

Да ли ти икад мислиш шта ће бити резултат нашег заједничког живота?

Резултат се рачуна. То ја мислим и говорим ти откад смо у браку, односно, откада смо добили
децу.

Не слушаш ме, Миле. Не чујеш ме. Нисам сигурна ни да ме видиш. Већ дуго.

Јутрос, када си ме позвао да ми кажеш да и наш Давид мора да напише тај глупи састав за твој
креативни експеримент и куповину наводне слободе код оних идиота, одлучила сам да ти ја
напишем све. Надам се да нећу промашити тему. Како ви уопште знате те саставе да оцените и да
процените када је тема промашена?

Који су то аршини кад не постоји тачан и нетачан резултат?

Уздам се да ћу овог пута по твојим критеријумима бити бар добра, за танку тројчицу, не ја, него
мој састав, не брини, не тражим ти мене да оцењујеш.

Одлучила сам да ја одговорим на ову тему, јер можда ме прочиташ кад ме већ не чујеш и не
видиш.Можда прочиташ текст случајно јер ћеш мислити да је од нашег сина.

Е па овако, не постоји десна и лева хемисфера, рацио и емоција, природне и друштвене науке,
склоности ка нечему. Или си паметан или ниси. Ако јеси, онда развијаш оно што ће да те одржава
у животу и омогући ти да живиш.

Пристојно да живиш, Миле, не да преживљаваш.

Добијала сам ја петице и из састава, читала сваку лектиру, али сам развијала своју памет знањем
из математике. Зато сам се такмичила, драги мој, из математике. Зато данас живимо од моје
плате.

Зато што ти то знање може приуштити пристојан живот за децу у 21. веку.

Кад си сам, можеш да бринеш светску бол и подижеш туђу децу.

Кад си родитељ, мораш да будеш одговоран и живиш у складу са временом у којем ти расту деца.

Зато сам се такмичила из математике, зато сам инжењер и зато можемо да одведемо децу на
море јер сам ја тако изабрала.

Ти си изабрао школу. У реду. Ја сам изабрала тебе.

Да, изабрала сам тебе, а не лика из романа.

Ти си у међувремену од перспективног и креативног дечка постао лик из романа који спасава

српско школство, док ја издржавам и подижем нашу децу.
Обећао си ми, пар година у школи па после нека креативна индустрија, неки копи рајтинг, да
живимо ко сав нормалан свет.

Е зато ће Давид да вежба математику и да се такмичи из математике док сам ја жива и док сам му
ја мајка. Паметан је, хвала богу и нећу да уопште има избор.

Имаће своје занимање, биће независан човек, а хоби нек му буде читање, писање , ситан вез, шта
год хоће.

Али, биће човек.

Остварен човек. То ти обећавам.

Твојих пар година у просвети, претвори се ево у 15. Кад подигнемо децу, после ће бити свеједно.

А да, ти волиш свој позив. То није посао. То је позив.

Можеш мислити.

А шта смо ми? Шта је твоја породица? Ми смо успут. Мали одмор између два часа.

Је л?

Прочитах данас неки билборд, за неку Ај Ти приватну школу:

,,Живот је кратак да би радио за малу плату“.

Тачно.

Не, ти радиш за љубав и пажњу својих ученика, њихових родитеља.

Теби кад дођу и захвале се што си учествовао у подизању њихове деце, теби пуно срце.

Плата ти и не треба.

Али, нама треба!!!

Док си био професор, бар одеш на кратко, обавиш нешто у кући, стигнеш и на приватни час, па
капне неки динар, не могу да кажем, али ти си одлучио да промениш радно место.

Обрадовах се, а оно ти постаде директор елитне основне школе у центру града.

Изабрао те колектив, поносан си био, твоја школа, подршка максимална, сад ћеш ти све своје
идеје да оствариш.

Где смо ми ту, не сећам се.

Где сам ја, не сећам се.

Али , правдаш се ти, већа је плата, да се насмејем колико је већа, 10 хиљада, ајде можда 12,
имаћеш радно време, нећеш радити поподне,не мораш више да дођеш кући па да идеш на
приватне часове. Нећеш ни родитељима којима си одељењски старешина бити доступан стално,
ипак си сад директор, имаш своју канцеларију па ћеш састанке са свима, па и са родитељима
заказивати.
Поставићеш границе. Обећаш ми.

Поставио си границе. Зидове још веће саградио. Између нас.

Сада те колегинице зову у десет увече да питају што не ради електронски дневник,а мајстори
викендом сређују хидрантску мрежу у дворишту, треба им надзор директора. Недеља нам се
претвори у твоје телефонске потражње замена за учитељице чија деца имају температуру.

Наша деца , када су имала температуру, ја сам ишла на боловање, јер ти не можеш да прескачеш
градиво и замене ти увек направе папазјанију и у дневнику и у учионици.

Ма све разумљиви разлози.

За самца.

За човека који има породицу и при том пристаје да толико ради за тако мале паре испод је сваког
достојанства.

Није нимало ни секси, да ти кажем ( ваљда ћеш читати само ти ).

И овај последњи догађај, ух, он ме највише разјарио.

Имали смо испланиран наш викенд, први пут откад имамо децу. Све сам сама организовала.

Давида ће мој тата да одведе на градско такмичење из математике, Михајло ће код кумова на
дружење са Симом и спавањац, ионако стално Сима виси код нас, нек се мало и Милица потруди
и пржи палачинке, инсталира пројектор за филм...

Све испланирам, а тебе ти идиоти убеде да прихватиш организацију градског такмичења из

математике у твојој школи!

Еј, као да си ти једини и твоја школа једина у граду.

Чиме су те уценили, не знам, вероватно ничим, него си ти пристао јер си послушник.

Све што ти се нареди, ти прогласиш својом слободном вољом.

Ипак си исти као и сви, умишљаш да си ту међу тим свим државним чиновницима нешто изнад, ти
волиш децу, радиш за школу....Да, по томе си једино другачији, ти радиш за школу,а они за себе и
своје породице. Нико не пристане од твојих колега, прихватиш се ти и још поносно ми кажеш
услов, како си их ипак превеслао, односно поставио си критеријум за пријаву ученика за градско
такмичење. Услов је да осим школе, разреда , одељења и свих података које такмичари прилажу,
њихови наставници математике прикупе одговоре на тему ,,Зашто се такмичим из математике“,
састав који ће написати сваки пласирани такмичар на градско такмичење.

Генијално! Аплауз!

Треба ти за твој истраживачки рад за лиценцу за директоре школа.

И можеш ли да замислиш колико ме поразиш у тренутку. Убијеш ми сваку наду да ћеш икад нешто
променити. Опет поставиш приоритете, где сам ја на последњем месту.
Искористиш прилику за своје истраживање, јер одавно сумњаш у смисао школских такмичења,
организацију а нарочито у мотиве зашто се деца такмиче. Ко жели да се такмичи, њихови
родитељи, наставници или они сами.Чему та такмичења служе, да се родитељи шепуре и размећу
и такмиче међу собом. Да се хвале и каче постигнућа на друштвене мреже.

Ма, човече, све је то истина, али да ли мислиш да ћеш нешто постићи тим истраживањем и
доказом да си у праву.

Ко ће то да чита?

Кога то занима?

Ко ће нешто да промени у овом систему?

Ти...дај немој да си смешан.

С тим истраживањем ћеш задовољити форму, добићеш ту лиценцу и продужити нашу агонију.

А тим викендом би можда утицао на суштину, можда бисмо имали прилику да из минуса пређемо
у плус и наш ,,однос“ подигнемо с нула на три месечно.

Ту сам ја оцену очекивала.

Не ову.

За ову ме баш брига.

Ако је кец, нећу изаћи на поправни.

Недостајеш ми.

Јелена Савић Доброта

( мајка Давида Доброте, 7. разред )

Зашто се такмичим из математике?

Не волим бројеве, али уживам себе да мучим вежбањем. Толико сам то мрзела да сам буквално
осећала физичку бол док решавам задатке, боли ме у грудима, боле ме кости, мишићи. А онда
погледам на крај збирке и видим да се моје решење поклапа са тачним. Тад ми буде пријатно, чак
лепо. Кратко то траје, али буде. Рачунске операције не подносим, то ми је на маму. Моја мама не
зна да рачуна. Стално је у минусу. Не знам ни ја да рачунам на њу. Она на мене може да рачуна
усред ноћи, када ме пошаље по цигаре и вотку. Нађем начин и донесем јој.

Како, не питајте. Али, донесем. Прорачунала сам да ми је то боља опција него да кризира, виче,
самосажаљева се и кука. Мени. Па ваљда ћерке траже утеху у мајчином крилу, а не обрнуто. Биће
да је то нека неједначина са више непознатих. То још нисмо радили.

Геометрију волим, зато што ме геометрија боли. Ја сам балерина. Својим телом правим
геометријске фигуре. Вежбам бесомучно, до крви у прстима, жуљева, модрица и отока.

Док покушавам да изведем захтевну фигуру, толико ме тело боли да то не може ни да се објасни.

И ту сам применила математику. Израчунала сам да док боли, док се напињем, мучим, тад не
мислим.

Не мислим на свој јебени живот.

Мама је уствари, након студирања од десет година и активног бављења манекенством,

израчунала да јој је време да роди. То је био тренутак просветљења у тридесетим. Урадила је
коначно сама тест из математике. Израчунала је да јој је време да постане мајка, нашла погодан
материјал и направила мене. Родила сам се ја. Тату је шутнула одмах након порођаја, али је
задржала његово знање из математике. Изброји нам сваког месеца туце пара за станарину и моје
крпице. За мене је он и даље само давалац генетског материјала, јер је свој материјал дао још на
три места, односно са три жене има још четворо деце.

Он зна да рачуна. Зна да наброји своје жене и децу пословним партнерима.

Зна и да изброји и заради паре. Сматрам да ништа друго више и не зна. За мене је тата давалац
новца и генетског материјала. Хвала му. Од доброг сам материјала, невероватно је шта мој
организам све може да издржи.

Никада ово не бих писала да ми ову небулозу није тражила моја наставница математике. Која је то
царица. Како она објашњава математику! Успела је да ме наведе да је слушам, пратим и чак да
имам свеску из математике. Ја све пишем у једну свеску. Али, из математике сад имам велику,
укоричену, дебелу, лепу...

Та моја наставница, она уме емоцију да унесе у рачун и да делује буквално на моја осећања до
плус бесконачно. Невероватно. Ја сам више оно језичко друштвени тип, али од петог разреда сам
почела и да рачунам. Не волим да вежбам, тад ме боли, али волим наставницу.

Па и математику.
Наставница ме разуме.

Разуме мој поглед, узгредну опаску коју бацим на часу, све жена капира. Невероватна је.

Ја ником не причам како живим.

Знам да сам лепа, згодна и паметна. Моји другови у школи то виде, али мисле и да сам срећна.
Они су дебили, не виде даље од свог носа, па ми и није тешко да возим ту причу. Наставници
математике нисам подвалила. Нисам ни хтела. Желела сам да види да сам несрећна и да ми је
тешко. Можда сам се истриповала, али као да је себе видела у мени, своје одрастање. Вероватно
лупам, није ни важно, некако сам знала да ће ми помоћи.

Све сам смислила.

Наставница живи у крају где је моја балетска, уторком имамо код ње шести час, ја после тога идем
на балет, сачекаћу је и рећи ћу да можемо заједно. Одмах је пристала. То је први пут било прошле
године и сад се претворило у традицију.

Првих неколико вожњи бусом, причале смо о небитним стварима. Ћаскале смо.

Онда ме је једног уторка питала како сам. Овако је рекла, као гром из ведра неба:

,, Ана, како си, стварно како си?“

Кренуле су ми сузе и тог дана јој нисам ништа рекла.

Онда сам је пар уторака избегавала, као не идем на балет, повредила сам се, и тако...

Међутим, одједном , без неког плана, идемо једног уторка ка станици и ја јој све испричам.

Станемо на тротоару, људи пролазе, а из мене излазе реченице, ма цео роман, оно, филмска
сцена.

Наставница слуша, зацаклиле су јој се очи, видела сам.

Исто вече, када сам се вратила кући са балета, мама ме је напала, јер је звала наставница
математике и захтевала да дође у школу. Инсистирала је да јој кажем разлог, ја сам одбрусила да
појма немам и залупила вратима од своје собе. И закључала сам се.

Три пут сам увис скочила када сам остала сама, знала сам да је царица.

Наставница ће маму сатерати у ћошак и све јој сасути у лице.

Таква је она жена. Храбра. Нормална. Разуме. Разуме мене.

Неће звати разредну која је тешки идиот, ни ону психолошкињу што шетка тоалету по школи, ни
педагошкињу која је изгубљен случај, не брате, она ће мами да саспе све у лице. Моја краљица,
моја наставница математике.

Тако је и било.

Добро сам прорачунала.

Ух, колику сам имала трему кад је мама ушла у школу.

Мама се након дужег времена дотерала, обукла је своје најбоље фармерке и риплеј сако.
Спортска елеганција, тако се она носи. Нашминкала се чак мало и знам је кад се онако нафура да
неком каже све што мисли, без суздржавања.

Биле су саме у учионици преко два сата.

Мама је изашла потпуно другачија, некако мекша, чак и лепша. Деловало је да јој се вратио
некадашњи израз лица.

Не знам шта јој је наставница све рекла. Али, знала сам да мами треба неко са стране да каже шта
ми ради. Знам да је била несвесна својих поступака, знам да јој је било тешко због отказа, што је
сама са мном, због још једне пропале везе. Знам ја за те кризе средњих година.

Исто тако знам да ме мама воли и да се плаши да ме изгуби.

После тог разговора у школи, ништа није било исто.

Мама се саставила, повезала с мозгом, нашла нови посао, ошишала се и офарбала и поново је
била најлепша. Личим на њу.

А наставница је анђео, мој спасилац, краљица, царица, господарица.

Решила је најтежи задатак у мом животу. До сада.

Свако треба да има такву наставницу математике.

Е зато се ја такмичим.

Хоћу да буде поносна на мене. Моја наставница.

А ја се више не мучим док вежбам.

Уживам у тачном резултату, уживам у савршено изведеној пируети, уживам и у процесу.

Ана Васовић, 7. разред

Зашто се такмичим из математике?

Морам да куцам левом руком. Не могу да пишем, извините. Сломио сам руку. Нећу моћи да
изађем на градско, јер сам сломио зглоб.

Ударио сам у врата своје собе толико јако да сам врата пробио, а руку сломио.

Ја не умем да контролишем бес. То ми је дијагноза. Сваки други дан идем у Палмотићеву на

терапије. Није ми проблем, учим да се понашам. Слабо напредујем, али има помака.

Чуо сам кад је то мама рекла разредној. Пијем и неке лекове, увече, пред спавање.

Играм игрице. Од летос вежбам и математику, сам. До прошлог распуста вежбао сам с татом.

Он је умро изненада, док смо били код бабе у Крушевцу. Баба га ујутру није пробудила.

Његова мајка. Мама је била у Београду, а брат и ја у другој соби.

Умро је. То је то. Није напунио ни 50 година. Не знам што је умро и много сам љут на њега јер ме
оставио. Мама мисли да ми није жао и одмах је с новом дијагнозом коју ми је поставила отишла
код психијатра. Мама је лекар. Жао ми је. Али сам и јако љут. Не мислим на тату само док играм
игрице и прелазим нивое. Љут сам јер сви мисле да сам агресиван због игрица, а не знају да сам
љут на њих. На маму, на бабу, на тетку и на наставника математике. Инатим се. Нећу да оставим
телефон у кутију на часу математике. Нећу. Нећу ником ни да кажем да на часу не играм игрицу,
већ радим задатке. Али на телефону. Онда је тата са мном. Тако се осећам. Наставник мисли да
играм игрице и онда је једном покушао да ми отме телефон. Ја сам тада телефон полизао и он се
згадио и само отишао на таблу. Нисам дао телефон, нисам дао тату. Ја с татом вежбам
математику.

После тога је свашта било, неки разговори, морао сам да се извињавам код психолога у школи
редом свима. Ја кад се смирим могу сваком да се извиним, могу и да се играм, могу на одмору да
играм и баскет.

Али, како не разумеју да ме не терају и не инсистирају на нечему кад ја нећу. Нећу да им дам
телефон.

Мама је била срећна кад сам прошао на градско и није јој било јасно како сам то извео кад није
видела да вежбам за такмичење. Па није, јер је мислила да играм игрице.

И пре неко вече ме напала да идем да вежбам, дошла с посла и видела ме с телефоном, напала
ме и почела да ми отима телефон и рекла страшну ствар. Рекла је како ћу разочарати тату јер не
вежбам математику. Е тад ми се смрачило, лупио сам свом снагом у врата. Сад не могу да се
такмичим јер не могу да пишем. Сад сам љут на маму више него на тату.

Ја сам љут на цео свет.

Оскар Живковић, 7. разред

 Зашто се такмичим из математике?

Због лајкова. Тачније, због више лајкова. Неко је сад покренуо тај тренд, као није довољно да ти
фотка буде вау, да буде неко страва место, да ти изгледаш на фотки врх, него сад као да се не би
форсирала само да женско добро изгледа него као и паметне смо. Ја одлучим да искористим тату.

Мислим, не тату да искористим, него тест који он доноси кући и даје ми. Он сваки тест који се
појављује на такмичењима, завршном испиту, пријемнима, он човек све то има. Није он неки
амбициозни лудак који хоће да се ја такмичим да би била нај. Ма не, мој тата је кул човек скроз,
њега то не занима, он тако само ужива јер је то један од начина да тера инат систему.

Мој тата презире сваки систем. Да се он питао , ја не бих ишла у школу, него то ваљда мора по
закону, а он већ дуго ради за државу. То ми је баш занимљиво, од ових мојих неких ортакиња се
поломише родитељи да оне буду са свим петицама, да приграбе дипломе да би били вуковци.

Мог тату то савршено не занима. А ни маму. Мама ми је сликарка и она форсира оно само ради
оно што волиш и што ти се ради. Ја сам и без тога, добар ученик. Мислим, одлична сам, имам
понекад неку четворку, али мени је школа баш лака. Не цимам се пуно, направила сам неки свој
систем, увек одговарам прва, јављам се, онда завалим петицу, па док се изређају сви, ја се фоткам
и снимам ове моје видее. Е да, идем и на плес. То обожавам. Тамо имам страва екипу и
инструкторку, господарицу универзума.

Елем, у школи наставници кад као виде да се трудиш и да ти је стало, питаш као нешто понекад,
покажеш иницијативу, онда они то награде. Једном кад стекнеш ту репутацију, после возиш до
краја основне. Е у средњој ћу морати мало да се нацимам у првој години, али добро, можда
упишем неку уметничку која ми се баш свиди, па нећу морати много да се цимам, немам појма.
Мислим, радићу оно што ми се ради, учићу оно што ми се учи, што волим, ако упишем
дизајнерску или музичку.

Ја сам се мало навукла на те лајкове, знам ја то. Будим се ноћу да проверим телефон и је л расте
број. Ложим се и да ћу паре да зарадим на тик току. Снимам видее, плешем и баш на некима
добро изгледам. Форсирам природну лепоту, као да изгледа све природно, али баш се бавим.
Чудно је то што ми овако не треба да ми кажу да сам нека лепотица, не морам да будем нека
популарна. Али на нету, нарочито од непознатих, уф, то ми је баш важно. Баш се ложим на то.
Капирам ја да сам сад мало и зависна, а навукла сам се још више кад је она крава из друге смене
добила више лајкова за неку фотку од мене. Е, а фотка, оно пола она као добро изгледа, а друга
половина да је победила на неком такмичењу из немачког, неко читање, нешто...јавни наступ на
немачком, ваљда то...

Тако ја одлучим да зезнем систем, што би рекао мој тата и узмем тест из математике и урадим га
без грешке. То било на општинском, цела општина била у шоку, хахахаха, али то је небитно.
Поделим ја пост од моје наставнице која се похвалила мојим пласманом на свом инстаграм
профилу. Додам њеном посту своју неку врх фотку и превазиђем ону краву дупло с лајковима.
Хаххахахха, живео мој тата и његов државни посао. Тако га мама зеза, ти и твој државни посао.

Е, а мој тата не би никад радио за државу да не мора. То ми стриц рекао. Мислим, не крије мој
тата то од мене, ми ништа не кријемо једни од других, него вероватно мисли да сам ја још мала за
те инфо из мрачне породичне историје. Али мој стриц је цар, он мене оно гледа као себи равног и
исприча ми једном, и то кад ми је дао да попијем сомерсби с њим. Ма, цар.

Елем, тата је као клинац разваљивао компјутере, миц по миц кренуо да хакерише.

Почне да згрће и лову. Не ложи се нико од нас не знам колико на лову, али на то да нешто можеш,
е то нам је породично. Занесе се он у том хакерисању, пређе с банковних рачуна, на неке државне
сајтове, неке полицијске тајне, шта ти ја знам и падне.

Е сад, ваљда да не би ишао у затвор не знам колико, а био је на другој години студија, склопи неки
пакт с државом да ће они да му плате диплому, ваљда, па га узму да ради за њих.

То је био једини начин да не заглави затвор, ко зна, десет година.

И тако мој тата постао део система, а мрзи сваки систем.

То јест, воли системе, ал кад их руши.

И онда тако на ситно, набави нешто стрицу, за његов посао, неке инфо, појма немам, мени донесе
те тестове које и не користим, мами скине неке репродукције са сајтова који се плаћају, тако,
чисто да осети да је жив.

А ја сам се осетила живом кад сам скупила дупло више лајкова од оне.

Као сад је важно да прикажеш да си паметан, а не само леп.

Ма, проћи ће мене то. Него морам да се истутњим, то каже тата.

Свако у овим годинама мора нешто, ваљда, проћи ће мене ти лајкови и прегледи. Тако сам се
ложила на лего ко клинка, ненормално, па ме прошло.

На градско нећу изаћи, нема трика. Па тад имамо завршни концерт за ову сезону из плеса у
Врњачкој Бањи. Мени ти резултати из математике више не требају, али мојој наставници требају.

Ал се разочарала кад је чула, просто ми дође да јој дам тест за градско да спреми оног штребера
што се исто пласирао са мном. Али је он имао 20 поена мање од мене, хаххахахаха...

Све у свему, било је забавно такмичити се и избројати и поене и лајкове.

Али ево, прошло ме.

Сара Нешић, седми разред.

Зашто се такмичим из математике?

Зато што је то најнормалнија ствар на свету. У мојој породици. Мама ми је завршила Математичку
и ЕТФ, старији брат је завршио Математичку и друга година је на ЕТФ-у, па у трећој иде у Енглеску.

Тата ми је Енглез. Он није ишао у Математичку. Њега је мама упознала док је радила након студија
у Енглеској, и брат и ја смо ишли тамо у вртић и у школу, све док брат није требало да упише
гимназију. Тад смо дошли у Београд да би он уписао Математичку. Мами је то било јако важно.
Мама је била ђак генерације у мојој садашњој школи и чим смо се вратили на сајту школе је
гледала правилник о избору ђака генерације. Занимало је да ли неко ко је дошао из иностранства
и није од почетка у тој школи, може да се пријави за ђака генерације. Лакнуло јој је кад је видела
да може. Много јој је важно да њени синови буду као она. То јој је мерило успеха. Мој тата то
разуме јер долази из земље која јако поштује образовање и школе са традицијом. А то је и
мамина основна и средња, школе су са традицијом. То ће бити и моја средња школа. Математичка
гимназија. Чим смо дошли, мама је већ нашла наставницу која ће да ме спрема и за Математичку,
а и за такмичење. Та наставница ради на Математичком факултету и наравно завршила је
Математичку. Мама је зна још из школе и само њу је хтела да ме спрема.

Ја сам добар из математике, али ми се чини да нисам тако добар као што моја мама мисли и као
што је брат добар. Али, не смем то да кажем. Морам да се трудим. Мама ме пријавила на
такмичење из програмирања. То не организује школа, већ нека компанија, а ту се такмичи још
један дечак из моје школе. Не иде са мном у одељење. Та такмичења се одржавају у целој Србији,
па је мама ишла са мном, као и мама од тог Милоша. У почетку су се слагале, а онда као да су
почеле да се такмиче. Мама кад је сазнала да ће и он у Математичку, као разум да је изгубила.
Онда је кренула да ме убеђује да полажем пријемни сад након седмог, пошто и то може у
Математичкој, само да случајно не будем с тим Милошем у истом одељењу. Мене зову Енглез
због тате. И ја баш волим да се дружим, мада сад и немам пуно времена. Милош је повучен, али
се лепо слажемо на тим путовањима. Мама ми не брани да се дружим с њим, али и не подржава
баш нешто. Ваљда, због његове маме.

И Милош и ја смо се пласирали на Градско из математике и мама је била јако срећна кад јој је
Милошева мама рекла да ће у Чачку бити републичко. Милошева мама је звала да резервише
смештај, али нигде у граду нема слободног места у том термину. Моја мама је била срећна, јер је
она све на време урадила. Она је, чим је изашао календар такмичења на почетку школске године,
резервисала собу у хотелу, у Чачку. У септембру за мај. Моја мама све ради на време, а било јој је
много драго што је Милошева мама то пропустила. Сместиће се Милош, надам се, негде.

Обојица ћемо проћи. У то чврсто верују наше маме. Лепо је кад неко толико верује у тебе, али
мало ме то и оптерећује. Јер ја нисам добар тако као мој брат. А нисам ни као мама. Из
математике.

Ја више волим језике и историју, али мами то не смем да кажем.

Побеснела би. Она зна шта је најбоље за нас. Онај пут који је и сама прошла најсигурнији је и
најбољи за њене синове. Тата Енглез се не меша. Он направи с мамом компромис тако што је увек
мама у праву, иако је деда, мамин тата , објаснио зету Енглезу да он мора сад у Србији да буде
мушко и да његова мора да се слуша. Мама каже биће тако и тако, а татина буде последња: ,, OK,
baby“.

Зна тата како ће са женом која је завршиле Математичку. Ипак је он Енглез.

Александар Алекс Јорк Стефановић

Зашто се такмичим из математике?

Искрено, немам појма. То је нови пројекат мог тате. Он истовремено ради много пројеката, а један
је често везан за мене. Каже да је зато што сам проблематичан. Не знам зашто сам такав, али
психолог код ког ме води мама, каже, да је то баш због тате.

Не капирам, ал добро. Ја с татом умем, он ми постави неке услове, ја их испуним и онда добијем
шта хоћу.

Кад сам поправио историју, дао ми је да возим кола по крају. Ако се пласирам на градско из мате,
водиће ме на трке у Италију. Пласирао сам се и били смо. Он постави услов, мало то и погура и ето
мене где ја хоћу.

Једино што сад морам да вежбам и за то градско, а наставница ме много нервира. Али, истрпим,
шта ћу.

Ту нервозу после истресем на сестри или мами, некад и у школи. Али, истрпим.

Нас је четворо, тата се бави бизнисом, мама је с нама кући и неке разне тете које се смењују.

Буде ми некад жао маме, толико одлепи због свих нас да се затвори у купатило, седне на шољу и
плаче по два сата. Не зна она да ја то знам, али сам видео кад сам враћао камере у татиној радној
соби да би видео где ми је склонио вејп. Свашта сам тад видео, нема тона, али видео сам како
тата јако ружно погледа маму у пролазу, кад се сретну кроз кућу.

То је баш ружно.

Ја, кад би ми Анђела дозволила да јој приђем, ја би њу увек лепо гледао. Штитио би је од свих, па
и од наше деце. Ала лупам, али толико је волим да би с њом ево сутра имао децу.

А она, мислим да се никад није ни са ким пољубила, али сам је ухватио како се порука са Урошем.

Добар сам ја с Урошем, али то нисам могао да поднесем.

Искористим прилику и набодем га први пут кад смо играли фудбал пред школу. Он ће да ми се
порука с њом. Настане велика фрка, јер сам га песницом ударио, па шутнуо у стомак, вратили су
камере у школи и онда крећу све оне глупе процедуре. Тим за насиље, разредна, психолог,
педагог, директорка, ма лудило... То траје, а Урош и ја већ пушимо иза школског и договоримо се
да Анђели више не прилази, он ми каже да се више и не ложи на њу и ми оно постанемо опет
добри.

Али, да , школске процедуре. Урош увек прави проблеме и његов тата је стално у школи, а сад ја
набодем баш њега и то се оно баш закомпликује.

Пошаље директорка мејл да дођу на састанак родитељи, али нагласи да је важно да дођу и тате.

Мени је то толико било глупо, али шта ћу.

Дођемо ми у канцеларију директорке, Урош, његов тата, мој тата, ја, и ту буду директорка и
педагог.
Било ми лакше кад сам видео Јоцу педагога, њега баш готивим, ретко нормалан човек у тој школи.
Он ме капира, знам, а и Урош га готиви.

Почне Јоца неку причу, ми увек гледамо да спојимо супротстављене стране, да седнемо лепо ко
људи да поразговарамо и нађемо неко заједничко решење.

До тад се мој и Урошев ћале нису познавали.

Директорка крене да представи све и да каже што смо ту, кад поче Урошев тата да просипа неку
причу, да брани њега, мене оцрни најстрашније, сетим се ја да му је ћале адвокат, па ваљда зато
онако говори. Али, није ми јасно што сад то прича, каже да зна и да пушим, прострели ме тата
погледом, да зна шта сам радио док сам био још код учитељице, да ће стати он нама на реп,
ваљда да нас тужи, ма појма немам... Пусти њега тата, а и сви да се он ту наприча, па преузме мој
ћале реч. Е то је било баш добро. Први пут сам чуо како ме брани, па све како смо ми угледна
породица, како верује у интеграцију и толеранцију, све неке такве речи, баш је био паметан, а
некако кул. Баш ми се допао мој тата тада. Адвокат крену да га прекида, полако мислим да су
почели да се свађају, Урошев тата као и да виче, а мој онако кул, мирно али грозно звучи, мислим
да се уплаши човек, као кад се на маму наљути, па неће да виче, али мислим да би било боље да
урла него онако пригушеним гласом да говори. Тако некако.

Јоца прекине расправу и баш нешто паметно каже, то јест обрати се мени и Урошу, пита мене да
ли се кајем што сам то урадио...први пут нас двојицу неко нешто пита. Они су видели снимак на
камери како сам га ударио, кренули у своје процедуре, а нас двојицу нико ништа није ни питао.

Ја кажем да смо имали нас двојица неких нерешених проблема, где да спомињем Анђелу, и да
смо тако решили, да мислим да туча није решење, да сам сувише побеснео и обећам да то више
никад нећу урадити. Урош каже да смо сад добри, да смо превазишли тај проблем и да јесте био
мало и крив ал да није очекивао да ћу да га ударим, јер смо другови.

Пита Јоца, да ли сте ви сад другови, ми скоро у глас кажемо да јесмо.

Укључи се директорка и пита тате шта су закључили из овог разговора. Ћуте обојица.

И она жена каже нешто типа да је инсистирала да дођу мој и Урошев тата јер мисли да су тате
нама двојици проблем.

Ау, колико је то било глупо што је рекла. Колико су се наше тате примиле после. Рекла је још као
да нама фали фигура оца, тако нешто, и очинска пажња. Запамтио сам.

Одемо после Урош и ја, свако на свој час, а после чујем да су његов и мој тата цело поподне били у
кафани заједно.

Отада се они као друже, али ја мислим и да се такмиче.

Такмиче се ко ће да буде бољи тата. Ала то смара. Зато је дошла и та сулуда идеја да се ја
такмичим из математике.

Негде зимус, Урош и ја толико полудимо од те напрасне пажње, да ухватимо неког малог у
дворишту и почнемо оно, мало да га зезамо. Бацали смо му ранац у канту, узимали лопту , ништа
специјално...Испостави се да је тај мали баш чудан и нешто болестан, опет се дигне велика фрка,
ваљда је и сиромашан , немам појма. Одлепи мој тата. Опет крене прича о томе да смо ми угледна
породица, толеранција, интеграција, појма немам, реши то ћале некако у школи. Уствари мој и
Урошев ћале реше, почели они да се утркују сад ко је бољи човек. Моји ваљда купе том малом
веш машину, а Урошев ћале им среди неки спор код неког извршитеља. Јадан тај мали, после ми
стварно било жао, после смо га увек штитили.

Али чудна су ми била ова двојица, ваљда то кад си моћан, онда можеш и да будеш добар.

Чудно ми и то што за то нисмо добили казне, ни онај друштвено користан рад. Ваљда је
директорка обећала да ако помогну тој породици, да ће да зажмури.

Све ми је то било јако чудно.

Почну и мог и Урошевог тату да занимају оцене толико да то није баш било нормално.

Једно вече, док смо ми били у школском, њих двојица пили пиво у кафићу, и договоре се да ћемо
да изађемо и на неко такмичење и обећају нам после те трке у Италији, ако прођемо.

Урош изашао из немачког, није прошао, хахахха, то ми смешно.

Ја јесам. Али и то је тата све организовао.

Не знам како , почела је код нас да долази моја наставница да ми држи часове из математике.

Објасне мени и тата и мама да то мора да буде строга тајна. Укапирам, ја, боли ме уво, мени је да
одем на трке.

Али баш сам једва трпео ту наставницу, ем у школи ем сад кући, скоро сваки дан. Ужас.

Баш ме она живцира, некако је другачија кад дође код нас кући него кад је у школи. У школи све
нешто строга, не сме да се писне на часу, код нас кад дође, сва насмејана, љубазна...

Баш ми је то фуј. Плус је друкара. Остане по сат времена и ту с кевом трачари и оговара све у
школи. Мрзим друкаре. Свашта прича за директорку, мислим то ме боли уво, него за Јоцу, то је
баш лупетала. Не знам како јој није глупо да тако оговара колеге, још види да је сестра и ја
слушамо.

Нема везе, издржао сам. Поправио сам оцену из мате, плус прошо на општинском, мислим,
прођем на градско. Ћале одмах звао Урошевог ћалета да му то каже.

Вежбао сам, мада ми мало чудно што су задаци на такмичењу били скоро исти ко ове што сам
радио на приватном часу. Ваљда им је то нека шема, немам појма.

Баш ме брига, био сам у Италији на тркама, то ми је био сан. Окачио сам фотке на Инста, их био
сам главни кад сам се вратио.

Чак ме и Анђела питала како је било.

Градско ћу тешко да прођем, ова наша наставница отишла на боловање, мислим код нас долази,
али нисмо нешто ни вежбали. Углавном дође па трачари с кевом.
Занимљиво ми то било све, и с Анђелом и с Урошем и његовим ћалетом, све то... Ето, нисам
могао ни да замислим да ћу се такмичити из математике, а ни да ћу још ићи на трке.

Никад човек не зна шта ће да му се деси, у праву је наставница српског.

Е, и она је царица. Ко Јоца. И то је то. Сви остали су досадни, а највећи смор је наставница
математике. Нисам јој то рекао, смешкам јој се ко тата, ма нема везе...Хвала јој, свакако.

Ален Барјактаревић, 7.разред

Зашто се такмичим из математике?

Зато што сам заљубљена, ето зато. Рекла сам. Заљубљена сааам, до ушију. Могла бих да учим и
астрофизику, ако то постоји, а не математику. Имам ја пет из математике, али није ми никад пало
на памет да се из тога такмичим, поготову што једно градиво радимо на часу, а другачији су
задаци који се спремају за такмичење. Много је то посла, а нема неке сврхе. Много је то тешко,
тешко да ћеш доћи до републичког, а опет има предмета где те поене можеш много лакше да
зарадиш.

Зато сам ја мислила да изаберем технику и технологију, то ми иде, није тешко и лако се пролази
даље, а треба ми та диплома да бих била вуковац. Глупо је да имам све петице а да немам Вукову
диплому, мада више не знам ни чему то служи. Ваљда пунимо биографију тим дипломама,
можемо да кажемо да смо вуковци, шта ли...

Свакако, ето мене на такмичењу из математике.

Шта ме је ту довело и како сам се одлучила. Па веома просто и лако, Никола се такмичи из мате,
па ћу и ја.

Ах, Никола, најлепши, најслађи, најпаметнији, најнормалнији дечко на планети. И у мојој школи. У
истој смо смени, али не идемо у исто одељење. Наставница спрема све такмичаре заједно, којима
предаје, и ето мене на такмичењу. Наставница нам је одлична, баш се труди и важно јој је да нам
све објасни. Долазимо и викендом у школу да вежбамо. А викенд је за мене био ноћна мора.

Два дана да не видим Николу, па то је неиздрживо.

Мислим ја мислим и смислим. Сложе ми се коцкице. Знам од претходних генерација како

наставница спрема своје ученике за такмичење и одлучим да се пријавим.

Прво на школско. То ми је било најважније.

Вежбала сам као луда, јер ако прођем на општинско тад наступа заједничко вежбање. И
викендом. Замало ме је трема убила, али урадим три задатка, једва, па смо после чекали да јаве
који је праг поена за оне који прођу. Јао, седам дана, као вечност је било. Ја сам била на граници и
кад ми је наставница рекла да идем даље, ја сам толико почела да се радујем, да скачем,
вриштим, грлим најбољу другарицу, да је наставница остала у чуду. Сигурно се жена питала, откуд
одједном моја мотивација за такмичењем из математике. А мени је мотив био само он. Каква
математика...

Кренем да маштам и да чекам први заједнички термин за вежбање задатака у школи.

Све смислим , шта ћу који пут да обучем, кад ћу да вежем кад да пустим косу. Нећу да се
шминкам, он то не воли, сигурно. Можда једном два пут ставим маскару и сјај, чисто да примети
да сам тај дан лепша него иначе.

А бићу и паметна, њему је то сигурно важно. Трудићу се да наставницу не питам глупости, само
нешто баш логично, јер умем ја тако да лупим глупост па да останем жива.

У суштини, супер сам проценила. Испало је боље него што сам и маштала. Почели смо да
комуницирамо, чак мислим да му се и свиђам. Поцрвени кад ја уђем у учионицу, а намерно уђем
после њега. Све нешто смислим, па нећу наставницу да питам, него њега. Прија му то, што њега
питам, приметила сам. И онда ја по два дана смишљам шта ћу следећи пут да га питам. А он
разбија. Све зна. А није штребер. Он је и спортиста, баш је добар и у фудбалу. Ма, диван је.

И математику добро објашњава, скоро ко наставница.

Наставила сам да вежбам ко луда и прођем и општинско.

Боже, колико сам била срећна. Па до републичког ће ме можда и пратити кући, можда се и
пољубимо. Јоооооој, не смем ни да мислим. Можда ће ми рећи како сам лепа и посебна и како му
баш значим. Па ја бих на лицу места умрла од среће. Јој, само кад би ми то рекао, па после нек
буде шта буде.

Е да, супер је и математика. Заволела сам је баш.

Софија Зарић, седми разред.

Зашто се такмичим из математике?

Ја се не такмичим из математике. Ја из математике имам тројку, у дневнику имам две тројке и

кеца. Али, закључиће ми четворку. Сто посто. Знам, а и рекла ми је мама. И тата ми је рекао. Ја сам
хтео да је зезам, кад је рекла да ови што се такмиче у мом одељењу напишу састав на ову тему, ја
сам написо и предо. Знао сам да ништа не сме да ми каже. Баш је то добар осећај. Не може ми
ништа, тата је баш заплашио. Мислим, наставница ме мрзи, мобингује ме и понижава пред свима.
Ја то видим. Реко сам и разредној, она је знам питала неке девојчице да као провери, ове су рекле
да то није истина, јер је питала те штреберке које ме исто не подносе. Ја сам то рекао мами, још
прошле године. Мама је онда дошла у школу, код наставнице на отворена врата и свашта јој
рекла. После је наставница била грозна према свима, не само према мени. Онда је брзо био крај
године и то смо заборавили. Ишли смо на Хаваје. Мама, тата, брат и ја и баш смо уживали. Ми
стално тако негде идемо. Супер нам је. Моји мама и тата се воле и стално и мени и брату говоре
како смо најлепши и најпаметнији. То је зато што смо њихова деца. Моји родитељи су баш лепи. И
успешни. Деда је исто баш био позната фаца у држави. После су моји само наставили. Мени је
супер што моји све могу. А и што се воле. А да, то сам реко. Тата је брату средио да игра у првом
тиму за омладинце. Он игра фудбал. Увек добијемо супер карте и за утакмице и за концерте.
Немам појма шта тата ради, стално нешто мења и напредује, али знају га сви и он свуда све
познаје. То ми је страва. Зато ми нико ништа и не може. Жао ми кад неко нема такве родитеље да
заштите своју децу. Ја знам да је братова нека наставница добила отказ, или после сама дала отказ
јер је тата пријавио инспекцији. А он тамо све зна, и онда су они њу проверавали и после више
није радила у школи. Зато нас нико не дира у школи. То јест, ова наставница математике, она је
покушала. Кад је требало да се јавимо ко ће у одељењу да изађе на такмичење из математике,
она је пред свима рекла да ја не могу, јер немам знања. Па она мора да ме спреми и научи, нек
нађе начин, тако тата каже. Мислим, ја мрзим да вежбам и не волим да учим, али она је
наставник, нек ме мотивише. То мама каже. Дошао сам кући и реко мами да ми наставница не да
да се такмичим, она ми је рекла да је питам још једном на следећем часу, па ако опет не да, онда
ћемо рећи тати.

Питао је ја брзо пре часа, још на ходнику, она каже рекла сам ти да не може. Одмах сам изашо у
ве це и звао тату. Тата је реко да ће одма звати директорку.

Ваљда није добио тад директорку па је звао увече од куће. Јавила му се. Тата је толико урлао,
говорио да та жена мора да престане да шиканира његово дете, то мисли на мене, да директорки
идиоти раде у школи, да о њој зна све и ако јој директорка не да отказ да ће се и наставници и њој
крви напити. То ми је било мало и глупо што је реко, деловало ми да је претеро, али било ми и
драго.

После не знам шта је било, наставница ме сад игнорише, а ја рачунам просек, јер ће скоро крај
године. Испадне да ми је 3,60. Глупо је да не будем одличан. Ипак сам ја син онаквих родитеља.

Али тата ће то ко у братовом клубу да среди, а и мама ће да зове разредну. Сто посто. Нећу да се
нервирам. Бићу ја 4.5о. Сто посто.

Па ћемо лепо три недеље на Тајланд да уживамо. Нас четворо.

Лука Милошевић, 7.разред

Зашто се такмичим из математике?

Ја сам у болници. Нисам сигурна да ћу моћи да се такмичим, иако сам прошла на градско.
Одлично сам урадила тест на претходном, општинском нивоу. Баш добро, скоро са максималним
бројем поена. Одувек се из свега такмичим, све што је учитељица до петог предлагала, па до сад,
баш из свега. Само кад се нешто поклопи, а често се поклопе термини такмичења, ја тад изађем на
нешто што у том тренутку изаберем. Имам код куће пуну фасциклу уредно сложених диплома, по
нивоима. Мама и тата то слажу и брату и мени. Имам дипломе са ликовних, литерарних конкурса,
из шаха, из Архимедеса, неколико општинских и градских из математике, српског, биологије,
историје, технике и технологије, информатике, енглеског, немачког, имам чак и из веронауке,
прошле године је и то било. Пошто сам освојила награду, ишли смо у обилазак фрушкогорских
манастира. То је било корисно, а лепо. Имам две дипломе из физике, од прошле и ове године. И
имам ове године из математике. Планирали смо да идем на републичко, јер од ове године има и
тај ниво, од седмог разреда, али не знам да ли ћу моћи.

Много волим да учим. Много волим да вежбам и јако уживам кад читам. Читам научно
фантастичне романе и разне друге књиге, различите жанрове, углавном фикцију, а читам и
енциклопедије, буквално од корице до корице. Некад неке појмове преписујем и у своје свеске,
тако знам да сам запамтила. Кад препишем, као да сам у своју главу записала и оставила трајни
траг.

Мама и тата ми набављају књиге или мама иде са мном у библиотеку да изаберем ново штиво
које ћу да читам. Моји родитељи се јако чувају свих негативних утицаја са запада, од савременог
друштва и модерних тенденција, чувају и себе и мог брата и мене, па зато мама проверава све
што ћемо да читамо, гледамо и слушамо. Мама има више времена јер тата пуно ради.

Ми немамо телевизију у кући, никад нисмо ни имали. Гледали смо цртаће и гледамо филмове
само оне које наши родитељи пре нас одгледају и процене да су безбедни и у складу са нашим
узрастом, а њиховим начелима.

Не дружим се пуно. Мој брат се дружи, он се стално бори с мамом и татом да га воде напоље, а ја
не. Имала сам најбољу другарицу с којом сам се лепо слагала у нижим разредима, али се она јако
променила. Кад је почела да прича који јој је дечак у нашем одељењу сладак, ја сам се згрозила.
Не делимо више иста интересовања, а пошто сам нагло прекинула с њом да причам, она ми је
написала писмо.

Поцепала сам то писмо, јер је било јако глупо и изнервирала ме што је у десет реченица ,
направила бар двадесет граматичких и правописниг грешака. Написала ми је како ме воли и како
ме разуме и да зато мора да ми пише. Понудила је да ме спаси. Од чега, од кога, нисам баш
разумела. Шта мене угрожава? Па ја сам најбезбеднија личност у тој школи. Мене чувају од свега.
Моје је само да учим. И раније је она говорила како су моји много строги и утегнути, како мени и
брату не дају слободу, како то није нормално...То јој је сигурно рекла њена мама јер она то не би
знала да примети. Ја се згражавам те њене слободе и што јој мама изгледа као нека певачица.

Она мени не фали. Некад ми је досадно, али брзо нађем начин да попуним време учећи нове
ствари.
Прошле године, у свлачионици сам се такође згрозила. Једна наша другарица је скинула мајицу,
да би обукла ону за физичко, онако без стида се скинула пред свима, а груди су јој биле као код
неке одрасле жене. Остала сам у шоку. Ту целу ноћ нисам могла да спавам, прогањало ме то њено
попрсје, да кажем. Затворим очи, а само ми је то пред очима. Та бестидна слика. Дошла сам кући
и посматрала маму и њене груди. Први пут сам то радила и ту је гледала. Моја мама је пристојна
жена, никад је нисам видела да се скида преда мном, а увек је тако обучена, и у кући да се то
ништа не види. Моји родитељи не размењују своју интиму пред мојим братом и преда мном, они
су увек суздржани и пристојни. Ја то веома ценим код њих.

Али, та слика из свлачионице ме је прогањала толико да више нисам могла ни да учим као до тад.
Толико сам се уплашила да ће мени то да се деси, да ће мени то толико да порасте, ја то нећу
моћи да издржим.

Онда сам применила своје знање из биологије. Исхрана је неопходна за раст и развој сваког живог
бића. Ако престанем да једем, престаћу и да се развијам. То ми онда неће расти. Морала сам да
једем само кад ме гледају, али и то помало и минимално, само баш кад морам.

Нисам ни за шта имала концентрацију, јер су ме мисли на то, на ту слику толико обузимале, једино
што сам могла јесте да радим задатке из математике. Што тежи задаци, то су мисли биле ређе и
било их је мање. Али само кад вежбам. Кад не вежбам математику, онда ми је само у глави то и
како то мени може да се деси. Стално сам ковала планове како ћу да избегнем који оброк, али
како сам стално под будним оком своје мајке, она је приметила да се нешто са мном дешава.

Била сам јој ваљда бледа, одвела ме да извадим крв и кад су стигли резултати, одмах су ме
сместили овде. У болницу.

Сваки дан имам неке прегледе, телефон иначе немам, па слободно време користим да вежбам
математику.

Пуштају ме и мама и доктори то да радим. Мама је са мном овде.

Јако кријем од њих разлоге што нећу да једем, а и хвала богу моје вежбање математике не
повезују с оним што ми се дешава. Испитују ми желудац, хормоне, стално ми нешто снимају.

Јавила је мама у школу да сам у болници и да се нада да нећу пуно градива пропустити. Разредна
је дивна па све што су радили, шаље мами на мејл.

Сад су се сви ангажовали, и разредна, и директор, и овде доктори да изађем на то градско.

Не смеју да ме пусте још кући, кажу, али ваљда може да се организује да ми нека комисија донесе
да урадим тест у болници. Постоје ваљда и такве опције.

Није ми сад то важно.

Само да ме не терају да једем и да ми не бране да радим задатке из математике.

Све друго, могу.

Оливера Мачкић, седми разред

Питање, приговор, примедба и молба

Цењена институцијо за образовање и васпитање деце,

Молим вас да ми у најкраћем року одговорите по ком члану закона и по ком протоколу о
организацији ученичких такмичења за Републику Србију, наставник математике мом детету, а
вашој ученици, Л.К. захтева да уз благовремену пријаву за такмичење достави и неки састав

,, Зашто се такмичим из математике“.

Овим путем вас обавештавам да моје дете, које законски заступам, неће писати неки састав за
такмичење из математике и тиме очигледно неће учествовати у експерименту који неко од ваших
запослених непрофесионално тражи и захтева.

Молим вас да ово не угрози моје дете, нити да јој нанесе штету на такмичењу за које се вредно
сама спрема месецима.

Такође вас молим да овај мој допис уђе у извештај и записник са градског такмичења које ће се
одржати за недељу дана. Молим вас да извештај и записник буду заведени по закону и оверени
четвртастим печатом, да бих могла тај извештај да користим као правни основ за жалбу вишим
инстанцама.

Последњи пут вас молим да своје послове обављате професионално и у складу са законом.

Овим путем износим приговор на рад наставника математике који се није удостојио да одржи
довољан број припремне додатне наставе за такмичење из математике мом детету, а његовој
ученици Л.К. Такође, молим институцију и све надлежне у њој да изврши проверу колико часова
додатне наставе је наставник одржао ученику А.М. из 7-3. Према сазнањима које поседујем,
наставник је ученику А.М. одржао дупло више часова додатне наставе из математике и тако
извршио директну дискриминацију према мом детету, а такође је и теже се оглушио о своју радну
обавезу. Молим надлежне, пре свега директора да ово испита и провери и ако су наводи тачни,
спроведе обавезни дисциплински поступак према дотичном наставнику.

Овим путем бих се захвалила првостепеној комисији која је додала 0,25 бодова на други задатак
на Општинском нивоу такмичења, и тако исправила неправду која је нанета мом детету, а вашој
ученици Л.К. коју законски као родитељ и једини старатељ заступам.

Ваши изговори како тај број поена не утичу на пласман детета у целини на такмичењу су
беспризорни и не бих их коментарисала, само зато што вам је терет да се бавите послом који вам
је у опису радног места. Зато сам морала да се обратим првостепеној општинској комисији, која је
реаговала правично и благовремено, за разлику од вас.

Све моје захтеве који ,подсећам, по закону нису испуњени, прослеђени су Школској управи.

Вас, као институцију још једном молим да ми доставите записник и извештај са школског
такмичења из математике, одржаног 27.3. текуће године, затим да ми доставите копију из
Е - дневника уписаних часова додатне наставе, наставника В.М. који предаје одељењу 7-1 у које
иде моје дете, које законски и правно заступам. Подсећам да је законски рок да ми доставите
тражене информације од јавног значаја- седам дана.

Примедбујем још једном да је било непримерено и није по закону то што нисте мојој ћерки на
школском нивоу такмичења дозволили да унесе чоколадицу и да седи у првој клупи, јер је то
важно за њен учинак и концетрацију на такмичењу и овим путем вас молим да ми дате
информацију коме треба да се обратим у организацији Градског такмичења да би то овај пут мојој
ћерки било омогућено. Према правилнику о организацији такмичења у Републици Србији такав
захтев се не наводи као неоснован.

Такође, напомињем да сам примила последњи Записник ванредног инспекцијског надзора који је
извршен над радом директора и психолошко педагошке службе, те сам добила сатисфакцију да
сам била у праву као и наду да неко у овом систему обавља посао према законима ове државе.

Срдачан поздрав од мајке ваша два ученика које сте више пута оштетили вашим
непрофесионалним деловањем , али и даље родитељем која се нада да ћете коначно преузети и
предузети законску и професионалну одговорност,

Милена Живковић.
Зашто се такмичим из математике?

Због деде. Деди је живот математика. И ја. Математика плус ја једнако је дедин живот.

И деда је мој живот. Тата ми је погинуо у саобраћајној несрећи када сам имао четири године.

Мама се удала, родила ми сестру и с новим мужем отишла да живи у Аустралију.

Ја нисам хтео са њима. Хтео сам да останем са дедом. И са бабом.

Ја сам дете разведених деде и бабе.

Размишљао сам како у енглеском имамо реч parents али и grandparents, то су родитељи и њихови
родитељи. То су мама и тата и баба и деда. Можда је то нормално да неко тамо буде дете
разведених деде и бабе, па су онда и направили ту реч grandparents. Имам много другова чији су
родитељи разведени, за њихове бабе и деде не знам. Јер, они су деца разведених родитеља, а ја
разведених бабе и деде. То код нас нема. Не познајем ниједног дечака, а ни девојчицу који живе
као ја.

Ја сам радним данима код деде, а викендом сам код баке. Она инсистира да је зовем тако, а не
баба.

Бака је напустила деду, годину дана после татине погибије. Нису то могли заједно да превазиђу.
Тако ми је деда објаснио.

Лети сам код маме, а на зимском распусту идем са школом на скијање.

Тако ја живим.

Не жалим се. Мени ништа не фали. За све је ту деда.

Деда је свој живот посветио математици и мени. Бака је свој живот посветила сину, а сада сећању
на сина. Каже ми да јако личим на тату и да је толико подсећам на тату да то не може да поднесе.

Зато ми само скува и онда ми све дозвољава, све што ми деда радним данима не допушта. Бака
ми даје да играм игрице колико хоћу, да се задржим напољу колико хоћу, све ми даје...

Деда се љути , али неће ништа да јој каже, већ мене учи да се самоконтролишем кад сам код ње.
Тако ми каже, кад си код баке , мораш сам себи да будеш родитељ, али је важно да идеш код ње.
Због ње је важно, а и због тебе. Не знам ја тако да ти скувам, па сам мирнији кад знам да бар два
дана у седмици једеш ваљано. Тако каже деда.

Бака је тужна. Увек. Деда није тужан. Деду ја усрећујем и ја му дајем смисао. Тако ми увек говори.

Деда викендом држи часове, потребне су нам те паре. И то каже.

Ја га разумем, али се и бринем.

Бринем се што не шета довољно, што попије понекад ракију, бринем се да ме напусти.

То не бих могао да поднесем.

Много волим свог деду.

Деда воли математику.

Мени није тешко да радим математику, јер с дедом као да се играм док вежбамо.

Како би било добро да је бар један наставник сада у школи као мој деда.

Имао сам таквог наставника српског, али он је сад директор.

Баш су имали среће они којима је деда предавао, мада он каже да је био строг.

Али ја сам сигуран да је био јако занимљив и поред њега су сви волели математику. Сигуран сам.

Сретнемо нас двојица по граду његове бивше ученике. То су одрасли људи, али ја будем увек јако
поносан кад крену да му се захваљују на знању и васпитању које им је пружио. Мој деда.

Најбољи наставник математике на свету.

Због њега сам и ја најбољи из математике.

Због њега имам срећно детињство.

Само да он више води рачуна о себи, то ми је једина жеља.

А да, и да будем прво место на Градском такмичењу из математике, да деда буде поносан на
мене.

Марко Станимировић, 7. разред.

Зашто се такмичим из математике?

Никад се нисам такмичио из математике. То у моје време није било, или се ја не сећам да је
постојало. Никад ме, ни у основној школи, ни после на Академији нико није пријавио ни за какво
такмичење нити се сећам да је ико мој ишао на тако нешто. То је било здравије. Учило се ради
знања и будуће професије, а не да доказујеш да ли си од некога бољи. Данас је то нормално, али
се, рецимо, не сећам ни да је било такмичења кад нам је син ишао у школу. Слабо се чега сећам
из тог периода. Сад би ми моја Мила пребацила, како да се сећаш кад те није било брига за сина,
само за твоје ученике. Није баш тако, али сад је готово.

Завршио сам у Београду све школе, послератно сам дете, оног Другог светског рата и годину дана,
пре него што сам кренуо у школу, моји Савка, Милутин и ја смо дошли у Београд.

Мој Милутин је био сељак и партизан. Био је првоборац и кад се рат завршио, њега је партија
послала у Београд да ради у Генералштабу.

Добили смо стан на доњем Дорћолу, у старој згради , на првом спрату. Касније сам схватио, кад
сам стан откупљивао деведесетих година, да је то уствари пола великог салонца који је подељен у
договору са бившим власницима. Њима смо додељени као станари те 1945. Били су то дивни
људи, а како је мој Милутин био једна племенита душа, они су схватили свој безизлазни положај
у датом историјском моменту, где се ни једни ни други ништа не питају, па су се ко људи
договорили да стан преграде. Ми смо добили онај део са ве цеом. Наше тадашње комшије и моји
Милутин и Савка су заједно реновирали ве це и направили од њега купатило. Све остало смо
имали, две собе, кухињу и дневни боравак.

Лепо смо живели. Иако смо дошли из Доње Брезовице код Куршумлије, моји родитељи су се брзо
снашли у Београду.

Милутин је завршио вечерње школе и цео радни век провео у Генералштабу. Радио је као ађутант.
Начелници Генералштаба су се мењали, , а ађутант је био исти. Мог поштеног оца нису мењали и
лакше су улазили у посао тако што су ађутанта задржавали. Био је познат као сарадник од
поверења и никада ништа није откривао ником, мислим ни самом себи у сну. Тајне својих шефова
и своје државе однео је у гроб.

Моја Савка је била права мајка јединца сина, брижна, предана и осетљива, понекад нервозна, али
посвећена кући, мени и мом оцу.

Када сам кренуо на Академију, кренула је помало да шије сукње и постељину за комшинице и
жене татиних колега. Иначе, цео живот је била домаћица.

Ишао сам у оближњу основну , дорћолску школу и једино у чему смо се такмичили био је фудбал
и ко ће да освоји најлепшу девојку.

Других такмичења се не сећам.

Било је безбрижно расти у послератном Београду, барем ја памтим своје детињство као један леп
период без бриге које сам провео у игри и учењу.
Имали смо фићу којом смо ишли у војна одмаралишта , у Фажану или Башко поље и тај део
године и то путовање памтим као нешто најлепше што сам проживео у животу. Највећи узори су
ми били моји наставници, прво учитељица, топла и лепа жена која нас је све подједнако волела, а
онда наставник математике.

Хтео сам да будем он.

Често сам маштао пред спавање како стојим испред табле и објашњавам читавом разреду
разломке. Једном ми се то и десило, наставника је позвао директор, а он је мене оставио на табли
да целом одељењу објашњавам задатак.

Наравно, то је био дебакл, пошто су ме другови толико зезали и добацивали, али ја сам врло
озбиљно то прихватио и задатак на табли завршио све им објашњавајући успут.

Нисам дозволио да ме спотакну, а девојчице су писале и биле послушније. Тако ми је протекао

цео радни век. Девојчице су бољи ђаци и бољи људи.

Мислим да сам се тај дан заразио својим будућим позивом и од те болести се никад нисам
излечио. Кажем, болест јер се то често претварало у страст, није то био обичан посао, никад. Или
си наставник и педагог у сваком тренутку свог живота, или ниси.

Моја Мила ми је често говорила, нисам ти ја ђак да тако са мном разговараш, али то је увек било
јаче од мене. Та болест је навика с којом сам живео и без које сам буквално нико.

Делио сам то с Милом, он ме је разумео, разумели смо се...

Волео је да ме слуша. Питао често како је то све било у моје време, јер много тога се променило.
Прво променио се начин на који постајеш професор.

Ми смо ишли у гимназију, ја сам завршио Прву београдску , а након гимназије, лако сам одлучио
шта ћу даље. Уписао сам Педагошку академију. Определио сам се за математику. Нас су
припремали да преносимо знање и да се бавимо ученицима и њиховим васпитањем и
одрастањем. Знали смо да ћемо радити у школи и посао нас је чекао одмах након добијене
дипломе. Подједнако су били заступљени стручни предмети из математике и педагошки
предмети. Слушали смо и полагали дидактике, педагогије, педагошку психологију, развојну
психологију и савладали алате којима допиремо до дечјих глава и научили смо како се преносе
знања.

И с Милом сам разговарао да је то било добро. Не знам зашто су то променили и наставничке

смерове пребацили у високо образовање. Тако смо добили преквалификоване професоре у
одређеном смислу, јер су учили и оно што им у учионици никада неће бити потребно, а с друге
стране професори су остали ускраћени за знање из педагогије и знања која оспособљавају будућег
наставника да буде преносилац градива и стуб васпитања будућих генерација.

Тако данашњи професори, осим што су слабо плаћени, они су и исфрустрирани тим вишком
знања које нигде не користе, а такође и мањком које им је неопходно за рад у учионици. Неко је
имао добре намере, али добио је наопак резултат. Резултат је да само они који нигде друго нису
могли да се запосле, завршили су у школи. Мањина су они који су одувек желели да раде у школи
и на њиховим леђима данас стоји читав систем образовања и васпитања у овој земљи. Једних
таквих леђа више нема. То је био мој пријатељ Миле. Велики је то губитак.

Све га је занимало, занимао га је тај преврат када смо из велике државе прерасли у малу,
изморену и изнурену ратом и сиромаштвом.

И тад је школа још увек била оаза, то је било деведесетих година, и ми смо имали још увек
довољно снаге и ентузијазма да подучавамо и васпитавамо.

А радили смо за фртаљ киле чварака што каже Ђорђе Балашевић.

А онда , онда је похлепа узела свој данак, а школе као и све институције су почеле да умиру.
Велика држава се распала, а парчад те државе су почеле да животаре у виду неке лоше реплике
своје велике државе. Тај дух је био више сподоба у којој је главни покретач била похлепа. Тако је и
данас. У свим копијама те велике државе живи само једна идеја, а то је ко ће више да отме и
заради. У таквој атмосфери нема места за образовање. То је постала тржишна утакмица свуда, па
и у образовању. У свим овим нашим назови државицама та похлепа се уселила и у школски
систем. Трка између издавача уџбеника, њихових аутора, акредитованих семинара, европских
грантова за такозване реформе се одвија у школама, а професор и ученик је обесмишљен. Школа
се претворила у фабриковање истог производа, кроз некаква вредновања , самовредновања и
такмичења, где учитељ и ученик више нису пожељни као самосвесна мислећа и јединствена бића.
Школски као и сваки други систем постао је место глупих људи. У том систему, наравно, постоји и
мањина, дубоко несрећних који желе, а не могу да промене ништа.

О свему сам томе разговарао са мојим добрим Милом.

Он је умео да каже да је све промашио сем своје деце које има. Да је промашио и факултет и
занимање, све... тешио сам га и охрабривао и говорио оно што је истина. Без таквих као што је
Миле, ми бисмо упали у провалију из које нема повратка.Овако наши унуци, наша деца имају по
неког Мила и зато успевају да нађу место под овом капом небеском.

Расписах се ја. У праву је мој Миле. Јесте човеку лакше кад пише.

Кад сам прочитао оне дечје радове и састав од мог Марка, толико се у мени све скупило да сам
посегнуо за флашом и онда помислих на Мила, Марка, Милову децу, сутрашње обавезе и узех
оловку и папир. Цео живот решавам задатке, за писање немам ни времена ни талента.

Али , деси се човеку оваква ноћ, када и од математичара постане писац. Насмејах се сам себи. А
велика тежина ми притиска груди. Мислим о овој несрећној деци, несрећним људима.. Какву ли
би статистику и закључке извукао мој Миле из оних састава.

Уништили смо сопствену децу. Уништили смо породице.

Шта ли ће бити с нама?

Шта ће бити са светом без Мила, не само мог Мила, него свих оних милих људи које побисмо или
убисмо у појам.

Много сам се плашио да прочитам Марков рад.

Све сам ишчитао по два пута док не дођох до његовог.

Тресле су ми се руке.

Плакао сам кад сам прочитао. Изгледа да сам ипак нешто урадио добро у животу. Морам да се
чувам, зато пишем. Морам да се чувам и трајем због њега. Морам да га изведем на пут. Морам
бар нешто добро да урадим у овом свом животу. Не смем да пијем. Рећи ћу Мили у петак да сам
ипак нешто у животу одлучио како треба.

А када смо се упознали Миле и ја, он се представио и рекао ми, ја сам Миле, а ја њему не рекох
своје име. Рекао сам, моја жена је Мила. Бивша жена.

Насмејао се и рекао - благо вама. Знао сам да се шали и да је вероватно под великим притиском
породичних и пословних обавеза, па му се чини да би му без жене било лакше. Никад није лакше
без жене. Одмах смо се разумели, на првом сусрету, иако сам ја дошао да га критикујем. Дошао
сам да упутим примедбе на његов наставнички рад. Ево и сад ме срамота када се тога сетим.

Пре него што је прошле године именован за директора школе, Миле је био професор српског
језика и књижевности. Мој Марко је био шести разред и Миле му је предавао. Пуна су му уста
била омиљеног професора. Обожавао га је. Разумео сам то, имао сам то у свом искуству, а и мој
Марко нема оца. Миле је био генерација мог сина и Марко је осим професора у њему сигурно
видео и родитеља, којег нема. Миле је био изузетан предавач, педагог, деца су га волела. Водио
их је на промоције књига, позоришта, музеје...

Марко је свуда ишао са њим. Прошле године у октобру, пошао је с њим и групом ученика на Сајам
књига.

Миле их је водио, причао приче и упућивао их које су добре књиге за читање. Како сам Марка
научио да све записује, он је саставио списак препоручених књига са Сајма. Много се бавим
Марковим образовањем, читам и усвајам и нова знања из савременог одгоја деце и желим да
направим што мање грешака. Тако сам и узео тај списак, отишао у књижару и купио све
препоручене књиге са Марковог, односно Миловог списка.

Марко је већ створио навику да чита пред спавање и прву књигу коју је узео да чита са списка је
био италијански писац Николо Аманити, Долазим по тебе и водим те са собом. Једно вече, када
сам ушао да га покријем и угасим лампу, узех и књигу да прелистам. Занимљива је. Остадох до
касно, читајући је. И након неколико поглавља, наиђем на описане ласцивне, еротске сцене
главног лика и останем пренеражен. Опхрвао ме невиђени бес.

Никада у књигама не савијам странице, не бележим, не подвлачим. Зато сам ујутру, када је Марко
отишао у школу, прво пошао у копирницу. Копирао сам оне срамотне стране и подвукао маркером
ласцивне сцене. Био сам у страху како ће то да утиче на мог унука. Ставио сам оне папире у торбу
и запуцао право код наставника Мила.

Љубазно ме примио након часова, а ја запених одмах и бацих и дрвље и камење на њега и његов
рад. Свашта сам изговорио. Рекао сам како он шири неморал међу децом са оним својим
препорукама. Потпуно сталожено ме умирио и кренуо да прича. Прво је казао да ме разуме и
кренуо да објашњава како је то књижевност, да наша деца много више знају о тим стварима у том
узрасту него што ту пише, да су такве сцене, па још експлицитније, заступљене и у школској
лектири, да децу морамо на све припремити и на прави начин тумачити сваку животну појаву.
Рекао је да није имао намеру да своје ученике оптерети тим препорукама и да сам ја то све
преозбиљно схватио. Више пута ми је казао да се умирим и да ће све бити у реду. Његове речи су
ми пријале, јако ме је умирио и убрзо је стекао моје безрезервно поверење. Био је то стабилан
млад човек, образован и речит, из чијих речи је провејавала велика љубав према професији и
деци. Препознао сам се и помислио како мора да је његов отац на њега поносан. Био је годиште
мог сина, а толико се разликовао од њега. Мислим да је другачији, нисам свог сина много
познавао. На првом сусрету с Милом, након те моје бруке, Миле и ја смо се зближили.

Дуго смо остали да разговарамо. Нашалио се са мном како сам математичар и како уметност не
разумем. И сам сам се насмејао. Јесте тако. Толико тога не разумем. Рекао сам му да сам ја
самохрани деда и да ми је много стало да не погрешим у васпитању свог унука. Миле ми је кроз
шалу опет рекао, да ћу погрешити сигурно, али да види љубав која је бескрајна и да кад се нешто
ради из толике љубави, ту су грешке само део пута, а резултат ће бити добар, да не бринем.
Пријале су ми његове речи, јер сам био изгубљен и престрављен од своје улоге јединог узора. Био
сам једини узор свом Марку.

На крају тог првог нашег састанка је рекао, Андрија, не брините, и Андрића су подигли тетка и
теча, па стабилније личности није било на овим просторима, биће све у реду.

Те речи су за мене биле као кућа. Нико, од када су ми преминули родитељи, није ме тако
охрабрио и дао ми ветар у леђа.

Чим сам изашао , поцепао сам и бацио оне копије књиге. Бацио сам сопствену срамоту.

Морао сам и други пут да посетим наставника Мила. Разлог је био Маркова патња. Јако се
ражалостио када је чуо да ће његов наставник српског бити наредни директор школе и да му у
седмом разреду више неће предавати.

Сматрао сам да ће Миле бити у стању да га утеши и да му пружи сигурност да је он свакако ту, у
школи.

Када сам дошао код њега, негде у мају прошле године, био је скроман и деловао је као да се
колеба. Знао је да иде у непознато, знао је да није лако водити школу од хиљаду ученика, али је
имао потребу да проба да допринесе својим радом и знањем школи коју је осећао као своју кућу.

Све ми је то испричао и опет ме умирио. Рекао је да ће за Марка увек бити ту, да ће му то рећи и
да на њега и он и ја можемо увек да рачунамо.

Колектив га је изгласао скоро апсолутном већином, сад је чекао даљу процедуру постављења за
директора школе. Пре него што смо се поздравили, био сам слободан да га позовем на пиће и он
је пристао. Разменили смо бројеве телефона и већ смо следеће недеље јели колаче и пили вино у
Москви. Јако ми је пријао и значио мој нови пријатељ. Желим да верујем да сам и ја њему значио.

Брзо смо почели о свему да разговарамо и на две недеље смо се виђали у Москви. Кад легне моја
пензија на почетку месеца, а његов други део плате крајем месеца. Ми смо примали плату једном
месечно, а не као сада просветни радници. Тај дан ми је увек био јако важан. Не због плате, већ
због Јелене. Звала се као Милова жена.
Повезани смо били именима жена, Миле- моја Мила, његова Јелена Доброта – Јелена Радић.
Јелена Радић је предавала енглески, била је мало млађа од мене и сада након свих ових година не
знам шта ми је била. Само колегиница свакако није, иако се наш однос развио на истом схватању
професије коју смо обоје волели и предано радили. Исти су нам ставови били о деци,
родитељима, васпитању, колегама, тадашњем систему, ма свему...

Школа убрзо уђе у крв оног ко је воли и постане ти кућа. А у кући се развијају и породични односи.
Шалио сам се да ми је Јелена сестра од тетке, али ево ни данас не знам шта ми је била. Знам да с
мојом Милом никада нисам јео колаче у Москви, иако дубоко осећам да сам само њу волео.
Нисмо се разумевали један део нашег заједничког живота и након највеће трагедије која човека
може да задеси, развели смо се. Мила је тако одлучила.

Тих година, осећао сам да ме Јелена разуме и никада ни о чему другом нисмо разговарали осим о
школској деци и текућим стварима у школи.

Али, били смо блиски. Преко петнаест година смо јели колаче у Москви на дан кад смо добијали
плату. Инсистирала је да једном плаћа она, а следећи пут ја. Имали смо свој ритам. Она је јела
жито са шлагом или кестен пире, у зависности да ли смо били прво или друго полугодиште. Пила
је лимунаду, а ја пелинковац и киселу. Јео сам баклаву. Никада нисам питао Мила да ли је имао
тако неку колегиницу, која је била више од колеге.

Волео сам слаткише у Москви и разговоре с Јеленом.

Волео сам колаче у Москви и разговоре с Милом.

Јелена није била удата и боловала је од рака пред сам одлазак у пензију. Ја сам већ био
пензионисан када се разболела. Она није дочекала пензију.

Надам се да се нисам огрешио о ту жену. Не знам ни зашто то помишљам, али остао је неки
неизречен траг у мени кад је се сетим.

Миле је много причао о својој Јелени и својим синовима.

Много му је било важно да буде добар муж и отац, а вређало што га је његова Јелена стално
оптуживала и није разумела његове изборе.

Он није београдско дете, она јесте. Мислим да је имао велику потребу да се докаже њеној
породици и њој, у чијем стану су живели.

Просветни радник да купи стан у Београду, то је незамисливо и немогуће.

Када сам прочитао писмо од његове Јелене, понадао сам се да није стигао да прочита цело. Само
крај.

Недостајао је својој жени.

Недостајао сам и ја својој жени.

Много тога смо имали заједничког, осим што је Миле био мудрији и био је бољи отац. Много је
читао стручне књиге о савременом одгоју деце и трудио се да буде присутан у животу својих
синова и да буде тата какав треба у овом тренутку, иако је строго патријархално васпитан.
Много смо разговарали о васпитању и тежини родитељског положаја, заблудама и изазовима
које има данашњи родитељ.

Родитељима је наметнуто да много раде, а у исто време морају да буду ту за своју децу. Тешко је
наћи равнотежу, разумео сам шта говори. Причао је да смо у тој транзицији кроз које пролази
читаво друштво, као родитељи и старатељи се погубили, из патријархата и породичних вредности
где се јасно знало где је чије место, где је владао ред и где се старији беспоговорно слушао,
дошли смо до неких модерних модела одгоја који немају ни смер ни циљ. Не волим хаос ни у
чему, а камо ли у својој кући.

Жао ми је било тог младог света који се заиста нашао у неким маказама између онога како су они
расли и онога што им немеће савремено доба.

Наравно, упијао сам сваку његову реч јер сам хтео да будем добар старатељ и да не погрешим
много са мојим Марком. Мени је Миле био узор и пример доброг родитеља. Тешко су ми пале
оне речи његове жене.

Много су тешке те жене, често ништа не разумеју.

Сигурно ни ми њих, много је то компликован однос, тај мушко - женски.

Имам толико година и још ми ништа није јасно.

Хтео сам бар да ми однос са децом буде јаснији.

Једном сам већ погрешио и живот ми је пружио другу шансу.

Поменуо је Миле и то да је читао неку студију у којој су анкетирана деца и њихов однос према
ауторитету и старијима. Деца сада сматрају у великом проценту да одрасли не завређују
поштовање само зато што су се родили неколико деценија пре њих, већ да својим ставом,
знањем, примером морају да стекну њихову пажњу и уважавање.

То сам могао да разумем, па не значи ако је неко одрастао, а неваспитан је, неморалан и прост да
може да буде ауторитет деци само зато што је старији.

Схватам да је то цивилизацијска ствар и да су деца то схватила захваљујући свим информацијама

које сада имају.

У моје време, док сам растао и док сам радио , старији је морао да се поштује. Професор,
нарочито. Није важно да ли је добар или лош, самим тим што је професор, био је поштован без
размишљања..

Схватам да је то можда било и превише. И Миле је то коментарисао, каже, устајао сам наставнику
географије и плашио га се, а био је ноторна пијаница и будала. То сам радио јер сам тако научен.
Било је то претерано и није доприносило деци да имају свој став и своје мишљење.

А онда је све отишло у супротну страну. Сад се деца гаје као ендемске заштићене врсте у
резервату. Њихови ставови, хтења и мишљења се уважавају и испуњавају истог момента. Миле је
знао да се нашали и да каже да ће још мало деца почети да нас бију. И школска и сопствена.
То када се све деци попушта, када родитељи мисле да их деца неће волети ако им моментално не
испуне њихове жеље, то се зове, запамтио сам-плишано родитељство.

Моја Мила је била родоначелник плишаног родитељства.

Око тога смо се много мимоилазили, око васпитања нашег покојног сина.

Све му је попуштала, тетошила га и скакала на сваки његов захтев.

Син је јединац, али без обзира, нисам се слагао са тим начином васпитања.

Мора да се зна ред и које обавезе има дете.

Мора!

Наш син није имао ниједну обавезу у кући, све ће мајка...

У школу нисам ишао, Мила је ишла и увек су нешто крили од мене.

Кад је требало средњу школу да упише, лутао је од економске до дизајнерске и музичке.

Моја Мила је радила у општини и исто била јединица.

Стално му је туткала паре, док је био момак, без мог знања. У осамнаестој му је купила мотор. Да
не би испадало да сам ја увек нека баба рога, све сам се више повлачио из породичног живота и
губио везу са сином.

Прво сам се много расправљао с Милом око Сашиног начина живота, а после сам се ућутао.
Предао сам се.

Увек ми је запушавала уста речима, ми тебе и не занимамо, никад ниси ту и иди у своју школу.

Није то било баш тако, али тако је она осећала.

Њој сам био крив за све.

Њој сам крив и што је упао у лоше друштво, ма упао у најгоре могуће друштво. Никада није имао
занимање и убили су га испред наше зграде, овде у Цара Душана. Ту је сад исто друштво
ангажовало неког уметника да направе мурал са Сашиним ликом. Мурал стоји ту на нашој згради.

Мила то није могла да поднесе.

Мила није могла да ми опрости моје родитељске грешке.

Напустила ме је годину дана након што смо Сашу сахранили.

Има стан од оца на Врачару.

Марко је код ње викендом.

Саша није имао ни 25 кад је добио Марка. Тадашња лепа девојка из краја је затруднела и венчали
су се.

Растали су се кад је Марку било две, а Саша је убијен кад му је било четири.
Марко не зна да је убијен. Њему смо рекли да је погинуо на мотору, а да је мурал ту јер је живео у
нашој згради.

Тешко је изгубити дете. Тешко је изгубити смисао.

Бојим се да је ово читаво доба, доба бесмисла.

Али мој бесмисао је био бескрајан.

Марко је био с мајком до своје десете. Много сам патио тих година, јер она је млада, сама и
правила је још веће грешке него моја Мила.

Она је била оличење тог савременог родитељства, плашио сам се упропастиће нам дете, из
најбоље намере.

Слагао сам се са својом бившом снајом, то јест ја сам јој све чинио само да будем близу њему.

Он се везао за мене, срце дедино. Био је најлепши и најпаметнији дечак којег сам икад упознао.

Личи на оца.

Бивша снаја је почела да се бави неком јогом и лајф коучингом, била је позната у граду и на тим
њиховим друштвеним мрежама.

Звала се радно ваљда Ванила бејб и врло брзо је у ту своју ванилу ухватила неког нашег
разведеног добростојећег гастрабајтера из Аустралије, коме је радила сеансе преко интернета.

Мени је све то као шпанско село, али ми је Миле то мало појаснио.

Он је све пратио и желео да буде у току са тим савременим збивањима, да му не би нешто

промакло у школи са његовим ученицима , а и са синовима.

Ванила бејб се заљубила и одлучила да иде у Аустралију. Тада је већ све више Марко остајао код
мене, ја сам га водио и враћао из школе, вежбао с њим математику и потпуно му се посветио.

Он је постао мој смисао.

Да га је повела у Аустралију, умро бих на месту.

Моје срце још један губитак не би преболело. Распрсло би се.

Било је то спонтано. Ту су победила та модерна схватања. Питала је Маркова мајка њега шта жели,
а он је био изричит. Жели да остане код деде у Београду и не жели да мења ни средину ни школу.

Тако сам ја добио најлепши поклон на свету, нову шансу и одговорност коју носим како умем и
знам.

Лети Марко иде код мајке.

Они ретко долазе.

Удала се за свог пацијента и имају ћерку. Срећни су. Ипак је Ванила бејб инструкторка среће.
Каже професор Јеротић да смо покорни из страха, а послушни из љубави.

Некада се ауторитет подразумевао, данас мора да се заслужи. Деца данас не поштују ни родитеља
ни професора, ако им они не покажу љубав. Праву љубав, доследност и посвећеност, а не
пластичну и упаковану, научену од неких ванила бејб и осталих. Закон више не штити по правилу
професора, већ професор мора сам да се довија. Отишло је све у другу крајност. Сви смо заказали
у том сплету околности који нас је задесио, неуке и недорасле.

Тако смо то тумачили Миле и ја. Научио ме је да деца никад нису крива. Одрасли су криви за дечје
понашање. Одрасли су и заслужни, ако се деца владају како треба. Тешко ми је било да то у
почетку прихватим, давао сам му аргументе који су оповргавали тај став, али их је Миле побијао.

Јасно ми је да сам мишљење изградио на свом примеру и ономе како смо расли моја генерација и
ја. Ми смо нашима увек били криви и за то добијали казне. Није се ни дискутовало, нити нас је ико
питао за мишљење.

Сада деца расту у другачијим условима, чини ми се да се рађају са малом матуром, све
информације су им доступне и не може се ауторитет заснивати само на томе што је то неко
васпитно правило. То правило мора да има тежину и покриће. Сложили смо се на крају мој Миле
и ја. Поштовао је што га слушам и што нисам више тако крут. Рекао ми је то. Трудим се због мог
Марка.

Некада су се наши разговори претварали у тумачење, претресање читавог система. Анализирали

смо сваку појаву, нарочито у образовању и често је Миле вадио свој нотес у који је понешто и
записивао. Импоновало ми је то. Чинило ми се као да ће тај млади, паметни човек бити у прилици
да примени оно што је био резултат наших разговора.

Не сећам се до каквих смо све закључака долазили, али једног се сећам.

Образовање и култура не смеју да буду предмет политичких поткусуривања без обзира ко је на

власти. Те две друштвене области морале би да буду изузети од политике. Мора да се донесе
закон који је у највишем националном интересу, а који изузима та два тела од политичких и
страначких утицаја. Направити националну стратегију у трајању од најмање двадесет година, а на
пет година радити анализу и вредновање функционалности система, Миле би рекао да треба да
се ради евалуација. Исто је то, то је нова терминологија, уз њега сам је и ја савладао.
Толико смо се нас двојица у то уносили, као да нам је неко задао домаћи задатак. Обојица смо
сматрали да у тим телима морају да буду најобразованији људи из културе и образовања у
држави и да се стратегија примењује без обзира ко је врши. Помињали смо многа имена чије смо
радове читали, а заиста има тако много паметних људи који имају решења.

Потребно је наћи најмањи заједнички садржалац свих тих запажања, радова, истраживања и
анализа и дати стручним људима да направе националну стратегију. Причали смо о оном лекару
који је лепо запазио да пре десет година, нису постојала првих десет занимања данас у свету. Свет
се толико брзо мења да не можемо да предвидимо будуће професије, али можемо да научимо
децу да мисле. Кад науче да мисле, умеће и да се оспособе за занимање у датом тренутку.

Читали смо и књиге многих педагога, из Новог Сада, Јагодине, Крагујевца, Београда, који сматрају
да је проблем у начину на који школујемо наставнике, што смо Миле и ја схватили на сопственим
примерима. Затим, систем који се свео на оцењивање и скупљање бодова за упис у средње
школе, а који превиђа функционално знање. Деца уче за оцену, а не за знање. То није добро.
Мале плате у просвети, обимно градиво, велика одељења и много предмета су у нашим причама
постале опште место.

Не може нико то сам, нити можемо нас двојица да решимо. То је јасно.

Али, ако хоће ова земља напред да иде, морали би људи који знају да направе националну
стратегију, која ће по закону бити ван политичког утицаја.

Можда је све утопија, али смо се нас двојица ипак надали да је могуће.

Уверавао ме је Миле да треба веровати и младим људима и слушати их.

Ја сам веровао њему.

Значило ми је да имам наду.

Значила ми је свака његова реч, због мог Марка.

Волео бих ноћас да овај рад мој пријатељ Миле Доброта може да прочита и оцени.

Јесам математичар, али знам да је он знао праведно да оцени састав.

Много је тешко губити људе, а настављати даље.

Немам избор.

Морам.

Нема падања док неко расте.

Андрија Станимировић, наставник математике у пензији.

...Ајме мени...Добро сам сјела, је ли...срећо свака, ево са` ћу са` ћу...

Срећо свака, што велиш, име да ти речем, ево, ја сам Пера Николић.

Што велиш? А не, нисам ја техничко особље, ја сам особа, теткица, срећо свака, ја, ја, теткица. Не
волим ти ја да ме зову особље, нисам ти ја нека група, ја сам ја, теткица. Радим, чистим у школи.
Радим што ми се каже, ја, ја...добро де, добро... Цијела школа мене зна и виче теткица Пера, ма
како особље...не знам ја ни шта ти је то.

Ајме мени, наки чо`ек...ево, ево...станујем у бараци на Бежанијској коси. Ја, привремени смјештај,
ја...дошли ми оздо ономад, дјецу мој чо`ек и ја подигли ту. Добра су нам дјеца. Имају они сад
своју кућу, фала богу. Ми немамо, ни доље ни овдје. Ништа нисмо урадили. Тако је. Промијениће
се и то.

Ја, ја у Београду. У Београд дошли ми оздо. Шапћем, ја ја шапћем, јој срећо свака, навикла ја да
шапћем кад речем Београд. Доље ми нијесмо смјели да помињемо Београд, а кад меремо, ми све
тако, шапћемо...ајме мени...

Ал добро је, пушти мене, наки чо`ек, нака школа. Срећо свака, оћу оћу, ево све ћу ти по реду
говорити, оћу...

Хтио Миле мени помоћ`, нешто на компјутеру, шта ли... да се мој чо`ек и ја пријавимо за стан, све
се он распито, зна он муку...и његови су оздо. Срећо свака, наки чо`ек. Нема везе, ништа нијесмо
урад`ли, нек је глава на раменима, биће и то, до пензије. Имају нам дјеца куће, лијепо живе, ја,
ја...

Каки је то чо`ек био, најбољи директор, ајме мени, не знаш ти... срећо свака. Сви су мени били
добри, али Миле...Прим`ла мене, кад смо оно дошли, `номад, она директорка. Кака је то жена, ма
сваки је био добар... Примили мене у школу и дали пос`о, примили ме ко у кућу. Ајме мени, отад
ти је школа моја кућа, ајме куку...шта би...Немам ти ја, срећо свака друге куће...ку` ћу сад што ли
ћу...лако је за ме, ајме мени, мени глава остаде, куку...

Пушти мене...

По реду, ја, ја, само јуче шта је било да ти речем, са` ћу. Није код нас ни требало бити то
такмичење, враг га однио, него зове мене Миле и каже прошле недјеље, Перо, мош` ли ти, ма
могу, сине, могу.

Ја ти имам кључ. Мало прије шес` сам ти ја дошла, свега ми, прва сам ушла...

Док не почну долазити, ја увијек закључам изнутра школу и још мало пометем , почистим, доће
дјеца из другијех школа, дежурни наставници...сви. Знам ти ја то, е колико их је Пера дочекала.
Код нас ти то буде домаћински, увијек. Сваки је директор то волио и тако радио. Кад се ради, да се
ради како ваља...Ко у кући за славу, ето тако...

Око седам ме звала Јованка, пуштим је ја у школу, куварица, моја Јока, дошла да спреми
послужење за сав тај народ, за дјецу, она спреми и питу, али и крофне, воле дјеца крофне...Уморе
се од тих задатака, шта ли, сви послије узму...Расту дјеца, ми ти у школи подгајимо дјецу, дођу
малешни, оду ка људине.
Куд ли ће матура, ајме мени...сад...

А ја, ево редом, срећо свака, са`ћу...

Уђе Јованка, ја опет окренем кључ.

Ето ти га Миле, већ након петн`ес минута...

Што си, Миле поранио, нека нека, знаш мене, да видим јесмо ли све припремили.

Оставим откључано, сад ће дежурни наставници, само што нису.

Оде Миле у канцеларију, Јованка у кујну, ја сам ево цијело вријеме била у портирници на улазу.
Цијело вријеме. Ети ти га Михајло учитељ с оним својим пашчетом. Њему Миле дозволи да
доведе пашче, кад ради викендом, нема га куд, шта ли, навикло пашче, буде са мном у
портирници. Био сладак, не мерем рећ`, ал што ће пашче у кући, али ајд, сад ти свака вамилија
има пашче, сво ми цвијеће испред школе сатру кад долазе с том пашчади по дјецу. Што ће им
пашче кад имају дјецу, куку ли се мени, али веле они због дјеце...Овдје у центру града, па тол`ка
пашчад, код нас у цијелој крајини није било тол`ко кол`ко сад има вуда...

Аха, дође Михајло с Фифи, дабогда крепало, е ајме мени...ја ја...

Онда ти се не могу сјетити ко је све дош`о, којим редом...Било их доста, скувала сам 30 кава,
послуж`ла у зборници, Миле им објаснио шта треба да раде и најавио им доручак. Обрадовали се
људи, што ће, и суботом мука мора на пос`о, у школу...

Почеше и дјеца улазити у учионице, направили они спискове, свако знао ку` ће, неки родитељи
хтјели уићи с дјецом, увијек тако, што ће отац и мати у школи, завршили су ваљда своје школе, не
пуштам их ја. Каз`о ми Миле, само дјеца, они наставници се распоредили по учионицама...

Било то око девет, девет ипо, у десет сам требала звонити, тад почиње, знам ја то, ајме мени, није
ми први пут...

Кад настаде пометња, Миле с некаком комисијом уш`о код секретара у канцеларију да штампа
тестове, тако то иде, ти тестови стижу на компјутер прије почетка, кад стигло, враг га однио и
писмо да је бомба у школи. Ајме мени, таман се смјестили, ајд сад сви напоље, све нас Миле
истер`о из школе.

Јованка неће ни мртва , не да јој се оладити крофне. Скврче се кад се `нако оставе. Виче озго, кака
бомба, опет, ја не идем никуд, да ће опет све пропасти, не мере...Миле би њу убједио и наредио,
слушамо ми сви директора, него он чо`ек, не престаје му оно чудо звонити..

Изишли ми сви испред школе, ја сви...аха, ја, остала Јованка куварица и пашче Кики, како оно га
вика Михајло...Јес, Фифи, ил` Кики, ђаво га однио...

Сви ми, срећо свака, изиђемо вани, испред школе, окупили се људи, набили у оно двориште ко да
је митинг...ајме мени, зове Миле вас, полицију, ја и дођоше двој`ца брзо, близу је , виче нешто
Миле на њи`, он ти никад не виче, наки чо`ек, ја...

Они улазе у школу и изиђу за по уре, и мање, кажу ваљда безбједно је вратити се у школу...
Не да Миле ни чути. Прилазе му неки родитељи, зову га озго, сви му говоре пуштај дјецу, мора
почети такмичење, шта ти ја знам у цијелој Србији у исто вријеме. Па јел само код нас бомба, враг
је однио...Ма неће Миле ни чут`, зове редом, прича на оно чудо, сједе на клупу с оним дједом од
оног малога нашега Марка, виче опет, каже не дам док не дође права екипа, не да ти он док не
дођу они с пашчадима, знам ја како је прошле године било, врази их однијели. Не вјерује он да је
све у реду и не да дјеци у школу. Он ти тол`ко увијек на све мисли, наки чо`ек...ајме куку ли се
мени, наки чо`ек , спаси он дјецу, речем ја, наки чо`ек...нема таког више. И јадна Јока, она ти
страда, таке смо ти ми жене, да наранимо, намиримо, па и живот положимо...е , ајме мени...

Ја слушам, ет`, то што слушам, срећо свака, главу ми спаси...

Аха, да ти речем шта сам још примјетила у дворишту прије, ја...онога...

Не знам, срећо свака, ја сам ти гледала у онај народ, кажем ти, ко митинг, накупило се свијета и
највише сам гледала у Мила, шта ли ће бити...Он се много зацрвенио и бринула сам што се толко
сикира, па ко да мора да се такмиче, сутра ће, други дан, што ли толко зову сви, `оће да дјеца то
отарасе, што ли...планирали ваљда за данас. Увијек ти ја посматрам те наше људе, стално у другом
одијелу, увијек нови ауто, а вазда ти нешто намрштјени, нервозни, што ли то, нем ти представу. Па
што ли они `оће, само још рогове да боду? Ја слушам и гледам све, ништа ти не питам...Е што ми је
било чудно, то ми је баш било страно, гледала сам ти ту на клупи како нека наставница цијело
вријеме вежба са неким дечаком задатке, е ајме мени, вамо `оће све да изгори, сви нервозни,
притискају и звоне накоме чо`еку, а они вежбају задатке. Свега сам се ја, срећо свака, нагледала у
овој школи. Није тако прије било...Ни код нас није тако било...

А ја, да ти завршим, шједе Миле на клупу с оним дједом и устаде ко опарен и уђе у школу. Чух ја
да ваљда оде по пуњач за оно чудо, испразнио се, врази га однијели, кад нолко зову, што ће више
с наким чо`еком...

И ондак ти пуче, срећо свака...Пуче. Пуче у мојој портирници, била и Јованка, пошла доље,
задесио се ондје и наки чо`ек... пашче било малко даље, ал крепа, крепа` од стра`а, срећо свака...

Ништа ти ја, срећо свака, не знам шта је послије било...

Мој чо`ек доша по мене.

Осташе дјеца жива и здрава, због наког чо`ека.

Осташе и његова дјеца. Жива и здрава.

Тако ти је то, срећо свака...