Deda Jadran

"Misliš li... Misliš li da to što više nemaš više mamu i tatu znači da te
Svemir ne voli?", upita je Deda.

Ćutala je, namrštena, odbijajući da izvadi ugašene slušalice iz ušiju.

Zavali se i podigavši noge na fotelju nastavi da čačka po beskrajnoj
plejadi gluposti napisanih na internetu.

"Možda bismo morali da prihvatimo da matora Vasiona ima čudne i

nažalost, bolne načine da nas nešto nauči.", reče deda. Ustade i sa
komode uze tešku glinenu skulpturu divljeg konja, kojeg se nadurena
devojčura sećala još iz onog vremena, dok ga je posećivala sa
roditeljima. Prateći prstima liniju njegovih nozdrva, deda oćuta malo
duže, taman toliko da se pitanje koje je maločas postavio rasplamsa u
mladoj buntovnoj glavi kakvu obično poseduju ovakve unuke..

"Neukrotivi je", kako je prijatelj vajar nazvao delo koje je umesio,

oblikovao i izlio za njega, "stotinama hiljada godina bio samo zemlja. Tek
tada su je ruke nekog seljaka tamo ispod brda iskopale, očistile od
kamenčića i prljavštine, zamesile je u glinu i od nje napravile ono što
posmatrači zovu umetnost".

"Vasiona je umetnica koja se prema nama ponaša kao vajar prema

glini.", reče Jadran i zavuče pogled ispod njene pognute glave kako bi
video da li ga sluša. "To što tebe sada muči je rad njenih ruku, koje te u
božanskom naumu pretvaraju u nešto više od običnog grumena zemlje.
Što je naum umetnika veličanstveniji, to je bol koju osećaš veća."

Devojka se pridiže iz poluležećeg položaja, otkrivajući nežni vrat do

tada ušuškan u naboranu kapuljaču prevelike jakne i besno ga
pogleda.
"Hoćeš da kažeš da matora kučka, hoće da me nauči nečemu i da je zato
učinila da mamu i tatu zvekne onaj pijani idiot?", oči su joj vrcale
varnicama. "Bolesno! Vasiona je obična, primitivna, bolesna ludača.",
viknu čupajući slušalice iz ušiju i bacajući telefon na sto.

Deda oprezno spusti Neukrotivog na njegovo mesto i poravna listove

ispisane notnim tekstom, koji su danima ležali na koncertnom klaviru i
čekali nadahnuće.

"Možda i imaš pravo. Ima nečeg sociopatskog u njenom ponašanju. Isto

tako, trebalo bi da uzmeš u obzir i to da njeni razlozi počivaju na mestu
koje se nalazi malo dalje od horizonta do kojeg može da dosegne moje,
tvoje, zapravo bilo čije razumevanje.". Prekinuvši misao ode do kuhinje,
nasu čašu hladne vode i vrati se nastavljajući. "Zato ti i ja, kao umetnici,
ceo život frenetično tragamo za odgovorima. Znamo da su tu. Osećamo
ih ali ih, prokleti da su, ne možemo da ih vidimo. Taman im se približimo,
kad saznamo da je horizont samo usputna stanica i da je naše putovanje
tek počelo. Zato patimo, ali se prilikom svakog novog početka potrage za
smislom ponovo rađamo. To je tajna naše večne mladosti. Beskrajna
potreba da lutamo u potrazi za smislom koji se svaki put kada ga
definišemo promeni. Ne postoji umetnik koji unutra nije jedno veliko
dete… Tako je. Drugi ljudi, bolje rečeno, dede i unuke, pričaju o vremenu i
zdravlju, a mi eto o tome da li je Vasiona ludača koju treba
hospitalizovati ili ne.", nasmeja se i popi čašu vode naiskap, brišući usta
zglobom doručja.

"Umetnost koju mi živimo nije izbor, nego neodoljivi biološki poziv, a ti

bi, ako želiš da sačuvaš malo normalnosti, koju još uvek očigledno imaš,
trebalo da naučiš da gledaš iza bola koji osećaš".
"Videćeš...", pogleda je čkiljeći zamagljenim očima dok je pokušavao da
skine neku mrvu zalepljenu na crnu dirku klavira, "kada shvatiš kako da,
ne samo gledaš, nego i da vidiš iza bola, tek tada ćeš da otkriti da su sva
entropija, razaranje, bol i patnja oko nas zavesa iza koje se nalazi
istinsko uživanje. Mi možemo da uživamo u svemu - tugovanju ili sreći,
prijatnosti ili bolu, prijateljstvu ili neprijateljstvu, zato što volimo život, a
on se sastoji iz jednakog broja slatkih i gorkih zalogaja. Ali, znaš kako
jedan stari glumac kaže - možda je rano da ti pričam o svemu ovome,
kada kao učenica budeš spremna, siguran sam da će se učitelj pojaviti.
Do tada nek ove reči spavaju u tebi. Probudiće se kada im bude pravo
vreme".

I zaista njene skromne godine, buntovne i smele su bile predaleko od

sposobnosti za bilo kakav uvid. Ona je još uvek bila u svetu u kojem
mladi veruju da mogu da promene svet i ginu za ideale. Deda Jadran je
znao da ima malo vremena da mudrosti koje je stekao prenese jedinoj
osobi koja će možda nekada produžiti njegove gene. Zato je kad god je
mogao “pametovao”, očekujući da će mladi mozak znati da prizove
pouke kada za to bude vreme.

"No...", zastenja, ustajući sa klupice i ne želeći da se pridrži rukama,

"došla si kod mene zato što misliš da ne znaš kuda dalje?"

Odšeta do ugla sobe, odškrinu prozor i u sobu uđe, fini nežan vetar,
razigravajući lagane zavese i unoseći miris mora.

"Postoje samo četiri pitanja po kojima se mudri razlikuju od pametnih",

podiže telefon bačen na sto i pruži joj ga. "Bitno je da učiš, stalno od
svakoga i iz svačega, ali ta navika će ti dati samo znanje i neke uvide.
Mudrost je nešto drugačija. Ona podrazumeva da znanje koje imaš
upotrebiš za pronalaženje životne sreće, a za to je potrebno da naučiš da
slušaš i da pitaš. Kao Sokrat. Mudrac je onaj koji ume da upita pitanja
koja će njega ili nekog drugog navesti na razmišljanje. Pitaj i kazaće ti
se."

"Uzmi sada svoj Ajfon, otvori beleške i opiši nešto što baš želiš.
Detaljno, kao da se upravo ostvaruje. Gde si? Sa kime? Šta vidiš? Čuješ?
Osećaš?"

Potom se odmaknu i izgubi iza zavese koja je odvajala dve sobe. Skuvao
je zeleni čaj sa đumbirom i limunom, procedio ga i nasuo u dve šoljice
bez drške. Dok se vrela beličasta izmaglica odvajala i prelivala preko
rubova, posmatrao ju je kako užurbano palčevima ukucava svoje želje.

Nakon desetak minuta čaj je bio prihvatljivo vruć. Deda dohvati svoju
šoljicu i otpi jedan gutljaj. Završila je sa zapisanjem.

"Sada si svom duhu dala luku. Odredište. Sada zna kuda ide.", kaza kroz
zube, spuštajući nečujno posudicu sa čajem na niski drveni sto. "Naš
duh, duša ili nesvesni um, kako ga još zovu, je jedno veoma bandoglavo,
bukvalno i potpuno neiskvareno dete koje se ponaša kao
četvorogodišnjak u prodavnici gumenih bombona.

"Funkcioniše jednostavno. Zamisli želju i onda do besvesti dosađuje

roditeljima da mu kupe ono što želi."

"Tako svi mi želimo i dobijamo. Nažalost, većina nas je odgojena tako da

stalno razmišlja o problemima i o tome šta ne želi, umesto o onome što
hoćemo. Tada Duh, budući da sve shvata bukvalno, drvi dok ne istera
svoje. Jednostavno i nepogrešivo, vaspitani smo da postanemo bedni i
nesrećni. Tako je. Mizerija je stvar vaspitanja."

"Sledi jako važan zadatak..."

"Koji?", upita devojka.

"Da pitaš svoj Duh da li je to što misliš da želiš stvarno tvoja želja.", reče
deda mešajući otpijeni čaj koji se još uvek malo pušio.

"Pa, zar nisam već rekla šta hoću?"

"Ne, nisi. Samo si napisala ono što misliš da želiš. Često ono što mislimo
i ono što želimo nisu iste stvari."

"Živeo je jednom davno pametan čovek koji se zvao Dekart i koji je imao
odličan misaoni test kojem je, poput tebe sad, podvrgavao svoj um kada
god bi trebalo da donese neku važnu odluku."

"Da ti kažem šta sam poželela?".

"Čemu?", odvrati deda. "Svoje želje treba da komuniciraš sa svojim

Duhom, a ne samnom. On je Kapetan tvog broda. Ja sam samo čitač
karti koji te, tu i tamo podseti gde je zvezda Severnjača i uputi te kako da
lakše dođeš gde god da si krenula."

"Dobro. Šta treba da ga pitam?"

Deda uze ajfon iz njenih ruku i ukuca četiri pitanja:

"Zašto bi sve bilo dobro da uspeš?"
"Zašto bi sve bilo dobro da ne uspeš?"
"Zašto sve ne bi bilo dobro da uspeš?:
"Zašto sve ne bi bilo dobro da ne uspeš?"

Ugasi ekran telefona, vrati joj ga i kaza: "Kada duboko i dugo razmisliš o
ova četiri pitanja i ispreplećeš, zamrsiš pa raspleteš svoje misli - znaćeš
odgovor."
"Ja ti više nisam potreban. Sada možemo da pričamo o zdravlju i
vremenu ili da sviramo Armstronga... Šta želiš?"

Izruči poslednje kapi zelenog čaja sa đumbirom i limunom, sede za

klavir, zažmuri i nastavi da svira.

Igor R.