Дан школе 2019

Водитељ 1:

Водитељ 2:

Буђење – Гвидо Тартаља

Дрхтав сунчев зрак,

провидан и лак,

ђачића буди:

“Еј, ти си ђак!

Школско ће звонце

сад пустити глас.

Зар да без тебе

започне час?

Хајде, пожури!

Ти не знаш, зар,

на тебе да чека

у клупи твој пар?“

Ђачић се буди.

Протрља очи

и – један, два, три –

из кревета скочи.

ХОР песма о школи попут - Ау што је школа згодна, лечи лењост и самоћу...
Скеч слатка математика

Другарска – Перо Зубац

Добар друг ти вреди више

и од сунца и од кише,

и од шуме и од хлеба –

добар друг ти увек треба.

Kад наиђу бриге многе,

нема лека осим слоге,

и у добру и у беди

другарство ти злата вреди.

Ако имаш доброг друга

невоље ће брзо проћи.

Kад наиђе болест, туга,

без позива друг ће доћи.

Друг ће увек наћи речи,

твоје туге да залечи.

ХОР : Нека песма о другарству попут Сви треба да знају шта другарство значи....међу друговима
нема тајни...
ЗНА ОН УНАПРЕД

АНА: Дакле, Мишо, кажи лепо зашто си опет закаснио. Кажи гласно да те цео разред чује.

НЕША: Опростите, покидала ми се пертла на ципели, па сам тражио другу и нисам је

нашао...па сам ту покидану морао везати у чвор... Ето видите.

АНА: Видим, видим, али и јуче си закаснио.

НЕША: Јесам. Опростите... то је било зато што сам се задржао код пекара. Све нас је
задржао неки чича, који је ваздан превртао по џеповима да нађе новац,а за то време отегао
причу како је хлеб пре седамдесет година био много боље печен него данас. ,,Ето, то су
била времена!“ Тако је причао.

АНА: Лепо, али и прекјуче си закаснио. Сећаш ли се?

МИША: Сећам се врло добро. Како се не бих сећао! Још ме пече језик колико сам се
опекао. Донели ми за доручак белу кафу тако врелу да смо је морали претакати из једне
шоље у другу... и све тако.

АНА: Сећам се, сећам и ја. Причао си нам. Тако ти је у томе прошло пет минута. Добро,
Мишо, то је било прекјуче, у среду, али ти си закаснио и у уторак. Сећаш ли се?

НЕША: Како да не! У уторак смо хватали миша по соби. Нико није смео отворити врата.
Тако нам је тата наредио, да миш не би побегао...

АНА: Да, да, сећам се. Зато ниси смео изаћи док се не заврши сав тај џумбус...А у
понедељак? Ако се не варам, ти си и у понедељак закаснио. Кажи ако се сећаш, али нам
немој помињати ни пертле, ни миша, ни белу кафу, а ни то да је можда било велико
спремање, па су ти затурили свеску или торбу.

НЕША: Сећам се врло добро. Није било велико спремање. У понедељак ми је био
рођендан, па док су се сви изређали да ми честитају...
АНА: Знам, знам, и ми смо ти честитали.

НЕША: Јесте.

АНА: Па лепо, сад знамо све од понедељка. Кад би нам још знао казати зашто ћеш сутра,
у суботу, закаснити, имали бисмо испуњену целу недељу, а ти би заслужио петицу из
закашњавања.

НЕША: Петицу

АНА: Да, петицу. Али, наравно, ти не знаш унапред да ћеш закаснити... Не можеш знати
данас за сутра.

НЕША: Знам, знам и за сутра.

АНА: Како то? Откуд можеш знати унапред?

НЕША: Знам. Ујутру, баш пред почетак школе, треба да нам стигне тетка из Ниша...

АНА: Тетка? Па шта онда?

НЕША: Па онда... знате... нисам се видео с њом три године... Увредиће се ако одем из
куће чим дође... Треба да поседим с њом бар пет минута..

Гвидо Тартаља
ЧАС РАЗРЕДНОГ СТАРЕШИНЕ - ВЛАДА СТОЈИЉKОВИЋ

Јесте наставнице

истина је

галамио сам у ходнику

писао сам ваш надимак на табли

читао стрипове на часу историје

вукао Душку за косу и кецељу

ударао сам чврге Слободану

истина је све је то истина

све је тако као што сте казали

Знам, наставнице,

знам да то није лепо

и знам да не доликује ђаку

и знам да је за сваку осуду

и знам да ми није први пут

и знам да је прешло сваку меру

и знам шта ће бити ако наставим

Хоћу, наставнице,

рећи ћу вам, зашто то радим

ево

волим да радим бучне ствари

и смешне ствари

и ствари недоличне забрањене безвезне

немате појма колико то прија

ето зато

Нисам, наставнице,

нисам дрзак и безобразан

не ја вам само говорим истину

могао сам се ја покуњити и рећи

Извините

Kајем се

Нећу више

могао сам још како сам могао

али нећу

зашто да вас лажем

не тражим извињење

не кајем се

не мислим да нећу више

јер ако сам жив а не дрвен онда морам да...

не није то оно

хтео сам рећи сувише је ствари деци

забрањено па зато...

не опет сам промашио

хтео сам рећи за долично понашање биће

времена кад порастем...

у ствари није ни то

хтео сам да кажем нешто сасвим друго

само што нисам при правим речима

али није важно

Чујте, наставнице,

Дајте ми лепо кеца из владања

То ће нам обома упростити живот

Ја могу да вам причам до сутра

Свеједно разумети се нећемо

Или ви мене не разумете

Или ја вас

Што није ни чудно кад боље погледате

Ви сте одрасли а ја сам дете

И ту све приче престају

Дајте ми кеца

Тако ће бити најбоље

Лица: МАМА ЈАСНА УЧИТЕЉИЦА

Јасна се вратила из школе.

МАМА: Како је било у школи, Јасна?

ЈАСНА: Лепо.( остави торбу и пође да се игра )

МАМА: А шта имаш за домаћи задатак?

ЈАСНА: Ништа.

Прође један дан…Јасна се вратила из школе.

МАМА : Здраво Јасна, како је било у школи?

ЈАСНА : Лепо.

МАМА : Имаш ли домаћи задатак?

ЈАСНА : Немам ни данас ништа. (Узме јабуку и изађе да се игра )

Прође и трећи дан…Јасна стиже из школе.

МАМА: Јасна, како је било у школи? Шта имаш за домаћи?

ЈАСНА: У школи је било врло лепо. Немам ништа за домаћи и зато идем код Јоце да се играм.

Сутрадан ујутро, мама одлази код учитељице.

МАМА: Добар дан, учитељице. Нешто ми је врло чудно. Да ли је тачно да ви ништа не задајете
својим ђацима за домаћи задатак?

УЧИТЕЉИЦА: Како то? Сваког дана задам по неки задатак! (Позива Јасну) Јасна, молим те, дођи
овамо! ( Јасна прилази )

МАМА: Јасна, како си могла да ми кажеш да ти учитељица није задавала домаће задатке?

ЈАСНА: Па…није. Учитељица је увек говорила –Децо, урадите 3. и 4. задатак у радној свесци за
домаћи из математике!- или – Децо, научите за уторак ову песмицу из Читанке. Али мени није
ништа рекла.

Следећег дана у школи…

УЧИТЕЉИЦА: Децо, код куће завршите ове задатке из Радне свеске на страни 22. И ти, Јасна, уради
то исто! Децо, код куће препричајте овај текст. И ти, Јасна , такође препричај овај текст.
 ЈОЦА И РАЧУНАР

Ликови:
ЈОЦА
НАРАТОР
МАЈКА
ОТАЦ
ПЕРА
АНА

СЦЕНА 1: Радња се догађа у дечијој соби. Јоца седи за рачунаром.

НАРАТОР: Дечак Јоца сваког дана

игра игара са рачунара.
Слагалице,
мозгалице,
ређалице,
бројалице
и не може да се зброји,
шта ту све још постоји.

МАЈКА: Устани, Јоцо,

цео дан те зовем,
ниси пробао,
колаче нове.

ЈОЦА: Не могу, мајка,

ово је битно,
морам сложити речи хитно.

НАРАТОР: Отац одмахује главом по кући

и каже Јоци негодујући:

ОТАЦ: Слушај шта ти каже мајка,

тај рачунар је бајка.
Док исприча
све што ти жели рећи,
време ће ти побећи.

ЈОЦА: Само још тренутак,

још овај час,
ево слагалица
стиже до нас.

НАРАТОР: Мајка размишља и гледа

 како ће га довести до реда.

МАЈКА: Док сложиш све што желиш рећи,

домаћи ће ти побећи.
После ћеш доћи плачући кући
и једва ћеш двојку извући.

НАРАТОР: Јоца не слуша и шири очи

шта ће још рачунар моћи.

ОТАЦ: Види мог Јоце и рачунара

као два стара другара.
Мани се игара са рачунара,
треба и он да се одмара.

НАРАТОР: Јоца се буни

и преврће очи,
то овог тренутка
неће моћи.

У собу улазе Пера и Ана.

ПЕРА И АНА: О, здраво Јоцо!

Шта је ово?
Свакога дана
играш игара са рачунара.

АНА: А ми смо ти хтели рећи,

пролеће је снено дарове донело.
Види, крај прозора расцветана грана,
зове те да се играш напољу игара.

ПЕРА: То је боље од рачунара.

МАЈКА: Тако је децо.

И ја се слажем,
то му управо
и ја кажем.

НАРАТОР: Јоца остави игре на рачунару

и весело погледа у Перу и Ану.

ЈОЦА: Када ме Ана тако весело зове,

играо бих се са њом до године Нове.

НАРАТОР: Другари моји,

 нема шта да се крије,
ништа лепше од пролећа
и прве симаптије.

Аутор текста:
Јасмина Илијевић,
учитељица у ОШ „Бора Лазић“ у Влашкој код Младеновца
ПОЗИВ НА ЉУБАВ - Добрица Ерић

Ја и моји другови из школе

позивамо децу да се воле

а молимо и одрасле исто —

да нам мржњом не кваре детињство

Не мари што нисам међ онима

који леже на милионима

само нек ми Сунце стално сија

и нек се сви воле ко ти и ја!

Не слушајте Ваву и Орвела

овај свет се неће угасити

Љубав нас је на земљу довела и

Љубав нас може и спасити!